Terry Pratchett - Carpe Jugulum

Terry Pratchet 50 „Pa, ostaju budni do posle podneva i nose jarku odeću i daju sebi čudna imena", reče grofica. „Kao Gertruda", prezrivo se isceri Vlad. „I Pam. Misle da je to kul." Lakrimoza se besno okrete ka njemu, s noktima na gotovs. On se isceri i uhvati je za ručni zglob. „Šta se ti mešaš!" „Ledi Strigojul kaže da njena ćerka naziva sebe Vendi", reče grofica. „Nije mi jasno zašto, kad je Hijeroglifika tako lepo ime za devojku. A da sam joj ja majka, postarala bih se da stavlja bar malo olovke za oči..." „Da, ali niko ne pije vino", reče Lakrimoza. „Vino piju samo potpuni pacijenti, oni što turpijaju zube..." „Maladora Krvopijac pije", reče Vlad. „Zapravo, trebalo bi da kažem 'Frida'..." „Ne pije!" „Molim? Nosi srebrni vadičep na lancu oko vrata, a ponekad je na njemu čak i čep!" „To je samo modni detalj! Ma, znam da priča kako rado okusi koju kap porta, ali to je u stvari samo krv u čaši. Henri je zapravo doneo jednu flašu na žurku i onesvestila se od mirisa!" „Henri?", reče grofica. Lakrimoza nadureno pognu glavu. „Grobnik Gijerači", reče. „Onaj što pušta kratku kosu i pretvara se da je računovođa", reče Vlad. „Onda se samo nadam da je neko rekao njegovom ocu", reče grofica. „Tišina", reče grof. „Ovo je samo prilagođivanje drugoj kulturi, razumete? Molim vas, mnogo sam se trudio zarad ovoga! Želimo samo svoj udeo u danu. Zar je to previše? A vino je samo vino. Nema tu ničeg mističnog. Sad uzmite čaše. I ti, Laki. Molim te? Tati za ljubav?" „A kad ispričaš 'Sirilu' i 'Timu', oduševiće se", reče Vlad Lakrimozi. „Umukni!", siknu ona. „Oče, biće mi muka!" „Ne, telo će ti se privići", reče grof. „Sâm sam probao. Pomalo je vodenasto, možda, kiselkasto, ali sasvim pitko. Molim te?" „Pa, dobro..." „Odlično", reče grof. „Sad podignite čaše..." „Le sang nouveau est arrive", reče Vlad. „Carpe diem", kaza grof. „Pravo za grlo", reče grofica. „Niko mi neće verovati kad im budem pričala", reče Lakrimoza. Progutaše. „Eto", reče grof Svrakpir. „Nije bilo tako strašno, a?" „Malkice prohladno", reče Vlad. „Narediću da se ugradi grejač za vino", reče grof. „Nisam ja nerazuman vampir. Ali za godinu dana, deco, mislim da mogu poprilično da nas izlečim od feniksofobije i bićemo čak spremni na malko lagane salate..." Lakrimoza mu teatralno okrenu leđa i poče da ispušta zvukove kao da povraća u vazu. „...a onda, Laki, bićeš slobodna. Nema više usamljenih dana. Nema..." Vlad je napola očekivao ovo i zadržao je potpuno bezizražajno lice kada je otac potegao kartu iz džepa i podigao je. „To je simbol dvostruke zmije djelibebanskog vodenog kulta", reče mirno. „Vidiš", uskliknu grof uzbuđeno. „Jedva da si se i trznuo! Sveštenofobija se može pobediti! Oduvek to govorim! Put je ponekad možda bio težak..." „Mrzela sam kad si iskakao po hodnicima i prskao nas svetom vodicom", reče Lakrimoza. „Uopšte nije bila sveta", reče joj otac. „Bila je razblažena. Blago duhovna u najgorem slučaju. Ali osnažili ste od nje, pa zar nije?" „Često bih se prehladila od nje, toliko znam." Grofova ruka sunu iz džepa.

Teri Pračet 51 Lakrimoza uzdahnu s teatralnom iscrpenošću. „Svevideće lice lonjana", reče umorno. Grof samo što nije počeo da igra narodne igre. „Vidiš? Uspelo je! Nisi se ni lecnula! A, kako se čini, kad su sveti simboli u pitanju ovaj je prilično jak. Zar nije bilo vredno ovoga?" „Moraće nešto zaista dobro da se desi da nadoknadi one jastuke od belog luka na kojima si nas terao da spavamo." Otac je uhvati za rame i okrenu je prema prozoru. „Hoće li biti dosta da znaš kako sad ceo svet može samo da ti pljune pod prozor?" Čelo joj se nabra od zbunjenosti. „Zašto bih želela ljigavu, odvratnu pljuvačku celog sveta pod svojim prozorom?" „Zato što za kaznu možeš sve da ih pojedeš žive, kao ostrige", reče grof. „Nažalost, sumnjam da možemo da nađemo krišku limuna dugačku osamsto kilometara, ali metafora će biti dovoljna." Ona se nevoljno razvedri. „Paaa...", reče. „Odlično. Volim da vidim kako mi se moja devojčica osmehuje", reče grof. „Dakle... koga ćemo za doručak?" „Bebu." „Ne, mislim da ne." Grof povuče konopac zvona pored kamina. „Ne bi bilo diplomatski. Nismo još spremni za to." „A ona nesreća od kraljice izgleda prilično beskrvno. Trebalo je da Vlad zadrži debeljucu", reče Lakrimoza. „Ne počinji", upozori je Vlad. „Agnes je... veoma zanimljiva devojka. Osećam da u njoj ima mnogo toga." „Nje ima mnogo", reče Lakrimoza. „Čuvaš je za posle?" „Polako, polako", kaza grof. „Ni vaša sopstvena majka nije bila vampirica kad sam je upoznao..." „Da, da, pričao si nam milion puta", reče Lakrimoza i zakoluta očima s nestrpljenjem nekoga ko je tinejdžer već osamdeset godina. „Balkon, spavaćica, ti u ogrtaču, ona vrišti..." „Tada je sve bilo jednostavnije", reče grof. „I takođe veoma, veoma glupo." Uzdahnu. „Gde je ona rđa Igor?" „Ahem. Htela sam da popričam s tobom o njemu, mili", reče grofica. „Mislim da ćemo morati da ga oteramo." „Jeste!", obrecnu se Lakrimoza. „Pa stvarno, podsmevaju mu se čak i moji prijatelji!" „Izuzetno me nervira njegov stav 'ja sam više u gotskom stilu nego ti'", reče grofica. „Taj glupavi naglasak... i znaš šta sam ga zatekla da radi u starim lagumima prošle nedelje?" „Nemam predstavu", kaza grof. „Imao je kutiju paukova i bič! Primoravao ih je da pletu mreže na sve strane." „Pitao sam se otkud ih je uvek onoliko, moram priznati", reče grof. „Oče, ja se slažem", izjavi Vlad. „U redu je on za Ubervald, ali ne bi baš poželeo da nešto poput njega izigrava vratara u visokom društvu, pa je l' tako?" „I smrdi", reče grofica. „Naravno, neki delovi njega su u porodici već vekovima", reče grof. „Ali moram priznati da ovo više nije čak ni smešno." Ponovo cimnu konopac zvona. „Da, gofpodaru?", reče Igor iza njega. Grof se naglo okrenu. „Rekao sam ti da to ne radiš!" „Šta da ne radim, gofpodaru?" „Da mi tako iskačeš iza leđa!" „Famo tako umem da ifkačem, gofpodaru." „Idi po kralja Verensa, molim te. Pridružiće nam se u laganom obroku." „Da, gofpodaru." Posmatrali su slugu dok je ovaj ćopao odatle. Grof zavrte glavom. „Nikad neće otići u penziju", reče Vlad. „Nikad neće shvatiti poruku."

Terry Pratchet 52 „A tako je staromodno imati slugu po imenu Igor", dodade grofica. „Stvarno preteruje." „Pazi, jednostavno je", reče Lakrimoza. „Samo ga odvedi u podrum, tresni ga u gvozdenu devicu, rasteži ga iznad vatre dan-dva, a onda ga seckaj na tanke komade od stopala naviše, tako da može da gleda. Učinićeš mu uslugu, zaista." „Valjda je tako najbolje", reče grof tužno. „Sećam se kad si mi rekao da prekratim muke svojoj mački", reče Lakrimoza. „Zapravo sam hteo da kažem da prestaneš da joj radiš to što si joj radila", kaza grof. „Da, u pravu ste, moraćemo da ga se otarasimo..." Igor ugura kralja Verensa, koji je stajao s blago smetenim izrazom lica nekoga ko se nalazi u grofovom prisustvu. „Ah, veličanstvo", reče grofica i pođe prema njemu. „Molim vas pridružite nam se u lakom obedu." * * * Agnesina kosa zaplitala se u krošnju. Uspela je da podigne jednu čizmu na granu dok se grčevito držala za granu iznad nje, ali tako joj je druga noga ostala na metli koja je počinjala da uzmiče u stranu, zbog čega je ona radila ono što čak ni balerine ne mogu bez vežbe. „Je l' je vidiš?", povika Nana iz svakako prevelike dubine. „Mislim da je i ovo staro gnezdo... O, ne..." „Šta bi?" „Mislim da su mi se pocepale gaćice..." „Ja lično vazda biram prostranije", reče Nana. Agnes prebaci drugu nogu na granu, koja zaškripa. Debelo prase, reče Perdita. Ja bih se popela kao gazela! „Gazele se ne penju!", reče Agnes. „Šta veliš?", upita glas odozdo. „Ma, ništa..." Agnes se kretala napred mic po mic i iznenada joj vidno polje ispuniše crno-bela krila. Jedna svraka slete na grančicu na manje od pola metra od njenog lica i zakriča na nju. Još pet njih vinu se sa susednog drveća i pridruži se horu. Ionako nije volela ptice. U redu su dok lete, i lepo pevaju, ali izbliza su to sumanuta mala klupka igala, pametna koliko i mušica. Pokuša da odalami najbližu, a ova odleprša na višu granu dok se Agnes trudila da povrati ravnotežu. Kada je grana prestala da se ljulja, opet je krenula napred - oprezno, trudeći se da ne obraća pažnju na razjarene ptice - i pogledala gnezdo. Bilo je teško reći jesu li u pitanju ostaci starog ili počeci novog, ali u njemu su se nalazili komadić girlande, krhotina stakla i, blistavo čak i pod tmurnim nebom, nešto belo... sa svetlucavim rubom. „'Pet za srebro... šest za zlato...'", reče, napola za sebe. „Ide: 'Pet za raj, šes' za pakô'", doviknu Nana. „Ionako jedva mogu da je dohvatim..." Grana puče. Bilo je mnogo drugih ispod nje, ali mogli ste samo da ih razgledate dok letite naniže. Poslednja ošinu Agnes i gurnu je u žbun božikovine. Nana joj uze pozivnicu iz ruke koja je odletela u stranu. Mastilo se beše razmazalo od kiše, ali reč „Vedervaks" još je bila veoma čitka. Zagreba zlatni rub palcem. „Previše zlata", reče. „Pa, ovo objašnjava pozivnicu. Rekoh ja da bi ove ptice pokrale sve što zasvetluca." „Uopšte se nisam povredila", izjavi Agnes značajno. „Božikovina mi je baš lepo ublažila pad." „Ima da im pozavrćem šije", reče Nana. Svrake u drveću oko kolibe zakričaše na nju.

