Stevan Šarčević
Šejtanove senke
roman
Edhem Tanović CRNILO I TMINA Sudeći po vizionarskom pisanju, stilu i ritmu Stevanovog pisanja i njegove vizije naše sutrašnjice, ovo bi se moglo svrstati u antologijski roman moderne distopijske književnosti, pravim nastavkom Orvelove '84. Ne postoje tu, u tom svijetu pozitivna ni negativna strana, pozitivci i negativci, svi su oni u tom vrtlogu sivila i tmine. Čak je i glavni lik razulareni i vulgarni pokvarenjak, konformista režima, špijun i potkazivač. Djelo koje diše nekim svojim ritmom, ima se osjećaj kao da su svi likovi karikature samog sebe. Vehabizam urla i riče nad bolnim ranama svojih žrtava. Urla od zadovoljstva, onog iskonskog demonskog, morbidnog, zvijerskog, zločinačkog i krvožednog. Ovo izuzetno djelo je katarza, stanja savremene politike, predviðajući zgarišta, Sodomu i Gomoru napisana iz objektivnog ugla nepristrasnog posmatrača. Nada se na kraju, usprkos svemu, ipak ukazuje. Ali da li je odveć kasno? Ne bih rekao. Ovo djelo drsko i bez milosti strgava maske demonima i lažnim mesijama, prikazujući ih u svom pravom svijetlu. Djelo ne ostavlja nikakvih nedoumica. Izvjesni šovinizam koji se ispočetka provlači kroz djelo, nije baš to kako ga pisac predstavlja i opisuje, stavljaući se u prvo lice jednine. Teško je, naime, razabrati prave bisere od lažnih u tmini i dimu groznih vatri. Demoni su tu, vladaju nama na najpodmukliji, najsuroviji, naj licemijerniji način i valja se pobrinuti za to. Svakako, jedno od Stevanovih boljih djela.
Visoko preporučujem ovo raskrinkavanje neofašizma u svim oblicima i na kraju ne mogu se oteti utisku krajnjeg dobročinstva pisca, koji nas vuče i govori: Ljudi, svijetlo nije gdje gore vatre! Pročitajte i skinite vlastitu koprenu s lica. Izuzetno djelo, zaslužuje više, mnogo više pažnje, nego što je do sada imalo. A izgleda da će se to i desiti. Krik do neba - Šejtanove senke
Prolog Bio sam totalno sjeban kad je ušetala u mehanu i platila mi piće, pa mi je ipak zastao dah kad je sela kraj mene i pomazila me po piši. - Hoćeš da se kresnemo? - šapnu mi na uvce promuklim glasom. - Hoću - odgovorih k'o iz topa i uskoro se nađosmo u njenom haremu. Bila je slatka. Slatka k'o šećerna bolest. Bio sam ovisan o njoj kao džanki o heroinu. Strast je bila jača od razuma. Ja sam kresnuo nju, a njen muž je kresnuo mene i tako su sve nevolje započele.
Dar Al Džihad, 2075. godine Milivoje Jovanović otvori oči da bi se susreo sa pogledom svoje verne hanume. Sedela je u postelji, sva zabrinuta. Kroz širom otvoreni pendžer je prodiralo hodžino zapevanje. Protresao je glavom zbacujući ženine ruke sa sebe. - O, jadni moj Milivoje - iritirao ga je njen majčinski ton. - Hoćeš kahvu? Klimnu glavom, na šta ona ustade, ogrte kućni haljetak i odgega se do kuhinje trupkajući pufnastim papučama. Osluškivao je šuštanje slavine i zveket džezve, posmatrajući kredenac na kome se na plišanom okviru blistao srebrni polumesec sa zelenom lentom. Milena ga je povazdan glancala i briskala. valjda da se ne bruka pred gostima. - Ti ne veruješ da se ja bojim tvojih reakcija, zar ne? – delovala je uplašeno. - Nisam stvoren za život u dvoje. Možda i jesi u pravu - odgovori nevoljno. - Toliko te volim, želim... Ne dam da nas svađe udalje. Zaboga, čoveče, voli me! - stade da galami Milena. Pogledao ju je ravnodušno dok su mu glavom prolazile sasvim druge misli.
Po svemu sudeći, hrišćanska pobuna tek što nije krenula. Posvuda su se provlačili tragovi Ruske Carevine, ali nije bilo nijednog podatka koji bi se dao valjano iskoristiti. Doduše, postojalo je prezime Desertić. Možda je zatvorenik pod mukama rekao prvo što mu je palo na pamet. Jedino prezime Desertić koje je odgovaralo snimku iz registara bilo je devojačko ime prve i zakonite supruge Sulejman bega i nikom pri zdravom razumu nije padalo na pamet da joj se pojavi pred vratima, a kamoli da iznosi optužbe protiv nje. Mnogo je važnije bilo pitanje kako i zašto je iz hrama izneto oružje i šta nameravaju da urade sa balističkim projektilom? Bio je potpuno siguran da se sada Alahova Oštrica nalazi u nekoj hrišćanskoj jazbini, ali kako će je oni upotrebiti? Nije to puška nego interkontinentalno raketno oružje! Šta god bilo i kako god misle da ga detoniraju, njegovo je dupe bilo na rešetu. Nijedan dahija nije bio poznat po blagonaklonosti prema beznačajnom martolozu poput njega. Imovina Uprave za Džihad je nestala. Kako god bilo, Alahova Oštrica je preglomazna da bi se neuočeno transportovala predaleko, pa je više no izvesno da je još uvek u blizini džamije iz koje je ukradena.
Dar Al Džihad, 2077. godine Ime mi je Aleksa Kaurin, a moja majka je bila jedna od dvesta trideset i dve mlade žene koje su gole golcate nabijene na kolje duž puta ka Dar Al Džihadu kojim je tog vrelog avgustovskog dana na preuzimanje dužnosti dolazio novoimenovani ambasador Ruske Carevine. Možda bi i dan danas bila živa da nedelju dana pre toga nije nespretno ukrala hleb u obližnjoj bakalnici. Bio je to napet period na ivici rata između Carevine i Imperije, a mama se jednostavno našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sve lepe žene pronađene tog leta po zatvorima bile su nage izložene po kočevima na uvid prolaznicima i, još važnije, kao upozorenje Rusima. Imao sam svega pet godina, ali me ništa nije moglo sprečiti da tamo odem. Nije je bilo lako pronaći jer je od Tašmajdana do Stambol-kapije, s obe strane puta, stajala parada na kolje nabijenih žena. Bila je tamo, bela poput ribe. Niz bradu su joj curile sline i jedva me je prepoznala uprkos mome kmečanju. Umesto da me uteši molila je za vodu. Jurnuh, pronađoh, ali me azap na dužnosti jednostavno odgurnuo i voda je završila u prašini. Posle sam bio tamo još neko vreme i video kolonu automobila sa zvaničnicima Ruske Carevine. Susreo sam njihove radoznale poglede dok sam rasterivao pse lutalice koji su pokušavali da se nahrane maminim mesom. Onda je palo veče i mama više nije reagovala na moj plač. Magdalena Desertić, koja me je zbog nečega gotivila, stigla je mnogo kasnije. Probudila me je i na silu odvukla odande kad već mama nije bila ništa više od obešene krpe uprkos naporima azapa da je dozovu svesti. Uglavnom se na taj dan svode moja sećanja na mamu. Oca nikad nisam upoznao, ali ponešto mi je pokojna Magdalena pričala o njemu. Nikad nisam uspeo da se otmem utisku da je i ona bila potajno zaljubljena u njega. Pričalo se da je u Dar Al Džihad stigao bezglavo bežeći od nekakve nevolje, čak iz Pariza.
