Terry Pratchett - Carpe Jugulum

23 TERI PRAČET CARPE JUGULUM Prevela Nevena Andrić Naslov originala Terry Pratchett Carpe Jugulum

Teri Pračet 1 Carpe Jugulum roz pramenove crnih oblaka vatra se kretala poput zvezde na umoru dok je padala natrag na zemlju... ...to jest, na zemlju Disksveta... ...ali, za razliku od ma koje druge zvezde, povremeno je uspevala da upravlja padom, nekad bi uzletela, katkad se izvila, ali neminovno se kretala naniže. Sneg je nakratko blesnuo kada je zapucketala iznad njega. Ispod nje je i samo zemljište počelo da uzmiče. Vatra se ogledala u zidovima od plavog leda dok je svetlost tonula prema ulazu u kanjon i grmela kroz njegove krivine i zavijutke. Svetlost se iznenada ugasi. Nešto je i dalje klizilo između kamenja, niz vrpcu od mesečine. Izletelo je iz kanjona na vrhu litice, gde se voda od istopljenog lednika sunovraćala u daleko jezerce. Protivno svakom razumu, ovde je postojala dolina, ili splet dolina koje su se privijale uz ivicu planine pre dugog pada u kotlinu. Jezerce se sjajilo na toplijem vazduhu. Bilo je tu šuma. Bilo je malenih polja, kao da je neko preko kamenja prebacio jorgan od pačvorka. Vetar je zamro. Vazduh je bio topliji. Senka je počela da kruži. Daleko dole, nešto drugo zalazilo je u splet dolina, ali niko na njega nije obraćao pažnju niti je ono marilo za koga. Bilo je teško videti šta je tačno u pitanju; žutilovka je romorila, vresak šumorio, kao da se veoma velika vojska veoma malih stvorova kreće s jedinstvenom namerom. Senka je stigla do pljosnatog kamena, s koga je pucao veličanstven pogled na polja i šume tamo dole, i tu je vojska izašla između korenja. Sastojala se od veoma malih plavih muškaraca, od kojih su neki nosili špicaste plave kape, ali većina ničim ne beše pokrila crvenu kosu. Imali su mačeve. Nijedan nije bio viši od petnaest centimetara. Postrojili su se i pogledali naniže u novo mesto, zavitlali oružjem i ispustili bojni poklič. Ostavili bi jači utisak da su se unapred dogovorili kakav će biti, ovako je zvučalo kao da svaki maleni ratnik ima sopstveni bojni poklič i pobio bi se sa svakim ko pokuša da mu ga oduzme. „Nak Makfigl!" „Ma, nabijem vas da vas nabijem!" „Ima da vi išutiram, sve da pršti!" „Golembaći!" „'Iljadu il' nijedan!" „Nak Makfigl, jeeee!" „'Jeeeee' i ja tebi, nakarado nijedna!" * * * K

Terry Pratchet 2 Splet dolina, koji se sjajio na poslednjim krpicama večernjeg sunca, činio je kraljevinu Lenkr. S najviših tačaka u njoj, kako se priča, vidi se sve do ruba sveta. Takođe se priča, iako ne među stanovnicima Lenkra, da ispod ruba, gde se mora neprestano valjaju preko ivice, njihov dom putuje kroz svemir na leđima četiri ogromna slona, koji pak stoje na oklopu kornjače velike kao svet. Narod Lenkra čuo je za ovo. Smatraju da zvuči manje-više u redu. Svet je očigledno ravan, iako su u Lenkru jedina odistinski ravna mesta površine stolova i vrhovi pojedinih glava, a kornjače svakako mogu poprilično da potegnu. Slonovi su, po svemu sudeći, takođe zdravo jaki. Nije se činilo da u ovoj teoriji postoje velike rupe, te su Lenkrani dopustili da na tome i ostane. Nije da se nisu zanimali za svet oko sebe. Naprotiv, unosili su se u njega duboko, lično i strastveno, ali umesto da zapitaju: „Zašto smo ovde?", pitali su: „'Oće l' pasti kiša pre žetve?" Kakav filozof možda bi osudio ovakav nedostatak umnih stremljenja, ali samo ako bi bio zaista siguran odakle će mu stići naredni obrok. Zapravo, položaj i klima Lenkra uzgajali su svojeglave, iskrene ljude koji su se često odlično snalazili u svetu tamo dole. Iz ovih udolina potekli su mnogi najveći čarobnjaci i veštice; filozof bi se, opet, možda začudio što je tako prizeman narod u stanju da pruži svetu toliko ljudi obdarenih magijom - uglavnom nesvestan kako samo čvrsto stojeći na zemlji možete graditi kule u vazduhu. I tako su sinovi i kćeri Lenkra odlazili u svet, gradili karijere, uspinjali se uz raznorazne stepenice uspeha, i uvek bi se setili da pošalju novac kući. Osim što bi obratili pažnju na adresu pošiljaoca na koverti, oni koji su ostajali nisu mnogo razmišljali o spoljašnjem svetu. Ipak, spoljašnji svet razmišljao je o njima. Veliki pljosnati kamen sada je bio pust, ali na pustari ispod njega, vres je podrhtavao u obliku slova V, koje se kretalo ka kotlini. „Džin je klen!" „Nak Makfigl!" * * * Postoji mnogo vrsta vampira. Uistinu, kažu da vrsta vampira ima koliko i bolesti.1 I ne pripadaju sve ljudskom rodu (ako vampiri uopšte pripadaju ljudskom rodu). Širom Ramtopa možete susresti verovanje kako će svaka naizgled nedužna alatka, čekić ili testera svejedno, poći u potragu za krvlju ako je ne upotrebljavate tri godine. U Gatu veruju u vampirske lubenice, iako se narodno predanje ne izjašnjava šta to oni veruju o vampirskim lubenicama. Možda i one vama mogu da isisaju sokove. Dve stvari tradicionalno zbunjuju izučavaoce vampira. Jedna je: Otkud vampirima toliko moći? Veoma je lako ubiti vampire, ističu. Postoji na desetine načina da ih se otarasite, da i ne pominjemo kolac kroz srce - što uspeva i na običnim ljudima, tako da ne morate da bacate kočeve ako vam neki preostanu. Klasika je da provode dan negde u nekom mrtvačkom kovčegu, bez stražara osim ostarelog grbavca koji i ne izgleda baš okretno, te bi verovatno podlegao i pred sasvim malenom ruljom. Ipak, samo jedan vampir dovoljan je da čitavo mesno stanovništvo održava u stanju nadurene poslušnosti... Druga zagonetka glasi: Zašto su vampiri uvek tako glupi? Kao da po celodnevnom nošenju večernjeg odela nije očito da su neupokojeni, zašto još po sopstvenom izboru žive u starim zamkovima koji pružaju tako mnogo mogućnosti da se porazi vampir - zavese koje je lako strgnuti, i ukrasi na zidovima koji se bez po muke mogu saviti i od njih načiniti religijski simboli? Zar stvarno misle da će ikoga prevariti ako ime napišu naopačke? Jedna kočija tandrkala je pustarom, mnogo kilometara od Lenkra. Sudeći po načinu na koji je odskakala po džombama, bila je lagana, jasno kao dan. Ali s njom je dolazila noć. 1 Što po svoj prilici znači da su neki veoma zarazni i smrtonosni, a od drugih samo čudno hodate i izbegavate voće.

Teri Pračet 3 Konji su bili crni, kočija isto tako, izuzev grba na vratima. Svaki konj imao je crnu perjanicu između ušiju; po jedna crna perjanica stajala je i na svakom uglu kočije. Možda je zbog ovoga kočija ostavljala čudan utisak senke u pokretu. Činilo se da vuče tamu za sobom. Na najvišoj tački pustare, gde je nekoliko drveta raslo iz ruševina neke zgrade, zaustavila se uz škripu. Konji su stajali mirno i povremeno bi trupnuli kopitom ili zabacili glavu. Kočijaš je sedeo pogrbljen nad dizginama i čekao. Četiri prilike letele su tik iznad oblaka, na srebrnastoj mesečini. Sudeći po zvuku njihovog razgovora, neko je bio iznerviran, iako je oštar, neprijatan ton glasa nagoveštavao kako bi bolja reč bila „razdražen". „Pustili ste ga da pobegne!" Glas je zvučao cmizdravo, kao glas nekoga ko se hronično žali. „Bio je ranjen, Laki." Ovaj glas zvučao je pomirljivo, roditeljski, s malecnim nagoveštajem potisnute želje da prvom glasu opali zaušku. „Stvarno ih mrzim. Tako su... gnjecavi!" „Jesu, mila. Simbol lakoverne prošlosti." „Kad bih mogla tako da gorim, ne bih samo bazala okolo i izgledala lepo. Što to rade?" „Mora da im je nekad bilo od koristi, pretpostavljam." „Onda su... kako ih ti ono zoveš?" „Evolucijski ćorsokak, Laki. Nasukani preživeli na moru napretka." „Znači da im činim uslugu time što ih ubijam?" „Da, može se reći. No, hoćemo li...." „Na kraju krajeva, kokoške ne gore", izjavi glas po imenu Laki. „Bar ne lako." „Čuli smo tvoje oglede. Možda ne bi bilo loše da ih prvo ubiješ." Ovo je bio treći glas - mlad, muški, i takođe se činilo da mu je ženski donekle dodijao. Sazvučja zvana „stariji brat" osećala su se u svakom slogu. „U čemu je smisao?" „Pa, mila, bilo bi tiše." „Slušaj oca, mila." A ovo, četvrti glas, mogao je biti samo glas majke. Voleo je ostale glasove ma šta uradili. „Uopšte niste fer!" „Mila, pustili smo te da gađaš piksije kamenjem. Ne sastoji se život samo od zabave." Kočijaš se uzvrpoljio dok su se glasovi spuštali kroz oblake. A onda su, malo dalje odatle, stajale četiri prilike. Smandrljao se s kočije i s mukom otvorio vrata dok su prilazili. „Doduše, ti bedni stvorovi uglavnom su pobegli", reče majka. „Nije važno, mila moja", kaza otac. „Stvarno ih mrzim. Jesu li i oni ćorsokak?", upita ćerka. „Ne još dovoljno ćorav, uprkos tvojim junačkim nastojanjima. Igore! Napred u Lenkr." Kočijaš se okrenu. „Da, gofpodaru." „I, poslednji put ti kažem, čoveče... zar se tako priča?" „Drugačije ne umem, gofpodaru", reče Igor. „I rekao sam ti da skineš perjanice s kočije, budalo." Kočijaš se promeškolji s nelagodnošću. „Moraju fe imati crne perjanice, gofpodaru. Vbog tradicije." „Odmah ih sklanjaj!", naredi majka. „Šta će ljudi pomisliti?" „Da, gofpodarice." Onaj kome su se obraćali kao Igoru zalupi vratima i odšepa natrag oko konja. Sa strahopoštovanjem ukloni perjanice i položi ih ispod svog sedišta. Unutar kočije razdraženi glas upita: „Oče, je li i Igor evolucijski ćorsokak?" „Možemo samo da se nadamo, mila." „Mamlav", reče Igor za sebe dok je uzimao dizgine.

Terry Pratchet 4 * * * Počinjalo je rečima: „Od srca vas pozivamo..." ...i pisalo je onim otmenim, curkavim slovima koja se teško čitaju, ali su veoma zvanična. Nana Og se isceri i zadenu pozivnicu natrag iznad kamina. Dopadalo joj se to „od srca". Imalo je bogat, obilan i pre svega alkoholni prizvuk. Peglala je svoju najbolju podsuknju. Bolje reći, sedela je u stolici pored vatre dok je jedna njena snaja, čijeg imena nije mogla da se seti baš tog časa, zapravo obavljala posao. Nana je pomagala tako što joj je ukazivala na delove koje bi ova propustila. Bila je to dozlaboga fina pozivnica, mislila je. Posebno zlatni obrub, gust kao sirup. Verovatno nije od pravog zlata, ali svejedno je upečatljivo svetlucao. „Curo, onaj deo onde mogla bi opet da pređeš", reče i iskapi pivo. „Da, Nano." Druga snaja, čijeg bi se imena sigurno setila ako razmisli nekoliko sekundi, glancala je Nanine crvene čizme. Treća je veoma pažljivo čistila grudvice vune s Naninog najboljeg špicastog šešira na stalku za šešire. Nana je ponovo ustala i odlunjala da otvori zadnja vrata. Na nebu beše preostalo nešto malo svetlosti, a nekoliko dronjaka oblaka lako je klizilo preko ranih zvezda. Omirisala je vazduh. Zima se dugo zadržavala ovde u planinama, ali u vetru se sasvim sigurno osećao ukus proleća. Dobro je to vreme, pomisli. Najbolje vreme, zapravo. O, znala je ona da godina počinje na Praščićnu noć, kada hladnoća počne da jenjava, ali nova godina počinjala je sada, kada se zeleni izdanci probiju kroz ostatke snega. Pramena je bila u vazduhu, osećala ju je u kostima. Naravno, njena prijateljica Baka Vedervaks uvek je govorila kako se kostima ne može verovati, ali Baka Vedervaks je vazda govorila tako nešto. Nana Og zatvori vrata. U drveću u dnu bašte, bezlisnom i kvrgavom naspram neba, nešto je zalepetalo krilima i zatorokalo dok je veo tame prelazio preko sveta. * * * U sopstvenoj kolibi, nekoliko kilometara odatle, veštica Agnes Nit dvoumila se u vezi s novim šiljatim šeširom. Agnes se i inače dvoumila oko svega. Nakon što je zaćuškala kosu pod šešir i kritički se zagledala u sebe u ogledalu, otpevala je jednu pesmu. Pevala je dvoglas. Ne, naravno, sa sopstvenim odrazom, jer ta vrsta junakinje pre ili kasnije završi u duetu s gosin Plavom Pticom i ostalim šumskim stvorenjima, a onda ne preostaje ništa drugo do bacač plamena. Prosto je pevala tercu samoj sebi. Kada bi joj pažnja odlutala, ovo joj se dešavalo sve češće u poslednje vreme. Perditin glas bio je prilično piskutav, ali navaljivala je da se priključi. Ljudi skloni nehajnoj surovosti kažu da se unutar svake debeljuce nalaze mršava devojka i još mnogo čokolade. Agnesina mršavica bila je Perdita. Nije bila sigurna odakle joj ova nevidljiva putnica. Kada je bila mala, imala je običaj da za nezgode i misterije, kao što je nestanak činije pavlake ili slomljen dragoceni krčag, okrivi „onu drugu devojčicu", kako joj je majka pričala. Tek sad joj je postalo jasno kako nije baš dobra zamisao odavati se takvim stvarima kada vam je, i protiv volje, veštičarenje u krvi. Izmišljena drugarica je jednostavno odrasla, nikad nije nestala, i počela je da joj ide na živce. Agnes nije volela Perditu - sujetnu, sebičnu i zlobnu - a Perdita je mrzela da se kreće naokolo unutar Agnes, koju je smatrala debelom paćenicom i pihtijom bez ikakve snage volje, koju bi ljudi koristili kao otirač, samo da nije toliko strma. Agnes je govorila sebi kako je prosto izmislila ime Perdita kao zgodnu oznaku za sve te neprihvatljive misli i želje, kao naziv za malog gnjavatora koji čuči na svačijem ramenu, ima

Teri Pračet 5 komentar na sve i podrugljivo se ceri. Ali ponekad bi pomislila kako je Perdita stvorila Agnes kako bi imala koga da ponižava. Agnes se uglavnom pridržavala pravila. Perdita nije. Perdita je mislila kako je nekako kul ne pridržavati se pravila. Agnes je smatrala da pravila poput „Nemoj pasti u ovu ogromnu jamu punu šiljaka" postoje s razlogom. Perdita je mislila kako su, da uzmemo nasumičan primer, pravila ponašanja za stolom glupa i ograničavajuća zamisao. Agnes je, s druge strane, bila protiv toga da je pogađaju leteći komadi tuđeg kupusa. Perdita je smatrala kako je veštičji šešir moćan simbol vlasti. Agnes je mislila kako dežmekasta devojka ne treba da nosi visok šešir, posebno ne uz crno. S njim na glavi izgleda kao da je nekome ispao kornet sladoleda sa ukusom kafe. Nevolja je bila u tome što je, iako je Agnes bila u pravu, to bila i Perdita. Špicasti šešir imao je veliku težinu u Ramtopima. Ljudi su razgovarali sa šeširom, ne sa osobom koja ga nosi. Kada bi se našli u ozbiljnoj nevolji, obratili bi se veštici.2 Morala je i da nosi crno. Perdita je volela crno. Perdita je mislila da je crno kul. Agnes je mislila kako crno nije dobra boja za ljude koji imaju problemčić sa obimom... a da, i kako je „kul" glupa reč koju koriste samo oni čiji mozak ne bi popunio ni supenu kašiku. Magrat Garlik nije nosila crno i verovatno nikad u životu nije izgovorila slog „kul" osim kad govori o kulturi. Agnes je prestala da ispituje svoju šiljatost u ogledalu i osvrnula se po kolibi, koja je nekada pripadala Magrat a sada je bila njena, i uzdahnula. Zagledala se u skupu, zlatom obrubljenu pozivnicu iznad kamina. Pa, Magrat se sad svakako povukla i otišla u kraljice, a ako je ikad i postojala sumnja u vezi s tim, danas je nije moglo biti. Doduše, Agnes se čudila načinu na koji su Nana Og i Baka Vedervaks još uvek govorile o njoj. Bile su ponosne (manje ili više) što se udala za kralja, i slagale su se kako je to pravi život za nju, ali, iako nikada nisu izgovarale ovu misao, visila im je u vazduhu iznad glava u jarkim mentalnim bojama: Magrat se zadovoljila drugom nagradom. Agnes je gotovo prsnula u smeh kada je prvi put ovo shvatila, ali niste se s njima mogli raspravljati. Nisu bile u stanju da uvide čak ni mogućnost postojanja rasprave. Baka Vedervaks živela je u kolibi toliko starog slamnatog krova da je iz njega raslo sasvim jedro mlado drvo, sama je ustajala iz kreveta i odlazila u njega, i kupala se u buretu kišnice. A Nana Og je bila u najvećoj meri domaća osoba koju je Agnes ikad upoznala. Putovala je po stranskim krajevima, jeste, ali uvek je nosila Lenkr sa sobom, poput kakvog nevidljivog šešira. A ipak su uzimale zdravo za gotovo kako svakoga šiju za tri aršina i kako ostatak sveta postoji da bi one po njemu čačkale. Perdita je smatrala kako je kraljica nešto najbolje što možeš biti. Agnes je smatrala kako je najbolje biti daleko od Lenkra, a odmah zatim, biti sam u sopstvenoj glavi. Namestila je šešir najbolje što je mogla i izašla iz kolibe. Veštice nikad ne zaključavaju vrata. Ne moraju. Dok je stupala na mesečinu, dve svrake sletele su na slamnati krov. * * * Ono čime se veštica Baka Vedervaks trenutno bavila zbunilo bi slučajnog posmatrača. Zagledala se u kamene ploče odmah pored zadnjih vrata i nožnim prstom zadigla staru dronjavu prostirku ispred njih. Potom je otišla do prednjih vrata, koja se nikad nisu upotrebljavala, i učinila isto. Takođe je ispitala pukotine oko dovratka. Izašla je napolje. Te noći beše baš zagudilo - opaka mala zvrčka zime na izmaku - a nanosi lišća koje se zadržalo u senkama još su bili krti od mraza. Na oštrom vazduhu, čačkala je po saksijama i žbunju pored glavnog ulaza. 2 Ponekad bi joj, naravno, rekli: „Molim te prestani to da radiš."

Terry Pratchet 6 Potom se vratila unutra. Imala je časovnik, Lenkrani su voleli časovnike, iako se nisu mnogo patili oko samog vremena u rasponima iole kraćim od sata. Ako treba da skuvaš jaje, otpevaš u sebi petnaest stihova pesme Ja se praštam, šnenokle, sa vama. Ali kuckanje je pružalo utehu u dugim večerima. Naposletku je sela u stolicu za ljuljanje i počela da strelja vrata pogledom. Sove su hukale u šumi kada je neko dotrčao stazom i zalupao na vrata. Neko ko ne zna za Bakinu gvozdenu samokontrolu, oko koje biste lako savili potkovicu, mogao bi i da pomisli kako je ispustila malecni uzdah olakšanja. „Pa, i vreme je...", poče ona. * * * Uzbuđenje gore u zamku bilo je samo udaljeno brujanje u sokolani. Jastrebovi i sokolovi čučali su pogrbljeni na pritkama, izgubljeni u nekom unutrašnjem svetu poniranja i vertikalnih vazdušnih struja. Povremeno bi se začuo zveket lanca ili lepet krila. U sobici pored njih sokolar Hodžsaargh se spremao, a onda je osetio promenu u vazduhu. Iskoračio je u utihlu sokolanu. Sve ptice bile su budne, na oprezu, nešto su iščekivale. Čak i Kralj Henri, orao kome je Hodžsaargh prilazio samo u punom oklopu, gledao je oko sebe. Ovako nešto dešavalo se kada bi se pojavio pacov, ali Hodžsaargh ga nije video. Možda je otišao. Za večerašnju priliku odabrao je mišara Vilijama, na koga je mogao da se osloni. Hodžsaargh je mogao da se osloni na sve ove ptice, ali uglavnom je mogao da se osloni na njih da će ga divljački napasti čim ga ugledaju. Vilijam je, s druge strane, mislio da je kokoška, i uglavnom je bilo bezbedno izvesti ga među ljude. Ali čak je i Vilijam sada obraćao podosta pažnje na okolinu, što se nije dešavalo često, osim kad bi ugledao kukuruz. Čudno, pomislio je Hodžsaargh. I to je bilo sve. Ptice su nastavile da pilje uvis, kao da krova i nema. * * * Baka Vedervaks spusti pogled na crveno, okruglo i zabrinuto lice. „Ej, pa ti nisi..." Sabra se. „Ti si mali od Vatlijevih, onde preko u Slajsu, je li?" „M'r't'..." Dečak se naslonio na dovratak i borio se za dah. „Mor' da..." „Samo diši duboko. Hoćeš li malo vode?" „Mor' d'..." „Da, da, dobro. Samo diši..." Dečak nekoliko puta proguta vazduh. „Mora da dođete kod gospoje Ajvi i bebe, gospa!" Reči su izašle u jednom brzom nizu. Baka je dograbila šešir sa eksera pored vrata i izvukla metlu iz njenog staništa u slamnatom krovu. „Mislila sam da se stara gospođa Očenaš stara za nju", reče, dok je zabijala igle u šešir sa žurbom kakvog ratnika koji se priprema za iznenadnu bitku. „Kaže da je sve pošlo naopačke, gospojice!" Baka je već trčala baštenskom stazom. S druge strane čistine postojala je malena litica, niz koju biste padali oko sedam metara na zavijutak staze. Metla nije upalila do trenutka kada je stigla donde, ali Baka je nastavila da trči, i prebacila je nogu preko grančica metle dok je zaranjala naniže. Magija je proradila na pola puta i čizme su joj se vukle po mrtvoj paprati pre nego što se metla vinula naviše, u noć.