Teri Pračet 53 „No mislim da sam možda uganula šešir", reče Agnes dok se uspravljala na noge. Ali bilo je beskorisno tražiti saosećanje u plastu sena, tako da je odustala. „Dobro, pronašle smo pozivnicu. Sve je bilo jedna grozna greška. Niko nije kriv. Hajde sad da nađemo Baku." „Ne ako ona ne želi da je nađu", kaza Nana, zamišljeno trljajući rub pozivnice. „Ti umeš da pozajmljuješ. Čak i ako je krenula rano jutros, neka stvorenja su je sigurno videla..." „Po pravilu se ne bavim pozajmljivanjem", reče Nana čvrsto. „Nemam Esminu samodisciplinu. Ja se... uživim. Bila sam zec čitava tri dana dok Džejson nije otišao po Esmi i ona me je vratila. Da sam ostala duže, ne bi postojala ja koja bi mogla da se vrati." „Zečevi zvuče dosadno." „Imaju svoje dobre i loše strane." „Dobro, onda, pogledaj u ribarevo stakleno jaje", reče Agnes. „To ti lepo ide, kaže Magrat." S druge strane čistine jedna trošna cigla pade iz odžaka kolibe. „Ne ovde, onda", reče Nana s nešto oklevanja. „U'vatio me neki pandrc... O, ne, kô da nam nije bilo dosta... Šta će ovaj ovde?" Moćan Ovas se približavao kroz šumu. Hodao je nezgrapno, kao što to rade ljudi iz grada kada gaze po istinskom, izrovašenom, natrulo-lisnatom, prućem posutom mekom tlu, i imao je zabrinut izgled nekoga ko očekuje da ga svakog časa napadnu sove ili bube. U svojoj čudnoj crno-beloj odeći i sam je izgledao kao čovekolika svraka. Svrake su kričale s drveća. „'Sedam za tajnu, da se ne odade'", reče Agnes. „'Sedam za vraga, glavom i bradom'", reče Nana mračno. „Ti imaš svoju brojalicu, ja imam svoju." Kada je Ovas ugledao veštice, malčice se razvedrio i išmrknuo se u njihovom pravcu. „Kakvo traćenje kože", progunđa Nana. „O, gospođo Og... i gospođice Nit", reče Ovas, dok je zaobilazio nekakvo blato. „Ovaj... dobro ste, je l' te?" „Bile dosad", reče Nana. „Nadao sam se, ovaj, da se vidim s gospođom Vedervaks." U tom času jedini zvuk bilo je čavrljanje gavranova. „Nadao?", reče Agnes. „Gospođom Vedervaks?", reče Nana. „Ovaj, da. To mi je deo... Trebalo bi da... jedna od stvari koje mi... Elem, čuo sam da je možda bolesna, a posete starijima i nejakima spadaju u naše, ovaj, pastorske dužnosti... Naravno, jasno mi je da, tehnički gledano, nemam pastorskih dužnosti, ali ipak, dok sam ovde..." Nanino lice bilo je kao slika - možda neka koju je naslikao umetnik veoma čudnog smisla za humor. „Stvarno mi je žao što nije tu", reče ona, a Agnes je znala kako je u potpunosti iskrena i savršeno zlobna. „Joj, zaboga. Hteo sam, ovaj, da joj dam malo... Hteo sam... ovaj... Elem, je l' joj dobro?" „Sigurna sam da bi joj bilo daleko bolje od tvoje posete", reče Nana, i u ovome je ponovo bilo neke vrste iskrivljene istine. „O tako nečemu bi pričala danima. Možeš da se vratiš kad god poželiš." Ovas je izgledao bespomoćno. „Onda, valjda, treba da se vratim u svoj, ovaj, šator", reče. „Dame, smem li da vas otpratim do varoši? Ima, ovaj, koječega opasnog u šumi..." „Imamo metle", reče Nana odlučno. Sveštenik je izgledao skrhano i Agnes donese odluku. „Jednu metlu", reče. „Otpratiću vas... Hoću reći, možete vi mene da otpratite natrag. Ako želite." Svešteniku kao da je laknulo. Nana šmrknu. Bilo je nečeg vedervaksovskog u tom šmrktaju. „Vidimo se kod mene, onda. I nemoj da bude opa-cupa", reče.

Terry Pratchet 54 „Ja ne opa-cuparim", reče Agnes. „Samo se pazi da ne počneš", reče Nana i ode da nađe metlu. Agnes i sveštenik neko vreme su hodali u nelagodnoj tišini. Naposletku Agnes reče: „Kako glavobolja?" „A, mnogo bolje, hvala vam. Prestala je. Ali njeno veličanstvo mi je ipak ljubazno dalo pilule." „Baš lepo", reče Agnes. Trebalo je da mu da iglu! Vidi koliki mu je taj čir!, reče Perdita, prirodno predodređena za ceđenje bubuljica. Što ne uradi nešto po tom pitanju? „Ovaj... ne volite me baš, je l' da?", primeti Ovas. „Jedva vas poznajem." Postajala je svesna ponižavajuće promaje u nižim predelima. „Mnogi me ne vole čim me upoznaju", reče Ovas. „Tako uštede vreme, valjda", reče Agnes i opsova. Perdita je izbila na površinu s ovim, ali Ovas kao da nije primetio. On uzdahnu. „Bojim se da se ne snalazim baš najbolje s ljudima", nastavi. „Plašim se da prosto nisam stvoren za pastira." Ne upuštaj se u razgovor s ovom bedom od čoveka, kaza Perdita. Ali Agnes reče: „Mislite na ovce i tako to?" „Sve se činilo mnogo jasnije na fakultetu", reče Ovas, koji je, kao i mnogi, retko obraćao pažnju na reči drugih ljudi dok raspreda o sopstvenim nevoljama, „ali ovde, kada ispričam ljudima neku prijemčiviju priču iz Knjige o Omu, oni kažu nešto kao: 'Neće da može, ne bi pečurke izrasle u pustinji' ili: 'Kakav glupav način da zasadiš vinograd'. Svi ovde su tako... bukvalni." Ovas se nakašlja. Činilo se da ga nešto izjeda. „Nažalost, Stara knjiga o Omu je poprilično nepopustljiva kad su veštice u pitanju", reče. „Ma je li." „Doduše, nakon proučavanja dotičnog pasusa u originalnom Drugom omnijskom IV tekstu, razvio sam prilično smelu teoriju da se sama reč o kojoj se govori tačnije prevodi kao 'bubašvabe'." „Da?" „Posebno što dalje kaže kako se mogu ubiti pomoću vatre i 'zamki od melase'. Takođe kasnije kaže da donose bludne snove." „Nemoj mene da gledaš", reče Agnes. „Otpratiću te do kuće i to je to." Na njeno čudo i Perditino oduševljenje i likovanje, on se zacrvene gore nego što se ona ikad crvenela. „Uh, ovaj, dotična reč se, u kontekstu tog pasusa, može podjednako lako pročitati i kao 'kuvani jastozi"', reče žurno. „Nana Og kaže da su Omnijci nekad spaljivali veštice." „Nekad smo spaljivali praktično svakoga", reče Ovas sumorno. „Doduše, stvarno su gurali neke veštice u burad melase, ako se ne varam." I glas mu je bio dosadan. Činilo se, morala je priznati, da je u pitanju dosadna osoba. Bila je to gotovo isuviše savršena predstava, kao da se namerno trudio da deluje dosadno. Ali nešto je zagolicalo Agnesinu radoznalost. „Zašto ste došli da posetite Baku Vedervaks?" „Pa svi o njoj govore veoma... pohvalno", reče Ovas, iznenada birajući reči kao kad čovek vadi šljive iz proključalog lonca. „I kažu da se sinoć nije pojavila, što je vrlo čudno. I pomislio sam da je jednoj starici sigurno teško da živi sama. I..." „Da?" „Pa, koliko sam shvatio, veoma je stara, a nikad nije kasno misliti na svoju besmrtnu dušu", reče Ovas. „Koju svakako ima, naravno." Agnes ga pogleda iskosa. „Nikad nije pominjala", reče. „Verovatno mislite da sam blesav." „Samo mislim da imate neverovatno mnogo sreće, gospodine Ovse."

Teri Pračet 55 S druge strane, evo nekoga kome su pričali o Baki Vedervaks, a on je ipak došao da je obiđe, i to peške kroz šumu iako se boji kao zec - bez obzira na to što je ona možda bubašvaba ili kuvani jastog. Niko u Lenkru nikad nije posećivao Baku osim kad im nešto zatreba. O, ponekad su dolazili s poklončićima (jer će im jednog dana opet nešto zatrebati), ali uglavnom bi se prvo uverili da ona nije kod kuće. U gospodinu Ovsu krilo se više nego što se videlo na prvi pogled. Mora da jeste. Dva kentaura izleteše iz žbunja ispred njih i otkasaše stazom. Ovas se uhvati za drvo. „Trčkarali su naokolo dok sam dolazio! Jesu li uobičajeni?" „Nikad ih ranije nisam videla", reče Agnes. „Mislim da su iz Ubervalda." „A oni užasni mali plavi goblini? Jedan od njih mi je pokazao nešto vrlo neučtivo!" „Nikad čula za njih." „A vampiri? Hoću da kažem, znao sam da je ovde sve drugačije, ali stvarno..." „Vampiri?", povika Agnes. „Videli ste vampire? Sinoć?" „Pa, hoću reći, da, podrobno sam ih proučavao u semeništu, ali nikad nisam mislio da ću ih videti kako stoje naokolo i pričaju o pijenju krvi i tako tome, zaista, čudi me da kralj to dopušta..." „I nisu vam... uticali na um?" „Zapravo sam imao onu užasnu migrenu. Je l' se to računa? Mislio sam da je od škampa." Jedan krik prolomi se šumom. Činilo se da ima mnogo sastavnih delova, ali mahom je zvučao kao da neko zavrće ćurki šiju kroz limenu cev. „Šta to bi, sunce ti?", povika Ovas. Agnes se osvrnu, zgranuta. Odrasla je u šumama Lenkra. Dobro, povremeno bi se desilo nešto čudno, onako usput, ali uglavnom nisu sadržale ništa opasnije nego što su drugi ljudi. Sada, pri ovoj zatamnjenoj svetlosti, čak je i drveće počinjalo da izgleda sumnjivo. „Hajdemo bar dole do Pokvarenog Dupeta", reče i cimnu Ovsa za ruku. „Do čega?" Agnes uzdahnu. „To je najbliže selo." „Pokvareno Dupe?" „Pazi, bio jedan čovek, i usred reke se oklizne i padne na zadnjicu i pola sata nije mogao da ustane", reče Agnes što je strpljivije mogla. Narod Lenkra već se beše navikao da ovo objašnjava. „Pokvareno Dupe. Razumete? Da, znam da bi... Neupotrebljivi Tur bilo... prihvatljivije, ali...." Užasni krik ponovo se zaori šumom. Agnes je mislila na sve ono što se, sudeći po glasinama, nalazilo u planinama i vukla Ovsa sa sobom kao loše privezana kolica. Potom se zvuk nađe pravo ispred njih i, na okuci druma, jedna glava pojavi se iz žbuna. Agnes je videla noja na slici. Dakle... uzmite noja za početak, ali nek mu glava i vrat budu napadnožuti, okovratnik od perja ogroman i crveno-ljubičast, a na glavi neka ima dva velika okrugla oka, čije zenice pijano poigravaju kako se glava pokreće napred-nazad... „Je l' ovo neka ovdašnja vrsta kokoši?", cijuknu Ovas. „Sumnjam", reče Agnes. Jedno dugo pero bilo je karirano. Krik ponovo otpoče, ali zamuknu na pola, kada Agnes stupi napred, dograbi stvora za vrat i povuče. Jedna prilika izdiže se iz šipraga kada ju je Agnes povukla za ruku. „Hodžsaargh?" On kvaknu na nju. „Vadi to iz usta", reče Agnes. „Zvučiš kao luda Nasta." On izvadi pištaljku. „Izvinite, gospojice Nit." „Hodžsaargh, zašto - i jasno mi je da mi se odgovor možda neće dopasti - zašto se kriješ u šumi s rukom prerušenom u Koku Coku i ispuštaš užasne zvukove kroz cev?" „Pokušavam da dovabim feniksa, gospojice." „Feniksa? Hodžsaargh, to je ptica iz legende."

Terry Pratchet 56 „Jeste, gospojice. Ima jedna u Lenkru, gospojice. Vrlo je mlada, gospojice. Pa sam mislio da bih možda uspeo da je namamim." Ona pogleda u rukavicu jarkih boja. Da - ako gajiš ptiće, moraš da im staviš do znanja od koje su vrste, i za to koristiš lutku na rukavici. Ali... „Hodžsaargh?" „Da, gospojice?" „Nisam stručnjak, razume se, ali čini mi se da se sećam kako, prema opšteprihvaćenoj legendi o feniksu, ovaj nikad ne vidi majku. Može da postoji samo jedan u isto vreme. Po prirodi je siroče. Razumeš?" „Ovaj, je l' smem nešto da dodam?", reče Ovas. „Gospođica Nit je u pravu, moram reći. Feniks izgradi gnezdo i bukne, a nova ptica se izdigne iz pepela. Čitao sam. U svakom slučaju, to je alegorija." Hodžsaargh pogleda u lutku feniksa na ruci, a onda, posramljeno, u stopala. „Izvin'te, gospojice." „Tako da, vidiš, feniks nikad ne vidi drugog feniksa", reče Agnes. „Ne bih znao, gospojice", reče Hodžsaargh, koji je još piljio u čizme. Nešto sinu Agnes. Hodžsaargh je uvek napolju. „Hodžsaargh?" „Da, gospojice?" „Jesi li u šumi celo jutro?" „O, da, gospojice." „Jesi li video Baku Vedervaks?" „Jesam, gospojice." „Jesi?" „Da, gospojice." „Gde?" „Gore u šumi prema granici, gospojice. U cik zore, gospojice." „Što mi nisi rekao?" „Ovaj... je l' vas zanimalo, gospojice?" „O. Da, izvini... Šta si radio tamo gore?" Umesto objašnjenja, Hodžsaargh nekoliko puta kvaknu vabilicom za fenikse. Agnes opet dograbi sveštenika. „Hajdemo, polazimo da nađemo Nanu..." Ostavili su Hodžsaargha s lutkom na rukavici i vabilicom i uprtnjačom i izuzetno nelagodnim osećanjem. Vaspitavali su ga da poštuje veštice, a gospođica Nit bila je veštica. Čovek s njom nije bio veštica, ali ponašanje ga je svrstavalo u soj ljudi koji je Hodžsaargh u sebi svodio na „bolji od mene", iako je ovo, zapravo, bila povelika grupa. Nije imao nameru da protivreči boljima od sebe. Hodžsaargh je bio jednočlano feudalno društveno uređenje. S druge strane, razmišljao je dok se pakovao i pripremao da pođe dalje, knjige koje skroz govore o svetu uglavnom pišu ljudi koji skroz poznaju knjige, a ne svet. Sve to o pticama koje se legu iz pepela mora da je napisao neko ko ništa ne zna o pticama. A što se tiče onoga da uvek postoji samo jedan feniks, e pa, to je očigledno napisao čovek koji bi trebalo više da izlazi na čist vazduh i upoznaje se sa ženskim svetom. Ptice se legu iz jaja. O, jeste feniks od onih stvorenja što su naučila da koriste magiju i utkala je u sopstveno postojanje, ali magija je zapetljana i nijedno biće je ne koristi više nego što je neophodno. Dakle, svakako je postojalo jaje. A jajima treba toplota, je l' tako? Hodžsaargh je mnogo razmišljao o ovome tokom jutra, dok je gacao kroz mokro žbunje i upoznavao se s izvesnom količinom razočaranih pataka. Nikada se nije mnogo upuštao u istoriju, osim u istoriju sokolarstva, ali znao je da su nekada postojala mesta - a u nekim slučajevima još postoje - s veoma visokim nivoom pozadinske magije, što ih je činilo veoma uzbudljivim i nimalo dobrim za gajenje mladunaca. Možda je feniks, ma kako zapravo izgledao, prosto ptica koja je smislila kako da veoma, veoma ubrza inkubaciju.

