TU! Talasi su se komešali pokraj mene, sve jači i sve veći. Ana! Horizont se širio i na severoistoku osetih žarenje. Nešto je tamo tinjalo, nešto poput žeravice. Što sam više pažnje obraćao na tu anomaliju sve sam jasnije razaznavao pesak i ubistveno sunce. Pustinja! Detalji su postajali sve jasniji. Kroz pesak je nešto gamizalo, pomeralo se, nešto tamno i nepostojano. Još uvek nisam razaznavao šta je to, ali bilo je očito da sve te tačkice streme jednom te istom cilju. Puzale su ka izvoru vreline, onom žarenju iz kojega stadoše izbijati plamičci. A onda shvatih šta je ono što mili sa svih strana. Škorpioni! Sve je to jurilo ka požaru u koji su se oni plamičci stali pretvarati i bezglavo se bacalo u vatru hraneći sve razjareniji oganj svojim sićušnjim telima. Onda vatra stade poprimati oblik i svakim trenom sve je više nalikovala ogromnom škorpionu. Lagano je tamnela, dobijala na čvrstini, sve dok se najzad pred mojim očima nije stvorio pustinjski Šejtan lično. Instinkt mi je govorio da je naš neprijatelj spreman za borbu, ali osećao sam i to da nas još uvek nije svestan. Bio je skoncentrisan na spoljašnji svet. Vratih se sebi i počeh da dozivam. Lahor mi dodirnu lice i ja ga s dobrodošlicom dočekah. Vetar se pojačavao kružeći oko mene, sve bešnji i sve neobuzdaniji, pretvarajući se u ciklon. - SADA! - ciknu Ana i udarismo složno po dervišu.
Alahovi Dvori, 2077. godine Tri robinjice sunuše sa glomazne trbušine ministra unutrašnjih poslova, čiju zapreminu jedva da su dosezala sva tri njihova žgoljava tela zajedno i ničice se baciše pred noge kalifa koji se nenadano pojavio na ulazu hamama. - Napolje – brecnu se ovaj na njih i sve tri bezglavo sunuše kraj nogu ravnodušnih gardista koji su zauzeli pozicije s obe strane ulaza. - Šta se to, Alaha mu, dešava u hrišćanskoj četvrti !? - obrati se Gospodar Ali Ibn Jusufu čija erekcija rapidno stade da splašnjava dok je kroz maglu parnog kupatila jedva nazirao kalifove obrise. - Hri... hrišćanska če... četvrt... - zamuca ministar. - Prestani da ponavljaš moje reči i odgovori mi! - odreže kalif, - Love... lovimo neke... neke... kriminalce - jedva izgovori. - Jel' ti to mene zajebavaš? Tamo je otpočeo rat! - ovog puta bes je izbio poput vulkana. - Ja... Ja... Ja...- znoj po Alijevom čelu više nije poticao samo od visoke temperature i guste pare u kupatilu. - Pobijeni su turski državljani, hrišćani se naoružavaju širom Kalifata, a ti se krešeš meni pred nosom? Jesi li ti normalan? - kalifov glas postade opasno tih. - Ne... Nisam... Obavešten... - Mnogo jedeš Ibn Jusufe, a mnogo i sereš. Ko je izdao naređenje da se pokrenu specijalci i revolucionarna garda? - Mahmut bin Abdulaziz - poputi najzad Ibn Jusuf shvativši da je šejtan odneo šalu.
- Imam? Zašto bi on to uradio? - kalifov glas se spusti u preteći akord. - Ne znam. Pričao je o nekakvoj veštici, uređajima... Tražio je potpunu kontrolu nad policijom. - Kako si se samo usudio da pokreneš operaciju takvih razmera bez da me izvestiš?! - On je vradžbinar. Pretio mi je. Kako ja mogu da mi se suprotstavim? - zakuka Ali Ibn Jusuf. - Pa si se radije suprotstavio meni? - reče kalif pa se okrete i napusti hamam praćen svojim gardistima dok je ministar unutrašnjih poslova pokušavao da nađe prave reči. Mustafa, glavni čistač Kalifata, ruku sklopljenih preko grudi strpljivo je čekao na pristojnoj udaljenosti sve dok se kalif nanovo nije pojavio na vratima hamama. - Počisti to govno - dobaci mu kalif u prolazu i on se pristojno nakloni. Sačekavši da Gospodar odmakne izvadi iz džepa svileni gajtan sa čvorom u sredini i krenu ka kupatilu. Pogled Ibn Jusufa se susrete sa njegovim bezumnim očima. - Nemoj Mustafa! Nemoj! Učiniću te bogatim! - vrisnu dok ga je čistač obilazio. Nije trajalo predugo iako se Mustafi činilo da će se onolika telesina više opirati. Saže se i pokupi rahatlokume koje je debeljko u agoniji rasuo posvuda oko sebe i proguta ih. Uopšte nisu bili loši.
Hrišćanska četvrt, 2077. godine Stezanje u grudima prestade isto onako naglo kao što je i počelo i telo je ponovo počelo da ga sluša. Milivoj Jovanović se pažljivo obazre oko sebe, pokušavajući da dokuči šta ga to i dalje pritiska, ali na drugačiji način. Jedan leš, najverovatnije policajac u civilu, pao mu je preko stomaka i verovatno zahvaljujući upravo tome niko više nije obraćao pažnju na njega. Svuda naokolo odjekivala je paljba i bilo je teško odrediti ko i odakle puca. Jedno je bilo sigurno; desetak turskih specijalaca u njegovoj zaštitnici nisu imali toliku vatrenu moć. Neko im je pritekao u pomoć. Ali ko? Torba je i dalje ležala pokraj njega, dakle nisu imali vremena da je pokupe. Osmotrio je mesto gde se nalazio Kameleon. Očito je da se i sa njim desilo isto. Okružen leševima vrteo je glavom oslobađajući se paralize. Milivoj s olakšanjem zapazi da je i njegova torba tamo. Bilo mu je potpuno jasno da je bio meta magijskog napada. Slušao je mnogo puta o odredima vradžbinara koji su bez po muke zaustavljali čitave templarske divizije, ali nikad nije čuo da se volšebnici petljaju u poslove koje može obaviti obična policija. Izgleda da je upetljan u nešto mnogo značajnije od uređaja za navođenje alahove oštrice. A to nešto se najverovatnije nalazi u njegovoj torbi.
Ali šta je prekinulo paralizu? I zašto protivnici nisu rasterani? To je volšebnik s lakoćom mogao učiniti. Postojala su dva objašnjenja Vradžbinar je bio mrtav, što je malo verovatno ili... Ili ga je napao neko sa istovetnim moćima! Stade pažljivo osmatrati okolinu. Svuda su bili ogorčeni protivnici što su razmenjivali vatru, ali je koncentracija snaga na dva mesta najgušća, kao da štite nešto ili nekoga. DA! U centru kruga naoružanih ljudi nalazio se bradonja naizgled potpuno van sebe. Podignutih ruku i očiju koje su se pretvorile u same beonjače upiljio se u drugu grupu naoružanih ljudi. Disciplina njegove zaštitnice je Milivoju jasno davalo do znanja da se radi o policajcima ili vojnicima. Dakle, njega je poslao Kalifat. Potom pogleda njihove protivnike. Alaha mu! Hrišćani! Mada neverovatno, bilo je nesumnjivo da su njegovi saveznici pobunjeni robovi. Potom je ugledao dvoje ljudi u sredini grupe koje su naoružani hrišćani štitili. Bilo je jasno da su u istovetnom transu kao i kalifatski volšebnik. Muškarac mu nije bio poznat, ali kurva kraj njega itekako jeste. Ako se supruga turskog ambasadora nije multiplicirala u nebrojeno primeraka, u šta je pomalo počeo da veruje, s obzirom na sličnost njegovog vodiča sa Anom Sulejman, to je bila upravo ona, mada prerušena. Zar je i ona veštica? Ako jeste, više ga nije čudila lakoća s kojom je ukradena alahova oštrica. Mogla je ošamutiti čuvare ili ih jednostavno uspavati, a posle obavljenog posla ih naterati da sve zaborave. Ali nije predugo mozgao o tome. Imao je da misli o mnogo važnijim stvarima. Na primer kako preživeti ovaj haos. Rešenje je bilo koliko jednostavno, toliko i zbunjujuće. Ako ga se policija dokopa neće se glave nanositi, naročito ako otkriju da je turski agent. Šta mu drugo preostaje nego se pridružiti njihovim protivnicima?
Biće veselo objašnjavati pretpostavljenima kako se našao na hrišćanskoj strani, ali taj problem će morati odložiti za neko bolje vreme. Taman se pripremio na pokušaj otimanja Kameleonove torbe kad je shvatio da je i taj pacov doneo sličnu odluku kao i on. Lopov je počeo da puzi prema onoj grupi hriščana sa sve svojom torbom. Moraće AO 732 E ostaviti za kasnije. Naglo se osovi na noge i polete u istom pravcu. Sad je važno izvući se iz gužve, a šta će biti, biće.
Paukova mreža, negde među vremenskim nitima. Ma koliko nepriličan trenutak bio za tako nešto, nisam mogao a da se ne prisetim Anine definicije onoga usred čega smo se nalazili. Navodno je takvo objašnjenje pronašla u dnevniku pokojnog tehnokrate, njihovog negdašnjeg podstanara. Po njegovim rečima na zamišljenoj paukovoj prostorno vremenskoj mreži postoje i dimenzione niti gde stvarnost ne formira priroda nego ljudski um. Uprkos takvoj, naizgled nestabilnoj konstrukciji, te i takve realnosti podležu isto onako krutim pravilima kao i stvarnost u bilo kojoj drugoj prostorno vremenskoj dimenziji. Jednom stvorena - više se ne menja. A ovu pustinju omeđenu visokim planinama realizovala je ogromna škorpija što se gotovo u potpunosti formirala ispred nas. Tek je njen rep, iz koga je kuljao plamen, još uvek bio u nestalnom kovitlacu i iskričenju Njena je pažnja bila usmerena u pravcu planina, pa i ja skretoh pogled prema dalekim vrhuncima. U početku mi se učinilo da se u njihovom podnožju hvata izmaglica, ali što sam duže posmatrao taj fenomen, sve mi je postajalo jasnije da to što vidim nije magla, već nebrojeni obrisi ljudi, naizgled duhova, što se nemilosrdno bore među sobom.
