Terry Pratchett - Carpe Jugulum

Terry Pratchet 100 „A bilo je i ozbiljnog čupanja za bradu." „Gospode." Sektaški ludaci, reče Perdita. „Ismevaš me", reče Ovas ozbiljno. „Pa, stvarno zvuči malo... banalno. Uvek se prepirete?" „Prorok Brata je kazao: 'Nek se čuje deset hiljada glasova'", reče sveštenik. „Ponekad pomislim da je hteo reći kako je bolje da se prepiremo između sebe nego da se obaramo na nevernike ognjem i mačem. Sve je to vrlo složeno." Uzdahnu. „Stotinu je staza do Oma. Nažalost, ponekad pomislim kako je neko na mnogima ostavio grabulje. Vampir je bio u pravu. Izgubili smo žar..." „Ali koristili ste ga za spaljivanje ljudi." „Znam... znam..." Agnes krajičkom oka ugleda pokret. Ispod ćebeta kojim su pokrili Baku Vedervaks dizala se para. Dok je Agnes gledala naniže, Bakine oči se naglo otvoriše pa počeše da šibaju s jedne strane na drugu. Usta joj se pokrenuše jednom ili dvaput. „Pa, kako ste, gospođo Vedervaks?", reče Moćan Ovas veselim glasom. „Ugrizao ju je vampir! Kakvo je to pitanje?", prošišta Agnes. „Bolje to nego 'Šta ste?'", prošaputa Ovas. Bakina ruka se trznu. Ona ponovo otvori usta, izvi telo vezano konopcima, i klonu natrag na jastuk. Agnes joj dodirnu čelo i oštro povuče ruku. „Gori! Hodžsaargh! Donesi vode!" „Odma', gospojice!" „O, ne...", šapnu Ovas. Pokaza na konopce. Razvezivali su se, krišom su gamizali jedni preko drugih poput zmija. Baka se napola skotrlja a napola pade s kreveta i dočeka se na ruke i kolena. Agnes pođe da je podigne i popi udarac laktom od koga odlete preko sobe. Stara veštica s mukom otvori vrata i ispuza na kišu. Zastala je i dahtala pod kapljicama. Agnes bi se zaklela da su neke procvrčale. Bakine ruke se okliznuše. Ona pade u blato i s mukom pokuša da se uspravi. Plavozelena svetlost kuljala je iz otvorenih vrata sokolane. Agnes pogleda unutra. Hodžsaargh je zurio u teglu za džem, u tačkicu bele svetlosti okruženu bledoplavim plamenom, koji se protezao poprilično van tegle, i uvijao se i treperio. „Šta je to?" „Moje feniksovo pero, gospojice! Sagoreva vazduh!" Napolju je Ovas uspravio Baku na noge i prebacio njenu ruku sebi preko ramena. „Rekla je nešto", reče on. „Mislim: 'Groblje'..." „Možda je vampirica!" „Upravo je opet progovorila. Zar nisi čula?" Agnes se približi i Bakina mlitava ruka iznenada je zgrabi za rame. Osećala je njenu vrelinu kroz promočenu haljinu i razabrala je reč kroz šištanje kiše. „Gvožđe?", reče Ovas. „Je l' rekla gvožđe?" „Dvorska kovačnica je odmah pored", kaza Agnes. „Hajde da je odvedemo." Kovačnica je bila mračna i hladna, a vatra se tamo palila samo kad je bilo posla. Uvukli su Baku unutra, a ona im skliznu iz ruku i pade četvoronoške na kameni pod. „Ali gvožđe ne vredi protiv vampira?", reče Agnes. „Nikad nisam čula da neko koristi gvožđe..." Baka ispusti nekakav zvuk između šmrktanja i režanja. Vukla se po podu, ostavljajući za sobom blatnjav trag, sve dok nije stigla do nakovnja.

Teri Pračet 101 Bila je to obična, dugačka komadina gvožđa pogodna za priučeno klepanje metala ponekad potrebno za održavanje zamka. I dalje na kolenima, Baka ga je dograbila obema rukama i prislonila čelo na njega. „Bako, šta može...", poče Agnes. „Idi kod... ostalih", prokrklja Baka Vedervaks. „Trebaće tri... veštice ako ovo pođe... naopako... moraćete da se borite s... nečim užasnim..." „S čime to užasnim?" „Sa mnom. Idi odmah." Agnes ustuknu. Po crnom gvožđu pored bakinih prstiju poskakivale su raštrkane mrljice rđe. „Moram da idem! Pazi na nju!" „Ali šta ako..." Baka zabaci glavu unazad, čvrsto žmureći. „Beži!", vrisnu. Agnes pobele. „Čuješ šta kaže!", povika i istrča na kišu. Bakina glava opet klonu napred na gvožđe. Oko njenih prstiju crvene varnice su poigravale po metalu. „Gospodine pope", reče ona promuklim šapatom. „Ovde negde postoji sekira. Donesi je!" Ovas se očajnički osvrtao. Jedna sekira, mala, dvosekla, zaista je ležala pored tocila. „Ovaj, našao sam", usudi se on. Bakina glava trže se unazad. Stezala je zube, ali uspe da izusti: „Naoštri je!" On skide jaknu, zavrnu rukave, podiže sekiru i stavi nogu na pedalu tocila. Varnice su letele sa sečiva, a kamen se okretao. „Onda nađi drvo i... napravi šiljak. I nađi... čekić..." Za čekić je bilo lako. Puna polica alata stajala je pored tocila. Posle nekoliko sekundi očajničkog preturanja po đubretu pored zida otkrio je direk za ogradu. „Madam, šta vi to hoćete da ja..." „Nešto će... ustati... vrlo uskoro", prodahta Baka, „Pazi... da budeš siguran... šta je to..." „Ali ne očekujete valjda da vam odsečem glavu..." „Naređujem ti, religiozni čoveče! U šta zapravo... veruješ? Šta si mislio... u čemu je smisao? U pevanju pesama? Pre ili kasnije... sve se svede... na krv..." Glava joj se klatarila naslonjena na nakovanj. Ovas joj ponovo pogleda u ruke. Oko njih je gvožđe bilo crno, ali samo malo dalje od njenih prstiju metal je slabašno svetlucao, a rđa je i dalje cvrčala. Oprezno je dodirnuo nakovanj, potom trgao ruku i počeo da sisa prste. „Je l' to gazdarici Vedervaks malčice pozlilo?", reče Hodžsaargh i uđe. „Mislim da bi se sa sigurnošću moglo tako reći, da." „Jao, kuku. Je l' hoćete malo čaja?" „Molim?" „Gadno je to. Ako hoćete malko da predahnemo, pristaviću lonče." „Je l' razumete vi, čoveče, da će ona možda ustati odavde kao krvožedna vampirica?" „A." Sokolar pogleda dole, u nepomičnu priliku i nakovanj koji se pušio. „Onda bolje da se hvatate s njom u koštac sa šoljom čaja u stomaku", reče. „Je l' razumete vi šta se ovde dešava?" Hodžsaargh ponovo polako osmotri prizor. „Ne", reče. „U tom slučaju..." „Nije moj posô da razumem ovakve stvari", izjavi sokolar. „Nemam obuku. Verovatno treba dosta vežbe da se ovo razume. To je vaš posô. I njen posô. Je l' razumete vi šta se dešava kad je ptica izvežbana da ubije, pa da se ipak vrati na ruku?" „Pa, ne... „Eto vam ga, onda. I to je u redu. beše rekosmo šolju čaja?"

Terry Pratchet 102 Ovas odustade. „Da, hvala." Hodžsaargh užurbano ode. Sveštenik sede. Istinu govoreći, nije bio siguran da i sam razume šta se dešava. Starica je imala visoku temperaturu i bila je u bolovima, a sada... gvožđe se zagrevalo, kao da su se bol i temperatura preselili u njega. Je l' moguće da nekom to pođe za rukom? Dobro, prorocima, naravno, reče sebi savesno, ali to je zato što im je Om dao moć. Ali, po svemu sudeći, starica ne veruje ni u šta. Sada je bila veoma mirna. Druge su govorile o njoj kao da je u pitanju kakav veliki čarobnjak, ali prilika koju je video u dvorani bila je samo umorna, iscrpena stara žena. Viđao je ljude dole u manastirskom svratištu u Abi Dijalu, krute i usukane sve dok bol ne bi postao isuviše jak i preostalo bi im samo da se mole, a onda... čak ni to. Činilo se da je ona sada u tom stanju. Bila je zaista nepomična. Ovas je takvu nepomičnost video samo kada kretanje više nije dolazilo u obzir.. * * * Uz vetrovitu planinu i naniže, u dolinu pod trskom, trčali su Nak Makfiglovi, koji kao da nisu poznavali značenje reči „krišom". Sada su napredovali nešto sporije, pošto bi se deo družine povremeno odvojio kako bi se pobio među sobom ili otišao u iznenadan lov, i, pored kralja Lenkra, sada su kroz vres poskakivali jedna lisica, ošamućen jelen, divlji vepar i lasica za koju su sumnjali da je jednog Nak Makfigla popreko pogledala. Verens pospano vide da su se uputili prema uzvišici na kraju polja, davno napuštenoj i zarasloj, na čijem vrhu je raslo nešto drevnog, bodljikavog drveća. Piksiji stadoše uz trzaj kada se kraljeva glava našla na nekoliko centimetara od ogromne zečje rupe. „Nema d' uniđe!" „Nabi', nabi', more!" Nekoliko puta s nadom tresnuše Verensovom glavom o mokro zemljište. „Otfikaj mu ušesa!" „Golembaći!" Jedan piksi zavrte glavom. „Nema da može! Ima nadžak-drtina da vi od crevca ištrika gaćke..." Za divno čudo, Nak Makfiglovi načas utihnuše. Onda jedan reče: „Nema niko d' ima tol'ka crevca, aman." „A pridena ima onu brlju bećarušu. More bre. Nema niko da ljuti rospiju." „Svi na štriklu, ondak..." Verensa ispustiše na zemlju. Nakratko se čulo kopanje i njega zasu blato. Potom su ga opet podigli i uneli kroz sada znatno veću rupu, a nosom je grebao korenje na tavanici. Iza njega se čulo kako hitro opet začepljuju tunel. Potom je postojala samo uzvišica gde su očito živeli zečevi, a na njenom vrhu trnovito drveće. Nevidljiv u olujnoj noći, pokoji pramičak dima izvio bi se uvis među korenjem. * * * Agnes se naslonila na zid zamka, niz koji je lila voda, i borila se za dah. Baka joj nije samo rekla da ode. Naredba ju je pogodila u um poput kofe leda. Čak je i Perdita osetila. Nije dolazilo u obzir da ne posluša. Kuda bi Nana otišla? Agnes je osećala snažnu želju da bude blizu nje. Nana je isijavala večito polje „sve će biti u redu". Ako su izašle kroz kuhinju, mogla bi da bude ma gde... Čula je kako kočija uz kloparanje izlazi kroz štalsku kapiju. Bilo je to samo obličje koje se pomaljalo pod zastorom kiše i odskakalo po kaldrmi dvorišta. Prilika pored vozača držala je vreću iznad glave kako bi se zaštitila od vetra i kiše, i mogla je biti Nana. Ne da je imalo mnogo veze. Niko ne bi video Agnes kako trči kroz bare i maše.

Teri Pračet 103 Odmarširala je natrag do dovratka dok je kočija nestajala na nizbrdici. Pa, jesu se trudile da pobegnu, zar ne? A krađa vampirske kočije po stilu je donekle ličila na Nanu Og... Neko je s leđa uhvati za obe ruke. Nagonski, ona pokuša da zamahne laktovima unazad. Bilo je to kao da pokušavate da se istrgnete iz kamena. „Gle, gospođica Agnes Nit", reče Vlad hladno. „Prijatna šetnja po kišici?" „Pobegle su vam!", obrecnu se ona. „Misliš? Otac bi začas mogao da pošalje kočiju pravo u klanac ako poželi", reče vampir. „Ali neće. Takve stvari radije obavljamo lično." „Po principu 'zub u grlo'", reče Agnes. „Ha, da. Ali zaista se trudi da bude razuman. Dakle, ne mogu te ubediti da postaneš jedna od nas, Agnes?" „Šta, da živim tako što drugima oduzimam život?" „Uglavnom više ne idemo toliko daleko", reče Vlad dok ju je vukao napred. „A kada idemo... pa, postaramo se da ubijamo samo one koji zaslužuju smrt." „O, dobro, onda je u redu, a?", reče Agnes. „Svakako bih se pouzdala u sud jednog vampira." „Moja sestra je ponekad malo... prestroga, priznajem." „Videla sam ljude koje ste doveli sa sobom. Samo što ne muču!" „A, oni. Pripitomljeni su. I? Nije mnogo drugačije od života koji bi inače vodili. Bolje, zapravo. Dobro ih hranimo, imaju zaklon..." „...muzete ih." „A to ne valja?" Agnes pokuša da mu se istrgne. Ovde nije bilo zidina oko zamka. Nije bilo potrebe. Kome treba zid kad ima Lenkrsku klisuru, a Vlad ju je vodio pravo prema strmoj litici. „To je obično lupetanje!", reče ona. „Je li? Koliko sam shvatio, Agnes, ti si proputovala nešto sveta", reče Vlad dok se ona otimala. „Sigurno znaš koliko ljudi vodi male živote, uvek pod šibom nekog kralja ili vladara ili gospodara, koji bi ih bez oklevanja žrtvovao u bici ili ih izbacio na ulicu kad više nisu u stanju da rade." Ali oni mogu da pobegnu, podsticala ju je Perdita. „Ali oni mogu da pobegnu!" „Je li? Peške? S porodicom? I bez novca? Uglavnom nikad i ne pokušaju. Većina ljudi trpi većinu toga, Agnes." „To je najneprijatnija, najciničnija..." Najtačnija, reče Perdita. „...najtač... Ne!" Vlad podiže obrve. „Imaš tako neobičan um, Agnes. Naravno, ti ne spadaš u... stoku. Pretpostavljam da nijedna veštica ne spada. Obično imate štošta u glavi." Iskezi joj se i pokaza sve zube, što kod vampira nije baš prijatno. „Voleo bih da znam šta. Hodi." Nije bilo moguće odupreti se, osim ako je želela da je vuče po zemlji. „Vi veštice ostavile ste na oca dubok utisak", reče preko ramena. „Kaže da sve treba da vas pretvorimo u vampire. Kaže da ste ionako već na pola puta. Ali ja bih mnogo više voleo da sama uvidiš kako sjajno ume da bude." „Ma nemoj? Svidelo bi mi se da neprekidno žudim za krvlju?" „Neprekidno žudiš za čokoladom, pa zar ne?" „Kako se usuđuješ!" „U krvi nema mnogo ugljenih hidrata. Telo će ti se prilagoditi. Kilogrami će nestati kao rukom odneseni..." „Povraća mi se!" „Imaćeš potpunu kontrolu nad sobom..." „Ne slušam te!"

Terry Pratchet 104 „Samo jedan griz, jedan mali..." „Vala, znam da ti je mali!" „Ha! Sjajno!", reče Vlad i vukući Agnes za sobom skoči u Lenkrsku klisuru. * * * Baka Vedervaks otvori oči. Barem je morala da pretpostavi da su otvorene. Osetila je kako se kapci pomeraju. Pred njom je ležala tama. Bila je baršunastocrna, bez zvezda, poput jame u svemiru. Ali bilo je svetlosti iza nje. Stajala je leđima okrenuta prema njoj, osećala je to, videla ju je na rukama. Svetlost je kuljala pokraj nje i oivičavala tamu - njenu sopstvenu dugačku, gustu, duboku senku na... ...crnom pesku. Škriputao joj je pod čizmama dok se prebacivala s noge na nogu. Ovo je test. Sve je test. Sve je takmičenje. Život vas stavlja na probu iz dana u dan. Sve vreme motrite sami na sebe. Morate da donosite odluke. Nikad vam ne kažu koja je ispravna. O, neki sveštenici kažu da posle dobijete poene, ali u čemu je smisao? Priželjkivala je da joj um brže radi. Nije mogla da misli kako valja. Glava kao da joj je bila puna magle. Ovo... nije stvarno mesto. Ne, nije to pravi način razmišljanja. Ovo nije obično mesto. Možda je stvarnije od Lenkra. Preko njega pružala se njena senka i čekala... DOBRO VEČE. „A... opet ti." JOŠ JEDAN IZBOR, ESMERALDA VEDERVAKS. „Svetlost ili tama? Nikad nije tako jednostavno, znaš, čak ni za tebe." Smrt uzdahnu. ČAK NI ZA MENE. Baka je pokušavala da dovede misli u red. Koja svetlost i koja tama? Nije bila spremna za ovo. Imala je osećaj da tu nešto ne štima. Nije ovo bila borba koju je očekivala. Čija svetlost? Čiji je ovo um? Glupo pitanje. Ona je uvek ona. Uvek imaj to na umu... Dakle... svetlost iza nje, tama ispred... Uvek je govorila kako veštice stoje između svetlosti i tame. „Je l' umirem?" DA. „'Oću l' da umrem?" DA. Baka je porazmislila o ovome. „Ali, iz tvog ugla, svi umiru i svi će umreti, je l' da?" DA. „Znači, strogo gledano, i nisi mi od neke vajde." ŽAO MI JE. MISLIO SAM DA ŽELIŠ ISTINU. MOŽDA SI OČEKIVALA MARMELADU I SLADOLED? „Ha..." Vazduh se nije pomerao, nije se čulo ništa osim njenog sopstvenog disanja. Samo blistavobela svetlost s jedne strane i gusta tama s druge... čekaju. Baka je slušala priče ljudi koji su bili na ivici smrti, ali su se vratili, možda zato što ih je neko vešto pljesnuo gde treba ili odglavio neki zalutali zalogaj koji je pošao na pogrešnu stranu. Ponekad su govorili kako su videli svetlost. Eto kuda treba da ide, reče joj jedna misao. Ali... je li svetlost put unutra ili napolje? Smrt pucnu prstima. Na pesku ispred njih pojavi se jedna slika. Videla je sebe kako kleči ispred nakovnja. Divila se dramatičnom utisku. Oduvek je imala teatralnu crtu, iako to nikad ne bi priznala, i na neki bestelesan način divila se silini kojom je gurnula bol u gvožđe. Neko je pomalo pokvario prizor kada je pristavio lonče na drugi kraj.

Teri Pračet 105 Smrt pruži ruku i uze šaku peska. Podigao ju je i pustio pesak da mu curi kroz prste. BIRAJ, reče. DOBRO UMEŠ DA BIRAŠ, REKAO BIH. „Je l' bi mogao da mi daš ikakav savet?", reče Baka. ODABERI ISPRAVNO. Baka se okrenu licem prema nepreglednom belom blistavilu pa zažmuri. I koraknu unazad. Svetlost se svela na udaljenu tačkicu, pa iščezla. Tama je iznenada bila svud oko nje, pritiskala je poput živog peska. Činilo se da ne postoji put niti pravac. Kada se pokrenula, nije osetila pokret. Nije se čulo ništa osim prigušenog curenja peska u njenoj glavi. A potom, glasovi iz njene senke. „...Zbog tebe su pomrli neki koji bi možda preživeli..." Reči je ošinuše i ostaviše joj upaljene ožiljke u umu. „Preživeli su neki koji bi svakako umrli", reče ona. Tama ju je vukla za rukave. „...ubijala si..." „Ne. Pokazivala sam put." „...ha! To su puste reči..." „Reči su važne", prošaputa Baka u noć. „...dala si sebi za pravo da sudiš drugima..." „Dala sam sebi tu dužnost. To priznajem." „...znam svaku zlu pomisao koja ti je ikad pala napamet..." „Znam." „...one koje se nikad ne bi usudila nikom da ispričaš..." „Znam." „...sve one male tajne, zauvek skrivene..." „Znam." „...koliko često si priželjkivala da prigrliš tamu..." „Da." „...mogla si da budeš tako moćna..." „Da." „...prigrli tamu..." „Ne." „Prepusti mi se..." „Ne." „...Lilit Vedervaks jeste. Alison Vedervaks jeste..." „To nikad nije dokazano!" „...prepusti mi se..." „Ne. Poznajem te. Oduvek te poznajem. Grof te je samo pustio napolje da bi me mučio, ali oduvek znam da si tu. Borim se s tobom svakog dana svog života i sada me nećeš pobediti." Otvori oči i zagleda se u tamu. „Sad znadem ko si, Esmeralda Vedervaks", reče. „Više te se ne bojim." I poslednja svetlost nestade. Baka Vedervaks lebdela je u tami neizmerno dugo. Kao da je potpuna praznina usisala u sebe sve vreme i pravac. Nije se imalo kuda ići, jer nigde nije postojalo. Posle dugog vremena, koje je bilo nemoguće izmeriti, začula je neki drugi zvuk, najtananiji šapat na granici čujnosti. Nahrupila je prema njemu. Reči su se dizale kroz tamu nalik praćakanju zlatnih ribica. Borila se da pođe ka njima, sada kad je pravac postojao. Tračci svetlosti pretvoriše se u zvuke. „...i moljah te u tvojoj beskrajnoj samilosti da uvidiš način nešto da preduzmeš..."

Terry Pratchet 106 Ovo nisu bile reči koje bi inače povezala sa svetlošću. Možda je bilo zbog načina na koji su izgovorene. Ali čudno su odzvanjale - drugi glas, utkan u prvi, lepio se za svaki slog... „...kojoj samilosti?Koliko se ljudi molilo na lomači? Koliko li blentavo izgledam kad ovako klečim..." A... Um rascepljen napola. U svetu su Agnes češće nego što Agnes i sanja, reče Baka sebi. Jedino što je devojka tom stvoru dala ime, a kad jednom nešto imenuješ, daš mu i život... U blizini je bilo još nečega, nekakvog treperenja nekoliko fotona dalje, ali to ugasnu kada ga ponovo pogleda. Načas joj pažnja odluta na drugu stranu, a ona je cimnu natrag. Ponovo, malena varnica zgasnu. Nešto se krije. Pesak je prestao da teče. Vreme je isteklo. Sad treba da sazna šta je. Baka Vedervaks otvori oči i ugleda svetlost. * * * Kočija piskutavo zakoči na planinskom drumu. Voda joj je lila oko točkova. Nana izađe i odgaca do Igora, koji se nalazio tamo gde put nije. Gde je trebalo da bude put, penušala se voda. „Je l’ možemo da pređemo?", reče Igor. „Verovatno, ali biće još gore onde niže, gde se baš gadno izlilo", reče Nana. „Put do nizije je lani bio skroz neprohodan cele zime..." Pogleda na drugu stranu. Put je zavijao dalje u planine, poplavljen ali, kako se činilo, prohodan. „'De je najbliže selo na onu stranu?", reče. „S nekom dobrom kamenom zgradom. Nasit, je l' da? Onde ima krčma gde staje poštanska kočija." „Jefte. Flejk." „E pa, nećemo nigde pešaka po ovak'om vremenu", reče Nana. „Moramo, dakle, u Nasit." Vratila se u kočiju i osetila kako ova zaokreće. „Je l' nešto ne valja?", upita Magrat. „Zašto idemo uzbrdo?" „Voda odnela drum", reče Nana. „Idemo prema Ubervaldu?" „Da." „Ali tamo ima vukodlaka i vampira i..." „Da, al' ne svugde. Trebalo bi da smo bezbedne na glavnom drumu. Nemamo kanda baš mnogo izbora." „Valjda si u pravu", reče Magrat sa oklevanjem. „A moglo bi da bude i grđe", odvrati Nana. „Kako?" „Pa... mogle bi' ovde unutra da imamo zmije." * * * Agnes je videla kako pokraj nje juri stenje, pogledala dole i ugledala penu nadošle reke. Svet se vrteo oko nje kada se Vlad zaustavio u vazduhu. Voda joj je zapljuskivala nožne prste. „Neka bude... svekolika lakoća", reče. „Volela bi da budeš laka kao vazduh, zar ne bi, Agnes?" „Mi... imamo metle...", prodahta Agnes. Život joj je upravo proleteo pred očima i, čoveče, što je bio dosadan, dodade Perdita. „Glupave, beskorisne stvari, samo te opterećuju", reče on. „I ne mogu ovo..." Litice projuriše poput mrlje. Zamak ostade ispod njih. Oblaci je promočiše. Potom se razmotaše poput srebrno-belog runa pod tihom, hladnom svetlošću meseca.