Teri Pračet 57 Hodžsaargh je zapravo odmakao podaleko i da je imao još malo vremena dokučio bi i sledeći korak. * * * Podne beše već odavno prošlo kada je Baka Vedervaks izašla iz pustare, i kakav posmatrač bi mogao da se zapita zašto prelazak malog pojasa močvarnog zemljišta toliko traje. Još više bi se pitali o potočiću. Usekao je šljunkovitu brazdu u treset i zdrava žena mogla bi da je preskoči, ali neko beše postavio jednu široku stenu preko njega umesto mosta. Posmatrala ju je neko vreme, a onda je zavukla ruku u vreću. Izvadila je velik komad crnog materijala i vezala sebi oči. Potom je krenula preko stene, malecnim koracima i široko raširenih ruku radi ravnoteže. Na pola puta je pala na ruke i kolena i ostala tako, dahćući, nekoliko minuta. Potom je nastavila da puzi napred, mic po mic. Nešto više od metar ispod nje, tresetni potok veselo je klokotao po kamenju. Nebo se sjajilo. Bilo je to nebo s plavim pojasevima i komadićima oblaka, ali izgledalo je čudno, kao da se slika na staklu razbila, a onda je neko pogrešno složio krhotine. Jedan oblak koji je plovio nestajao je duž nekakve nevidljive linije i izranjao na potpuno drugom delu neba. Ništa nije bilo onako kako izgleda. Ali, s druge strane, nikad i nije, kako je Baka uvek govorila. * * * Agnes je praktično morala da odvuče Ovsa u Naninu kuću, koja je zapravo bila tako daleko od predstave o veštičjim kolibama da joj se, takoreći, približavala s druge strane. Vukla je na razdragane, neskladne boje pre nego na crnu, i mirisala je na sredstvo za poliranje. Nije bilo lobanja niti čudnih sveća, osim jedne duhovite, ružičaste, koju je Nana jednom kupila u AnkMorporku i iznosila samo da pokaže gostima sa odgovarajućim smislom za humor. Bilo je mnogo stolova, uglavnom kako bi se na njima izložio ogroman broj crteža i ikonografija ogromnog klana Ogovih. Na prvi pogled činilo se da su poredane nasumice, dok ne biste provalili šifru. Zapravo su slike pomerane unapred ili unatrag u sobi kako su raznorazni članovi porodice padali iz milosti u nemilost i obratno, a svako ko bi završio na klimavom stočiću blizu mačkine činije morao bi ozbiljno da prione na posao. Što je još gore, mogli ste izgubiti mesto u hijerarhiji ne zato što ste uradili nešto loše, već zato što su svi ostali uradili nešto bolje. Zbog toga su ono prostora što nisu zauzimale porodične slike pokrivali ukrasi, jer nijedan Og koji bi otputovao više od petnaest kilometara od Lenkra ne bi ni sanjao da se vrati bez poklona. Ogovi su voleli Nanu Og i, pa, postoje i gora mesta od klimavog stola. Jedan daleki rođak jednom je završio u hodniku. Većina ukrasa bile su jeftine vašarske drangulije, ali Nani Og to nikad nije smetalo, pod uslovom da su šarene i sjajne. Tako da je bilo mnogih zrikavih pasa, ružičastih pastirica i ćupova s pogrešno napisanim sloganima poput: „Najboljoj mami na sveut" i „Mi volemo našu Nanu". Ogroman pozlaćeni porcelanski krčag za pivo koji je svirao „Ich Bin Ein Pijankobuljaschvvein" iz Konja studenta bio je zaključan u staklenoj vitrini kao isuviše vredno blago da bi ga tek tako pokazivali - pomoću njega slika Širi Og zauvek je zadobila mesto na komodi. Nana Og je već na stolu napravila mesta za zeleno jaje. Oštro je podigla pogled kada je Agnes ušla. „Dugo si se zadržala. Je l' bilo opa-cupa?", reče glasom koji probija oklop. „Nano, Baka ne bi rekla tako nešto", prekori je Agnes. Nana se strese. „U pravu si, curo", reče. „Deder da je brzo nađemo, važi? Previše sam ja razdragana da budem babuskera." „Ima neobičnih stvorova na sve strane!", reče Agnes. „Gomila kentaura! Morali smo da se bacimo u jarak!" „A, pa primetila sam da imaš trave i lišća po 'aljini", reče Nana. „Al' lepo sam vaspitana, pa ne pominjem." „Otkud svi oni?"

Terry Pratchet 58 „Kanda sišli s planina. Što si dovela Pop Čiru?" „Zato što se sav ublatnjavio, Nano", reče Agnes oštro, „i rekla sam da može ovde da se opere." „Ovaj... je l' ovo stvarno veštičja koliba?", reče Ovas, zapiljen u okupljene redove ogijanstva. „Kuku meni", reče Nana. „Pastor Melhio kaže da su to jame razvrata i seksualnih prestupa." Mladić bojažljivo koraknu unazad, nalete na stočić i uključi plavu balerinu na navijanje, koja poče da izvodi isprekidanu piruetu uz melodiju Tri slepa miša. „Pa, imamo septičku jamu", reče Nana. „A šta ti nudiš?" „Treba da smo zahvalni što je ovo bila opaska u stilu Nane Og, pretpostavljam", reče Agnes. „Nemoj da ga zavitlavaš, Nano. Svašta ga je snašlo od jutros." „Ovaj, gde je pumpa?", reče Ovas. Agnes pokaza. On zahvalno požuri onamo. „Mokar kô miš na kiši", reče Nana i zavrte glavom. „Videli su Baku gore kod dugog jezera", reče Agnes i sede za sto. Nana oštro podiže pogled. „Na onoj maloj pustari?", reče. „Da." „To ne valja. Guntava je ta zemlja onde gore." „Guntava?" „Sva zbrčkana." „Molim? Bila sam gore. Ima samo vresa i žutilovke i nekoliko starih pećina u dnu doline." „Ma, je li? Jesi l' pogledala, možda, oblake? Ma dobro, da probamo..." Kada se Ovas vratio, prepirale su se. Izgledale su prilično posramljeno kad su ga ugledale. „Rekoh ja da treba da nas je tri za ovo", reče Nana i odgurnu staklenu kuglu. „Posebno ako je onde gore. Guntava zemlja uvek izigrava besne gliste kad gledaš u kuglu. Prosto nemamo tu moć." „Ne želim da se vraćam u zamak!" „Magrat je tata-mata za ovakve stvari." „Nano, ima bebicu o kojoj treba da brine!" „Jašta, u zamku punom vampira. Razmisli. Ne mo'š da znaš kad će opet da ogladne. Bolje da se obe mrdnu odande." „Ali..." „Odma' je izvuci. Pošla bi' ja, al' kažeš da tamo samo sedim i kezim se." Agnes iznenada pokaza prstom na Ovsa. „Ti!" „Ja?", reče on drhtavo. „Rekao si da si u stanju da vidiš vampire, je l' tako"' „Jesam li?" „Jesi." „Dobro, jesam. Ovaj... i?" „Nije ti u glavi postalo skroz ružičasto i razdragano?" „Mislim da mi u glavi nikad nije bilo ružičasto i razdragano", reče Ovas. „A zašto nisu mogli da dopru do tebe?" Ovas se nelagodno osmehnu i poče da kopa po jakni. „Štiti me ruka Omova", reče. Nana je razgledala privezak. Bila je to jedna prilika vezana kornjači preko leđa. „Ma nemoj?", reče. „Dobra ti je to fora." „Baš kao što je Om pružio ruku da spase proroka Bratu od mučenja, tako će raširiti krila nada mnom kada vreme mojih iskušenja dođe", reče Ovas, ali zvučalo je kao da se trudi da ubedi samog sebe pre nego Nanu. Nastavi: „Imam brošuru ako poželite još nešto da znate", i ovog puta

Teri Pračet 59 ton mu je bio mnogo ubeđeniji, kao da je Omovo postojanje pomalo neizvesno, dok je postojanje brošura očigledno za svaku razumnu osobu otvorena uma. „Nemoj", reče Nana. Pusti medaljon. „E pa, bratu Perdoru nikad nije trebao nekaki magični nakit da rasteruje narod, to je sve što imam da kažem." „Ne, on bi ih samo zapahnuo alkoholom iz usta", reče Agnes. „Elem, ideš sa mnom, gospodine Ovse. Neću opet sama da se hvatam u koštac s princom Ljigavkom! I umukni!" „Ovaj, ništa nisam rekao..." „Ne mislim na tebe, mislim na... Pazi, ti reče da si proučavao vampire, je l' tako? Šta je dobro za vampire?" Ovas je razmišljao časak. „Ovaj... fin, suv mrtvački kovčeg, ovaj, dosta sveže krvi, ovaj, oblačno nebo..." Glas mu zamre kada ugleda njen izraz lica. „Auh... pa, zavisi odakle su tačno, toga se sećam. Ubervald je vrlo velik. Ovaj, odsecanje glave i kolac kroz srce su uglavnom delotvorni." „Ali to važi za svakoga", reče Nana. „Ovaj... u Splincu umru ako im stavite novčić u usta i odsečete im glavu..." „Za razliku od običnih ljudi, dakle", reče Nana i izvuče beležnicu. „Ovaj... U Klocu umru ako im strpate limun u usta..." „To je već bolje." „...nakon što im odsečete glavu. Čini mi se da u Glicu morate da im napunite usta solju, ukucate im šargarepu u oba uva, a onda im odsečete glavu." „Mora da je bilo zabavno doći do tog zaključka." „A u dolini reke Ah veruju da je najbolje odseći im glavu i prokuvati je u sirćetu." „Agnes, trebaće ti neko da ti ponese sve te stvari", reče Nana Og. „Ali u Veliprodaju kažu da im treba odseći nožne prste i proterati ekser kroz vrat." „I odseći im glavu?" „Izgleda da ne mora." „S nožnim prstima je lako", reče Nana. „Matori Vindrou, onde u Pokvarenom Dupetu, odsekao je dva ašovom, a nije čak ni bilo namerno." „I, naravno, možeš da ih poraziš tako što im ukradeš levu čarapu", reče Ovas. „Molim?", reče Agnes. „Mislim da te nešto nisam dobro čula." „Ovaj, patološki su pedantni, znate. Neka ciganska plemena u Borograviji kažu: ako im ukradeš čarapu i negde je sakriješ, provešće ostatak večnosti u potrazi za njom. Ne mogu da podnesu kad nešto nije na mestu ili im fali." „Ne bih rekla da je ovo baš rasprostranjeno verovanje", reče Nana. „Ma, u nekim selima kažu kako možeš da ih usporiš tako što baciš na njih makovo seme", reče Ovas. „Onda dobiju užasan poriv da izbroje svaku semenku. Vampiri su velike picajzle, znate." „Ne bih volela da sretnem nekoga ko ih prenosi", reče Nana. „Da, dobro, ne verujem da ćemo imati vremena grofu da tražimo tačnu adresu", reče Agnes brzo. „Ulazimo unutra, nalazimo Magrat i vraćamo se ovamo, važi? Ovse, otkud to da si takav stručnjak za vampire?" „Rekao sam ti, studirao sam ovakve stvari na fakultetu. Moramo da poznajemo neprijatelje ako treba da se borimo protiv zlih sila... vampira, demona, vešt..." Stade. „Samo ti nastavi", reče Nana, slatka poput arsenika. „Ali vešticama samo treba da pokažem u čemu su grešile." Ovas se uzrujano nakašlja. „Jedva čekam", reče Nana. „Tako mi i treba kad ne nosim nezapaljive korsete. Bež'te onda... sve troje!" „Ima nas troje?", reče Ovas. Agnes oseti kako joj leva ruka zadrhta. Uprkos svim naporima volje, ručni zglob joj se savi, dlan se steže u pesnicu i oseti kako se dva prsta otimaju da se isprave. Samo Nana Og je primetila. „Kao da vodaš dadilju sve vreme sa sobom, je l' da?", reče.