Teri Pračet 7 * * * Put je krivudao planinama poput izgubljene vrpce. Ovde gore uvek se čuo vetar. Konj drumskog pljačkaša bio je veliki crni pastuv. Takođe, to je možda bio jedini konj s merdevinama privezanim iza sedla. Ovo je bilo zato što je pljačkaševo ime bilo Kazanunda i zato što bio je patuljak. Mnogi smatraju patuljke uzdržanima, opreznima, sklonim da poštuju zakon, i veoma povučenim po pitanjima srca i ostalih organa u maglovitoj vezi s njim, a ovo je zaista i istina za većinu patuljaka. Ali genetika baca čudne kockice po zelenoj čoji života, i nekako je među patuljcima nastao Kazanunda, koji je više voleo zabavu nego novac i posvećivao je ženama svu strast koju su ostali patuljci čuvali za zlato. Takođe je smatrao da su zakoni korisni, i pridržavao ih se kad god bi mu odgovaralo. Kazanunda je prezirao drumske pljačke, ali tako biste izašli na čist seoski vazduh, što je veoma zdravo, posebno kada obližnji gradovi vrve od kivnih muževa s motkama. Nevolja je bila u tome što ga niko na drumu nije ozbiljno shvatao. Mogao je on da zaustavi kočiju, naravno, ali ljudi bi uglavnom rekli: „Molim? Vidi vidi, patuljačkaš. Š'a ima? Malo si kratak s novcem, a? Ha, ha, ha", a onda bi on bio prinuđen da ih gađa u koleno. Dunuo je u šake da ih zagreje i podigao pogled kada je začuo dolazak kočije. Spremao se da izjaše iz oskudnog skrovišta u šipražju, kada ugleda drugog razbojnika kako kasom izjahuje iz šume preko puta. Kočija se zaustavi. Kazanunda nije čuo reči koje su razmenili, ali razbojnik je dojahao do jednih vrata i sagnuo se da porazgovara s putnicima... ...i jedna ruka se pružila, smakla ga s konja i uvukla u kočiju. Neko vreme se ljuljala na oprugama, a onda su se vrata s treskom otvorila, razbojnik se istumbao napolje i sada je nepomično ležao na putu. Kočija pođe dalje... Kazanunda malo sačeka, a onda dojaha do tela. Konj je strpljivo stajao dok je on razvezivao merdevine i silazio. Bilo mu je jasno da je razbojnik mrtav da mrtviji ne može biti. Od živih ljudi biste očekivali da imaju nešto krvi u sebi. * * * Kočija je stala na vrhu uzvišice nekoliko kilometara odatle, pre, nego što je drum prešao u dugačke zavijutke naniže prema Lenkru i kotlinama. Četvoro putnika izađe i odšeta do početka nizbrdice. Oblaci su se navlačili iza njih, ali ovde je vazduh bio mrazan i čist, a pogled je pucao sve do Ruba pod mesečinom. Tamo dole, između planina, gnezdilo se maleno kraljevstvo. „Kapija u svet", reče grof Svrakpir. „I to potpuno nebranjena", dodade njegov sin. „Naprotiv. Poseduje izvesnu izuzetno delotvornu odbranu", reče grof. Osmehnu se u noći. „Barem je tako bilo... do sada..." „Veštice bi trebalo da su na našoj strani", reče grofica. „Ona će uskoro biti, u svakom slučaju", reče grof. „Krajnje... zanimljiva žena. Zanimljiva porodica. Ujak je pričao o njenoj babi. Te Vedervaksove oduvek stoje jednom nogom u senci. To im je u krvi. A najveći deo moći proizilazi im iz poricanja toga. A ipak" - zubi su mu blistali dok se cerio u tami - „uskoro će saznati u kom grmu leži zec." „Ili od kojih se kolača pravi kućica", reče grofica. „A, da. Baš lepo rečeno. Tu cenu plaćaš kao žena iz porodice Vedervaksovih. Kad ostariš, počinješ da čuješ zveket vrata pećnice." „Mada, čujem da je prilično tvrd orah", kaza grofov sin. „Veoma oštroumna." „Da je ubijemo!", reče grofova ćerka. „Pa stvarno, Laki, mila, ne možeš sve da pobiješ." „Ne vidim zašto."

Terry Pratchet 8 „Ne. Prilično mi se dopada ideja da je... iskoristimo. A ona sve vidi crno-belo. To je uvek zamka za moćne. O, da. Takav um je lako... usmeravati. Uz malo pomoći." Začu se lepet krila na mesečini i nešto dvobojno slete grofu na rame. „A ovo...", reče grof, pomilova svraku, pa je pusti. Izvuče četvrtastu belu pozivnicu iz unutrašnjeg džepa sakoa. Ivica joj načas zasvetluca. „Je l' možete da verujete? Da li se ovako nešto ikad ranije desilo? Novi svetski poredak, zaista..." „Je l' imaš maramicu, gospodaru?", reče grofica. „Daj mi je, molim te. Imaš nekoliko mrljica..." Obrisa mu bradu i gurnu mu maramicu umrljanu krvlju natrag u džep. „Eto", reče. „Postoje i druge veštice", reče sin, kao neko ko po ustima prevrće prilično žilav zalogaj. „A, da. Nadam se da ćemo ih upoznati. Mogle bi biti zabavne." Popeše se natrag u kočiju. * * * Tamo u planinama, nesuđeni pljačkaš uspeo je da se osovi na noge, za koje mu se načas činilo da su se zalepile za nešto. Razdraženo je protrljao vrat i osvrnuo se u potrazi za konjem, kojeg je zatekao iza nekog stenja malo dalje odatle. Kada je pokušao da uhvati uzde, ruka mu prođe pravo kroz remenje i kroz konjski vrat, poput dima. Stvorenje se prope i mahnito odgalopira. Ovo, mislio je razbojnik pometeno, neće biti dobra noć. E pa, sunce li im, neće i konja izgubiti kao platu. Ko su oni ljudi, majku mu? Nije mogao baš da se seti šta se to dogodilo u kočiji, ali nije bilo prijatno. Razbojnik je pripadao onim jednostavnim ljudima koji, kada ih udari nešto veće od njih, pronađu nekog manjeg da se na njemu osvete. Još neko će nastradati ove noći, zaricao se. Ako ništa, nabaviće novog konja. I, kao po komandi, vetar donese topot kopita. On poteže mač i iskorači na drum. „Ruke uvis!" Konj koji se približavao poslušno stade na dva metra od njega. Neće ovo biti tako loša noć, na kraju krajeva, pomislio je. Bilo je to zaista veličanstveno stvorenje, pre bojni konj nego neki običan parip. Bio je tako bled da je sijao na svetlosti retkih zvezda i, sudeći po izgledu, imao je srebra na amovima. Jahač je bio dobro umotan kako bi se zaštitio od hladnoće. „Pare ili život!", uzviknu razbojnik. KAKO, MOLIM? „Pare", reče razbojnik, „ili život. Koji deo ti nije jasan?" A, SHVATAM. PA, IMAM NEŠTO NOVCA. Nekoliko novčića pade na smrznuti put. Razbojnik je jurnuo za njima, ali nije uspevao da ih podigne, što ga je samo još više iznerviralo. „Život, onda!" Prilika na konju odmahnu glavom. NE BIH REKAO. ZAISTA NE BIH REKAO. Izvukao je veliku zakrivljenu motku iz kanija. Razbojnik je u početku pretpostavljao da je u pitanju koplje, ali sada zakrivljeno sečivo iskoči i blesnu plavetnilom duž ivica. MORAM TI REĆI DA IMAŠ ZAPANJUJUĆE UPORNU ŽIVOTNU SNAGU, reče konjanik. Nije to bio glas, pre nekako odjek u njegovoj glavi. AKO NE I PRISEBNOST. „Ko si ti?" JA SAM SMRT, reče Smrt. I ZAISTA NISAM DOŠAO DA TI UZMEM NOVAC. KOJI DEO TI NIJE JASAN? * * * Nešto je slabašno lepetalo o prozor sokolane u zamku. U prozorskom okviru nije bilo stakla, samo tanke drvene prečke radi strujanja vazduha.

Teri Pračet 9 I začulo se grebuckanje, pa prigušeno kljucanje, pa onda tišina. Sokolovi su posmatrali. S druge strane prozora nešto fijuknu. Zraci blistave svetlosti sevnuše na zidu preko puta i rešetke lagano počeše da se ugljenišu. * * * Iako će se pravi prijem odvijati u velikoj dvorani, Nana Og je znala da će sva zabava biti napolju, u dvorištu, oko velike vatre. Unutra će biti sve sama prepeličja jaja, guščja pašteta i sendvičići kojih morate da uzmete četiri kako biste napunili usta. Napolju će pečeni krompir plutati u kacama putera i ceo jelen obrtaće se na ražnju. Kasnije će, po kraljevskoj narudžbini, izvesti predstavu onaj čovek što trpa lasice u pantalone - vrsta zabave koju je Nana cenila više od raskošne opere. Kao veštica, naravno, biće dobrodošla svuda, i uvek je dobra ideja podsetiti ovaj plemićki soj na to, za slučaj da su zaboravili. Izbor je bio težak, ali odlučila je da ostane napolju i dobro se navečera divljači, pošto je, kao i mnoge starice, Nana Og bila rupa bez dna kad je besplatna hrana u pitanju. Onda će ući i popuniti ćoškove onim kerefekama od hrane. Osim toga, unutra verovatno ima onog skupog vina što penuša, a Nana ga je poprilično volela, pod uslovom da se služi u dovoljno velikoj krigli. Ali treba se dobro nabokati piva pre nego što se baciš na ta gospocka pića. Uzela je kriglu, odšetkala se na početak reda ispred pivskog bureta, blago odgurnula u stranu glavu čoveka koji je odlučio da veče provede ležeći ispod slavine, i nasula sebi pola litra. Kada je pošla natrag, ugledala je Agnes, koja se gegala kao patka i još se osećala pomalo nelagodno što nosi novi špicasti šešir u javnosti. „'De si, curo", reče Nana. „Probaj malo divljači, dobra je." Agnes neodlučno pogleda pečenje. Narod Lenkra starao se za kalorije, a vitamine ko šiša. „Misliš da bih mogla da dobijem salatu?", usudi se ona. „Nadam se da ne", reče Nana radosno. „Ima mnogo ljudi", reče Agnes. „Svak' je dobio pozivnicu", kaza Nana. „Magrat je bila baš velikodušna, rekla bi'." Agnes izvi vrat. „Mada, nigde ne vidim Baku." „Kanda je unutra, priča ljudima šta da rade." „Uopšte je ne viđam često u poslednje vreme", reče Agnes. „Mislim da je nešto muči." Nana suzi oči. „Misliš?", reče, a u sebi dodade: Dobro napreduješ, mala. „Nekako, otkako smo čule za rođenje", Agnes uopšteno mahnu debeljuškastom rukom, u pravcu holesterolskog slavlja oko njih, „vrlo je... napeta, eto. Kao struna." Nana Og nagura palcem malo duvana u lulu i kresnu šibicu o čizmu. „Ti baš primećuješ svašta, a?", reče i poče da pucka. „Primećuješ, primećuješ, primećuješ. Zvaćemo te gospojica Primećivačica." „U svakom slučaju, primetila sam da uvek premećeš lulu po rukama kad misliš misli koje ti se ne dopadaju preterano", reče Agnes. „To je model ponašanja kojim skrećeš misli s trenutnog problema." U oblaku slatkog dima Nana je razmišljala o činjenici da Agnes čita knjige. Sve veštice koje su živele u njenoj kolibi bile su od knjiške sorte. Mislile su da se život može posmatrati kroz knjige, što nije tačno, jer ti se reči ispreče na putu. „Jes' malo tiha", reče. „Najbolje da je pustimo na miru." „Pomislila sam da se možda duri zbog onog sveštenika što će da imenuje dete", primeti Agnes. „Ma, matorom bratu Perdoru niš' ne fali", reče Nana. „Otrabunja na nekom drevnom jeziku, ne davi mnogo, a onda mu samo daš šestoparac za trud, napojiš ga brendijem, natovariš ga na magare i ode on."

Terry Pratchet 10 „Šta? Zar nisi čula?", upita Agnes. „Leži bolestan, preko u Skandu. Slomio ručni zglob i obe noge kad je pao s magarca." Nana Og izvadi lulu iz usta. „Što mi niko nije reko?", zapita. „Ne znam, Nano. Meni je gospođa Tkač rekla juče." „'Ti ja tu ženu! Prošla sam pored nje danas na ulici! Mogla je da kaže!" Nana gurnu lulu natrag u usta kao da probada sve alapače koje ne vole da razgovaraju s ljudima. „Kako možeš da slomiš obe noge kad padneš s magareta?" „Peo se onom stazom uz Skandsku klisuru. Pao je s dvadeset metara." „Je l'? Visoko neko magare, nema šta." „Tako da je kralj poslao po sveštenika iz omnijske misije u Ohulanu, izgleda", reče Agnes. „Šta je uradio?", reče Nana. * * * Jedan sivi šatorčić bio je nespretno razapet na polju baš izvan grada. Lepetao je na sve jačem vetru, koji je kidao plakat prikačen za pano ispred šatora. Pisalo je: DOBRE VESTI! Om Vam Želi Dobrodošlicu!!! Zapravo se niko nije pojavio na maloj uvodnoj službi koju je Moćan Ovas održao tog popodneva, ali kad ju je već najavio, svejedno ju je odslužio - otpevao je nekoliko razdraganih himni dok je sam sebe pratio na malom prenosivom harmonijumu, a onda održao vrlo kratku propoved vetru i nebu. Sada je prilično prečasni Ovas posmatrao sebe u ogledalu. Iskreno, od ogledalâ se osećao pomalo nelagodno. Ogledala su dovela do jednog od nebrojenih raskola u crkvi, gde je jedna strana govorila kako su ogledala rđava pošto podstiču sujetu, a druga kako su sveta jer odražavaju Omovu dobrotu. Ovas nije imao sasvim uobličeno mišljenje, pošto je po prirodi spadao u ljude koji se trude da vide obe strane svakog pitanja, ali je barem uz pomoć ogledala uspevao da namesti složeni sveštenički okovratnik. Još je bio veoma neiskusan. Vrlo prečasni Meki, koji je preuzeo mesto pastora, posavetovao ga je da pravila o štirkanju posmatra samo kao smernice, ali on nije želeo nigde da pogreši i njegov okovratnik mogli ste koristiti umesto brijača. Polako je spustio na mesto sveti medaljon u obliku kornjače, zadovoljno primetio kako blista, i uzeo primerak Knjige o Omu, naštampan sitnim slovima. Dobio ga je kad je diplomirao. Neki drugi studenti satima su pažljivo listali stranice kako bi dobile onaj valjan i doličan, verodostoj izgled, ali Ovas se i od toga uzdržao. Osim toga, najveći deo je znao napamet. S priličnim osećajem krivice, jer na fakultetu su ih ponekad opominjali da ne koriste sveto pismo za obično gatanje, zatvorio je oči i pustio knjigu da se nasumice rasklopi. Onda je brzo otvorio oči i pročitao prvi pasus koji je ugledao. Bio je negde u sredini Bratine druge poslanice Omišima, u kojoj ih blago prekoreva što mu nisu odgovorili na Prvu poslanicu Omišima. „...tišina je odgovor koji povlači još tri pitanja. Tragaj i naći ćeš, ali prvo moraš znati za čim tragaš..." Pa, dobro. Zatvorio je knjigu. Kakvo mesto! Kakva zabit. Kratko se prošetao posle službe i činilo se da se svaka staza završava liticom ili strmoglavom provalijom. Nikada nije video ovako vertikalnu zemlju. Nešto je šušketalo na njega iz žbunja i izblatnjavio je cipele. A što se tiče ljudi koje je sreo... pa, obični prosti seljani, dobri kao 'lebac, očito, ali samo su izdaleka, oprezno piljili u njega, kao da očekuju da mu se nešto desi i ne žele da budu blizu kad do toga dođe. A ipak, premišljao je, u Bratinoj poslanici Simonjanima piše: „Ako želiš da se svetlost vidi, moraš je odneti na mračna mesta." A ovo je svakako mračno mesto. Izgovorio je kratku molitvu i iskoračio u blatnjavu, vetrovitu tamu.

Teri Pračet 11 * * * Baka je letela iznad bujnih vrhova drveća pod polumesecom. Nije imala poverenja u takav mesec. Pun mesec može samo da se smanjuje, mlad mesec samo da raste, ali polumesec, u tako nesigurnoj ravnoteži između svetlosti i tame... pa, on bi mogao bilo šta. Veštice su uvek živele na rubu svega. Osećala je trnce u ruci. Ne samo od mraznog vazduha. Negde je postojao nekakav rub. Nešto je otpočinjalo. Na drugoj strani neba, osna svetlost žarila se oko planina u središtu sveta, dovoljno blistava čak i da bude takmac bledoj mesečini. Zeleno-zlatni plamenovi plesali su u vazduhu iznad središnjih planina. Retko su se viđali u ovo doba godine, i Baka se pitala šta li to znači. Slajs je bio nasađen duž ivica procepa koji se nije mogao udostojiti nazivom „dolina". Čim je sletela, na mesečini je ugledala bledo, naviše okrenuto lice kako je iščekuje u senkama vrta. „'Veče, gospodine Ajvi", kaza i skoči s metle. „Na spratu je, je li? „U ambaru", reče Ajvi bezizražajno. „Krava ju je ritnula... jako." Bakino lice ostalo je ravnodušno. „Videćemo", reče, „šta može da se uradi." U ambaru joj je lice gospođe Očenaš saopštilo koliko se malo sada može učiniti. Žena nije bila veštica, ali je o praktičnom delu babičkog poziva znala ama baš sve što se može naučiti u jednom zabačenom selu, bilo to od krava, koza, konja ili ljudi. „Nije dobro", prošaputa dok je Baka posmatrala priliku koja je ječala na slami. „Rekla bih da ćemo izgubiti oboje... ili možda samo jedno..." U rečenici je, ako biste dobro oslušnuli, postojao tek nagoveštaj pitanja. Baka usredsredi um. „Dečak je", reče. Gospođa Očenaš nije se opterećivala pitanjem otkud Baka to zna, ali izraz njenog lica nagoveštavao je da je teret poprimio još malo težine. „Bolje onda da odem i saopštim Džonu Ajviju", reče. Jedva da se pokrenula pre nego što ju je šaka Bake Vedervaks ščepala za ruku. „Nema on ništa s ovim", reče. „Ali ipak je on..." „Nema on ništa s ovim." Gospođa Očenaš gledala je u zapiljene plave oči i znala je dve stvari. Jedno, da Džon Ajvi nema ništa s ovim, i drugo, da se sve što se desi u ovom ambaru više nikad, baš nikad neće pominjati. „Čini mi se da ih se ovlaš sećam", reče Baka, otpusti stisak i zasuka rukave. „Fin par, rekla bi'. On je dobar muž, svi kažu." Nalila je toplu vodu iz krčaga u činiju koju je babica postavila na jasle. Gospođa Očenaš klimnu glavom. „Naravno, čoveku je teško da sam obrađuje ovako strmu zemlju", nastavi Baka perući ruke. Gospođa Očenaš opet klimnu glavom, žalostivo. „E pa, ja velim da vi njega odvedete u kolibu, gospođo Očenaš, i da mu pristavite šolju čaja", naredi baka. „Možete mu reći da činim sve što mogu." Ovog puta babica zahvalno klimnu glavom. Kada je ova pobegla, Baka položi ruku na vlažno čelo gospođe Ajvi. „De, de, Florens Ajvi", reče, „da vidimo šta se tu može. Ali pre svega... dosta je bilo bola...." Dok je okretala glavu, spazila je mesec kroz nezastakljen prozor. Između svetlosti i tame... pa, ponekad moraš da budeš tačno na tom mestu. BAŠ TAKO. Baka se ne potrudi da se osvrne. „I mislila sam da ćeš doći ovamo", reče i kleknu na slamu.

Terry Pratchet 12 GDE DRUGO?, reče Smrt. „Znaš li po koga si došao?" IZBOR NIJE NA MENI. NA SAMOM RUBU UVEK SE NAĐE MALO NEIZVESNOSTI. Baka je nekoliko sekundi osećala ove reči u glavi, poput kockica leda koje se otapaju. Na samom, samom rubu, onda, mora postojati... presuda. „Ovde je naneto isuviše štete", reče naposletku. „Isuviše." Nekoliko minuta kasnije osećala je kako život kulja pored nje. Smrt je imao obraza da ode bez reči. Kada je gospođa Očenaš drhtavo zakucala na vrata i otvorila ih, Baka je bila u kravljoj staji. Babica vide kako ustaje s komadom trna u ruci. „Ceo dan je bio životinji u nozi", izjavi. „Nije ni čudo što se isprepadala. Pazite, ne dajte mu da ubije kravu, razumete? Trebaće im." Gospođa Očenaš baci pogled naniže, na smotano ćebe u slami. Baka ga je uviđavno stavila van vidnog polja gospođe Ajvi, koja je sada spavala. „Ja ću da mu kažem", reče Baka i otrese haljinu. „Što se nje tiče, pa, snažna je i mlada i znate šta da radite. Držite je na oku, a ja ili Nana Og ćemo navraćati kad budemo mogle. Ako bude bila u stanju, gore u zamku traže dojilju, a to bi moglo biti dobro za sve." Teško da bi se bilo ko u Slajsu usprotivio Baki Vedervaks, ali Baka ugleda nagoveštaj sive senke neodobravanja na babičinom licu. „I dalje mislite da je trebalo da pitam gospodina Ajvija?", reče. „Ja bih tako postupila...", promumla žena. „Ne volite ga? Mislite da je rđav čovek?", kaza Baka dok je nameštala igle za šešir. „Ne!" „A šta mi je on to učinio nažao pa da ga toliko povredim?" * * * Agnes je morala da trči kako bi održala korak. Kada bi se uzrujala, Nana Og je mogla da ide kao da se kreće na paru. „Ali, Nano, mnogi sveštenici dolaze ovamo gore!" „Nisu kô Omnijci!", obrecnu se Nana. „Dolazili su Vamo prošle godine. Nekol'ko njih mi je pokucala na vrata!" „Pa, za to vrata i slu..." „I gurnuli su pod nji' letak, na kom je pisalo 'Pokaj se!'", nastavi Nana Og. „Da se pokajem? Ja? Bezobrazluk! Ne mogu da počnem da se kajem u ovim godinama. Nikad ništa ne bi' stigla da uradim. A ionako mi", dodade, „zbog većine toga nije ni žao." „Mislim da si se malo uznemirila..." „Oni spaljuju ljude!", uzviknu Nana. „Mislim da sam negde pročitala kako to jesu radili ranije", reče Agnes dahćući od napora da održi korak. „Ali, Nano, to je bilo davno! Oni koje sam videla u Ank-Morporku samo su delili letke i držali propovedi pod velikom šatrom i pevali prilično tmurne pesme..." „Ha! Curo moja, leopard dlaku menja, ali šorts nikada!" Protrčale su hodnikom i izašle iza paravana u vrevu velike dvorane. „Plemićkog sveta kô kusih pasa", reče Nana izvijajući vrat. „A, eno našeg Šona..." Lenkrska profesionalna vojska motao se oko jednog stuba, verovatno u nadi da ga niko neće videti s napuderisanom lakejskom perikom, pravljenom za mnogo krupnijeg lakeja. Kraljevina nije imala baš mnogo organa izvršne vlasti, a većina tih organa pripadala je najmlađem sinu Nane Og. Uprkos iskrenom trudu kralja Verensa - prilično naprednog vladara, na neki bojažljiv način - ljude Lenkra nikako niste mogli ubediti da prihvate demokratiju po bilo kojoj ceni, a mesto, nažalost, nije baš privuklo vladu vrednu pomena. Mnogo onoga neizbežnog obavljao je Šon. Praznio je klozete u palati, isporučivao ono malo pošte, patrolirao zidinama, upravljao kraljevskom kovnicom novca, vodio knjige i u slobodno vreme pomagao baštovanu. Verens je smatrao kako prugaste crno-žute rampe daju zemlji veoma poslovan izgled, te je Šon,

Teri Pračet 13 kada bi se učinilo neophodnim čuvati granice, pečatirao i pasoše ili, ako zagusti, bilo kakve komade papira koje bi putnici odnekud izvukli, recimo poleđinu koverte - i to pečatom koji je baš lepo izrezbario u polovini krompira. Shvatao je sve to veoma ozbiljno. U ovakvim prilikama izigravao je batlera ako batler Sprigins nije bio na dužnosti; kada bi postalo čupavo, on bi doneo češalj. „'Veče, naš Šone", reče Nana Og. „Opet nosaš to mrtvo janje na glavi, kako vidim." „Joj, bre, mama", kaza Šon trudeći se da namesti periku. „'De je onaj sveštenik što treba da imenuje dete?", reče Nana. „Šta, mama? Mama, nemam pojma. Pre pola sata sam prestao da izvikujem imena i prešao da poslužujem ljude parčićima sira na štapićima - joj, bre, mama, ne treba toliko da uzimaš, mama!"3 Nana Og je jednim lakim pokretom usisala koktel-poslastice s četiri čačkalice i zamišljeno osmotrila gužvu. „Ima da malko popričam s mladim Verensom", reče Nana. „Nano, on je kralj", reče Agnes. „Nije to razlog da ide naokolo i ponaša se kô da ima krunu na glavi." „Mislim da jeste, zapravo." „Nemoj da si bezobrazna. Deder ti nađi tog Omnijca i drži ga na oku." „Kako da ga prepoznam?", reče Agnes nabusito. „Po stubu dima?" „Svi nose crno", kaza Nana odlučno. „Ha! Nije ni čudo!" „Pa šta? I mi isto." „Jeste! Ali naše je... naše je..." Nana se pljesnu po grudima i izazva poprilično talasanje, „naše je ono ispravno crno, je l' da? Sad briši i izgledaj neupadljivo", dodade Nana, gospa sa šiljatim šeširom od preko pola metra. Ponovo se zagleda po gomili i podgurnu sina. „Šone, odneo si pozivnicu Esmi Vedervaks, je l' tako?" On je izgledao užasnuto. „Naravno, mama." „Gurnuo joj pod vrata?" „Ne, mama. Znaš da me je grdila prošle godine kad su joj puževi uništili onu razglednicu. Uglavio sam je u šarke, fino i čvrsto." „Alal ti vera", reče Nana. Lenkrani se nisu gnjavili s poštanskim sandučićima. Pošta nije stizala često, ali ljute oluje jesu. Šta će im prorez u vratima, da pušta unutra nezvan vetar? Tako da su pisma ostavljali pod velikim kamenjem, čvrsto zaglavljivali u saksije ili gurali pod vrata. Pošte nikad nije bilo mnogo.4 U Lenkru je vladao apsolutistički sistem - apsolutno svi su bili u svađi sa apsolutno svima sve vreme, a svađu su prenosili i na potomstvo. Neke zadevice prenosile su se već pokolenjima. Neke su imale antikvarnu vrednost. Propisna razmirica je kao fino staro vino. Pažljivo je čuvaš i ostaviš je deci u amanet. Nikad nikom ne pišeš. Ako imaš nešto da mu kažeš, kažeš mu u lice. Tako sve ostaje sveže, kako i treba. Agnes se umešala u gomilu, osećajući se glupo. Često je bilo tako. Sad je znala zašto je Magrat Garlik ranije uvek nosila one otužne lepršave haljine i nikad nije stavljala špicasti šešir. Nosite špicasti šešir i oblačite se u crno - a Agnes je na sebi imala dovoljno crnine za čitavu okolinu - i ljudi će vas posmatrati na izvestan način. Bićete Veštica. Ima to svojih dobrih strana. 3 Ljudima se činilo čudno što stanovnici Lenkra, iako su odbijali da imaju ikakva posla s demokratijom - pod izgovorom kako je to kraljev posao, a oni će mu sigurno skrenuti pažnju ako negde zabrlja - svejedno nisu bili preterano dobre sluge. O, umeli su oni da kuvaju i kopaju i peru i vrludaju i poslužuju i budu veoma dobri u tome, ali nikad nisu sasvim ovladali načinom razmišljanja posluge. Kralj Verens je bio pun razumevanja kad je ovo u pitanju i trpeo je Šona kada bi ovaj poterao goste u salu za ručavanje povikom: „Klopa - prva liga, ajte dok je vruće!" 4 Osim one koja je, pored pisma, sadržala male vrednosne pošiljke i sva glasila otprilike isto: Dragi mama i tata, nije mi loše u Ank-Morporku, ove nedelje sam zaradio čitavih sedam dolara...