Matori se upucao u nekom sobičku pre no što sam se rodio i izgleda da je bio prilično živahne prirode. Radio je kao pomoćni radnik u sirotinjskoj četvrti i nije bilo žene koja nije za njim uzdisala, počevši od sirotinje poput mame pa sve do uglednih hanuma iz stare varoši. Stari ih je uredno tešio. Ponekad se to dešavalo u pokrajnjoj prostoriji dućana u kome je bio nameštenik, ponekad u njihovim domovima. Tako sam i ja stigao na ovaj svet. Bolje da nisam. Teta Magdalena nije smela javno da brine o meni zbog sopstvene porodice, ali dok je bila živa ništa mi nije nedostajalo. Bio sam njena prljava tajna, ali sam na ulicu dospeo tek kad je ona umrla. Nije bilo lagodno živeti kao beskućnik u Dar Al Džihadu, a naročito ne nekom ko se iz relativne zbrinutosti najednom našao na milost i nemilost ulice. Svaki čas si mogao biti optužen za krađu, ni kriv ni dužan, što je značilo ostati bez šaka. Mogao si biti optužen za blud što je značilo ostati bez muškog alata. Izgleda da sam se izmetnuo na oca i moja ljubav prema ženama je bila jača od opreznosti. Rizikovao sam i preživeo.
Dar Al Džihad, 2075. godine
Milivoj Jovanović je pokušavao da se probije kroz suvoparne podatke o Alahovoj Oštrici. Nije postojalo gotovo ništa što bi se dalo iskoristiti u istrazi, ali mu je bilo jasno da je kolovođa veoma opasna osoba. Postojao je snimak sa sigurnosnih kamera i videlo se da naređenja izdaje žena, nažalost odevena u propisan hidžab koji onemogućava identifikaciju. Pa opet, čak ni tradicionalna odeća nije mogla sakriti prekrasnu figuru i elegantne pokrete. To je dodavalo još jedan sloj opakosti njenom profilu. Šta li je ovog idiota nateralo da učestvuje u krađi imovine Uprave za Džihad? Zar je verovao da će krađa balističkog projektila ostati neprimećena? Svi izveštaji govore da se radi o sasvim prosečnoj ličnosti skromnih intelektualnih kapaciteta. U iskazima tvrdi da nije plaćen, nego je sve učinjeno iz ljubavi. Terdžuman je u UZO-u posao niskog ranga ali omogućava prolaz do teško dostupne opreme. Miloš Crnković, priseti se imena prevrnuvši stranicu. Nije mogao da vizualizuje njegovo lice. Imao je fizionomiju koja se zaboravlja čim nestane iz vidokruga. Prošetao se do sumorne isledničke ćelije. Miloš je drhturio i pomalo kmečao okačen o čengele. Kratko podšišan, sitan, volujskog lica s pivskim stomakom delovao je nesigurno i neprivlačno. Milivoj trže obnaženo telo i kuke se pomeriše u mesu. Vodenastoplave oči se bolno raširiše i Milivoj pokrenu hologram visoke žene u hidžabu iza koga seva smaragdno zeleni pogled. Milošev izraz je postao nešto između obožavanja i mržnje. - To je ona, zar ne? - oglasi se Milivoj. - Da - glas drhti, oči vlaže. - Kako ste se upoznali? - Sve sam već rekao!- zakuka Miloš. - Slušaj, Miloše, ovo nije bezazleno. Mogu izdejstvovati da ti smesta odrube glavu ako sarađuješ, ili te ostaviti Sinanu, a onda tvoje muke mogu potrajati mesecima. - Ne možete! Ja... Ja...
- Saberi se za sopstveno dobro. Najbolje bi ti bilo da ponoviš priču od trenutka kad ste se prvi put sreli. Bez fantaziranja - okrenu čekrk u znak ohrabrenja i Miloševo nago telo se osloni o krvavi sto. Uzdah olakšanja, pa tišina. Milivoj malo trže čekrk, pa ga opet opusti. - Pričaj. - Šetao sam - poče zatvorenik otežući. Sve bi učinio kako bi odložio podizanje čengela - Kad sam se zaustavio pred „Ponosom Islama“ počinjala je kiša. Navukao sam jaknu preko glave i trčeći uleteo. Stolovi su bili opkoljeni mlađarijom i bilo je slobodnog mesta samo za šankom... - Milivoj ga nije prekidao iako je znao da priča nebitne stvari. Vrebao je trenutak slabosti kako bi došao do istine. - Klinci su se muvali oko devojčica dok su stariji obletali oko prostitutki - nastavi Miloš zvučeći pomalo histerično u naporu da se izbori sa bolom. - Ona je sedela nešto dalje za šankom u društvu čoveka u sivo crnoj kufiji. Najlepša žena koju sam ikada video. Dugonoga, bujna, očiju zelenih kao žad... Milivoj ga je pažljivo slušao pokušavajući da ulovi neki znak laži. Uzalud. Žena nikad nije sklanjala hidžab, čak ni u toku seksa, a o čoveku s kim je bila u društvu niko pojma nije imao. Najverovatnije stranac u povratku sa hadžiluka. Šanker je priveden, ali ni taj nije znao ništa, ili samo nije stigao da kaže. Bio je slabašan i srce ga je izdalo pod nožem za dranje. Miloš je još uvek bio živahan i opisivao je kako mu se pogled prikovao za tajanstvenu lepoticu i kako je bilo nečeg neobjašnjivog u njenom ponašanju. Inspektor Jovanović je po ko zna koji put slušao isto: - Noge joj behu prekrštene. Laktom desne ruke oslonjena o šank, neprestano je gore-dole vrtela stopalom u sandali i time privlačila poglede. Ispod haljine nazirale su se teške dojke. Bila je izdužena i tanana, uzdignute glave. Sedela je s nekim ko je tek stigao s hadžiluka i njihov je odnos delovao intimno, ali bez strasti. Kasnije je taj čovek otišao, a ona je ostala sama, da bi u jednom trenutku shvatio da me posmatra. Zatim je podigla čašu prema meni, ispila, razbila je o patos i namignula mi je. - Inspektor Jovanović ga je mrzovoljno posmatrao. Izgleda da zaista ne laže. Znao je celu priču napamet. Navodno joj se pridružio, pa su popili malo više. Glupan je bio omađijan. Pominjao je čak i nekakvo komešanje vremena i
dimenzija, podilkanio, šta li. Sve je to bio uticaj tih mačkolikih zenica. Posle su se kresnuli iza birtije i to je bilo to. Glupan je bio spreman za veleizdaju. Dva dana kasnije ju je u društvu trojice pomoćnika proveo do hangara gde se nalazila Alahova Oštrica. Milivoj je znao da Miloš nije učestvovao u krađi. Teško da bi mu takav debeljko promakao na snimcima. Ne, to su izveli ta žena i ona trojica u fantomkama. Budala se uvalila do guše zbog jedne jedine jebačine. Podigao ga je na čengele i mimoišao se sa Sinanom odevenim samo u krvlju zamrljanu kecelju. Zaista nije želeo da zna šta se nalazi u torbi koju je ovaj nosio prema kmečećem zatvoreniku. Dar Al Džihad, 2077. godine Prezime Kaurin je veoma često u Dar Al Džihadu. Označava decu neznanih junaka iz redova nevernika. Nešto poput pasa lutalica. Neki se daju pripitomiti, neki baš i ne. Živeli smo iz prostog razloga što smo bili potrebni finoj gospodi. Uvek ima potrebe za prljavim poslovima.