Terry Pratchet 60 „O čemu ona to?", upita Ovas kada su se zaputili ka zamku. „Rasejana je", izjavi Agnes, glasno. * * * Zatvorene volovske zaprege tutnjale su uz ulicu prema zamku. Agnes i Ovas stajali su sa strane i posmatrali. Vozače kao da prolaznici nisu zanimali. Imali su na sebi bezbojnu odeću koja im nije bila taman, ali trun neobičnosti unosili su šalovi koje je svaki nosio obmotan oko vrata tako čvrsto da je mogao biti i zavoj. „Ili u Ubervaldu vlada epidemija crvenog grla ili da se kladimo da ispod njih postoje gadne ranice od uboda", reče Agnes. „Ovaj... znam ponešto o načinu na koji valjda upravljaju ljudima", reče Ovas. „Da?" „Zvuči blesavo, ali pisalo je u jednoj staroj knjizi." „Dakle?" „Lakše im je da upravljaju nepokolebljivim ljudima." „Nepokolebljivim?", reče Agnes sumnjičavo. Još kola prolazilo je pokraj njih. „Ne zvuči ispravno, znam. Pomislio bi čovek kako bi teže bilo uticati na odlučnog čoveka. Pretpostavljam da je lakše pogoditi veću metu. U nekim selima se, izgleda, lovci na vampire prvo napiju kao smukovi. Zaštite radi, znaš. Ne možeš da udariš maglu." Znači, mi smo magla?, reče Perdita. A i on je, sudeći po izgledu... Agnes slegnu ramenima. Lica vozača imala su u sebi nečeg geačkog. Naravno, ima toga i u Lenkru, ali u Lenkru se preko toga nalazi sloj lukavosti, zdravog razuma i tvrdoglavosti čvrste poput kamena. Oči na ovim licima izgledale su kao da ih je neko isključio. Kao stoka, reče Perdita. „Da", reče Agnes. „Molim?", reče Ovas. „Samo razmišljam naglas..." I razmišljala je koliko je lako jednom čoveku da upravlja čitavim krdom krava, a da ijedna od njih poželi, mogla bi da ga pretvori u maleno vlažno ulegnuće u zemlji. Nekako, nikad im to ne padne na pamet. Pretpostavimo da jesu bolji od nas, pomisli. Pretpostavimo da smo, u poređenju s njima, samo... Preblizu si zamku!, obrecnu se Perdita. Misliš kravlje misli. Onda je Agnes shvatila kako iza kola maršira odred muškaraca. Nimalo nisu ličili na vozače. A ovo su, reče Perdita, bičevi za stoku. Imali su na sebi neku vrstu uniforme, sa crno-belim grbom Svrakpirovih, ali nije to bila četa koja izgleda otmeno u uniformi. Veoma su ličili na ljude koji ubijaju druge ljude radi novca, i to ne radi mnogo novca. Izgledali su, ukratko, kao ljudi koji bi veselo pojeli sendvič od šteneta. Nekolicina se bezobrazno iskezila Agnes u prolazu, ali bio je to samo opšti bezobrazni kez, bezobrazno iskežen samo na osnovu činjenice da ona nosi haljinu. Još kola se uspinjalo iza njih. „Nana Og kaže kako moramo da uhvatimo vreme za glavić", reče Agnes i sunu napred kada su i poslednja kola protutnjala pored njih. „Je li?" „Bojim se da je tako. Navići ćeš se." Uhvatila se za zadnji deo kola, uspentrala se i žurno mu dala znak da pođe za njom. „Praviš se važna preda mnom?", reče on kada ga je povukla na kola. „Ne pred tobom", reče ona. I shvati, u tom trenutku, da sedi na mrtvačkom kovčegu. Bilo ih je dva u zadnjem delu kola i bili su obloženi slamom. „Unose nameštaj?", reče Ovas.

Teri Pračet 61 „Ovaj... mislim da... možda... ima nekoga unutra", kaza Agnes. Skoro da vrisnu kad on podiže poklopac. Kovčeg je bio prazan. „Some jedan! Zamisli da je bilo nekoga unutra!" „Vampiri su danju slabi. Svi to znaju", reče Ovas prekorno. „Osećam ih... ovde... negde", reče Agnes. Kloparanje kola promenilo se kada su zatutnjala po kaldrmi dvorišta. „Siđi s drugog, hoću da pogledam." „Ali pretpostavimo..." On je gurnu odatle i podiže poklopac pre nego što je ona uspela opet da se pobuni. „Ni ovde nema vampira", reče. „Zamisli da je samo pružio ruku i zgrabio te za vrat!" „Om je moj štit", reče Ovas. „Stvarno? Baš lepo." „Možeš ti da se smejuljiš..." „Nisam se smejuljila." „Možeš ako želiš. Ali siguran sam da ispravno postupamo. Nije li Sonaton porazio Zver iz Batrigore u njenoj sopstvenoj pećini?" „Ne znam." „Jeste. I nije li prorok Urdurije savladao zmaja od Sluta na ravnici Gidral posle trodnevne borbe?" „Nisam sigurna da imamo toliko vremena..." „I nije li istina da su sinovi Jegzekiljevi pobedili sile Miriloma?" „Jeste?" „Čula si za to?" „Ne. Slušaj, stali smo. Nemam neku posebnu želju da nas nađu, a ti? Ne baš sad. I ne oni stražari. Uopšte nisu izgledali kao fini svet." Značajno su se zgledali preko mrtvačkih kovčega u vezi sa izvesnom neizbežnošću u neposrednoj budućnosti. „Zar neće primetiti da su teži?", reče Ovas. „Oni vozači kola nisu izgledali kao da primećuju baš mnogo." Agnes se zapilji u kovčeg pored sebe. Bilo je malo zemlje na dnu, ali je inače bio prilično čist i imao je jastuk na onom kraju gde je glava. Bilo je i nekakvih džepova u postavi. „Tako ćemo najlakše ući", reče. „Uđi ti u ovaj, ja ću u onaj. I, pazi... ti ljudi o kojima si mi malopre pričao... Jesu li to prave istorijske ličnosti?" „Naravno. Oni..." „E pa, još nemoj da pokušavaš da ih podražavaš, važi? Inače ćeš i ti postati istorijska ličnost." Zatvorila je poklopac, i dalje osećajući blizinu vampira. Rukom dodirnu džep u postavi. Unutra je bilo nešto meko a ipak bodljikavo. Njeni prsti ispitivali su ga sa užasnutom opčinjenošću i otkrili su kako je u pitanju klupko vune i par štrikaćih igala probodenih kroz njega, što je nagoveštavalo ili veoma odomaćen oblik vudumagije ili da neko štrika čarapu. Ko još štrika čarape u mrtvačkom kovčegu? S druge strane, možda čak i vampiri ponekad ne mogu da zaspe i prevrću se i tumbaju po čitav dan. Stisnula je zube kada je neko podigao kovčeg i pokušala da zaokupi misli tako što će zaključiti kuda je nose. Čula je bat koraka po kaldrmi, a onda zveket kamenih ploča na glavnim stepenicama kako odjekuje velikom dvoranom, pa osetila kako su iznenada pošli naniže. Podrumi, znači. Logično, zaista, ali ne i dobro. Radiš ovo da bi ostavila utisak na mene, reče Perdita. Radiš ovo da bi pokušala da budeš ekstrovertna i žustra. Umukni, pomisli Agnes. Jedan glas spolja reče: „Fpuftite ih ovde i tornjajte fe."

Terry Pratchet 62 Bio je to onaj što sebe naziva Igorom. Agnes je priželjkivala da joj je na pamet palo oružje. „Hoće da me fe otarafe, je li?", nastavio je glas, dok se u pozadini čulo kako koraci iščezavaju. „Fve će ovo biti igračka-plačka na kraju. Njima je fjajno, blago njima, ali ko dođe pofle da počifti prah, a? E, to bih ja voleo da vnam. Ko im vadi glave iv tegli f turšijom? Ko ih ivvlači ifpod leda? Figurno fam iščupao više kolaca nego što fam pojeo gmivavih ručkova..." Svelost pokulja unutra kada se poklopac podiže. Igor se zapilji u Agnes. Agnes se zapilji u Igora. Igor se otkoči prvi. Osmehnu se - imao je, geometrijski gledano, zanimljiv osmeh, zbog niza šavova baš preko njega - i reče: „Jao meni, neko je flušao previše priča. Imaš belog luka?" „Gomiletinu", lagala je Agnes. „Ne pali. Fvetu vodicu?" „Litre i litre." „Ne... Poklopac kovčega odalami Igora po glavi, što zazvuča neobično metalno. On polako podiže ruku da se protrlja po tom mestu, a onda se okrenu. Ovog puta ga poklopac odalami po licu. „O... franje", reče i skljoka se. Ovas se pojavi, lica blistavog od adrenalina i pravednog gneva. „Zgromih ga moćno!" „Bravo, bravo, hajdemo sad odavde! Pomozi mi da ustanem!" „Moj gnev stuštio se na njega poput..." „Poklopac je bio težak, a on nije baš mlad", reče Agnes. „Vidi, nekad sam se igrala ovde dole, znam kako da se vratimo do stepenica..." „Ovo nije vampir? Izgleda kao vampir. Prvi put vidim čoveka od zakrpa..." „To je sluga. Hodi sad, molim te..." Agnes zastade. „Je l' umeš ti da praviš svetu vodicu?" „Šta, ovde?" „Mislim, da je blagosiljaš ili da je posvetiš Omu ili... da iskrčkaš đavola iz nje, možda", reče Agnes. „Postoji jedan mali obred koji mogu..." Stade. „Tako je! Sveta vodica zaustavlja vampire!" „Odlično. Onda ćemo kroz kuhinju." Ogromna kuhinja bila je gotovo prazna. U današnje vreme nikad nije vrvela od sveta, pošto kraljevski par nije bio od sorte koja zahteva po tri mesnata jela za svaki obrok, i trenutno je tu bila samo gospođa Skorbutnjača, kuvarica, koja je mirno razvlačila kore. „Dobar dan, gospođo Skorbutnjačo", reče Agnes, koja je odlučila kako bi najbolje bilo promarširati pored nje i osloniti se na nadmoć špicastog šešira. „Samo smo svratili po malo vode, ništa vi ne brinite, znam gde je pumpa, ali ako imate dve prazne flaše, mnogo biste nam pomogli." „Dobro, mila", reče gospođa Skorbutnjača. Agnes stade i okrenu se. Gospođa Skorbutnjača bila je poznata po zajedljivosti, posebno po pitanju soje, faširanih šnicli od mlevenog koštunjavog voća, vegetarijanskih jela i bilo kog povrća koje ne može da se kuva dok ne požuti. Čak i kralj je oklevao da kroči u njenu kuhinju, ali, dok je on dobijao samo ljutim tišinu, obične smrtnike dokačila bi puna silina njenog uopštenog gneva. Gospođa Skorbutnjača bila je večito ljuta, na isti način na koji su planine večito velike. Danas je bila u beloj haljini, s belom keceljom, velikom okruglom belom kapom i belim zavojem oko grla. Takođe je izgledala, u nedostatku bolje reči, srećno. Agnes žestoko mahnu Ovsu da ode prema pumpi. „Nađi nešto da napuniš", prošišta, a onda vedro reče: „Kako ste, gospođo Skorbutnjačo?" „Vrlo lepo, hvala na pitanju, gospojice." „Sigurno ste u poslu zbog ovolikih gostiju?"