Još jedna od Aninih lekcija; pomeraj na prostorno vremenskoj niti te dovodi u situaciju da ostale realnosti vidiš kao senke. To što se naziralo ispod planina bila je ogorčena bitka na pijaci u hrišćanskoj četvrti u kojoj su se naša fizička tela nalazila, a volšebnik pred nama se spremao da udari magijom po protivnicima. Anu sam video kao oktopoda, pa pokušah da zamislim kako sam izgledam, ali mi to nikako nije polazilo za rukom. Ovde nije bilo ogledala. Najzad, to i nije bilo preterano važno. Bilo je bitnije prizvati vazduh. To je bilo moje oružje. Stadoh da ponavljam davno naučenu mantru i na rezultate nije trebalo predugo čekati. Svet u kome smo se nalazili bio je satkan od vradžbina. Celo moje biće stade osećati silu što se gomilala unutar mene. Svi vetrovi sveta su se komešali i kovitlali stvarajući čitave uragane, ali ih nisam otpuštao. Visoko sam podigao ustave puštajući kovitlace da besne i jačaju. A onda, kad je rep monstruma pred nama konačno bio potpun, i kad se po njegovim ivicama stala stvarati vatra, Ana izdade naređenje za napad. Cunami stvoren iz vode i vazduha užasnom silinom udari po nepripremljenom protivniku. Krik koji je ispustio bio je urlik smrtno ranjene zveri i zaglušio me je u toj meri da gotovo izgubih koncentraciju. Održah se poslednjim snagama, ali bol koji sam trpeo bio je neopisiv. Upotreba tolike moći imala je cenu. Moja astralna projekcija samo što se nije raspala. Nisam dao. Deo snage sam usmerio ka samoodržanju, pa je moj deo udara oslabio, međutim, i to je bilo dovoljno da dokrajčimo neprijatelja, jer, ja jesam održao obličje, ali tvorac ravni nije. Grdobno obličje se u veličanstvenoj eksploziji razlete na komade od kojih se svaki uz prasak ponovo i ponovo rasprskavao na sve manje deliće, sve dok se poslednji elementi vradžbinarevog avatara nisu transformisali u stotine škorpija koje su milele na sve strane, malo pomalo nestajući u pesku. - Vrati se! Vrati se! - začuh u magnovenju Anin glas i poslednjim snagama stadoh da se vraćam u sopstveno telo. Nikad nije bilo teže. Kad sam došao
sebi nisam mogao ni da mrdnem. Celo telo mi je bilo u grču, mišići su boleli, a čulo vida me je izdalo. Osećao sam da me podižu nečije snažne ruke, a onda me vuku nekuda. - Moramo ići gospodine! Moramo ići, revolucionarna garda samo što nije stigla! - uporno je ponavljao grubi glas dok sam ja s naporom otvarao oči. Tek tada razaznadoh da me dvojica pobunjenika vuku po prašini okačivši oružje na ramena, dok se ostatak zaštitnice ogorčeno borio protiv sve nadmoćnijeg protivnika koji je nezaustavljivo napredovao. Vid mi se popravljao i sve jasnije sam video svet. Ana je bila nedaleko od mene u ništa boljoj formi. I nju je u besvesnom stanju na krkačama nosio neki gorostas. Krajičkom oka uhvatih još jednog pobunjenika koji se povlačio uporedo s nama. U rukama je nosio obe torbe zbog kojih smo započeli ovaj mali rat. Potom me je nanovo napustila svest.
Hrišćanska četvrt, 2077. godine - ' Bem ti i Boga i Alaha, u kakvo sam to sranje upao? - procedi Adolf Ajzenštraser, koji više nije postojao, dok mu je obamrlost napuštala telo. Pre no što se pomakao oprezno osmotri okolinu, pa opsova još jednom. Tip koga su obeznanjenog pažljivo podizala dvojica ljudi, najverovatnije policajci u civilu, bio je niko drugi do imam Mahmut bin Abdulaziz. - Sunce li mu krvavo! Zašto je vradžbinar ovde? Šta je to što imam u ovoj jebenoj torbi pa je isteralo zver iz jazbine? - ronzao je tiho, a onda se doseti da je neko utukao volšebnika. Kogod da je to uradio nije bio mačji kašalj. Nešto se tu jako krupno događalo. Svuda se pucalo i pokušavao je sebi da objasni ko ili šta je izazvalo okršaj i nije mu dugo trebalo da ustanovi kako se radi o dobro naoružanim hrišćanima. Dugo je već slušao glasine o pobuni robova, ali nikada ih nije uzimao za ozbiljno. Kako bi se ona sirotinja i ološ usudila da udari na silu
Kalifata? Niko iz hrišćanskih zemalja nije bio spreman da im pritekne u pomoć, bar prema onome što su njegovi izvori govorili. Ili jeste? Što je duže proučavao bojište sve mu je bilo jasnije da na strani pobunjenika ima i vrhunskih profesionalaca. Eno! Onaj snajperista ni u kom slučaju nije odmetnuti rob! To je prošlo godine i godine vojne obuke. Ili onaj na krovu sa ručnim bacačem! Ne, ne, ne... To su vojnici. Ali čiji? Šta mu je to promaklo? Aziz Ismail, njegov novi identitet, bio je bezvredan. Ako ga uhvate ne gine mu grozna smrt, ako to i bude najstrašnije što ga čeka. Ni kalifov potpis, ni svi pečati neće ga poštedeti dugotrajne agonije pri ispitivanju ako dospe u kalifatske kazamate. Pevaće kao ptičica dok budu istraživali granice izdržljivosti svakog postojećeg živca u njegovom telu.‚Čak i da se odavde izvuče živ, njegov identitet više nije tajna. Kad tad će ga ugrabiti. Postojalo je samo jedno rešenje. Pridružiti se ustanicima s nadom da će nadjačati. Čim je to zaključio počeo je pogledom tražiti nekakav centar njihovih snaga, ili bar nekoga ko je izdavao naređenja. Uskoro je primetio kuda bi se mogao zaputiti. Najveća koncentracija njihovih boraca bila je sabijena na platou nedaleko od tačke odakle su evakuisali Mahmuta bin Abdulaziza i ne samo da ih je tamo bilo najviše, nego su i oni izvlačili dvoje ljudi sa bojišta. Adolf je štošta načuo o magiji i znao je da upotreba iste znatno iscrpljuje volšebnika, pa mu nije trebalo mnogo da bi sabrao dva i dva. Mora da su to opsenari koji su porazili imama. Lagano stade da se šunja u njihovom pravcu. Kanonada nikako nije prestajala i kuršumi su mu zujali oko ušiju ili su se tupo zabijali u tlo pokraj samih njegovih nogu. Preblizu! Ajzenštraser nije bio borac. Smutljivac, prevarant, lopov, to da, ali ne i ratnik. Obilato se znojio, čak je i pišnuo u gaće, ali je uporno napredovao ka onoj hrišćanskoj skupini. Uglavnom je osmatrao okolinu, a na svoj cilj bi tek povremeno pogledao. Prvo mu se pogledu otkri mladić, upravo derle, kojeg su spašavali. Zar je to taj vradžbinar? Premlad je.
Potom, kad je već bio nadomak hrišćanskih položaja, ugleda i drugu osobu koju su pobunjenici spašavali i gotovo se zagrcnu od iznenađenja. Bila je to najjebazovnija veštica za koju je ikada čuo! Toliko se zablenuo u nju da gotovo i nije primetio cev kalašnjikova koja mu se prilepila uz nos. - Daj tu torbu majke ti ga steram!- dreknu rmpalija s prstom na obaraču s čijim se pogledom ukrsti Adolfov. - Hej, hej... Pa za vas sam je i doneo... Nema potrebe za agresivnošću... - procedi Kameleon. - Davaj! - istrže mu onaj torbu iz ruke, ali je makar okrenuo oružje od njega. - Ja bih... Ja sam...- zamuca Adolf ali više niko nije obraćao pažnju na njega. Tren potom zapazi i čoveka s kojim je trebao da se sastane, u stvari tipa koga je prodao policiji. I on je bio tu, a njegova tašna je takođe bila u rukama pobunjenika koji se naglo stadoše povlačiti. Šta mu je drugo preostalo nego da zatabana za njima?
Hrišćanska četvrt, 2077. godine - U redu sam. Možeš me spustiti - obrati se Ana slabašnim glasom čoveku koji ju je nosio. Desetak ljudi je jurilo uporedo s njima uzanim uličicama uzvraćajući vatru kojom su ih progonitelji obasipali. Osovivši se na noge Ana osmotri situaciju. Nije bilo dobro. Pratili su ih u stopu, a ona nije imala snage da ih odbije mentalnim udarom. Imam ju je iscrpeo do krajnjih granica. Međutim, neko je ipak bio na njihovoj strani. Neko vraški dobar, neko ko je uporedo s njima napredovao preko krovova.