Terry Pratchet 14 Među lošim stranama je to što vam se ljudi obraćaju u nevolji i nikad im ni na pamet ne padne da vi s tim nećete moći da izađete na kraj. Ipak, ukazivali su joj nešto poštovanja, čak i oni koji su je se sećali iz vremena pre nego što je smela da nosi šešir. Uglavnom su joj se sklanjali s puta, ali ljudi su se ionako uglavnom sklanjali Agnes s puta kada bi išla punom parom. „'Veče, gospojice..." Okrenula se i ugledala Hodžsaargha u punoj zvaničnoj opravi. Bilo je važno ne osmehnuti se u ovakvom trenutku, tako da je Agnes zadržala bezizražajno lice i trudila se da ne obraća pažnju na Perditin histerični smeh negde u predelu potiljka. Povremeno je viđala Hodžsaargha, po obodu šume ili visoko na pustari. Obično je kraljevski sokolar uzaludno pokušavao da se odbrani od sopstvenih sokolova, koji su ga napadali iz hobija, a Kralj Henri ga je čak podizao i bacao, uveren da je u pitanju divovska kornjača. Ne da on nije bio dobar sokolar. Još nekolicina u Lenkru držala je sokolove i računali su ga među najbolje u planinama kad je obuka u pitanju, možda zbog njegove velike posvećenosti. Prosto bi svaku malenu pernatu mašinu za ubijanje obučio toliko dobro da nije mogla izdržati da ne proveri kakvog je on ukusa. Nije to zasluživao. Nije zasluživao ni ovakvu svečanu odeždu. Obično je, kada nije bio u društvu Kralja Henrija, nosio samo radne rukavice i oko tri flastera, ali ovo što je sada imao na sebi osmislio je, pre više stotina godina, neko s poetskim pogledom na selo - neko ko nikad nije morao da protrči kroz kupinov žbun dok mu severni soko visi sa uva. Odežda je sadržala mnogo crvenog i zlatnog i daleko bolje bi stajala nekome šezdeset centimetara višem, ko ima noge za crvene dokolenice. Šešir je bilo bolje ne pominjati, ali ako biste morali, pomenuli biste ga kao nešto veliko, crveno i šljampavo. S perom. „Gospojice Nit?", reče Hodžsaargh. „Izvini... gledala sam ti šešir." „Lep je, je l' da?", odvrati Hodžsaargh prijazno. „Ovo je Vilijam. Ona je mišar. Ali misli da je kokoška. Ne ume da leti. Moram da je učim kako se lovi." Agnes je izvijala vrat u potrazi za bilo kakvim znakom neskrivenih religijskih dejstava, ali neskladno obličje donekle ofucanog stvora na Hodžsaarghovoj ruci vratilo joj je pogled naniže. „Kako?", reče ona. „Uđe u jazbinu i išutira zečeve na smrt. I skoro sam je izlečio od kokodakanja. Je l' da, Vilijame?" „Vilijam?", reče Agnes. „A... da." Za sokolara, priseti se, svaki soko je ženskog roda. „Jesi li video neke Omnijce ovde?", prošaputa kada se sagnula ka njemu. „Koje su to ptice, gospojice?", upita sokolar s nelagodnošću. Uvek je, kako se činilo, delovao zabrinuto kada nije govorio o sokolovima, kao čovek koji ima veliki rečnik a ne može da pronađe indeks. „Uh, ovaj... nema veze, onda." Ponovo se zapiljila u Vilijama i rekla: „Kako? Hoću da kažem, kako to da jedna ovakva ptica misli da je petao - kokoška?" „Vrlo lako do toga dođe, gospojice", reče Hodžsaargh. „Tomas Pirles, onde u Pokvarenom Dupetu, maznuo je jaje i stavio ga pod koku nosilju. Nije uzeo ptice na vreme. Tako je Vilijam pomislila - ako joj je mama kokoška, znači da je i ona." „Pa, to je..." „I eto šta biva, gospojice. Kad ih ja ležem, ne radim to. Imam posebnu rukavicu..." „Potpuno očaravajuće, ali treba da krenem", reče Agnes brzo. „Da, gospojice." Ugledala je lovinu kako se kreće dvoranom. Iz nekog razloga, niste ga mogli promašiti. Kao da je bio veštica. Nije se radilo o tome što mu se crna odora završavala kod kolena i prerastala u par nogu spakovanih u sive sokne i sandale, niti to što mu je šešir bio vrlo plitak, ali je imao obod dovoljno velik da se na njemu

Teri Pračet 15 postavi za večeru. Stvar je bila u tome što se, kuda god bi krenuo, nalazio usred malecne čistine koja kao da se kretala s njim, isto kao i kod veštica. Niko nije želeo da se previše približi vešticama. Nije mu videla lice. U pravoj liniji se kretao ka stolu s posluženjem. „Izvin'te, gospojice Nit?" Šon se stvorio pored nje. Stajao je veoma kruto, jer ako bi se naglo okrenuo, prevelika perika bi mu se obično zavrtela na glavi. „Reci, Šone?", reče Agnes. „Kraljica bi da popriča s vama, gospojice", reče Šon. „Sa mnom?" „Jeste, gospojice. Eno je gore u Jezivozelenom salonu, gospojice." Šon se vrlo polako okrenuo. Perika mu je ostala obrnuta na istu stranu. Agnes je oklevala. Bilo je to kraljevsko naređenje, pretpostavljala je, pa makar poteklo i od obične Magrat Garlik, i kao takvo nosilo je veću težinu od bilo koje Nanine molbe. U svakom slučaju, spazila je sveštenika, i nije kao da se spremao sve da ih spali radi sendviča. Bolje da pođe. * * * Prozorčić se naglo otvori iza sumornog Igora. „Zašto smo stali ovog puta?" „Trol nam je vakrčio prolav, gofpodaru." „Kako, molim?" Igor prevrnu očima. „Trol nam je vakrčio prolav", reče. Prozorčić se zatvori. Iz kočije je dopirao razgovor šapatom. Prozorčić se otvori. „Zakrčio prolaz, hoćeš da kažeš?" „Jefte, gofpodaru." „Pregazi ga!" Trol pođe napred, s lelujavom buktinjom iznad glave. U nekom skorašnjem trenutku neko je rekao: „Ovom trolu treba uniforma" i otkrio kako mu iz oružarnice nije taman ništa osim jednog šlema, a i njega ste morali da privežete kanapom. „Ftari grof mi ne bi rekao da ga pregavim", progunđa Igor, ne baš sasvim prigušeno. „Ali, f druge ftrane, on je bio gofpodin čovek." „Šta reče?", obrecnu se ženski glas. Trol stiže do kočije i učtivo se kucnu po šlemu. „Dobar večer", reče. „Malko me sramota. Znate rampu?" „Rampu?", reče Igor sumnjičavo. „Ono dugačko, što je drveno..." „Dobro? I? Šta f njom?" „Ja bi' da vi zamisliš kako ima jedna crno-žuta da prepreči ovaj tu drum, važi? Jerbo imamo samo onu jednu, a noćas je koristu gore, na drumu preko Zmijsku planinu." Prozorčić kliznu u stranu. „Polazi, čoveče. Pregazi ga!" „Možem da odem da je donesem ako vi 'oćeš", reče trol, cupkajući uznemireno s noge na nogu. „Al' ne bi' 'teli da sačekate do sutra, a? Il' da se pravimo da je ko bajagi tu, a onda je ja ko bajagi dignem, i sve kako valja, a? „Hajde, onda", reče Igor. Nije obraćao pažnju na gunđanje iza sebe. Stari grof je uvek bio ljubazan prema trolovima, bez obzira na to što niste mogli da ih ugrizete, a po tome su se poznavala gospoda među vampirima. „Al' prvo ima da vi lupim pečata", reče trol. Podiže pola krompira i dronjak natopljen farbom. „Vašto?" „'Nači da ste prošli pored men", kaza trol.

Terry Pratchet 16 „Jefte, a' podravumeva fe da fmo prošli pored tebe", istaknu Igor. „Hoću da kažem, fvi će vnati da fmo prošli pored tebe vato što jefmo." „Al' 'vako ima da vidu da je bilo zvanično." „Šta ako fe famo povevemo dalje?", reče Igor. „Ovaj... onda nećem dignem rampu", reče trol. Pošto su se zaglibili u metafizičkoj enigmi, obojica su pogledala prema delu druma gde je zamišljena rampa prečila put. U normalnim okolnostima Igor ne bi traćio vreme. Međutim, ova porodica mu je išla na živce, pa se poneo na tradicionalni način posluge kad im se neko zameri - iznenada je postao veoma glup. Sagnuo se i kroz prozorčić se obratio putnicima u kočiji. „Carinski pregled, gofpodaru", reče. „Moraju negde da nam lupe pečat." Čulo se još šaputanja unutar kočije, a onda je neko kroz prozorčić neljubazno gurnuo veliki beli pravougaonik oivičen zlatom. Igor ga je prosledio naniže. „Gre'ota jedna", kaza trol, nevešto lupi pečat i vrati ga. „Šta je ovo?", zahtevao je Igor. „Molim?" „Ovaj... glupi vnak!" „Pa, krompir nije bio dosta velik za zvaničnog pečata, a ja i ne znam kako pečata izgleda, al' reko' bi da sam baš 'nako fino izrezbarijo patku", reče trol vedro. „Dakle... jesmo spremni? Jerbo dižem rampu. Evo, ide. Vi'te kako samo štrči u vazduh. 'Nači da mo'š idete." Kočija se odvezla još malo dalje, pa stala ispred samog mosta. Trol, svestan da je izvršio dužnost, odlunjao je prema njoj i čuo razgovor koji ga je zbunio, mada je za Velikog Džima Govedinu većina razgovora s višesložnim rečima bila obavijena velom tajne. „Sad hoću da se svi usredsredite..." „Oče, nije nam ovo prvi put." „Ne mogu dovoljno da vam utuvim u glavu. Ono dole je reka Lenkr. Tekuća voda. I preći ćemo je. Trebalo bi razmotriti činjenicu da su vaši preci, iako su bili sasvim sposobni da putuju stotinama kilometara, svejedno čvrsto verovali kako ne mogu da pređu potok. Treba li da vam skrećem pažnju na protivrečnost?" „Ne, oče." „Odlično. Kulturna uslovljenost će nam doći glave ako se ne pričuvamo. Vozi, Igore." Trol ih je posmatrao kako odlaze. Hladnoća kao da ih je pratila preko mosta. * * * Baka Vedervaks ponovo je letela i uživala je u čistom, svežem vetru. Nalazila se poprilično iznad drveća i, na sreću svih kojih bi se to moglo ticati, niko nije mogao da joj vidi lice. Usamljena imanja promicala su ispod nje, nekoliko sa osvetljenim prozorima, ali većina u mraku, jer ljudi su se još odavno zaputili u palatu. Ispod svakog krova postojala je po jedna priča, znala je. Znala je sve o pričama. Ali one dole bile su priče koje se nikada ne smeju ispričati, priče o malim tajnama što su se odigravale u malim sobama... Govorile su o slučajevima kada lekovi ne pomažu a alavologija ne zna kud da se okrene jer se um pretvorio u razjareni bol a telo postalo sopstveni neprijatelj, slučajevima kada se ljudi jednostavno nalaze u zatvoru od krvi i mesa; u takvim trenucima, ona je mogla da ih pusti napolje. Nije bilo potrebe za očajničkim postupcima i jastucima, ili namernim greškama u lekovima. Ne biste ih izgurali iz sveta, samo biste sprečili svet da ih dalje privlači k sebi. Samo biste posegnuli unutra i... pokazali im put. Ništa nije bivalo izgovoreno. Ponekad biste na licu rodbine videli molbu koju nikad, baš nikad ne bi uobličili u reči, ili bi samo rekli: „Je l' možete nekako da mu pomognete?", a ovo je, možda, bila šifra. Ako biste se usudili da pitate, zaprepastili bi se što vam je i na um palo kako su pomislili na nešto drugo, a ne samo na, možda, udobniji jastuk.

Teri Pračet 17 A svaka babica, daleko u usamljenim kolibama u krvavim noćima, znala bi sve ostale male tajne... ...koje se nikada ne smeju ispričati... Bila je veštica ovde čitavog života. A veštica, između ostalog, stoji na samom rubu, tamo gde se odluke moraju doneti. Donosili biste ih da drugi ne bi morali, da bi drugi mogli, čak i pred sobom, da se prave kako se nikakve odluke ne moraju doneti, kako nema malih tajni, kako se sve dešava samo od sebe. I niste tražili ništa za uzvrat. Zamak je bio blistavo osvetljen, videla je. Mogla je čak da razazna i prilike oko velike vatre. Nešto drugo zapalo joj je za oko, jer sada bi gledala ma gde osim u zamak, i to ju je prenulo iz ovog raspoloženja. Magla je kuljala preko planina i klizila naniže prema dalekim dolinama pod mesečinom. Jedan pramičak tekao je prema zamku i slivao se, veoma polako, u Lenkrsku klisuru. Naravno da ima magle u proleće, kada se vreme menja, ali ova magla dolazila je iz Ubervalda. * * * Vrata Magratine sobe otvorila je Mili Čilem, služavka, koja načini kniks pred Agnes, ili barem pred njenim šeširom, a onda je ostavi nasamo s kraljicom, koja je stajala za toaletnim stočićem. Agnes nije bila sigurna kako pravilno da se ophodi, ali okušala se s nekom vrstom republikanskog kniksa. Zbog ovoga su joj se pogranični predeli poprilično uzburkali. Kraljica Magrat od Lenkra izduva nos i gurnu maramicu u rukav haljine. „O, zdravo, Agnes. Sedi slobodno. Ne moraš tako da cupkaš gore-dole. Mili to stalno radi, dobijam morsku bolest od nje. Uostalom, strogo govoreći, veštice se klanjaju." „Ovaj...", poče Agnes. Baci pogled na kolevku u uglu. Na njoj je bilo više rezbarija i čipke nego što bi ma koji komad nameštaja trebalo da ima. „Spava", reče Magrat. „A, kolevka? Verens ju je naručio čak iz Ank-Morporka. Rekla sam da ništa ne fali onoj staroj koju oduvek koriste, ali on je vrlo, znaš već... savremen. Molim te, sedi." „Hteli ste da me vidite, Vaše velič...", poče Agnes, još nesigurna. Ispostavljalo se da je ovo veoma zapetljano veče, a ni sada nije bila sigurna šta misli o Magrat. Žena je ostavila traga u kolibi - stara narukvica izgubljena ispod kreveta, prilično bolećive beleške u nekim drevnim udžbenicima, vaze pune suvog cveća... Možete steći prilično čudno gledište o nekome po stvarima koje je zaboravio iza komode. „Samo sam htela da popričamo", reče Magrat. „Malo je... pazi, stvarno sam vrlo srećna, ali... pa, Mili je fina, ali uvek se slaže sa mnom, a Nana i Baka se prema meni još ponašaju kao da nisam, znaš već, kraljica i sve to... nije da želim da se prema meni ponašaju kao prema kraljici sve vreme, ali, pa, znaš već, želim da znaju da sam kraljica, ali da se ne ophode tako, ako znaš šta hoću da kažem..." „Mislim da znam", izjavi Agnes oprezno. Magrat je mahala rukama u pokušaju da opiše neopisivo. Upotrebljene maramice pokuljaše joj iz rukava. „Hoću da kažem... muka mi je što ljudi stalno pocupkuju gore-dole i klanjaju se, a ja bih volela da, kad me vide, pomisle: A, eno Magrat, sad je kraljica, ali ponašaću se prema njoj sasvim normalno...'" „Ali možda samo malčice učtivije zato što je, na kraju krajeva, to kraljica", predloži Agnes. „Pa, da... tačno tako. Zapravo, Nana i nije loša, ona je uvek ista prema svima, ali kad me Baka pogleda, vidi se kako misli: A, eno Magrat. Skuvaj čaj, Magrat.' Kunem se da ću jednog dana reći nešto zajedljivo. Kao da misle kako radim ovo iz hobija!" „Znam na šta mislite."

Terry Pratchet 18 „Kao da misle kako ću se vratiti veštičarenju kad se iživim. Ne bi to rekle, naravno, ali misle. Zaista ne veruju da postoji nekakav drugačiji život." „Jeste." „Kako stara koliba?" „Ima mnogo miševa", reče Agnes. „Znam. Nekad sam ih hranila. Nemoj da kažeš Baki. Došla je, je l'da?" „Još je nisam videla", reče Agnes. „A, sačekaće dramatičan trenutak", kaza Magrat. „I znaš šta? Nikad je nisam uhvatila kako zapravo čeka dramatičan trenutak, ne tokom svih onih, pa, svega onoga čime smo se bavile. Hoću da kažem, da smo to ti ili ja, motale bismo se po hodniku ili tako nešto, ali ona samo uđe i eto ti pravog trenutka." „Ona kaže da sama stvaraš sopstveni pravi trenutak", reče Agnes. „Da", reče Magrat. „Da", reče Agnes. „A još nije stigla, kažeš? Njoj smo prvoj napisali pozivnicu!" Magrat se nagnu bliže. „Verens je naručio da se na nju stavi dodatna pozlata. Čudilo bi me da se ne čuje zveket kad je spusti. Kako ide kuvanje čaja?" „Uvek kukaju", reče Agnes. „Je l' tako da kukaju? Tri grumena šećera za Nanu Og, je l' tako?" „Nije kao da su mi ikad dale novac za čaj", reče Agnes. Šmrknu. U vazduhu se osećala primesa buđi. „Nema svrhe da pečeš kolačiće, to ti mogu reći", reče Magrat. „Provodila sam sate i sate dok napravim one lepe s polumesecima i svim tim. Možeš da ih kupiš i u radnji." I ona onjuši. „Nije beba", kaza. „Sigurno je Šon Og bio zauzet pripremama, pa dve nedelje nije stigao da očisti nužničku jamu. Smrad se penje pravo u klozet u zvoniku kad dune vetar. Probala sam da okačim mirisno bilje, ali nekako kao da se razgradi." Izgledala je nesigurno, kao da su joj na pamet padale gore mogućnosti od aljkavog sanitarnog čvora u zamku. „Ovaj... sigurno je dobila pozivnicu, je l' da?" „Šon kaže da ju je isporučio", reče Agnes. „ A ona je verovatno rekla", i glas joj se promeni, postade promukao i grub: „U mojim godinama? Ne dolazi ni u šta, a kamoli u obzir. Nit sam se ikad trpala negde, nit iko može reći da jesam." Magratina usta imala su oblik slova O od zaprepašćenja. „Zvuči tačno kao ona, zastrašujuće!", reče. „To je jedna od ono malo mojih vrlina", izjavi Agnes normalnim glasom. „Dugačka kosa, divna narav, i odličan sluh." I dva uma, dodade Perdita. „Doći će ona svejedno", nastavi Agnes ne obraćajući pažnju na unutrašnji glas. „Ali prošlo je pola jedanaest... Za boga miloga, treba da se oblačim! Možeš li da mi pomogneš?" Požurila je u budoar, a Agnes je kaskala za njom. „Čak sam ispod dopisala i molbu da bude kuma", reče, sede pred ogledalo i poče da pretura po hrpama šminke. „Oduvek potajno želi da bude kuma." „Zamisli da tako nešto natovariš detetu na grbaču", izlete se Agnes. Magratina ruka zastade u oblačiću pudera na pola puta do lica i Agnes ugleda njen užasnut pogled u ogledalu. Potom joj se vilica steže i načas je kraljica imala isti onaj izraz koji je Baka ponekad upražnjavala. „Pa, ako treba da biram hoću li detetu poželeti zdravlje, bogatstvo i sreću ili da Baka Vedervaks bude na njenoj strani, znam šta bih ja izabrala", reče Magrat. „Sigurno si je videla na delu." „Jednom ili dvaput", priznade Agnes. „Nikad nju niko neće poraziti", reče Magrat. „Samo čekaj da vidiš kakva je kad je sateraju u tesnac. Ume onako da... ostavi deo sebe na nekom bezbednom mestu. Kao da... kao da daje samu sebe nekom da je sakrije na neko vreme. Sve je to deo onog njenog pozajmljivanja."