Teri Pračet 107 Vlad nije bio pored nje. Agnes je usporila uspinjanje, raširila ruke da se uhvati za nešto čega nije bilo, i počela da pada natrag. On se pojavi, zasmeja se i uhvati je oko struka. „...a?", reče. Agnes nije mogla da prozbori. Život koji joj je promicao pred očima na jednu stranu susreo se sa životom koji je prolazio pored njih u suprotnom smeru, i sada nije mogla da nađe reči pre nego što ustanovi kada je sada. „A još ništa nisi videla", reče Vlad. Pramičci oblaka uvijali su se iza njih dok je jurio napred. Oblaci nestadoše pod njima. Možda su bili retki poput dima, ali njihovo prisustvo, njihovo podražavanje tla, predstavljalo je nekakvu utehu. Sada su bili sve dalja ivica, a daleko ispod njih pružala se ravnica pod mesečinom. „Ghjgh", grcnu Agnes, previše napeta i prestravljena da bi čak i zavrištala. Jeeeee!, klicala je Perdita unutra. „Vidiš ono tamo?", reče Vlad i pokaza. „Je l' vidiš svetlost svud oko Ruba?" Agnes se zapilji, jer sada je sve bilo bolje nego da pogleda dole. Sunce je bilo ispod Diska. Oko tamnog Ruba, ipak, pronalazilo je put naviše kroz beskrajni vodopad i stvaralo blistavi obruč između noćnog okeana i zvezda. Bilo je, uistinu, divno, ali Agnes je imala osećaj da bi oko posmatrača još više uživalo u lepoti kad bi noge posmatrača stajale na nečem čvrstom. Na tri hiljade metara visine, oko posmatrača sklono je da zasuzi. Perdita je smatrala da je prekrasno. Agnes se pitala hoće li Perdita još uvek postojati ako Agnes završi u vidu ružičastog raspljusnutog kruga na kamenju. „Sve što poželiš", prošaputa Vlad. „Zauvek." „Želim da siđem", reče Agnes. On je pusti. Takva je bila Agnesina građa. Bila je dobra za padanje. Sama od sebe bi se okrenula stomakom naniže, a kosa bi lepršala za njom na snažnom vetru. Začudo, užas beše nestao. Bio je to strah od okolnosti kojima ne može da upravlja. Sada, raširenih ruku, dok joj je suknja šibala noge a oči suzile od mraznog vazduha, konačno je mogla da vidi šta joj budućnost donosi, iako neće dovoljno potrajati da donese bilo šta. Možda će pasti u snežni nanos ili u duboku vodu... Možda je vredelo pokušati, reče Perdita. Čini se da nije skroz rđav. „Umukni." Samo bi bilo lepo kad više ne bi izgledala kao da nosiš bisage ispod suknje... „Umukni." I bilo bi lepo kad ne bi tresnula o kamenje kao balon pun vode... „Umukni. Osim toga, vidim jezero. Mislim da mogu da padam pod uglom prema njemu." Pri ovoj brzini, biće isto kao da si udarila o zemlju. „Otkud ti znaš? Ja ne znam. Otkud onda ti znaš?" Svi to znaju. Vlad se pojavi pored Agnes, izvaljen u vazduhu kao da je na otomanu. „Uživaš?", reče. „Zasad je lepo", reče Agnes ne gledajući u njega. Oseti da joj dodiruje ručni zglob. Nije zaista osetila pritisak, ali prestala je da pada. Ponovo se osećala laka poput vazduha. „Zašto radiš ovo?", reče. „Ako ćeš da me ugrizeš, onda hajde, završi s tim!" „A, pa ne mogu tako!" „Baku si mogao!" „Da, ali kad je protiv nečije volje... na kraju postanu tako... poslušni. Jedva nešto više od hrane koja misli. Ali kad neko prigrli noć od sopstvene volje... e, to je potpuno druga priča, mila moja Agnes. A ti si isuviše zanimljiva da bi bila rob."

Terry Pratchet 108 „Reci mi", reče Agnes, dok je vrh planine lebdeo pokraj njih, „jesi li imao mnogo devojaka?" On slegnu ramenimna. „Jednu ili dve. Seljanke. Služavke." „A šta je bilo s njima, ako smem da pitam?" „Nemoj tako da me gledaš. I dalje imaju posao u zamku." Agnes ga je prezirala. Perdita ga je samo mrzela, što je na suprotnom polu od ljubavi i podjednako privlačno. ...ali Nana kaže, ako dođe do najgoreg... a onda će ti on verovati... a već su dočepali Baku... „Ako budem vampirica", reče, „neću razlikovati dobro od zla." „Zar nije to pomalo detinjasto? To su samo različiti načini da gledaš na jedno te isto. Ne moraš uvek da uradiš ono što ostatak sveta želi od tebe." „Još se poigravaš njom?" Lakrimoza je hodala prema njima po vazduhu. Agnes ugleda druge vampire iza nje. „Ugrizi je ili je pusti", nastavi devojka. „Pobogu, tako je mlohava. Dođi, otac te traži. Krenule su prema našem zamku. Zar to nije baš glupavo?" „Ovo je moja stvar, Laki", reče Vlad. „Svakom dečaku treba hobi, ali... stvarno", reče Lakrimoza i zakoluta crno oivičenim očima. Vlad se isceri Agnes. „Hajde s nama", reče. Baka je rekla da treba da budeš sa ostalima, istaknu Perdita. „Da, ali kako da ih nađem dok smo tamo?", reče Agnes naglas. „Ma, naći ćemo ih", reče Vlad. „Htela sam da kažem..." „Dođi, molim te. Nemamo nameru da ti povredimo prijateljice..." „Mnogo", reče Lakrimoza. „Ili... možemo da te ostavimo ovde", reče Vlad sa osmehom. Agnes se osvrnu. Prizemljili su se na jedan planinski vrh, iznad oblaka. Bilo joj je toplo i osećala se lagano, a to je bilo pogrešno. Čak se ni na metli nikada nije osećala ovako, uvek je bila svesna gravitacije koja je usisava naniže, ali kada ju je vampir držao za ruku, u svakom delu tela imala je osećaj kao da bi zauvek mogla da lebdi. Osim toga, ako ne pođe s njima, biće ovo ili veoma dug ili krajnje kratak put do podnožja. Osim toga, pronaći će one druge dve, a to ne možeš da uradiš dok umireš u tamo nekoj raselini. Osim toga, čak i ako ima malecke očnjake i užasan ukus kad su prsluci u pitanju, činilo se da je Vlad smatra privlačnom. A nije imala čak ni posebno zanimljiv vrat. Znala je šta je naumila, a naumila je to sa oba svoja uma. „Ako zavežeš komad konopca za nju, pretpostavljam da bismo mogli da je vučemo kao balon", reče Lakrimoza. Osim toga, uvek postoji šansa da će se, u nekom trenutku, naći u sobi s Lakrimozom. Kada se to dogodi, neće joj trebati beli luk, niti kolac, niti sekira. Samo jedan razgovorčić o ljudima koji su isuviše neprijatni, isuviše zlobni, isuviše mršavi. Samo pet minuta nasamo. I možda igla, reče Perdita. * * * U zečjoj rupi, dole ispod humke, nalazila se prostrana odaja niskog krova. Korenje drveća uvijalo se među kamenjem u zidu. Ovako nešto često se sretalo u Lenkru. Kraljevina je postojala već mnogo godina, još otkako se led povukao. Plemena su harala, orala, gradila i izumirala. Glineni zidovi i trščani krovovi kuća u kojima su živela davno su istrunuli i nestali, ali u humkama, prebivališta mrtvih

Teri Pračet 109 postojala su i dalje. Niko nije znao ko je tu sahranjen. Povremeno bi jazavac iskopao jazbinu i sa zemljom izbacio komad kosti ili otpadak od zarđalog oklopa. Narod Lenkra nije se sam upuštao u kopanje - u svom jednostavnom seoskom stilu smatrali su kako bi ti donelo nesreću ako bi ti osvetoljubivi podzemni duh otkinuo glavu. Jednu ili dve stare grobnice razotkrili su tokom godina, a njihovi ogromni kamenovi privlačili su sopstvene legende. Ako ostaviš nepotkovanog konja pokraj njih preko noći i staviš šestoparac na kamen, ujutru šestoparca neće biti, a ni konja nikad više nećeš videti... Na zemljanom tlu pod brežuljkom, vatra je mrko gorela i ispunjavala humku dimom koji je izlazio kroz raznorazne skrivene pukotine. Pored nje se nalazio kamen u obliku kruške. Verens je pokušao da se uspravi u sedeći položaj, ali telo ga nije slušalo. „Da s' udživdžaniš o'ma", reče kamen. Pružio je noge. Bila je to, shvati on, žena, ili barem ženska osoba, plava kao i drugi piksiji, ali barem trideset centimetara visoka i toliko debela da je bila gotovo loptasta. Izgledala je potpuno isto kao statuice iz doba leda i mamuta, kada su muškarci u ženi zapravo tražili kvantitet. Pristojnosti radi, ili makar kako bi označila ekvator, nosila je nešto o čemu je Verens mogao da misli samo kao o baletskoj suknjici. Po opštem utisku podsećala ga je na čigru kakvu je imao kad je bio dete. „Kelda kaže", reče mu promukao glas pokraj uva, „da ima... da se... spremiš." Verens okrenu glavu na drugu stranu i pokuša da se usredsredi na malog smežuranog piksija pravo ispred sopstvenog nosa. Koža mu beše izbledela. Imao je dugačku belu bradu. Hodao je s dva štapa. „Da se spremim? Za šta?" „Dobro." Stari piksi tresnu štapom o zemlju. „Na prećavac, more, Figlovi!" Plavi ljudi jurnuše iz senki na Verensa. Zgrabi ga na stotine ruku. Od tela načiniše ljudsku piramidu i uspraviše ga uza zid. Neki su visili s korenova koji su se uvijali tavanicom i vukli ga za noćnu košulju kako bi ga održali u uspravnom stanju. Gomila drugih pritrča sa samostrelom u punoj veličini i nasloni ga na kamen blizu njega. „Ovaj... takoreći...", promrmlja Verens. Kelda se odgega u senke i vrati se, punačkih ruku stisnutih u pesnice. Priđe vatri i podiže ih iznad plamenova. „Je'n", reče stari piksi. „To mi je, takoreći, upereno pravo u..." „Je'n!", povikaše Nak Makfiglovi. „...dva!" „Dva!" „Uh, to, je, ovaj, znate..." „Četir'!" Kelda ispusti nešto na vatru. Beli plamen sunu uvis i izgravira prostoriju crnim i belim. Verens trepnu. Kada je opet bio u stanju da vidi, jedna strelica iz samostrela virila je iz zida tik pored njegovog uva. Kelda zareža nekakvo naređenje dok je bela svetlost još plesala po zidovima. Bradati piksi opet zaklopara štapom. „Sad mora da odeš. O'ma!" Figlovi su pustili Verensa. Načinio je nekoliko teturavih koraka i skljokao se na pod, ali piksiji nisu gledali u njega. On podiže pogled. Senka mu se uvijala na zidu gde su je prikucali. Grčila se časak, u pokušaju da zgrabi strelu neopipljivim rukama, pa izbledela. Verens podiže ruku. Činilo se da ima senku, ali ova je barem izgledala obično. Stari piksi došepa do njega.

Terry Pratchet 110 „Sad sve u redu", reče. „Ustrelili ste mi senku?", reče Verens. „Jašta, mo'š to zvati sena", kaza piksi. „To ti je čarlama što su je bacili na tebe. Al' sa' će' ti na noge lagane." „Saće?" „Sa' će' da se razmrdaš", reče piksi spokojno. „Živ mi bio, kraljičko. Ja sam čoek od Veliku Agi. Vi bi' me kanda zvali prvi ministar. Aj' da srkneš koju bačvu i da kusneš pregorele pogače dok čekaš?" Verens protrlja lice. Već mu je bilo bolje. Magla se razilazila. „Kako da vam se odužim?", reče Piksijeve oči zadovoljno zablistaše. „Ma, ima 'edna malčicka stvar što je nadžak Og rekla da mo's da nam dadneš, niš' bitno, uopšte", reče. „Sve što hoćete", reče Verens. Dvojica piksija im priđoše, posrćući pod svitkom pergamenta, koji razmotaše pred Verensom. Stari piksi iznenada je držao pero za pisanje. „Zove se potpis", reče dok je Verens piljio u sićušna slova. „I obavezno da metneš inicijale ispod svake potklauzule i kodicila. Mi od Nak Makfiglovih smo prost živalj", reče, „al' pišemo vala baš kom-pli-ko-va-na dokumenta." * * * Moćan Ovas trepnu prema Baki preko ruku pruženih u molitvi. Ona vide kako mu pogled klizi u stranu, prema sekiri, a potom natrag na nju. „Ne bi je dohvatio na vreme", reče Baka ne pomerajući se. „Trebalo je već da je držiš ako si 'teo da je upotrebiš. Molitva je baš krasna stvar. Jasno mi je da uz njenu pomoć možeš da pripremiš um. Ali sekira je sekira, u šta god ti verovao." Ovas se malo opusti. Očekivao je da mu skoči za grlo. „Ako je Hodžsaargh skuvao čaj, grlo mi je suvo kô suva drenovina", reče Baka. Nasloni se na nakovanj dahćući. Krajičkom oka videla je kako mu se ruka polako pomera. „Doneću... pitaću... sad ću..." „Taj ti sokolar ima zdravo dobru glavu. Ne bi mi škodio ni biskvit." Ovsova ruka stiže do drške sekire. „I dalje nisi dovoljno brz", reče Baka. „Ali drži ti nju. Prvo sekiraj, posle se moli. Izgledaš kao neki sveštenik. Koji ti je bog?" „Ovaj... Om." „Je l' to muški ili ženski bog?" „Muški. Da. Muški. Nesumnjivo muški." Bila je to jedna stvar zbog koje nije došlo do raskola u crkvi, začudo. „Ovaj... ne smeta vam?" „Što bi mi smetalo?" „Pa... vaše koleginice mi stalno govore kako su Omnijci spaljivali veštice..." „Nisu nikad", reče Baka. „Bojim se da moram priznati kako u analima stoji..." „Nikad nisu spaljivali veštice", reče Baka. „Verovatno su spaljivali neke starice koje su govorile šta misle ili nisu uspele da pobegnu. Ne bih tražila spaljene veštice", dodade i promeškolji se. „Doduše, možda bih pogledala da l' je neka veštica nekog spalila. Nismo sve dobre." Ovas se prisetio kako je grof rekao da je učestvovao u pisanju Arca Instrumentoruma... Te knjige su drevne! Ali i vampiri su, isto tako, zar ne? Praktično su ušli u kanon! Studeni nož sumnje zabi mu se još dublje u mozak. Ko zna ko je zapravo šta napisao? Čemu da veruješ? Gde leže sveti spisi? Gde leži istina? Baka se uskobelja na noge i otetura se do klupe, gde je Hodžsaargh ostavio teglu plamena. Pomno ju je proučavala.

Teri Pračet 111 Ovas čvršće stegnu sekiru. U ovom trenutku, morao je da prizna, pružala je više ohrabrenja od molitve. Možda može da se počne od malih istina. Na primer: ima sekiru u ruci. „Že... želim da budem siguran", reče. „Jeste... jeste li vampirica?" Činilo se da Baka Vedervaks nije čula pitanje. „Gde je Hodžsaargh s tim čajem?", reče. Sokolar uđe s poslužavnikom. „Baš mi je drago što vidim da ste se pridigli, gazdarice Vedervaks." „Ne trči pred rudu." Čaj pljusnu kada ona uze pruženu šolju. Ruka joj se tresla. „Hodžsaargh?" „Molim, gazdarice?" „Znači imaš žar-pticu ovde, je li?" „Ne, gazdarice." „Videla sam te napolju kad si je lovio." „I našao sam je, gospojice. Al' bila je ubijena. Nije ostalo ništa osim spržene zemlje, gospojice." „Najbolje da mi ispričaš sve po redu." „Je l' sad pravi trenutak za to?", reče Ovas. „Da", reče Baka Vedervaks. Ovas je sedeo i slušao. Hodžsaarghov pripovedački stil bio je originalan, i prilično dobar na jedan naročit način. Da je trebalo da prepriča sagu o Tsortskom ratu, na primer, govorio bi o pticama koje su posmatrali, svakom kormoranu kog su primetili, svakom pelikanu kog su pomenuli, svakom gavranu na bojnom polju kog su klasifikovali, a i svaki beli galeb bio bi obelodanjen. Nekakvi ljudi u oklopima umešali bi se tu u nekom trenutku, ali samo zato što su gavranovi čučali na njima. „Feniks ne leže jaja", dobaci Ovas u jednom trenutku. Bio je ovo trenutak nekoliko trenutaka nakon trenutka kada je pitao sokolara je li pio nešto. „To je ptica", reče Hodžsaargh. „A ptice to rade. Nikad nisam video pticu koja ne leže jaja. Sakupio sam ljusku." Požuri u sokolanu. Ovas se uznemireno osmehnu Baki Vedervaks. „Verovatno ljuska kokošjeg jajeta", reče. „Čitao sam o feniksu. To je mitsko biće, simbol, ono..." „Nisam sigurna", reče Baka. „Nikad nijednog nisam videla iz tolike blizine." Sokolar se vrati s kutijicom u rukama. Bila je puna nečešljane vune usred koje se nalazila gomilica krhotina ljuske. Ovas uze nekoliko. Bile su srebrnastosive i veoma lagane. „Našao sam ih u pepelu." „Niko nikad ranije nije tvrdio da je pronašao ljusku feniksovog jajeta", reče Ovas optuživačkim tonom. „Nisam znao, gosin", reče Hodžsaargh nedužno. „Inače ne bih ni pogledao." „Da li je iko drugi ikad pogledao, pitam se", reče Baka. Pročačka po komadićima. „Aha...", reče. „Mislio sam da feniksi možda žive na nekom baš opasnom mestu...", poče Hodžsaargh. „Svuda je tako kad si novorođenče", reče Baka. „Hodžsaargh, vidim da si razmišljao." „Hvala, gazdarice Vedervaks." „Šteta što nisi razmišljao još malo", nastavi Baka. „Molim, gazdarice?" „Ovde ima komadića više od jednog jajeta." „Gazdarice?" „Hodžsaargh", reče Baka strpljivo, „ovaj feniks je sneo više od jednog jajeta." „Molim? Ali to je nemoguće! Mitologija kaže...", reče Ovas. „A, mitologija", reče Baka. „Mitologija su samo narodne priče ljudi koji su pobedili jer su imali veće mačeve. Takvi ljudi sigurno obraćaju pažnju na ornitološke pojedinosti, je l' da? U

Terry Pratchet 112 svakom slučaju, jedno jedino stvorenje bilo koje vrste neće baš dugo potrajati, pa je l’ tako? Žarptice imaju neprijatelje kao i svi drugi. Pomozi mi da ustanem, gospodine Ovse. Koliko ptica ima u sokolani, Hodžsaargh?" „Pedeset." „Jesi li ih brojao skoro?" Stajali su i posmatrali ga kako ide od prečke do prečke. Onda su ga posmatrali kako broji ponovo. Onda je posvetio neko vreme gledanju u prste. „Pedeset jedna?", reče Baka usrdno. „Ne razumem, gazdarice." „Bolje da ih onda prebrojiš po vrstama." Rezultat je bilo devetnaest zbrčkolikih tugolja, a trebalo je da ih bude osamnaest. „Možda je jedna doletela zbog ostalih", reče Ovas. „Kao kod golubova." „Ne ide to tako", reče sokolar. „Jedna nema sapeta krila", reče Baka. „Veruj mi." Pronašli su je pozadi, nešto sitniju od ostalih tugolja, kako pokorno visi s pritke. Retko koja ptica čuči pokornije od lenkrskog jojsokola, ili zbrčkolikog tugolja, mesojeda koji večito gleda kako da pređe u vegetarijance. Ionako provodi najveći deo vremena u snu, ali kada je prinuđen da potraži hranu, sklon je da sedi na grani negde na vetru i čeka da nešto umre. Kada su u sokolani, tugolji u početku čuče kao druge ptice a onda, kandži stisnutih oko pritke, spokojno zadremaju naglavačke. Hodžsaargh ih je gajio zato što postoje samo u Lenkru i dopadalo mu se perje, ali svaki čestit sokolar će se složiti kako jedini siguran način da jojsoko obori lovinu jeste da ga ispališ iz praćke. Baka pruži ruku prema njemu. „Doneću vam rukavicu", reče Hodžsaargh, ali ona samo odmahnu. Ptica joj doskoči na ručni zglob. Baka čujno usisa vazduh, a malene zeleno-plave niti žarile su joj se načas duž podlaktice. „Je l' vam dobro?", reče Ovas. „Nikad bolje. Hodžsaargh, trebaće mi ova ptica." „Ne sija se, gazdarice." „To nema veze. Ali trebaće joj kapica." „Nikad ne stavljam kapice jojsokolovima, gazdarice. Nikad ne prave probleme." „Ova ptica... ova je ptica", reče Baka, „ptica za koju bi' rekla da je niko nikad nije video. Stavi joj kapicu." Hodžsaargh je oklevao. Prisetio se kruga oprljene zemlje i, pre toga, nečega što je tražilo oblik u kom će moći da preživi... „To je jojsoko, je l’ tako da jeste, gazdarice?" „A zašto me to pitaš", reče Baka polako. „Na kraju krajeva, ti si ovde sokolar." „Zato što sam našao... u šumi... video sam..." „Šta si to video, Hodžsaargh?" Pod njenim prodornim pogledom, Hodžsaargh ustuknu. Kad samo pomisli da je pokušao da ulovi feniksa! Ako ništa, najgore što ostale ptice mogu jeste da ga raskrvare. Zamisli da ga je uhvatio rukama... Obuzela ga je vrlo jasna, goruća želja da ukloni tu pticu odavde. Začudo, druge ptice se ne behu uznemirile. Svaka glava pod kapicom bila je okrenuta prema ptičici na ruci Bake Vedervaks. Svaka nevideća glava pod kapicom. Hodžsaargh uze još jednu kapicu. Dok ju je pričvršćivao ptici na glavu, učinilo mu se načas da je ispod nje spazio odblesak zlata. Zaključi da ga se to ne tiče. Srećno je poživeo mnogo godina u zamku tako što je znao šta ga se tiče, a iznenada mu je bilo veoma jasno da to nije ovo, hvala bogovima. Baka nekoliko puta duboko udahnu. „Dobro", reče. „Sad idemo u zamak." „Zbog čega? Zašto?", reče Ovas. „Pobogu, čoveče, pa šta misliš?"