- Progoni nas revolucionarna garda. Pojavili su se tren pošto ste sjebali čarobnjaka - zadihano će jedan od njenih saboraca između dva rafala - Izgleda da su se hrišćani širom Kalifata latili oružja. - Ko su ovi što nas štite? - upita Ana preuzimajući čelnu poziciju. - Nemam pojma, ali svakako nisu diletanti. Vojnici. Možda Rusi, možda Nemci... Ko bi znao? - Otkud oni? Mislila sam da je naša misija tajna. - I ja... - odvrati momak tren pre no što se stropoštao smrtno pogođen. Šaht je bio pred njima i Ana se skoncentrisala na ono što je već nedeljama planirala. - Ovo će koštati - pomisli, pa upre poslednje snage na podizanje magle. Tren potom bili su nevidljivi. Trajaće par minuta. Sasvim dovoljno da se zavuku u kanalizaciju i nestanu iz protivnikovog vidokruga. Hitro su se jedan za drugim spustili niz metalne stepenice. Ana je ostala poslednja. Možda bi neko poverovao da to čini iz obzira prema drugima, ali nije bilo tako. Slabost i vrtoglavica koji su je obuzeli tražili su odmor, makar i tih par sekundi. Snažne ruke je dohvatiše kad se polusvesna sručila u podzemlje, a neko hitro vrati šaht na mesto. Sačekaše neko vreme sve dok nisu bili sigurni da pucnjava odmiče. Ko zna koliko će žrtava koštati ovaj manevar, ali drugo rešenje nije postojalo. Morali su odvratiti poteru. Za upotrebu PVA trebaće im vreme. Vreme koje su mogli kupiti samo životima svojih saboraca. Anri vodovodar ih povede kroz komplikovani splet kanalizacionih cevi. Niko te katakombe nije poznavao bolje od njega. Posle mnogo skretanja i napredovanja kroz kloaku, ključem koji je izvadio iz džepa otvorio je jedna metalna vrata i ekipa pokulja u prostranu odaju. - Tu smo. Ovo je servisni odeljak, Nemani iz Dar Al Džihada. Malo ljudi zna za njega.- obrati se Anri Ani nazivajući je njenim hrišćanskim pseudonimom. Ovde su je svi poznavali isključivo pod nadimkom. Osmotrila je odaju prepunu alata. Na sredini se nalazio dugački radni sto, baš kako joj je to Anri i opisao. Savršeno!
- Gde je Pjero? - upita Ana prelećući pogledom preko lica prisutnih. Pobunjenici se zgledaše i napeta tišina prostruja vazduhom - Gde je Pjero? - ponovi Ana glasnije. - Na trgu. Pogodili su ga na samom početku okršaja - procedi jedan od ljudi oko nje. - Jebem ti! Jebem ti! Pa ko će spojiti prokleti PVA!? - dreknu Ana - Ima li među vama neko ko se razume u elektroniku? Nastade tajac. Anino lice se zgrčilo u mešavinu tuge i besa. - Ovaj... Nemani iz Dar Al Džihada... Ja sam radio na traci u “Star elekroniks” - oglasi se mladić iz poslednjeg reda. Ani laknu. - Pa što ćutiš? Dolazi ovamo! Šta si tačno tamo radio? - Zavrtao uvek ista dva šarafa na kućištu “Glasa Alahovog”! - ponosno će klinac. Ani se smrknu i prilepi mu ćušku. - Marš tamo budalo! Ovo je vrhunska elektronika u projektnoj fazi! Koje bre zavrtanje šarafa! - nemoćno se spustila u drndavu stolicu i zagnjurila lice u šake. Godine priprema su propale zato što je ustreljen jedini inženjer među njima. Samo što nije zaplakala. - Ahm... Ako smem... Možda mogu pomoći... - začu se tunjavi glas, opet negde iz pozadine. Ana podiže pogled i zagleda se u ljude oko sebe, pa razrogači oči. - Ko si bre ti? I ko je onaj iza tebe? - prodera se iznenađeno - Smesta ih pretresite! Možda nose lokatore! Pobunjenici munjevito skleptaše Adolfa i Milivoja, pa ih tako detaljno ispipaše da se Milivoj na trenutak poplašio da će biti silovan na licu mesta. - Čisti su - najzad izjavi jedan od vaćaroša. Ana odahnu. - Pa dobro. Ko si ti?- obrati se Adolfu. - Izvinite, zaboravio sam da se predstavim. Zovem se Ajzenštraser, ali me bolje poznaju pod imenom Kameleon - žamor prostruja među okupljenima -
ovde sam jer nemam drugog izlaza. Ako me se policija dokopa, mrtav sam. - A zašto te ne bi odmah upucali? - mirno će Ana. - Zato što igrom slučaja poznajem osnove funkcionisanja prostorno vremenskog adaptera, popularnije PVA. Moj otac je radio za “Kvark korporaciju” i u mnogo toga me je uputio. Nastade napeta tišina i Adolfu žmarci jurnuše niz kičmu. Ne veruju mu! Onda ga Ana pažljivo osmotri, pa prekide muk. - Poslužićeš - reče lagano mu prilazeći, da bi se naglo okrenula prema Milivoju. Niko nije shvatao kako joj se široko sečivo našlo u ruci, ali ono je sekund potom počivalo na inspektorovom grlu - A zašto tebe ne bih eliminisala? - upita opasno tiho. Milivoj proguta knedlu. - Zato što sam ti ja doneo PVA? - procedi - i zato što ste dovde dospeli zahvaljujući samo mojoj zaštitnici? - gotovo nagonski je spustio pogled niz njeno savršeno oblikovano telo utegnuto u minijaturnu haljinicu i zbunjeno shvatio da mu se pevac napinje. Alejhiselam, uzbudio ga je dodir noža na jagodici! - Tvoja zaštitnica? Ko si ti, jebote?! - šapnu Ana. Pogleda je u oči. - Sultanov čovek poslat da uništi AO 732 E - Anina ruka zadrhta - Neman iz Dar Al Džihada? - nastavi Milivoj - Ili više voliš da te zovem Ana Sulejman? - Razlog više da te prikoljem kao prase - zareža Ana. Milivoju postade vrlo nelagodno zbog sve uočljivije napetosti u pantalonama. - Imaću taman toliko vremena da vrisnem kako si žena turskog ambasadora. Koliko ćeš živeti posle toga? - tiho će on. Ana ga još jednom pogleda u oči, pa spusti pogled na njegove prepone i zakikota se. - O, jebote, a ja mislila da je to pištolj - nasmeja se, pa skloni nož - Hajde, dajte ovamo taj PVA! - viknu obraćajući se svojim ljudima - A ti, Kameleone, gledaj da me nisi slagao, inače...
Adolf bez reči privuče torbu, pa poče da vadi nacrte. Jedan po jedan ih je širio po stolu, menjao njihov raspored, proučavao ih tiho mrmljajući, a onda poče da vadi komponentu po komponentu i stade ih povezivati priloženim kablovima. Hrišćanska četvrt, 2077. godine
Tek što se Mahmut bin Abdulaziz povratio iz omamljenosti, stvari se počeše odvijati munjevitom brzinom. - Pa sa koliko magova hrišćani raspolažu?- prolete mu glavom dok je pokušavao da pronađe torbe sa uređajima zbog kojih je ovamo i došao. Tren potom ugleda grupu pobunjenika u bekstvu kojima su se priključila i ona dvojica secikesa sa sve tašnama kojih je želeo da se dokopa. Najpre mu se učini da uobražava, ali kad je malo bolje pogledao više nije imao nikakve sumnje; kurvica koja je predvodila grupu bila je veštica koja ga je već dva puta porazila - izaslanica kneza mora! Vrati pogled ka mestu gde se razmena trebala obaviti i ugleda mrtvu ženu, pogođenu nekim zalutalim metkom. O, kakva greška! Zašto se nije oslonio na instinkt? To nije bila veštica, samo je nalikovala na nju! Ponovo pogleda grupu hrišćana što je zamicala za ugao. Pa naravno! S njima je bio i Ehejeh, gospodar vetrova. Samo su ga zajedno mogli poraziti. Onda borbeni transporteri stadoše pristizati i garda se poče raspoređivati posvuda po opustelom trgu. Glavnokomandujućeg je lako bilo prepoznati po odsečnim naredbama koje je izdavao. - Pukovniče! Pukovniče! Hrišćani su se naoružali! Smesta pošaljite ljude za onom grupom što je zamakla u ulicu iza gvožđarske trgovine! - obrati mu se imam - prioritet je pronaći dve tašne zapadjačkog dizajna i zelenooku kurvu! Smesta! Gardijski oficir ga podsmešljivo odmeri, pa čudno kriveći usne progovori: - Ne brini za hrišćane, seronjo. Ukrotiću ja njih makar ih svakog ponaosob na ražanj natakao. Mahmut ga odmeri s nevericom. Nikad niko s njim tako nije razgovarao. - Kako se usuđuješ... - započe, ali ga pukovnik bezobzirno prekide: - Umalo zaboravih da ti kažem; više ne komanduješ ovom operacijom - reče nepristojno ga odmeravajući.
- Šta?! Znaš li ti uopšte s kime razgovaraš?! - prasnu imam. - Naravno da znam. Ti si Mahmut bin Abdulaziz iz plemena Banu Thamin optužen da je prouzrokovao pobunu robova i opštu opasnost, kao i za podrivanje Kalifovog autoriteta. S ovlašćenjima koja imam hapsim te u ime Kalifata. Skleptajte ga momci! Imam sve do tog trenutka nije obraćao pažnju na gardiste oko sebe. Dvojica vojnika za koje je verovao da su tu postavljeni kako bi ga štitili naglo ga dohvatiše za ruke, a treći koji se nalazio iza njega natače mu na glavu nešto što mu se metalnim dodirom pripilo uz lice. O, itekako je Mahmut znao šta je ono što je uz metalni škljocaj zatvorilo svaki njegov kontakt sa svetom. Sam je u drevnim knjigama pronašao sastav legure koja blokira magiju. Nije više mogao odašiljati EMS. Nije mogao manipulisati umovima. Bio je bogalj. Pukovnik isprati utovar izdajnika u vozilo, a onda pokretom ruke uputi grupu specijalaca za grupom na koju mu je imam ukazao. Motorola za pojasom njegovog ađutanta uporno se stade oglašavati i najzad se onaj odazove. - Pukovniče... - zamuca ađutant. - Šta je sad!?- dreknu oficir. - Tevtonska armija je prešla granicu. Njihovi tenkovi su pregazili naše pogranične trupe. - O, sranja... - uzdahnu oficir - ajd' nazovi štab, pa da vidimo kuda ćemo.