Ubiti, pokrasti, pojebati se... I snositi posledice za učinjeno. Prilaz kući je zarastao u korov i žbunje. Strulela ograda se nadnosi nad predugo negaženim dvorištem. Pokušavam da otvorim kapiju uraslu u šipražje. Ni da se pomeri. Povlačim snažnije i trula letva puca u rukama. Lomim još par letvi i provlačim se. Ni ptica da se oglasi. Šiblje me grebe, ali ne odustajem. Predamnom izranja veranda. Prelazim dva stepenika i otvara se slobodan prostor. Dugi pravougaonik divljeg bršljana sakriva vrata. Glasovi. Zastajem. Najpre tihi, poput žubora vode, pa sve glasniji. Bezbroj glasova, Unutra iza bršljana! Slušam šapat koji me poziva da provalim. Priziva. Nudi odgovore! Sad će se sve razjasniti! Sad će se sve završiti! Pružam ruke da pokidam bršljan srastao sa vratima... Budim se u Sulejman begovom slaninastom zagrljaju. San... Opet jedan od ONIH snova... Oboje su još uvek spavali, mada sam se najverovatnije trzao u snu. Anina malena šaka je zaštitnički stezala moj ud. Čak ni ovako usnula nije dozvoljavala da me uzbuđenje napusti. Govorila je da sam prorok i verovala je kako vidim stvari koje će se tek dogoditi. Ubeđivala me je da stalna erekcija bez kulminacije izoštrava um. Nije dozvoljavala da svršim, ali ni da se opustim. Možda je i znala šta radi, ko bi to sad znao... Ponekad je bilo zaista teško. Osećala me je. Nadzirala moje drhtaje. Pred vrhunac bi me tukla lenjirom po glaviću kako bi me zaustavila, pa bi mi povlačila glavu među svoje noge...
Opet i opet i opet... Neprestano. A ja... Ja sam samo sanjao. Sulejman bega njene detinjarije nisu zanimale. Pojebao bi me i zaspao isto kao što je to činio s bilo kojom kurvom iz svoje ergele. Potpisao sam ugovor po kome ne mogu biti učinjen sredstvom kojim se razara porodično gnijezdo i pravno gledano, postao sam žena - i to privremena žena. Fahişe köle Sulejman bega. Samo zahvaljujući Aninoj privrženosti punih sedam godina nisam izbačen na ulicu ili još verovatnije, nabijen na kolac ili živ odran. Debeli kulambara je voleo da posmatra patnje svojih kučki. Oduvek sam se pitao šta se skriva u Aninoj duši. Da li je sposobna za ljubav? Ako je ikada i volela svog muža to je već odavno prošlo. Dovodila mu je prelepe mladiće i devojke za mutah brak ali sama s njim nikad nije vodila ljubav, mada je redovno konzumirala njegove nebrojene privremene supruge oba pola. Čije li je bilo njeno srce? Njena duša? Želeo sam da verujem kako me ta čudna žena voli. Nikada to nije izgovorila ali je pažljivo slušala moje reči i malo pomalo me je uvodila u svoj mračni svet. Sad znam sve što nisam ni slutio onog davnog dana 2075-te. Ana je moja sudbina, a ja njena. To ni Alah ni Šejtan ne mogu promeniti.
Dar Al Džihad, 2077. godine Milivoj je slutio da se iza krađe kriju velike zverke ali da je stvar preopasna shvatio je tek po tišini u redovima doušnika i uhoda. Niko ništa nije video, niko ništa nije čuo. Niko nije znao kuda se deo iščezli projektil težak preko tone odnesen iz objekta sa maksimalnim obezbeđenjem! Smrdelo je do neba na uticajne osobe. Pa ipak, ponekad je slučajnost nestvarnija od čarolije. Te večeri je Milivojeva lista stigla do čoveka od koga je najmanje očekivao. Jovan Janićijević je bio sirotinja sklona svemu i svačemu, počevši od alkohola, preko prevara, pa sve do sitnih krađa i na ulici je još uvek bio zahvaljujući samo nevažnim informacijama koje je povremeno došaptavao nizamima. Živeo je u jednom od kaurskih slamova u koje niko pametan nije zalazio ukoliko ne mora. Stoga se Milivoj pridružio jednoj od teško naoružanih patrola koje su tuda povremeno krstarile. Promena pravca i podizanje borbene gotovosti nije se naročito dopalo buljuku, ali o naređenjima čeribaše se ne raspravlja pa je vikoplast na
nizamima prešao u senke. Kući su prišli neopaženo i imali su šta i da vide. Akindžija, nalet ga bilo, sedeo je na klupi i povremeno bi štapom mlatnuo po guzici domaćina kad god bi mu se učinilo da ne obavlja dovoljno žustro svoj zadatak. Milivoj još uvek nije izlazio iz senki posmatrajući kako onaj bosonog trči oko kuće vukući za sobom na povezanim pertlama par prilično ofucanih patika. Koliko god važni bili u darulharbu, Milivoj nije voleo te raspuštene razbojnike koji su se i u Dar Al Džihadu ponašali istovetno kao i u ratnim zemljama. Pa ipak, akindžije su mu ovog puta dobrodošli. Pevaće Jovan kao rajska ptica samo da mu ih skine s vrata. - Šetaš patike Jovane?- napusti najzad senke Milivoj i njegova maskirna odeća promeni nijansu. Akindžija se mašio za automat, pa se predomislio razaznajući oznake na uniformi. - Mani nas se nizame. To je naše pravo - mrzovoljno se obrati Milivoju ne ustajući sa klupe. Jovan je i dalje kaskao oko kuće, ali sad je podigao molećivi pogled na Milivoja. - Efendijo.. - započe, ali ga prekide žestok udarac po stražnjici te umuknu i ubrza korak. - Htedoh nešto da te pitam Jovane, pa se mislim, ako iko zna to će Jovan znati - obrati se Milivoj domaćinu na šta akindžiji ruka opet krenu ka oružju. Milivoju to nije promaklo, pa podiže ruku i njegovi ljudi napustiše senke. Dvanaest uperenih razarača je namah umirilo megdandžiju. - Jesu li ovi tvoji u zadnje vreme nešto petljali oko Hrama Uprave za Džihad, Jovane?- nastavi Milivoj. Jovan se još uvek nije zaustavljao i odgovori onako iz trka. - Jao, jao... Pa ko još sme na Upravu Za Džihad? - Pa ako ne znaš ništa, džaba smo i dolazili, a baš smo se nadali da ćeš nas pozvati na kahvu - Milivoj podiže ruku i njegovi ljudi se okrenuše da pođu. - Čekaj!- pisnu Jovan - Možda nešto i znam! - Pričaj brate - naizgled toplo mu se obrati Milivoj, pokazujući pri tom prstom na kuću. Akindžija s klupe je začas bio skleptan, a tren potom odjeknuše kletve i zvuci obračuna iz kuće. Desetak najmanje, pomisli
Milivoj i pogleda Jovana. Ovaj se preznojavao, premišljao, otvarao i zatvarao bezglasno usta. Najzad ga podstaknu. - Dakle? Ja mogu povući svoje ljude. Akindžije imaju pravo da se provedu. - Ne znam mnogo, ali priča se da se u lagumima ispod Uprave krije neki šejtanluk koji je pretežak za transport. Ovi ajduci se spremaju da to pokupe čim obezbede vozilo. - Koji ajduci? Pobunjenici? - Jok. Niko ne zna ko je i zašto premestio robu i pustio glas. Čak ni nadoknadu nisu tražili, ali se zna da glave mogu leteti. Lešinari se spremaju da iznesu ono što je tamo. - Još će da mi kažeš tačno gde je to - potapša ga Milivoj po obrazu i uđoše u kuću, na šta je Jovan zakukao. Obe žene su još uvek bile u šoku, nisu se ni odenule. Mlađa nije mogla imati više od petnaestak leta i ležala je na okrvavljenom krevetu još uvek raskrečena. Starija je. takođe gola, dahtala u ćošku prostorije s rukama na međunožju. U drugom kraju prostorije natisla se ordija odrešenih gaća pod nišanima Milivojevih ljudi. - Šta to radiš nizame, Alah te ne ubio? - obrati mu se očiti vođa akindžija merkajući gomilu oružja nabacanog na bezbednu udaljenost - da smo u darulhabu ko pseto bih te zatukao. Brzinom guje u Milivojevoj ruci bljesnu revolver i prilepi se protivniku za čelo. - U darulhabu sam za ovakve stvari ubijao! Ja sam matroloz. Pokupi svoje najamnike i gubite se odavde! - prosikta Milivoj i nefer umuknu. Dok je Jovan jecajući zbrinjavao suprugu i kćer, Milivojevi ljudi ispratiše ordiju. Tako je najzad, pukom slučajnošću, pronađena Alahova Oštrica.