Teri Pračet 19 Agnes klimnu glavom. Nana ju je upozorila, ali svejedno se uznemiriš kad svratiš do Bakine kolibe i zatekneš je prostrtu po podu, krutu kao motka, kako gotovo poplavelim prstima drži karton s natpisom NISAM UMRELA.5 Ovo samo znači da je izašla negde u svet i da posmatra život iz očiju kakvog jazavca ili goluba, kao neprimetan putnik u njegovom umu. „I znaš šta?", nastavila je Magrat. „To ti je isto kao oni vračevi u Bestragiji koji kriju srca negde u ćupovima, tako da ih ne možeš ubiti. Ima nešto o tome u jednoj knjizi u kolibi." „Ne bi joj trebao velik ćup", kaza Agnes. „To nije pošteno", reče Magrat. Zastade. „Dobro... većim delom vremena nije pošteno. Često, u svakom slučaju. Ponekad, makar. Je l' možeš da mi pomogneš s ovom šugavom kragnom?" Začulo se gugutanje iz kolevke. „Kako ćete je nazvati?", reče Agnes. „Moraćeš da sačekaš", odgovori Magrat. Imalo je nekakvog smisla, priznade Agnes dok je išla hodnikom za Magrat i služavkama. U Lenkru deci daju imena u ponoć, kako bi otpočela dan s novim imenom. Nije znala zašto ovo ima smisla. Prosto je imala osećaj kako je neko nekada otkrio da to radi. Lenkrani nikad nisu odbacivali nešto što radi. Nevolja je bila u tome što su isto tako retko menjali ono što radi. Čula je da ovo baca u čamu kralja Verensa, koji se učio kraljevanju iz knjiga. Ljudi Lenkra toplo su aplaudirali njegovim planovima za bolje navodnjavanje i poljoprivredu, a onda ne bi ništa učinili po tom pitanju. Nisu obraćali pažnju ni na njegove nacrte za sanitarne norme - to jest da bi nekakve trebalo da postoje - pošto su u Lenkru otmenim sanitarnim čvorom smatrali činjenicu da staza do nužnika nije klizava a poštanski katalog ima veoma meke stranice. Složili su se sa osnivanjem Kraljevskog društva zaduženog za dobrobit čovečanstva, ali pošto se ono pretežno sastojalo od ono malo vremena što je Šon Og mogao da odvoji četvrtkom po podne, čovečanstvo je na izvesno vreme bilo pošteđeno prevelike dobrobiti, iako je Šon izumeo izolatore promaje za vetrovitije delove zamke, za šta ga je kralj nagradio malom medaljom. Lenkrani ne bi ni sanjali da žive ni u čemu drugom do u monarhiji. Činili su tako hiljadama godina i znali su da radi. Ali isto tako su otkrili kako ne vredi obraćati mnogo pažnje na ono što kralj hoće, jer će kroz četrdesetak godina svakako doći novi i sigurno će želeti nešto drugo, pa će ispasti da su se onoliko trudili za džabe. U međuvremenu se njegov posao, prema njihovom shvatanju, uglavnom svodio na to da sedi u palati, vežba mahanje, ima dovoljno razuma da bude okrenut na pravu stranu na novčićima, i pusti ih da oru, seju, gaje i žanju u miru. Bio je to, u njihovim očima, društveni ugovor. Radili su ono što su oduvek radili, a on ih je puštao. Ali ponekad je kraljevao... U zamku Lenkr, kralj Verens se pogleda u ogledalo i uzdahnu. „Gospođo Og", reče dok je nameštao krunu, „kao što znate, veoma poštujem veštice iz Lenkra, ali ovo je, s dužnim poštovanjem, pretežno pitanje državnih poslova i, kao takvo, s poštovanjem bih istakao, pitanje za kralja." Ponovo je namestio krunu dok mu je batler Sprigins četkao odoru. „Moramo biti uviđavni. Uistinu, gospodo Og, nisam vas nikad video u ovakvom stanju..." „Oni se šetkaju naokolo i spaljuju ljude!", odseče Nana, iznervirana od sveg tog poštovanja. „Nekad bilo, verujem", reče Verens. 5 Kada nije imala čime drugim da se zaokupi, Baka Vedervaks bi poslala um u pozajmljivanje, dopustila mu da se ugnezdi u glavama drugih stvorenja. Bila je naširoko prihvaćena činjenica da Ramtopi vekovima nisu videli nikog uspešnijeg u primeni ove veštine - praktično je bila u stanju da uđe u um stvari koje nisu ni imale um. Ova njena navika značila je, između ostalog, da je narod Lenkra bio manje sklon nehajnoj surovosti prema životinjama nego što je to obično slučaj u seoskoj idili, prosto stoga što se moglo ispostaviti kako je pacov koga si juče gađao kamenom zapravo veštica od koje će ti sutra možda zatrebati lek protiv zubobolje. Takođe je značilo da bi je ljudi, ako navrate nenajavljeni, zatekli kako leži nauznak, naizgled hladna i beživotna, a srce i puls joj jedva kucaju. Znak im je uštedeo mnogo neprijatnosti.

Terry Pratchet 20 „I to su veštice spaljivali!" Verens je skinuo krunu i počeo da je glanca rukavom na neki nesnosno razuman način. „Koliko je meni poznato, spaljivali su praktično sve redom", reče, „ali to je bilo pre izvesnog vremena, zar ne?" „Naš Džejson ih je jednom čuo kako propovedaju dole u Ohulanu i pričali su kojekakve gadosti o vešticama", kaza Nana. „Nažalost, ne poznaju svi veštice kao mi", reče Verens, s nečim što je Nana u pregrejanom stanju smatrala nepotrebnom diplomatijom. „A naš Vejn veli kako probavaju da obrću narod protiv drugih religija", nastavi ona. „Otkako su otvorili onu misiju, čak i oflerijanci su pokupili prnje i otišli. 'Oću reći, jedno je kad kažeš da imaš najboljeg boga, al' malko je bezobrazno pričati kako je on jedini, ako mene pitaš. Znam gde mogu da nađem bar dva kad god mi padne na pamet. I još vele da svi počinju rđavi i postaju dobri tako što veruju u Oma, a, iskreno, to je najobičnija baljezganja. 'Oću reći, pogledaj svoju malenu... Kako će se beše zvati?" „Svi će saznati za dvadeset minuta, Nano", reče Verens glatko. „Ha!" Iz Naninog tona bilo je jasno da Radio Og ne odobrava ovakvu cenzuru vesti. „E, vidiš... najgore što bi u svojim godinicama mogla da počini jest' nekol'ko štrokavih pelena i da ti ne da noću da spavaš. To vala i nije baš grešno, kol'ko se meni čini." „Ali nikad niste imali ništa protiv tmurne braće, Nano. Ili lutalaca. A ravnotežni monasi stalno prolaze ovuda." „Ali niko od njih nema ništa protiv mene", reče Nana. Verens se okrenu. Ovo ga je pomelo. Poznavao je Nanu Og veoma dobro, ali uglavnom kao osobu koja stoji odmah iza Bake Vedervaks i mnogo se osmehuje. Bilo je teško snaći se kad se neko od Ogovih naljuti. „Stvarno mislim da previše primate ovo k srcu, gospođo Og", reče. „Baki Vedervaks se to neće dopasti!" Nana poteže adut. Na njen užas, činilo se da nema željeno dejstvo. „Baka Vedervaks nije kralj, gospođo Og", odvrati Verens. „A svet se menja. Postoji novi poredak. Nekada davno trolovi su bili čudovišta i ljudožderi, ali sada, zahvaljujući trudbeništvu ljudi i, naravno, trolova dobre volje i miroljubivih namera, slažemo se veoma dobro i nadam se da se razumemo. U današnje vreme ne mogu mala kraljevstva da brinu samo o malim pitanjima. Pripadamo velikom svetu. Moramo da obavimo svoj udeo. Na primer, šta je s pitanjem Muntaba?" Nana Og postavi pitanje Muntaba. „'De ti je, 'leba ti, taj Muntab?", reče. „Nekoliko hiljada kilometara odavde, gospođo Og. Ali ima osne težnje, i, ako bude rata s Borogravijom, svakako ćemo morati da zauzmemo neko stanovište." „Meni ovo stanovište od nekol'ko 'iljada kilometara razdaljine izgleda u redu", kaza Nana. „I nije mi jasno..." „Bojim se da i nije", reče Verens. „Niti bi moralo da vam bude. Ali sukobi u dalekim zemljama mogu iznenada da se približe kući. Ako Klač kine, prehladi se Ank-Morpork. Moramo da obratimo pažnju. Treba li zauvek da ostanemo pod paskom Ank-Morporka? Nismo li u jedinstvenom položaju sada, dok se bližimo kraju Veka voćnog šišmiša? Zemlje uzvrtno od Ramtopa počinju da skreću pažnju na sebe. 'Zemlje s vukodlačkom privredom, kako ih naziva patricij Ank-Morporka. Javljaju se nove sile. Stare zemlje žmirkaju na sunčevoj svetlosti milenijuma u osvitu. I, naravno, moramo da ostanemo u prijateljskim odnosima sa svim blokovima. I tako dalje. Uprkos uzburkanoj prošlosti, Omnija je prijateljski nastrojena... ili. barem", priznade, „siguran sam da bi bila prijateljski nastrojena kad bi znala za Lenkr. Neće nam nikakvog dobra doneti ako budemo neprijatni prema sveštenicima njene državne religije. Siguran sam da nećemo zažaliti." „Nadajmo se da nećemo", reče Nana. Uputi Verensu studen pogled. „A ja te se sećam kad si bio samo čova sa smešnim šeširom." Čak ni ovo nije upalilo. Verens samo opet uzdahnu i okrenu se ka vratima.

Teri Pračet 21 „Još uvek sam, Nano", reče. „Samo što je ovaj mnogo teži. A sad moram da idem, da me gosti ne čekaju. Ovaj, Šone..." Šon Og beše se pojavio na vratima. Salutirao je. „Kako napreduje vojska, Šone?" „Skoro sam završio nož, gospodine.6 Baš sam stigao da ugradim pincetu za čupanje dlaka iz nosa i testeru na sklapanje, gospodine. Ali zapravo sam trenutno ovde kao telal, gospodine." „A, mora da je vreme." „Jeste, gospodine." „Mislim da ovog puta treba da kraće sviraš fanfare, Šone", reče kralj. „Iako lično cenim tvoju veštinu, ovakve okolnosti nalažu nam nešto malko jednostavnije od onoliko taktova Regtajma o ružičastom ježu." „Dobro, gospodine." „Hajdemo, onda." Izašli su u glavni hodnik baš dok je Magratina grupa prolazila i kralj je uhvati za ruku. Nana Og je išla za njima. Kralj je u pravu, na neki način. Osećala se... neobično - zlovoljno i zajedljivo, kao da je obukla preusko prsluče. No Baka će uskoro stići, a ona ume da razgovara s kraljevima. Za to ti treba posebna tehnika, zaključila je Nana, na primer, ne možeš da kažeš nešto u smislu: „Neće ti pasti kruna s glave ako..." zato što bi im pala ako bi nešto uradili. „Šta se šepuriš ko da si oslobodio Lenkr?" takođe je bilo problematično, iako se u ovom slučaju Verensova oslobodilačka vojska sastojala od Šona i jednog trola, i teško da bi predstavljala ozbiljnu pretnju Šonovoj sopstvenoj majci ako bi on želeo i dalje da užina kod kuće. Kada je povorka stigla do vrha velikog stepeništa i Šon pošao napred, odvukla je Agnes u stranu. „Imaćemo dobar pogled s minstrelske galerije", prošišta dok je gurala Agnes u građevinu od drevne hrastovine baš kada je truba zasvirala kraljevske fanfare. „Svaka malom čast", dodade ponosno, kada završni muzički ukras izazva komešanje. „Jeste, ne završava se mnogo kraljevskih fanfara s 'brijanje i šišanje, ništa noge'7 ", reče Agnes. „To opušta ljude, znaš", reče Šonova odana mama. Agnes pogleda naniže u gomilu i ponovo spazi sveštenika. Kretao se kroz navalu gostiju. „Našla sam ga, Nano", reče. „Kakav je, nije ni bilo teško. Je l' tako da neće ništa pokušati u gužvi?" „Koji je on?" Agnes pokaza. Nana se zapilji, pa se okrenu k njoj. „Ponekad pomislim da je težina one pogane krune zavrtela Verensu mozak", reče. „Rekla bi' da stvarno ne zna šta to pušta u kraljevstvo. Kad Esmi stigne, ima da veže ovom popu uši u mašnice." Dosad se gosti već behu postrojili s jedne ili druge strane crvenog tepiha koji je počinjao u podnožju stepeništa. Agnes baci pogled uvis na kraljevski par, koji je, taman van vidokruga, nelagodno čekao pravi trenutak da siđe, i pomisli: Baka Vedervaks kaže da sam načiniš sebi pravi trenutak. Oni su kraljevska porodica. Treba samo da pođu niz stepenice i biće to pravi trenutak. Pogrešno ovo rade. 6 Kralj Verens je dobro shvatao kako bi kraljevina Lenkr, čak i kad bi se svaka odrasla osoba naoružala, svejedno imala veoma malu i beznačajnu vojsku, i zato je potražio neki drugi način da ostavi traga u istoriji ratovanja. Šon je došao na ideju lenkrskog vojničkog noža, koji bi sadržao nekoliko alatki i oruđa neophodnih vojniku na terenu, a rad na istraživanju i razvoju trajao je već nekoliko meseci. Jedan razlog sporog napredovanja bio je što se i sam kralj živo zanimao za jedini odbrambeni projekat u zemlji i Šon bi, bar triput svakog dana, dobijao beleške s daljim predlozima za poboljšanje. Uglavnom su bile nešto u smislu: „Uređaj, po mogućstvu prilično mali, za pronalaženje zagubljenih stvari" ili „Čudno zakrivljena stvarčica nalik na kuku koja se može za štošta upotrebiti". Šon je diplomatski dodavao ponešto od toga, ali izgubio bi onoliko poruka koliko se usuđivao, kako ne bi morao da pravi nacrte za jedini džepni nožić na točkovima. 7 Lajtmotiv esnafa brica i hirurga.

Terry Pratchet 22 Nekoliko gostiju iz Lenkra bacalo je poglede na velika dvokrilna vrata, zatvorena prilikom ove zvanične ceremonije. Raskriliće ih kasnije, radi javnijeg i zabavnijeg dela, ali ovog časa su izgledala... kao vrata koja će se uz škripu uskoro otvoriti kako bi uokvirila jednu priliku naspram svetlosti vatre. Videla je sliku tako jasno. Vežbe koje joj je Baka sa oklevanjem zadala konačno su urodile plodom, pomislila je Perdita. Usledio je užurban razgovor među kraljevskom skupinom, a onda je Mili požurila natrag uz stepenice prema vešticama. „Mag... Kraljica veli: Je l' dolazi Baka Vedervaks il' ne?", prodahta. „Naravno da dolazi", reče Nana. „Samo što, pa, kralj postaje malčice... uzrujan. Veli, na pozivnici je pisalo 'molim potvrdite"', reče Mili, u pokušaju da ne susretne Nanin pogled. „Ma, veštice nikad ne molimpotvrđuju", reče Nana. „Prosto dođu." Mili zakloni usta rukom i nesigurno kašljucnu. Žalostivo pogleda u Magrat, koja joj je grozničavo davala znake rukama. „Samo, pa, kraljica veli da se ne valja da odlažemo ovo, pa, ovaj, biste li vi bili kuma, gospođo Og?" Bore se produbiše na Naninom licu i ona se osmehnu. „'Naš šta ćemo", reče vedro. „Doći ću, pa ću kao da izigravam zamenu dok Baka ne stigne, je l' važi?" * * * Još jedanput je Baka Vedervaks prošetala gore-dole po spartanskom sivilu svoje kuhinje. Povremeno bi bacila pogled prema podu. Postojao je popriličan procep ispod vrata i ponekad bi vetar mogao bilo kuda da odnese nešto. Ali pretražila je sve već deset puta. Pod joj je dosad sigurno postao najčistiji u zemlji. U svakom slučaju, bilo je prekasno. Pa ipak... Ubervald...8 Još nekoliko puta se prošetkala gore-dole. „Izeš mi sve ako im pričinim to zadovoljstvo", progunđa. Sela je u stolicu za ljuljanje, opet ustala tako brzo da se stolica gotovo prevrnula, i vratila se koračanju. „Hoću da kažem, nikad se ja nisam utrpavala kojekuda", obrati se vazduhu. „Nisam ja, more, od onog soja što ide gde nije dobrodošao." Otišla je da napravi šolju čaja, drhtavim rukama petljala oko čajnika, ispustila poklopac činije za šećer i razbila ga. Svetlost joj zapade za oko. Iznad poljane se video polumesec. „Osim toga, nije kao da nemam šta da radim", reče. „Ne možemo svi stalno da jurcamo po zabavama... ionako ne bih ni otišla." Zatekla je sebe kako ponovo pocupkuje po ćoškovima i pomislila: Da sam je našla, mali Vatli bi pokucao, a koliba bi bila prazna. Otišla bi' i provodila se. A Džon Ajvi bi sad sedeo sam... „Da ga izeš!" To je najgore kad si dobar - sustigne te to kako god okreneš. Ponovo se strovalila u stolicu za ljuljanje i umotala se u šal kako bi se zaštitila od hladnoće. Nije održavala vatru. Nije očekivala da će te noći biti kod kuće. Senke su ispunjavale ćoškove sobe, ali nije imala volje da upali lampu. Sveća će morati da posluži. 8 Na ono malo mapa Ramtopa što je postojalo, pisalo je Übervald. Ali stanovništvo Lenkra nikad nije uspelo da pohvata naglasak, i svakako se nije slagalo s tim da pokušaš da natakneš dve tačke na neko drugo slovo, odakle bi samo spale i prouzrokovale nepotrebnu interpunkciju.

Teri Pračet 23 Dok se ljuljala i zurila u zid, senke su se izdužile. * * * Agnes je pošla za Nanom dole u dvoranu. Verovatno nije trebalo to da uradi, ali retko ko se prepire s naredbodavnim šeširom. Male zemlje bile su normalna pojava duž ovog dela Ramtopa. Svaka lednička dolina, odvojena od susedne stazom koja zahteva pentranje ili, u najgorem slučaju, merdevine, manje ili više imala je sopstvenu vlast. Agnes je imala utisak kako postoji neograničen broj kraljeva, bez obzira na to što su se neki bavili vladavinom uveče nakon što pomuzu krave. Mnogi su sada bili prisutni, jer besplatan obrok nije za bacanje. Takođe je bilo nekoliko važnih patuljaka sa Zmijske planine i, podalje od njih, jedna grupa trolova. Nisu imali oružje, pa je Agnes pretpostavila da su u pitanju političari. Trolovi nisu, strogo gledano, bili podanici kralja Verensa, ali došli su da pokažu, zvaničnim gestovima, kako niko više ne igra fudbal ljudskim glavama - bar ne mnogo. Skoro uopšte, zapravo. Svakako ne ovdi, u ovi krajevi. Ma, praktično da ima i zakon protiv toga, jes' more. Sproveli su veštice u prostor ispred prestolâ i Mili je zbrisala odatle. Omnijski sveštenik klimnu im glavom. „Dobro, ovaj, veče", promuca on, i potpuno propusti da ikoga spali. Nije bio veoma star i imao je prilično zreo čir pored nosa. Unutar Agnes, Perdita se izbeči na njega. Nana Og zastenja. Agnes se usudi da se kratko osmehne. Sveštenik šumno izduva nos. „Mora da ste vi te, ovaj, veštice o kojima sam se toliko naslušao", reče. Imao je neverovatan osmeh. Pojavio bi mu se na licu kao kad neko otvara i zatvara prozorske kapke. Jednog časa ga nije bilo, sledećeg jeste. A onda bi nestao. „Ovaj, da", reče Agnes. „Ha", reče Nana Og, koja je umela oholo da okrene nekom leđa dok ga gleda u oči. „A ja sam, ja sam, aaaa...", reče sveštenik. Zastao je i uštinuo se za hrbat nosa. „Jao, izvinite. Ne prija mi planinski vazduh. Ja sam prilično prečasni Moćan Ovas." „Ma, je li?", kaza Agnes. Zapanji se kad čovek poče da crveni. Što ga je više gledala, to joj je jasnije bilo kako nije mnogo stariji od nje. „To jest, Moćan Je i Dostojan Svako Ko Veliča Oma Ovas", reče. „Mnogo je kraće na omnijskom, naravno. Jeste li možda slučajno čule Omovu reč?" „Koju? 'Vatra'?", reče Nana Og. „Ha!" Verski rat u povoju prekinula je prva zvanična kraljevska fanfara koja se završila s nekoliko taktova Ježeve poskočice. Kraljevski par krenu niz stepenice. „I nema da trpimo one vaše paganštine, fala lepo", promumla Nana Og iza pastora. „Nema pljuskanja vodom ili uljem ili peskom ili odsecanja neki' delova, a ako budem razumela i jednu jedinu reč, e pa, eto me iza tebe sa zašiljenim štapom."9 S druge strane je čuo: „Nano, nije on neki užasni inkvizitor!" „Al' moj zašiljeni štap je svejedno zašiljen, curo moja!" Šta li je nju spopalo?, mislila je Agnes dokje posmatrala pastorove uši kako crvene. Tako bi se Baka ponašala. Perdita dodade: Možda misli kako mora tako da se ponaša zato što motora drndara još nije stigla. Agnes se prilično prenerazila kada je čula sopstvenu misao. „Ovde ima da radiš po naški, može?", naloži Nana. „Ovaj, kralj mi je zapravo sve objasnio, ovaj", reče pastor. „Uh, je l' imate nešto protiv glavobolje, bojim se da..." „Metneš joj ključ u jednu ruku i daš joj da u'vati krunu drugom", nastavi Nana. „Da, ovaj, on mi je stvarno..." 9 Lenkrani su smatrali kako bilo šta religiozno što se ne izgovori na nekom drevnom i nerazumljivom jeziku verovatno nije original.

Terry Pratchet 24 „Onda joj kažeš kako se zove i kako joj se zove mama i kako joj se zove taja, i malo promumlaš ovo poslednje ako mama nije sigurna..." „Nano! Ovo je kraljevska porodica!" „E, svašta bi' ja mogla tebi da napričam, curo... a onda je, vi'š, dadneš meni, pa joj i ja kažem, pa ti je vratim, i ti kažeš ljudima kako se zove, pa je dadneš meni, pa je ja dadnem taji, pa je on iznese na vrata i svima je pokaže, svi bace šešire u vazduh i viknu 'Ura!', a onda je sve gotovo, osim što ima još pića i nešto da se mezne i treba da nađeš svoj šešir. Samo probaj da mi izmišljaš nešto po pitanju greha, i ima da nagrabusiš kô pašče." „Koja je, ovaj, vaša uloga, madam?" „Ja sam kuma!" „A koga, ovaj, kumite?" Mladić je malčice podrhtavao. „To je iz starog lenkrskog", reče Agnes žurno. „Znači nešto kao 'druga majka'. U redu je... kao veštice, mi verujemo u versku toleranciju..." „Nego šta!", uskliknu Nana Og. „Al' samo za valjane vere, tako da pazi šta radiš!" Kraljevski roditelji stigli su do prestolâ. Magrat sede i, na Agnesino zaprepašćenje, lupeški joj namignu. Verens nije namigivao. Stajao je i glasno kašljao. „Ahem!" „Imam negde bombonu protiv kašlja", reče Nana, i krenu rukom ka jednoj nogavici dugačkih gaća. „Ahem!" Verensove oči skrenuše prema prestolu. Nešto nalik na sivi jastuk prevrnu se, zevnu, kratko pogleda kralja, i poče da se umiva. „Joj, Gribo!", reče Nana. „A ja se pitala 'de si se denuo..." „Biste li ga, molim vas, uklonili, gospođo Og?", upita kralj. Agnes baci pogled prema Magrat. Kraljica se beše napola okrenula na drugu stranu, lakta oslonjenog na rukohvat prestola, i šakom je pokrivala usta. Ramena su joj se tresla. Nana dograbi mačora s prestola. „Ko s mačićima spava...", reče. „Ja radije ne bih", izjavi Verens. Ljubazno je mahao okupljenom društvu baš dok je sat u zamku počinjao da otkucava ponoć. „Molim vas, počnite, prečasni." „Ovaj, zapravo sam pripremio jednu prikladnu malu propoved na temu nade za...", poče prilično prečasni Ovas, ali začu se Nanino gunđanje, a on kao da se iznenada malčice trže napred. Trepnuo je jednom ili dvaput i adamova jabučica mu poskoči gore-dole. „Ali, avaj, plašim se da nemamo vremena", završi brzo. Magrat se nagnu i prošaputa nešto mužu na uvo. Agnes ga začu kako kaže: „Pa, draga, bojim se da moramo, bila ona ovde ili ne..." Šon dojuri do njih, pomalo bez daha i perike okrenute u stranu. Nosio je jastuk. Na izbledelom somotu nalazio se veliki gvozdeni ključ zamka. Mili Čilem pažljivo dodade bebu svešteniku, koji je obazrivo prihvati. Kraljevskom paru se činilo kako je iznenada počeo da govori s mnogo oklevanja. Iza njega, Nana Og je na licu imala izraz izuzetnog zanimanja, koje se uprkos tome sastojalo od sto posto veštačkih aditiva. Takođe su dobili utisak kako nesrećnik pati od čestih grčeva. „...ovde smo se okupili, pred očima... ovaj... jedni drugih..." „Prečasni, je l' vam dobro?", upita kralj, nagnuvši se napred. „Nikad bolje, gospodine, ovaj, uveravam vas", reče Ovas žalostivo, „...i zato vam dajem ime, tebi dajem ime, to jest..." Nastupila je duboka, užasna pauza. Staklastog lica, sveštenik dodade bebu Mili. Potom skide šešir, izvadi parčence papira iz postave, pročita ga, usne mu se pokrenuše nekoliko puta dok je izgovarao reči za sebe, a onda vrati šešir na znojavo čelo i uze bebu natrag. „Dajem ti ime... Esmeralda Margaret Pripazi Na Izgovor od Lenkra!"