Hrišćanska četvrt, podzemlje, 2077. godine Posmatrao sam Kameleonove vešte prste kako povezuju komponente dok je usresređenim pogledom pratio nacrte raširene po stolu. Onda se zaustavio i podigao pogled. - Gotovo? - upitah. - Gotovo - reče i nastade tišina. - I šta sad?- ne izdržah. - Upotrebimo ga. Ti si mubarek – reče Ana jednostavno. - Šta će se desiti? - okrenuh se ka njoj. - Tvoj astralni dvojnik će se vratiti u prošlost. Po onome što sam pročitala, ciljana destinacija je moj nekadašnji dom. Pre no što je pobegao iz Pariza, naš ga je podstanar tako podesio. - Kako je to mogao? Sama si rekla da je čitav život pre i u vreme stvaranja uređaja proveo u Kalifatu - nadao sam se da ne priča napamet. - Po uputstvima svoje matere. Ona je poznavala Dar Al Džihad - odgovori kao da se obraća dosadnom deranu. - I šta očekuješ da uradim? - i dalje nisam razumevao svoju ulogu u njenim planovima. - Ne znam tačno, ali znam da možeš da utičeš na istoriju. To je uloga Ehejeha na putu paukove mreže - delovala je samouvereno. Naravno. Neće se ona priključiti na tu skalameriju. - Kako, dođavola?! - poče u meni da raste nezadovoljstvo. - Možeš sprečiti rat u Siriji, možeš zaustaviti seobu naroda, možeš onemogućiti dolazak zelenih na vlast...- stade da ređa gluposti.
- Isuse, Ana, pa zar ne misliš da su i u to vreme postojali ljudi koji su videli sve to zlo? Hiljade njih su se protivili svemu što si nabrojala. - Možda, ali oni nisu bili ni mubareci niti otelotvorenje Ehejeha. Samo ti možeš pronaći put - ućutkala me je snaga njenog ubeđenja. Opet nastade pauza. - Da li postoje opasnosti?- prekidoh tajac. - Ne znam. Uređaj još nikad nije upotrebljen - pogleda me onim zelenim pogledom kojim bi me svaki put raznežila, pa zaćutah, a onda se trgoh. Koristi magiju! - Ostavi se sad Ehejeha i vradžbina. Znaš nešto što ja ne znam. Poslednji put te pitam: zašto baš ja? - morao sam znati. Rizik je bio prevelik. - Zato što si to jednom već uradio - odgovori tonom kao da pretresa lokalna ogovaranja. - Kako? Kada? - zamucah. - Nisam sigurna. Za tebe je vreme beznačajno. Pretpostavljam za desetak minuta. - MOLIM?!- dreknuh. - Postoji vreme iskrenosti i vreme stezanja zuba. Došlo je vreme da ti kažem istinu. - Šta je istina? - Sećaš li se priče o dnevniku našeg podstanara? - Da. - Posle onoga što se dogodilo našoj porodici majka je te sveščice sklonila na sigurno i iščitala ih do kraja. Upravo je to razlog zašto smo nas dvoje sada ovde. - Kako to misliš? - ništa ja nju nisam razumeo. - Nisam te ja pronašla, nego moja majka.
- Tvoja majka? Ti si baš zapela da govoriš u zagonetkama. - Možda je se prisetiš ako ti kažem da se zvala Magdalena Desertić. - Bože! Teta Magdalena!- kao da mi je šamar opalila. - Teta Magdalena? Ona ti je majka. - Lažeš!- odvratih ne mogavši da podnesem pomisao da sam sve vreme bio pion u igri koju još uvek ne razumem. - Ne lažem. Tvoja majka je Magdalena Desertić - Ali zašto? Zašto me se setila tek kada joj se porodica raspala? - negde duboko u sebi znao sam da nastupa veliko finale predstave. - Poslednja rečenica u samoubičinom dnevniku glasila je ovako: “Uspeo sam. Moj sin se vratio kroz vreme”. - nastavi kao da me ne čuje. - Ne razumem...- započeh, ali je ona umesto odgovora bacila pred mene izbledelu fotografiju. Kao da sam se u ogledalo pogledao! - Odakle ti moja slika? - podigoh pogled i upiljih se u njene zenice. - Nisi to ti. - Nego? - Čovek koji se ubio u našoj kući. - ŠTA?! - To je tvoj otac. Čovek koji se ubio u podstanarskoj sobici. Kako to nisam odmah povezao - I to nije sve. Kasnije sam i sama dočitala dnevnik - nastavi Ana mirno. - Ima li kraja iznenađenjima? - uzdahnuh. - Čovek koga sam nazivala ocem, Mile Desertić, nije moj pravi otac. Oboje nas je začeo naš podstanar. - Ti... Ti si... Moja sestra? - zinuh kao šaran u meredovu.
- Bliznakinja. Ljudi koji su progonili našeg oca pratili su i majku. Odnekud su znali ko nas je napravio. Kad se majka porodila, koristeći uigranu organizaciju trgovine novorođenčadi, pokupili su muško dete iz bolnice. Bilo je lako. Na svu sreću to se desilo u vreme kad je policija već uveliko vršila istragu oko sve učestalije krađe dece. Kad su ih presreli, otarasili su te se tako što su te bacili u kontejner. Dok su oni izbegavali poteru, pronašla te je žena koju si zvao materom. Tako si ostao u Dar Al Džihadu. - Sve vreme si to znala? - Jesam - odvrati, a njene reči kao da su mi srce iz nedara čupale. - Nikad nije ni bilo ljubavi, zar ne? Samo podmukli plan jedne zlobne starice. - Tako je bilo u početku. Posle... Ne znam... Zavolela sam te - reče kao da se koleba oko nečega. Nasmeših se na silu. - Kako me je Magdalena pronašla? - Bila je majka i bila je veštica. Jednostavno je znala kad te je ugledala. - Zašto me nije uzela? Bili ste bogti. - Plašila se potere. Jednom su već pokušali da te otmu. - Ti si najbolja lažljivica koju sam ikad upoznao - postade mi svejedno. Ako nije bilo njene topline, više nije bilo ni razloga za strah - Daj mi te elektrode. Trepnula je, a onda mi je nečim masnim namazala slepoočnice, pa me je spojila sa mašinom. Kad sam već mislio da me više ništa ne može iznenaditi položila je šaku na moju i najednom mi je cela nutrina eksplodirala. U prvom trenutku nisam razumeo ništa. Bili su to nepoznati osećaji. Utrobom stadoše besneti orkani, a onda shvatih da to dolazi od Ane. Otvorila se! Vidim njene misli! Vetrovi se stadoše smirivati i počeh da je shvatam. Bol, posvećenost, disciplina... To je bila Ana.
I još nešto, slabo, ali jasno ocrtano. Kao tek pronađeni delić slagalice koji je nedostajao. Kao vatra sred ledene pustare, kao udaljeno svetlo negde u brdima... Ljubav... Taj nejasni tračak se sve više izoštravao i najednom sam znao da sam ta svetlost ja. Mene je tražila, ja sam rasterivao tugu. Oduvek smo bili jedno. - Volim te Aleksa - reče dok sam krajičkom oka ispratio kako Kameleon pritiska taster na uređaju. Njen je glas zazvučao grubo i nepotrebno prodirući kroz to spajanje. Gotovo u istom trenu stiže i sledeći udar, sasvim druge vrste, ali to sam već poznavao. Odvojio sam se od tela, ali ovog puta nisam imao slobodu pokreta. Nešto me je usmeravalo i guralo. Još jednom se osvrnuh i videh kako se Ana u ja držimo za ruke i gledamo u oči. A onda se sve pretvorilo u kovitlac. Bio sam jelen što se suludom brzinom probija kroz kristalnu šumu ka nepoznatom cilju. Tren potom zaustavilo se.