Dar Al Džihad, 2075. godine Omer Leklerk, odeven u sivo crnu kufiju bio je u povratku sa hadžiluka. Dar Al Džihad mu je bio usput, valjda ga je Mehmet upravo zbog toga i poslao na ovo putovanje. Doduše nije baš najbolje razumeo instrukcije ali je po uzbuđenju u Alenovom glasu znao da se radi o poslu od izuzetne
važnosti i da se mora obaviti. Zašto se ova žena zanimala za projekat koji je odavno stavljen ad akta nije ga bilo briga. Nije do njega procenjivanje motiva potencijalne mušterije. Što je dobro za Kvark korporaciju dobro je i za njega. Pažljivo je osmotrio ženu skrivenu iza hidžaba. Mada je imala devojačku figuru, zračila je zrelom ženstvenošću. Smaragdno zelene oči kojima su teški kapci davali izgled stalne pospanosti delovale su nezainteresovano iako je Leklerku instinkt govorio da joj ništa ne promiče. Blagi podočnjaci svedočili su o mnogim neprospavanim noćima, a borice oko očiju više su asocirale na plač nego na smeh. Sedela je nagnuta prema njemu, a noge, premda široko razmaknute u stopalima, bile su kolenima čvrsto pripijene jedna uz drugu. - Vi ste zainteresovani za Lakićev projekat, zar ne? - obrati joj se namerno nehajno. Ni trepnula nije. - Da. Hoću da otkupim sve. Uređaj, dokumentaciju, beleške sa ispitivanja i pribor za kalibrisanje. - glas joj bio poput leda. Leklerku jurnuše žmarci niz kičmu. Otkud zna za svaki prokleti detalj inventara? - To će vas koštati, gospođo. Mnogo će vas koštati - pogledi kao da im se uhvatiše ukoštac. - Mislim da nećete odbiti moju ponudu - oči su govorile više od reči. Bila je sigurna. - A ta ponuda u brojkama iznosi...? - upita Leklerk. - Ne u brojkama. U robi. - odreže ona. Upitno ju je pogledao. - Sistem za navođenje AO 732 E - prošaptala je. Leklerk se na trenutak ukočio. - Imate ga?- tajna tehnologija Imperije. Neprocenjivo. - Imaću ga uskoro. - Trebaće nam oko tri dana za pripremu Lakićeve zaostavštine. Hoćete li dotle imati robu?
- Naravno - odvrati ona sigurno. Leklerk ustade i nakloni se. Nije bilo pametno predugo ostajati u ovoj jazbini. Ponekad i zidovi imaju uši. - Do srede onda. - reče i krenu prema izlazu dok mu je srce u grudima besnelo. Za ovo će biti unapređen! Ovakav posao se ne sklapa svaki dan! Toplo se nadao da Turski obaveštajci još uvek nisu dekodirali šifrarnik. Ako kojim slučajem budu razumeli vest koju će uskoro preneti Alenu, kolac mu ne gine. Dar Al Džihad, 2077. godine Zovem se Ana Sulejman i smrt hoda ukorak sa mnom. Govori se da je čukunbaba Magdalena Simonović bila veštica i da je nad njom postojala Šejtanova senka. Kažu da je kontrolisala Namtar Ašaku, demona pošasti, i da je ona bila ta koja je prouzrokovala onaj davni, od sveta zaboravljeni ali u svete spise uneseni i katalogizirani, pokolj u selu Lakići. Ljudi govore da je demon nosio moje ime. Rodila sam se kao Ana Desertić, probudila se četvrtog dana Enum Eliša i tražeći Tamuza prošla sam podzemljem. Gospodarev doboš je bučno odzvanjao u meni i bila sam poput sokola u glinenom kavezu. Greh brbljivosti sam spoznala onda kad je otac izrešetan oružjem nasilnika usred moje požude. Njegova krv rasuta po zidovima našeg doma oprala je moje grehe, a telo sahranjeno kraj Dunava podno zidina Dar Al Džihada pokazalo mi je put vode. Enkijev put. Učila sam magiju od najboljih. Borbu od najveštijih. Bila sam i konkubina i ratnica i čarobnica. Večernja zvezda s lavom uz skute. Bila sam Ištar.
Kad sam se udala verovala sam da je tako sudbina htela. Šta sam znala o ljubavi? Otrežnjenje je stiglo brzinom Alahovog sečiva. Ispočetka sam plakala, kajala se, želela da umrem... A onda sam se promenila. Sama sam mu nalazila kučke i jebala ih skupa s njime. Moć je rasla uporedo s tugom. Uporedo s bolom. Majka je umrla od raka dve godine kasnije, no pre no što je izdahnula u amanet mi je ostavila kutiju. Kutiju znanja. Nešto zapisano njenim krasnopisom, a ponešto rukom velikog maga Alekse Lakića Juniora. Tada sam već bila dovoljno moćna veštica da bih razaznala veličinu onoga što je stajalo u šifriranom rukopisu prepunom mističnih izraza tehnokratskog reda. Ko je bio taj neobični čovek i kako se upleo u majčin život do dan danas nisam uspela da odgonetnem ali jedno je bilo jasno kao dan. Majčini zapisi su govorili o razdvojenim blizancima, o veštici i putniku kroz vreme, o mubareku, Alahovom odabranom robu i plemenitom miljeniku Njegovom. Mubarek je bio ključ Juniorove čarolije. Lako sam ga pronašla, još lakše pripitomila i krenula sam tragom predmeta o kojima je veliki tehnokrata govorio. Tragovi su vodili ka Zapadnom Kalifatu, u Pariz. Znala sam šta vešce - tehnokrate najviše privlači. Mogla bih vrlo brzo dozvati Mardukovog sina na gozbu orlušina da nije jedne stvari. Nisam računala na ljubav.