Teri Pračet 113 „Vampiri su otišli", reče sveštenik. „Dok ste se vi... oporavljali. Gospodin Hodžs... aargh je ustanovio. Ostavili su samo vojnike i, ovaj, sluge. Bilo je mnogo buke, pa je otišla i kočija. Stražari su svud naokolo." „Kako je onda kočija izašla?" „Pa, bila je to vampirska kočija i vozio ju je njihov sluga, ali Džejson Og kaže da je video i gospođu Og." Baka se osloni na zid. „Kuda su otišli?" „Mislio sam da možete da im čitate misli ili tako nešto", reče Ovas. „Mladiću, u ovom trenutku mislim da nisam u stanju da čitam ni sopstvene misli." „Slušajte, Bako Vedervaks, očigledno ste još slabi od gubitka krvi..." „Nemoj da si se usudio ti meni da pričaš šta sam ja", reče Baka. „Nemoj na pamet da ti padne. Dakle, kuda bi ih Gita Og odvela?" „Mislim..." „Ubervald", reče Baka. „Biće da je to." „Molim? Otkud znate?" „Zato što nigde u selu ne bi bilo bezbedno, na guntavo zemljište se ne bi pela po ovakvoj noći, i još s bebom, a bilo bi prosto glupavo krenuti dole u niziju jerbo zaklona nema, a i ne bih se čudila da je voda već odnela drum." „Ali to bi značilo otići pravo u opasnost!" „Veću nego ovde?", reče Baka. „U Ubervaldu umeju s vampirima. Navikli su na njih. Postoje bezbedna mesta. Kao prvo, krčme duž puta za kočije prilično su otporne. Nana je praktična. Kladim se da će joj to pasti na pamet." Trže se i dodade. „Ali završiće u vampirskom zamku." „Pa, neće valjda!" „Osećam to u krvi", reče Baka. „To ti je problem s Gitom Og. Isuviše praktična." Zastade. „Pomenuo si stražare?" „Zaključali su se u citadelu, gazdarice", reče jedan glas s vrata. Bio je to Šon Og, sa ostatkom rulje za sobom. Išao je napred nezgrapno, s jednom rukom ispred sebe. „Sevap", reče Baka. „Ali, gazdarice, ne možemo da uđemo", reče Šon. „Pa šta? Je l' mogu oni da izađu?" „Pa... ne, kanda ne mogu. Ali unutra je oružarnica. Sve naše oružje! I šljokaju!" „Šta to imaš u ruci?" Šon pogleda dole. „Lenkrski vojnički nož", reče. „Ovaj... i mač mi je ostao u oružarnici." „Je l' ima alatku za iščeprkavanje vojnika iz zamkova?" „Ovaj... ne." Baka se pobliže zagleda. „Šta je to spiralno?" „A, to je naprava za pobeđivanje u ontološkim raspravama, može i da se šteluje", reče Šon. „Kralj ju je tražio." „Radi, a?" „Ovaj, ako džarnete kako valja." „A ovo?" „To je alatka za izdvajanje suštinske istine iz date izjave", reče Šon. „I to je Verens tražio, je li?" „Jeste, Bako." „Korisno je za vojnike, a?", reče Ovas. Baci pogled na Baku. Promenila se čim su ostali ušli. Pre toga je bila pogrbljena i umorna. Sada je stajala uspravno i oholo, oslonjena na skele gordosti. „O da, gospodine, jerbo kad druga strana vikne 'Ima da vam odsečemo jaj... jezik", Šon pocrvene i ispravi se, „i tako to..." „Da?"

Terry Pratchet 114 „Pa, vidiš hoće li biti u pravu ili ne", reče Šon. „Treba mi konj", reče Baka. „Imamo Kusopilovo vučno kljuse...", poče Šon. „Presporo." „Ja... ovaj... imam mulu", reče Ovas. „Kralj mi je ljubazno dopustio da je ostavim u štali." „Nit smrdi nit miriše, a?", reče Baka. „Taman za tebe. Poslužiče, onda. Dovedi je, idem po devojke." „Molim? Mislio sam da hoćete na njoj do kolibe! U Ubervald? Sami? Ne mogu to da vam dopustim!" „Ne tražim ja tvoje dopuštenje. Sad trk po mulu ili će Om kanda da se naljuti." „Ali jedva stojite!" „Naravno da mogu da stojim! Briši." Ovas se okrenu okupljenim Lenkranima u potrazi za podrškom. „Ne biste valjda dopustili jadnoj starici da se hvata u koštac s čudovištima po ovako gadnoj noći?" Jedno vreme su piljili u njega, čisto za slučaj da mu se desi nešto zanimljivo gadno. Potom neko iz pozadine reče: „A što bi nas bilo briga šta će biti s čudovištima?" A Šon Og reče: „To je Baka Vedervaks, znaš." „Ali ona je starica!", navaljivao je Ovas. Gomila ustuknu nekoliko koraka. Očigledno je bilo opasno biti blizu Ovsa. „Da li biste vi izašli sami po ovakvoj noći?" Jedan glas iz pozadine reče: „Zavisi da l’ znam gde je Baka Vedervaks." „Nemoj da misliš da te nisam čula, Zoofilijo Karter", reče Baka, ali u glasu joj se osećala malecna primesa zadovoljstva. „Dakle, idemo li po mulu, gospodine Ovse?" „Jeste li sigurni da možete da hodate?" „Naravno da mogu!" Ovas odustade. Baka se s likovanjem isceri svetini i krupnim koracima pođe kroz nju prema štalama, a on je kaskao za njom. Kada je žurno zašao za ugao, gotovo je naleteo na nju, krutu poput štapa. „Je l' me neko gleda?", reče. „Molim? Ne, ne bih rekao. Osim mene, naravno." „Ti se ne računaš", reče Baka. Klonula je, gotovo se skljokala. Uhvatio ju je, a ona ga je tresnula po ruci. Jojsoko očajnički zalepeta krilima. „Pusti me! Samo sam izgubila ravnotežu, ništa više!" „Da, da, naravno. Samo ste izgubili ravnotežu", reče on umirujuće. „I nemoj ti meni da povlađuješ." „Da, da, važi." „Omakne se čoveku, al’ ne može to tako." „Kao što vam se stopalo upravo omaklo..." „Baš tako." „Možda ću onda da vas uhvatim podruku, vrlo je blatnjavo." Jedva joj je razabirao lice. Bilo je kao slika, ali ne neka koju biste okačili iznad kamina. Nekakva je unutrašnja rasprava besnela. „Pa, ako misliš da ćeš pasti...", reče ona. „Baš to, baš to", reče Ovas zahvalno. „Ionako sam malopre skoro povredio skočni zglob." „Oduvek govorim kako mladi u današnje vreme uopšte nisu izdržljivi", reče Baka, kao da isprobava neku ideju. „Jeste, nismo izdržljivi." „A verovatno ti ni vid nije dobar kao moj jerbo previše čitaš", reče Baka. „Ćorav kô krtica, jeste."

Teri Pračet 115 „Dobro." I tako su, sa oprečnim ciljevima i uz povremeno posrtanje, stigli do štala. Mula zatrese glavom prema Baki Vedervaks kada su stigli do njenog prostranog odeljka. Prepoznavala je nevolju kad je vidi. „Malo je jogunasta", reče Ovas. „Je li?", reče Baka. „Videćemo šta možemo u vezi s tim." Nesigurnim korakom prišla je stvorenju i privukla mu jedno uvo k svojim ustima. Prošaputala je nešto. Mula je trepnula. „Sredismo, dakle, i to", reče ona. „Pomozi mi da se popnem." „Dajte samo da stavim uzde..." „Mladiću, možda trenutno nisam u svom najboljem izdanju, ali kad mi zatrebaju uzde za bilo koje stvorenje, mogu lopatom da me odnesu na spavanje. Pomozi mi da se popnem i budi ljubazan pa okreni glavu na drugu stranu dok to radiš." Ovas odustade, načini lopovske merdevine rukama i pomože joj da uzjaše. „Da pođem s vama?" „Imamo samo jednu mulu. Osim toga, zadržavao bi me, sve vreme bih se brinula o tebi." Ona lagano skliznu niz drugu stranu sedla i pade u slamu. Jojsoko odleprša uvis i čučnu na gredu, a da je Ovas obraćao pažnju, zapitao bi se kako ptica s kapicom uspeva tako sigurno da leti. „'Bem ti!" „Madam, znam ponešto o medicini! Niste u stanju ni na čemu da jašete!" „Ne ovog časka, priznajem", reče Baka, malčice prigušenim glasom. Skloni nešto slame s lica i mahnito zamlatara rukom kako bi joj on pomogao da ustane. „Ali čekaj samo dok se saberem..." „Dobro! Dobro! Recimo da ja jašem, a vi iza mene? Sigurno niste teži od harmonijuma, a s njim sam se fino snašao." Baka ga pogleda poput sove. Činilo se da je pijana, na onom stupnju kada nešto što vam do tada ni na pamet ne bi palo izgleda kao dobra zamisao - recimo još jedno piće. Onda, činilo se, donese odluku. „Pa... kad si baš navalio..." Ovas je pronašao komad kanapa i, uz nešto poteškoća proisteklih iz Bakinog nepokolebljivog ubeđenja kako ona njemu čini nekakvu uslugu, uspeo da je priveže iza sedla. „Bez sekirice, ja te i ne teram da pođeš, to imaj na umu, ne treba mi tvoja pomoć." „Bez sekirice?" „'Bez sekiracije, onda", reče Baka. „Malo sam skliznula u seljački govor." Ovas je neko vreme zurio u nju. Potom je sjahao, spustio Baku, pomogao joj da ustane dok se ona bunila, iščezao u noći, ubrzo se vratio iz kovačnice sa sekirom, pomoću još kanapa privezao je sebi oko struka, i ponovo uzjahao. „Učiš", reče Baka. Dok su odlazili, ona podiže ruku. Jojsoko doleprša i smesti joj se na ručni zglob. * * * Vazduh u truckavoj kočiji poprimao je sopstvenu ličnost. Magrat šmrknu. „Sigurna sam da sam skoro presvukla Esmi." Posle besplodne pretrage bebe pogledale su pod sedište. Gribo je spavao sa sve četiri u vazduhu. „E baš liči na njega", reče Nana. „Ne može da vidi otvorena vrata a da ne uđe kroz njih, dušica. I voli da je uz mamicu." „Je l' možemo da otvorimo prozor?", reče Magrat. „Ući će kiša." „Da, ali će izaći smrad", uzdahnu Magrat. „Znaš, zaboravile smo bar jednu vreću igračaka. Verens je stvarno mnogo polagao na te mrdalice."

Terry Pratchet 116 „I dalje mislim da je malčice prerano da počinjete s obrazovanjem jadne bebice", reče Nana, koliko da bi skrenula Magratine misli s trenutnih opasnosti toliko i iz želje da se bori za prava neznalica. „Okruženje je izuzetno važno", izjavi Magrat svečano. „Jesam ja njega ono beše čula kako ti govori da čitaš obrazovne knjige i slušaš gospocku muziku dok čekaš bebu?", reče Nana dok je kočija jurila kroz baru. „Dobro, knjigama ništa nije falilo, ali klavir ne radi kako treba - i mogla sam da čujem samo Šona kako vežba solaže na trubi", reče Magrat. „Nije on kriv što niko neće da mu se pridruži", reče Nana, pa povrati ravnotežu kada kočija poskoči. „Ova kolica piče kô po loju." „Volela bih da nismo zaboravile i korito", razmatrala je Magrat. „I mislim da nam je ostala kesa s dečjom farmom. I nemamo baš mnogo pelena..." „Da je vidim, deder", reče Nana. Magrat joj dodade malu Esmi preko kočije koja se klatila. „Jeste, daj da te vidim...", reče Nana. Plave očice usredsrediše se na Nanu Og. Ružičasto lice na glavici koja se klatarila pogleda je procenjivački, u pokušaju da ustanovi koristi li se ona za piće ili kao klozet. „To je dobro, za ovako malu", reče Nana. „Što se tako usredsredi. Neobično za bebu." „Ako je ovako mala", reče Magrat mračno. „Pst. Ako je Baka unutra, ne meša se. Nikad se ne meša. Osim toga, ne bi njen um bio unutra, ne radi ona to tako." „Šta je, onda?" „Videla si je kako to radi. Šta ti misliš?" „Rekla bih... sve ono zbog čega je ona - ona", pokuša Magrat. „Tako nekako. Smota ga i smesti ga negde na sigurno." „Znaš kako ume i da ćuti na svoj poseban način." „O, da. Niko ne ume da ćuti kô Esmi. Jedva čuješ sopstvene misli od te tišine." Odskakivale su u sedištima dok je kočija upadala u rupu na drumu i iskakala iz nje. „Nano?" „Reci, ljubavi." „Je l' tako da će Verens biti dobro?" „Jašta. Poverila bih onim malim ništarijama sve osim bureta brlje ili krave. Čak i Baka kaže da je Kelda tata-mata..." „Kelda?" „Nešto kao mudra žena. Mislim da se trenutno zove Velika Agi. Ne viđaju se često njihove žene. Neki kažu da postoji samo jedna u isto vreme, a to je Kelda, i da rodi po stotinu dece odjednom." „To zvuči... vrlo...", poče Magrat. „Joks, ja bi' rekla da su oni malko kô patuljci, da skoro i nema razlike osim ispod pregače", reče Nana. „Pretpostavljam da Baka zna", reče Magrat. „I neće da kaže", reče Nana. „Veli, to se tiče samo njih." „I... biće mu dobro kod njih?" „Ma, da." „On je vrlo... mio, znaš." Magratina rečenica visila je u vazduhu. „Baš lepo." „A i dobar je kralj." Nana klimnu glavom. „Samo bih volela da ga ljudi... ozbiljnije shvataju", nastavi Magrat. „Šteta", reče Nana. „Stvarno mnogo radi. I brine o svemu. Ali ljudi kao da ga prosto ne fermaju." Nana se pitala kako ovo da kaže.

Teri Pračet 117 „Mogô bi da proba malko da suzi krunu", pokuša, dok je kočija odskakala preko još jedne kolske brazde. „Ima mnogo patuljaka onde gore na Zmijskoj planini, rado bi mu je smanjili." „Nano, to je tradicionalna kruna." „Da, ali da jadničak nema uši, služila bi mu kô kragna", reče Nana. „I mogô bi da proba malkice da urla." „A, to ne bi mogao, mrzi viku!" „Šteta živa. Ljudi vole kad kralj malko urla. I podrigivanje s vremena na vreme uvek je na ceni. Čak i malčice bančenja bi bilo od neke vajde, ako bi mogô. Znaš, pijanke i tako to." „Mislim da on misli kako narod to ne želi. Veoma je svestan potreba današnjeg građanina." „A, pa, onda s'vatam u čemu je problem", reče Nana. „Ljudima danas treba jedno, a onda im uglavnom sutra treba drugo. Samo ti njemu reci da se baci na urlanje i bančenje." „I podrigivanje?" „Ako 'oće." „I..." „Reci, dušo." „Biće on dobro, a?" „Ma, da. Ništa mu neće biti. To ti je kô u šahu. Pustiš kraljicu da se bori, jerbo ako izgubiš kralja, izgubio si sve." „A mi?" „Ma, nama je uvek dobro. Imaj to na umu. Mi se dešavamo drugim ljudima." * * * Mnogo ljudi dešavalo se kralju Verensu. Ležao je u nekakvom toplom, praznom dremežu i kad god otvori oči, ugledao bi na desetine Figlova kako ga posmatraju pri svetlosti vatre. Načuo je odlomke razgovora ili, bolje rečeno, prepirke. „... 'el nam ovaj sad kraljičak?" „Ja, more, bre." „Ova karakušljiva krbla?" „Ćut, be! Rođa je bolan, utuvi." „Ja, nabijem te! Rođen bolan, mož' bit'!" Verens oseti kako ga mala noga snažno šutira u stopalo. „Vi'š, kraljičko? Si ga sebi s brklju, a, golembaću?" „Jeste, alal ti vera", promumla on. Figl koji ga je ispitivao pijunu mu blizu uva. „A be, ne bi ni tri naprs'ka krdže dadnô za ovog..." Zavladala je iznenadna tišina, odistinska retkost na bilo kom mestu koje sadrži makar jednog Figla. Verens zakoluta očima u stranu. Velika Agi izronila je iz dima. Sada kad ju je jasno video, zdepasto stvorenje izgledalo je kao skraćena verzija Nane Og. I imala je nešto u očima. Verens je, tehnički gledano, bio apsolutni vladar i nastaviće to da bude pod uslovom da ne načini grešku i ne počne od Lenkrana uporno da traži da urade nešto što ne žele. Bio je svestan kako je vrhovni zapovednik njegovih oružanih snaga skloniji da prima naređenja od mame nego od kralja. S druge strane, Velika Agi nije morala ništa ni da kaže. Svi su je samo posmatrali, a onda bi otišli i obavili šta treba. Čovek Velike Agi pojavi se pored nje. „Ti bi da vadiš iz čabra svoju žensku i žgebe, rekla bi' Velika Agi", reče. Verens klimnu glavom. Nije imao dovoljno snage da učini bilo šta drugo. „Al' još ima da budeš bolan u bataljku jerbo si izgubio krvca, rekla' bi Velika Agi. Sad si pokoran jerbo su one vancage metnule nešto u ujed." Verens se u potpunosti slagao. Ma šta da neko kaže, njemu je odgovaralo.

Terry Pratchet 118 Još jedan piksi pojavi se kroz dim sa zemljanom činijom. Bela pena pljuskala je preko ruba. „Ne mo'š da kraljivaš ležećki", reče čovek Velike Agi. „Pa ti je spremila malko kaše..." Piksi spusti činiju, koja je izgledala kao da je puna pavlake, iako su joj tamne linije vijugale po površini. Njen nosilac se povuče sa strahopoštovanjem. „Šta ima unutra?", prokrklja Verens. „Mleko", reče čovek Velike Agi brzo. „I malo prepečenice Velike Agi. I bilje." Verens se sa zahvalnošću uhvati za ove poslednje reči. Sa suprugom je delio neobično ali nepokolebljivo ubeđenje kako je sve što sadrži bilje jestivo i zdravo i hranljivo. „Tako da, dobrano nategni", reče stari piksi. „A ondak će ti nađemo mač." „Nikad nisam koristio mač", reče Verens dok se trudio da se uspravi u sedeći položaj. „Ve-verujem da nasilje nije rešenje, izuzev kad drugog rešenja nema.." „E pa, dobro onda što si ponô kanticu i lopaticu", reče čovek Velike Agi. „Samo ti to popi', kraljičko. Uskoro ćeš drukše na sve da gledaš." * * * Vampiri su lako klizili iznad oblaka pod mesečinom. Ovde gore nije bilo nevremena niti, na Agnesino iznenađenje, hladnoće. „Mislila sam da se pretvarate u slepe miševe!", doviknu ona Vladu. „Ma, možemo ako poželimo", zasmeja se on. „Ali za oca je to malo previše melodramatično. Kaže da ne treba da se povodimo za prostačkim stereotipima." Jedna devojka klizila je pored njih. Prilično je ličila na Lakrimozu, to jest, izgledala je kao neko ko se divi Lakrimozinom stilu i trudi se da izgleda kao ona. Kladim se da nije prirodna brineta, reče Perdita. A kad bih ja stavljala toliko maškare, bar bih se potrudila da ne izgledam kao Panta, Veseli Panda. „Ovo je Morbidija", reče Vlad. „Mada u poslednje vreme naziva sebe Trejsi, da bi bila kul. Mor... Trejsi, ovo je Agnes." „Kako je to dobro ime!", reče Morbidija. „Baš si se lepo setila! Vlade, svi hoće da napravimo pauzu u Pologu. Je l' možemo?" „To mi je pravo...", poče Agnes, ali vetar odnese njene reči. „Mislio sam da idemo u zamak", kaza Vlad. „Da, ali neki od nas nisu jeli danima, ona starica nije bila ni na jedan zub, a grof još ne dozvoljava da se hranimo u Lenkru; on kaže da može i da nije veliko skretanje s puta." „Aha. Pa, ako otac kaže..." Morbidija se vinu odatle. „Nismo bili u Pologu nedeljama", reče Vlad. „Prijatna varošica." „Tamo ćete da se hranite?" „Nije tako kako misliš." „Ne znaš šta mislim." „Ali mogu da pogodim." Osmehnu joj se. „Pitam se da li je otac pristao zato što želi da ti vidiš. Vrlo je lako uplašiti se od nečega što ne poznaješ. A onda bi, možda, mogla da budeš kao neki ambasador. Mogla bi da kažeš Lenkru kakav je zapravo život pod vlašću Svrakpirovih." „Izvlačenje ljudi iz kreveta, krv po zidovima i tako to?" „Agnes, opet ti. Nije pošteno. Kad ljudi saznaju da si vampir, počnu da se ponašaju kao da si nekakvo čudovište." Blago su zaokrenuli kroz noćni vazduh. „Otac je baš ponosan na ono što je uradio u Pologu", reče Vlad. „Mislim da ćeš se zadiviti. A onda bih se možda usudio da se ponadam..." „Ne" „Zaista se trudim da budem pun razumevanja, Agnes." „Napali ste Baku Vedervaks! Ugrizli ste je." „Simbolično. Da joj poželimo dobrodošlicu u porodicu."

Teri Pračet 119 „Ma, je li? Sad je sve u redu, a? I biće vampirica?" „Naravno. I to dobra, čini mi se. Ali to je užasavajuće samo ako veruješ da je rđavo biti vampir. Mi ne verujemo. S vremenom ćeš uvideti da smo u pravu", reče Vlad. „Da, Polog će ti dobro činiti. Nama će. Videćemo šta može da se učini..." Agnes je piljila. Stvarno ima lep osmeh... To je vampir! Pa dobro, ali kad se to izuzme... A, kad se to izuzme, je li? Nana bi ti rekla da iskoristiš ovo što bolje možeš. Nana to možda i može, ali možeš li ti da zamisliš da se poljubiš s ovim? Da, mogu. Priznajem, stvarno ima lep osmeh, i dobro mu stoje ovi prsluci, ali vidi šta je on... Je l' primećuješ? Šta je l' primećujem? Nekako je drugačiji. Samo pokušava da nas obrlati, to je sve. Ne... nešto je tu... novo... „Otac kaže da Polog ima primerno društveno uređenje", reče Vlad. „Pokazatelj onoga što se desi kada odbacimo drevna neprijateljstva i ljudi i vampiri nauče da žive u slozi. Da. Sad nije daleko. Polog je budućnost." * * * Niska, prizemna magla lebdela je između drveća i uvijala se u jezičke kada bi je mulina kopita uskomešala. Kiša je kapala s grana. Povremeno bi se začuo i pokoji nadureni grom, ne od one druželjubive sorte koja rascepi nebo, već ona druga vrsta, koja se mota oko obzorja i zlobno razmenjuje tračeve s drugim olujama. Moćan Ovas je nekoliko puta pokušao da zapodene razgovor sa samim sobom, ali je nevolja s razgovorima što i druga osoba mora da učestvuje. Povremeno bi začuo hrkanje iza sebe. Kada bi se osvrnuo, jojsoko na njenom ramenu zalepetao bi mu krilima u lice. Ponekad bi prestala da hrče i nešto progunđala, a jedna ruka bi ga potapšala po ramenu i pokazala u pravcu koji je izgledao isto kao i svaki drugi pravac. Sada je to učinila. „Šta to pevaš?", zahtevala je Baka. „Nisam pevao mnogo glasno." „Kako se zove?" „Zove se Om je u svetom hramu." „Lepa melodija", reče Baka. „Bodri me", priznade Ovas. Mokra grančica opali ga po licu. Na kraju krajeva, pomisli on, možda imam vampiricu iza sebe, ma koliko dobra ona bila. „Kuraži te, je li?" „Valjda." „Čak i onaj deo sa 'zgromite zlo mačem svojim'? Ja bih se zabrinula zbog toga, da sam Omnijka. Je l’ vas samo malčice šljisnu ako nešto bezopasno slažete, ali vas za ubistvo iseckaju na rezance? Mene bi tako nešto držalo budnu noćima." „Pa, zapravo... uopšte ne bi trebalo da je pevam, da budem iskren. Ijanski sinod izbacio ju je iz pesmarice jer nije u skladu s idealima savremenog omnijanizma." „Onaj stih o smrskavanju nevernika?" „Taj, da." „Svejedno si ga otpevao." „Baka me je naučila tu verziju", reče Ovas. „Rado je smrskavala nevernike?" „Pa, uglavnom mislim da je navijala za smrskavanje gospođe Arim, prve komšinice, ali otprilike ste potrefili, da. Mislila je kako bi svet bio bolji uz malo više smrskavanja i zgromljavanja." „Kanda je u pravu." „Doduše, nema toliko zgromljavanja i smrskavanja koliko bi ona, mislim, volela", reče Ovas. „Baka je bila malčice sklona da osuđuje druge." „Ništa tome ne fali. Osuđivanje je za ljude."