Teri Pračet 63 „Jesam, gospojice." Agnes se nakašlja. „A, ovaj, šta ste im dali za doručak?" Kuvarica nabra ogromno ružičasto čelo. „Ne sećam se, gospojice." „Alal vam vera." Ovas je podgurnu. „Napunio sam dve flaše i izgovorio Omov obred pročišćenja nad njima." „I to će da upali?" „Moraš da veruješ." Kuvarica ih je prijazno posmatrala. „Hvala vam, gospođo Skorbutnjačo", reče Agnes. „Samo vi nastavite sa... onim što ste radili." „Da, gospojice." Kuvarica se vrati oklagiji. Ima u njoj dosta obroka, reče Perdita. Kuvar i ostava u jednom. „To je bilo neukusno!", reče Agnes. „Šta to?", reče sveštenik. „Ma... samo nešto što mi je palo na pamet. Hajdemo zadnjim stepeništem." Bilo je od golog kamena, a s delovima tvrđave u opštoj upotrebi povezivala su ga vrata na svakom spratu. S druge strane tih vrata i dalje se nalazio goli kamen, ali daleko bolje obrade i prekriven tapiserijama i tepisima. Agnes otvori jedna vrata. Dvoje ljudi iz Ubervalda vuklo se hodnikom iza njih i nosilo nešto prekriveno platnom. Nisu ni pogledali pridošlice, a Agnes je krenula napred prema kraljevskim odajama. Magrat je stajala na stolici kada su ušli. Pogledala je naniže u njih dok su joj se oslikane drvene zvezde i životinje mrsile oko podignute ruke. „Glupe andrmolje", reče. „Pomislio bi čovek da će biti lako, pa zar ne? Zdravo, Agnes. Bi li mi pridržala stolicu?" „Šta to radiš?", reče Agnes. Pažljivo pogleda. Oko Magratinog vrata nije bilo zavoja. „Pokušavam da okačim mrdalicu na luster", reče Magrat. „Uh... evo ga. Ali stalno se mrsi. Verens kaže kako je za malu decu veoma dobro da gledaju razne jarke boje i oblike. Ubrzava razvoj, kaže. Ali ne mogu nigde da nađem Mili." Zamak je pun vampira, a ona ukrašava dečju sobu, reče Perdita. Pronađite grešku u ovom drvorezu. Agnes nekako nije mogla da se natera da izbrblja upozorenje. Sve drugo na stranu, stolica je izgledala klimavo. „Mala Esmi ima tek dve nedelje", reče Agnes. „Zar nije malko premlada za obrazovanje?" „Nikad nije prerano da se počne, kaže on. Šta ti treba?" „Moraš da pođeš s nama. Ovog časa." „Zašto?", reče Magrat i, na Agnesino olakšanje, siđe sa stolice. „Zašto? Magrat, u zamku su vampiri! Svrakpirovi su vampiri!" „Ne lupetaj, baš su fini. Baš sam jutros popričala s groficom..." „O čemu?", zahtevala je Agnes. „Kladim se da ne možeš da se setiš!" „Agnes, ja sam kraljica", reče Magrat prekorno. „Izvini, ali oni vrše uticaj na ljudske umove..." „A na tvoj?" „Ovaj, ne, ne na moj. Imam... ja sam... Izgleda da sam imuna", slaga Agnes. „A njegov?", upita Magrat oštro. „Štiti me vera u Oma", reče Ovas. Magrat podiže obrve prema Agnes. „Je l'?" Agnes slegnu ramenima. „Izgleda." Magrat se nagnu bliže. „Nije valjda pijan? Nosi dve pivske boce." „Pune su svete vodice", prošaputa Agnes. „Verens kaže da omnijska religija deluje kao veoma razumna i stabilna", prošišta Magrat.

Terry Pratchet 64 Obe pogledaše u Ovsa i u glavi oprobaše kako mu ove reči pristaju. „Je l' idemo?", reče on. „Naravno da ne!", obrecnu se Magrat i ispravi se. „Agnes, ovo su gluposti. Ja sam udata žena, kraljica, imam bebicu. A ti dolaziš ovamo i pričaš mi kako imamo vampire. Gosti su mi tu i..." „Gosti su vampiri, veličanstvo", reče Agnes. „Kralj ih je pozvao!" „Verens kaže kako moramo da naučimo da izlazimo na kraj sa svakakvim vrstama ljudi..." „Mislimo da je Baka Vedervaks u strašnoj nevolji", reče Agnes. Magrat stade. „Koliko strašnoj?", reče. „Nana Og je vrlo zabrinuta. Na ivici živaca. Kaže da smo potrebne nas tri da bismo pronašle Baku." „Pa, ja..." „A Baka je ponela kutiju, ma šta to značilo", reče Agnes. „Onu što joj stoji u šifonjeru?" „Da. Nana nije baš htela da mi kaže šta ima unutra." Magrat raširi ruke kao ribolovac kad meri ribu srednje veličine. „Poliranu drvenu kutiju? Otprilike ovoliku?" „Ne znam, nikad je nisam videla. Nana misli da je važna, čini mi se. Nije rekla šta ima unutra", ponovi Agnes, čisto za slučaj da Magrat nije shvatila neizgovoreno pitanje. Magrat pljesnu rukama, pogleda dole, i poče da gricka zglobove prstiju. Kada je podigla pogled, lice joj je bilo odlučno. Pokaza na Ovsa. „Ti nađi torbu ili tako nešto i isprazni u nju sve iz one tamo gornje fioke, i ponesi nošu i kamiončić, o, i plišane životinje i torbu s pelenama, i vreću za upotrebljene pelene, i korito, i torbu s peškirima, i kutiju igračaka, i sve ono na navijanje i muzičku kutiju, i torbu sa odelcima, o, i vuneni šešir, a ti, Agnes, nađi nešto od čega možemo da napravimo nosiljku. Došli ste zadnjim stepenicama? Tuda ćemo se i vratiti." „Šta će nam nosiljka?" Magrat se sagnu nad kolevku i podiže bebu, zamotanu u ćebe. „Neću valjda da je ostavim ovde?" Iz pravca Moćnog Ovsa čulo se kloparanje. Već su mu obe ruke bile pune, a u zubima je držao velikog plišanog zeca. „Je l' nam treba sve to?", reče Agnes. „Nikad se ne zna", kaza Magrat. „Čak i kutija igračaka?" „Verens misli da je beba možda napredna", reče Magrat. „Ima dve nedelje!" „Da, ali podsticaji u ranim godinama ključni su za razvoj mozga koji raste", reče Magrat, položi bebu Esmi na sto i na brzinu joj obuče špilhozne. „Isto tako, moramo što je pre moguće da se uhvatimo u koštac s motorikom. Ne valja prosto puštati sve da ide svojim tokom. A, da... Ako biste mogli, ponesite i mali dubak. I žutu gumenu patkicu. I sunđer u obliku mece. I mecu u obliku sunđera." Iz brega oko Ovsa začulo se još lomljave. „Zašto je kutija toliko važna?", reče Agnes. „Nije važna sama po sebi", reče Magrat. Pogleda preko ramena. „A ubaci i onu krpenu lutku, važi? Sigurna sam da je počela da obraća pažnju na nju. O, izem ti... u crvenoj torbi su lekovi... Šta si me ono pitala?" „Bakina kutija", podstače je Agnes. „A, samo je... njoj važna." „Je l' čarobna?"

Teri Pračet 65 „Molim? Ma, ne. Ne koliko ja znam. Ali sve unutra pripada njoj, znaš. Ne kolibi", reče Magrat i podiže ćerku. „Gde je moja dobra devojčica? Evo je!" Osvrnu se. „Jesmo li nešto zaboravili?" Ovas ispljunu zeca. „Možda plafon", reče. „Hajdemo onda." * * * Svrake su se sjatile oko kule zamka. Većina brojalica o svrakama istroši se posle deset ili dvanaest, ali ovde je bilo na stotine ptica, dovoljno da zadovolji svako proročanstvo. Postoji mnogo pesmica o svrakama, ali nijedna nije preterano pouzdana, jer to nisu one koje znaju same svrake. Grof je sedeo u tami ispod njih i osluškivao im umove. Slike su mu proletale pred očima. Evo kako se upravlja zemljom, razmišljao je. Ljudske misli vrlo je teško čitati, osim ako su tako blizu da vidiš reči kako lebde tik pre nego što će biti izgovorene. Ali ptice dospevaju svuda, vide svakog radnika na njivi i lovca u šumi. Umeju dobro i da slušaju. Mnogo bolje od slepih miševa ili pacova. Opet je izvrnuo tradiciju naglavce. Ipak, ni traga od Bake. Nekakav trik, možda. Nema veze. Na kraju će pronaći ona njega. Neće se dugo kriti. Nije joj to u prirodi. Vedervaksovi uvek stanu i bore se, čak i kad znaju da će izgubiti. Vrlo predvidljivo. Nekoliko ptica videlo je uposlenu malu priliku kako klipše kraljevinom u pratnji magarca natovarenog sokolarskom opremom. Grof je bacio pogled na Hodžsaargha, pronašao um od ruba do ruba pretrpan sokolovima, i prestao da obraća pažnju na njega. On i njegove glupave ptice na kraju će morati da lete napolje, naravno, jer uzrujavao je svrake. Zapisao je u podsetnik da pomene ovo stražarima. * * * „Uuaaauuo!" ...ali verovatno ne postoji spoj samoglasnika koji bi valjano opisao krik Nane Og kad ugleda malu bebu. Sadržao je i zvuke poznate samo mačkama. „Cica-mica malena", gugutala je Nana. „Imam kanda negde nešto slatko..." „Ne jede čvrstu hranu", reče Magrat. „Još te budi noću?" „I danju. Ali danas je lepo spavala, hvala bogovima. Nano, daj je gospodinu Ovsu i hajde ovo odmah da sredimo." Mladi sveštenik bojažljivo je uzeo bebu i držao je, kako neki muškarci čine, kao da će se razbiti ili u najmanju ruku eksplodirati. „De, de, de", govorio je neodređeno. „Dakle... šta je to s Bakom?", reče Magrat. Rekoše joj, upadajući jedna drugoj u reč na važnim mestima. „Guntavo zemljište gore prema vrhu šume?", kaza Magrat kad su skoro završile. „Jeste", reče Nana. „Šta je guntavo zemljište?", reče Agnes. „Ima dosta magije u ovim planinama, je l' tako?", reče Nana. „A svi znaju da planine nastaju kad se komadi zemlje sudare, je l' tako? E pa, kad magija ostane zarobljena unutra... nekako... nastane deo zemlje gde je prostor... nekako... zguran, je l' tako? Bio bi povelik, da može, al' to dođe kô čvor u starom drvetu. Il' kô upotrebljena maramica... smotana na mâlo, al' svejedno velika na jedan drugi način." „Ali bila sam tamo gore i to je samo mala pustara!" „Moraš da znaš pravac", reče Nana. „Zdravo je teško videti u kugli šta se događa na takvom mestu. Bude skroz pihtijasto. Kô kad pokušavaš da gledaš u nešto blizu i nešto daleko u isto vreme. Kristalna kugla ti se skroz naskroz razvodni."

Terry Pratchet 66 Povuče zelenu kuglu prema sebi. „Dakle, vas dve gurajte, a ja ću da upravljam..." „Ovaj, hoćete li da izvodite neke čarolije?", upita Ovas iza njih. „Šta fali?", reče Nana. „Hoću reći, podrazumeva li to, ovaj..." - on pocrvene - „...ovaj... da skinete odeću i plešete naokolo i prizivate raskalašna i pohotna bića? Jer bojim se da ne bih mogao u tome da učestvujem. Knjiga o Omu zabranjuje opštenje s lažnim gatarima i prevarantskim vidovnjacima, znate." „Ni ja ne bi' opštila s lažnim gatarima", reče Nana. „Otpadne im brada." „Mi to radimo odistinski", reče Magrat. „I svakako ne prizivamo raskalašna i pohotna bića", reče Agnes. „Osim kad poželimo", reče Nana Og, gotovo nečujno. „Pa... onda dobro", kaza Ovas. Dok su oslobađale moć, Agnes je čula Perditu kako misli: Ne dopada mi se Magrat. Promenila se. Dobro, naravno da jeste. Ali preuzima vođstvo, nije u grču kao nekad, nije KILAVA. Zato što je majka, pomisli Agnes. Majke su samo malčice mekušne. Što se nje tiče, nije preterano podržavala materinstvo uopšte. Očigledno je bilo neophodno, ali nije bilo odistinski teško. Čak i mačkama je polazilo za rukom. Ali žene su se ponašale kao da su osvojile medalju koja im daje za pravo da naređuju drugima. Kao da su, samo zato što su one dobile nalepnicu s natpisom „majka", svi ostali dobili maleni komadić nalepnice s natpisom „dete"... Slegla je ramenima u sebi i usredsredila se na čaranje. Svetlost je narasla i uminula u zelenoj lopti. Agnes je samo nekoliko puta pre toga gledala u kuglu, ali nije se sećala da svetlost ovako treperi. Kada god bi se razložila i načinila sliku, uzdrhtala bi i prebacila se na nešto drugo... komad zemlje pod vresom... drvo... uskomešane oblake... A Baka Vedervaks došla je i otišla. Slika se pojavila i istog trena iščezla, a nekakav konačan sjaj govorio je Agnes da je to sve, narode. „Ležala je", reče Magrat. „Sve je bilo mutno." „Znači da je negde u pećini. Jednom reče kako ide 'namo gore da bude sama sa svojim mislima", reče Nana. „A jeste l' u'vatile ono malecno treperenje? Pokušava da nam zapreči pristup." „One pećine gore su samo udubljenja u kamenu", reče Agnes. „Da... i ne", reče Nana. „Jesam li je ja to videla kako drži karton u ruci?" „Onaj na kom piše 'Nisam umrela'?", reče Magrat. „Ne, taj je ostavila u kolibi." „Baš kad nam je zaista potrebna, ona ode u neku tamo pećinu?" „Zna li da nam je potrebna? Je l' znala za vampire?", reče Agnes. „Zar ne možemo da odemo da je pitamo?", kaza Magrat. „Ne mož' da odletimo skroz do tamo", reče Nana i počeša se po bradi. „Ne mo'š da letiš kako valja iznad guntavog zemljišta. Metle se ćaknuto ponašaju." „Onda ćemo ostatak puta peške", reče Magrat. „Ima još nekoliko sati do zalaska sunca." „Ne ideš valjda i ti?", reče Agnes preneraženo. „Da, naravno." „A beba?" „Izgleda da joj je lepo u nosiljci, toplo joj je, a nije kao da gore ima nekih čudovišta", reče Magrat. „U svakom slučaju, smatram da je moguće uskladiti materinstvo i karijeru." „Mislila sam da si batalila veštičarenje", reče Agnes. „Da... pa... jesam. Hajde da se uverimo da je Baka dobro i da sredimo ovo, a onda ću, naravno, imati druga posla..." „Ali može da bude opasno!", reče Agnes. „Nano, zar nisam u pravu?" Nana Og okrenu stolicu i pogleda u bebu.