Dar Al Džihad, 2077. godine
Sedište Vrhovnog Saveta se ukaza u večernjem blještavilu. Put se stade uspinjati i Milivoj se prijavi dežurnom preko dalekozbornika. Ovde su stražari od nervozne sorte pa opreza nikad dovoljno. Ne bi valjalo da ga upucaju samo stoga što nisu obavešteni. Kapija izroni iza krivine i vozilo automatski stade da usporava. Za trenutak mu se učini da je komunikacija zatajila i da musalemi nisu obavešteni o njegovom dolasku, no već idućeg trena kapija stade da klizi u stranu, a auto da ubrzava. - Dobro došao, nizame - začu se iz komunikacije, - navodimo vozilo, budi miran. Put je dugo vodio preko raskošno osvetljenog parka. Četinari, cvetne aleje, travnjaci, grmlje i ukrasno šiblje monotono su promicali kraj njega. Sve je to predugo trajalo i pomišljao je već i na to da se nalazi na pogrešnom mestu kad pred njega izroni monumentalna zgrada čiji su turbeti parali nebo. Sledećeg momenta stade da propada. Parka nestade i kraj njega počeše da promiču betonski zidovi u beskonačnom spuštanju. Povremeno bi se pojavljivala zastakljena vrata kroz koja bi za trenutak ugledao dugačke hodnike u nestajanju dok se pad nastavljao. - Kao u džehemen da propadam - tek što je pomislio, kada se spuštanje završilo. Vrata pred njim nisu bila od stakla, već od visokokvalitetnog čelika i lagano su se otvarala. - Izađi iz kola, nizame, - odjeknu naredba. Očekivao je zagušljiv i ustajao vazduh, ali od toga nije bilo ništa. Čak je bilo i arome četinara u njemu. Otvaranje vrata pred njim trajalo je predugo. Viđao je to u neka druga vremena, na nekim drugim mestima. Neprobojna masivna barijera, prepreka koja skriva tajne, običnom čoveku nedostupne. Kad se vrata najzad otvoriše ugledao je novi splet hodnika sličan onima sa kojima se susretao na prethodnim spratovima. Pred otvorenim vratima nalazila su se dva ogromna
i teško naoružana uškropljenika. Zaustavio se neodlučno, kadli se iz komunikacije začu: - Kreni ka meni, nizame. Na trenutak se zbunio, da bi, žmirnuvši, zapazio da se između stražara nalazi i treća osoba. Bio je odeven u maskirnu odeću podešenu na senčenje. Milivoj zbog nečega nije očekivao prisustvo vojne tehnokratije na ovakvom mestu. Svejedno, sa bljuvačima projektila nema šale, pa podiže ruke i lagano krete ka trojci pred sobom. Osećao je po žmarcima u telu da ga središnji tip skenira, ali pretpostavljao je da nema pravo žalbe. - Pođi sa mnom - bezizražajno mu se obratio čauš u maskirnoj odeći. Stražari su najzad spustili oružje i nadao se da je prošao kontrolu. Krenuo je za vodičem čija je odeća dobila beličastosivu nijansu. Put je vodio duž uniformnih hodnika svaki čas skrećući. Uskoro je izgubio svaki vid orijentacije i sve se svodilo na promicanje pokraj nebrojenih vrata. Najzad se zaustaviše pred jednima i čauš mu se obrati: - Uđi ovde - otvorivši mu vrata propustio ga je u neočekivano prostranu odaju. Milivoj zastade kao udaren u stomak. Moć koja je odatle izvirala bila je gotovo fizički opipljiva. Prostor ispunjen rezbarijama, plemenitim drvetom i sakralnim predmetima delovao je kao preslikan iz svetih spisa, ipak, ma koliko da je taj prizor impresivno delovao otelotvorenje sile koja odatle isijava bilo je nešto drugo. Sedelo je u stolici visokog naslona kraj stola od rezbarene hrastovine, odeveno u snežnobelu košulju utegnutu leptir mašnom i odeću po uzoru na ono što se nosi po neverničkim zemljama. Guste obrve natkriljavale su prodoran pogled ublažen gustim borama, a najneobičnija je bila njegova kosa. Oivičavala mu je krupnu glavu poput lavlje grive. Padišah! - Dakle, pronašli ste projektil? - usne domaćina razvukoše se u osmeh pokazujući niz savršeno belih zuba i usecajući duboke bore pod obraze.
Milivoj je shvatio da pred tim čovekom tajni nema. - Sedi čeribašo i opusti se. Jesi li za kahvu? Glas mu je bio dubok i autoritativan. Milivoj se spusti u jednu od fotelja i odmahnu glavom. - Neću gubiti vreme na kurtoazije. Ovde si pozvan iz jednog jedinog razloga; želim da pronađeš elektronski sklop koji je nestao sa Alahove Oštrice. - Milivoj klimnu glavom. - Projektil smo pronašli u podrumu istog objekta iz koga je navodno odnesen i.. -, započe, ali sagovornik ga grubo prekide: - Da, ali mi tražimo uređaj za navođenje čeribašo! To je najvažnije! Od sramote je zamucao: - Ne... ne znamo... - Vidi ovako, Jovanoviću, uređaj je opasan. Toliko opasan da može srušiti Imperiju! Znaš li uopšte šta je funkcija te spravice?- strpljivo mu se obrati padišah. - Nešto u vezi preciznosti, pretpostavljam? - Tačno. Jedina potpuno delotvorna nišanska sprava za projektile takve moći u ovom trenutku, a po izveštajima naših agenata sada se nalazi na teritoriji Zapadnog Kalifata. - Šta je u tome opasno? Zapadni Kalifat nam je prijateljska zemlja, njihova će...., ohrabren ljubaznošću, Milivoj ga prekide. Oči sagovornika bljesnuše. - Zapadni Kalifat je gomila pustinjskih lešinara, eto šta je Zapadni Kalifat!- opasno podiže glas padišah - Sva sreća pa ni oni sami još uvek ne znaju za pljačku, ali ako naslute da im je AO 732 E na dohvat ruke, pa spuste šape na njega, upotrebiće ga da nas ucenjuju ili će ga prodati našim neprijateljima. Ne znam šta je gore! Od tebe očekujem da ovog trenutka kreneš tamo i uništiš aparaturu! - Uništim? Ja? Zašto ja?
- Njihove agenture te nemaju u evidenciji. Za njih si samo beznačajni kaurin. Bezbeli možeš pronjuškati po Kalifatu. Milivoja je ozlojedila lakoća kojom je to izgovorio. - Ja... Ja nemam tehnnokratska znanja- pobuni se. - Slušaj, Jovanoviću, nisi slučajno odabran za ovaj zadatak. Pratili smo tvoju karijeru još od vremena pograničnih incidenata sa Tevtonskom Unijom. Tada nisi bio bolećiv kakvim se sada prikazuješ -, zareža najednom padišah - Mogu učiniti da ti karijera munjevito krene uzlaznom putanjom, a mogu udesiti i da jednostavno nestaneš. Izbor je na tebi - Milivoj se štrecnu pa pokajnički reče: - Izbor baš i nije naročito izdašan. Sagovornik se nasmeši. - Pamet u glavu, Jovanoviću. Koliko sutra se možeš naći na mestu čelebije, a onda... Ko zna?
Dar Al Džihad, 2077. godine Napolju se sprema nevreme, a Ana je požuda, ruke su joj pamuk, miluje mi telo... Spušta se polako pored mene... Vrela je, njene grudi su uz moje, stomak joj treperi... Noge su joj malo rastavljene, postavlja se da je gledam... Ludim od neispunjene želje... A onda, dok odjekuje udaljena grmljavina, pogled se na njeno međunožje muti i nestaje, a glava boli kao da će pući. Najednom sam na velikoj visini i vidim odozgo ogroman grad pod poluprovidnim kupolama. Odakle? Kako? Zaprepašćen shvatam da takve zgrade ne postoje u poznatom svetu! Sve je čelik i staklo, rezultat nekakve tehnokratske čarolije kakvu ne mogu ni zamisliti. Onda shvatam da ono što gamiže nisu mravi nego ljudi i postajem svestan monumentalnih dimenzija toga što vidim. Grad se proteže u visinu gotovo stotinu metara! Pogled se širi i vidim uredne hektare voćnjaka i vinograda koji okružuju grad i nekakve mašine koje kruže svuda unaokolo.