Terry Pratchet 120 „Mi više volimo da to prepustimo Omu, na kraju", reče Ovas i, ovde daleko u tami, ta izjava delovala je izgubljeno i samotno. „Biti čovek znači suditi sve vreme", reče glas iza njega. „Ovo i ono, dobro i loše, svaki dan biraš... to je ljudski." „A jeste li sasvim sigurni da donosite prave odluke?" „Ne. Ali trudim se koliko mogu." „I nadate se milosti, a?" Koščati prst bočnu ga u leđa. „Milost je divna i krasna, al’ prvo ide sud. Inače ne znaš zbog čega tačno nekom ukazuješ milost. Osim toga, vazda slušam kako ste vi Omnijci baš voleli zgromljavanje i smrskavanje." „Bila su to... druga vremena. Sad smrskavamo jedni druge u prepirkama." „I dugim, oštrim raspravama, pretpostavljam?" „Pa, svako pitanje ima dve strane..." „Šta radite kad je jedna pogrešna?" Odgovor se vrati poput strele. „Hteo sam reći, propisano nam je da sagledavamo stvari i iz tuđeg ugla", reče Ovas strpljivo. „Hoćeš da kažeš, iz mučiteljevog ugla, mučenje je ispravno?" „Gospodarice Vedervaks, vi ste rođeni za protivnika u debati." „Vala, nisam!" „Sigurno biste uživali na sinodu, svejedno. Priča se kako umeju danima da raspravljaju o tome koliko anđela može da pleše na vrhu čiode." Gotovo da je osećao kako Bakin um radi. Naposletku ona reče: „Kolike čiode?" „Bojim se da ne znam." „Pa, ako je obična kućevna čioda, biće da je šesnes'." „Pleše šesnaest anđela?" „Jeste." „Zašto?" „Ne znam. Možda vole da plešu." Mula je oprezno silazila nizbrdicom. Ovde je magla postajala gušća. „Prebrojali ste šesnaest", reče Ovas naposletku. „Ne, al' bolji odgovor nećeš dobiti. I vaši sveti ljudi o tome raspravljaju, je li?" „Obično ne. Trenutno besni veoma zanimljiva prepirka o prirodi greha, na primer." „A šta misle? Oni su protiv, je li?" „Nije tako jednostavno. Nije to crno-belo. Ima toliko sivih nijansi." „Joks." „Izvin'te?" „Ne postoji sivo, samo belo kad se uprlja. Čudi me da to ne znaš. A greh je, mladiću, kad s ljudima postupaš kao da su stvari. Uključujući i sebe. Eto šta je greh." „Mnogo je složenije od toga..." „Nije. Jok. Kad ljudi kažu da je nešto mnogo složenije od toga, 'oće da kažu kako brinu da im se istina neće dopasti. Ophoditi se s ljudima kao sa stvarima, eto odakle počinje." „Ma, siguran sam da postoje i gori zločini..." „Ali počinju tako što o ljudima misliš kao o stvarima..." Bakin glas zamre. Ovas je pustio mulu da hoda nekoliko minuta, a onda mu šmrktanje saopšti da se Baka opet probudila. „Znači, čvrsto veruješ, a?", reče ona, kao da ne može da se okane ovoga. Ovas uzdahnu. „Trudim se." „Ali pročitao si mnogo knjiga, rekla bi'. Teško je verovati, zar ne, kad pročitaš mnoštvo knjiga?" „Da", reče on. „A ipak veruješ?"

Teri Pračet 121 „Da." „Zašto?" „Da ne verujem, ne bih imao ništa." Sačekao je malo, a onda pokušao s protivnapadom. „A vi, dakle, niste vernica, gazdarice Vedervaks?" Usledila je tišina od nekoliko časaka dok je mula birala put preko korenja obraslog mahovinom. Ovas je pomislio kako iza njih čuje konja, ali onda se zvuk izgubi u uzdasima vetra. „Pa, rekla bi' da verujem u čaj, izlaske sunca i tako to", reče Baka. „Govorio sam o religiji." „Znam nekol'ko bogova iz ovih krajeva, ako to misliš." Ovas uzdahnu. „Mnogim ljudima vera pruža veliku utehu", reče. Priželjkivao je da bude jedan od njih. „Odlično." „Stvarno? Nekako sam mislio da ćete se usprotiviti." „Nije na meni da im pričam u šta da veruju ako se valjano ponašaju." „Ali zar ne osećate možda kako vas vera privlači, u mračnijim časovima?" „Jok. Već imam termofor." Jojsoko zalepeta krilima. Ovas je zurio u vlažnu, tamnu maglu. Iznenada je bio ljut. „A takvo mišljenje imate o religiji, je li?", reče, u pokušaju da obuzda gnev. „Manje-više i ne mislim o njoj uopšte", reče glas iza njega. Zvučao je slabašnije. Oseti kako ga Baka hvata za ruku da povrati ravnotežu. „Je l' vam dobro?", upita on. „Volela bi' da ovo stvorenje ide brže... Nisam baš sva svoja." „Možemo da stanemo da se odmorimo." „Ne! Sad nije daleko! Joj, što sam bila glupa..." Grom zamumla. On oseti kako joj stisak popušta i začu je kako udara o zemlju. Ovas skoči dole. Baka Vedervaks je zatvorenih očiju nezgrapno ležala na mahovini. Uhvati je za ručni zglob. Osećao se puls, ali bio je strahovito slab. Na dodir je bila hladna kao led. Kada ju je potapšao po licu, otvorila je oči. „Ako u ovom trenutku potegneš religiju", zabrekta, „izmlatiću te kô vola u kupusu..." Ponovo sklopi oči. Ovas je seo da povrati dah. Hladna kao led... da, zračila je nekakvom hladnoćom, kao da je uvek gurala toplotu od sebe. Svaku vrstu topline. Ponovo je začuo konja i slabašno zveckanje amova. Zaustavilo se malo dalje odatle. „Ej?", reče Ovas i ustade. Upinjao se da vidi jahača u tami, ali videlo se samo nejasno obličje dalje niz stazu. „Je l' nas pratite? Oj?" Načinio je nekoliko koraka i razabrao konja, glave pognute zbog kiše. Jahač je bio samo tamnija senka u noći. Ovsa iznenada preplavi strah i on otrča i otpuza natrag do Bakine nepomične prilike. S mukom skide svoj promočeni kaput i pokri je njime, bilo koristi od toga ili ne, a onda očajnički poče da se osvrće u potrazi za nečim čime bi založio vatru. Vatra, eto šta mu treba. Donosi život i rasteruje pomrčinu. Ali ovo drveće bile su visoke jele, toliko mokre da je kapalo s njih, a među crnim stablima rasla je vlažna paprat. Nije tu bilo ničega zapaljivog. Užurbano je pretresao džepove i pronašao navoštenu kutiju s nekoliko poslednjih šibica. Poslužilo bi čak i nešto suvaraka ili busen trave, bilo šta da osuši još šačicu suvaraka... Kiša mu je curila kroz košulju. Vazduh je bio pun vode. Ovas se tako zgrbio da ga je šešir štitio od kiše i izvukao Knjigu o Omu da mu pruži malo utehe. U teškim vremenima, Om će sigurno pokazati put. ...Već imam termofor...

Terry Pratchet 122 „Sunce ti žarko", reče za sebe. Otvori knjigu nasumice, kresnu šibicu i pročita: „...a u to doba, u zemlji Kirinćana, kamile se namnožiše..." Šibica zašišta i ugasi se. Nikakva pomoć, nikakav nagoveštaj. Pokuša ponovo. „...i pogleda u Gul-Aru, i u žal pustinje, i odjaha potom u..." Ovas se prisetio vampirovog podrugljivog osmeha. Kojim rečima možeš verovati? Upalio je treću šibicu drhtavim rukama, opet otvorio knjigu i pročitao pri slaboj treperavoj svetlosti: „...i Brata reče Simoniju: 'Gde tama vlada, veliku ćemo svetlost načiniti...'" Šibica se ugasi. I bi tama. Baka Vedervaks zastenja. Negde u dnu uma Ovsu se učinilo da čuje lagano približavanje kopita. Ovas je kleknuo u blato i pokušao da se moli, ali nikakav glas nije mu odgovarao s neba. Nikad i nije. Rekli su mu da ga ne očekuje. Om više ne dela na taj način. Jedini od svih bogova, učili su ga, Om odgovore šalje pravo u dubine uma. Od vremena proroka Brate, Om je ćutljiv bog. Tako su rekli. Ako ne veruješ, nisi ništa. Postoji samo tama. Uzdrhta u pomrčini. Da li bog ćuti ili nema ko da govori? Ponovo je pokušao da se moli, ovog puta s više očaja, izgovarao je odlomke detinjaste molitve, gubio vlast nad rečima, čak i nad pravcem reči, tako da su ispadale napolje i uzletale u svemir, upućene prosto Žitelju. Kiša mu je kapala sa šešira. Klečao je i čekao u mokroj tami i osluškivao sopstvene misli i prisećao se i još jedanput izvadio Knjigu o Omu. I načinio veliku svetlost. * * * Kočija je tutnjala kroz borove pored jezera, udarila u koren drveta, izgubila točak, otklizala se na boku i stala, a konji su pobegli. Igor se uskobelja na noge, othrama do kočije i podiže vrata. „Ivvinite vbog ovoga", reče. „Bojim fe da fe to uvek defi kad gofpodar nije u kolima. Jefte li fvi dobro, tamo dole?" Jedna ruka zgrabi ga za vrat. „Mogao si da nas upozoriš", zareža Nana. „Skroz-naskroz se istumbasmo! Gde smo, 'lebac ti tvoj? Je l' ovo Nasit?" Šibica zablista i Igor zapali buktinju. „Blivu fmo vamka", reče. ..Čijeg?" „Frakpirovih." „Blizu smo vampirskog zamka?" „Jefte. Miflim da je prošli gofpodar uradio nešto f drumom ovde. Točkovi otpadaju kô ludi, fvaki put. Tako pribavljamo gofte, govorio je." „Nije ti palo na pamet da to pomeneš?", reče Nana kada se uspentrala napolje i počela da pomaže Magrat. „Ivvinite. Fvašta fe ivdešavalo danaf..." Nana uze buktinju. Plamen osvetli znak grube izrade prikucan za drvo. „'Ne prilazite zamku!!"', pročita Nana. „Lepo što su stavili i strelu da pokažu put." „A, gofpodar je to uradio", reče Igor. „Inače ljudi ne bi primetili." Nana se zagleda u pomrčinu. „A ko je sad u zamku?" „Nekoliko flugu." „'Oće da nas puste unutra?"

Teri Pračet 123 „To nije problem." Igor poče da pretura po svojoj ogavnoj košulji i izvuče veoma veliki ključ na kanapu. „Otići ćemo u njihov zamak?", reče Magrat. „Biće da je to jedino mesto u okolini", reče Nana Og i zaputi se stazom. „Kočija se slupala. Kilometrima smo daleko od svega ostalog. 'Oćeš da držiš bebu napolju celu noć? Zamak je zamak. Biće da ima katance. Svi vampiri su u Lenkru. I..." „I?" „Esmi bi tako postupila. Osećam to, u krvi." Malo dalje nešto poče da zavija. Nana pogleda u Igora. „Vukodlak?", reče. „Jefte." „Nije pametno da se motamo ovuda, onda." Pokaza na znak nacrtan na kamenu. „'Ne koriftite ovu najkraću ftavu do vamka", pročita naglas. „Mora čovek da se divi ovakvom mozgu. Svakako je proučavao ljudsku prirodu." „Zar nema nekoliko ulaza?", reče Magrat dok su prolazili pored znaka „Nema da prilazite parkingu, 20 m sleva". „Igore?", reče Nana. „Vampiri fu fe nekad tukli među fobom. Poftoji famo jedan ulav." „Pa dobro, ako moramo", reče Magrat. „Ti uzmi konjića za ljuljanje i torbu sa upotrebljenim pelenama. I mece. I ono što ide ukrug i ispušta zvuke kad se povuče kanap..." Na znaku blizu pokretnog mosta pisalo je: „Poflednja prilika da fe ne približavate vamku", a Nana Og se smejala i smejala. „Grofu se neće baš dopasti ovo što radiš, Igore", reče dok je on otključavao vrata. „Nek fe nofi", reče on. „Fpakovaću fe i odoh u Blintf. Gore uvek ima pofla va Igora. Više udara groma godišnje nego bilo gde drugde u planinama, kažu." Nana Og obrisa oči. „Dobro je što smo već pokisli", reče. „Dobro, ajmo unutra. I, Igore, ako nisi bio ifkren prema nama, izvini, iskren prema nama, ištrikaću gaće od tvojih creva." Igor stidljivo pognu glavu. „A nikad fe ne bih ni ufudio da fe ponadam", promrmlja. Magrat se zakikota, a Igor gurnu vrata i žurno se odgega unutra. „Šta?", reče Nana. „Zar nisi primetila kako te gleda?", reče Magrat dok su pratile ćopavu priliku. „Šta, on?", reče Nana. „Mislim da trza na tebe", reče Magrat. „Mislila sam da je to zbog noge!", reče Nana s malčice panike u glasu. „'Oću da kažem, nisam čak obukla ni najbolje dugačke gaće!" „Mislim da je pomalo romantičan, zapravo", reče Magrat. „Pa, ne znam, stvarno ne znam", reče Nana. „Mislim, laska to meni i sve, al' stvarno ne mislim da bih mogla da izađem s nekim ko je kriv..." „Ko je kriv gde?" Nana Og je oduvek smatrala kako je nju nemoguće šokirati, ali takav neko ne postoji. Šokovi dolaze s neočekivanih strana. „Ja sam udata žena", reče Magrat i osmehnu se na njen izraz lica. I bio je dobar osećaj makar jednom postaviti ekserčić na stazu Naninog bezbrižnog bazanja kroz život. „Ali je l'... 'oću reći, je l' Verens, znaš već, u redu u..." „Ma, da. Sve je... u redu. Ali sad razumem tvoje viceve." „Šta, sve?", reče Nana, kao neko ko je ustanovio da su mu otklonili sve kečeve iz omiljenog špila. „Pa, ne onaj sa sveštenikom, staricom i nosorogom." „I nadam se da ne!", reče Nana. „Taj nisam razumela pre četrdesete." Igor dohrama natrag.

Terry Pratchet 124 „Famo fluge fu tu", reče. „Možete da odfednete u mojim odajama u ftaroj kuli. Vrata fu debela." „Gospođa Og bi zaista volela", reče Magrat. „Baš sad je rekla kako imaš dobre noge, je l' tako, Nano..." „Hoćete jednu?", ponudi Igor usrdno dok ih je vodio uz stepenice. „Imam ih dofta, a i treba mi mefta u hladnjači." „Šta veliš?", reče Nana i ukopa se. „Ako vam vatreba neki organ, ja fam vam na rafpolaganju", reče Igor. Od Magrat dopre krkljav kašalj. „Imaš... komade ljudi koje čuvaš na ledu?", reče Nana užasnuto. „Komade nepoznatih ljudi? Otfikarene? Neću ni korak dalje!" Sad je Igor izgledao užasnuto. „Nifu nepovnati", reče. „Rodbina." „Iskasapio si rodbinu?", reče Nana povlačeći se. Igor je grozničavo mlatarao rukama. „Takav je običaj!", reče. „Fvaki Igor oftavi telo porodici! Što traćiti organe? Uvmite mog ujku Igora, on je umro od bivona, dakle imao je fafvim dobro frce i bubrege, profto preklinjali da ih uvmeš, a pluf je imao dedine šake, a bile fu to šake kô bombona, da vnate." Šmrcnu. „Voleo bih da fam ih ja dobio, bio je fjajan hirurg." „Pa... znam da se u svakoj porodici govori nešto u smislu 'ima tatine oči'...", poče Nana. „Ne, ima ih moj brat od nerođene tetke, Igor." „Ali... ali... ko seče i zašiva?", upita Magrat. „Ja. Fvaki Igor fe nauči kućnoj hirurgiji kod tate na krilu", reče Igor. „A onda vežba kod dede na bubrevima." „'Zvin'te", kaza Nana. „Šta reče, od čega ti je umro ujka?" „Od bivona", reče Igor i otključa još jedna vrata. „Osuo se njim?" „Krdo je palo na njega. Neobjašnjiv fenomen. Ne govorimo o tome." „Izvini, hoćeš da kažeš kako operišeš sam na sebi?", reče Magrat. „Nije teško kad vnaš šta radiš. Ponekad ti vatreba ogledalo, ravume fe, i lakše je ako ima ko da ftavi prft na čvor." „Zar to ne boli?" „Ma, ne, uvek im kažem da ga fklone pre nego što vategnem konac." Vrata se otvoriše uz škripu. Bio je to dug, izmučen, kenjkav zvuk. Zapravo je bilo više škripe nego vrata i nastavila se još nekoliko sekundi nakon što su se vrata zaustavila. „Zvuči užasno", reče Nana. „Hvala. Trebalo mi je nekoliko dana da ih fredim. Takva škripa ne naftaje fama od febe." Začu se lavež iz tame, nešto skoči na Igora i obori ga. „Beži, mavuljo jedna velika!" Bio je to pas. Ili nekoliko pasa smotanih u jednog, takoreći. Imao je četiri noge i sve su bile gotovo iste dužine iako ne, primeti Magrat, iste boje. Imao je jednu glavu, iako je levo uvo bilo crno i šiljato a desno smeđe-belo i klempavo. Životinja je bila veoma poletna na polju balavljenja. „Ovo je Fecko", reče Igor, koji se upinjao da se uspravi pod pljuskom uzbuđenih šapa. „Blefavko matori." „Secko... da,", reče Nana. „Dobro ime. Dobro ime." „Ima dvadefet ofam godina", reče Igor kada ih je poveo niz zavojite stepenice. „Neki njegovi delovi." „Baš besprekorni šavovi", reče Magrat. „Kao lutka. Raduje se kô kuče što... kako vidim ima dva..." „Imao fam jedan viška", reče Igor, koji je išao napred, a Secko je skakutao pored njega. „Pomiflih, tako je frećan f jednim, vamifli kako bi fe lepo zabavljao f dva..."

Teri Pračet 125 Usta Nane Og nisu se otvorila ni dopola. „Nemoj reč da si rekla, Gita Og!", obrecnu se Magrat. „Ja?", reče Nana nedužno. „Da! A pošla si. Videla sam! Znaš ti da je pričao o repu, ne o... nečem drugom." „Ma, fetio fam fe ja toga odavno", reče Igor. „Očigledno je. Tako ti fe ne ofuca organ, pluf možeš jedan da koriftiš dok menjaš drugi. Ifprobao fam na febi." Koraci su im odjekivali stepeništem. „O čemu mi to tačno pričamo, a?", reče Nana, tihim, „pitam iz čiste radoznalosti" glasom. „Frcima", reče Igor. „A, dva srca. Imaš dva srca?" „Jefte. Drugo je pripadalo jadnom gofin Fvajncu dole u ftrugari, ali njegova žena reče da njemu nije ni od kakve vajde pofle nefreće, kad već nema glavu što uv njega ide." „Ti baš držiš svoj život u sopstvenim rukama, a?", reče Magrat. „Ko ti je odradio mozak?", reče Nana. „Ne možeš fam da radiš movgove", kaza Igor. „Samo... imaš sve te šavove..." „Ma, ftavio fam febi metalnu ploču u glavu", reče Igor. „I žicu niv vrat fkrov dole do čivama. Pun mi je više kufer fvih onih udara groma. Evo naf." Otključa još jedna jecava vrata. „Moj fobičak." Bila je to memljiva, lučno zasvođena soba, u kojoj je očito živeo neko kome gosti ne dolaze često. Imala je pseću korpu ispred kamina i krevet s dušekom i jednim ćebetom. Kredenci grube izrade nalazili su se duž zidova. „Pod onim je poklopcem bunar", reče on, „a klovet je onamo..." „Šta je s druge strane onih vrata?", reče Nana i pokaza na vrata s teškim rezama. „Ništa", reče Igor. Nana ga oštro pogleda. Ali reze su se vrlo odlučno nalazile s ove strane. „Ovo izgleda kao grobnica", reče. „S kaminom." „Dok je ftari grof bio živ, voleo je da fe ogreje uveče pre nego što ivađe", reče Igor. „Vlatno doba je to bilo. Va ovu bagru ni pet para ne dajem. Je l' vnate da fu tražili da fe otarafim Fecka?" Secko skoči i pokuša da lizne Nanu po licu. „Jednom fam video kako ga je Lakrimova šutnula", kaza Igor mračno. Protrlja ruke. „Gofpe, da vam donefem nešto va jelo?" „Ne", rekoše Nana i Magrat uglas. Secko pokuša da lizne Igora. Taj pas mogao je sve zajedno da ih liže do prekosutra. „Fecko, pravi fe mrtav", reče Igor. Pas leže i prevrnu se na leđa s nogama u vazduhu. „Vidite?", reče Igor. „Vapamtio je!" „Zar nećemo biti zarobljene ovde dole ako dođu Svrakpirovi?", reče Magrat. „Ne filave oni ovamo. Nije dovoljno moderno va njih", reče Igor. „A poftoje ivlavi ako fiđu." Magrat baci pogled na vrata zatvorena rezama. Nisu izgledala kao izlaz kakav bi iko poželeo. „A oružje?", reče. „Pretpostavljam da nema nikakvih antivampirskih stvari u vampirskom zamku, a?" „Ma, fvakako da ima", reče Igor. „Ima?" „Koliko god hoćete. Ftari gofpodar je baš držao do toga. Kad fmo očekivali gofte, uvek bi rekao: 'Igore, poftaraj fe da provori budu čifti i da naokolo bude dofta limunova i komada ukrasa koji fe mogu lako pretvoriti u religijfke fimbole.' Voleo je kad ljudi igraju po pravilima. Ftari gofpodar je bio vrlo fer."