Dar Al Džihad, 2043-će Našao sam se u neuglednoj sobici i ugledao čoveka sličnog sebi kako sedi u otrcanoj fotelji. Znao sam da je to moj otac. Potegao je iz flaše i shvatih da je pijan. Taman pokušah da mu se obratim, mada pojma nisam imao kako
bih to izveo, kad pred njim poče nekakvo varičenje. Onda se stadoše otvarati neka sivkasta vrata i u sobu sam kročio - JA! - Dobro jutro, Juniore - obrati mu se posetilac. - Dobro jutro, Žan Luj - odvrati onaj iz fotelje. - Kamo sreće da je sve tako jednostavno. Ja nisam Žan Luj. U neku ruku, ja sam ti - nasmeja se pridošlica. - Molim? Ali to ne može biti... - došljak podiže ruku i otac zamuknu. - Nemamo mnogo vremena. Pokušaj da me pažljivo saslušaš, pitanje je trenutka kad će me otkriti. Od tebe zavisi šta će se dogoditi, samo od tebe. Možeš li samo da slušaš? - ozbiljno će došljak. - Mogu... - promuca otac. Pridošlica klimnu glavom, promeškolji se, pa započe: - Sad je devet i trideset. Tačno za četiri sata ti ćeš potpisati ugovor sa Kvark Korporacijom. - Ali... - Ne prekidaj me! Samo me saslušaj. Vratićeš se u Pariz i vrlo brzo postati suvlasnik Kvark Korporacije. Tvoji radovi će omogućiti da Kvark postane najmoćnija i najtajanstvenija organizacija na čitavom svetu, međutim, pred očima javnosti bićete samo proizvođaći zabavne elektronike. Pravo polje vaših delovanja biće međusobno zavađene svetske vlade i tajne službe, od kojih ćete zgrtati milijarde, a tvoja deca će završiti najprestižnije pravne škole. Tvoja kćer Ana, ona koju si ovde začeo, završiće medicinu i specijalizovati genetiku - nastavi došljak. - Međutim, ti si već sada bolestan. Rak će se razvijati u tebi, a kad ga otkriješ, odbićeš da se lečiš. Na nagovor svoje kćeri Ane ipak ćeš pristati da ti uzmu uzorak koštane srži koja će kao uzorak matičnih ćelija biti zamrznuta. Rak će te ubiti dvehiljade šesdeset sedme. Tvoja deca će naslediti većinski paket akcija Kvark Korporacije i sve će se promeniti. Oni jednostavno nemaju ista merila kao ti. Prvi potez će im biti stvaranje takozvanih superklonova. Ja sam jedan od njih. Prva generacija superklonova su nastali iz tvog genetskog materijala. Hodaćeš po
ovom svetu u stotinama tela. Svaki od njih biće isti organizam i ista psiha kao i ti. Ne, to nisam bio ja, shvatih najzad. Neko nalik meni, neki drugi putnik kroz vreme. Zašto je došao? - Najgore tek dolazi. - nastavi onaj da govori - Tvoja će deca pod izgovorom istrebljenja Islamista pokrenuti tajne programe koji podrazumevaju nasilne operacije po vremenskoj osi. U to vreme nastaje najtajnija organizacija tada poznatog sveta: Međudimenzioni Odsek ili MDO. Istovremeno, Ana će razviti novu vrstu superklona i to najpre iz sopstvenog materijala, da bi kasnije eksperimentisala sa probranim primercima sa pokorenih teritorija. - Kako to misliš, pokorenih? - Polako. Sve u svoje vreme. Tako je nastala takozvana klasa A, klonovi namenjeni ratovima. Omega klasa, prva generacija kloniranih ljudskih bića se pod komandom jednog od mojih prethodnika raspršila po prošlosti sa planom da se spreči dolazak islamista na vlast. Bili su mladi i zaslepljeni. Znaš, živeli su kao u inkubatoru, zatvoreni u upravnoj zgradi bez ikakve veze sa stvarnošću. Dobijali su samo filtrirane podatke, tako da nisu ni poznavali ovakav svet. Nikad im niko nije govorio o hodžama i Islamskim Zemljama. Nije ni bilo potrebe. Sve su radili za nekakvo opšte dobro. Ja sam poslednji klon koji je kloniran u ove svrhe, i samim tim sam nasledio dužnost vremenskog putnika. To je bilo i ono u šta sam i ja sam verovao, čak nisam ni znao da sam u srodstvu sa tvojom decom. Tek nedavno sam saznao pravu istinu. Izazvali smo gomilu ratova i raspada država. Tada sam imao osećaj da delujemo kao novi narod koji će izbrisati nacije i granice. Mislio sam da stvaramo bratstvo celokupnog ljudskog roda u kome će biti nebitno ko se gde rodio. Rasli smo kao trava posle kiše, bili vredni i posvećeni. Svu smo mržnju preusmeravali natrag onima koji su je odašiljali. Verovali smo samo u sebe i ni u koga više... - zastao je usred rečenice i Aleksa primeti da mu oči iskre. Jel' on to plače? - Vidiš, Islamiste smo tako detaljno počistili da u vremenu iz koga dolazim niko pojma nema da su ikada postojali iz jednostavnog razloga što smo učinili da ih zaista nikada i nije bilo - nastavi Klon posle izvesne pauze, a ja
sam najednom sam znao šta treba da uradim - Tvoja deca, svi izuzev Ane, počela su da ulaze u političke strukture, u početku s namerom da podrže svoje poslove, a onda je sve pošlo kako ne treba. Kvark je razvio supertajnu tehnologiju izmene organa i koštane srži koja je praktično u nedogled produžavala ljudski vek. Ta je tehnologija bila uzrok razdora u tvojoj porodici. Posle serije nerazjašnjenih nesreća i zločina svi uključeni u projekat “Besmrtnik” su pobijeni. Ana je posumnjala da se iza toga kriju tvoji sinovi, tada već u upravnim strukturama onoga što se u moje vreme naziva Republika. Cela Evropa je postala jedna zemlja i jedan narod pod budnim okom Kvark Korporacije. Nepoznato mi je šta se među njima dogodilo, ali Ana je jednostavno nestala. Do dana današnjeg nisam otkrio da li je ubijena ili je odbegla na neku nepoznatu lokaciju. Od tog trenutka među tvojom decom više nije bilo glasa razuma. A onda je počelo sve da se pretvara u ludilo. Republika je postala lovište četvoro braće koja primoravaju druge da im se potčinjavaju, pod pretnjom sile. Pretvorili su se u bandu koja je dobila monopol nad nasiljem. Državne institucije su ostavljene samo da bi ugnjetavale, kontrolisale i pljačkale. Što je još gore, koristili su novu tehnologiju i po mom saznanju, stotinama godina nisu starili. Izgrađen je svet iluzija, svet masovne poslušnosti. Ovaj grad će biti enormno proširen i zvaće se Belland. Misliš da su islamisti pretnja tvom narodu? Grešiš. Ti si onaj koji će ih satrti i pretvoriti ih u nešto što se u moje vreme naziva dopelgenger. Životni oblik na stupnju razvoja domaće životinje bez porekla i statusa, raspoloživ za sve poslove i namene uključivši tu i torturu i oduzimanje života. Društveni red će postati iluzija. Važiće samo za istomišljenike tvojih sinova. Oni nisu rođeni ovde i ne smatraju sebe Srbima. Ovo što smatraš svojim narodom neće imati nikakvih prava i za njih neće biti pravde. Republika će počivati na kontroli umova i na borbi protiv neistomišljenika uz pomoć kontrolnih implanata usađenih svakom novorođenčetu obespravljenih naroda. Ratovi na granicama će postati svakodnevna vest i opravdavaće policijsku državu... - Je li to sve? - upita otac i osetih da naboj raste. Sad će se dogoditi nešto, osećao sam. - Nije! - gotovo vrisnu Klon - naterao si me da jebem sopstveno dete! Ja sam ti, a Ana je tvoja kći, ili, po genetskoj strukturi, moja kćer! - podiže
šaku preko lica u očaju. – Žao mi je... žao mi je... žao mi je… - ponavljao je neprestano dok je njegova prikaza počela da treperi, bledi i nestaje. Tren potom otac je opet bio sam. Potegao je rakiju iz flaše i znao sam da će se u idućih deset minuta upucati. A znao sam i kako ću to sprečiti. - VRATI SE! VRATI SE! - počeh da sugerišem sebi i idućeg trenutka sedeo sam za stolom držeći Anu za ruku. - Možeš li podešavati vreme putovanja?- viknuh i ona zatrepta gotovo uvređeno. - Grub si! Upravo sam ti iskazivala ljubav! - prasnu. - Ne razumeš! Bio sam tamo i znam šta treba uraditi! Moram stići deset minuta ranije! - Aaaa... Ne znam... Mislim da se to može podesiti - promuca Kameleon prevrćući po dokumentaciji - Da... Ovaj potenciometar... Pokušajmo sada...
Paukova mreža, negde među vremenskim nitima. Opet sam jelen i opet jurim kroz kristalnu šumu, ali sad to i očekujem. Posmatram ono što me okružuje i vidim da je kristal samo iluzija. U stvari to su gradovi u neprekidnoj izgradnji i rušenju i sve se to odigrava u delićima sekunde. Najednom me hvata vrtoglavica od sveg tog gibanja, pa sklapam oči i ponovo pretresam plan. Ako je taj stranac klon moga oca, on je mogao nastati samo u nekoj drugoj vremenskoj petlji, što znači da ne možemo postojati u istom vremenu. Ukoliko ga dodirnem ostvariću paradoks i nešto će se desiti. Možda ćemo obojica biti odbačeni svako u svoje vreme, možda ćemo se dezintegrisati, možda će nam duše zauvek ostati zarobljene u vremenskoj mreži. Ne znam, a nije ni bitno. Moram to učiniti. Ništa ne može biti gore od mraka u kome živimo. A Ana? Prisetih se strančevih reči. “Naterao si me da jebem sopstveno dete! Ana je po genetskoj strukturi, moja kćer”. To je sve objašnjavalo. Nebitno je kada i kako živimo, Ana i ja ćemo uvek biti suđeni jedno drugome. Mi smo praiskonski greh. Otac i kćer, brat i sestra i ko zna šta sve još ne. Mi smo ona prokleta ljubav, ona koje se ljudi u svim vremenima
gnušaju. Pa ipak nema ni u jednom svetu jače požude, niti veće ljubavi od naše. Srećno Ana, srešćemo se opet... Opet sam u istom sobičku i pozicioniram se na mesto na kojem će se putnik kroz vreme pojaviti. Otac me ne oseća. To je dobro. Samo da ništa nisam pomešao. Čini mi se da se stranac upravo ovde probio preko niti. Tren potom osećam gibanje i potrese i znam da se to ne dešava u realnosti nego u prostor vremenu. Dolazi! Ni on me ne oseća. Izleće iz sivila i zastaje tek nešto malo ispred mene. U pogledu mu je najpre iznenađenje, a onda mu se lice izobličuje u masku krajnjeg užasa. - NE! Ne čini to! Ne znaš... - započinje, ali ja ne slušam. Iskoračujem i hvatam svog rođaka u zagrljaj. Dar Al Džihad, 2043-će
Nešto puče i zaiskri nedaleko i Junior se trže iz misli. Osećao je ozon u vazduhu, ali nije ništa neobično video koliko god pažljivo osmatrao sobu. - Prokleti ćumez. Ničem ove instalacije ne valjaju - pomisli gotovo u istom trenutku kad je Dezider Ajzenštraser stupio u prostoriju. - Hoćemo li?- obrati mu se švaba. - Naravno - odgovori dohvatajući kofere i niti na vremenskoj osi istog trena počeše da se rekonfigurišu.