Teri Pračet 25 Zaprepašćenu tišinu iznenada ispuniše zvuči. „Pripazi Na Izgovor?", rekoše Magrat i Agnes uglas. „Esmeralda?", reče Nana. Beba otvori oči. I vrata se raskriliše. * * * Odluke. Uvek odluke... Bio je onaj čovek dole u Speklu, onaj što je pobio svu onu dečicu. Ljudi su poslali po nju i ona ga je pogledala i videla krivicu kako mu gamiže po glavi kao crveni crv, a onda ih je odvela na njegovu farmu i pokazala im gde da kopaju, a on se bacio na zemlju i molio nju za milost, jer, rekao je, bio je pijan i učinio je to u alkoholisanom stanju. Vratile su joj se sopstvene reči. Rekla je, u treznom stanju: Nek mu konoplja presudi. I odvukli su ga odatle i obesili ga o uže od konoplje, a ona je došla da gleda jer mu je za toliko dugovala, a on je proklinjao, što nije bilo u redu, jer vešanje je dobra smrt, ili barem bolja od one koja bi ga zadesila da su se seljani usudili da joj se usprotive, i videla je sen Smrti kako dolazi po njega, a onda su za Smrću došle manje, jarkije prilike, a onda... U tami, stolica za ljuljanje je škripala dok se snažno klatila napred-natrag. Seljani su rekli da je kazna bila pravedna, a ona je izgubila strpljenje i rekla im je da idu kući, onda, i da se mole bogovima u koje veruju, ma koji to bogovi bili, da njih nikad ne kazne po pravdi. Samozadovoljna maska vrline koja likuje mogla je biti gotovo isto onako užasna kao lice razotkrivenog zla. Uzdrhtala je od ovog sećanja. Gotovo isto onako užasna, ali ne baš. Začudo, poprilično seljana mu se pojavilo na sahrani, i čulo se mumlanje jednog ili dvoje u smislu: Da, pa dobro, ali sve u svemu nije on bio tako loš tip... a ionako ga je možda ona naterala da ono kaže. I njoj su upućivali mračne poglede. A ako svima ipak sleduje pravedna kazna? Za svakog prosjaka na koga nisu obratili pažnju, svaku grubu reč, svaku dužnost koju su prenebregli, svaku uvredu... svaki izbor... Jer u tome i jeste suština, zar ne? Moraš da biraš. Možda si u pravu, možda ne, ali moraš da biraš, znajući da se ispravnost ili pogreška možda nikad neće razotkriti, ili čak da odlučuješ između dva pogrešna puta, jer pravi ne postoji, nigde. I uvek, uvek, činiš to sam. Ti si na licu mesta, na rubu, posmatraš i slušaš. Nikad nema suza, nikad izvinjenja, nikad ne smeš da zažališ... Čuvaš sve to i upotrebiš ga kad ti zatreba. Nikada nije raspravljala o ovome s Nanom Og ili nekom drugom vešticom. To bi značilo odati tajnu. Ponekad, kasno noću, kada bi se razgovori na prstima šunjali oko tog područja, Nana Og bi možda ubacila poneku rečenicu u smislu: „Matori Skrivens je na kraju ipak mirno preminuo", i možda je htela nešto time da kaže, a možda i ne. U njenim očima, ponešto se jednostavno moralo obaviti i to je bilo to. Sve misli koje su se motale naokolo držala je pod ključem, daleko čak i od same sebe. Baka joj je zavidela. Ko će njoj doći na sahranu, kad umre? Nisu je pozvali! Sećanja se uskomešaše. Druge prilike odmarširale su napolje, u senke oko svetlosti sveće. Radila je svašta i bivala kojekuda, i čak i samu sebe je iznenađivala načinima koje bi pronašla da usmeri bes upolje. Hvatala se u koštac s daleko moćnijima od sebe, ili onima koji bi bili moćniji da im je dopustila da u to poveruju. Lišila se mnogo čega, ali mnogo je i naučila... Bio je to znak. Znala je da će doći pre ili kasnije... Shvatili su, i sada im više nije od koristi... Šta je ikada stekla? Nagrada za rmbačenje bila je još rmbačenja. Ako kopaš najbolje jarkove, daće ti najveću lopatu. I dobiješ ove gole zidove, ovaj goli pod, ovu hladnu kolibu. Tama po ćoškovima bubrila je prema sredini sobe i počela je da joj se upliće u kosu. Nisu je pozvali!

Terry Pratchet 26 Nikad, nikad nije tražila ništa za uzvrat. A problem je u tome što, kad ne tražiš ništa za uzvrat, nekad ga i ne dobiješ. Uvek se trudila da bude okrenuta svetlosti. Uvek se trudila da bude okrenuta svetlosti. Ali što više zuriš u blistavilo, to te ono žešće prži, dok te, naposletku, iskušenje ne navede da se okreneš i pogledaš kako je duga, obilata, snažna i mračna tvoja senka postala, iza tebe... Neko izgovori njeno ime. Trenutak svetlosti i buke i zaprepašćenja. A onda se probudila i pogledala u tamu koja je kuljala unutra i videla sve crno-belo. * * * „Baš nam je žao... zastoji na drumu, znate kako je..." Pridošlice su požurile da se priključe gomili, koja nije obraćala mnogo pažnje jer je posmatrala neplaniranu zabavu oko prestola. „Pripazi Na Izgovor?" „Jest' malko zeznuto", reče Nana. „Esmeralda, doduše, e ta vam valja. I Gita bi valjalo, ali Esmeralda, da, tome ne mož' čovek da prigovori. Ali znate kakva su deca. Svi će je zvati Pripazica." „Ako bude imala sreće", dodade Agnes tmurno. „Nisam očekivala da će iko to izgovoriti!", siknu Magrat. „Samo sam htela da se postaram da ne završi s 'Magrat'!" Moćan Ovas je stajao očiju uperenih uvis i čvrsto stisnutih šaka. Povremeno bi cvilnuo. „Možemo da ga promenimo, je l' tako", reče kralj Verens. „Gde je kraljevski istoričar?" Šon se nakašlja. „Nije sreda veče i moraću da odem po odgovarajući šešir, veličanstvo..." „Čoveče, možemo li da ga promenimo ili ne?" „Ovaj... izgovoreno je, veličanstvo. U zvanično vreme. Mislim da se sad tako zove, ali moraću da odem i proverim. Svi su čuli, veličanstvo." „Ne, ne možeš da ga promeniš", reče Nana, koja je, kao mama kraljevskog istoričara, uzimala zdravo za gotovo da zna više od kraljevskog istoričara. „Uzmi matorog Muukravu Kusopila preko u Slajsu, na primer." „Šta se njemu desilo?", upita kralj oštro. „Puno ime mu je Džejms Šta Će Koji Moj Ova Krava Ovde Kusopil", reče Magrat. „Bio je to vrlo čudan dan, kol'ko se sećam", reče Nana. „A da je moja majka imala dovoljno razuma da kaže bratu Perdoru moje ime umesto da se sva postidi i napiše ga, život bi mi bio znatno drugačiji", reče Magrat. Pa baci bojažljiv pogled na Verensa. „Verovatno gori, naravno." „Dakle, moram da iznesem Esmeraldu pred njene podanike i kažem im kako su joj srednja imena Pripazi Na Izgovor?", reče Verens. „Pa, jednom smo imali kralja po imenu Bože Blagi Al' Je Težak Prvi", reče Nana. „A pivo se toči već nekol'ko sati, tako da ćeš, manje-više, dobiti klicanje ma šta da kažeš." Osim toga, pomisli Agnes, znam zasigurno da se napolju nalaze ljudi po imenu Sifilida Vilson, Jodluj Lagano i Skroz Naskroz Biskvit.10 Verens se osmehnu. „Ma, dobro... daj mi je..." „Štkako...", reče Moćan Ovas. „I možda bi neko trebalo da dâ ovom čoveku piće." „Strašno, strašno mi je žao", prošaputa sveštenik dok je kralj prolazio između dva niza gostiju. „Ne bi me čudilo da je već gucnuo koju", reče Nana. 10 To je stoga što Lenkrani imaju originalan, iako donekle izvitoperen pristup imenima - uglavnom ih prosto biraju po zvuku. Ponekad bi u tome bilo neke logike, ali samo slučajno. Danas bi se naokolo gegucala Gonoreja Tkač da joj majka nije iznenada zaključila kako se Seli prostije piše.

Teri Pračet 27 „Nikad nisam ni takao alkohol!", zavapi sveštenik. Poče da briše procurile oči maramicom. „Znala sam da ti kanda nešto fali čim sam te spazila", izjavi Nana. „I gde je, dakle, Esmi?" „Ne znam, Nano!", reče Agnes. „Ona bi znala šta da se radi, pazi šta ti velim. Ovo će joj biti šlag na tortu, nego šta, što su princezu nazvali po njoj. Ima da se šepuri mesecima. Odo' da vidim šta se događa." I odgega se odatle. Agnes dograbi sveštenika za ruku. „Dolazite ovamo", uzdahnu. „Zaista ne mogu da, ovaj, objasnim koliko mi je žao..." „Celo veče je vrlo čudno." „Nikad, nikad, nikad, ovaj, nisam čuo za ovaj običaj..." „U ovim krajevima mnogo se značaja pridaje rečima." „Veoma se plašim da će kralj poslati bratu Melhiju nepovoljan izveštaj o meni..." „Ma, je li." Poneki ljudi čak i u najdobrodušnijim osobama umeju da probude grubost, i činilo se da je sveštenik jedan od njih. Bilo je nečega... nekako kilavog u njemu, jedna vrsta bespomoćnog beznađa koje je ljude pre ljutilo nego izazivalo samilost, potpuna izvesnost da bi, kad bi ceo svet bio žurka, on svejedno pronašao kuhinju. Činilo se da je osuđena na njega. Važne zvanice su se sve gurale oko otvorenih vrata, gde je glasno klicanje ukazivalo na to kako narod Lenkra smatra da je Pripazi Na Izgovor lepo ime za buduću kraljicu. „Možda bi trebalo da prisednete i pokušate da se saberete", reče ona. „Kasnije će biti plesa." „O, ja ne plešem", reče Moćan Ovas. „Ples je zamka za ljude slabe volje." „Aha. Dobro, pretpostavljam da će biti roštilja napolju..." Moćan Ovas ponovo obrisa oči. „Ovaj, hoće li biti ribe?" „Sumnjam." „Jedemo samo ribu ovog meseca." „Aha." Ipak, bezizražajan glas kao da nije davao rezultata. I dalje je želeo da razgovara s njom. „Zato što se prorok Brata, dok je lutao pustinjom, znate, lišavao mesa." „A je l' se lišavao i lišajeva?" „Molim?" „Izvinite, razmišljala sam o nečemu drugom." Uprkos razumu, Agnes pusti radoznalost u svoj život. „Kakvog to mesa ima u pustinji?" „Ovaj, nikakvog, čini mi se." „Dakle, nije baš odbijao da ga jede, a?" Agnes je preletala pogledom po sve većoj gomili, ali izgleda da niko nije umirao od želje da se priključi ovoj maloj raspravi. „Ovaj... morali biste da, ovaj, pitate brata Melhija. Baš mi je žao. Mislim da će me spopasti migrena..." Ne veruješ ni u šta od toga što govoriš, je li?, mislila je Agnes. Bojažljivost i nekakav drugorazredni užas zračili su iz njega. Perdita dodade: Kakva ljigava mala larva! „Moram da idem da... ovaj... da idem da... Moram da idem da... pomognem", reče Agnes uzmičući. On klimnu glavom. Dok je odlazila, ponovo je izduvao nos, izvukao crnu knjižicu iz džepa, uzdahnuo, i žurno je otvorio tamo gde je bila obeležena tračicom. Uzela je poslužavnik kako bi malo potkrepila alibi, krenula prema stolu s hranom, osvrnula se da pogleda u zgrbljenu priliku, samotnu poput izgubljene ovce, i naletela na nekoga čvrstog poput drveta.

Terry Pratchet 28 „Ko je ona čudna osoba?", reče joj jedan glas pokraj uva. Agnes začu Perditu kako je proklinje što je odskočila u stranu, ali pribra se i uspe nespretno da se osmehne govorniku. Bio je to mladić i, kako joj je sinulo, vrlo privlačan. Privlačnih muškaraca nije bilo u izobilju u Lenkru, gde bi vas, ako liznete ruku i zagladite kosu pre nego što izvedete devojku, smatrali kicošem. Ima konjski rep!, ciknu Perdita. E, to je kul! Agnes je osetila kako joj se rumenilo javlja negde u predelu kolena i otpočinje neizbežni uspon. „Ovaj... molim?", reče ona. „Praktično možeš da ga namirišeš", reče muškarac. Malčice nagnu glavu prema pomenutom svešteniku. „Baš liči na neku malu, olinjalu vranu, je l' da?" „Ovaj... da", izusti Agnes. Žarkocrveno rumenilo joj je oivičavalo oblinu grudi i širilo se naviše. Konjski rep na muškarcu bio je nečuven u Lenkru, a kroj njegove odeće takođe je nagoveštavao kako je ranije boravio negde gde se moda menja češće nego jednom u životnom veku. Niko u Lenkru nikad nije nosio prsluk izvezen paunovima. Reci mu nešto!, vrištala je Perdita iznutra. „Štkakomolm?", reče Agnes. Iza nje Moćan Ovas beše ustao i sumnjičavo je proučavao hranu. „Oprostite?" Agnes proguta knedlu, delimično zato što je Perdita pokušavala da je ščepa za vrat i pretrese je. „Stvarno izgleda kao da će da odleprša", reče ona. Bože blagi, samo da ne počnem da se kikoćem... Muškarac pucnu prstima. Konobar koji je pronosio pored njih poslužavnik s pićem okrenu se za devedeset stepeni. „Gospođice Nit, nešto za piće?" „Ovaj... belo vino?", prošaputa Agnes. „Ne, nemojte belo vino, crno je mnogo... živopisnije", reče on, uze čašu i dodade joj je. „Šta nam sada radi lovina... Aha, kako vidim, bavi se biskvitom s veoma malom količinom paštete." Pitaj ga kako se zove!, vikala je Perdita. Ne, to bi bilo neumesno, pomisli Agnes. Perdita vrisnu: Ti samo o mešenju i misliš, glupa gusko..." „Molim vas, dopustite da se predstavim. Ja sam Vlad", reče on ljubazno. „A sad se... da, sprema se da zaskoči... da, korpicu s koktel-račićima. Račići ovde gore, a? Kralj Verens baš nije štedeo?" „Naručio je da se donesu na ledu skroz iz Genue", promumla Agnes. „Tamo odlično spravljaju morske plodove, rekao bih." „Nisam nikad bila", promumla Agnes. Unutar nje, Perdita se prući i zaplaka. „Možda bismo mogli da je posetimo jednog dana, Agnes", reče Vlad. Rumenilo stiže do Agnesinog vrata. „Ovde je baš vruće, zar vam se ne čini?", reče Vlad. „Zbog vatre", kaza Agnes zahvalno. „Eno je tamo", dodade i klimnu glavom prema mestu gde je velika količina drveta gorela u ogromnom kaminu dvorane i mogao ju je ne videti samo neko s kofom na glavi. „Moja sestra i ja smo...", poče Vlad. „Izvinite, gospojice Nit?" „Šta je, Šone?" Crkni, Šone Og, reče Perdita. „Mama veli da odmah dođete, gospojice. Eno je dole u dvorištu. Kaže da je važno." „Uvek je", uzdahnu Agnes. Kratko se osmehnu Vladu. „Izvinite, moram da pomognem jednoj starici." „Agnes, siguran sam da ćemo se ponovo videti", reče Vlad. „Pa, ovaj... hvala."

Teri Pračet 29 Požurila je napolje i stigla do pola stepeništa pre nego što se setila da mu nije rekla kako se zove. Dva stepenika kasnije, pomislila je: Pa, možda je pitao nekoga. Dva stepenika nakon toga, Perdita je rekla: Zašto bi se raspitivao za tvoje ime? Agnes je proklinjala to što je odrasla s nevidljivom neprijateljicom. „Dođi da vidiš!", prošišta Nana i dograbi je za ruku kad je stigla do dvorišta. Odvukla ju je prema kočijama parkiranim blizu štala. Nana mahnu prstom prema najbližim vratima. „Je l' vidiš?", upita. „Sjajno izgleda", reče Agnes. „Vi'š grb?" „Liči na... dve crno-bele ptice. Svrake, valjda?" „Da, a' gle šta piše", reče Nana s onim mračnim naslađivanjem koje starije gospođe čuvaju za opako izuzetne stvari. „Carpe jugulum", pročita Agnes naglas. „To je... dobro, 'carpe diem' znači 'iskoristi dan', dakle ovde kaže..." „Dočepaj grkljan", reče Nana. „'Naš šta je naš kralj kanda uradio, da bismo mogli da učestvujemo u novom svetskom poretku i demviznom tržištu, pošto Klaču poteče krv iz nosa kad se Ank-Morpork ubode u nožni prst? Kanda je pozvao neke budžovane iz Ubervalda, eto šta. Kuku meni kukavnoj. Vampiri i vukodlaci, vukodlaci i vampiri. Sve će nas pobiti u našim rođenim krevetima." Otišla je do prednjeg dela kočije i kucnula o drvo blizu kočijaša, koji je sedeo pogrbljen u ogromnom ogrtaču. „Igore, o'klen si ti?" Senovita prilika se okrenu. „Vašto miflite da fe vovem... Igor?" „Nagađam?", reče Nana. „Miflite da fe fvi iv Ubervalda vovu Igor, je l' tako? Ženo, mogao bih da nofim hiljadu drugih imena." „Vidi, ja sam Nana Og, a ovo je Agnef, izvini, Agnes Nit. A ti si...?" „Vovem fe... pa, Igor, vvvapravo", reče Igor. Žurno podiže prst. „Ali moglo je biti i drugačije!" „Noć je prohladna. Da ti donesemo nešto?", ponudi Nana vedro. „Možda peškir?", reče Agnes. Nana je podgurnu u rebra da ćuti. „Čašu vinca, možda?", reče. „Ne pijem... vino", reče Igor oholo. „Imam brendija", reče Nana i zadiže suknju. „Pa, dobro. Brendi pijem kao fmuk." Lastiš nogavice švićnu u pomrčini. „Dakle", reče Nana i dodade mu pljosku, „šta ćeš ovako daleko od kuće, Igore?" „Šta će glupavi trol tamo dole na... moftu?", upita Igor i prihvati pljosku krupnom šakom koja se sastojala, primeti Agnes, od gomile ožiljaka i šavova. „A, to ti je Veliki Džim Govedina. Kralj ga pušta da živi pod mostom pod uslovom da izgleda zvanično kad nam neko dođe u goste." „Govedina je čudno ime va trola." „Sviđa mu se kako zvuči", reče Nana. „Kanda kao kad čovek nazove sebe Kameni. Dakle... nekad sam poznavala jednog Igora iz Ubervalda. Ćopao je. Jedno oko malo više postavljeno od drugog. Na isti način je... govorio. A i fino mu je išlo mozganje." „Vvuči kao moj ujak Igor", reče Igor. „Radio je va nekog ludog doktora na Blincu. Ha, a to je bio baš pravi ludi doktor, ne kao ludi doktori danaf. A fluge? Još gore. U današnje vreme ne poftoji ponof." Potapša pljosku brendija kako bi podvukao svoje reči. „Kad bi ujka Igora poflali da donefe movak jednog genija, to bi vala i dobili. Nije tad bilo kao danaf - vabrljaš, pa mavneš movak iv krčaga na kome piše Vaifta ludi' i nadaš fe da niko neće primetiti. Ionako uvek primete,"

Terry Pratchet 30 Nana ustuknu jedan korak. Jedini razuman način za razgovor s Igorom bio je pod kišobranom. „Mislim da sam čula za tog tipa", reče. „Je l' on sastavljô ljude od mrtvih delova?" „Nije valjda? Stvarno?", prenerazi se Agnes. „Ajoj!" „Jefte, tako je. Imate nešto protiv?" „Jok, za mene je to štedljivost", reče Nana i skloni stopalo s Agnesinog nožnog prsta. „Moja mama ti je bila tata-mata kad je trebalo sašiti novi čaršaf od parčića starih, a ljudi vrede više nego platno. Dakle, sad ti je on gospodar, je li?" „Ne, moj ujka Igor još radi va njega. Ftrefila ga je munja tri ftotine puta, i još radi ko bela lala po celu noć." „Uzmi još gucić brendija, baš je ladno ovde", reče Nana. „A ko ti je gospodar?" „Njih navivate gofpodarima?", reče Igor, iznenada otrovnim glasom i s malecnim pljuskom kapljica. „Ha! Ftari grof, taj je bio gofpodin čovek od ftare garde. Vnao je kako fe to radi. Dolično večernje odelo u fvako doba, to je pravilo!" „Večernje odelo, a?", reče Nana. „Jefte! Ova bagra ga nofi famo uveče, je l' možete da vamiflite? Oftatak vremena famo paradiraju naokolo u elegantnim prflucima i čipkanim fuknjama! Ha! Je l' vnate šta je ova bagra uradila?" „Reci, reci..." „Podmavali fu šarke!" Igor dobrano nategnu Nanin naročiti brendi. „Trebale fu mi godine i godine, majku mu, da naštelujem neka od tih škriputanja. Ali ne, fad kažu: 'Igore, počifti one paukove iv tamnice' i 'Igore, naruči neke priftojne uljane lampe, fve te treperave baklje ivašle fu iv mode još pre petnaeft minuta'! Mefto ivgleda ftaro, pa šta? Biti vampir, to vnači držati fe tradicije, pa var nije? Ivgubiš fe u planinama, ugledaš fvetlo u nekom vamku - imaš pravo da očekuješ valjana škriputava vrata i malo ftaromodne učtivofti, pa je l' tako?" „A, pa da. I ležaj u sobi s balkonom", reče Nana. „Vala baš!" „I zavese koje lepršaju kako valja?" „Još kako!" „One prave-pravcate sveće što im se vosak svud razliva?" „Filno fam vreme utrošio dok fam ih podefio da cure kako valja. Ne da je ikog briga." „Moraš da potrefiš te pojedinosti, uvek to pričam", reče Nana. „Vi'š ti to, naš kralj je pozvao vampire, a?" Začuo se tresak kada se Igor strovalio unazad i limeni zvuk kada je pljoska pala na kaldrmu. Nana je podiže i sakri je negde kod sebe. „Podnosi piće za medalju", primeti. Većina ljudi nikad nije okusila domaći brendi Nane Og; bilo je to, tehnički gledano, nemoguće. Kada bi se jednom susreo s toplotom ljudskih usta, istog časa bi se pretvorio u isparenja. Pili biste ga putem sinusa. „Šta ćemo da radimo?", upita Agnes. „Da radimo? Pozvao ih je. To su gosti", reče Nana. „Da se kladimo, ako bi' ga pitala, Verens bi mi reko da gledam svoja posla. Ne bi baš tako to sročio, razume se", dodade, pošto je znala da kralj nije sklon samoubistvu. „Verovatno bi upotrebio reč 'poštivanje' bar dva ili tri puta. Al' na kraju bi na isto izašlo." „Ali vampiri... Šta će Baka reći?" „Slušaj, curo moja, otići će oni do sutra... dobro, danas, zapravo. Samo ćemo da i' držimo na oku i da im mašemo dok budu odlazili." „Ne znamo čak ni kako izgledaju!" Nana pogleda u opruženog Igora. „Sad kad razmislim, možda je trebalo da ga pitam", reče. Razvedri se. „Svejedno, ima jedan način da ih nađemo. To svi znadu o vampirima..." Zapravo, svi znaju štošta o vampirima, ali zapravo ne uzimaju u obzir mogućnost da možda i vampiri do sada već znaju to isto.