- Šta je?- Anin glas deluje usplahireno i dopire do mene iz velike daljine ali sad me se ne dotiče. Posmatram ono pod sobom. Vodotokovi koji su mi delovali kao potočići što poniru u grad su zapravo moćne reke i najednom znam gde se to nalazi. Upravo ovde! Jer, te reke su Dunav, Sava i Velika Morava. Grad ih je progutao i ispljunuo… kod Đerdapa? - Šta vidiš? - čujem ponovo Anin glas, ali sada izbliza. - Belland...Belland...Belland.. - odgovaram a da ne znam odakle mi naziv neobičnog grada. Jednostavno znam, kao što znam da to ime ima veze sa drevnim nazivom Dar Al Džihada. - Šta je Belland?- insistira Ana i sad me već njeno uplitanje nervira... A onda u meni nešto puca i počinjem da pričam: - Živi od solarne energije i energije iz vode. Zauzima površinu od 15.212 kvadratnih kilometara i ima 5.170.804 stanovnika... - recitujem, a onda me preseca jezivi bol u glavi. Slika počinje da se koleba i nestaje... Opet sam u Aninoj postelji. Ona stoji pred ogledalom, njena kosa je umršena i uvezuje je u rep. Oči joj sjaje, zenice su proširene, a sumrak razliva njihovu zelenu boju.Obrazi se rumene, a usne, u smešak poluotvorene, radosno progovaraju: - Uspeli smo - glas joj je baršun - ti jesi prorok. - Sad je odevena ali razdraganost odaju bradavice što štrče. Tren potom udar groma mi privlači pažnju i gledam kroz prozor. Teški oblaci su se navukli nad Dar Al Džihad i čini se kao da je na grad pala senka. Neočekivano pomislih da se nad Imperijon nadnela Šejtanova senka. Bilo je to veče kad mi je Ana po prvi put dozvolila da uzmem njen najčuvaniji dragulj.
Pariz, 2077. godine MVP „Zefir” se na međunarodni aerodrom „Muhamed ibn Abd al-Vahad” spustio tačno u jedanaest časova i četrdeset pet minuta. Dok su aerodromski radnici privezivali moćni cepelin MVP-a, ambasador i njegova svita su se ukrcali u kolonu limuzina, a onda krenuli praćeni oklopnim vozilima Kalifata. Dok je posmatrao prostrane bulevare kojima su prolazili Sulejman beg se nije mogao otrgnuti utisku da je naimenovanje došlo pod nekakvim pritiskom. Istini za volju, odavno se šuškalo kako je on, kao predani borac Imperije, već odavno viđen za to mesto ali ferman je stigao predveče, a rok za preuzimanje dužnosti bio je neuobičajeno kratak. Ana je sedela pokraj njega, osmeha skrivenog zarom. Posmatrala je veličanstveno zdanje univerziteta „Al-Azhar” ne mogavši se dovoljno
načuditi njegovoj lepoti. Kažu da je nekada na istom mestu stajala gvozdena kula kao simbol tehnokratske superiornosti zapada ali, kao i sve drugo što je mirisalo na jeres, džihadlije su je sravnile sa zemljom i na njenom mestu podigle još velelepniju građevinu. Alah Akbar! Pa ipak, koliko god rigidni bili, nisu se ni najmanje odricali neverničkih tehničkih umeća. Industrija je u Kalifatu ostala nepromenjena još od francuskih vremena, pa je čak i visokopoštovani red inženjera ostao netaknut, doduše pod budnom paskom vehabijskih imama. U vozilu iza njih Aleksa je poput pritiska u glavi osećao talas negodovanja koji je izazivala Sulejman begova pojava gde god bi kolona prolazila, uprkos osmeha i uštogljenih rukoljuba kojima su na aerodromu novoimenovanog ambasadora Imperije pozdravili zvaničnici Zapadnog Kalifata. - Kulambare ovde baš i nisu na dobrom glasu - pomisli u sebi, ignorišući Marinkovo skičanje koje nije prestajalo otkad su krenuli iz Dar Al Džihada. Zahid je sve vreme ubijao dosadu igrajući svoju omiljenu igru krckanja oraha. Pričalo se da su evnusi operisani od osećanja, ali ponekad i oni nađu svog miljenika među pripadnicima harema. Marinko je imao jedva šesnaest godina i na Aleksino čuđenje bio je veoma privržen gojaznome Zahidu, čak i onome što su uškropljenikove krupne šake povazdan radile s njegovim mošnicama. Ljubav je ljubav kakogod to nekome sa strane izgledalo. Kad su se najzad vratnice turskog diplomatskog predstavništva zatvorila za kolonom, Sulejman begu je pao kamen sa srca. S vehabijama se nikad ne zna na čemu si. Jedino su ga teritorijalna nedodirljivost Imperije i jurišnici na kapijama ambasade štitili od zadrtosti svake vrste koja je ovde bila ušančena. Po svojoj zakletvi protiv “budućnosti”, konzervativnoj rigidnosti i spremnosti na krvavi obračun u svakom trenutku, Kalifat je sebe proglasio jedinom branom širenju bilo čega različitog od njihovih ubeđenja. Jednostavno, oni u svojim učenjima nisu priznavali ni državu, ni naciju, već
samo muslimansku pripadnost i ta rigidna populistička interpretacija nije priznavala toleranciju prema kaurima kakvu je Imperija već neko vreme ispoljavala. No, Sulejman beg je znao da pravi razlog netrepeljivosti između te dve zvanično prijateljske zemlje leži na sasvim drugoj strani. Pod maskom navodnog panislamizma krila se neutaživa želja Kalifata za apsolutnom hegemonijom.
Hrišćanska četvrt, 2077. godine Mehmet Monjaku je voleo da posećuje hrišćansku četvrt. Seo bi u neki bistro, naručio kroasane i kahvu, a ponekad čak i vino, koje se jedino tu još moglo dobiti, pa bi posmatrao egzotičnu formu života kakva je već odavno iščezla s lica ovog sveta.