Teri Pračet 67 „Bući-bući?", guknu. Glavica se osvrnu i Esmi otvori plave oči. Nana Og zamišljeno je zurila. „Povedi je", reče naposletku. „Ja sam nosala našeg Džejsona svugde kad je bio malecki. Vole da budu uz mamu." Ponovo dugo, pomno pogleda bebu. „Da", nastavi. „Mislim da bi i te kako valjalo to da uradiš." „Ovaj... imam utisak da vam ne bih bio od velike vajde", reče Ovas. „Ma, bilo bi preopasno tebe povesti", reče Nana s nipodaštavanjem. „Ali moje molitve će biti uz vas, naravno." „Divota jedna", otpuhnu Nana. * * * Sav mokar od sipkave kiše, Hodžsaargh se vukao natrag ka zamku. Vlaga se beše uvukla u vabilicu, i zvuk koji je sada ispuštala mogao je privući samo kakvo čudno, izgubljeno stvorenje koje dreždi u drevnim estuarima. Ili možda ovcu sa strašnom gušoboljom. A onda je začuo torokanje svraka. Privezao je magarca za mladicu i iskoračio na čistinu. Ptice su kričale u drveću oko njega, ali raspršiše se kada ugledaše Kralja Henrija na pritki na magarcu. Uz kamen prekriven mahovinom beše se šćućurila... ...jedna mala svraka. Bila je promočena i nešto joj je falilo, kao da ju je sklopio neko ko je video svraku, ali nije znao kako ona radi. Kada ga je ugledala, počela je da se upinje nešto da učini, nakostrešila je perje, i sada je Kralj Henri u manjem izdanju pokušavao da razvije iskrzana krila. On uzmaknu. Na pritki, orao okrenu glavu pod kapicom prema nepoznatoj ptici... ...koja je sada bila gugutka. Drozd. Carić... Sudbina iznenada navede Hodžsaargha da prekrije oči, ali kroz kožu prstiju video je blesak, osetio udar plamena i namirisao oprljene malje na nadlanici. Nekoliko busenova trave tinjalo je na ivici kruga od oprljene zemlje. Unutar njega, nekoliko bednih kostiju zablista do crvenog usijanja, a onda se pretvori u sitan pepeo. Dalje u šumi, svrake su kričale. * * * Grof Svrakpir uzvrpolji se u tami svoje sobe i otvori oči. Zenice mu se raširiše kako bi primile još svetlosti. „Mislim da se krije", izjavi. „Ovo je bilo izuzetno brzo", reče grofica. „Zar nisi rekao da je prilično moćna?" „O, uistinu. Ipak, ljudsko je biće. Sa starošću se javlja i sumnja. Vrlo jednostavno. Potpuno sama u goloj kolibi, bez ikakvog društva osim svetlosti sveće... vrlo je lako otvoriti sve one sićušne pukotine i navesti joj um da se okrene protiv sebe. Kao da posmatraš šumski požar, a vetar promeni pravac i iznenada se obruši na sve one kuće za koje si mislio da su tako otporne." „Baš slikovito." „Hvala." „U Pologu ti je baš lepo išlo, koliko ja znam..." „Model za budućnost. Vampiri i ljudi konačno u slozi. Nema potrebe za netrpeljivošću, baš kao što oduvek govorim." Grofica ode do prozora i s oklevanjem povuče zastor u stranu. Uprkos oblačnom nebu, siva svetlost uvuče se unutra. „Isto tako, nema potrebe da se toliko pribojavaš ovoga", reče joj muž, priđe joj s leđa i cimnu zastor. Grofica se strese i okrenu glavu. „Vidiš? I ovo je bezopasno. Svakog dana, u svakom pogledu, sve više napredujemo", kaza grof Svrakpir vedro. „Popularna psihologija. Pozitivno razmišljanje. Obuka. Upoznavanje.

Terry Pratchet 68 Beli luk? Prijatan začin. Limun? Prosto ga zavoliš posle nekog vremena. Gle, juče sam zaturio jednu čarapu i jednostavno me baš briga. Imam mnogo čarapa. Za dodatne čarape možemo se postarati!" Osmeh mu uminu kada ugleda ženin izraz lica. „Reč 'ali' ti je navrh jezika", reče bezizražajno. „Samo sam htela da kažem kako u Pologu nije bilo veštica." „Što ga čini još boljim!" „Naravno, ali..." „Opet ti, mila moja. Nema mesta reči ali' u našem rečniku. Za divno čudo, Verens je bio u pravu. Novi svet je na pomolu, i u njemu neće biti mesta za jezive male gnome, ili veštice, ili kentaure, a posebno ne za žar-ptice! Marš napolje! Hoćemo napredak! One ne ispunjavaju uslove za preživljavanje!" „Ipak, samo si ranio onog feniksa." „O tome i govorim. Dopustio je da ga povredim, dakle istrebljenje mu je na pomolu. Ne, mila moja, ako nećemo da iščeznemo sa starim svetom, moramo da se menjamo s novim. Veštice? Plašim se da su veštice sada sasvim u prošlosti." * * * Metle u sadašnjosti sletele su odmah iznad ruba šume, na ivicu pustare. Kao što je Agnes i rekla, jedva je bila dovoljno velika da zasluži taj naziv. Čak se čula i kreketuša s druge strane. „Ne vidim ništa što izgleda guntavo", reče Agnes. Znala je da je glupo to reći, ali Magratino prisustvo išlo joj je na živce. Nana pogleda u nebo. Druge dve propratiše njen pogled. „Moraš da uvežbaš oči, al' videćeš ako budeš posmatrala", reče. „Vidiš ga samo kad stojiš na pustari." Agnes zaškilji u oblačno nebo. „A... mislim da vidim", reče Magrat. Kladim se da ne vidi, reče Perdita. Ja ne vidim. A onda Agnes ugleda. Bilo je zapetljano spaziti je, poput spojnice između dva komada stakla, i činilo se da se pomera svaki put kad joj se zasigurno učini da je vidi, ali postojala je izvesna... nedoslednost koja je treperila na ivici vidnog polja. Nana liznu prst i podiže ga prema vetru. Potom pokaza. „Ovuda. I zatvorite oči." „Nema staze", reče Magrat. „Jes' vala. U'vati me za ruku, Agnes će da u'vati tebe. Prošla sam ovuda nekol'ko puta. Nije teško." „Kao u nekoj priči za decu", kaza Agnes. „Jašta, sad smo pečene, nego šta", reče Nana. „I... idemo..." Agnes je osećala kako joj se vres tare o stopala kada je stupila napred. Otvori oči. Pustara se protezala sa obe strane, čak i iza njih. Vazduh je bio tamniji, oblaci teži, vetar hladniji. Planine su izgledale veoma daleke. Čula se tutnjava vode u daljini. „Gde smo sad?", upita Magrat. „Još smo ovde", reče Nana. „Sećam se, taja mi je pričô kako jelen ponekad otrči u guntavo zemljište kad ga gone." „Morao bi da bude baš očajan", reče Agnes. Vres je ovde bio tamniji i toliko je grebao da je bio gotovo trnovit. „Sve izgleda tako... gadno." „Važan je stav koji zauzmeš", reče Nana. Podgurnu nešto stopalom. Bio je to... pa, nekad je bio uspravan kamen, ali sada je bio vodoravan kamen. Debeo sloj lišaja rastao je svud po njemu. „Obeležava položaj. Teško je opet izaći ako ne znate za njega", reče Nana. „Ajdemo prema planinama. Magrat, jesi l' dobro umotala Esmi? Malu Esmi, hoću reći." „Spava."

Teri Pračet 69 „Jašta", reče Nana, tonom koji se Agnes učinio čudnim. „I bolje, zaista. Ajdemo. I, pomislih da će nam ovo možda zatrebati..." Poče da prekopava po bezdanoj ostavi u nogavici dugačkih gaća i izvuče dva para čarapa tako debelih da su mogle i same da stoje uspravno. „Lenkrska vuna", reče. „Naš Džejson ih ištrika za jedno veče, a znate već kake on jake prste ima. Šutneš zid i ostane rupa." Vres je uzalud čupao vunu debelu poput žice dok su žene žurile pustarom. Ovde je još bilo sunca, ili barem jedne blistave tačke u oblacima, ali tama kao da se dizala iz unutrašnjosti zemlje. Agnes..., reče Perditin glas u samoći njihovog zajedničkog uma. Šta je?, pomisli Agnes. Nana je zabrinuta zbog nečega što ima veze s bebom i Bakom. Jesi li primetila? Agnes pomisli: Znam da Nana stalno gleda u malu Esmi kao da pokušava nešto da dokuči, ako na to misliš. E pa, mislim da ima veze s pozajmljivanjem... Misli da nas Baka pomoću bebe drži na oku? Ne znam. Ali nešto se događa... Tutnjava ispred njih postala je glasnija. „Je l' tamo jedan potočić?", reče Agnes. „Jes' vala", reče Nana. „Odma tu." Pustara se gubila u provaliji. Zagledaše se u ponor, koji im ne uzvrati pogled. Bio je ogroman. Bela voda jedva se videla, daleko dole. Hladan, vlažan vazduh duvao im je u lice. „Nemoguće", reče Magrat. „Šire je i dublje od Lenkrske klisure!" Agnes pogleda naniže u maglu. Duboko je jedva nešto više od metar, reče joj Perdita. Vidim svaki oblutak. „Perdita misli da je ovo... pa, optička varka", reče Agnes naglas. „Moguće da je u pravu", kaza Nana. „Guntavo zemljište, 'naš. Veće je iznutra." Magrat uze kamen i baci ga unutra. Odbio se od litice nekoliko puta dok se tumbao naniže, a onda ne ostade ništa do kamenitog odjeka. Reka je bila predaleko dole da bi čak i videle kako je pljusnuo. „Baš je uverljiva, a?", reče slabašno. „Mogle bismo mostom", reče Nana i pokaza. Osmotriše most. Bilo je u njemu nečeg odbojnog. Bolje reći: kada se granice verovatnoće rastegnu, ako pokušaju da pređu procep po vazduhu, to možda i upali - zbog iznenadnih naleta vetra odozdo, ili zato što bi molekuli vazduha odjedanput svi dobili istu suludu ideju - ali pokušaj da isto to učine mostom očigledno je bio smešan. Nije imao maltera u sebi. Stubove je činilo kamenje nagomilano kao u poljskim zidovima, a onda je neko povrh njih naslagao veliko pljosnato stenje. Krajnji ishod nazvali bi primitivnim čak i ljudi previše primitivni da imaju reč za „primitivno". Zloslutno je škriputao na vetru. Čule su kako se kamen tare o kamen. „Ne dolazi u obzir", reče Magrat. „Ne bi izdržao oluju." „Ne bi izdržao ni omorinu", reče Agnes. „Mislim da nije stvarno stvaran." „A, onda s'vatam što bi moglo biti malko zeznuto preći ga", izjavi Nana. To je samo ravan kamen preko jarka, tvrdila je uporno Perdita. Mogla bih da napravim zvezdu preko njega. Agnes trepnu. „A, jasno mi je", reče. „Ovo je nekakav test, je l' da? Jeste, je l' da? Zabrinute smo, pa od straha ponor postaje dublji. Perdita je uvek samopouzdana, tako da ga jedva primećuje... „Meni je drago što ga primećujem", reče Magrat. „To je most." „Traćimo vreme", kaza Agnes. Pođe preko kamenih ploča i stade na pola puta. „Malo se klima, ali nije strašno", doviknu im. „Samo treba da..." Ploča se mrdnu ispod nje i zbaci je.