Teri Pračet 31 * * * U dvorani zamka vladala je graja. Oko stola s posluženjem beše se okupila svetina. Nana i Agnes su pomagale. „'Oće neko kurosan?", reče Nana i gurnu poslužavnik prema skupini koja je izgledala kao da hoće. „Kako, molim?", reče neko. „Aha... kroasan..." Uze jedno pecivo, zagrize ga i okrenu se natrag grupi. „...pa sam rekao njegovom gospodstvu... Šta je ovo, koji klinac?" Okrenu se i zateče zboranu staricu sa špicastim šeširom kako ga pomno proučava. „Molim?", reče ona. „Ovo... ovo... ovo je sam pasiran beli luk!" „A ne volimo hranu začinjenu belim lukcem, je li?", reče Nana strogo. „Obožavam beli luk, ali ne voli on mene! Ovo nije samo začinjeno belim lukom, ženo, ovo je čist beli luk!" Nana se zapilji u poslužavnik s prenaglašenom kratkovidošću. „Ne, ima malko... ima trunka... u pravu ste, možda smo sićušak preterale... odo' da... samo da donesem... prosto, odo'..." Sudarila se sa Agnes na ulazu u kuhinju. Dva poslužavnika kliznuše na pod i s njih se prosuše korpice od belog luka, umak od belog luka, beli luk punjen belim lukom i majušne kockice belog luka na čačkalicama, zabijene u beli luk. „Ili u ovim krajevima ima mnogo vampira ili negde grešimo", reče Agnes bezizražajno. „Oduvek pričam da s belim lukcem ne mo'š da preteraš." „Niko se s tim ne slaže, Nano." „Dobro, onda. Šta drugo... Aha! Svi vampiri nose večernja odela uveče, čak i ova bagra." „Nano, ovde svi nose nekakvu večernju odeću. Osim nas." Nana Og pogleda dole. „Ja ovu 'aljinu uvek nosim naveče." „Vampiri ne bi trebalo da se vide u ogledalu, je l' tako?", reče Agnes. Nana pucnu prstima. „Alal ti vera!", reče. „Ima jedno u klozetu. Malo ću da se motuckam okolo. Svako mora u klozet pre ili kasnije." „Ali šta ako uđe neki muškarac?" „Ma, neće meni da smeta", odvrati Nana nehajno. „Nije mene stid." „Mislim da će neko možda imati nešto protiv", reče Agnes, u pokušaju da ne obraća pažnju na sliku koja joj se upravo pojavila u glavi. Nana je imala prijatan kez, ali u pojedinim trenucima ne biste poželeli da bude okrenut prema vama. „Nešto mora da uradimo. Zamisli da se Baka sad pojavi, šta bi pomislila?", reče Nana. „Možemo prosto da pitamo", reče Agnes. „Šta? 'Svi vampiri, diž'te ruke'?" „Gospe?" Okrenuše se. Prilazio im je mladić koji se beše predstavio kao Vlad. Agnes poče da crveni. „Mislim da ste govorile o vampirima", reče, uze pecivo s belim lukom s Agnesinog poslužavnika i zagrize ga, kako se činilo, u slast. „Mogu li vam biti od pomoći?" Nana ga osmotri od glave do pete. „Je l' znaš dosta o njima?", reče ona. „Pa, ja sam vampir", reče on. „Dakle, odgovor je 'da', pretpostavljam. Baš mi je drago što smo se upoznali, gospođo Og." Pokloni se i posegnu za njenom rukom. „A, ne, nećeš vala!", povika Nana i istrže je. „Ne trpim krvopije!" „Znam. Ali siguran sam da ćete početi, s vremenom. Biste li volele da dođete i upoznate moju porodicu?" „Nek se nose u tri lepe! Za šta li kralju služi glava, za ukras?" „Nano!" „Šta je?"

Terry Pratchet 32 „Ne moraš tako da vičeš. Nije baš... pristojno. Ne bih rekla..." „Vlad de Svrakpir", reče Vlad i pokloni se. „... 'oće da me ujede za vrat!", vikala je Nana. „Naravno da ne", reče Vlad. „Nedavno smo obedovali nekakvog bandita. Gospođa Og je, ako se ne varam, jelo koje treba gustirati. Ima li još malo toga s belim lukom? Prilično je pikantno." „Šta ste uradili?", reče Nana. „Upravo ste... ubili nekoga?", reče Agnes. „Naravno. Mi smo vampiri", izjavi Vlad. „Ili, kako se nama više dopada, vampïri. Sa 'ï'. Modernije je. Sad, molim vas, dođite da se upoznate s mojim ocem." „Zapravo si ubio nekoga?", reče Agnes. „More! Dosta je bilo!", zareža Nana. „Odo' ja po Šona, on ima da se vrne s velikim, oštrim..." Vlad se tiho nakašlja. Nana stade. „Ljudi znaju još ponešto o vampirima", reče on. „Kao prvo, imamo popriličnu moć nad umovima nižih bića. Zato, drage dame, zaboravite vampire u potpunosti. To je zapovest. I molim vas dođite da se upoznate s mojom porodicom." Agnes trepnu. Bila je svesna kako postoji... nešto. Mogla je da napipa rep tog nečega kako joj klizi kroz prste. „Izgleda kô fin momak", reče Nana blago ošamućenim glasom. „Ja... on... da", reče Agnes. Nešto joj je isplivalo na površinu uma, kao poruka u boci, ispisana nejasno na nekom stranom jeziku. Trudila se, ali nije uspevala da je pročita. „Volela bih da je Baka ovde", reče naposletku. „Znala bi šta da radimo." „U vezi sa čim?", upita Nana. „Nije ti ona za slavlja." „Osećam se malčice... čudno", reče Agnes. „Ma, možda je od pića", reče Nana. „Ništa nisam pila!" „Nisi? Pa, eto šta ti fali. 'Odi." Požurile su u dvoranu. Iako ponoć beše davno prošla, nivo buke približavao se pragu bola. Kada ponoćni čas počiva na rubu čaše poput velikog ukiseljenog luka, uvek se u smehu oseća nekakav dodatni prizvuk. Vlad im ohrabrujuće mahnu i dade im znak da priđu grupi oko kralja Verensa. „A, evo Agnes i Nane", reče kralj. „Grofe, da vam predstavim..." „Gitu Og i Agnes Nit, verujem", reče čovek s kojim je kralj upravo razgovarao. Pokloni se. Iz nekog razloga, jedan malecni deo Agnes očekivao je muškarca mračnog izgleda, sa uzbudljivo dubokim zaliscima i dugačkim ogrtačem. Nije joj bilo jasno zašto. Ovaj čovek je izgledao... pa, kao gospodin pozamašnih prihoda i radoznalog uma, možda, od sorte koja odlazi u duge šetnje ujutru i provodi popodneva u ličnoj biblioteci radi sopstvenog obrazovanja, ili izvodi male, zanimljive oglede na paškanatu, i nikada, nikada ne brine o novcu. Bilo je u njemu nečeg razmetljivog, kao i nekakvog nasrtljivog, gladnog poleta, kao kad pročitate zaista zanimljivu knjigu i rešite nekome sve o njoj da ispričate. „Dopustite mi da vam predstavim groficu Svrakpir", reče. „Ovo su veštice o kojima sam ti govorio, mila. Rekao bih da ste mog sina upoznale? A ovo mi je kći Lakrimoza." Agnes susrete pogled mršave devojke u beloj haljini, s veoma dugačkom crnom kosom, i zaista prejako našminkanim očima. Postoji nešto što se zove mržnja na prvi pogled. „Grof mi je baš pričao kako namerava da se useli u zamak i zavlada zemljom", reče Verens. „A ja sam rekao kako smatram da će nam time učiniti čast." „Alal tebi vera", kaza Nana. „ Al' ako nemate ništa protiv, ja ne bi' da propustim čoveka s lasicom..."

Teri Pračet 33 „Nevolja je što ljudi uvek zasnivaju mišljenje o vampirima na njihovoj ishrani", reče grof dok je Nana žurno odlazila. „To nas zaista poprilično vređa. Vi jedete životinjske meso i povrće, ali ne bi se baš reklo da to određuje ko ste, zar ne?" Verensovo lice krivilo se od osmeha, ali izgledao je staklasto i nestvarno. „Ali vi zaista pijete ljudsku krv?", reče. „Naravno. I ponekad ubijamo ljude, mada u današnji vreme skoro uopšte ne. U svakom slučaju, po čemu je tačno to loše? Lovina i lovac, lovac i lovina. Ovca je stvorena da bude ručak vuku, a vuk kao sredstvo da ovce ne popasu svu travu. Ako ispitate sopstvene zube, veličanstvo, videćete da su napravljeni za određenu vrstu ishrane i, uistinu, celo vaše telo stvoreno je tako da je iskoristi. A tako je i s nama. Siguran sam da vama lešnici i kupus ne prebacuju. I lovac i lovina su deo velikog ciklusa života." „Kako je to zanimljivo", reče Verens. Graškice znoja kotrljale su mu se niz lice. „Naravno, u Ubervaldu svi ovo razumeju nagonski", reče grofica. „Ali to je prilično nazadno mesto za decu. Toliko se radujemo Lenkru." „Baš mi je drago", izjavi Verens. „I zaista lepo od vas što ste nas pozvali", nastavi ona. „Inače ne bismo mogli da dođemo, naravno." „Nije baš tako", reče grof i ozareno se osmehnu supruzi. „Ali moram priznati da se zabrana ulaska bez poziva ispostavila kao neobično... istrajna. Mora da ima nekakve veze s drevnim teritorijalnim nagonima. Ali", dodade on vedro, „radim na jednoj nastavnoj tehnici koja će, siguran sam, kroz nekoliko godina...." „Joj, nemoj opet da ponavljaš sve te bezvezarije", reče Lakrimoza. „Da, pretpostavljam da bi moglo zvučati pomalo suvoparno", reče grof i dobrodušno se osmehnu ćerki. „Ima li neko još malo onog divnog umaka od belog luka?" Kralj je i dalje delovao kao da mu je nelagodno, primetila je Agnes. Što je bilo čudno, jer činilo se kako su grof i njegova porodica beskrajno dopadljivi, a ono što su govorili imalo je savršenog smisla. Sve je bilo u najboljem redu. „Baš tako", reče Vlad pored nje. „Gospođice Nit, plešete li?" Na drugoj strani dvorane, Laki lenkrski simfonijski orkestar (pod dirigentskom palicom Š. Oga) nasumice je ciguljao. „Ovaj..." Sprečila je reč da se ne pretvori u kikot. „Ne baš. Ne dobro..." Zar nisi slušala šta govore? To su vampiri! „Umukni", reče ona naglas. „Kako, molim?", reče Vlad, zbunjenog izgleda. „A ovo... pa, nije ovo baš dobar orkestar..." Zar nisi obraćala pažnju ni na šta što su govorili, prase beskorisno? „Ovo je veoma loš orkestar", kaza Vlad. „Pa, kralj je kupio instrumente tek prošlog meseca i, manje-više, trude se da nauče svi zajedno..." Otfikari mu glavu! Uradi mu klizmu belim lukom! „Je li vam dobro? Zapravo znate da ovde nema vampira, zar ne..." Upravlja tobom!, vrištala je Perdita. Imaju... moć nad ljudima! „Malo mi se... vrti u glavi od sveg ovog uzbuđenja", promrmlja Agnes. „Mislim da ću kući." Nekakav nagon duboko u koštanoj srži navede je da doda: „Zamoliću Nanu da pođe sa mnom." Vlad je čudno pogleda, kao da se ne ponaša baš na odgovarajući način. Onda se osmehnu. Agnes primeti da su mu zubi veoma beli. „Mislim da nikad nisam upoznao nekoga poput vas, gospođice Nit", reče. „U vama ima nečeg tako... unutrašnjeg." To sam ja! To sam ja! Ne može da shvati šta sam! Sad hajdemo obe odavde!, vikala je Perdita. „Ali srešćemo se ponovo."

Terry Pratchet 34 Agnes mu klimnu glavom i otetura se odatle, držeći se za glavu. Imala je osećaj kao da je u pitanju loptica vate u kojoj, neobjašnjivo, postoji jedna igla. Prošla je pored Moćnog Ovsa, koji beše ispustio knjigu na pod i sada je sedeo i stenjao s glavom u rukama. Podiže je da je pogleda. „Ovaj... gospođice, je l' imate išta za glavu?", upita. „Zaista... poprilično boli..." „Kraljica pravi nekakve pilule protiv glavobolje od vrbove kore", prodahta Agnes i požuri dalje. Nana Og je žalostivo stajala s kriglom u ruci, što je bio dosad nečuven spoj. „Čovek što žonglira lasicama nije se pojavio", reče. „Dakle, ima da ga nacrnim samo tako. Završio je sa šou-biznisom u ovim krajevima" „Nano, je l' bi mogla... da mi pomogneš da odem kući?" „Pa šta ako su ga ujele za znaš već šta, sve je to deo... Je l' tebi dobro?" „Nano, stvarno se odvratno osećam." „'Odi, onda. Nema više valjanog piva, a i neću da se zadržavam ako nemam čemu da se nasmejem." Vetar je zviždao nebom dok su se vraćale do Agnesine kolibe. Zapravo, kao da je bilo više zviždanja nego vetra. Bezlisno drveće škriputalo je dok su prolazile, a slabašna mesečina ispunjavala je šumsku strehu opasnim senkama. Oblaci su se gomilali i spremalo se još kiše. Agnes je primetila kako je Nana podigla nešto kada su ostavile varoš za sobom. Bio je to štap. Nikad ranije nije videla vešticu kako noću nosi štap. „Nano, šta će ti to?" „Šta? Ovo? Nemam pojma. Noć je dobrano odmakla, a...?" „Ali ti se nikad ne plašiš ničega u Len..." Nekoliko stvorova probi se kroz žbunje i zaklopara po putu ispred njih. Agnes je načas mislila kako su u pitanju konji dok ih mesečina nije obasjala. Onda su iščezli u senkama s druge strane druma. Čula je galop među drvećem. „Dugo ove nisam videla", reče Nana. „Ja nikad pre nisam videla kentaure osim na slikama", reče Agnes. „Mora da su sišli ozgo iz Ubervalda", kaza Nana. „Lepo je opet ih videti ovde." Agnes je žurno popalila sveće kada je ušla u kolibu i poželela je reze na vratima. „Samo ti sedi", reče Nana. „Doneću ti šolju vode, umem ovde da se snađem." „U redu je, ja..." Agnesina leva ruka se trznu. Na njen užas, savi se u laktu i zamaha joj gore-dole ispred lica kao da je vodi sopstveni um. „Malko ti je vruće, a?", reče Nana. „Ja ću po vodu!", prodahta Agnes. Jurnula je u kuhinju stiskajući levi ručni zglob desnom šakom. Ova ju je stresla, dograbila nož iz sušilice, zabila ga u zid i počela da urezuje gruba slova u kreč koji se krunio: VMPIR Ruka je ispustila nož, dograbila Agnesinu kosu na potiljku i dogurala joj lice na nekoliko centimetara od slova. „Je l' ti dobro, tamo?", doviknu Nana iz susedne sobe. „Ovaj, da, ali mislim da pokušavam nešto da mi kažem..." Nekakav pokret natera je da se okrene. Maleni plavi čovek s plavom kapom piljio je u nju s polica iznad bakarnog umivaonika. Isplazio joj se, načinio veoma malen bezobrazan gest i nestao iza vrećice sode. „Nano?" „Molim, srce?" „Je l' postoje plavi miševi?" „Ne dok si trezna, mila." „Mislim... da mi onda neko dođe piće. Je l' ostalo još brendija?" Nana uđe i otčepi flašu.

Teri Pračet 35 „Smotala sam ga na zabavi. Naravno, ovo je obično piće iz radnje, ne možeš..." Agnesina leva ruka ga ote i sasu joj ga niz grlo. Onda se ona zakašlja tako snažno da joj deo ode u nos. „Ček', ček', nije tol'ko slab", reče Nana. Agnes tresnu pljosku na kuhinjski sto. „Dobro", reče, a njen glas zvučao je Nani sasvim drugačije. „Zovem se Perdita i ovog časa preuzimam ovo telo." * * * Hodžsaargh je primetio miris spaljenog drveta dok je tumarao natrag prema sokolani, ali pripisao ga je velikoj vatri u dvorištu. Rano je otišao sa zabave. Niko nije želeo da razgovara o sokolovima. Miris je bio veoma snažan kad je pošao da obiđe ptice i ugledao maleni plamen posred poda. Zurio je u njega jedan sekund, potom podigao kofu s vodom i polio ga. Plamen je i dalje nežno treperio na kamenom podu koji je plivao u vodi. Hodžsaargh pogleda ptice. Posmatrale su plamičak sa zanimanjem; pod normalnim okolnostima, podivljale bi u prisustvu vatre. Hodžsaargh nikad nije bio sklon panici. Posmatrao ga je neko vreme, potom dohvatio parče drveta i pažljivo dodirnuo plamen. Vatra je preskočila na drvo i nastavila da gori. Drvo se nije čak ni oprljilo. Pronašao je još jedan prutić i prineo ga plamenu, koji je lako kliznuo s jednog na drugi. Plamen je bio jedan. Bilo je jasno da se neće podeliti nadvoje. Pola rešetaka na prozoru beše sagorelo, a u dnu sokolane bilo je oprljenog drveta, tamo gde su se nekad nalazili stari boksovi. Iznad njega je nekoliko zvezda prosijavalo kroz prnje magle iznad progorele rupe u krovu. Nešto je ovde gorelo, vide Hodžsaargh. Žestoko, sudeći po izgledu. Ali isto tako na neobično prostorno ograničen način, kao da je nešto obuzdavalo svu tu vrelinu... Posegnuo je prema plamenu koji je plesao na kraju štapa. Bio je topao, ali... ne onako vruć kako bi trebalo da bude. Sada mu je bio na prstu. Peckao je. Dok je mahao njim naokolo, glava svake ptice okrenula se da posmatra. Pri njegovoj svetlosti, preturao je po ugljenisanim ostacima boksova. U pepelu su se nalazili komadi slomljene ljuske jajeta. Hodžsaargh ih je pokupio i odneo u pretrpanu sobicu u dnu sokolane, koja je služila kao radionica i spavaća soba. Spustio je plamen na tacnu. Ovde, gde je bilo tiše, čuo je kako slabašno pucketa. U prigušenom sjaju pogledao je duž pretrpane police za knjige iznad kreveta i skinuo ogroman, otrcan tom na čijim je koricama neko, pre mnogo vekova, napisao reč 'Tice'. Knjiga je bila ogromna enciklopedija. Neko nestručan je sekao i proširivao hrbat nekoliko puta kako bi uglavio još stranica. Sokolari iz Lenkra znali su mnogo o pticama. Kraljevina se nalazila na glavnom putu ptica selica između Ose i Ruba. Sokolovi su već vekovima obarali mnoge čudne vrste, a sokolari su, vrlo marljivo, hvatali beleške. Stranice su bile pretrpane crtežima i zbijenim zapisima, a sami zapisi prepisivani su i opet prepisivani i proširivani tokom godina. Zbog povremenih pera koja bi neko pažljivo prilepio za stranicu, knjiga je bivala još deblja. Niko se nikad nije potrudio oko indeksa, ali neki davnašnji sokolar uviđavno je poredao mnoge zapise azbučnim redom. Hodžsaargh je opet bacio pogled na plamen koji je goreo na tacni, a potom pažljivo okrenuo krte stranice do slova 'P'. Posle nešto listanja, naposletku je našao ono što je tražio pod 'F'. Tamo u sokolani, u najdubljim senkama, nešto se šćućurilo.

Terry Pratchet 36 * * * U Agnesinoj kolibi bilo je tri police knjiga. Po veštičjim merilima, bila je to divovska biblioteka. Dve veoma male plave prilike ležale su na knjigama i sa zanimanjem posmatrale predstavu. Nana Og uzmicala je i mahala žaračem. „U redu je", reče Agnes. „Opet sam ja, Agnes Nit, ali... Ona je ovde, ali... Držim se nekako. Da! Da! Dobro! Dobro, samo umukni, mol... Vidi, ovo je moje telo, ti si samo izmišljot... Dobro! Dobro! Možda i nije tako jasno podelj... Samo me pusti da popričam s Nanom, je l' važi?" „Koja si sad?", upita Nana Og. „Još sam Agnes, naravno." Zakoluta očima. „Dobro! Ja sam Agnes, koju trenutno savetuje Perdita, koja je takođe ja. Na neki način. E baš nisam predebela, eto ti!" „Koliko vas ima unutra?", reče Nana. „Kako to misliš: 'ima prostora za desetoro'?", povika Agnes. „Umukni! Slušaj, Perdita kaže da je na zabavi bilo vampira. Porodica Svrakpir, kaže ona. Ne može da razume što smo se onako ponašale. Nekako su... upravljali svima. Uključujući i mene, pa je zato ona uspela da se probije napo... Da, dobro, ja ću da ispričam, hvala!" „Što nisu upravljali i njom, onda?" „Zato što ima sopstveni um! Nano, je l' se sećaš ičega što su zapravo rekli?" „Sad kad već pomenu, ne. Al' baš su se činili kô fini svet." „A sećaš se da smo pričale sa Igorom?" „Ko je Igor?" Malecne plave prilike opčinjeno su posmatrale narednih pola sata. Nakon toga Nana se zavalila i neko vreme gledala u plafon. „Što bismo joj verovale?", reče naposletku. „Zato što je ona ja." „Kažu da unutar svake debeljuce čuči mršavica i...", poče Nana. „Da", reče Agnes ogorčeno. „Čula sam to. Da. Ona je mršavica. Ja sam mnogo čokolade." Nana se nagnu do Agnesinog uva i progovori glasnije. „Kako se snalaziš unutra? Je l' sve u redu? Je l' dobra prema tebi?" „Ha, ha, Nano. Vrlo smešno." „Pričali su svašta nešto o pijenju krvi i ubijanju ljudi, a svi su samo klimatali glavama i govorili: „Gle, gle, veoma zanimljivo'?" „Da!" „I jeli beli lukac?" „Da!" „To ne mož' biti, zar ne?" „Ne znam, možda smo upotrebile pogrešnu vrstu belog luka!" Nana protrlja bradu, rastrzana između razotkrivanja vampira i pomamne radoznalosti po pitanju Perdite. „Dakle, kako Perdita šljaka?", reče. Agnes uzdahnu. „Pazi, znaš onaj deo tebe koji želi da uradi sve ono što se ti ne usuđuješ da uradiš i misli ono što se ti ne usuđuješ da pomisliš?" Nanino lice ostade tupo. Agnes poče da zamuckuje. „Kao... možda... da strgneš svu odeću i trčiš gola po kiši?", okuša ona sreću. „A, to. Da", reče Nana. „Pa... pretpostavljam da je Perdita taj deo mene." „Stvarno? Ja sam uvek bila taj deo sebe", izjavi Nana. „Bitno je samo da zapamtiš 'de si ostavila odeću."