Terry Pratchet 126 „Da, ali zar to ne bi značilo da će poginuti?", reče Nana. Otvori kredenac, a iz njega ispade pregršt smežuranih limunova. Igor slegnu ramenima. „Nekad pobediš, nekad ivgubiš", reče. „Ftari gofpodar je imao običaj da mi kaže: 'Igore, kad vampiri budu fve vreme pobeđivali, biće to dan kada će fve nepovratno poći naopako.' Fvejedno fe nervirao kad mu neko mavne foknu. Rekao bi: 'Kretenu, to je bila fvila, košta defet dolara par u Ank-Morporku.'" „Verovatno je trošio i puno para na upijajuću hartiju", reče Nana. Drugi kredenac skrivao je policu punu kolaca, kao i malj i jednostavan anatomski dijagram, na kome je srce bilo označeno sa X. „Fkicu fam ja fmiflio, gospođo Og", izjavi Igor ponosito. „Ftarom gofpodaru je bilo više dofta ljudi koji ukucavaju kočeve gde im dune. Rekao je da mu fmrt ne fmeta, da će biti fpokojno, al' ne želi da ivgleda kao cediljka." „Bistar si ti, a, Igore?", reče Nana. Igor se ozari. „Imam dobar movak." „Sam si ga birao, a? Ne, samo se šalim. Mozgove ne radiš sam." „Imam dalekog rođaka na Nevidljivom univervitetu, vnate." „Stvarno? Šta radi tamo?" „Pluta u tegli", reče Igor ponosito. „Da vam pokažem podrum fa fvetom vodicom? Ftari gofpodar je napravio vrlo lepu vbirku." „Molim? Vampir je skupljao svetu vodicu?", reče Magrat. „Mislim da počinjem da razumem", reče Nana. „Imao je sportskog duha, je l' tako?" „Jefte, baš tako!" „A dobar sportista hrabroj lovini uvek pruži poštenu priliku", reče Nana. „Čak i ako to znači da imaš podrum pun popovskog šampanjca. Zvuči kô uman tip, taj tvoj matori. Ne kô ovaj novi. Ovaj je samo domišljat." „Ne razumem", reče Magrat. „Ako ga ubiju, za vampira to nije ništa", kaza Nana. „Vazda nađu načina da se vrate. To zna svak' ko išta zna o vampirima. Ako ih nije preteško ubiti, ljudi sve to shvate kô malu pustolovinu, pa ga mahom izbodu kocem ili ga ćušnu u reku i odu kući. On onda proživi finu, spokojnu deceniju ili tako nešto, mrtav, a onda se vrati iz groba, pa opet ožeži. Tako ga nikad ne unište do kraja, a momci iz sela dobiju malo zdrave gimnastike." „Svrakpirovi će doći za nama", reče Magrat i prigrli bebu. „Videće da nismo u Lenkru, a znaće da nismo mogle dole do nizije. Naći će i smrskanu kočiju. Nano, naći će nas." Nana pogleda u zbirku ćupova i boca, kao i kočeve, uredno poređane po veličini. „Trebaće im malko vremena", reče. „Imamo fore da se... spremimo." Okrenula se s bocom blagoslovene vode u jednoj ruci, napetim samostrelom s drvenom strelicom u drugoj, i vrećom buđavih limunova u ustima. „Ab ia a obamo a mo ain", reče. „Molim?", reče Magrat. Nana ispljunu limunove. „Sad ima da probamo na moj način", reče. „Ne umem vala da mislim kô Baka, al', more, umem da se ponašam kô ja. Glavologija je za one što umeju s njom da se Vataju u koštac. Mi ima da i' umlatimo kô šišmiša u kupusu." * * * Vetar je hujao pustarom na ivici Lenkra i šištao kroz vres. Oko nekih starih humki, napola zakopanih ispod kupina, tresao je mokre grane jednog jedinog trnovitog drveta i cepao na froncle zavojiti dim koji se dizao između korenja. Začu se vrisak. Tamo dole, Figlovi su se upinjali koliko god su mogli, ali snaga nije isto što i težina i masa, a čak i dok su mu piksiji visili sa svih udova, a sama Velika Agi mu sedela na grudima, bilo je teško Verensa držati pod paskom.

Teri Pračet 127 „Možebit' je piće bilo maličak preštrklo?", reče čovek Velike Agi, dok je gledao naniže u Verensove zakrvavljene oči i usta puna pene. „Velim, možebit' ne valja što smo mu dali pe'set puta više no što mi uznemo. Nije navikô..." Velika Agi slegnu ramenima. S druge strane humke desetak piksija poleđuške je uvlačilo mač kroz rupu koju su prokopali do susedne prostorije. Bio je pristojno očuvan, za bronzu. Nekadašnje lenkrske poglavice smatrale su kako ih treba sahranjivati sa oružjem kako bi se borile protiv neprijatelja i u narednom svetu, a pošto ne biste ni postali poglavica drevnog Lenkra ako niste već poslali mnoštvo neprijatelja na naredni svet, voleli su da ponesu pouzdano oružje koje će potrajati. Pod vođstvom starog piksija, namestili su ga nadomak Verensove razmahane ruke. „Jeste l' zajni?", reče čovek Velike Agi. „Je'n! Dva! Četir'!" Figlovi odskočiše na sve stane. Verens je poleteo gotovo pravo uvis, odbio se od krova, dograbio mač, mahnito sekao sve dok nije prosekao sebi rupu do spoljašnjeg sveta, i pobegao u noć. Piksiji nagurani uza zidove humke okrenuše se ka Keldi. Velika Agi klimnu glavom. „Velika Agi veli kako ima da pripazite da se ne ojadi", reče stari piksi. Hiljadu komada malog ali veoma oštrog oružja zamaha po zadimljenom vazduhu. „Vancage!" „Da i' pokokam!" „NakMakfigl!" Nekoliko sekundi kasnije prostorija je bila prazna. * * * Nana je žurila velikom dvoranom zamka natovarena kočevima, a onda se ukopa. „Šta je ono, sunce mu poljubim?", reče. „Preko celog-celcatog zida!" „A, ponof i dika ftarog grofa", reče Igor. „Nije bio mnogo moderan, uvek je fam govorio, ali Vek voćnog šišmiša ima fvojih dobrih ftrana. Nekad bi fviruckao fatima i fatima..." Bile su to orgulje, ili možda ono što orgulje žele da postanu kad porastu, jer nadnosile su se nad čitavu ogromnu prostoriju. Kao zakleti ljubitelj muzike, Nana nije mogla da odoli a da ne trkne da ih razgleda. Bile su crne, zamršene rezbarije od abonosa obrubljivale su i prekrivale svirale, a miksture i klavijature bile su načinjene od mrtvog slona. „Kako rade?", reče. „Na vodeni pogon", reče Igor. „Poftoji podvemna reka. Ivrađene fu po gofpodarovim fopftvenim nacrtima..." Nana pređe prstima preko mesingane ploče prišrafljene iznad klavijature. Pisalo je: „SLHUŠAJTE TECU NOĆI. SFIRAJU TIFNA MUSIKA. Proizv. Bergolt Statli Džonson, Ank-Morpork." „Ovo je džonson", dahnu ona! „Nisam takla džonsona godinama..." Pogleda pobliže. „Šta je ovo? 'Vrisak l'? 'Grom 14'? 'Vučje zavijanje 5'? Čitava jedna mikstura označena sa 'škripa podova'! Je l' može na ovome da se svira muzika?" „O, da. Ali ftarog gofpodara više fu vanimali... efekti." Na stalku je još, pod slojem prašine, stajala notna sveska po kojoj je neko vredno pisao i križio. „Povratak neveste osvete sina grofa Svrakpira, pročita Nana naglas i primeti da je naknadno neko dopisao, a potom prekrižio, 'S dubine od 20.000 hvati (?)'. Sonata za oluju, podrumska vrata i devojke u oskudnoj odeći. A, tvoj stari gospodar se pomalo bavio i umetnošću?" „Na jedan...pofeban način", reče Igor setno. Nana se vrati. „Magrat će biti bezbedna, je l' tako?", reče i ponovo uze kočeve. „Vrata fu ruljootporna", reče Igor. „A Fecko je devet tridefetofmina rotvajler."

Terry Pratchet 128 „Koji delovi, iz čiste radoznalosti?" „Dve noge, jedno uvo i donja vilica", reče Igor bez oklevanja dok su žurno odlazili dalje. „Da, ali ima mozak španijela", reče Nana. „U koftima je to", reče Igor. „Uhvati ljude u čeljufti i mlati ih repovima dok fe ne onefvefte." „Ubija ih tako što maše repovima?" „Ponekad fe udave u balama", reče Igor. * * * Krovovi Pologa pomaljali su se iz tame dok su se vampiri spuštali. Nekoliko prozora blistalo je od svetlosti sveća kada su Agnesina stopala dotakla zemlju. Vlad doskoči pored nje. „Naravno da ga po ovakvom vremenu nećeš videti u najboljem svetlu", reče. „Ima vrlo lepih građevina na gradskom trgu, i zgrada skupštine je baš fina. Otac je platio časovnik." „Stvarno." „I sahat-kulu, razume se. Ovdašnje izrade, naravno." „Vampiri imaju puno para, a?", reče Agnes. Varoš je izgledala povelika, i prilično je ličila na varošice u unutrašnjosti, dole u ravnici, ako se izuzme izvesna količina šećerlemastih rezbarija na strehama. „Pa, porodica oduvek poseduje imanja", reče Vlad, ne obraćajući pažnju na sarkazam. „Novac se gomila, znaš. Vekovima. A, naravno, nismo imali preterano razvijen društveni život." „Niti trošili mnogo na hranu", reče Agnes. „Da, da, bravo..." Zvono zazvoni negde iznad njih. „Sad ćeš da vidiš", reče Vlad. „I shvatićeš." * * * Baka Vedervaks otvori oči. Plamenovi su buktali tik ispred nje. „O", reče. „Dobro, onda..." „A. Bolje nam je, zar ne?", reče Ovas. Ona naglo okrenu glavu. Potom pogleda naniže, u paru koja joj se dizala s haljine. Ovas se provuče između grana dve jele i baci još naramak opalog drveta na vatru. Cvrčalo je i bacalo varnice. „Koliko sam se... odmarala?", upita Baka. „Oko pola sata, čini mi se." Crvena svetlost i crne senke plesale su među drvećem. Umesto kiše padala je susnežica, ali iznad njih se pretvarala u paru. „Svaka čast što si upalio vatru u ovoj pomrčini", reče Baka. „Zahvalan sam Omu na tome", reče Ovas. „Baš lepo od njega, ondak. Ali moramo... dalje." Baka pokuša da ustane. „Nije daleko. Sve nizbrdo..." „Mula je pobegla", reče Ovas. „Imamo noge, zar ne? Osećam se bolje posle... odmora. Vatra me je malo... vratila u život." „Suviše je mračno i svakako suviše mokro. Sačekajte do jutra." Baka se uspravi. „Ne. Nađi štap ili nešto čime mogu da se podupirem. Hajde." „Pa... postoji šumarak leske odmah tu niz padinu, ali..." „Baš to mi i treba, fin leskov prut. Šta stojiš tu? Bolje mi je iz minuta u minut. Briši." On iščeznu među pokislim senkama. Baka poče da maše suknjama pored plamenova radi strujanja toplog vazduha, a nešto maleno i belo izlete iz pepela i zaplesa naspram vatre i susnežice. Ona ga podiže iz mahovine.

Teri Pračet 129 Bio je to komad tankog papira, oprljeni ugao stranice. Jedva je uspela da, pri crvenoj svetlosti, razabere reči: „...od Oma... pomoć pruži... Osori zgromi..." Papir je bio prilepljen uz nagorelu traku kožnog poveza. Posmatrala ga je neko vreme, a onda ga pažljivo spustila u plamen kada je krckanje grana nagovestilo Ovsov povratak. „Je l' možete uopšte da pronađete put pod ovim uslovima?", reče i dade joj dugačku leskovu motku. „Da. Ti ćeš mi ići s jedne strane i imam štap. Sad je prosto, kao šumu preći, a?" „Ne izgledate ništa bolje." „Mladiću, ako budemo čekali da ja tebi počnem da izgledam zanimljivo, ima da budemo ovde godinama." Ona podiže ruku i jojsoko dolete iz senki. „Svejedno, svaka čast što si uspeo da upališ vatru", reče bez osvrtanja. „Oduvek mi se činilo da će iskrsnuti neko rešenje ako se oslonim na Oma", reče Ovas dok je žurio za njom. „Ja bi' rekla da Om pomaže onima koji pomažu samima sebi." * * * Širom varošice Polog prozori bi zablistali kada bi se lampe popalile i čulo se uklanjanje reza s vrata. Zvono je i dalje zvonilo kroz maglu i nadjačavalo sve ostalo. „Inače se okupljamo na gradskom trgu", reče Vlad. „Ali sad je pola noći!", reče Agnes. „Da, ali ne dešava se mnogo često, a u sporazumu stoji 'ne više od dvaput mesečno"', reče Vlad. „Je l' vidiš koliko je ovo mesto napredno. Ljudi su bezbedni u Pologu. Prizvali su se pameti. Nema kapaka na prozorima, vidiš? Ne moraju da zabarikadiraju prozore ili da se kriju po podrumima, a moram priznati da ljudi to rade u... lošije sređenim delovima naše zemlje. Zamenili su strah bezbednošću. Oni..." On posrnu i uhvati se za zid. Potom protrlja čelo. „Izvini. Osetio sam se malo... čudno. Šta sam ono hteo da kažem?" „Otkud ja znam?", obrecnu se Agnes. „Pričao si kako su svi srećni jer im vampiri dolaze u goste ili tako nešto." „A, da. Da. Zbog saradnje, a ne neprijateljstva. Jer..." - izvuče maramicu iz džepa i obrisa lice - „...jer ... no, videćeš... je l' ovde prohladno?" „Samo vlažno", reče Agnes. „Hajdemo na trg", promrmlja Vlad. „Sigurno će mi biti bolje." Trg se nalazio tik ispred njih. Neko je popalio buktinje. Ljudi se behu okupili, većinom ogrnuti ćebićima ili kaputima preko pidžama, i stajali su uokolo u besciljnim grupama, kao ljudi koji su čuli požarni znak za uzbunu, ali ne vide dim. Jedno ili dvoje ugledaše Vlada i začu se izvesna količina kašljucanja i premeštanja s noge na nogu. Ostali vampiri spuštali su se kroz maglu. Grof se lako prizemlji i klimnu glavom Agnes. „A, gospođice Nit", reče neodređeno. „Vlade, jesmo li svi tu?" Zvono prestade. Časak kasnije slete Lakrimoza. „Još je vucaraš sa sobom?", reče Vladu i podiže obrve. „Šta da se radi..." „Samo ću nakratko da proćaskam s gradonačelnikom", reče grof. „Voli da bude u toku." Agnes ga je posmatrala kako odlazi prema niskom dežmekastom čoveku koji je, uprkos tome što su ga izvukli iz kreveta usred vlažne noći, izgleda bio dovoljno pribran da stavi zlatni lanac koji označava njegov položaj. Primetila je kako vampiri staju u red ispred zvonika, na metar, metar i po razdaljine jedni od drugih. Šalili su se i dovikivali, osim Lakrimoze, koja je besno piljila pravo u nju. Grof je bio zadubljen u razgovor s gradonačelnikom, koji je zurio u stopala. Sada su, s druge strane trga, ljudi počinjali da staju u redove. Nekoliko sitne dece otrglo se roditeljima iz ruku i uz smeh počelo da se juri duž redova.

Terry Pratchet 130 A sumnja se polako rascvetavala u Agnes poput velike crne ruže crvenih rubova. Vlad mora da je osetio kako joj se telo ukočilo, jer je čvršće uhvati za ruku. „Znam šta misliš...", poče. „Ne znaš šta mislim, ali reći ću ti šta mislim", reče ona, trudeći se da joj glas ne zadrhti. „Vi ste..." „Slušaj, moglo bi biti mnogo gore, nekad je bilo mnogo gore..." Grof užurbano priđe. „Dobre vesti", reče. „Troje dece je upravo napunilo dvanaest godina." Osmehnu se prema Agnes. „Imamo malu... ceremoniju pre glavne lutrije. Obred prelaza, takoreći. Mislim da jedva čekaju, pravo da vam kažem." Posmatra te da vidi kako ćeš reagovati, reče Perdita. Vlad je prosto glup, a Lakrimoza bi od tvoje kose izatkala rukavicu za kupanje kad bi joj se pružila prilika, ali ovaj će ti skočiti za grlo ako samo trepneš u pogrešnom trenutku... Zato nemoj da trepćeš u pogrešnom trenutku, hvala unapred, jer čak i plodovi mašte vole život... Ali Agnes je osećala kako oko nje narasta užas. I nije bio kako treba, bila je to pogrešna vrsta užasa, zatupljujuće, hladno, mučno osećanje koje ju je sledilo na mestu. Morala je da učini nešto, šta bilo, da raščini ovaj strahotni stisak. Vlad progovori. „Nije ništa dramatično", reče brzo. „Malecna kap krvi... Otac je otišao u školu i objasnio im sve o državljanstvu..." „Baš lepo", prokrklja ona. „Je l' dobiju značku?" Mora da je iza ovoga stajala Perdita, nije mogla da zamisli da bi Agnes rekla nešto tako neukusno, čak ni radi sarkazma. „Ha, ne. Ali odlična ideja", reče grof i uputi joj još jedan hitar osmeh. „Da... možda značka ili pločica. Nešto što će im biti dragoceno kasnije u životu. Zapamtiću ovo. Dakle... počnimo. Gradonačelnik je okupio mališane..." Začuo se povik odnekud pozadi iz gomile i Agnes načas ugleda jednog čoveka kako pokušava da se progura napred. Gradonačelnik klimnu glavom dvojici obližnjih ljudi. Požuriše među svetinu. Nastade nekakvo komešanje u senkama. Učini joj se da je čula ženski vrisak, iznenada prigušen. Vrata se zalupiše. Kada se gradonačelnik okrenuo natrag, pogledao je Agnes pravo u oči. Ona skrenu pogled, jer nije želela da vidi taj izraz lica. Ljudi umeju dobro da zamisle razne vidove pakla, a u nekima prebivaju još za života. „Da nastavimo?", reče grof. „Vlade, bi li mi pustio ruku?", reče Agnes slatkim glasom. Samo čekaju da odreaguješ, prošaputa Perdita. Aha, reče Agnes u sopstvenoj glavi, znači treba samo da stojim i posmatram? Kao svi ostali? Samo sam htela da ti skrenem pažnju. Šta su im to uradili? Kao da svinje stanu u red za Praščićnu noć! Mislim da su se prizvali pameti, reče Agnes. Pa, dobro... samo zbriši onaj osmeh Lakrimozi s lica, to je sve što tražim... Mogli su da se kreću veoma brzo. Čak ni vrisak ne bi upalio. Možda bi ih jednom dobro opaučila i to bi bilo to. I možda bi se probudila kao vampirica, nesposobna da razlikuje dobro od zla. Ali nije to suština. Suština je ovo ovde i sada, jer delala je ovde i sada. Videla je svaku kap vlage u vazduhu, osećala dim spaljenog drveta sa ovlaženih vatri, čula pacove u slamnatim krovovima kuća. Čula su joj radila prekovremeno kako bi što bolje iskoristila poslednjih nekoliko sekundi. „Ne vidim zašto!" Lakrimozin glas proseče kroz maglu poput testere. Agnes trepnu. Devojka je stigla do oca i streljala ga je pogledom. „Zašto uvek ti počinješ?", zahtevala je. „Lakrimoza! Šta je tebe spopalo? Ja sam poglavar klana!" „Ma, je li? Zauvek?" Grof je izgledao zabezeknuto. „Pa, da. Naravno!" „Znači ti ćeš večito da nas gaziš, zauvek? Prosto ćemo ti zauvek biti deca?" „Mila moja, šta to misliš da..."

Teri Pračet 131 „I nemoj da si probao sa mnom da pričaš tim glasom! To radi samo na mesu! Znači, zauvek ćete da me šaljete u sobu kad nisam poslušna?" „Priuštili smo ti sopstvenu spravu za mučenje..." „A, da! I zato moram da klimam glavom i smeškam se i budem fina prema mesu?" „Ne razgovaraj tako sa ocem!", prodra se grofica. „I nemoj tako da govoriš o Agnes!", zareža Vlad. „Jesam li izgovorila 'Agnes'? Jesam li na bilo koji način stavila do znanja da je reč o njoj?", reče Lakrimoza hladno. „Ne bih rekla. Ne bi mi ni na pamet palo da je uopšte pomenem." „Ovakve prepirke ne dolaze ni u šta, a kamoli u obzir!", viknu grof. „I to je to, je l' da?", reče Lakrimoza. „Mi se ne prepiremo! Samo radimo šta nam ti kažeš, zauvek." „Dogovorili smo se..." „Ne, ti si se dogovorio, a niko ti nije protivrečio. Vlad je bio u pravu!" „Je li?", reče grof. „A u čemu to, molim te?" Vladova usta otvoriše se i zatvoriše jednom ili dvaput dok je užurbano sklapao smislenu rečenicu. „Može biti da sam pomenuo kako sve ovo s Lenkrom možda nije baš mudro..." „A", reče grofica. „Odjednom znaš toliko o mudrosti a imaš jedva dvesta godina?" „Nije mudro?", reče grof. „Ja bih rekla glupo!", reče Lakrimoza. „Značke? Pokloni? Mi ništa ne dajemo! Mi smo vampiri! Uzimamo šta hoćemo, evo ovako..." Pružila je ruku, dograbila čoveka pored sebe, i okrenula se, otvorenih usta i uzlepršale kose. I stala, kao da se zaledila. Onda se skljoka, jednom rukom se uhvati za grlo, i prostreli oca pogledom. „Šta si to... uradio?", prodahta. „Grlo mi je... kao da... Nešto si uradio!" Grof protrlja čelo i uštinu se za hrbat nosa. „Laki..." „I nemoj tako da me zoveš! Znaš koliko to mrzim!" Začuo se kratak vrisak nekog manje važnog vampira iza njih. Agnes nije mogla da mu se seti imena, verovatno je bilo Fenrir ili Maledikta ili tako nešto, ali sećala se da više voli da ga zovu Džerald. Klonuo je na kolena i počeo da grebe grlo. Nijedan drugi vampir nije izgledao srećno. Na zaprepašćenje građana, dvoje su klečali i stenjali. „Ne osećam se... baš najbolje", reče grofica, koja se blago klatila. „Rekla sam ti kako mislim da vino nije dobra zamisao..." Grof se okrenu i zagleda se u Agnes. Ona ustuknu korak. „Ovo je tvoje maslo, zar ne?" „Naravno da jeste!", zavapi Lakrimoza. „Znaš i sam da se starica negde sklonila, a sigurno je znala kako se Vlad raspilavio oko ove debeljuce!" Nije ovde s nama, a?, reče Perdita. Zar ti ne znaš?, pomisli Agnes i opet ustuknu. Pa, mislim da nije, ali da li ovo ja razmišljam? Vidi, sakrila se u sveštenika, toliko znamo. Ne, ne znamo, ti si samo pomislila kako bi to bilo pametno jer bi svi mislili da se krije u bebi. „Odgamiži ti lepo natrag u mrtvački kovčeg i istruni, ljigava mala larvo!", reče Agnes. Nije bilo baš najbolje, ali uvrede smišljene na licu mesta retko kada su dobro sročene. Lakrimoza se baci na nju, ali još nešto nije bilo kako valja. Umesto da klizne vazduhom poput baršunaste smrti, zanosila se kao ptica slomljenog krila. Ipak, uz pomoć gneva se osovi na noge ispred Agnes, i pruži jednu kandžu da izgrebe... Agnes je udari svom snagom i oseti kako i Perdita udara zajedno s njom. Mogućnost da je pogodi nije trebalo ni da postoji - devojka je bila dovoljno brza da triput optrči oko Agnes pre nego što do toga dođe - ali pogodila je. Stanovništvo Pologa posmatralo je vampiricu kako posrće unazad i krvari. Gradonačelnik podiže glavu. Agnes se spusti u polučučanj i podiže pesnice.