Terry Pratchet 70 Ona zamlatara rukama i čistom srećom se uhvati za ivicu kamena. Ipak, iako su joj prsti bili snažni, Agnes se ispod njih njihala poput klatna. Pogleda naniže. Nije želela, ali taj pravac zauzimao je dobar deo sveta. Voda je oko trideset centimetara ispod tebe, stvarno jeste, reče Perdita. Samo treba da padneš, a tebi to dobro ide... Agnes ponovo pogleda dole. Pad je bio toliki da je verovatno niko ne bi čuo kad pljusne. Nije samo izgledalo duboko, osećala je da je duboko. Vlažan i lepljiv vazduh dizao se oko nje. Osećala je prazninu ispod stopala, prazninu koja je želela da je usisa u sebe. „Magrat je bacila kamen dole!", prošišta. Da, a ja sam videla kako pada nekoliko palaca. „Pazi, ležim na stomaku, a Magrat me drži za noge", reče Nana Og razgovornim tonom tik iznad nje. „U'vatiću te za zglobove ruku, znaš već, i rekla bi', ako se maličak zaljuljaš u stranu, verovatno ćeš dokačiti nogom kameni stub, i na konju smo." „Ne moraš da pričaš sa mnom kao da sam neka prestravljena glupača!", obrecnu se Agnes. „Samo se trudim da budem fina." „Ne mogu da pomerim ruke!" „Da, možeš. Vidi, držim te za ruku." „Ne mogu da pomerim ruke!" „Ne žuri se, imamo ceo dan", reče Nana. „Kad god ti padne na pamet." Agnes je neko vreme visila. Sada više nije ni osećala ruke. To je po svoj prilici značilo da neće osetiti kada joj stisak popusti. Kamenje zaškripa. „Br... Nano?" „Reci." „Je l' možeš još malko da pričaš sa mnom kao da sam neka prestravljena glupača?" „Važi se." „Ovaj... zašto se kaže 'na konju'? A ne, recimo, na magarcu?" „Zanimljivo. Mož' biti da je..." „I je l' možeš malo glasnije? Perdita vrišti na mene da ću, ako skočim pola metra, stajati u potoku!" „Misliš da je u pravu?" „Ne mislim da je pola metra!" Most zaškriputa. „Obično i nije, kod ljudi", reče Nana. „Dušo, je l' napredujemo? Ne mogu ja da te izvučem gore, 'naš. A i meni trnu ruke." „Ne mogu da dohvatim stub!" „Onda se pusti", reče Magrat odnekud iza Nane. „Magrat!", obrecnu se Nana. „Pa, možda je za Perditu ovo stvarno potočić. Guntavo zemljište može da bude dve stvari u isto vreme, je l' tako? Dakle, ako ga ona tako vidi... zar ne možeš da je pustiš napolje? Nek ona to sredi. Što joj ne daš da preuzme?" „Radi to samo kad sam stvarno napeta! Umukni!" „Samo sam..." „Ne ti, ona! O, ne..." Leva ruka, bela i gotovo utrnula, otkači se s kamena i izvuče se iz Naninog stiska. „Ne dajte joj da nam uradi ovo!", kriknu Agnes. „Pašću s nekoliko stotina metara na oštro kamenje!" „Da, ali pošto će to ionako da se desi, vredi probati bilo šta, pa je l' tako?", reče Nana. „Ja bi' zatvorila oči da sam na tvom mestu..." Desna ruka se pusti. Agnes zažmuri. Padala je.

Teri Pračet 71 Perdita otvori oči. Stajala je u potoku. „'Bem ti!" Agnes nikad ne bi rekla „'bem ti", zbog čega je Perdita to radila kad god joj se pruži prilika. Posegnu prema kamenoj ploči tik iznad sebe, uhvati se, i podiže se na mišiće. Potom, kada spazi Nanin izraz lica, hitro promeni položaj ruku i zamahnu nogama uvis. Ona glupava Agnes nikako ne shvata koliko je snažna, pomisli Perdita. Ima ovolike mišiće, a plaši se da ih upotrebi... Nastavila je lagano da gura sve dok joj nožni prsti nisu bili upereni prema nebu, a ona je uradila stoj na rukama na ivici. Imala je osećaj da je suknja pokvarila utisak kad joj je pala na oči. „Još su ti pocepane gaće", reče Nana oštro. Perdita lako doskoči na noge. Magrat je čvrsto žmurila. „Nije uradila stoj na rukama na ivici, je l' tako da nije?" „Jeste", reče Nana. „Dobro, Ag... Perdita, prekini da se praviš važna, straćile smo previše vremena. Pusti Agnes da opet preuzme telo, znaš da je zapravo njeno." Perdita uradi zvezdu. „Ovo telo je protraćeno na nju", reče. „A treba da vidiš šta sve jede! Je l' znaš da još ima dve police pune plišanih igračaka? I lutaka. A pita se što se ne slaže s momcima!" „Ništa ne poremeti mladića kô kad se meca zapilji u njega", reče Nana Og. „Magrat, sećaš se stare gospođe Slivs? Morale smo po dve da se umešamo kad je u'vati pandrc." „Kakve veze to ima sa igračkama?", reče Perdita sumnjičavo. „I kakve... A, da", reče Magrat. „E, sećam se onog starog zvonara u Ohulanu", reče Nana i povede ih napred. „Imao je celih sedam ličnosti u glavi, džumle. Tri žene i četir' muškarca. Siroti matorac. Govorio je kako je on uvek višak. Govorio je kako njemu uvaljuju sav posô i disanje i jedenje, a oni samo teraju šegu. Sećaš se? Govorio je kako je pravi pakao kad popije piće, a svi počnu da se otimaju o receptore za ukus. Ponekad nije čuo sopstvene misli u sopstvenoj glavi, kako je rekô... Sad! Sad! Sad!" Agnes otvori oči. Vilica ju je bolela. Nana Og ju je pomno motrila i trljala utrnuli ručni zglob. S nekoliko centimetara razdaljine, lice joj je ličilo na prijateljsku gomilu postarijeg veša. „Da, evo Agnes", reče i odmače se. „Lice joj postane oštrije kad je ona druga. Vidiš? Rekoh ti da će se ona vratiti. Izvežbanija je." Magrat joj pusti ruke. Agnes protrlja bradu. „To boli", reče prekorno. „Svaka ljubav je bolna", reče Nana. „Ne mogu da pustim onu Perditu da se šetka naokolo u ovakva vremena." „Nekako si samo ščepala most i vratila se pravac gore", reče Magrat. „Osetila sam kako Perdita stoji na zemlji!", reče Agnes. „I to, onda", reče Nana. „Ajde. Nema još mnogo. Ponekad. I, ajdemo natenane, važi? Neke od nas bi možda padale duže od drugih." Polako su napredovale, uprkos sve napadnijem glasu u Agnesinoj glavi, koji joj je govorio da je glupa kukavica i da se naravno ne bi povredila. Trudila se da ne obraća pažnju. Pećine kojih se Agnes sećala nisu bile mnogo više od kamenih streha. Ovo su bile špilje. Razlika je uglavnom u krševitoj i poetskoj veličanstvenosti. U ovima je bilo mnogo i jedne i druge. „Guntavo zemljište je pomalo kô ledeni bregovi", reče Nana dok ih je vodila uz maleni usek prema jednoj od najvećih. „Devet desetina mu je pod vodom?", reče Agnes. Brada ju je još bolela. „Ima u njemu više nego što se vidi na prvi pogled, htedo' reći." „Eno nekoga!", reče Magrat. „A, to je veštica", kaza Nana. „Ništa nam ona ne smeta."

Terry Pratchet 72 Svetlost sa ulaza padala je na pogrbljenu priliku koja je sedela između jezeraca vode. Izbliza je izgledala kao kip, i možda ne baš onoliko čovekolika koliko je oko isprva nagovestilo. Voda se svetlucala po njoj; kapi su joj se stvarale na vrhu dugačkog, kukastog nosa, a onda padale u jezerce uz povremeno šljap. „Dođem ti ja jednom ovde s jednim mladim čarobnjakom, kad sam bila cura", reče Nana. „Ništa nije tol'ko voleo kô da lupa o kamenje malim čekićem... dobro, skoro ništa", dodade, osmehnu se prošlosti, i zadovoljno uzdahnu. „Rekô je da je veštica samo gomila nečega starog s kamenja, da se napravila od kapanja. Ali moja nana je rekla da je veštica došla da smisli neku veliku čin, a onda se skamenila. Što s' mene tiče, sve je moguće." „Dug je ovo put da nekoga dovedeš", reče Agnes. „Ma bilo je mnogo nas, dece, kod kuće i mnogo je padala kiša, a za stvarno dobru geologiju treba ti mnogo samoće", reče Nana neodređeno. „Mislim da mu je čekić još tu negde. Skroz naskroz je zaboravio na njega posle nekog vremena. Pazite kako gazite, kamen je vrlo klizav. Magrat, kako se drži mala Esmi?" „Ma, samo guče. Moraću uskoro da je nahranim." „Moramo da je pazimo." „Pa, da. Naravno." Nana pljesnu rukama i pažljivo ih razdvoji. Sjaj između njih nije bio razmetljiva svetlost kakvu stvaraju čarobnjaci, već zrnasto, grobljansko svetlucanje. Bilo ga je taman dovoljno da niko ne padne u rupu. „Verovatno ima patuljaka na ovakvom mestu", reče Magrat dok su pažljivo išle tunelom. „Ne bi' rekla. Ne vole mesta koja nisu uvek ista. Više niko ne dolazi ovamo osim životinja i Bake kad želi da se osami sa svojim mislima." „I tebe kad si lupala kamenje", dobaci Magrat. „Ha! Al' tad je bio drugačije. Bilo je cveća na pustari, a most je bio samo gaz. Jerbo sam bila zaljubljena." „Hoćeš da kažeš da se stvarno menja u odnosu na to kako se osećaš?", reče Agnes. „Vid'la si i sama. Neverovatno kako visok i kamenit most ume da bude ako si loše raspoložena, eto tol'ko znam." „Pitam se koliko je onda bio visok za Baku?" „Curo, verovatno su oblaci mogli da prođu ispod njega." Nana stade kada je došla do račvanja staze, pa pokaza. „Rekla bi' da je pošla onuda. Čekajte..." Ispruži ruku. Kamen zaječa, a kamena ploča s krova tresnu dole, tako da se kapljice i šljunak raspršiše na sve strane. „Dobro, prosto ćemo morati da se uzveremo preko ovoga", nastavi Nana istim razložnim glasom. „Nešto pokušava da nas otera", reče Agnes. „Ali neće", reče Nana. „I ne mislim da će nam nauditi." „Ovo je bila velika stena", reče Agnes. „Aha. Al' omašila nas je, je l' da?" Dalje napred nalazila se podzemna reka, toliko brza da je ličila na mrlju. Gotovo se prelivala preko brane od naplavljenog drveta, povrh koje se nalazio privlačan, dug balvan. „Slušajte, ovo nije bezbedno za bebu!", reče Agnes. „Zar ne razumete? Magrat, ti si joj majka, rodila sije!" „Da, znam, bila sam prisutna", reče Magrat sa spokojem koji je dovodio do ludila. „Ali nemam osećaj da nije bezbedno. Baka je tu negde." „Jeste", reče Nana. „Sad stvarno blizu, čini mi se." „Da, ali ne može ona da upravlja rekama i kamenjem...", poče Agnes. „Ovde? Nemam blage. Ovo mesto vrlo lako... reaguje na nadražaje." Oprezno su prelazile preko balvana i dodavale bebu jedna drugoj. Agnes se nasloni na kameni zid. „Još koliko daleko?"

Teri Pračet 73 „Pa, tehnički gledano, nekol'ko centimetara", reče Nana. „Lakše je kad znaš, a?" „Je l' se samo meni čini", reče Magrat, „ili postaje toplije?" „E u ono", reče Agnes i pokaza napred, „ne verujem." U dnu padine, u kamenu se beše otvorio procep. Crvena svetlost kuljala je iz njega. Dok su zurile, plamena kugla otkotrlja se uvis i rasprši se o plafon. „Jao, kuku, kuku meni", reče Nana, na koju je bio red da nosi bebu. „A nije čak ni kô da ima nekih vulkana blizu. Je l' ona normalna?" Odlučno se uputi prema vatri. „Pazi!", povika Agnes. „Perdita kaže da je odistinska!" „Kakve to veze ima s bilo čim?", reče Nana i zakorači u vatru. Plamenovi iščeznuše. Druge dve stajale su u hladnoj, vlažnoj tami. Magrat se strese. „Nano, nosiš bebu." „Ovde ti može nauditi ono što doneseš sa sobom", reče Nana. „A Bakine misli daju oblik ovom mestu. A ona ne bi digla ruku na dete. Ne bi mogla. Nema to u sebi." „Ovo mesto reaguje na njene misli?", reče Agnes. „Rekla bi"', reče Nana i opet pođe napred. „Nikako ne bih volela da joj se nađem u glavi!" „Skoro da jesi", reče Nana. „Ajte. Prošle smo vatru. Ne mislim da će biti nečeg drugog." Našle su je u pećini. Po podu je bio gladak pesak, netaknut ako se izuzme trag para stopala. Šešir je uredno položila pokraj sebe. Glava joj je počivala na smotanoj vreći. U krutim rukama držala je karton. Pisalo je: BEŠTE ODAVDE „Ovo nije baš lepo od nje", izjavi Magrat i sede s bebom na krilu. „I to posle svega ovoga." „Zar ne možemo da je probudimo?", reče Agnes. „Opasno je", reče Nana Og. „Da probamo da je prizovemo natrag kad nije spremna da se vrati? Zeznuto." „Pa, je l' možemo bar da je odnesemo odavde?" „Ne bi se savila kad treba da skrene za ćošak, ali, hah, možda možemo da je upotrebimo kô most", reče Nana. „Ne, došla je 'vamo s razlogom..." Izvuče vreću ispod Bakine glave, koja se ne pomeri, i otvori je. „Smežurana jabuka, flaša vode i sendvič sa sirom o koji možeš potkovicu da saviješ", reče. „I njena stara kutija." Spusti je na pod između njih. „Šta ima unutra?", reče Agnes. „Ma, uspomene. Suvuveniniri, kô što reko'. Tako nešto", reče Nana. „Uvek kaže da je puna stvari koje joj više ne trebaju." Dobovala je prstima po kutiji, kao da prati sopstvene misli na klaviru, a onda je uze. „Je l' smeš to da radiš?", reče Agnes. „Ne", reče Nana. Izvuče svežanj papira zavezan vrpcom i spusti ga sa strane. Svi su videli kako iznutra dopire nekakva svetlost. Nana zavuče ruku, uze malu staklenu bočicu za lekove, čvrsto začepljenu, i podiže je. Svetlucanje je bilo poprilično jasno u tami pećine. „Već sam videla ovu bočicu", reče Nana. „Drži ovde kojekakve trice i kučine. Mada, nikad nisam primetila da se sjaji." Agnes uze bočicu. Unutra je bilo nešto nalik na komad paprati, ili... ne, bilo je to pero, potpuno crno osim samog vrška, žutog i užarenog poput plamena sveće. „Je l' znaš šta je ovo?" „Ne. Uvek skuplja koještarije. Ima bočicu već dugo, videla sam je u kutiji..." „Bila fam tu kad je nafla ovo..." Magrat izvadi pribadaču iz usta. „Bila sam tu kad je našla ovo, pre mnogo godina", pokuša ponovo. „Baš u ovo doba godine, otprilike. Vraćale smo