Teri Pračet 37 Agnes se prekasno priseti da je Nana Og u mnogim pogledima veoma jednostavna ličnost. „Al' pazi, mislim da znam šta 'oćeš da kažeš", nastavi Nana zamišljenijim glasom. „Dešavalo se da poželim nešto da uradim, a onda zaustavim samu sebe..." Zavrte glavom. „Ali... vampiri... Ne bi valjda Verens bio tako glup da pošalje vampirima pozivnicu, a?" Zastade da razmisli. „Da, bi. Kanda smatra da je time pružio ruku prijateljstva." Ustade. „Dobro, sigurno nisu još otišli. Ajde da ne mlatimo praznu slamu. Ti uzmi još bela luka pride i nekol'ko kočeva, ja ću da pokupim Šona i Džejsona i momke." „Neće uspeti, Nano. Perdita je videla šta su sve u stanju. Onog časka kad im priđeš, potpuno ćeš zaboraviti na sve ovo. Urade ti nešto s umom, Nano." Nana je oklevala. „Ne bi' rekla da znam baš tol'ko o vampirima." „Perdita misli da znaju i šta misliš." „Onda je ovo poslić za Esmi", reče Nana. „Ta petljancija sa umovima i tako to. To joj je 'lebac nasušni." „Nano, pominjali su kako će ostati! Moramo nešto da preduzmemo!" „I, 'de je ona?" Nana gotovo zavapi. „Esmi bi trebalo za ovo da se stara!" „Možda su nju prvo dočepali?" „Nisu valjda?", reče Nana, koja je sada izgledala prilično uspaničeno. „Ne mogu ni da zamislim da neki vampir zabije zube u Esmi." „Ne brini, vuk na vuka ni u toru neće." Perdita je ovo istrtljala, ali Agnes je popila ćušku. Nije to bio ženstveni šamar kojim izražavate negodovanje. Nana Og odgajila je nekoliko kršnih sinova; ruka Ogovih bila je sila sama po sebi. Kada je Agnes podigla pogled s prostirke ispred kamina, Nana je trljala ruku kako bi je povratila u život. Ozbiljno pogleda Agnes. „Nećemo ovo više da pominjemo, važi?", naredi. „Uglavnom nisam sklona fizikalisanju ovog tipa, al' uštediš tako dosta prepirke. Sad idemo nazad u zamak. Ima ovo da sredimo dok si rekô keks." * * * Hodžsaargh zatvori knjigu i pogleda u plamen. Istina je, dakle. U knjizi postoji čak i slika jednog istog takvog - marljivo ju je nacrtao neki drugi kraljevski sokolar pre dvesta godina. Napisao je kako je pronašao tu stvar gore na visokim livadama jednog proleća. Gorela je tri godine a onda ju je negde zagubio. Ako je pogledate izbliza, vide se čak i pojedinosti. Nije u pitanju baš plamen. Više kao neko sjaktavo pero... Pa, Lenkr se nalazi na jednom od glavnih puteva ptica selica svih vrsta. Bilo je samo pitanje vremena. Dakle... tek izleglo ptiče je tu negde. Treba im vremena da porastu, pisalo je u knjizi. Čudno što je ovde položila jaje, jer u knjizi je pisalo da se uvek legu u žarkim pustinjama Klača. Otišao je i pogledao ptice u sokolani. I dalje su bile veoma budne. Da, sve je imalo smisla. Doletela je ovamo, jer među drugim pticama se osećala bezbednije, položila jaje, baš kao što kaže u knjizi, a onda sagorela kako bi se nova ptica izlegla. Ako je Hodžsaargh imao mana, one su ležale u tome što je ptičji svet posmatrao u svetlu korisnosti. Postoje ptice koje loviš i ptice kojima loviš. Ma, postoje i druge vrste koje samo ćurliču u žbunju, ali one se zapravo ne računaju. Palo mu je napamet sledeće: ako se nekom pticom može loviti, onda je to feniks. O, da. Slab je i mlad i nije mogao daleko. Hm... sve ptice uglavnom razmišljaju na isti način, na kraju krajeva. Da je u knjizi postojala jedna slika, bilo bi lakše. Zapravo ih je bilo nekoliko i sve su ih nacrtali drevni sokolari koji su tvrdili kako su videli žar-pticu. Ako se izuzme činjenica da su sve imale krila i kljun, nisu se mogle naći ni dve koje bi i izdaleka ličile. Jedna je veoma podsećala na čaplju. Druga je izgledala kao guska. Jedna je, i na

Terry Pratchet 38 ovo se počešao po glavi, kanda bila vrabac. Donekle zbunjujuće, zaključio je, manuo se toga i odabrao crtež koji je izgledao bar malčice tuđinski. Bacio je pogled prema sokolarskim rukavicama na kukama. Dobro mu je išao odgoj mladih ptica. Umeo je da ih nauči da mu jedu iz ruke. Kasnije su mu, naravno, samo jele ruku. Da. Uhvati je dok je mlada i obuči je da čuči na ruci. Sigurno će biti šampionska lovačka ptica. Hodžsaargh nije mogao da zamisli feniksa kao ulov. Kao prvo, kako da ga skuvaš? ...a u najtamnijem uglu sokolane, nešto je skočilo na pritku... * * * Ponovo je Agnes morala da trčkara kako bi održala korak s Nanom Og kada je ova krupnim koracima ušla u dvorište, uz besan rad laktova. Starica je domarširala do grupe muškaraca koji su stajali oko jednog bureta, dograbila dvojicu i prosula im piće. Da u pitanju nije bila Nana Og, bio bi ovo izazov, kao kad bacite rukavicu ili, u nešto manje uzvišenim krugovima, razbijete bocu o ivicu šanka. Međutim, muškarci su izgledali smeteno, a jedan ili dvojica u grupi čak su počeli da pocupkuju s noge na nogu i pokušali da sakriju krigle iza leđa. „Džejsone? Darene? Za mnom", naredi Nana. „Idemo da po'vatamo vampire, može? Je l' ima neko zašiljen kolac?" „Nema, mama", reče Džejson, jedini kovač Lenkra. Onda podiže ruku. „Al' pre deset minuta kuvar je izašô i pitô je l' 'oće neko one grickalice što ih je neko zabrljô belim lukom i, mama, ja sam ih pojô." Nana onjuši i ustuknu jedan korak, mašući rukom ispred lica. „Da, more, poslužiće i to", reče. „Ako ti dam znak, ima da podrigneš za medalju, jasno?" „Mislim da neće upaliti, Nano", reče Agnes, onoliko smelo koliko se usuđivala. „Ne vidim zašto ne, mene je skoro obalilo s nogu." „Kažem ti, nećeš prići dovoljno blizu, čak i kad bi uopšte upalilo. Perdita je osetila. Isto je kao kad si pijan." „Ovog puta ima da budem spremna za nji'", reče Nana. „Naučila sam stvarčicu ili dve od Esmi." „Da, ali ona..." Agnes je pošla da kaže „ume da ih radi bolje nego ti", ali promenila je to u „nije ovde". „To nam je što nanije, al' radije bi' se sad u'vatila s njima u koštac nego da posle objašnjavam Esmi što nisam. Ajde." Agnes je pošla za Ogovima, s velikom nelagodnošću. Nije bila sigurna koliko veruje Perditi. Nekoliko gostiju beše otišlo, ali gozba u zamku bila je sasvim valjana, a narod Ramtopa, bez obzira na društveni sloj, nikad nije bio sklon da propusti izdašnu trpezu. Nana baci pogled ka gomili i dograbi Šona, koji je prolazio s poslužavnikom. „'De su vampiri?" „Molim, mama?" „Onaj grof... Svrakoje..." „Svrakpir", reče Agnes. „Taj", kaza Nana. „Nije on... otišao je gore u... privatni salon, mama. Svi su... Mama, šta to smrdi na beli luk?" „Tvoj brat. Dobro, idemo dalje." Privatni salon nalazio se na samom vrhu zamka. Bio je star, hladan i pun promaje. Verens je, na kraljičino navaljivanje, zastaklio ogromne prozore, što je samo značilo da je sada divovska soba privlačila podmukle vrste promaje. Ipak, bila je to kraljevska prostorija - ne onako javna kao velika dvorana, već mesto gde kralj prima posetioce kada biva zvanično nezvaničan.

Teri Pračet 39 Snage koje su pošle u pohod za Nanom Og pele su se uz zavojite stepenice kao uz otvarač za vino. Ona je napredovala preko dobrog ali otrcanog tepiha prema skupini oko vatre. Duboko je udahnula. „A, gospođo Og", izusti Verens očajnički. „Molim vas, pridružite nam se." Agnes pogleda iskosa u Nanu i vide kako joj se lice krivi u čudan osmeh. Grof je sedeo u velikoj stolici pored vatre, a Vlad je stajao iza njega. Obojica izgledaju veoma lepo, pomisli ona. U poređenju s njima, Verens je, u odeći koja kao da mu nikad nije bila taman i s večito izmučenim izrazom lica, izgledao kao da ne pripada tu. „Grof je upravo objašnjavao kako će Lenkr postati grofovija i pripojiti se njegovim imanjima u Ubervaldu", reče Verens. „Ali i dalje će se o nama govoriti kao o kraljevini, a ja mislim da je to zaista razumno od njega, zar vam se ne čini?" „Baš krasan predlog", reče Nana. „Postojaće nameti, naravno", reče grof. „Ne basnoslovni. Ne želimo da budemo krvopije - u prenesenom smislu!" Ozari se na ovu šalu. „Meni izgleda razumno", kaza Nana. „Je l' tako da jeste?", reče grof. „Znao sam da će sve lepo da ispadne. I tako mi je drago, Verense, što vidim da imaš suštinski moderne stavove. Ljudi imaju prilično pogrešnu predstavu o vampirima, znaš. Jesmo li krvoločne ubice?" Ozareno im se osmehnu. „Pa, da, naravno da jesmo. Ali samo kad je neophodno. Iskreno, teško se možemo nadati da vladamo nekom zemljom ako idemo naokolo i ubijamo sve ljude sve vreme, pa je l' tako? Ne bi nam ostalo podanika, pod jedan!" Začu se učtiv smeh, a najglasniji je bio grofov. U Agnesinim očima, ovo je imalo savršenog smisla. Grof je očito pravičan čovek. Svako ko ne misli tako, zaslužuje da umre. „I mi smo samo ljudi", reče grofica. „Dobro... zapravo, nismo samo ljudi. Ali ako nas ubodete, zar mislite da ne bismo prokrvarili? Doduše, oduvek mi to izgleda kao najobičnije rasipništvo." Opet su te dočepali, reče joj glas u glavi. Vladova glava trže se uvis. Agnes je osećala kako pilji u nju. „Mi smo, pre svega, savremeni", kaza grof. „I dopada nam se šta ste učinili od ovog zamka, moram reći." „Joj, one baklje tamo kod kuće", reče grofica i zakoluta očima. „I nešto od onoga u tamnicama, dakle, kad sam videla, skoro sam umrla od sramote. To je tako... zastarelo već petnaest vekova. Ako je neko vampir, onda je", ona se zakikota s omalovažavanjem, „taj neko vampir. Mrtvački kovčezi, da, naravno, ali nema smisla kriti se kao da se stidiš onoga što jesi, pa zar ne? Svi mi imamo neke... potrebe." Svi stojite naokolo kao zečevi pred lisicom!, besnela je Perdita u pećinama Agnesinog mozga. „Jao!", uzviknu grofica i pljesnu rukama. „Vidim da imate klavir!" Bio je pod prekrivačem u uglu, gde je stajao već četiri meseca. Verens ga je naručio jer je čuo da su veoma moderni, ali jedina osoba u kraljevstvu koja se iole približila tome da nauči da ga svira bila je Nana Og, koja je, kako se sama izrazila, svraćala povremeno da malko tandrkne po slonovači.11 Potom su ga prekrili po Magratinom naređenju, a Verens je izriban što je kupio, praktično gledano, mučki ubijenog slona. „Lakrimoza bi veoma volela da vam nešto odsvira", naredi grofica. „Jao, majko", reče Lakrimoza. „Sigurno će nas oduševiti", reče Verens. Agnes ne bi primetila znoj koji mu se slivao niz lice da joj Perdita nije skrenula pažnju: Pokušava da im se otrgne, rekla je. Zar ti nije drago što imaš mene? 11 Kralj Verens je žarko želeo da neko napiše himnu Lenkra, možda sa osvrtom na njegovo lepo drveće, i raspisao je malu nagradu. Nana Og je kontala kako će biti lako dokopati se tog novca jer državne himne imaju svega po jednu strofu ili, bolje reći, sve imaju istu drugu strofu, koja glasi: „na... hna... ma... na, na, hna... na...na, hna" onako poduže, sve dok se svi ne prisete poslednjeg stiha prve strofe i ne otpevaju ga što glasnije mogu.

Terry Pratchet 40 Usledilo je nešto komešanja dok nisu izvukli svežanj notnih zapisa iz klavirske stolice i mlada dama nije sela da svira. Prostrelila je Agnes pogledom pre nego što je počela. Postojala je tu neka hemija, iako od one vrste zbog koje se na kraju evakuiše čitava zgrada. Ovo je buka, reče Perdita unutar nje posle prvih nekoliko taktova. Svi se ponašaju kao da sjajno svira, a ovo je larma! Agnes se usredsredi. Muzika je bila divna, ali ako bi zaista obratila pažnju, uz Perditino podgurkivanje, uopšte je nije ni bilo. Zvučalo je kao da neko loše i ljutito svira skale. Mogu to da kažem bilo kad, mislila je. Kad god poželim, mogu prosto da se probudim. Svi ostali su učtivo pljeskali. Agnes je pokušala, ali otkrila je da joj je leva šaka iznenada u štrajku. U levoj ruci, jačala joj je Perdita. Vlad se našao pored nje tako brzo da čak nije bila ni svesna da se pomerio. „Vi ste... čudesna žena, gospođice Nit", izjavi. „Tako divna kosa, ako smem da kažem? Ali ko je Perdita?" „Niko, zapravo", promumla Agnes. Odupirala se porivu da levu ruku stisne u pesnicu. Perdita je opet vrištala na nju. Vlad joj pomilova pramen kose. Bila je to, znala je, lepa kosa. Ne prosto dugačka kosa - bila je ogromna, kao da pokušava da načini protivtežu njenom telu. Sijala se, nikad se ne bi rascvetala, i izuzetno se lepo ponašala ako se izuzme sklonost ka jedenju češljeva. „Jedenju češljeva?", reče Vlad, namotavajući joj kosu oko prsta. „Da, ona..." On ti vidi misli. Vlad je ponovo izgledao zbunjeno, kao neko ko pokušava da razabere prigušen zvuk. „Ti... možeš da se odupreš, je l' tako?", reče. „Posmatrao sam te dok je Laki svirala klavir i grešila. Imaš li vampirske krvi?" „Molim? Ne!" „Moglo bi da se sredi, ha, ha." On se isceri. Bio je to osmeh kakav ste, Agnes je pretpostavljala, mogli nazvati zaraznim, ali isto se može reći i za boginje. Ispunjavao joj je neposrednu budućnost. Nešto je kuljalo preko nje poput ružičastog, pufnastog oblaka koji govori: U redu je, sve je kako valja, ovo je baš kako treba... „Vidi gospođu Og", reče Vlad. „Kezi se kao luda na brašno, a? A izgleda da je ona jedna od najmoćnijih veštica u planinama. Skoro da se potrese čovek, pa zar nije?" Reci mu da znaš kako ume da čita misli, naredi Perdita. I opet, zbunjen, upitan izraz. „Umeš da...", poče Agnes. „Ne, ne baš. Samo ljude", reče Vlad. „Čovek uči i uči. Pokupi svašta." Strovali se na sofu, prebaci jednu nogu preko naslona za ruku, i zamišljeno se zagleda u nju. „Sve će se izmeniti, Agnes Nit", reče. „Moj otac je u pravu. Što bismo čučali po mračnim zamkovima? Što da se stidimo? Vampiri smo. Ili, bolje rečeno, vampïri. Otac se pomalo previše oduševljava kad je taj novi način pisanja u pitanju. Kaže da to označava jasan prekid s glupom, sujevernom prošlošću. U svakom slučaju, nije naša krivica. Rođeni smo kao vampiri." „Mislila sam da postaješ..." „...vampir tako što te neko ujede? Za boga miloga, ne. Ma, možemo mi da pretvaramo ljude u vampire, lak je to postupak, ali u čemu je smisao? Kada jedeš... šta ti ono beše jedeš? A da, čokoladu... ne želiš da je pretvoriš u još jednu Agnes Nit, je l' tako? Bilo bi manje čokolade za sve." Uzdahnu. „O, pobogu, sujeverje, sujeverje gde god se okreneš. Ovde smo bar deset minuta, zar ne, a na tvom vratu stvarno nema ničeg osim trunčice sapuna koju nisi sprala." Agnesina ruka polete prema grlu. „Primećujemo takve stvari", reče Vlad. „ A sada možemo da ih primećujemo i ovde. O, otac je moćan na svoj način, i ima prilično napredne stavove, ali mislim da čak ni on nije svestan svih mogućnosti. Ne mogu ti opisati koliko je lepo ne biti na onom mestu, gospođice Nit. Vukodlaci... o, zaboga, vukodlaci... Sjajni ljudi, to se podrazumeva, i, naravno, baron ima stila na neki neotesan način, ali stvarno... daš im dobar lov na jelena, toplo mesto pored vatre i lepu

Teri Pračet 41 veliku kost, i ostatak sveta ko šiša. Trudimo se najviše što možemo, zaista. Niko nije uradio više od oca da naš deo zemlje prevede u Vek voćnog šišmiša." „Koji je skoro gotov...", poče Agnes. „Možda je zato toliko revnostan", reče Vlad. „To mesto je tako puno... pa, zaostataka. Hoću da kažem... kentauri? Pa, stvarno! Nemaju šta da traže među živima. Nije im tu mesto. I, iskreno, sve niže rase nisu ništa bolje. Trolovi su glupi, patuljci podmukli, piksiji zli, a gnomi ti se zaglave među zubima. Vreme je da nestanu. Da ih proteramo. Mnogo nade polažemo u Lenkr." Prezrivo se osvrnu. „Nakon što ga malo preuredimo." Agnes vrati pogled na Nanu i njene sinove. S velikim su zadovoljstvom slušali najgoru muziku otkako je neko ispustio gajde Šona Oga niz stepenice. „I... preuzimate našu zemlju?", reče. „Tek tako?" Vlad joj se ponovo osmehnu, ustade, i pođe prema njoj. „O, da. Bez krvoprolića. Dobro... u prenesenom smislu. Zaista si izuzetna, gospođice Nit. Devojke u Ubervaldu su tako nalik ovcama. Ali ti... ti kriješ nešto od mene. Sva čula govore mi da si potpuno u mojoj moći - a ipak nisi." Prigušeno se nasmeja. „Ovo je izvrsno..." Agnes je osećala kako joj se um razmotava. Ružičasta magla duvala joj je kroz glavu... ...a kroz nju se uzdizao smrtonosan i mahom skriven lednik po imenu Perdita. Dok se Agnes povlačila u ružičasto, osećala je kako joj se rukama i nogama šire trnci. Nije bilo prijatno. Bilo je kao kad znate da neko stoji tik iza vas, a onda osetite kako je koraknuo napred. Agnes bi ga odgurnula. Zapravo, Agnes bi se uzrujala i pokušala da se izvuče razgovorom, ali, ako zagusti, snažno bi gurnula. Ali Perdita je zamahnula da udari, a kada joj je ruka stigla do pola puta, okrenula ju je dlanom upolje i skvrčila prste kako bi ubacila i nokte u igru. Maglovitom brzinom ju je zgrabio za ručni zglob. „Bravo", kaza on kroz smeh. Druga ruka mu sunu i uhvati je za drugu podlakticu kad je zamahnula. „Volim vatrene žene!" Međutim, njemu je ponestalo ruku, a Perdita je još imala koleno u rezervi. Vlad ukrsti oči i ispusti tanušan zvuk, koji bi se najbolje mogao zapisati kao „gnji...". „Veličanstveno", prokrklja dok se svuljavao na pod. Perdita se otrgnu, pritrča Nani Og i dograbi ženu za ruku. „Nano, polazimo!" „Stvarno, mila?", reče Nana spokojno i ne pomeri se. „I Džejson i Daren isto!" Perdita nije čitala koliko Agnes. Knjige su joj bile dooosadne. Ali sad je stvarno morala da sazna: Šta se koristi protiv vampira? Sveti simboli!, došaptavala joj je Agnes iznutra. Perdita se očajnički osvrnu. Ništa u sobi nije izgledalo preterano sveto. Religija se nikad nije primila u Lenkru, osim u ulozi neke vrste kosmičkog zapisnika. „Dnevna svetlost je uvek dobra, mila moja", reče grofica, koja je sigurno dokačila rub njenih misli. „Grofe, tvoj ujak je uvek imao velike prozore i zavese koje je lako cimnuti u stranu, zar ne?" „Zaista jeste", reče grof. „A što se tekuće vode tiče, uvek je održavao šanac u savršeno protočnom stanju, je l' tako?" „Voda je doticala iz planinskog potoka, čini mi se", dodade grof. „I, za jednog vampira, kao da je uvek imao mnogo ukrasnih predmeta po celom zamku, i mogli ste ih presaviti ili slomiti tako da dobiju oblik nekog verskog simbola, koliko se sećam." „Svakako. Vampir iz stare garde."

Terry Pratchet 42 „Da." Grofica se osmehnu mužu. „Glupe garde." Okrenu se Perditi i osmotri je od glave do pete. „Elem, mislim da ćeš uvideti, mila moja, kako nameravamo da ostanemo ovde. Doduše, izgleda da si ostavila utisak na mog sina. Dođi, devojko, da te dobro pogledam." Čak i ugnežđena u sopstvenoj glavi, Agnes je osećala kako je naniže potiskuje težina vampirske volje koja je pogodila Perditu poput gvozdene šipke. Kao drugi kraj klackalice, Agnes se podiže. „Gde je Magrat? Šta ste joj uradili?", upita. „Stavlja bebu u krevet, rekla bih", reče grofica i podiže obrve. „Divno dete." „Baka Vedervaks će čuti za ovo, a vi ćete poželeti da se nikad niste rodili... ili odrodili ili iznova rodili ili šta god da ste uradili!" „Jedva čekamo da je upoznamo", reče grof spokojno. „Ali, eto, sve mi se čini da ne vidim tu čuvenu gospu ovde među nama. Možda bi trebalo da odete po nju? Možete povesti i prijatelje. A kad je vidite, gospođice Nit, slobodno joj recite kako nema razloga da se veštice i vampiri bore." Nana Og se uzvrpolji. Džejson se promeškolji u stolici. Agnes ih povuče na noge i prema stepenicama. „Vratićemo se mi!", povika. Grof klimnu glavom. „Odlično", reče. „Čuveni smo po gostoprimstvu." * * * Još je bilo mračno kada je Hodžsaargh pošao u pohod. Ako ideš u lov na feniksa, razmišljao je, tama je verovatno najbolje vreme. Svetlost se bolje vidi u mraku. Spakovao je prenosivi žičani kavez nakon što je osmotrio ugljenisane prozorske rešetke, a neko vreme je utrošio i na rukavicu. U osnovi je to bila ginjol lutka od žutog platna na koju su bile nakačene nekakve ljubičaste i plave krpe. Nije, priznao je, mnogo ličila na crtež feniksa, ali, u njegovom iskustvu, ptice nisu izbirljivi posmatrači. Tek izlegnute ptice bile su spremne da praktično bilo šta prihvate kao roditelja. Svako ko je stavljao jaja pod koku nosilju zna kako pačiće možete navesti da pomisle da su pilići, a jadni mišar Vilijam bio je knjiški primer. Činjenica da mladi feniks nikad ne vidi majku i stoga ne zna kako bi ona trebalo da izgleda mogla bi predstavljati prepreku u zadobijanju njegovog poverenja, ali ovo je bilo nepoznato tlo i Hodžsaargh je bio spreman sve da pokuša. Mamac, na primer. Spakovao je meso i žito, iako je crtež svakako nagoveštavao kako je u pitanju ptica nalik sokolu, ali, za slučaj da treba da jede i zapaljiv materijal, ubacio je i kuglice kamfora i pola litra ribljeg ulja. Mreže nisu dolazile u obzir, a na lepak za ptice nije trebalo ni pomišljati. Hodžsaargh je imao ponosa. Osim toga, verovatno ne bi delovali. Pošto je vredelo pokušati bilo šta, takođe je prepravio vabilicu za patke pokušavajući da postigne zvuk kakav je opisao jedan odavno pokojni sokolar rečima: „naliči na zov mišara, a ipak je u tonu niži". Nije bio preterano zadovoljan rezultatom, ali, s druge strane, možda ni mladi feniks ne zna kako bi feniks trebalo da zvuči. Možda upali - a ako ne pokuša, zauvek će se pitati. Pošao je. Uskoro se među vlažnim, mračnim bregovima začuo zov nalik patki koja se divljački obrušava na plen. * * * Svetlost pred zoru bila je siva na obzorju, a lišće se svetlucalo od susnežice kada je Baka Vedervaks izašla iz kolibe. Bilo je toliko posla. Ono što je odabrala da ponese sa sobom bilo joj je zabačeno na leđa u bošči vezanoj kanapom. Metlu je ostavila u uglu pored vatre.

Teri Pračet 43 Podglavila je vrata kamenom tako da ostanu otvorena, a onda se, nijednom se ne osvrnuvši, zaputila prema šumi. Dole u selima, petlovi su kukurikali u odgovor izlasku sunca skrivenom negde iza oblaka. Sat kasnije jedna metla meko se prizemlji na travnjak. Nana Og doskoči na zemlju i požuri ka zadnjim vratima. Stopalom šutnu nešto što ih je držalo otvorenim. Prostreli kamen pogledom kao da je u pitanju nešto opasno, potom ga zaobiđe i uđe u polutamu kolibe. Izašla je nekoliko minuta kasnije, zabrinutog izgleda. Sledeći potez usmerila je ka buretu za kišnicu. Probila je ledenu pokoricu rukom, izvukla komad, zagledala se u njega načas, pa ga bacila. Ljudi su često sticali pogrešan utisak o Nani Og, a ona se starala da tako i ostane. Jedna stvar u kojoj su često grešili bila je predstava da ona nikad ne gleda dalje od dna čaše. Sa obližnjeg drveta jedna svraka zatoroka na nju. Ona hitnu kamen na nju. Agnes je stigla pola sata kasnije. Više je volela da ide peške kad god je moguće. Sumnjala je da previše visi na sve strane dok leti. Nana Og sedela je na stolici u kolibi, tik pored vrata, i pušila lulu. Izvadi je iz usta i klimnu glavom. „Otišla", reče. „Otišla? Baš kad nama treba?", reče Agnes. „Kako to misliš?" „Nije tu", razradila je Nana temu. „Možda je samo izašla?", reče Agnes. „Otišla", reče Nana. „Pre dva sata, ako ja uopšte imam pojma." „Otkud znaš?" Nekada ranije - možda čak i juče - Nana bi nejasno nagovestila nešto o magijskim silama. Činjenica da se danas time nije zamajavala svedočila je koliko se brine. „Prvo što uradi ujutru, u dobru i u zlu, jeste da se umije u buretu s kišnicom", reče. „Neko je slomio led pre dva sata. Vidi se da se opet smrzao." „I to je sve?", reče Agnes. „Pa, možda ima posla..." „Dođi da vidiš", reče Nana i ustade. Kuhinja je bila besprekorno čista. Svaka ravna površina bila je izribana. Kamin je bio počišćen, a nova drva za vatru naslagana. Veći deo sitnijih stvari u kolibi bio je poredan na stolu. Bile su tu tri šolje, tri tanjira, tri noža, satara, tri viljuške, tri kašike, dve kutlače, par makaza i tri svećnjaka. Drvena kutija prepuna igala i konaca i pribadača... Sve što se moglo izglancati, bilo je izglancano. Neko je čak uspeo da dovede stare kalajne svećnjake do blistanja. Agnes je osećala čvorić napetosti kako narasta u njoj. Veštice ne poseduju mnogo toga. Koliba poseduje stvari. Nisu tvoje i ne možeš ih poneti. Ovo je izgledalo kao popis. Iza nje je Nana Og otvarala i zatvarala fioke u drevnoj komodi. „Sve je ostavila uredno", kaza Nana. „Čak je zgulila i svu rđu sa čajnika. Špajz je potpuno pust osim prikucanog sira i samoubilačkih biskvita. Isto je u spavaćoj sobi. Njen karton s natpisom „NISAM UMRELA" visi iza vrata. A nokšir je tako čist da bi mogao iz njega užinu da pojedeš, ako ti padne na um. I ponela je kutiju iz šifonjera." „Koju kutiju?" „Ma, drži u njoj svašta", reče Nana. „Svuveninire." „Svu...?" „Ma, znaš... uspomene i tako to. Svoje stvari..." „Šta je ovo?", reče Agnes i podiže zeleno stakleno jaje. „A, to je nasledila od Magrat", reče Nana dok je podizala jedan ćošak ćilima i virila pod njega. „To je plovak što je naš Vejn jednom donô s mora. Bova za ribarske mreže." „Nisam znala da ribari imaju staklena jaja", kaza Agnes.