Terry Pratchet 132 „Ne znam kuda je otišla Baka Vedervaks", reče. „Možda je ovde sa mnom, a?" Pogodi je blesak sumanutog nadahnuća i ona dodade Bakinim oštrim glasom: „A ako me opet oboriš, ima da ti progrizem čizme pravac uvis!" „Fin pokušaj, gospođice Nit", reče grof i zaputi se ka njoj krupnim koracima. „Ali ne bih rekao..." On stade i grčevito ščepa zlatni lanac koji mu se iznenada našao oko vrata. Iza njega gradonačelnik potegnu svom snagom i obori vampira na zemlju. Građani se zgledaše i svi se pokrenuše odjednom. Vampiri uzleteše, u pokušaju da dostignu nekakvu visinu, i počeše da šutiraju ruke koje su grabile za njima. Neki ljudi dočepaše buktinje sa zidova. Vriska iznenada ispuni noć. Agnes pogleda uvis, u Vlada, koji je užasnuto piljio. Lakrimozu je okruživao sve zbijeniji prsten ljudi. „Bolje beži", reče, „ili će..." On se okrenu i nasrnu, i poslednje što je videla bili su zubi. * * * Pešačenje nizbrdo bilo je gore od uspona. Izvori su pokuljali iz svih udubljenja, a svaka staza pretvorila se u potočić. Dok su Baka i Ovas posrtali iz blatišta u kaljugu, Ovas je razmišljao o jednoj priči u Knjizi o Omu - onoj najvažnijoj priči, zapravo - o proroku Brati i njegovom putovanju sa Omom preko užarene pustinje, što je, na kraju, zauvek promenilo omnijanstvo. Mačeve su zamenili propovedima, iz čega je barem proizilazio manji broj smrti - osim kad je bila reč o zaista dugačkim propovedima - a crkva se rasparčala na hiljadu komadića, koji su onda počeli da se raspravljaju međusobno, i naposletku je iz svega toga proistekao Ovas, koji se raspravljao sam sa sobom. Ovas se pitao koliko daleko bi Brata odmakao u pustinji da je pokušavao da podupire Baku Vedervaks. Bilo je u njoj nečeg nepokolebljivog, čvrstog kao stena. Na otprilike pola puta, blaženi prorok mogao bi, osećao je on uz grižu savesti, popustiti pred iskušenjem da... pa, barem da kaže nešto neprijatno ili da značajno uzdahne. Starica je postala veoma jogunasta otkako se zgrejala. Činilo se da ima nešto na umu. Kiša beše prestala, ali vetar je bio studen, a povremeno bi osetili još pokoji oštar nalet grada. „Nema još mnogo", prodahta on. „Nemaš ti pojma", reče Baka dok je gacala kroz crno tresetno blato. „Ne, potpuno ste u pravu", reče Ovas. „Rekao sam to samo da nas razvedrim." „Nije uspelo", reče Baka. „Gazdarice Vedervaks, želite li da vas ostavim ovde?" Baka otpuhnu. „Boli me briga", reče. „Želite li?", reče Ovas. „Nije ovo moja planina", izjavi Baka. „Ne mogu ja da govorim ljudima gde da budu." „Otići ću ako želite", reče Ovas. „Nisam te ni zvala", reče Baka jednostavno. „Bili biste mrtvi da nisam krenuo!" „To se tebe ne tiče." „Bože blagi, gazdarice Vedervaks, debelo me iskušavate." „Tvoj blagi bog, gospodine Ovse, iskušava svakoga. Bogovi to i inače rade, eto zašto se ja s njima i ne petljam. I stalno izmišljaju neka pravila." „Gazdarice Vedervaks, mora biti nekakvih pravila." „A kako glasi prvo pravilo koje tvoj Om zahteva, onda?" „Da vernici ne obožavaju drugog boga osim Oma", reče Ovas istog časa. „Je li? Eto kakvi su ti bogovi. Uglavnom vrlo samoživi."

Teri Pračet 133 „Mislim da je želeo da privuče ljudima pažnju", reče Ovas. „Ima mnogo zapovesti o tome kako da se ophodiš prema drugim ljudima, ako na to ciljate." „Stvarno? A pretpostavimo da neko ne želi da veruje u Oma, a trudi se da živi valjanim životom?" „Prema proroku Brati, živeti valjanim životom znači verovati u Oma." „Opa, al’ je to domišljato! Drži te u šaci", reče Baka. „Fino je on to smislio. Svaka mu čast. Šta je još pametno rekao?" „Ne govori on to da bi bio pametan", reče Ovas ljutito. „Ali, kad već pitate, u Poslanici Simonjanima rekao je da putem drugih ljudi zapravo postajemo ljudi." „Lepo. To je potrefio." „I rekao je kako treba da osvetlimo mračna mesta." Baka ne reče ništa. „Hteo sam to da pomenem", reče Ovas, „jer dok ste... znate već, klečali, tamo u kovačnici... rekli ste nešto vrlo slično..." Baka stade tako naglo da se Ovas gotovo preturi. „Šta sam uradila?" „Mrmljali ste i..." „Pričala sam u... snu?" „Da, i rekli ste nešto o tome kako se tama nalazi tamo gde treba da je svetlost, što sam zapamtio jer u Knjizi o Omu..." „Slušao si?" „Ne, nisam slušao, ali nisam mogao da ne čujem, pa zar nije? I zvučalo je kao da se s nekim prepirete..." „Jesi l' zapamtio sve što sam rekla?" „Mislim da jesam." Baka se otetura još malo napred i zaustavi se u bari crne vode, koja je počinjala da joj narasta oko čizama. „A je l' možeš da zaboraviš?", reče. „Kako, molim?" „Ne bi valjda bio tako neuviđavan da preneseš nekome trtljanja jedne starice koja verovatno i nije pri sebi, a?", reče Baka polako. Ovas razmisli načas. „Kakvo trtljanje, gazdarice Vedervaks?" Baka odahnu. „A. Lepo od tebe što pitaš, onda, jerbo ga nije ni bilo." Crni mehuri dizali su se iz kaljuge oko Bake Vedervaks dok su se njih dvoje gledali. Neka vrsta primirja stupila je na snagu. „Pitam se, mladiću, bi li bio tako dobar da me izvučeš odavde?" Ovo je malo potrajalo, uključivalo je i granu sa obližnjeg drveta i, uprkos Ovsovom svesrdnom trudu, s jednog bakinog stopala spala je čizma. A kada vam jedna čizma poželi zbogom u tresetnom blatištu, za njom mora i druga, bratske sloge radi. Baka se na kraju obrela na u izvesnoj meri suvoj u izvesnoj meri zemlji, u najdebljem paru čarapa koji je Ovas ikada video. Izgledale su kao da bi bez po muke odbile udarac čekića. „Behu to dobre čizme", reče Baka dok je posmatrala mehuriće. „Šta da se radi, idemo dalje." Malo je posrnula kada je ponovo krenula, ali, na Ovsovo divljenje, uspela je da se održi na nogama. Počinjao je da stvara još jedno mišljenje o starici, koja je pojavu novog mišljenja izazivala svakih pola sata, a bilo je to ovo: potrebno joj je da pobedi nekoga. Ako nema koga da pobedi, verovatno bi pobedila samu sebe. „Šteta za tvoju knjižicu sa svetim rečima...", reče kada je odmakla stazom. Prošlo je neko vreme pre nego što je Ovas odgovorio. „Lako mogu da nabavim drugu", reče bezizražajno. „Mora da je teško kad nemaš sa sobom knjigu s rečima."

Terry Pratchet 134 „To je samo papir." „Zamoliću kralja da ti se nabavi nova knjiga s rečima." „Ne bih da ga uznemiravam." „Baš belaj što si morao da spališ sve te reči, ipak." „One koje vrede - ne gore." „Nisi ti mnogo tupav, uprkos tom smešnom šeširu", reče Baka. „Znam da me izazivate, gospodarice Vedervaks." „Alal tebi vera." Nastavili su u tišini. Grad se odbijao o bakin špicasti šešir i Ovsov široki obod. Potom Baka reče: „Ipak, ako bi da me navedeš da poverujem u Oma - nema vajde." „Ome sakloni, ne bih ni pokušao, gazdarice Vedervaks. Nisam vam dao čak ni brošuru, pa je l’ tako?" „Ne, ali želiš da pomislim: 'Jaaaao, kakav fin mladić, njegov bog mora da je nešto posebno ako fini mladići poput njega pomažu staricama poput mene, je l' da?" „Ne." „Stvarno? E pa, ne uspeva ti. U ljude možeš da veruješ, ponekad, ali ne u bogove. I ovo ja tebi velim, gosin Ovse..." On uzdahnu. „Da?" Ona se okrenu i stade lice u lice s njim, iznenada živahnija. „I bolje za tebe što ne verujem", reče i bocnu ga oštrim prstom. „Taj Om... je l' ga video ko?" „Kažu da je tri hiljade ljudi bilo prisutno kada se javio u Velikom hramu, sklopio pogodbu s prorokom Bratom i spasao ga od smrti u mukama na gvozdenoj kornjači..." „Ali kladim se da se sad prepiru šta su zapravo videli, a?" „Pa, u stvari, da, mogućnosti su brojne..." „Eto. Eto. Eto kakvi su ljudi. E, a kad bih ga ja videla, zaista prisutnog, zaista živog, to bi se zadržalo u meni kao groznica. Ako bih pomislila da zaista postoji neki bog koji bi i pet para dao za ljude, koji ih štiti kao otac i pazi kao majka... e pa, ne bi me čuo kako pričam nešto u smislu: 'Svako pitanje ima dve strane' i 'Moramo da poštujemo tuđa ubeđenja'. Ne bi' ti ja bila onako uopšteno fina u nadi da će sve na kraju ispasti kako valja, ne ako bi taj plamen goreo u meni kao neumoljiv mač. I velim 'goreo', gosin Ovse, jerbo bi tako i bilo. Kažeš da ovi tvoji više ne spaljuju narod i ne žrtvuju ljude, ali istinska vera bila bi baš to, da znaš. Žrtvovati sopstveni život, dan za danom, tom plamenu, obznanjivati istinu, okapati za nju, ispustiti dušu za nju. To ti je religija. Sve ostalo je samo... samo lepo ponašanje. I druženje s komšilukom." Opustila se malo i nastavila tiše: „Sve u svemu, eto kakva bi' ja bila, da zaista verujem. A mislim da to ovog časa nije u modi, jerbo, ako se ne varam, kad danas vidiš zlo, samo počneš da kršiš ruke i kažeš: 'Bogo moj, moramo ovo da raspravimo.' Tako ti ja to s'vatam, gospodine Ovse. Mani se belaja. Ne jurcaj za verom, jerbo je nikad nećeš uhvatiti." Dodade, gotovo za sebe: „Ali možda možeš verno da živiš." Zubi joj zacvokotaše kada joj od naleta ledenog vetra haljina zaleprša oko nogu. „Da nemaš pri sebi još jednu knjigu sa svetim rečima?", dodade. „Ne", reče Ovas, još uvek preneražen. Mislio je: Bože moj, ako ikad otkrije religiju, šta će to sići s ovih planina i početi da hara ravnicom? Bože moj... Upravo sam rekao: „Bože moj"... „Možda knjigu himni?", reče Baka. „Ne." „Tanušnu knjižicu prigodnih molitava?" „Ne, Bako Vedervaks." „Izeš ga." Baka se lagano prevali unatrag i složi se poput prazne haljine. Jurnuo je napred i prihvatio je pre nego što je pala u blato. Jedna tanka bela šaka uhvatila ga je za ručni zglob tako snažno da je jauknuo. Potom se opustila i klonula mu u naručje. Nešto navede Ovsa da podigne pogled. Malo dalje odatle, na belom konju sedela je prilika s kapuljačom, obrubljena sasvim bledom plavom vatrom.

Teri Pračet 135 „Beži odavde!", vrisnu on. „Gubi se odmah ili... ili..." Spustio je telo na nekoliko busenova trave, dograbio šaku blata i zavitlao je u tamu. Jurnuo je za njom i počeo mahnito pesnicama da udara obličje koje iznenada nije bilo ništa do senki i pramičaka magle. Potrčao je nazad, podigao Baku Vedervaks, zabacio je preko ramena i potrčao nizbrdo. Magla iza njega uobličila se u belog konja. Smrt zavrte glavom. A ČAK NISAM NIŠTA NI REKAO, kaza. * * * Talasi crne vreline zapljusnuše Agnes, a onda se stvori provalija, i pad u vruću tamu koja ju je gušila. Osećala je žudnju. Vukla ju je napred poput bujice. Pa, mislila je sneno, bar ću da smršam... Da, reče Perdita, ali sav onaj ajlajner koji ćeš morati da nosiš sigurno će ti pridodati nekoliko kila... Glad ju je sada ispunjavala, gonila je sve brže. Iza nje je bilo svetlosti i prosijavala je pored nje. Osećala je kako se pad postepeno usporava kao da je pala na nevidljivo perje, a onda se svet zavrteo i ponovo se uspinjala, brže od orla kad se ustremi na plen, prema sve širim krugovima hladne beline... Nemoguće da je začula reči. Nije bilo zvuka osim nekog nejasnog hučanja. Ali bile su to senke reči, trag zaostao u umu nakon što su izgovorene, i ona oseti sopstveni glas kako kulja unutra kako bi popunio obrise koji su se pojavili. Ne... dolazi... ni... u... što... a... kamoli... u... obzir... Svetlost se rasprsnu. I neko se spremao da joj probije srce kocem. „Stdt?", reče ona i odgurnu ruku. Načas je krkljala, a onda ispljunu limun. „Ej, prekini s tim!", reče što je naredbodavnije umela. „Šta to radiš, sunce li ti? Je l' ti ličim ja na vampiricu?" Čovek s kocem i maljem oklevao je, a onda se prstom potapša sa strane po vratu. Agnes se opipa i otkri dve natekline. „Mora da je promašio!", reče ona, odgurnu kolac i uspravi se u sedeći položaj. „Ko mi je skinuo dokolenice? Ko mi je uzeo levu dokolenicu? Je l' to miriše ključalo sirće? Što ste mi sipali sav ovaj mak u brushalter? Ako mi nije žensko skidalo dokolenice, jao si ga vama, samo da znate!" Rulja oko stola se zgledala, iznenada nesigurna lice u lice s njenim gnevom. Agnes pogleda uvis kada joj nešto okrznu uvo. Iznad nje su visile zvezde i krstovi i krugovi i složeniji oblici koje je prepoznala kao religijske simbole. Nikad nije bila sklona da veruje u religiju, ali znala je kako ova izgleda. „A ovo što ste pokačili izgleda krajnje neukusno", reče. „Ne ponaša se kao vampirica", reče jedan čovek. „Ne izgleda kao vampirica. A jeste se borila protiv ostalih." „Videli smo da ju je onaj ujeo!", reče neka žena. „Loše je naciljao, slabo svetlo", reče Agnes, znajući da to nije istina. Glad joj se gomilala. Nije bila kao onaj crni poriv koji je osetila u tami, ali svejedno je bila oštra i neodložna. Morala je da joj se poda. „Ubila bih za šolju čaja", dodade. Ovo kao da je presudilo. Od svih tečnosti, s vampirima se obično nije povezivao čaj. „I, za boga miloga, pustite me da istresem malo ovog makovog zrnevlja", nastavi i namesti prsa. „Osećam se kao integralni hleb." Pomerili su se u stranu kada je spustila noge sa stola, pa je ugledala vampira prućenog po podu. Umalo je pomislila „drugog vampira".

Terry Pratchet 136 Bio je to muškarac u dugačkom fraku i otmenom prsluku, ali potpuno blatnjav i krvav; srce mu je bilo probodeno kocem. No, da bi lakše ustanovila koji od njih je u pitanju, moraće da otkrije gde su mu stavili glavu. „Vidim da ste jednog, dakle, smotali", reče, u pokušaju da se ne ispovraća. „Dvojicu", kaza čovek sa čekićem. „Drugog smo spalili. Ubili su gradonačelnika i gospodina Vlaka." „Hoćeš da kažeš da su ostali pobegli?", reče Agnes. „Da. Još su snažni, ali ne mogu dobro da lete." Agnes pokaza na bezglavog vampira. „Ovaj... je l' ovo Vlad?", reče. „Koji je to bio?" „Onaj što me je... ugrizao. Pokušao da me ugrize", ispravi se. „Možemo da proverimo. Pjotre, pokaži joj glavu," Mladić poslušno ode do kamina, navuče rukavicu, podiže poklopac s velikog kazana i podiže glavu za kosu. „Nije Vlad", reče Agnes i proguta knedlu. Ne, reče Perdita, Vlad je bio viši. „Verovatno su pošli nazad u zamak", reče Pjotr. „Peške! Trebalo je da ih vidiš kako pokušavaju da lete! Kao kokoš kad se uspaniči." „Zamak...", reče Agnes. „Moraće da stignu pre nego što se jave prvi petli", reče Pjotr s nešto slasti. „A zbog vukodlaka ne mogu prečicom kroz šumu." „Molim? Ja sam mislila da bi se vukodlaci i vampiri fino slagali", reče Agnes. „Ma, možda tako izgleda", reče Pjotr. „Ali sve vreme motre jedni na druge da vide ko će prvi da trepne." Osvrnu se po sobi. „Nemamo ništa protiv vukodlaka", nastavi, na opšte odobravanje. „Uglavnom nas ostavljaju na miru - ne trčimo dovoljno brzo, nismo im zanimljivi." On osmotri Agnes od glave do pete. „Šta si ono uradila vampirima?" „Ja? Nisam ja niš... ne znam", reče Agnes. „Nisu mogli čak ni da nas ujedaju kako valja." „I džapali su se kao deca dok su odlazili", reče čovek s maljem. „Imaš špicasti šešir", reče Pjotr. „Jesi li bacila čini na njih?" „N-ne znam. Zaista." A onda je veštičarenje presrelo urođenu iskrenost. Jedan vid veštičarenja jeste prepredenost, a vrlo često je mudro pripisati sebi neobjašnjive događaje sa srećnim obrtom. „Možda i jesam", dodade. „E pa, idemo za njima", reče Pjotr. „Zar nisu već prilično odmakli?" „Mi možemo prečicom kroz šumu." * * * Krv je bojila kišu koja se slivala s rane na ramenu Džejsona Oga. Brisao ju je krpom. „Reko' bi' da ću da kujem levom rukom nedelju il' dve", reče i trže se. „Imaju široku liniju vatre", reče Šon, zaklonjen iza pivskog bureta u koje su tako nedavno umočili bebinu glavu. „'Oću reći, zamak je to. Frontalni napad jednostavno ne može da upali." Uzdahnuo je i zaklonio ustreptalu sveću kako je vetar ne bi ugasio. Svejedno su se okušali u frontalnom napadu, a poginulih nije bilo isključivo zato što je u tvrđavi piće, izgleda, teklo u potocima. Kako su stvari stajale, jedno ili dvoje će neko vreme hramati. A onda su oprobali ono što je Džejson uporno nazivao leđalnim napadom, ali čak i iznad kuhinje nalazili su se prorezi za strelce. Jedan čovek prikrao se zidinama veoma lagano - sabokalni napad, kako ga je Šon nazvao u sebi - i uspeo u tome, ali pošto su sva vrata bila veoma čvrsto zabarikadirana, ovo je samo značilo da je stajao tamo i osećao se kao budala. Šon je pokušavao da pronađe nešto korisno u drevnim vojnim dnevnicima generala Taktikusa, čije je inteligentno ratovanje bilo toliko uspešno da su čak po njemu lično nazvali složeno sprovođenje vojnih operacija. Zapravo je pronašao odeljak pod nazivom Šta da radiš

Teri Pračet 137 ako jedna vojska zauzima dobro branjen i nadmoćan položaj a druga ne, ali pošto je prva rečenica glasila: „Potrudi se da ti budeš unutra", prilično je klonuo duhom. Ostatak lenkrske narodne armije beše se šćućurio iza potpornih stubova i prevrnutih kola, i čekali su da ih on povede. Začuo se zveket pun poštovanja kada je Veliki Džini Govedina, koji je služio kao zaklon dvojici vikend-vojnika, salutirao svom zapovedniku. „Rekô bi'", usudi se on, „ako popalimo vatre ispred vratiju, mogô bi dim da i' istera napolje." „Dobra ideja", reče Džejson. „To su kraljeva vrata", pobuni se Šon. „Već je bio pomalo nabusit što ove nedelje nisam očistio klozetsku jamu..." „Može da pošalje račun našoj mami." „Džejsone, to su buntovničke reči! Mogao bi' da naredim da te u'aps... Mogao bi' ja da te u'aps... Da vidiš šta bi ti mama rekla, samo da te čuje!" „A gde je uopšte kralj?", reče Daren Og. „Zavalio se i pušta da naša mama sve sredi dok u nas gađaju?" „Znaš da ima osetljiva pluća", kaza Šon. „Odlično se drži, s obzirom na to da je..." Zastao je kada se jedan zvuk prolomio poljima. Imao je u sebi nečeg promuklog, divljačnog, poput životinje koju nešto boli i koja se sprema da taj bol što pre prosledi dalje. Ljudi su se bojažljivo osvrtali. Verens protutnja kroz kapiju. Šon ga je prepoznao samo po vezu na noćnoj košulji i mekim pantoflama. Iznad glave je obema rukama držao dugi mač i leteo je pravo prema vratima tvrđave, a za njim se vijorio vrisak. Mač udari o vrata. Šon začu kako cela uzdrhtaše. „Poludeo je!", viknu Daren. „Dajte da uhvatimo nesrećnika pre nego što ga ustrele." Dvojica jurnuše prema kralju, koji je stajao na vratima, i to vodoravno, i s mukom pokušavao da iščupa mač. „Dobro, slušajte, Vaše velič... Ajoooj!" „A be, u naćve te nabijem da te nabijem!" Daren posrnu unazad, grčevito se držeći za lice. Malene prilike rojile su se po dvorištu iza kralja poput nekakve najezde štetočina. „Vancage!" „Na štriklu!" „Nak Makfigl!" Začuo se još jedan krik kada je Džejson, u pokušaju da obuzda oduševljenje svoga vladaoca, otkrio da je, mada kraljev dodir možda leči pojedine bolesti kože glave, sama kraljeva glava u stanju da ti razmaže nos u zanimljivu pljosnatu mrlju. Strele su dobovale po tlu oko njih. Šon dohvati Velikog Džima. „Sve će ih postreljati, pijani ili ne!", povika da nadjača larmu. „Polazi sa mnom!" „Š'a će radimo?" „Da čistimo klozete!" Trol je žurio za njim dok se ovaj šunjao oko tvrđave prema mestu gde se zvonik uzdizao u noć u svoj svojoj smradonosnoj veličanstvenosti. Zagorčavao je Šonu život. Svi klozeti u tvrđavi ulivali su se u njega. Jedan od poslova bio mu je da ga čisti i odnosi sadržinu u baštenske jame, gde su je Verensovi napori da napravi kompost pretvarali u, pa, Lenkr.13 Ali sada kada je u zamku vladala mnogo veća strka nego obično, nije imao prilike za spokojne i samotnjačke intermece za lopatu i kolica, jednom nedeljno, kao što je inače bio slučaj. Naravno da je pustio da se posao nekako... nagomila u proteklih nekoliko nedelja, ali zar se od njega očekuje da obavi baš sve? 13 Istoričari često zapostavljaju ulogu donjeg dela utrobe u izgradnji i unapređenju države.