Belland, 2311. godine. Ljudi su skloni da idealizuju superklonove. Nije za to kriva samo njihova naivnost, nego čitava industrija koja se oko superklonova zametnula. Prava je istina da većina građana Bellanda ne bi prepoznalo superklona ni da se sudari sa njim!
U stvari, superklonovi su najčešće besposleni. Uvek budni, uvek spremni da se odazovu pozivu, pa ipak najvećim delom postojanja zaludni i u fazi čekanja, uglavnom tihi i neupadljivi. Aleksa Lakić se vozio gradom bez ikakvih planova. Da je bio odeven u vikoplast sa plamenim oznakama čina i funkcije, možda bi neko i uspeo da poveže činjenice, ali ovako u kožnjaku, firmiranoj majici i uzanim pantalonama bio je nalik bilo kom dobrostojećem stanovniku Bellanda. Bacio je pogled na sat i konstatovao da će klimatizacioni sistem za dvadeset minuta pustiti kišu na grad. Bio je usred Aleje velikana, gde je sve vrvelo od restorana i barova, pa ipak, to mu nije bilo odredište. Nije voleo pomodne lokale prepune dosadnih spodoba koje prepunih guzica filozofiraju o besmislu života zaodenuti u najluksuznije krpice i okruženi tehnološkim čudima kojih jedva da su i svesni. Kretao se ka obodu grada gde je postojanje bilo mnogo intenzivnije. Ka mestu gde su se podjednako mogli videti avanturistički nastrojeni besmrtnici uporedo sa najgorim dopelgengerskim šljamom. Pravi život odvijao se po tamošnjim sumnjivim lokalima kitnjastih naziva. Put mu preprečiše patrolna kola i gomila ljudi što se tiskala buljeći nekud uvis. Isprativši njihove oči, pogled mu se stade penjati duž veličanstvenih metalizirano staklenih površina obližnje zgrade, sve dok nije ugledao predmet njihove pažnje. Na simsu zgrade, nekih tridesetak metara u visinu, zgrčio se ofucani lik sa mikro razglasom okačenim o vrat. Nešto je galamio, ali slabo ga je razumeo. - Šta se dešava? - obrati se najbližem policajcu izašavši iz vozila. Uniforma ga mrgodno odmeri, pa mrzovoljno procedi: - Opet neki od onih fanatika sa drvetom. Ludak odozgore je zaćutao dok je nešto petljao po spravi oko vrata. Iznenada, kristalno jasno, alejom se razleže njegovo ushićeno recitovanje: „Oni dobri i mudri vidjeće da sav taj njihov trud i argatluk ne vrijedi ni po lule duvana i da vodi propasti svijeta, te će umijesto numeracije potražiti svoju pamet, za zamišljajima. Kada se stanu više baviti zamišljajima, biće bliži božijoj mudrosti, ali će sve dockan biti, jerbo će oni zli svu zemlju upropastiti i nastaće pravi pomor. Ondakar će ljudi bježati iz varoši u sela i
jopet tražiti planine i tri krstate gore da tamo, u njima, dišu i piju vodu. Oni koji budnu pobjegli spasiće sebe i porod svoj, ali ne svi i ne zadugo, jerbo će se pojaviti velikačka glad. Hrane će biti po varošima i selima, ali će svugdje otrovata biti. Mnogi će, da bi jeli i najeli se, trpati sve u usta, te će od toga odma pomrijeti. Onaj koji budne postio i ispostio, taj će ostati živ jerbo će ga sveti Duh čuvati i biće bliži Bogu...“ Bljesak je nakratko osvetlio Aleksu sa desne strane. Čovek na simsu se stresao, pa zaklatio i najzad, kao krpena lutka na usporenom snimku, stade da pada. Činilo se da nije prošao ni sekund, a predstava se završila uz jedno „tump“. Dvojica uniformisanih rmpalija ga ubaciše u patrolni auto i policajci se pokupiše. Trenutak kasnije od mase ljudi na ulici ostadoše tek par ljudi u tihoj raspravi. - Religija - pomisli Aleksa - Zar je to neuništivo? Sve smo ih do jedne već počistili u operacijama po dvadesetom veku. Islam, hrišćanstvo, hinduizam, budizam... Ne bi smeli više da postoje, a evo ih, opet.... Onda prestade da razmišlja. Put je bio čist. Moraće da nagazi, pljusak tek što nije počeo. Kad se zaustavio pred „Ponosom Republike“ krupne kapi su se već posvuda rasprskavale tamneći asfalt. Navukao je jaknu preko glave i pretrčavši razdaljinu do vrata, uleteo je u diskretno osvetljen prostor gigantskih razmera. Stolovi behu gusto nanizani, bez vidljivog pravila ili rasporeda i uglavnom su bili opkoljeni bučnim grupicama mlađarije. Šank se gubio u zavesama veštačke magle pomešane sa dimom koji nije poticao samo od duvana. Na pristojnoj visini, svakih desetak metara, smenjivali su se mali podijumi gde su polugole plesačice izvodile svoje tačke, sa džinovskim holo projekcijama čudovišta ili omiljenih filmskih likova. Subvuferi su tukli u želudac preglasnom mašinskom muzikom. Aleksa zadovoljno udahnu aromu slobode. Brzim pogledom utvrdio je da za stolovima ne bi našao nijedno ugodno mesto za spuštanje guzice, pa se probi do šanka. - Daj jedno pivo Jovice! - dovikne šankeru boreći se sa treštanjem razglasa. Zatim se osvrte oko sebe. Kao i obično, gosti behu raznoliki, a atmosfera
opuštena. Klinci su se muvali oko devojčica, ili su jednostavno ćeretali sa drugarima dok su stariji obletali oko prostitutki, koje su se kao rojevi muva oko govneta, tiskale naokolo. - Otkud tebe Aleksa, nisi navraćao milion godina! - obrati mu se kelner zvučeći pomalo histerično u naporu da se izbori sa preglasnom muzikom. - Ma pusti, neka sranja na poslu. Došao malo da se opustim, pa ću opet u vatru - potegnu iz flaše kružeći pogledom po lokalu. Bilo je to bezbedno mesto, barem isto onoliko bezbedno koliko i raspekmeženi centralni delovi grada. Narogušeni redari, pre nalik borbenim kiborzima nego dopelgengerima zbog svojih eksternih implanata, bili su na svojim mestima. Niko ih normalan ne bi sebi na vrat navukao. Pokušavao je da locira nekog poznatog, ali baš nikog od prijatelja nije video. Da, biće ovo solo drinker veče, pomisli, a trenutak kasnije samo što se nije ugušio zagrcnuvši se pivom. Razlog tome sedeo je nešto dalje za šankom, u društvu nekog tipa čiji je jedan rukav prazno landarao. Haljina na njoj beše jezivo skupa i izazovna, a nakit je vredeo čitavo bogatstvo, pa ipak nije to bilo ono zbog čega mu se pogled momentalno prilepio za nju. Bila je to najlepša žena koju je ikada video. Dugonoga crnka, bujna, a vitka, očiju zelenih kao žad. Ako je na njoj bilo šminke, bila je neupadljiva. Neko vreme je buljio zinuvši.. Najzad se prenu i mahnu šankeru. - Ko je devojka pored onog invalida, Joco? - ovaj se nelagodno obazre, primaknu se gotovo do Aleksinog uveta, pa reče tiho, ali razgovetno: - Ana? Mani je se Aleksa, nije ona za tebe. - Daj, ne psihosondiraj mi tu, nego mi reci nešto o njoj! - nasmeja se Aleksa. - Nemoj Aleksa. Opaka je. Cura iz Zmijarnika - Jovica je bio ozbiljan kao kondukter pred putnikom bez karte. - Zmijarnik? Ne lupetaj, odevena je kao besmrtnik! - Aleksu je njegov ton pomalo iritirao. - Sve što je na njoj ispoklanjala joj je ljubavnica. Nije zlato sve što sija.