Žene su hodale nepokrivene, muškarci večito žurili, a umesto hodžinog zapevanja čula bi se zvona sa hrišćanskih hramova. Kao da se točak vremena u tome kvartu zavrteo unazad. Sve je bilo živopisno kao na starim razglednicama. Hrišćani, ovde nastanjeni, bili su lični kalifovi robovi i uživali su mnoge povlastice. Četvrt se prostirala na gotovo trećini površine Pariza i tu su potpuno bezbrižno živeli radnici tehničkog obrazovanja. Bili su potpuno izdvojeni od ostalog stanovništva i u tom je regionu lov bio zabranjen pod pretnjom smrtne kazne. Da bi sve funkcionisalo kako treba bilo im je dozvoljeno čak i da svoju školu tehničkih nauka nazovu „Univerzitet Sorbona“, mada to nikome izuzev njih ništa nije značilo. To je bio pogon koji je stvarao nove generacije inženjera za kalifove fabrike i kao takav je bio od esencijalnog značaja za Kalifat. Međutim, tog dana je Mehmet u rezervat došao poslom i to ne bilo kakvim. Pošto je obavio jutarnje klanjanje u Aja Tehnologija, imao je vremena da sačeka to tursko pseto i trebala mu je trezna glava, te se odlučio za tradicionalno posluženje. Ispijao je kahvu sa rahat-lokumom dok mu je pogled nezainteresovano bludeo preko malih oglasa. Devojčica od devet godina mogla se pazariti za sto šesdeset i pet reala, Sitroen najnovije generacije za tri hiljade i šesto, šesnaestogodišnja cura za sto dvadeset i četiri reala, orman od hrastovine u stilu Luja četrnaestog za hiljadu dvesta trideset, a skotna žena od četrdeset leta za pedeset jedan real. Doduše oglase je preletao tek da ubije vreme. Kao derviš tehnokratskog reda i član upravnog odbora „Kvark Korporacije“ odavno se skućio i bio je zadovoljan poslugom. Na trenutak se zamislio oko posla. Je li moguće da su pronašli izgubljenu bebu? Svojevremeno je njegov otac umalo izazvao diplomatski incident sa Imperijom kad su njegovi nameštenici pokušali da u Dar Al Džihadu ukradu novorođenče prema kome se navodno mogao kalibrisati uređaj. Najzad stigoše i dvojica ljudi koje je Mehmet očekivao i prekidoše ga u razmišljanju. Bez mnogo pompe zauzeše mesta za stolom i pogled mu
prelete preko njih. Ogromni uškropljenik je delovao poput pripitomljene zveri, dok je visoki mladić talasaste kose ukovrdžane na čelu izgledao mnogo opasnije, mada u sasvim drugom smislu. Kao i svaki pripadnik tehnokratskog reda Mehmet je zazirao od magije, a prodorno zelene oči koje su mu uzvraćale pogled bile su oči zaklinjača. Prođe ga jeza i pokuša da se skoncentriše na smirivanje misli. Pričalo se da takva čudovišta mogu videti šta mu je u glavi. Međutim, ništa neočekivano se nije desilo. Nazvaše mu alejhiselam i naručiše kahve, te mladić poče da lista novine što ih je izvadio iz džepa. Posedeše nekih pola sata pa odoše tiho kako su i došli. Nešto kasnije i Mehmet pokupi svoje stvari, pa, bacivši šaku halala na sto, napusti bistro. Tek kad je limuzina odmakla uz uzdah olakšanja otvori ono što mu je doneseno. Niko nije primetio da su novine zamenjene, a još manje da se među stranicama dnevne štampe koje je Turčin tako pažljivo proučavao nalazi i nekoliko fotografija. Neke su bile pažljivo načinjene i njihova precizna analiza se tek trebala obaviti na mnogo bezbednijem mestu. Ono Mehmetu najvažnije bilo je potvrđeno. Fotografija elektronskog sklopa iza koje se jasno vidi džamija Notr Dam bila je sasvim dovoljan dokaz da se AO 732 E, ako nije u pitanju prevara, nalazi u Parizu.
Pariz, 2077. godine Milivoj Jovanović je na Orli, aerodrom toliko beznačajan da se u opštoj pomami brisanja svega frankofonskog niko nije potrudio da mu do dana današnjeg promeni naziv, zakoračio kao Alija Jovanoglu, verni podanik Imperije. U Kalifatu nije baš najzdravija klima za hrišćane, ali ako radiš za državu, niti isprave, niti identitet ne predstavljaju nerešiv problem. Pa opet, pariska veza je bila i više no neuobičajena. U početku se preispitivao i dvoumio ali, kako je vreme proticalo, nemir se smirivao. Valjda pretpostavljeni znaju koliko pouzdana može biti najobičnija hrišćanska robinja, mislio se u sebi probijajući se kroz živopisne ulice Pariza. Govorilo se da su na čudnim putevima čudni i vodiči i u tom trenutku ništa tačnije od toga ni zamisliti nije mogao. Kogod ona bila posedovala je dragocene informacije bez kojih je bilo nemoguće ispratiti ukradenu svojinu Imperije.
Bez ijednog zadržavanja stigao je do same ivice pariške hrišćanske četvrti gde se i nalazilo ugovoreno mesto sastanka utanačenog sa pariskom vezom. Birtija u kojoj se našao bila je nalik samom dženehemu, ali je pokušavao da to ne primećuje. Seo je na minderluk, poslagao na stoliću dogovorene stvarčice po šifriranom rasporedu i zapalio čibuk. Sve je sad bilo u Alahovim rukama.
Turska ambasada u Parizu, 2077. godine Kao i svakog jutra Ana se šetala đul baštom ambasade duboko uvlačeći u sebe neobičnu atmosferu oko sebe. Čitav grad je predstavljao ogromni talisman, mesto koje je vekovima prikupljalo misli i emocije ogromnog broja ljudi. Element vazduha prožimao ju je kroz svaki nerv i znala je da, ako postoji išta što će probuditi Aleksine skrivene potencijale, to predstavlja upravo ovo mesto. Doduše, Bog kome su generacije i generacije upućivale svoje misli, za koga su se rađali i umirali, bio je mlad. Mnogo mlađi od Bogova koje je poznavala, ali to ništa nije menjalo. Astralni plan je ovde bio potpuno otvoren, dostupniji no igde drugde. Uprkos tome, tog je jutra bila nervozna. Možda je trebalo da pođe lično i obavi svoje poslove. Nažalost, nije se usudila. Okrete se ponovo ka Notr Dam džamiji i pruži ruke otvorenih dlanova prema njoj. Tren potom trgla se kao oparena. Ne, nije se varala. Nije smela toliko rizikovati, pa opet, zar je to morao biti baš Aleksa? Ophrvana teškim mislima dohvati ibrik i stade zalivati cveće. To ju je donekle umirilo i misli joj se razbistriše. Aleksa je uznapredovao putem vazduha i teško da je postojalo nešto što bi ga zaustavilo, ali ono u džamiji je ipak bilo iznad njega, možda čak i iznad nje. Nešto ili neko što nije pripadalo ovoj oazi svetlosti. Nešto što je zaudaralo na pustinju i peščane oluje, na zmije i škorpije, na mrtve stvari i mračne bajalice. Nešto što se klanjalo drevnim bogovima ravnopravnim Enkiju. Njen praiskonski neprijatelj nalazio se upravo tamo, u toj mračnoj džamiji koja je zračila vrelinu. Neko ili nešto što je kontrolisalo elemenat vatre.
Ono što ju je brinulo i zbog čega nije pošla sama na sastanak bila je jedna jednostavna i zastrašujuća misao. Ako ona može osetiti NJEGA - ON može osetiti nju. Morao je poći Aleksa. Nikom drugom nije verovala. Neizvesnu nadu da njena ljubav može izbeći razotkrivanje pružalo je to što su njegove moći još uvek bile latentne i, što je još važnije, to što je Aleksa bio dete vazduha. Mogao se lako zagubiti u atmosferi Pariza. Ne i ona. Voda ne izmiče vatri, ali vatra izmiče vodi. Hrišćanska četvrt, 2077. godine Edit je bila Parižanka od svoje jedanaeste godine i tu je stigla dobrovoljno. Šta je ona znala o Kalifatu tamo u onoj selendri na ničijoj zemlji, na tom i od Boga i od ljudi zaboravljenom mestu koje je grcalo u siromaštvu? Kad joj je prva komšinica, muslimanka, obećala dobro plaćeni posao služavke u velegradskom domaćinstvu bez ikakvog razmišljanja je pošla s njom. Otac i majka, pored njenih devet sestara, sve jedna drugoj do ušiju,
najverovanije nisu ni primetili da je više nema. Tek kad su stigle u Pariz shvatila je namenu hrišćanskih devica u muslimanskom svetu. Dok su joj komšinica i njena ćerka držale ruke i noge, za dobre pare ju je silovao jedan bogati pedofil, tako brutalno da je tri naredna meseca provela oporavljajući se od nanesenih povreda. Nakon toga komšinica ju je prodala javnoj kući, gde su je smestili u jedan od kaveza-boksova, u kome je silovana, tučena i zlostavljana provela preduge mesece, ne znajući ni da li je dan ili je noć. Iz kaveza je izlazila samo da bi jela ili da bi se potucala s nekim. Tek kad je gospodar procenio da joj je duh potpuno slomljen puštena je iz kaveza i dobila je svoje radno mesto u mračnoj birtiji na ivici hrišćanske četvrti. Ali gospodar je nije dobro procenio. Za Edit je borba tek počinjala. Muškarci su uglavnom smešna stvorenja. Veruju da je širenje nogu istovremeno i neki vid pokoravanja, a oni još naivniji veruju da se radi o ljubavi. Lako ih je slagati, lako dobiti novac od njih. Malo je teže sakriti zarađeno od gospodara. Ali noć koja dolazi njena je noć. Suma koja će je izbaviti noćas će stići. - Pariz je danas obasjan suncem - obratila se čoveku koji je poslagao stvari onako kako treba. - Alah se smeši nad njime - odvrati neznanac šifrom raspoznavanja i podiže pogled na nju. Nije u tim očima bilo niti požude, niti divljenja, uprkos haljini po njenom izboru, toj krpici koja je više otkrivala no pokrivala. - Šta efendija izvoljeva?- upita ga po dogovorenom scenariju. - Sobu? - odgovori Milivoj. Nasmešila se i krenula uza stepenice. Soba je bila prostrana, ali uboga. Dve stolice i prostrani krevet umrljane posteljine su u njoj bili jedini nameštaj. Zastala je kraj kreveta najednom nesigurna šta bi trebalo da učini.