Terry Pratchet 138 Mahnuo je Velikom Džimu da priđe vratima u podnožju kule. Na sreću, organski smrad trolove ne zanima mnogo, iako lako po mirisu razlikuju vrste krečnjaka. „Otvori ih na moj znak", reče, otcepi komad platna s košulje i zamota ga oko strele. Tražio je šibicu po džepovima. „A kad otvoriš vrata", nastavi kada je platno buknulo, „hoću da pobegneš vrlo, vrlo brzo, može? Dobro... otvaraj vrata!" Veliki Džim povuče kvaku. Začuo se veoma tih fijuk kada se vrata razjapiše. „Bež'!", povika Šon. Nategao je tetivu i opalio kroz dovratak. Plamteća strela iščeze u ogavnoj tami. Nekoliko otkucaja srca sve je mirovalo. Potom je kula eksplodirala. Ovo se dogodilo prilično lagano. Plavozelena svetlost bujala je sa sprata na sprat, gotovo natenane, i rasprskavala kamenove na svakom nivou tako da je kula zgodno svetlucala. Metalne ploče na krovu rascvetale su se poput bele rade. Bledunjav plamen nalik koplju sunuo je u oblake. Potom se vreme, zvuk i pokret vratiše uz tup udar. Nekoliko sekundi kasnije glavna vrata otvoriše se s treskom i vojnici potrčaše napolje. Prvog je pomahnitali kralj odalamio među oči. Šon je baš potrčao natrag u borbu kada mu neko doskoči na ramena i obori ga na zemlju. „Pazi, pazi, olovni vojnik", podrugljivo se isceri kaplar Svic, skoči na noge i poteže mač. Dok ga je podizao, Šon se otkotrlja u stranu i ubode naviše lenkrskim mirovnim vojničkim nožem. Možda je imao vremena da odabere spravu za raščlanjivanje paradoksa ili pribor za iznalaženje tračka nade, ili ono spiralno za dokučivanje stvarnosti bivstva, ali, sasvim slučajno, pobedu je donela alatka za brzometno razrešavanje sukoba. Odmah potom, usledio je kratak pljusak žitke kiše. Pa... svakako pljusak. U svakom slučaju žitke, ako ništa. * * * Agnes nikad nije videla ovakvu rulju. Rulje su, u njenom ograničenom iskustvu, bile bučne. Ova je bila nečujna. Učestvovala je većina varošice i, na Agnesino iznenađenje, poveli su i mnogo dece. Perditu ovo nije iznenadilo. Idu da ubijaju vampire, reče ona, a deca će da gledaju. Odlično, pomisli Agnes, baš tako i treba. Perdita je bila užasnuta. Imaće noćne more! Ne, pomisli Agnes. To će otkloniti noćne more. Ponekad svako mora da zna da je čudovište mrtvo, i da pamti kako bi ispričao unucima. „Pokušali su da pretvore ljude u stvari", reče naglas. „Molim, gospojice?", reče Pjotr. „Ma... samo razmišljam naglas." I otkud joj je ono drugo palo na pamet?, pitala se Perdita, ono kad je rekla seljanima da pošalju glasnike u druge varošice i izveste o noćašnjim dešavanjima. Neobično zlobno za nju. Ali sećala se gradonačelnikovog prestravljenog izraza i, kasnije, bezizražajne usredsređenosti na njegovom licu kada je pokušavao da zadavi grofa službenim lancem. Vampir ga je ubio udarcem koji ga je gotovo rascepio napola. Dodirivala je rane na vratu. Bila je prilično sigurna da vampiri ne promašuju, ali Vlad mora da jeste, jer očigledno nije bila vampirica. Nije joj se dopadala čak ni pomisao na krvavi biftek. Pokušala je da ustanovi može li da leti, kad je mislila da je niko ne gleda, ali gravitacija ju je volela kao i uvek. Sisanje krvi... ne, to nikad, pa makar to bila i najdelotvornija dijeta, ali letenje bi joj se svidelo. Promenilo te je, reče Perdita. „Kako?" „Šta kažete, gospojice?" Oštrija si... razdražljivija... zlobnija. „Možda je i bilo vreme."

Teri Pračet 139 „Šta kažete, gospojice?" „Ma, ništa. Je l' imaš srp viška?" * * * Vampiri su putovali brzo ali isprekidano, te nisu toliko ličili na letače koliko na mlade nade svetskog prvenstva u skoku udalj. „Spalićemo ono nezahvalno mesto do temelja", zavapi grofica i nezgrapno se prizemlji. „Posle ćemo da spalimo mesto do temelja", reče Lakrimoza. „Eto dokle te dovede dobrota, oče. Nadam se da slušaš." „A još si i platio zvonik", reče grofica. Grof protrlja grlo, gde su se karike zlatnog lanca još videle u vidu crvenog uboja. Nikad ne bi poverovao da ljudsko biće može biti tako snažno. „Da, možda bi trebalo tako postupiti", reče. „Morali bismo da se postaramo da se to pročuje, naravno." „Misliš da se ovo neće pročuti?", reče Lakrimoza i slete pored njega. „Uskoro će zora, Laki", kaza grof, sa strpljenjem koje je iziskivalo napor. „Zahvaljujući mojoj obuci, doživećeš je kao delimičnu neugodnost, ne razlog da se pretvoriš u gomilicu prašine. Razmisli o ovome." „Ona Vedervaksova je ovo uradila, je l' tako?", reče Lakrimoza, ne obraćajući pažnju na ovaj poziv na razmišljanje o radosnim stranama života. „Sklonila se negde i napada nas. Nemoguće da je u bebi. Pretpostavljam da nije bila u tvojoj debeljuci, Vlade? Ima u njoj dosta mesta. Brate, slušaš li me?" „Šta?", reče Vlad odsutno kada su skrenuli drumom i ugledali zamak pred sobom. „Videla sam kako si podlegao i ugrizao je. Baš romantično. Svejedno su je odvukli. Trebaće im stvarno dugačak kolac da bi doprli do bilo kog upotrebljivog organa." „Sklonila bi se negde blizu", reče grof. „Logično je. Mora da je bio neko u dvorani..." „Neka druga veštica, sigurno", reče grofica. „Pitam se..." „Onaj glupavi sveštenik", reče Lakrimoza. „To bi joj se verovatno dopalo", reče grof. „Ali pomišljam da nije tako." „Nije valjda... u Igoru?", reče njegova ćerka. „Ne bih to ni načas pomislio", izjavi grof. „I dalje mislim da je Debela Agnes." „Nije toliko debela", reče Vlad nadureno. „Na kraju bi ti dodijala i onda bismo se stalno saplitali o nju kao i o ove ostale", reče Lakrimoza. „Po običajima, za uspomenu se čuva uvojak kose, ne čitava lobanja..." „Ona je drugačija." „Samo zato što ne možeš da joj čitaš misli? Koliko dugo bi ti to bilo zanimljivo?" „Ja sam bar nekoga ugrizao", reče Vlad. „Šta je bilo s tobom?" „Da, vrlo čudno si se ponašala, Laki", reče grof kada su stigli do pokretnog mosta. „Da se krije u meni, znala bih!", zareža Lakrimoza. „Pitam se da li bi znala", reče grof. „Treba samo da nađe slabu tačku..." „Oče, to je samo veštica. Pa stvarno, ponašamo se kao da ima nekakvu užasnu moć..." „Možda je ipak u pitanju bila Vladova Agnes", reče grof. Zagleda se u sina malčice duže nego što je bilo neophodno. „Skoro smo stigli do zamka", reče grofica, u pokušaju da ih ujedini. „Svi ćemo se bolje osećati ako legnemo rano ujutru." „Najbolje kovčege smo poslali u Lenkr", reče Lakrimoza nadureno. „Neko je bio vrlo siguran u sebe." „Nemoj ti meni tim tonom da se obraćaš, mala!", reče grof. „Imam dvesta godina", reče Lakrimoza. „Izvini, ali mislim da mogu da izaberem ton koji god hoću."

Terry Pratchet 140 „Nemoj tako da razgovaraš s ocem!" „Pa stvarno, majko, mogla bi bar da se praviš da poseduješ sopstvene moždane ćelije!" „Nije ti otac kriv što je sve pošlo naopako!" „Nije sve pošlo naopako, mila moja! Ovo su samo privremene smetnje!" „Neće biti kad meso iz Pologa ispriča drugarima! Hajde, Vlade, prekini da kukumavčiš i podrži me..." „Ako im i kažu, šta ovi mogu da preduzmu? Biće malo bunta, ali onda će preživeli da se prizovu pameti", reče grof. „U međuvremenu, čekaju nas one veštice. S bebom." „I moramo da budemo učtivi prema njima, pretpostavljam?" „O, ne mislim da moramo da idemo toliko daleko", izjavi grof. „Da im poklonimo život, možda..." Nešto se odbi o most pored njega i odskoči. On ga uhvati, ali ga uz jauk ispusti. „Ali... beli luk ne bi trebalo da peče...", poče. „Ovo je voda iv Jevera fvete kornjače u Žmigu", reče glas iznad njih. „Blagoflovio ju je bifkup lično, u godini paftrmke." Začuo se žubor, pa gutanje. „Dobra godina va fvetiteljftvo", nastavi Igor. „Ali ne morate da mi verujete na reč. Čuvaj, budalo!" Vampiri se baciše u zaklon kada boca u luku polete s bedema, obrćući se u vazduhu. Razbi se o most i najveći deo sadržine pogodi jednog vampira, koji buknu kao da ga je pogodilo zapaljeno ulje. „Pa stvarno, Kriptofere, nema razloga za takvo ponašanje", reče grof dok je užarena figura vrištala i vrtela se ukrug. „Sve ti je to u glavi, znaš. Pozitivno razmišljanje, u tome je štos..." „Skroz će se ugljenisati", reče grofica. „Zar nećeš nešto da preduzmeš?" „Dobro, dobro. Vlade, samo ga šutni s mosta, molim te." Zlosrećnog Kriptofera gurnuše u provaliju dok se uvijao. „Ovo nije trebalo da se desi, znate", reče grof i zagleda se u prste u plikovima. „Očigledno nije bio... odistinski jedan od nas." Daleko dole, nešto pljusnu. Ostali vampiri požuriše u zaklon zasvođene kapije kada se još jedna boca raspuče pokraj grofa. Kap mu prsnu na nogu i on pogleda dole, u maleni pramičak dima. „Izgleda da se potkrala neka greška", reče. „Nikad nisam volela da namećem svoje mišljenje", kaza grofica, „ali od sveg srca predlažem da napraviš nov plan, mili. Možda neki koji će upaliti?" „Već sam uobličio plan", reče i kucnu prstima po ogromnoj hrastovoj kapiji. „Ako biste se svi pomerili u stranu, možda..." Gore na bedemima, Igor podgurnu Nanu Og, koja spusti buteljku s vodom iz Svete fontane Sedmorukog Seka i pogleda u pravcu njegovog ispruženog palca.14 Oblaci su se iznenada uskovitlali, a u sredini se na trenutke videlo plavo nebo. „Biće oluje", reče. „Ofećam trnce u temenu! Bežimo!" Stigli su do kule baš kada je jedan jedini udar groma smrskao vrata i razneo kamen u paramparčad tamo gde su maločas stajali. „E, ovo je bilo lako", reče Nana, prućena po podu. „Upravljaju vremenfkim prilikama", reče Igor. „'Bem ti život", reče Nana. „Jašta. To zna svak' ko išta zna o vampirima." „Žao mi je. Ali neće moći to da ivvedu na unutrašnjim vratima. Hajdemo!" „Šta to smrdi?", reče Nana i njušnu. „Igore, gore ti čizme!" „Izem ti! A ova ftopala fu bila kô nova pre šeft mefeci", reče Igor dok je Nanina sveta vodica šištala po zadimljenoj obući. „To je vbog moje žice, prikuplja ftruju iv okoline." „Šta se desilo, na nekoga je pao bizon?", reče Nana dok su žurili niz stepenice. „Drvo", reče Igor prekorno. „Na nefrećnog Mihajla Fvenica, gore u logoru kod drvofeča. Praktično ništa nije oftalo, ali njegovi roditelji fu rekli da mogu da uvmem ftopala va ufpomenu." 14 Igor je na desnoj ruci imao dva palca. Ako je nešto korisno, uvek je govorio, još jedno neće biti na odmet.

Teri Pračet 141 „Neobično lepo od njih." „Pa, dao fam mu revervnu ruku pofle nefreće fa fekirom pre nekoliko godina, a kad je ftarog gofpodina Fvenica ivdala jetra, dao fam mu onu što mi je gofpodin Kočak oftavio vato što fam gofpođi Kočak dao novo oko." „Ljudi iz ovi' krajeva ne umiru, više onako idu u obilazak", reče Nana. „Fve to dođe na fvoje", reče Igor. * * * „A tvoj novi plan je...?", reče Lakrimoza i prekorači preko otpadaka. „Sve ćemo da ih pobijemo. Plan nije originalan, priznajem, ali radi provereno", reče grof. Ovo su dočekali sa opštim odobravanjem, ali ćerka mu nije izgledala zadovoljno. „Šta, sve? Odjednom?" „Ma, možeš neke da ostaviš za kasnije ako moraš." Grofica ga steže za ruku. „Jao, ovo me tako podseća na naš medeni mesec", reče. „Sećaš se onih divnih noći na Grjsknviju?" „O, to je zaista bilo u svitanje sveta", reče grof svečano. „Kako je bilo romantično... i upoznali smo tako divne ljude. Je l’ se sećaš gospodina i gospođe Harker?" „Ostali su mi u vrlo lepoj uspomeni. Sećam se da su potrajali skoro celu nedelju dana. Sad me svi slušajte. Sveti simboli nas neće povrediti. Sveta voda je samo voda - da, znam, ali Kriptofer je bio rasejan. Beli luk je samo običan član porodice lukovica. Može li nas crni luk povrediti? Plašimo li se praziluka? Ne. Samo smo se malo umorili, to je sve. Malicija, sazovi ostatak klana. Uzećemo mali odmor od razumnog ponašanja. A posle, ujutru, biće vremena za novi svetski poredak. Ovo stvarno ne dolazi ni u šta, a kamoli u obzir..." Protrlja čelo. Grof se ponosio sopstvenim umom i pažljivo je o njemu vodio računa. Ali trenutno je imao osećaj da mu je um nezaštićen, kao da mu neko gleda preko ramena. Nije bio siguran da razmišlja kako treba. Nemoguće da je njemu ušla u glavu, zar ne? Imao je na stotine godina iskustva. Ne postoji način da nekakva tamo seoska veštica probije njegove štitove. Logično je... Grlo mu je bilo suvo kao suva drenovina. Mogao bi bar da se povede za zovom prirode. Ali ovog puta bio je to neobično uznemirujući zov. „Imamo li... čaja?", reče. „Šta je čaj?", upita grofica. „Raste... na grmlju, rekao bih", reče grof. „Kako ga onda ugrizeš?" „Ovaj... zar se ne stavlja u ključalu vodu?" Grof je odmahivao glavom u pokušaju da se otrese ovog demonskog poriva. „Dok je još živ?", reče Lakrimoza i razvedri se. „...slatki biskviti...", mrmljao je grof. „Mili, mislim da treba da se sabereš", reče grofica. „Taj... čaj", reče Lakrimoza. „Je l'... smeđ?" „Da", prošaputa grof. „Zato što, kad smo bili u Pologu, htela sam da ugrizem nekog od njih, a pred očirna mi se pojavila užasna slika - šolje pune te ogavštine", reče ćerka. Grof se ponovo strese. „Ne znam šta mi se događa", reče. „Da se držimo mi onoga što znamo, važi? Poslušajmo sopstvenu krv..." * * * Drugi gubitak u bici za zamak bio je Vargo, žgoljav mladić koji je zapravo postao vampir jer je mislio da će tako upoznati zanimljive devojke, ili bilo kakve devojke, a rekli su mu i da mu crno lepo stoji. A onda je otkrio kako se vampirska svest uvek, pre ili kasnije, svede na razmišljanje o

Terry Pratchet 142 sledećem obroku, a do tada nikad o vratu nije razmišljao kao o najzanimljivijem organu kod devojke. Trenutno je više od svega želeo da spava, i kada su vampiri pokuljali pod zidine zamka, on je lagano otumarao u pravcu svog podruma i finog, udobnog sanduka. Naravno da je bio gladan - u Pologu je popio samo nogu u grudi - ali imao je taman toliko dara za samoodržanje da prepusti ostalima nastavak lova tako da on kasnije može da se pojavi na gozbi. Kovčeg mu se nalazio u središtu sumračnog podruma, a poklopac je nehajno ležao pored na podu. Posteljina mu je uvek bila u neredu, čak i dok je bio ljudsko biće. Vargo se uvukao unutra, nekoliko puta se prevrnuo kako bi se udobno smestio na jastuku, potom navukao poklopac i zabravio ga. Dok se naša priča udaljavala od kovčega na postolju, dogodile su se dve stvari. Jedna se desila delimično polako - Vargo je shvatio kako se ne seća da je u kovčegu ikad ranije postojao jastuk. Druga je bila Gribo, koji je zaključio kako je već potpuno pošandrcao i kako više ne može ovo da trpi. Tumbali su ga na sve strane u onome s točkovima, a onda je Nana sela na njega, i bio je ljut zbog toga jer znao je, na svoj nejasan, životinjski način, da bi najgluplja stvar na celom belom svetu bila ogrebati Nanu, pošto niko drugi nije imao nameru da ga hrani. Ovo mu nije popravilo raspoloženje. Onda se susreo sa psom, a ovaj je pokušao da ga lizne. Gribo ga je nekoliko puta ogrebao i ujeo, ali ovo nije delovalo nikako osim što je obodrilo psa da se ponaša još prijaznije. Naposletku je pronašao udobno mesto za odmor i sklupčao se, a sada ga neko upotrebljava kao jastuk... Nije bilo mnogo buke. Kovčeg se nekoliko puta zaljuljao, pa se prevrnuo. Gribo je uvukao kandže i vratio se spavanju. * * * „...žari se od jasne, bele svetlosti..." Pljus, šrljp, pljus. „...i ja u svojoj... Om nek je hvaljen." Gac, pljus. Ovas je marljivo ponavljao većinu himni koje je znao, čak i one stare, koje zaista više ne bi trebalo pevati, ali svejedno ih se sećaš jer su reči tako dobre. Pevao ih je glasno i prkosno, kako bi držao noć na odstojanju, kao i sumnje. Uz pomoć njih, uspevao je da skrene misli s težine Bake Vedervaks. Neverovatno koliko je otežala u poslednjih kilometar i po, otprilike, posebno kad bi on pao, a ona pala povrh njega. I sam je izgubio jednu čizmu u močvari. Šešir mu je plutao negde u nekom jezeru. Trnje mu je iscepalo kaput na froncle... Okliznuo se i opet pao kada mu se blato isklizalo ispod nogu. Baka se otkotrljala i završila u bokoru trske. Da ga sad samo vidi brat Melhio... Jojsoko se vinu pored njega i slete na granu mrtvog drveta nekoliko metara dalje. Ovas ga je mrzeo. Izgledao je demonski. Leteo je iako svakako nije mogao da vidi kroz kapicu. Što je još gore, kad god bi pomislio na njega, ovako kao sada, glava pod kapicom okrenula bi se i prikovala ga nevidljivim pogledom. Skinuo je drugu beskorisnu cipelu, čija je sjajna koža sad bila sva ispucala i umrljana, i nevešto je zavitlao. „Gubi se, opaki stvore!" Ptica se nije ni promeškoljila. Cipela prolete pored nje. Potom, dok se trudio da se osovi na noge, namirisao je zapaljenu kožu. Dva pramička dima izvijala su se ispod kapice sa obe strane. Ovas opipa vrat - kornjača mu je ulivala sigurnost - i ne nađe je. Koštala ga je pet obola u citadeli i sada je bilo prekasno razmišljati kako možda nije trebalo da je okači o lanac vredan jednu desetinu obola. Verovatno leži u nekoj bari ili počiva u nekoj blatnjavoj, glibavoj močvari.

Teri Pračet 143 Sada je koža gorela, a žuta svetlost iz rupa bila je tako blistava da je jedva video obrise ptice. Preobrazila je memljivi krajolik u linije i senke, svaki busen trave i palo deblo obrubila zlatom - i ugasla tako brzo da su Ovsove oči ostale pune ljubičastih eksplozija. Kada je povratio dah i ravnotežu, ptica se beše vinula nad močvaru. Podigao je besvesno telo Bake Vedervaks i potrčao za njom. Staza je vodila nizbrdo, ako ništa drugo. Klizao se po blatu i paprati. Potočići su tekli iz svakog udubljenja i jaruge. Pola vremena mu se činilo da ne hoda, već se samo kliza u određenom pravcu, odbija se o kamenje i gamiže kroz bare i blato i lišće. A onda se kroz procep u drveću ukazao zamak, osvetljavale su ga munje. Ovas je posrtao kroz trnovito žbunje, uspeo da ostane na nogama niz šljunkovitu padinu, i skljokao se na drum s Bakom povrh sebe. Promeškoljila se. „...odmor od razumnog ponašanja... sve ih pobijte... ne dolazi ni u šta, a kamoli u obzir...", mrmljala je. Vetar otrese kišne kapi s grane i nanese joj ih u lice, a ona otvori oči. Ovsu se načas činilo kako su joj zenice crvene, a onda se ledenoplavi pogled usredsredi na njega. „Stigosmo, dakle?" „Da." „Šta bi s tvojim svetim šeširom?" „Izgubio se", odbrusi on. Baka poče da ga zagleda. „Nema ti ni čarobne amajlije", reče. „One s kornjačom i čovečuljkom." „Nije to čarobna amajlija, gazdarice Vedervaks! Pa, molim vas! Čarobne amajlije su simbol zaostalih i mehanističkih15 sujeverja, a Omova kornjača je... ona je... ona... E pa, ona nije, razumete?" „A, dobro. Hvala na objašnjenju", reče Baka. „Deder mi pomozi da ustanem." Ovas se jedva obuzdavao. Nosio je mator... staricu kilometrima, bio je promrzao do kostiju, a sad kada su stigli ponašala se kao da je ona njemu nekako učinila uslugu. „A kako glasi čarobna reč?", zareža on. „A ne, ne mislim da sveti čovek kao ti treba da se petlja s čarobnim rečima", reče Baka. „Ali svete reči glase: radi šta ti se kaže ili ima da ti pokažem tvog boga. To obično upali." Pomogao joj je da ustane, uzavreo od loše svarenog besa, i podupirao ju je dok se klatila. Iz zamka dopre vrisak i iznenada se prekinu. „Nije ženski", reče Baka. „Rekla bih da su devojke počele. Da im pomognemo, a?" Šaka joj se tresla dok ju je podizala. Jojsoko doleprša i slete joj na ruku. „Sad mi pomozi da odem do kapije." „Ma, nema na čemu, i drugi put", progunđa Ovas. Pogleda pticu, čija kapica se okrenu prema njemu. „To je... drugi feniks, je l' tako?", reče. „Da", reče Baka, koja je posmatrala vrata. „Feniks. Ništa ne može da postoji jedno po jedno." „Ali izgleda kao mali jastreb." „Rodio se među jastrebovima, zato izgleda kao jastreb. Da se ispilio u kokošinjcu, bio bi pile. I ostaće jastreb dok mu ne zatreba da bude feniks. Bojažljive su to ptice. Moglo bi se reći da bi mogao postati feniks..." „Previše ljuske jajeta..." „Da, gospodine Ovse. A kada to feniks položi po dva jajeta? Onda kada je potrebno. Hodžsaargh je bio u pravu. Priroda feniksa je ptičja priroda. Prvo ptičja, tek onda mitska." 15 Mehanizam - filozofski pravac koji sve što se zbiva u prirodi objašnjava kao mehaničko dejstvo materije. (Prim. prev.)