- Lezbejka? - svakojakog blaga pod božjim nebom, pomisli Aleksa. - Ne bih rekao. Pre bih to nazvao ženskom koja ne bira - nastavi Jovica da šapuće. - Dopelgengerska kurva? - nagađao je Aleksa. - Ne. Ali se kreće u opasnim krugovima. Ne pitaj me više za nju, ne bih da me obezglavljenog nađu u kontejneru. Važi? Nema ljutnje? - Jovica se naglo doseti da hitno mora obrisati niz čaša sa police iza sebe. Aleksa, tri puta radoznaliji, vrati pogled na neobičnu devojku. Nevolja sa dobronamernim savetima je što kod neupućenih najčešće izazivaju totalnu konfuziju. Upravo se to desilo Aleksi Lakiću. U zaslepljujući kolorit devojčine lepote najednom se umešala tamna nijansa opasnosti i promiskuiteta. Prokle propise koji su mu onemogućavali mentalni kontakt van dužnosti. Nikad nije imao veću želju da uroni u nečije misli. Pa ipak, prvi uslov da mu odobre izlazak je privremena blokada psihičkih sposobnosti. Nema telepatije u Bellandu! Kulturni embargo. Svejedno, pažnja mu se čvrsto prikovala za tu ženu neodredivih godina. Pokreti su joj bili odmereni i neodoljivo ženstveni, pa opet, Aleksinom izvežbanom oku nije promakla njihova svrsishodnost i promišljenost. Bilo je nečeg neobjašnjivog u njenom ponašanju, nečeg što Aleksa nije razumeo. Neka dvoličnost, nekakvo cepanje ličnosti, nešto neraznatljivo, kao da se nad njom nadvila senka. Noge joj behu prekrštene. Laktom desne ruke oslonjena o šank, neprestano je gore-dole vrtela stopalom u sandalici neopisivo visoke potpetice i time privlačila poglede čitave ergele zabezeknutih pastuva na svoje snažne listove i otkrivena kolena. Haljina na njoj bila je egzotičnog kroja. Dopirala je tik iznad kolena, ali je imala dubok izrez koji je dosezao iznad njenih pozamašnih bokova. Blenući u izrez, Aleksa najednom shvati da cura ne nosi gaćice! Ispod dubokog dekoltea nazirale su se teške dojke, iako je sva bila nekako izdužena i tanana. Imala je stav filmske zvezde, uspravljenih leđa i uzdignute glave, a bujna kosa joj je bila upletena u raskošnu punđu, ostavljajući predugačak vrat slobodnim. Aleksa nikako nije mogao da se otrgne misli da je to prelepo telo milovala druga žena i u jednom trenutku uhvati sebe gde fantazira o tom prizoru. Potegnu naglo pivo shvatajući po stezanju u gaćama da se uzbudio. Jebote, ustreptao kao poletarac! Nije se sećao da se ikada ovako osećao i pokuša da
se otrese te slabosti. Najobičnija drolja! Pogledaj s kime sedi. Jebeni bezruki pohotljivac! Međutim, dok se žestio, pažnja mu se usmeri na tog čoveka. U početku je mislio da je u pitanju dopelgenger. Povrede na radu su bile česte i u ovom kraju je svakakve viđao, ali baš kao i sa devojčinom, ni sa slikom njenog družbenika nije sve bilo kako treba. Kao prvo čovek je bio mnogo stariji nego što bi životni ciklus ikada to dopelgengeru dopustio. Besmrtnik nije bio, to je bilo očito. Mogao je biti vojni veteran sa brojnim zaslugama na bojištu. Nagradne godine ciklusa, na taj način sabrane, mogle bi dovesti isluženog ratnika u ovakvo životno doba. Aleksa pretrnu setivši se još jedne mogućnosti. Smesta ju je i odbacio kao malo verovatnu. Neomeđeni se nikada ne bi ovako izložili pogledima stotine ljudi. Ili možda bi? Zar gomila nije ponekad najbolje mesto za skrivanje? Do đavola! Neomeđeni su urbana legenda! Niko ko poseduje imalo razuma ne može poverovati da u Bellandu postoje ljudi bez životnih implanata. To bi bio kraj civilizacije! Ali đavo Aleksi nije dao mira. Zapazio je još neke neobične činjenice. Odeća na čoveku je bila otrcana, ali očito poreklom iz vojnih magacina. Nije mu bilo poznato da se demobilisanim vojnicima ostavlja borbena oprema po odsluženju. Zatim, njegov odnos sa curom delovao je veoma intimno, ali bez ikakvih strasti ili telesnosti. Nasred tih misli se postideo. Nabeđuje čoveka ni krivog ni dužnog, samo zato što mu se devojka dopada. Naglo se okrete svom pivu, ali je i dalje bacao poglede ispod oka prema devojčinim bokovima. Dok joj se kriomice divio, desila se najčudnija stvar u vezi nesvakidašnjeg para! Tip je iz džepa izvadio neku vrećicu, a devojka je poskidala minđuše, prstenje, narukvice i ogrlicu, pa sve to položila u kesu. Tip ustade, strpa vrećicu u džep i napusti lokal. Ona se okrenula šanku i zamišljeno je pripalila cigaretu. Bilo je više nego jasno da se ne radi o pljački, stvari je dobrovoljno predala. Ucena? Aleksa se unervozio, ali nije video načina da nešto uradi, a da se ne izblamira. U magnovenju mu sinu spasonosna misao: - Jovice, daj gospođici jedno piće na moj račun i pobrini se da zna od koga je stiglo! - viknu. Jovica ga pogleda prekorno, pa natoči neko roznjikavo žensko piće u visoku čašu, odgega se do cure i pokaza na njega dovikujući joj nešto. Cura klimnu i nastavi da puši kao da se ništa nije desilo. Nije se
čak ni osvrnula. Neko vreme Aleksa je sedeo kao da mu je kopriva pod guzicom, da bi se najzad pomirio sa činjenicom da joj nije interesantan. Selavi, uzdahnu i poruči još jedno pivo. Neko vreme je buljio pred sebe, o razočarenju da i ne pričamo, kad najednom Jovica stade da mu nešto pokazuje. Okrenuo se i srce mu zatutnja u ritmu Marseljeze! Damica je, laktovima oslonjena o šank, gledala u njegovom pravcu, nestašnog pramička prosutog po obrazu. Ne samo da je gledala, ona se smešila! Zatim cura podiže čašu prema njemu, ispi je teatralno, pa je zafrljači o patos. Dok su se kristali razletali na sve strane, ona mu namignu, pa se opet okrenu od njega. Aleksa ustade i zakorači ka njoj sa velikim planovima u glavi! Pitaće je za tog ucenjivača, krenuće za njim, rasturiti ga kao zvečku i vratiti gospođici njen nakit. Da, da, to će uraditi! Međutim što joj je bio bliži, namere su mu bile sve nejasnije, a kad se najzad našao kraj nje, a ona se okrenula i podigla pogled, kao da se izgubio u zelenim prostranstvima njenih zenica. Ništa više nije znao, ničega se nije sećao. - Ja sam Aleksa - reče pružajući ruku. Oči joj bljesnuše veselošću, usne se razvukoše u najlepši osmeh koji je ikada video i najzad začu njen raspukli glas: - Sedi, Aleksa - reče ona bez prihvatanja pružene ruke. - Poslah ti malopre piće. Hoćemo li još po jedno? - reče ne setivši se šta bi drugo rekao. Ona ga odmeri, uzdižući jednu obrvu, pa se nasmeja od srca. Aleksa se najzad pribra, pa se i on zasmeja. - Jeste, znam, šema… Izvini, obično nisam ovakav...- a onda se zacereka, shvativši da je opet uleteo u donžuanovske šablone. - Ja sam Ana i drago mi je da si tu. Ljudi me se obično ili plaše, ili mi daju ponude od kojih mi se povraća - reče, upućujući mu najslađi osmeh na svetu. - Naravno da ćemo popiti još po jednu - podiže ruku ne bi li prizvala šankera, dodajući: - Najmanje još po jednu. Malo je verovatno da će ikada Aleksa Lakić biti u stanju da ikome ispripoveda šta se dešavalo u narednih nekoliko časova. Sve je bilo čarolija, čavrljanje, bezazlenost, svetlaci i nekakvo komešanje vremena i dimenzija za koje nikada ne bi ni pomislio da postoje. Sve je bilo nestanak u zelenim
virovima mačkolikih zenica, gubio se po zamamnim obrisima i dvosmislenim osmesima, a buka razglasa i pomeranje gomile ga se nimalo nisu doticali. I da, popili su mnogo više od još po jedne čašice, a Aleksi se učini kao da je oduvek poznaje. Negde posred tog bezvremena Ana se stade vrpoljiti i sve češće bacati pogled na časovnik. Sasvim neočekivano, ozbiljno i bespogovorno, ona reče: - Moram ići, Aleksa! - zatim pozva šankera, tutnu mu u ruku nekoliko krupnih novčanica, pa reče: - Daj mi ono moje - kad se okrenula, zanemelom Aleksi kao da više nije bila ona ista. Čelo joj se namreškalo, usne stegle i učini mu se kao da nosi zvezdano nebo u očima. Ćutala je i posmatrala ga. Zatim naglo ustade i spusti mu vreli poljubac na usne, pa dohvati poveliki ranac koji joj je Jovica pružao. - Zbogom, Aleksa - reče zabacujući ranac na leđa i zakorači ka izlazu. Aleksa se najzad povrati. - Čekaj! - viknu, na šta ona zastade i osvrnu se. - Hoćemo li se naći? Recimo, sutra u osam ovde? - Ne, Aleksa, nećemo se naći ni sutra, niti ikad više! - reče i hitro krenu ka izlazu. Aleksa je neko vreme zurio za njom sa osećajem cepanja u grudima. Već je izašla iz lokala kad mu postade jasno da mu je potrebna. Skoči i zaklati se, shvatajući da je isuviše popio. Žmirnu, steže zube i potrči razgrćući ljude pred sobom. Izlete na ulicu tražeći pogledom. Nije je video. Bulevar je sa obe strane bio širok i osvetljen. Nije se mogla tom brzinom izgubiti, osim ako je imala kola, u šta je Aleksa nekako sumnjao. Gde bi mogla biti? Pogled mu pade na mračni park sa druge strane bulevara. Da nije... Ne, u ovom delu grada park nije bezbedno mesto za ženu... Pa ipak, krenuo je baš tamo. Zašavši među serijski odgajene breze i GMO omorike oseti se nesigurno. Ispred sebe začu zveckanje. Napreže oči i laknu mu, jer bila je tamo, pokraj jedne klupe. Usporio je hod i krenuo ka njoj, ne znajući ni sam zašto to čini. Valjda da je iznenadi, šta li. Najednom, ona se okrete. U ruci je držala revolver i nije izgledala kao neko ko ne ume da ga koristi. Aleksa zastade, pa se oglasi, čudeći se prizoru. - Ja sam, Aleksa - stvari iz ruksaka bile su raspoređene po klupi. Terenska odeća i obuća, nekakvi opasači i futrole i sijaset stvari koje je viđao samo