Terry Pratchet 44 Zastenja u sebi i oseti kako joj crvenilo narasta. Ali Nana nije primetila. Tada je shvatila koliko je ovo zaista ozbiljno. Nana bi inače skočila na takav dar kao mačka na pero. Nana je umela da nađe seksualne natuknice u „dobro jutro". Svakako je umela da ih nađe u reči „natuknica". A „ribari što imaju staklena jaja" trebalo bi da potraju čitavu nedelju. Prilazila bi potpunim neznancima s rečima: „Da ne poverujete šta je Agnes Nit rekla..." Usudi se da kaže: „Rekla sam..." „Ne znam baš mnogo o ribarstvu", reče Nana. Uspravila se i zamišljeno grickala nokat na palcu. „Nešto ovde nije kako valja", reče. „Kutija... nije htela ništa da ostavi za sobom..." „Ne bi Baka otišla, a?", reče Agnes bojažljivo. „Mislim, ne bi zapravo otišla. Uvek je tu." „Kô što ti reko' sinoć, u poslednje vreme se ponaša kô ona stara", reče Nana neodređeno. Sela je u stolicu za ljuljanje. „Hoćeš da kažeš, ne ponaša se kao ona stara, je l' tako?" „Znam tačno šta 'oću da kažem, mala. Kad se ponaša kô ona stara, breca se na ljude i duri se i pada u čamu. Nikad nisi čula da nekog treba spasti od samog sebe? Sad umukni, jerbo razmišljam." Agnes pogleda dole, u zeleno jaje u ruci. Stakleni ribarski plovak, osamsto kilometara od mora. Ukras, kao školjka. Ne kristalna kugla. Možeš da ga koristiš kao kristalnu kuglu, ali nije kristalna kugla... a znala je zašto je to važno. Baka je bila veoma tradicionalna veštica. Veštice nisu oduvek omiljene. Možda je bilo i vremenâ - bilo je vremenâ, davno - kada nije bilo pametno udarati na sva zvona šta si, i eto zašto svi ovi predmeti na stolu uopšte nisu odavali vlasnika. Više nije bilo potrebe za tim, u Lenkru je nije bilo već petsto godina, ali neke navike nasleduju se s krvlju. Zapravo je sada sve išlo obrnuto. Veštičarenje je bilo časna struka u planinama, ali samo su mlađe ulagale u prave kristalne kugle i šarene noževe i sveće koje cure na sve strane. Starije su... držale su se jednostavnog kuhinjskog escajga, ribarskih plovaka, komada drveta, čija je sama običnost nenapadno naglašavala njihovu prirodu. Svaka glupača može da bude veštica s runskim nožem, ali trebalo je veštine da biste to bili s nožem za dubljenje jabuka. Zvuk koji nije čula sve vreme iznenada je prestao i tišina je odjeknula. Nana podiže pogled. „Sat je stao", reče. „Čak i ne pokazuje tačno vreme", kaza Agnes kada se okrenula da ga pogleda. „Ma, držala ga je samo zbog kucketanja", reče Nana. Agnes spusti stakleno jaje. „Još malo ću da procunjam", reče. Naučila je da cunja kad poseti nečiju kuću, jer na neki način kuća je kao komad odeće, i rasteže se kako bi se prilagodila vlasnikovoj građi. Mogla je da pokaže ne samo čime se ovaj bavi već i o čemu razmišlja. Možeš doći u posetu nekome ko očekuje da znaš sve o svemu, i u takvim okolnostima koristiš sve prednosti kojih možeš da se dočepaš. Neko joj je rekao da je veštičina koliba njeno drugo lice. Kad razmisli, bila je to Baka. Trebalo bi da je lako pročitati ovo mesto. Bakine misli bile su snažne poput malja i ukucale su njenu ličnost u zidove. Da joj je koliba bila iole organskija, imala bi žilu kucavicu. Agnes je lunjala kroz memljivu prostorijicu pored kuhinje koju je Baka koristila za pranje posuđa. Bakarni lavor bio je oriban. Viljuška i nekoliko blistavih kašika ležale su pored njega, kao i prakljača i ribaća četka. Kofa se sijala, iako su komadi polomljene šolje na dnu govorili kako nedavno žestoko poslovanje po kući nije prošlo bez žrtava. Otvorila je vrata stare šupe za koze. Baka trenutno nije držala koze, ali njena oprema za pčelarstvo iz domaće radinosti uredno je bila naslagana na klupi. Nikad joj nije trebalo mnogo. Ako ti trebaju dim i zaštitna mreža da bi izašla na kraj sa sopstvenim pčelama, zašto si uopšte veštica? Pčele... Časak kasnije izašla je u baštu i pritisla uvo na košnicu. Pčele nisu letele ovako rano ujutru, ali iznutra je dopirao snažan huk.

Teri Pračet 45 „One znaju", reče glas iza nje. Agnes je ustala tako brzo da je lupila glavom o krov košnice. „Al' neće da kažu", dodade Nana. „Sigurno im je rekla. Svejedno, alal ti vera što si i' se setila." Nešto zatoroka na njih s obližnje grane. Bila je to svraka. „Dobro jutro, gosin Svrako", reče Agnes bez razmišljanja. „Tornjaj se, gade nijedan", reče Nana i posegnu naniže da uzme štap kojim će je gađati. Ptica prhnu do druge strane čistine. „To donosi nesreću", reče Agnes. „I 'oće, ako stignem da naciljam", kaza Nana. „Ne podnosim te ptice smrdljivice." „'Jedna za tugu'", reče Agnes posmatrajući pticu kako skakuće po grani. „Uvek sam to tumačila tako da verovatno ima još jedna da se pojavi za koji minut", reče Nana i ispusti štap. „'Dve za veselje'?", reče Agnes. „Veli: 'Dve za smeh'." „To je isto, valjda." „Ne bi' rekla", odvrati Nana. „Bila sam vesela kad se naš Džejson rodio, al' nije kô da sam se baš smejala dok se rađô. Dođi, daj da pogledamo još maličak." Još dve svrake sleteše na drevni slamnati krov kolibe. „To je 'tri za žensko dete'", reče Agnes uznemireno. „'Tri za sa'ranu', tako su mene učili", reče Nana. „Al' ima puno brojalica o svrakama. Pazi, ti uzmi njenu metlu i baci pogled 'namo prema planinama, a ja ću..." „Čekaj", reče Agnes. Perdita je vrištala na nju da se usredsredi. Ona je posluša. Trojke... Tri kašike. Tri noža. Tri šolje. Slomljena, bačena šolja. Stajala je nepomično, uplašena kako će se, ako se mrdne ili udahne, nešto užasno desiti. Sat je stao... „Nano?" Nana Og je bila dovoljno mudra da prepozna kad se nešto dešava i nije traćila vreme na glupava pitanja. „Da?", reče. „Molim te uđi i reci mi na koliko je časova stao sat." Nana klimnu glavom i otkasa. Napetost u Agnesinoj glavi bila je zategnuta do pucanja i proizvodila je zvuk kao kad okinete žicu nekog instrumenta. Bila je zapanjena što se zavijanje ne čuje po celoj bašti. Ako se pomeri, ako pokuša nešto da uradi na silu, pući će. Nana se vrati. „Na tri časa?", reče Agnes, pre nego što ova otvori usta. „Odma' posle." „Koliko posle?" „Dva ili tri minuta..." „Dva ili tri?" „Tri, ondak." One tri svrake sleteše pokraj druge tri i počeše da se jure kroz granje uz glasno torokanje. „Tri minuta posle tri", reče Agnes i oseti kako napetost popušta a reči poprimaju oblik. „Trojke, Nano. Mislila je u trojkama. Još jedan svećnjak stoji u šupi, kao i malo escajga. Ali izložila je samo po tri." „Nečega je bilo po jedno ili dva", reče Nana, ali u glasu joj se osećala sumnja. „Onda ih ima samo po jedno ili dva", reče Agnes. „Bilo je još kašika i tako toga u sobici za pranje sudova, to je zaobišla. Mislim da iz nekog razloga nije izložila više od po tri."

Terry Pratchet 46 „Zasigurno znam da ima četir' šolje", kaza Nana. „Tri", reče Agnes. „Mora da je slomila jednu. Komadi su u kofi za pomije." Nana se zapilji u nju. „Obično nije trapava", promrmlja. Gledala je u Agnes kao da pokušava da izbegne neku ogromnu i užasnu pomisao. Nalet vetra zatrese drveće. Nekoliko kapi kiše rasprši se po bašti. „Hajdemo unutra", predloži Agnes. Nana odmahnu glavom. „Unutra je 'ladnije nego ovde", reče. Nešto dolete, zakačinjući vrhove lišća, i slete na travnjak. Bila je to četvrta svraka. „Četir' za rođenje", dodade, naizgled za sebe. „Biće da je to - to, kanda. Nadala sam se da neće dokonati, al' ne možeš ništa da prošvercuješ pored Esmi. Ima da ubijem boga u mladom Šonu kad dođem kući. Kleo se da je isporučio onu pozivnicu!" „Možda ju je ponela sa sobom?" „Ne! Da ju je dobila, došla bi sinoć, mo'š da se kladiš!", obrecnu se Nana. „Šta da ne dokona?" „Magratina ćerka!" „Šta? Dobro, kako misliš da ne dokona? Ne možeš da sakriješ bebu! Celo kraljevstvo zna za nju!" „'Oću da kažem, Magrat je dobila ćerku! Sad je majka!", reče Nana. „Pa, da! Tako to ide! I?" Vikale su jedna na drugu i shvatile su to u isto vreme. Sad je kiša snažnije padala. Kapi su letele s Agnesinog šešira kad god bi mrdnula glavom. Nana se malo pribra. „Dobro, rekla bi' da ti i ja skupa imamo dovoljno razuma da se sklonimo s kiše." „I možemo bar vatru da zapalimo", reče Agnes kada su stupile u kuhinjsku hladnoću. „Ostavila je sve spremno..." „Ne!" „Nema potrebe da opet vičemo!" „Vidi, nemoj da pališ vatru, važi se?", reče Nana. „Ne diraj ništa više neg' što moraš!" „Lako bih mogla da unesem još drva za potpalu i..." „Slušaj, more! Nije ta vatra spremljena da bi je ti palila! I nemoj da si takla ta vrata!" Agnes zastade pre nego što je uspela da pomeri kamen. „Urazumi se, Nano, kiša i lišće upadaju unutra!" „Neka ih!" Nana se svali u stolicu za ljuljanje, zadiže suknju i poče da pretura po dubinama poduže nogavice dugačkih gaća dok nije izvukla pljosku sa žestinom. Dobro nategnu. Ruke su joj se tresle. „Ne mogu da postanem starica u mojim godinama", promrmlja. „Nijedno prsluče mi neće biti taman." „Nano?" „Da?" „O čemu ti to, majke ti? Ćerka? Nema paljenja vatre? Starice?" Nana vrati pljosku na mesto, poče da prepipava drugu nogavicu i naposletku iskopa lulu i duvankesu. „Nisam sigurna da l' treba da ti kažem", reče. * * * Baka Vedervaks odmakla je podaleko od okolnih šuma, nalazila se na pošumljenim visijama i pratila je stazu koju su koristili ugljari i poneki patuljak. Lenkr je već zamirao. Osećala je kako joj se, poput oseke, povlači iz uma. Tamo dole, kad je sve bilo tiho, uvek je bila svesna žamora umova oko sebe. Ljudi i životinje, svi su se mešali u nekakvoj velikoj umnoj papazjaniji. Ali ovde su uglavnom postojale spore misli drveća,

Teri Pračet 47 koje bi vam, iskreno, dosadile posle prvih nekoliko sati i slobodno ste mogli da prestanete na njih da obraćate pažnju. Sneg, još poprilično debeo u udubljenjima i na senovitoj strani drveća, kopneo je dok je po njemu rominjala kiša. Iskoračila je na čistinu i jedno malo krdo jelena na drugom kraju podiglo je glave i posmatralo je. Po navici je stala i dopustila sebi da se razgradi, sve dok, u jelenjim očima, tu manje-više nikog nije ni bilo. Kad je opet krenula napred, jedan jelen izašao je iz žbunja, stao i okrenuo se k njoj. Viđala je ovo i ranije. Lovci su ponekad govorili o tome. Mogao si da pratiš krdo čitavog dana, da se tiho šunjaš među drvećem u potrazi za onim jednim dobrim hicem i, baš dok ciljaš, jelen iskorači pravo pred tebe, okrene se, posmatra - i čeka. U takvim trenucima, lovac otkriva koliko je dobar... Baka pucnu prstima. Jelen se strese i odgalopira. Pela se još više, uz stenovito korito potoka. Uprkos brzacima, rub od leda zadržavao se uz obale. Kada se sjurio u nizu malih vodopada, okrenula se i pogledala natrag, na Lenkrsku kotlinu. Bila je puna oblaka. Dvestotinak metara niže, videla je crno-belu svraku kako leti tik iznad šumske strehe. Baka se okrenula i hitro počela da se vere uz mokro, ledeno kamenje do ivice pustare s druge strane. Ovde gore bilo je više neba. Tišina je pritiskala. Visoko iznad kružio je orao. Činilo se da je to jedini znak života. Niko nikad nije dolazio ovamo gore. Žutilovka i vres protezali su se na kilometar među planinama, a nikakva staza nije ih presecala. Bila je to zapetljana, trnovita gužva, koja bi nezaštićeno telo iscepala na froncle. Sela je na kamen i neko vreme zurila u jednolično prostranstvo. Potom je zavukla ruku u vreću i uzela par debelih čarapa. I krenula, napred i naviše. * * * Nana Og se počeša po nosu. Retko kad je izgledala kao da joj je nelagodno, ali trenutno se kod nje osećala mrvica nelagodnosti. Ovo je bilo još gore od uznemirene Nane Og. „Nisam sigurna da je sad pravi trenutak", reče. „Vidi, Nano", reče Agnes, „potrebna nam je. Ako ima nešto što treba da znam, onda mi reci." „Cela ta petljancija oko... znaš već... tri veštice", reče. „Devica, majka i..." „...ona druga", reče Agnes. „O da, znam to. Ali to je samo sujeverje, pa zar nije? Veštice ne moraju da postoje tri po tri." „Ma ne. Normalno da ne", izjavi Nana. „Možeš da ih imaš kol'ko god 'oćeš, sve do, ma, četir' ili pet." „A šta bude ako ih je više? Nešto užasno?" „Bude svađa velika kô kuća", reče Nana. „Oko neke andrmolje. A onda sve odu da se dure. Veštice ne vole da ih sabiješ mnogo na isto mesto. Ali tri... nekako... lepo fercera. Ne moram da ti crtam, valjda?" „A sad je Magrat majka...", reče Agnes. „E pa, tu je već malko mutno", kaza Nana. „Sve to s devicom i majkom... nije tol'ko jednostavno kol'ko bi pomislila, 'naš. Ti si", ona bočnu Agnes lulom, „devica. Jesi, je l' tako?" „Nano! O tome se ne priča tek tako!" „Pa, znam da jesi, jer bi' ja brzo čula da nisi", reče Nana, osoba koja je tek tako pričala o tome sve vreme. „Ali to nije stvarno važno, jer ne radi se o tehničkim detaljima, 'naš. Što se mene tiče, ne bi' rekla da sam ikad bila devica, 'nako u glavu. Ma, ne moraš tol'ko da crveniš. A tvoja tetka Mej, onde u Krilskom Vrelu? Četvoro dece i još se stidi pred muškarcima. Od nje si nasledila to crvenilo. Ispričaš joj mastan vic i, ako si dovoljno hitra, mo'š na glavi da joj skuvaš

Terry Pratchet 48 ručak za šestoro. Kad poživiš dovoljno dugo, gospojice, videćeš da glava i telo kod nekih ljudi ne sarađuju uvek." „A šta je onda Baka Vedervaks?", upita Agnes i dodade, pomalo zlobno pošto su je reči o crvenilu pogodile: „'Nako, u glavu." „Da me izeš ako sam ikad to dokonala", reče Nana. „Al' čini mi se da ona vidi ovde novu trojku. Ta smrdljiva pozivnica mora da je bila poslednja kap. Pa je otišla." Čačnu lulu. „Nikako mi se ne sviđa da budem babuskera. Nisam prave građe, a i ne znam kako se oglašavaju." Pred Agnesinim očima iznenada i veoma jasno pojavi se razbijena šolja. „Ali Baka nije... bila... hoću da kažem, nije izgledala kao...", poče ona. „Nema smisla da pogledaš u kuče i veliš kako to nije kuče jerbo kuče tako ne izgleda", reče Nana prosto. Agnes ućuta. Nana je bila u pravu, naravno. Nana je bila nečija mama. Odisala je time. Da je presečeš na pola, reč 'mamica' provlačila bi se celom dužinom. Neke devojke su prosto po prirodi... majke. A neke su, dodade Perdita, stvorene da budu device po struci. A što se tiče one treće, nastavi Agnes, ne obraćajući pažnju na sopstvenu upadicu, možda i nije tako čudno što ljudi uglavnom pozivaju Nanu zbog rođenja, a Baku zbog smrti. „Misli da nam više nije potrebna?" „Rekla bi'." „Šta će onda da radi?" „Nemam blage. Al' ako je nečeg bilo tri, a sad ga je četir'... pa, jedno mora da se tornja, je l' tako?" „A vampiri? Nas dve ne možemo s njima da izađemo nakraj!" „Ona nam uporno govori da nas je tri", reče Nana. „Molim? Magrat? Ali ona je..." Agnes se zaustavi. „Nije ona Nana Og", reče. „E pa, ako ćemo tako, ni ja, vala, nisam Esmi Vedervaks, majku mu", reče Nana. „Sve te umne stvari su ti za nju 'lebac nasušni. Ulazi u tuđe glave, šalje um negde drugde... to ti je njeno umenje, još kako. Zbrisala bi onom grofu osmejak s lica. Iznutra, ako ja poznajem Esmi." Sedele su i tmurno zurile u hladno ognjište. „Možda nismo uvek bile skroz fine prema njoj", reče Agnes. Sve vreme je mislila na slomljenu šolju. Bila je sigurna da Baka Vedervaks to nije uradila slučajno. Možda je mislila kako je bilo slučajno, ali može biti da svako u sebi ima po jednu Perditu. Koračala je po ovoj sumračnoj kolibi, koja je dosad bila usklađena s njenim mislima koliko i pas s gospodarom, i mislila u trojkama. Tri, tri, tri... „Esmi se ne snalazi s finoćom", reče Na Og. „Odneseš joj lenju pitu, a ona se žali na testo." „Ali ljudi joj ne zahvaljuju često. A stvarno mnogo radi." „Nije ti ona ni za zahvaljivanje. 'Nako, u glavu. Da ti pravo kažem, u Vedervaksovima oduvek postoji trun nečeg mračnog, i u tome i jes' nevolja. Pogle' samo matoru Alison Vedervaks." „Ko je ona bila?" „Njena baka. Prešla u rđave, kažu, samo popakovala stvari i krenula u Ubervald. A što se Esmine sestre tiče..." Nana stade i poče iz početka. „Sve u svemu, eto zašto uvek čuči sebi iza leđa i kritikuje sve što uradi. Ponekad pomislim da je prestravljena kako će preći u rđave a da i ne primeti." „Baka? Ali ona je moralna kao..." „Ma, da, jeste. Ali to je zato što je Baka Vedervaks sve vreme strelja pogledom preko ramena." Agnes se ponovo osvrnu po spartanski nameštenoj sobi. Sada je kiša postojano curila kroz tavanicu. Zamišljala je da čuje kako zidovi tonu u ilovaču. Zamišljala je da ih čuje kako razmišljaju. „Je l' znala da će Magrat nazvati bebu Esmi?", upita. „Verovatno. Da ne poveruje čovek šta ta dozna."

Teri Pračet 49 „Možda to nije bilo uviđavno, kad malo razmisliš", reče' Agnes. „Kako to misliš? Meni bi bila čast, da sam ja u pitanju." „Možda je Baka mislila kako je ime otišlo dalje. U nasleđe." „O. Da", reče Nana. „Mogu tačno da zamislim Esmi kako mozga u tom pravcu u jednom od svojih tmurnih raspoloženja." „Moja baka je govorila: Ako previše britko razmišljaš, poseći ćeš se", reče Agnes. Sedele su u sivoj tišini neko vreme, a onda Nana Og reče: „ A moja baka je imala jednu starodrevnu izreku koju bi uvek istrtljala u ovako nekom trenutku..." „A toje...?" „'Ma idi begaj, vragolanko nijedna, il' ću da ti odsečem nos i bacim ga mačkama.' Naravno, to ne pomaže mnogo u ovakvom trenutku, priznajem." Iza njih se začu tih zveket. Nana se osvrnu i pogleda u sto. „Fali jedna kašika..." Opet kloparanje, ovog puta kod vrata. Svraka zastade u pokušaju da podigne ukradenu kašiku s praga, nakrivi glavu i prostreli ih pogledom iz jednog zrnolikog oka. Uspela je da se vine tik pre nego što se Nanin šešir, koji se poput tanjira okretao oko svoje ose, odbio o dovratak. „Ovi gadovi bi maznuli sve što sija, majku im njihovu...", poče ona. * * * Grof De Svrakpir pogleda kroz prozor u sjaj koji je označavao sunce na izlasku. „Eto, je l' vidite?", reče i okrenu se porodici. „Jutro, a mi smo ovde." „Učinio si da bude oblačno", nadureno će Lakrimoza. „Nije baš sunčano." „Korak po korak, mila, korak po korak", reče grof vedro. „Samo sam hteo da vam dokažem. Danas je, da, oblačno. Ali možemo da počnemo odatle. Možemo da se navikavamo. A jednog dana... plaža..." „Stvarno si vrlo pametan, mili", reče grofica. „Hvala ti, ljubavi moja", izjavi grof i sam sebi odobravajuće klimnu glavom. „Vlade, kako ide s tim zapušačem?" „Oče, je l' ovo stvarno pametno?", reče Vlad boreći se s flašom i vadičepom. „Mislio sam da mi ne pijemo... vino." „Rekao bih da je vreme da počnemo." „Bljaks", reče Lakrimoza. „Ja to ne pipam, iscedili su ga iz povrća!" „Mislim da ćeš ustanoviti kako se radi o voću", reče grof smireno. Uze flašu od sina i otčepi je. „Dobar klaret, kako kažu. Hoćeš li da probaš, mila moja?" Njegova žena se nesigurno osmehnu - podržavala je muža, ali pomalo nasuprot svom zdravom razumu. „Je l', ovaj, je l' bi, uh, trebalo da ga zagrejemo?", upita. „Preporučuje se sobna temperatura." „Odvratno", reče Lakrimoza. „Ne znam kako podnosite!" „Probaj, dušo, oca radi", reče grofica. „Brzo, pre nego što se zgruša." „Ne, draga moja. Vino ostaje tečno." „Stvarno? Kako je to zgodno." „Vlade", reče grof i nasu čašu. Sin je nesigurno posmatrao. „Možda bi ti bilo lakše kad bi o njemu mislio kao o grožđanoj krvi", reče mu otac kada Vlad uze vino. „ A ti, Laki?" Ona odlučno prekrsti ruke na grudima. „Ha!" „Mislila sam da bi ti se dopalo ovako nešto, dušo", kaza grofica. „Zar ne radi tvoje društvo ovakve stvari?" „Ne znam o čemu pričaš!", odvrati devojka.