Terry Pratchet 144 Vrata su visila na šarkama, gvozdena ojačanja bila su izvitoperena, a drvo je tinjalo, ali neko se delimično potrudio da ih zatvori. Iznad ostataka luka, slepi miš uklesan u kamenu govorio je posetiocima sve što treba da znaju o ovom mestu. Na Bakinoj ruci, jastrebova kapica pucketala je i dimila se. Dok je Ovas posmatrao, plamičci ponovo buknuše iz kože. „Zna šta su uradili", reče Baka. „Ispilio se s tim saznanjem. Feniksi čitaju jedni drugima misli. I ne podnose zlo." Glava se okrenu i zapilji se u Ovsa usijanobelim pogledom, a on nagonski ustuknu i pokuša da zaštiti oči. „Pokucaj zvekirom", reče Baka i klimnu glavom prema velikoj gvozdenoj alki koja je labavo visila s jednog krila rascepljenih vrata. „Molim? Hoćete da pokucam na vrata? Vampirskog zamka?" „Nećemo valjda da ulazimo krišom? Osim toga, vama Omnijcima kucanje na vrata fino ide od ruke." „Pa, jeste", reče Ovas, „ali u normalnim okolnostima činimo to samo radi zajedničke molitve i da bismo zainteresovali ljude za brošure..." - spustio je zvekir nekoliko puta, a udarci se zaoriše dolinom - „ne da bi nam neko iščupao grkljan!" „Zamisli da je ovo izuzetno opasna ulica", reče Baka. „Probaj opet... možda su se sakrili iza otomana, a?" „Ha!" „Jesi li dobar čovek, gosin Ovse?", reče Baka razgovorljivo dok je jeka zamirala. „Čak i bez svete knjige i svete amajlije i svetog šešira?" „Ovaj... trudim se...", usudi se on. „E pa... sada ćeš saznati", reče Baka. „Doterasmo cara do duvara, konačno. Sada ćemo oboje saznati." * * * Nana je trčala uz stepenice s dva vampira za petama. Vampire je zadržavalo to što nisu mogli da se pomire sa sopstvenom nesposobnošću da polete, ali još nešto kod njih nije bilo kako valja. „Čaja!", kriknu jedan. „Moram da pijem... čaja?" Nana gurnu vrata koja su vodila na zidine. Pođoše za njom i sapletoše se o Igorovu nogu kada on iskoči iz senki. I podiže dve zašiljene noge stola. „Momci, hoćete malo glogovače?", povika uzbuđeno i udari. „Trebalo je da kažete da vam fe fviđaju moji pauci!" Nana se nasloni na zid da povrati dah. „Baka je tu negde", prodahta. „Ne pitaj me kako. Al' ova dvojica su čeznula za šoljom čaja, a rekla bi' da samo Esmi Vedervaks može nekom tako da pobrljavi glavu." Zvuci zvekira odjeknuše dvorištem ispod njih. U isto vreme, otvoriše se vrata na drugom kraju bedema. Pet ili šest vampira pođe prema njima. „Ponašaju se vrlo glupo, je l’ da?", reče Nana. „Daj mi još dva koca?" „Neftalo mi kolaca, Nano." „Dobro, dodaj mi flašu svete vodice... Brzo..." „Nema više, Nano." „Nemamo ništa?" „Imam pomorandžu, Nano." „Šta će ti?" „Neftalo limunova." „Od kakve će vajde biti pomorandža ako strefim njom vampira u usta?", reče Nana dok je motrila sve bliža stvorenja. Igor se počeša po glavi. „Pa, pretpoftavljam da će biti otporniji na prehladu..." Kucanje se opet zaori zamkom. Nekoliko vampira šunjalo se dvorištem.

Teri Pračet 145 Nana spazi treptaj svetlosti s druge strane vrata. Nagon nadvlada. Kada vampiri potrčaše, ona dograbi Igora i povuče ga dole. Lûk se razlete, a svaki kamen ili daska otplutaše na sopstvenom, sve većem mehuru plamena koji je pržio oči. Bacilo je vampire u vazduh, a oni su vrištali dok ih je vatra nosila naviše. Kada je blistavilo malo uminulo, Nana se oprezno zagleda u dvorište. Ptica velika kao kuća, plamenih krila širih od zamka, propinjala se na slomljenoj kapiji. * * * Moćan Ovas se pridiže na ruke i kolena. Vreli plamenovi tutnjali su oko njega i grmeli poput gasa kada silovito sagoreva. Koža je već trebalo da mu bude oprljena, ali, uprkos svakoj logici, vatra kao da nije bila ništa smrtonosnija od vrućeg pustinjskog vetra. Vazduh je mirisao na kamfor i začine. On pogleda uvis. Plamenovi behu obujmili Baku Vedervaks, ali činili su se čudnovato prozirni, ne u potpunosti stvarni. Tu i tamo malene zlatno-zelene iskre svetlucale su joj se na haljini, a vatra je sve vreme šibala i mahnitala oko nje. Ona pogleda naniže, u njega. „Sada si u feniksovom krilu, gosin Ovse", povika da nadjača buku, „a nisi se opekao!" Ptica je lepršala krilima na njenoj ruci i žarila se. „Kako može..." „Ti si ovde učenjak! Ali muške ptice uvek vole da se šepure, pa zar nije?" „Muške? Ovo je muški feniks?" „Da!" Ono što je poletelo... ono što je poletelo, koliko je Ovas mogao da vidi, bilo je ogromno pticoliko obličje, s malenom prilikom prave ptice unutra, poput glave komete. Za sebe dodade: Ako je ovo zapravo istinska ptica... Ptica uzlete u kulu. Povik, ubrzo presečen, govorio je kako jedan vampir nije bio dovoljno brz. „Ne može sam sebe da opeče?", reče Ovas slabašno. „Ne bi' rekla", reče Baka i prekorači preko otpada. „Ne bi imalo mnogo smisla." „.Znači, vatra je sigurno čarobna..." „Kažu da od tebe zavisi hoće li te opeći ili ne", reče Baka. „Stalno sam ih posmatrala kao mala. Baka mi je pričala o njima. Ponekad ih, u hladnim noćima, vidiš kako plešu na nebu iznad Ose, i blistaju zeleno-zlatnom svetlošću..." „A, mislite na auroru koriolis", reče Ovas, koji se trudio da mu glas zvuči razborito. „Ali ona zapravo nastaje usled čestica magije koje se sudaraju sa..." „Nemam pojma usled čega nastaje", reče Baka oštro, „ali to feniksi plešu i tačka." Pruži ruku. „Trebalo bi da te uhvatim za ruku." „Za slučaj da padnem", reče Ovas, koji je još posmatrao užarenu pticu. „Jeste." Dok je on podupirao njenu težinu, feniks iznad njih zabaci glavu i zakriča u nebo. „Kad samo pomislim da sam ga smatrao alegorijom", kaza sveštenik. „Pa šta? Čak i alegorije moraju da žive", reče Baka Vedervaks. * * * Vampiri po prirodi nisu skloni saradnji. Nisu stvoreni za nju. Svaki vampir vam je suparnik kada je naredni obrok u pitanju. Zapravo, savršene okolnosti za vampira predstavlja svet u kome je svaki drugi vampir poginuo i više niko ozbiljno ne veruje u vampire. Po prirodi su otvoreni za saradnju koliko i ajkule. Vampïri su potpuno isti, jedina prava razlika leži u tome što ne umeju pravilno da pišu. Ostatak klana jurcao je kroz tvrđavu i zaputio se ka vratima koja su iz nekog razloga ostala odškrinuta.

Terry Pratchet 146 Kofa puna koktela raznih voda, koje su blagoslovili Oflerov vitez, prvosveštenik Ioa i čovek tako uopšteno svet da se nije šišao niti kupao sedamdeset godina, pade na prvo dvoje koji su protrčali. Grof i njegova porodica nisu bili ovde - oni su kao jedan prešli u sporednu kulu. Nema nikakvog smisla imati potčinjene ako ih ne pustiš prve kroz sumnjiva vrata. „Kako si mogao da budeš tako...", poče Lakrimoza, i prenerazi se kada dobi šamar od oca. „Treba samo da ostanemo sabrani", reče grof. „Nema potrebe za panikom." „Udario si me!" „I to mi je pričinilo izuzetno zadovoljstvo", reče grof. „Brižljivo razmišljanje će nas spasti. Eto kako ćemo preživeti." „To ne pali!", uzviknu Lakrimoza. „Vampirica sam! Trebalo bi da žudim za krvlju! A jedino na šta sam u stanju da mislim jeste šolja čaja s tri kocke šećera, majku mu, ma šta to bilo! Ona starica nam nešto radi, zar ne vidiš?" „Nije moguće", reče grof. „Oštroumna je ona za ljudsko biće, ali ne bi' rekô da na bilo koji način može da ti uđe u glavu, kao ni u moju..." „Čak i pričaš kô ona!", povika Lakrimoza. „Samo odlučno, mila moja", reče grof. „Zapamti - ono što nas ne ubije, ojača nas." „A ono što nas ubije, ostavlja nas mrtve!", zareža Lakrimoza. „Video si šta se desilo ostalima. I sam si opekao prste!" „Koncentracija mi je trenutno popustila", reče grof. „Ta matora veštica ne predstavlja pretnju. Vampirica je. Potčinjena je nama. Drugačije će gledati na svet..." „Jesi li ti lud? Nešto je ubilo Kriptofera." „Dozvolio je da ga preplaše." Ostatak porodice pogleda u grofa. Vlad i Lakrimoza se zgledaše. „Ništa ne može da mi uzdrma samopouzdanje", reče grof. Osmeh mu je ličio na posmrtnu masku - voštan i onespokojavajuće smiren. „Um mi je poput stene. Priseban sam i hladnokrvan. Ništa ne može da porazi vampira – ili vampiricu, naravno - samo ako ostanu sabrani. Zar vas nisam naučio ovome? Koji je ovaj?" Ruka mu sunu iz džepa i podiže četvrtasti, beli karton. „Jao, oče, sad stvarno nije trenutak za..." Lakrimoza se ukoči, pa grčevito zakloni rukom lice. „Skloni to! Skloni to! To je agatejski klong sudbine!" „Baš tako, dakle samo tri prave linije i dve zakrivljene, uklopljene na prijatan način, za koji..." „...nikad ne bih znala da mi ti nisi rekao, matora budalo!", vrisnu devojka dok je uzmicala. Grof se okrenu sinu. „A da li ti...", poče. Vlad se baci unazad i zakloni rukama oči. „Boli!", povika. „Pobogu, vas dvoje niste vežbali...", poče grof, pa okrenu karton da ga pogleda. Snažno zažmuri i okrenu glavu. „Šta si nam ovo uradio?', vrištala je Lakrimoza. „Naučio si nas da vidimo na stotine smrdljivih svetih stvari! Ima ih na sve strane! Svaka religija ima neku drugu! Ti si nas tome naučio, some glupi! Linije i krstovi i krugovi... Zaboga..." Ugleda kameni zid iza zaprepašćenog brata i strese se. „Gde god pogledam, vidim nešto sveto! Naučio si nas da prepoznajemo ta obličja!", zareža na oca, iskeženih zuba. „Uskoro će zora", reče grofica uzrujano. „Hoće li boleti?" „Neće! Naravno da neće!", povika grof Svrakpir, dok su ostali poglédali naviše prema beloj svetlosti koja je dopirala kroz visoki prozor. „To je stečena psihohromatska reakcija! Sujeverje! Sve je to u glavi!" „Šta nam je ovo još u glavi, oče?", reče Vlad hladno.

Teri Pračet 147 Grof je koračao ukrug i trudio se da drži Lakrimozu na oku. Devojka je kršila ruke i režala. „Kažem..." „U glavi nemamo ništa što sami tamo nismo stavili!", zagrme grof. „Video sam um te stare veštice. Slab je. Oslanja se na obmane! Nikako ne bi mogla da prokrči put unutra! Pitam se da neko od nas ne sprovodi ovo sopstvene planove u delo?" Pa iskezi zube u Lakrimozinom pravcu. Grofica se očajnički hladila. „E pa, mislim da smo se svi malčice previše uzbudili", reče. „Mislim da svi treba da se smirimo i lepo popijemo šoljicu... finog... čaja... šoljicu..." „Mi smo vampiri!", povika Lakrimoza. „Onda se tako ponašajte!", vrisnu grof. * * * Agnes otvori oči, ritnu se uvis, i čovek sa čekićem i kocem u potpunosti izgubi zanimanje za vampire, kao i za svest. „Štbr..." Agnes izvadi iz usta - ovog puta - smokvu. „Je l’ možete da utuvite u tupave glave da nisam vampirica? A ovo nije limun. Ovo je smokva. I ja bih držala ovog tipa s kocem na oku. Previše mu se sviđa sve ovo. Rekla bi' da je tu neka psihologija umešala prste.." „Ne bih mu dopustio da ga upotrebi", reče joj Pjotr tik pokraj uva. „Ali stvarno si se ponašala vrlo čudno, a onda si se samo skljokala. Pa smo mislili da je bolje da pripazimo šta će se probuditi." Ustala je. Stanovnici Pologa stajali su među drvećem i posmatrali, lica ispijenih pri treperavoj svetlosti buktinja. „U redu je, još nije vampirica", reče. Svi delimično odahnuše. Stvarno si se promenila, reče Perdita. „Na tebe ovo ne utiče?", reče Agnes. Osećala se kao da se nalazi na kraju konca, a da neko cima drugi kraj. Ne, ja sam onaj deo tebe koji posmatra, zar se ne sećaš? „Molim?", reče Pjotr. „Zaista, zaista se nadam da će ovo proći s vremenom", reče Agnes. „Saplićem se o sopstvene noge! Naopako hodam! U celom telu imam nekakav naopak osećaj!" „Ovaj... je l' možemo do zamka?", reče Pjotr. „Ona je već tamo", reče Agnes. „Ne znam kako, ali..." Zastala je, pogledala u zabrinuta lica i načas zatekla sebe kako razmišlja onako kako bi mislila Baka Vedervaks. „Da", reče sporije. „Rekla bi'... hoću reći, mislim da bi trebalo odmah da krenemo. Svako mora da ubije sopstvenog vampira." * * * Nana je opet žurila niz stepenice. „Rekoh ti!", kaza. „Eno dole Esmi Vedervaks, nego šta. Rekoh ti! Znala sam da samo 'oće da dobije na vremenu! Ha, volela bi' da vidim krvopiju koja njoj može i da prismrdi!" „Ja ne bih", reče Igor vatreno. Nana preskoči vampira koji među senkama ne beše primetio domišljatu napravu načinjenu od konopca za saplitanje, tega i koca - i otvori dvorišna vrata. „Uja, Esmi!" Baka Vedervaks odgurnu Ovsa u stranu i stupi napred. „Je l' beba dobro?", reče. „Magrat i Es... mala Esmi su zaključane u podzemnoj grobnici. Vrata su vrlo jaka", reče Nana. „I čuva ih Fecko", reče Igor. „On je fjajan paf čuvar." Baka podiže obrve i od glave do pete osmotri Igora.

Terry Pratchet 148 „Mislim da ne poznajem ovog... ovu gospodu", reče. „A, to je Igor", reče Nana. „Vrlo sveobuhvatan čovek." „Tako i izgleda", reče Baka. Nana prostreli pogledom Močnog Ovsa. „Što si njega povela?", reče. „Nikako nisam mogla da ga se otresem", reče Baka. „Ja se uvek sakrijem iza otomana, što s' mene tiče", reče Nana. Ovas pogleda u stranu. Odnekud sa zidina začu se vrisak. Feniks je ugledao još jednog vampira. „Sve gotovo, još samo prašina da se počisti, dakle", reče Nana. „Nisu delovali baš mnogo pametno..." „Grof je još živ", reče Baka bezizražajno. „Ma, ja glasam da prosto potpalimo ovo i idemo kući", reče Nana. „Vala, neće taj žuriti da se vrati u Lenkr..." „Nailavi rulja", reče Igor. „Ništa ne čujem", reče Nana. „Imam odlične uši", reče Igor. „Pa dobro, neki od nas nisu u prilici da biraju", reče Nana. Začuo se bat koraka na mostu i ljudi su se iznenada rojili po ruševinama. „Zar nije ono Agnes?", reče Nana. Inače nikako ne biste mogli promašiti priliku koja se približavala preko dvorišta, ali sada je bilo nečeg čudnog u njenom hodu, svaka noga trupkala je o tlo kao da su čizme u svađi sa zemljom. A ruke su se klatile kao... „Ovo ne dolazi ni u šta, a kamoli u obzir!", povika Agnes i domaršira do Bake. „Ne mogu da razmišljam kako valja. Tvoje maslo, je li?" Baka pruži ruku i dodirnu joj rane na vratu. „Tako dakle", reče. „Neki te je ujeo, je li?" „Da! I nekako si mi se obratila ti!" „Nisam ja. To je progovorilo nešto iz tvoje krvi, rekla bi'", izjavi Baka. „Ko su svi ovi ljudi? Zašto onaj čovek pokušava da zapali zid? Zar ne zna da kamen ne gori?" „Ma, to je Klod, on pomalo preteruje sa ornošću. Samo mi reci ako uzme kolac, važi? Pazi, oni su iz Pologa, obližnje varošice... Svrakpirovi su se prema njima odnosili kao prema... pa... kućnim ljubimcima. Domaćim životinjama! Isto kao što su pokušali kod nas, kod kuće!" „Ne idemo odavde dok ne završimo s grofom", reče Baka, „Inače će se došunjati natrag..." „Ovaj, izvinite", reče Ovas, koji je, kako se činilo, razmišljao o nečemu. „Izvinite, ali je l' neko pomenuo da je kraljica zaključana u podzemnoj grobnici?" „Na sigurnom je", reče Nana. „Vrata kô od brega odvaljena i može da se navuče reza iznutra." „Koliko je sigurna od vampira?", reče Ovas. Baka oštro okrenu glavu. „Na šta misliš?" Ovas ustuknu korak. „A, znam na šta misli", reče Nana. „Nema brige, nismo blesave, neće otvoriti dok se ne uveri da smo mi..." „Hteo sam reći, kako vrata zaustavljaju vampire?" „Kako zaustavljaju? To su vrata." „Znači... oni ne mogu da se pretvore u nekakvu izmaglicu?", reče Ovas, dok se pržio na udruženom zračenju njihovih oštrih pogleda. „Prosto sam mislio da vampiri to mogu, znate. Mislio sam da to zna svako ko išta zna o vampirima..." Baka se ustremi na Igora. „Je l' znaš ti šta o ovome?" Igorova usta otvoriše se i zatvoriše nekoliko puta. „Ftari grof nikad nije uradio tako nešto", reče. „Da", kaza Nana. „Ali on je igrao pošteno." Iz dubina zamka izdiže se zavijanje pa se iznenada prekide. „Fecko!", reče Igor i dade se u trk.

Teri Pračet 149 „Ffffecko?", reče Agnes i nabra čelo. Nana je zgrabi za ruku i odvuče je za Igorom. Baka se malčice klatila. Oči kao da su joj bile van žiže. Ovas baci pogled prema njoj, donese odluku, zatetura se prilično teatralno i prući se u prašinu. Baka trepnu, odmahnu glavom i prostreli ga pogledom. „Ha! Ne možeš da izdržiš, je li?", reče promuklo. Drhtavi prsti posegnuše naniže prema Ovsu. On ih uhvati, pazeći da ne povuče, i ustade. „Je l' biste mogli da mi pomognete?", reče, kada mu njena zahvalna težina pritisnu rame. „Nego šta", reče Baka. „Idemo da nađemo kuhinju." „A? Šta će nam kuhinja?" „Posle ovakve noći, svima bi nam prijala po šoljica čaja", reče Baka. * * * Magrat se osloni na vrata kada drugi udarac zatrese reze. Pored nje Secko zareža. Možda je ovo imalo neke veze s opsežnim hirurškim zahvatima na njemu, ali Secko je režao u pet ili šest oktava u isto vreme. Potom je zavladala tišina, užasnija čak i od udaraca. Slabašan zvuk navede je da spusti pogled. Kroz ključaonicu je kuljao zeleni dim. Bio je gust i nekako uljast... Ona sunu preko sobe i dograbi ćup u kome su ranije stajali limunovi - tajanstveni stari grof koga je Igor toliko poštovao zaista je voleo poštenu igru. Ona strže poklopac i podmetnu ćup pod ključaonicu. Kada se napunio dimom, ubaci nekoliko češnjeva belog luka i tresnu poklopac na mesto. Ćup se grozničavo klatio na podu. Potom Magrat baci pogled na poklopac bunara. Kada ga je podigla, začu žubor vode daleko dole. Pa, to ima smisla, zar ne? U planinama svakako ima mnogo podzemnih reka. Postavi ćup iznad središta rupe i pusti ga. Onda s treskom poklopi bunar. Mala Esmi gukala je u ćošku. Magrat požuri k njoj i zatrese zvečku. „Vidi, lepi zeka-peka", reče i jurnu nazad. S druge strane vrata dopiralo je šaputanje. Potom glas Nane Og reče: „Sve je kako valja, dušo, po'vatale smo ih. Sad možeš da otvoriš vrata. Kuku meni." Magrat zakoluta očima. „Nano, jesi li to stvarno ti?" „Nego šta, dušo." „Hvala bogovima. Samo mi ispričaj vic o starici, svešteniku i nosorogu i pustiću te unutra." Stanka i još malo šaputanja. „Mislim da nemamo vremena za to, dušo", reče glas. „Ha, ha, sjajan pokušaj", reče Magrat. „Bacila sam nekog od vas u reku! Ko je to bio?" Posle nekoliko trenutaka tišine, grofov glas reče: „Mislili smo da će te grofica ubediti da saslušaš glas razuma." „Ne, u ćupu neće", reče Magrat. „I imam još ćupova ako hoćete da probate opet!" „Nadali smo se da ćeš se prizvati pameti", reče grof. „Međutim..." Vrata se s treskom razjapiše i iščupaše reze iz zida. Magrat dograbi bebu, ustuknu i podiže drugu ruku. „Samo priđite i izbošću vas ovim!", povika. „To je plišani meca", reče grof. „Bojim se da ne bi upalilo čak ni ako ga zašiljiš." * * * Vrata su bila toliko tvrda da je drvo ličilo na kamen s teksturom drveta. Neko je nekada razmislio o najvećoj mogućoj količini sile koju će zaista odlučna rulja biti u stanju da primeni - a onda je napravio nove nacrte.