- Da se skinem, efendijo?- upita počevši da raskopčava haljinu. - Zoveš li se Edit?- zapita je stranac umesto odgovora. - Da - reče, na šta joj gost bespogovorno pokaza prstom na rasklimatanu stolicu. - Kaži mi sve što znaš,- reče privlačeći drugu stolicu - Vreme nam ističe.
Hrišćanska četvrt, 2077. godine
Ono malo ljudi koji su ga zaista poznavali, Adolfa Ajzenštrasera su kratko nazivali Kameleon, ali čak ni oni nisu bili potpuno sigurni kako on zaista izgleda. Bio je velemajstor prerušavanja i obmane, lažnih papira i neverovatnih maski, računarskih manipulacija i presvlačenja za tili čas, pa su se pojedini njegovi poznanici kleli da je sposoban da menja fizionomiju lica kad mu se to prohte. Istina je bila daleko od toga, no valjda ni on sam nije znao sa koliko je obaveštajnih službi zaista sarađivao. Adolf je tečno govorio sedam jezika i obogatio se “spasavanjem” hrišćana iz Kalifata. Te se večeri zvao Omer Ajzenliu i ispijao je kafu čekajući još jednog pacijenta. Kad se žena pojavila, pažljivo ju je osmotrio. Nikakvo čudo što se žurila. Bila je bliže tridesetoj nego dvadesetoj i bore su joj se počele urezivati po licu. Kurve ne traju predugo na ulicama Pariza. Još joj je malo vremena preostalo pre no što je gazda ne proda na neku farmu da dirinči od jutra do sutra. Sela je za njegov sto pokušavajući da deluje zavodljivo, ali Adolf je bio imun na slične trikove. Uzeo je novac iz koverte koji mu je pružila i pažljivo ga je prebrojao. Tri hiljade trista reala. - Premalo je ovo sestro slatka- reče gurnuvši kovertu preko stola ka njoj. - Molim vas efendijo! Uradiću šta god poželite!- zakuka ona i Adolf je bezobrazno odmeri. - Hvala najlepše, ali moji su troškovi previsoki- odgovori, pa ispi gutljaj kafe. - Imam informacije. Vredne. inženjer koji mi ih je preneo ubijen je dan nakon toga. Samo ja još uvek znam gde se nalazi ukradena imovina Turske Imperije- izgovorila je to gotovo šapatom i Ajzenštraser naćuli uši. - Kakva imovina?- upita nagnuvši se prema njoj.
- Hoćete li me prebaciti u Uniju ako vam kažem?- cenjkala se. - Zavisi koliko to vredi. Možda.- odgovorio joj je. - Uređaj za navođenje projektila - šapnu ona - AO 732 E. - Ako si u pravu ti si slobodna žena - uspravio se pokušavajući da sakrije uzbuđenje - kaži mi šta znaš. - Bio je inženjer u Kvark Korporaciji. Tucali smo se i jezik mu se odvezao. Analizirao je fotografije ukradenog uređaja. Bio je siguran da je pravi. Ali, video je i dokaz da je sprava u Parizu. I ne samo to. Proučio je pažljivo i dokaznu fotografiju. Ugao snimanja, okolinu, svaki najsitniji detalj, sve je uzeo u obzir. - Kako bi Kvark kupovao ukradenu robu?- sumnjičavo će Adolf - Njihov novac je pažljivo praćen i Revolucionarni savet bi odavno preuzeo operaciju takvih razmera. - Ne kupuju ga. Menjaju. - reče ona jednostavno. - Menjaju?- to je imalo smisla. Upravni odbor Kvarka je gomila gramzivih idiota. - Da. Žorž je bio baš brbljiv te noći - Adolf se trže. Možda ova drolja i ne laže. Žorž Fabijan je bio jedan od najvažnijih Kvarkovih inženjera i ceo Pariz je brujao o tome kako se upucao u sopstvenoj kancelariji. - Žorž? Žorž Fabijan? - Adolf je, poznavajući Kvarkove metode, ponajmanje verovao da se radi o samoubistvu. - Da. Tako se zvao - odvrati ona kratko. - Je li ti rekao šta je Kvark ponudio u zamenu? - oprezno će Adolf. - Imam li prolaz u Uniju? Zarobljena sam sa svih strana, život mi je oduzet kad su me doveli ovamo. Hoću ga natrag! - Odavde idemo pravo kod tvog gospodara da te otkupim, a odmah potom na aerodrom. Govori sada. - odluči Adolf. Kakvim god ga ljudi smatrali, nikada nije prekršio zadatu reč i to se nadaleko pročulo, pa žena odahnu.
- Popio je malo više te noći i prilično smo se namučili dok mu se nije digao. Nesnosno dugo je testerisao, a kad je završio hteo je još. Ljubila sam ga pokušavajući da mu oživim rahmetli kurčinu, a on je pričao i pričao i pričao. Neko je iz Turske prokrijumčario uređaj i predao je fotografije kao dokaz. Proučavajući pažljivo sliku koja uređaj prikazuje naspram Notr Dam džamije, zaključio je da je načinjena iz dvorišta turske ambasade... - Turska ambasada? - prekide je Adolf - pa to nema nikakvog smisla! - Govorim ono što sam čula, - odvrati ona - a razmena za nekakav „projekat Lakić“ će se izvršiti devetnaestog avgusta negde ovde u hrišćanskoj četvrti. Adolf pretrnu. Projekat Lakić! Naravno da je sve znao o tome. Njegov je otac pao u nemilost upravo zbog njega. Poslali su ga u Dar Al Džihad da dovede odbeglog roba koji je osmislio vremensko putovanje, ali jedina osoba prema kojoj se sprava mogla kalibrisati bio je upravo inženjer koji se ubio u svome stanu pre no što ga je otac uspeo vrbovati. Tata je posle toga, onako ponižen i diskvalifikovan u radnika na traci, počeo da pije. Neprestano se vajkao i bulaznio o tom sto puta prokletom projektu. Sat kasnije Edit je, potpuno smetnuvši s uma da napomene svom dobročinitelju kako je do novca došla prodajući istu tu informaciju jednom turskom agentu, bila otkupljena i sa lažnim pasošem u torbici sedela je u dirižablu što leti ka granici sa Tevtonskom Unijom, a Adolf Ajzenštraser je pažljivo preračunavao cenu vremenskog putovanja kod svake od obaveštajnih službi s kojima je sarađivao. Kogod je spreman da ponudi AO 732 E u zamenu za projekat Lakić, zna i kako ga treba kalibrisati.