po ratnim filmovima. Zakleo bi se da je među odećom zapazio i stvari od vikoplasta. Ona se trže, odloži revolver, pa naglo stade trpati stvari sa klupe natrag u ruksak. Prišao joj je. Uspravila se i pogledala ga. - Šta se dešava, Ana? - Odlazim iz grada. - Šta? Kako to misliš odlaziš iz grada? - Onako kako sam i rekla. Platila sam čoveku da mi otvori prolaz u kupoli, imaću vremena sat, sat i po da prođem i biću napolju. - Zašto? Zašto ovako? Zar nisi mogla jednostavno izaći kroz kapiju? - Ne pitaj me. Ionako sam ti previše rekla. - Slušaj...- započe on, ali ona ga najednom dohvati oko vrata poput tigrice i prisloni svoje usne na njegove. Iznenađenje je bilo toliko da u prvi mah nije uzvratio poljubac, samo je stajao kao bena osećajući njenu vlagu na usnama i toplotu dodira na vratu. Ana se odmače i Aleksa shvati da su joj oči pune suza. - Budi nežan sa mnom, Aleksa. Niko to nije bio. Ti... Ti si prvi za koga mi se čini da bi mogao - prošapta. Ovoga puta Aleksa je prigrlio nju i usne im se spojiše. Usisavao joj je usnice, grickao ih i dodirivao svojim nenaljubljenim usnama. Grlio ju je snažno kao još nikad nikoga i jezici im se isprepletaše. Osećao je njene grudi prislonjene na sebe, njene bokove pribijene i vrele, njene ruke tople poput svežeg hleba i hteo je još i još. Ljubio ju je kao da dušu želi da joj ukrade i grlio ju je kao da nikad ženu nije imao. Kad njeni besni prsti stadoše da mu petljaju oko kaiša, samo što nije svršio poput dečarca. Pantalone i gaće spadoše, a ona zadiže haljinu i podiže nogu obuhvatajući ga njome oko struka. Prodor je bio lak, mnogo lakši no što je Aleksa verovao da je moguće. Nije prestajala da ga ljubi ni dok je podizala i drugu nogu ukrštajući ih iza njegovih leđa. Zajahala ga je kao pastuva i on se osloni na stablo iza sebe prepuštajući se njenoj divljačnosti. Pomerala se poput lahora, stvarajući u njemu besnu i neopozivu plimu. Ne zna Aleksa koliko je to trajalo. Vreme, prostor, mesto, sve je to postalo nevažno, postojala je samo ona i njena zverska potreba za
ljubavlju. Kad su zadovoljeni i dahtavi pali u travu, još vlažnu od večernjeg pljuska i vreme se ponovo pokrenulo, svet je bio nestvarno tih. Postojalo je samo njihovo dahtanje i Aleksa shvati da im je disanje usklađeno. Bože, pomisli, pa mi dišemo zajedno. Tek treptaj prođe kad nagli rez, poput noža kroz puter, prekide čaroliju. Ana skoči kao oparena i poče da se odmiče: - Moram ići Aleksa, moram ići…- ponavljala je kao tek pronađeni, pa izgubljeni komadić slagalice. Kao vatra sred leda, kao udaljeno svetlo u brdima... Kao ljubav... Nejasni tračak je sve više bledeo i najednom Aleksa je znao da je on svetlost koju je tražila. Jer oduvek su bili jedno, a nikada zajedno. Ana i Aleksa.
Epilog Kad je Aleksa krenuo za Anom imao je čudan osećaj da se sve trebalo razvijati drugačije, a taj osećaj se javljao kad bi neko petljao po prostor vremenu i retko ga je varao. Pa opet, zašto bi MDO prouzrokovao odmetanje svog najboljeg superklona omega klase? Odluka da bez odobrenja napusti Belland nije bilo ništa drugo nego dezertiranje iz MDO, ma koliko postojala nejasna namera da se vrati kad pronađe tu neobičnu ženu. Brzo je, možda čak i prebrzo, pronašao proboj u kupoli i to ga je prekinulo u razmišljanju, jer prolaz je već počeo da treperi. Zatvara se! Nije se više dvoumio, nego je projurio što je brže mogao. Tek pošto se našao van kupole, oseti kajanje zbog brzopletog poteza i požele da se vrati, ali prolaza više nije bilo. Najednom je shvatio da se nalazi u slobodnom prostoru bez zaštite sigurnih zidina Bellanda i to po mraku. Pa on još nikad nije bio Napolju! Pod nogama je osećao nešto rastresito, gotovo mekano, ni beton, niti asfalt. Prvi nalet panike ga je paralisao, ali uskoro se pribrao i dosetio se svojih prostor vremenskih iskustava. Naravno, radilo se o zemlji... Prašini... Viđao je to, ali nikad nije zaista osetio takvo tlo pod nogama. Zakoračio je oprezno, pa još jednom. Najednom ga obuze nekakva veselost. To je dakle ono po čemu su njegovi preci hodali! Bilo je tamno, ali oči mu se počeše navikavati na mrak, pa poče nešto i nazirati oko sebe. Ne, to nije bila prašina, nego trava. I to je viđao po putovanjma, ali nikada je nije dodirnuo. Osećaj nije bio loš. Najzad se doseti da upotrebi osvetljenje komunikatora i osmotri predeo oko sebe. Mada su za nekog dopelgengera to bila savršeno obrađena polja pšenice, Aleksa je pred sobom video nezamislivu divljinu i strah se vratio, još gori no malopre. A šta ako tu krstare divlje zveri? Kako preživeti? On je bio tehničar, a ne borac, Poče ravnomerno disati, pa stade da primenjuje izometrijske vežbe kako bi se smirio. Najzad se pribra, pa pojača osvetljenje displeja i krenu pogledom da izučava okolinu. Relativno brzo za
gradskog pacova, ugleda stazu probijenu kroz pšenicu. Čak je i njemu bilo jasno da je tuda neko nedavno prošao. Naravno... To je mogla biti samo Ana. Taj trag je čak i on mogao pratiti, pa oprezno zakorači duž označenog pravca. Samo je trebalo slediti polegnuti prolaz kroz useve. Neko vreme je napredovao bez ikakvih misli, a onda stade ponovo razmišljati o svom osećaju da je nešto drugačije no što bi trebalo biti. Je li moguće da se neko neovlašćeno dokopao VPA, pa se poigrava njegovom sudbinom? Sve je bilo u igri. Možda čak i nesvesno radi u interesu neprijatelja? Pretrnu, ali nije imao drugog izbora nego da nastavi Aninim tragom. U daljini ugleda pravilno poređana slabašna svetla u simetričnom nizu i to ga prekide u mozganju. Proboj je vodio prema toj nepoznanici. Pa opet, gde su svetla tu ima i ljudi. To je pružalo nekakvu nadu. Neprestano kretanje se nastavilo mnogo duže no što je to očekivao i prilično se iscrpio dok nije stigao do zacrtanog orijentira, da bi tek tu shvatio da svetla prema kojima se ravnao predstavljaju osvetljenje druma koji je vijugao kroz polja. Da, ali sad više nije imao trag po kome bi pratio Anu. Potpuno svestan da nema nikakvu orijentaciju, oslonio se na čistu intuiciju, pa je produžio drumom onako kako mu se učinilo da se udaljava od Bellanda. Buka se začula iza njega i on se okrete. Par farova mu se približavalo, ali u njemu se javio osećaj da bi bilo bolje da ga ne vide. Sklonio se sa druma i spustio se nisko u pšenicu utulivši osvetljenje displeja. V8 interkuler zelenkaste boje sa jasno vidljivim oznakama Poljske Uprave projurio je bez ikakve naznake da su ga vozač ili putnici primetili. Retko je Aleksa viđao terenska vozila u gradu i susret sa tim čudom ga je podsetio da se nalazi na vrlo opasnom terenu. Kad je buka motora utihnula nastavio je drumom. Svetla su bila dovoljno jaka da vidi kuda hoda i koraci su mu bili sigurni. Već je izgubio svaki pojam o vremenu kad u daljini ugleda mnogo grupisanih svetala po čemu je znao da je pred njim neko naselje. Za trenutak razmisli je li se pametno tuda
uputiti, ali mu je već idućeg trena bilo potpuno jasno da ne može doveka izbegavati ljude. Nastavio je sa napredovanjem. Najzad stiže do najjadnijeg niza koliba koji je ikada video. Pločnik između dva reda tih sirotinjskih nastambi je bio pust i on se ogleda po zidovima selendre. Iznad najvećeg zdanja klatila se tabla s natpisom „Svratište kod sjebanog dopelgengera“. Uzdahnu, pa otvori oguljena drvena vrata. Osupnu ga duvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Dočeka ga tmurna nutrina lokala, mnogo gora od svake jazbine u Zmijarniku. Dva gubitnika u uglu odmerili su ga mrkim pogledom. - Pivo. - naruči. - A? – trže se šanker iz dremeža. - Pivo!– ponovi glasnije. - Daj mu to jebeno pivo, ja častim- začu Aleksa nečiji promukli glas iza sebe, pa se osvrnu. Trbušastog matorca baburastog nosa, klempavih ušiju i oklembešenog podvaljka malopre nije primetio. Šanker stade da ga uslužuje drhtavim rukama. “Ova budala zazire od one ljudske karikature”, pomisli Aleksa, pa pažljivije osmotri čiču s čokanjčetom rakije za stolom. Matori je očito bio na ti sa alkoholom. Zarumeneo se k'o aleva paprika i bleskasto se smejuljio. - Pridruži mi se Aleksa. Tebe sam čekao - srdačno mu se obrati i Aleksa zadrhta. - Otkud znaš moje ime? - upita oprezno. Matori se zacereka, pa nešto promrmlja. - Ne čujem te - nervozno će Aleksa. Čiča se uozbilji, pa odvrati: - Otkud znam Lakiće? E, moj Aleksa... Vi ste mi najviše glavobolje napravili otkako sam ovo mesto napravio. - Ovo je tvoja kafana?- upita Aleksa što je čiču dovelo do takve provale smeha od koje se zacenio. - Kafana? E jesi bleskast- procedi na jedvite jade.