Terry Pratchet 74 se peške kroz šumu i videle zvezdu padalicu i kao neko svetlo je palo s nje, pa smo otišle da pogledamo i našle ovo. Ličilo je na plamen, ali mogla je da ga uzme u ruku." „Zvuči kao pero žar-ptice", reče Nana. „Bilo je nekih starih priča o njima. Prolaze ovuda. Al' da bi im pipnuo pero, mora da budeš baš kuražan, jerbo stare priče vele da gori u prisustvu zla..." „Žar-ptice? Misliš, feniksa?", reče Agnes. „Hodžsaargh je trtljao nešto o feniksu." „Godinama nisam videla feniksa u letu", reče Nana. „Ponekad smo viđali po dva ili tri odjednom kad sam bila cura, samo svetla visoko na nebu." „Ne, ne, feniks.... postoji samo po jedan, u tom i jeste stvar", reče Agnes. „Nema ama baš nikake vajde od samo jednog bilo čega", reče Nana. Baka Vedervaks coknu usnama, kao neko ko se budi iz veoma dubokog sna. Oči joj zatreptaše. „A, znala sam da ima da upali ako joj otvorimo kutiju", reče Nana zadovoljno. Baka Vedervaks otvori oči. Jedan tren zurila je pravo uvis, a onda ih okrenu prema Nani Og. „Š'ae", promumla. Agnes joj žurno dodade flašu vode. Dotakla je Bakine prste i još su bili hladni kao kamen. Stara veštica otpi gutljaj. „A. To ste vas tri", prošaputa. „Zašto ste došle?" „Ti si nam kazala", reče Agnes. „Ne, nisam!", obrecnu se Baka. „Šta, da vam nisam ostavila cedulju?" „Ne, ali stvari...", Agnes stade. „Mislile smo da to želiš." „Tri veštice", reče Baka. „Pa, ne vidim zašto ne. Devica, majka i..." „Pazi šta pričaš", upozori je Nana Og. „...ona druga", reče Baka. „To od vas zavisi, sigurna sam. Ne bih se usudila da o tome iznesem bilo kakvo mišljenje. Rekla bi' da sad treba da se posvetite plesanju, dakle do viđenja. I možeš da mi vratiš jastuk, hvala lepo." „Je l' znaš da su u Lenkru vampiri?", zahtevala je Nana. „Da. Njih su pozvali." „Znaš da preuzimaju vlast?" „Da!" „A zašto si onda pobegla ovamo gore?", reče Agnes. Temperatura duboke pećine obično je postojana, ali u ovoj je iznenada veoma zahladnelo. „Mogu da idem kud hoću", reče Baka. „Da, ali moraš...", poče Agnes. Požele da može da proguta ove reči, ali bilo je kasno. „A, moram, je li? Gde kaže da moram? Ne sećam se da igde kaže 'moram'. Je l' hoće neko da mi kaže gde piše da moram? Svašta mora da bude, vala. A nije." „Je l' znaš da ti je svraka ukrala pozivnicu?", saopšti Nana. „Šon ju je isporučio i sve, ali onda su je lopovski gadovi maznuli i odneli u gnezdo." Mahnu zgužvanom, zamrljanom a ipak od zlata teškom pozivnicom. U trenu tišine, Agnes je zamišljala kako čuje rast stalaktita. „Da, naravno da jesam", reče Baka. „To sam odma ustanovila." Ali tren je bio samo malčice predug i samo malčice pretih. „A znaš li da je Verens doveo omnijskog sveštenika da imenuje malu Esmi?" Opet, za delić sekunde predugo, mrvičak pretiho. „Znaš da ja koristim mozak", reče Baka. Baci pogled na bebu u Magratinom krilu. „Što ima špicastu glavu?", reče. „To je kapuljačica koju joj je Nana ištrikala", reče Magrat. „Tako i treba da izgleda. Hoćeš malo da je uzmeš u naručje?" „Čini mi se da joj je udobno tu gde jeste", reče Baka nesigurno.

Teri Pračet 75 Nije znala kako se beba zove!, prošaputa Perdita. Rekla sam ti! Nana misli da je Baka bila u bebinom umu, znam po načinu na koji je gleda, ali da jeste, znala bi ime, a ne zna, kunem se. Ne bi učinila ništa da povredi dete.... Baka se povrati. „U svakom slučaju, ako postoji neki problem, e pa, imate tri veštice. Nigde ne kaže kako jedna od njih mora", klimnu glavom prema Agnes, „da bude Baka Vedervaks. Sredite to same. Veštičarim ovim krajevima već stvarno predugo i vreme je da... krenem dalje... radim nešto drugo..." „Krićeš se ovde gore?", reče Magrat. „Neću da ponavljam, mala moja. Neće mi više niko govoriti šta moram da radim. Znam šta je pod moranje, a šta ne. Muž ti je pozvao vampire u zemlju, je li? Eto ti modernog. E pa, svi drugi znaju kako vampir nema moć nad tobom dok ga ne pozoveš da uđe, a ako ih kralj pozove, celu zemlju mogu da uzmu na zub. A ja sam starica iz šume i moram sve da sredim? Kad vas ima tri? Ceo život se bavim moranjem, od videla do nevidela - e, sad je gotovo; unapred zahvalna što odlazite iz moje pećine. I to je tačka i kraj." Nana baci pogled na druge dve i slegnu ramenima. „Ajmo, onda", reče. „Ako pružimo korak, ima da budemo na metlama pre mraka." „Je l' to - to?", reče Magrat. „Svemu dođe kraj", reče Baka. „Odmoriću se ovde gore, a onda put pod noge. Mogu da odem kud bilo." Sad je nateraj da ti kaže istinu, reče Perdita. Agnes se ugrize za jezik. Dovoljno je zabrljala s 'moranjem'. „Dobro, idemo mi onda", reče Nana. „Ajmo." „Ali..." „Nemoj ti meni ali", odseče Nana. „Što bi Baka rekla." „Jeste!", reče Baka i opruži se. Dok su se jedna za drugom vraćale u pećine, Agnes je čula Perditu kako broji. Magrat se prepipavala po džepovima. Nana se prepipavala po nogavicama dugačkih gaća. Magrat reče: „Jao, mora da sam zabor..." „'Bem ti, zaboravila sam lulu tamo", reče Nana, tako brzo da rečenica prestiže onu ispred sebe. Pet sekundi, reče Perdita. „Nisam videla kad si je izvadila", reče Agnes. Nana je prodorno pogleda. „Je li? Dakle, bolje da je prosto ostavim tamo? Magrat, jesi li i ti nešto zaboravila? Nema veze, videću da potražim, ma šta da je u pitanju." „Pa, stvarno!", reče Magrat kad Nana šmugnu nazad. „Baka svakako nije govorila istinu", reče Agnes. „Naravno da nije, nikad je ne govori", reče Magrat. „Očekuje da sama dođeš do nje." „Ali u pravu je kad kaže da smo mi tri veštice." „Da, ali ja nikad nisam nameravala da se vratim veštičarenju, imam druga posla. Ma, možda kad Esmi malo poraste, mislila sam, pola radnog vremena kao aromaterapeut ili tako nešto, ali ne ozbiljno puno radno vreme veštičarenja. Sve to s 'moći koju nose tri'... pa, sve je to vrlo staromodno... A šta sada imamo?, umeša se Perdita. Obrazovanu ali u praksi neiskusnu mladu ženu, uznemirenu mladu majku i staricu srebrne kose... ne zvuči bas legendarno, a? Ali Magrat je samo spakovala bebicu čim je čula da je Baka u nevolji i nije čak ni zastala da se zabrine za muža.... „Čekaj čas, slušaj", reče Agnes. „Šta to?" „Samo slušaj... Zvuk se prenosi u ovim pećinama..." * * * Nana Og je sela u pesak i malo se promeškoljila da se dobro smesti. Izvadila je lulu. „Dobro", reče opruženoj prilici, „sve to na stranu, kako si mi ti?"

Terry Pratchet 76 Nije bilo odgovora. „Videla sam jutros gospođu Očenaš", nastavi ona ćeretavim glasom. „Onu od preko, iz Slajsa. Svrnula da se javi. Gospođa Ajvi se dobro drži, veli." Ispusti oblak dima. „Objasnila sam joj ponešto", reče. Od senovite prilike dopirala je tišina. „Imenovanje je fino prošlo. Sveštenik je kilav ko kilavi Radovan, doduše." „Ne mogu da i' pobedim, Gita", reče Baka. „Ne mogu da i' pobedim, pa to ti je." Jedan od skrivenih darova Nane Og bio je da zna kada da ne kaže ništa. Ovo bi ostavilo rupu u razgovoru i druga osoba bi se osetila obaveznom da je popuni. „Umovi su im kao čelik. Ne mogu ni da ih pipnem. Sve sam probala. Svaku smicalicu koju znam. Traže me, ali ne mogu da se usredsrede kako valja kad sam ovde. Onaj najbolji me se gotovo dočepao u kolibi. U rođenoj kolibi!" Nana Og je razumela užas ovoga. Veštičina koliba bila je njena tvrđava. „Gita, nikad nisam osetila tako nešto. Imao je na stotine godina da se izvesti. Jesi l' primetila svrake? Koristi ih kao oči. A i pametan je. Ovog neće srediti sendvič od belog luka. Tol'ko mi je jasno. Ovi vampiri uče. Nikad to ranije nisu radili. Nikako ne mogu da nađem put da uđem u nj i'. Moćniji su, snažniji, brzo razmišljaju... Da ti ja kažem, s njim se u'vatiti u koštac, um protiv uma, to ti je kao da pljuneš u oluju." „Pa, šta ćeš da radiš?" „Ništa! Ne mogu ništa! Zar ne razumeš šta ti pričam sve vreme? Zar ne znaš da ležim ovde ceo dan i pokušavam nešto da smislim? Znaju sve o magiji, pozajmljivanje im je druga priroda, hitri su, za njih smo kao stoka koja govori... Nikad nisam očekivala ovako nešto, Gita. Premećem sve to po glavi i ama baš ništa ne mogu da smislim što bi se dalo uraditi." „Uvek postoji način", reče Nana. „Ja ga ne vidim", reče Baka. „To ti je to, Gita. Mogu da ležim ovde sve dok voda ne pokapa po meni i ne okamenim se kô matora veštica na ulazu." „Naći ćeš ti načina", reče Nana. „Vedervaksovi ne daju da i' neko pobedi. Ima tu nešto u krvi, oduvek to pričam." „Pobedili su me, Gita. Čak i pre nego što počnem. Možda neko drugi nađe način, ali jok ja. Suočena sam sa umom boljim od svog. Jedva nekako mogu da se ogradim od njega, ali ne mogu da uđem. Ne mogu da uzvratim udarac." Nanu Og obuze hladan osećaj da je Baka Vedervaks ozbiljna. „Nikad ne bi' pomislila da ću to čuti od tebe", promrmlja. „Beži sad. Nema vajde da držite bebu na "ladnoći." „A šta ćeš ti da radiš?" „Možda pođem dalje. Možda samo stanem ovde." „Ne možeš da staneš ovde zauvek, Esmi." „Pitaj onu kod vrata." Činilo se da je to sve. Nana izađe, u susednoj pećini zateče ostale, pomalo previše nevinog izgleda, i povede ih napolje. „Znači, našla si lulu", reče Magrat. „Da, hvala na pitanju." „Šta će da radi?", reče Agnes. „Recite vi meni", reče Nana. „Znam da ste slušale. Ne bi' bile veštice da niste nekako slušale." „A šta mi to možemo što ona ne može? Ako je ona poražena, onda smo i mi, zar ne?" „Šta je Baka htela da kaže sa od videla do nevidela'?", reče Magrat. „Ma, od prvog trenutka ujutru, kad se vidi, do poslednjeg trenutka uveče, kad se ne vidi", reče Nana. „Stvarno joj nisu sve koze na broju, a?" Nana zastade pored kamene veštice. Lula joj se beše ugasila. Kresnu šibicu o kukasti nos.

Teri Pračet 77 „Ima nas tri", reče. „Dobar broj. Dakle, počinjemo sastankom podružnice, kako i valja..." „Zar se ne brineš?", upita Agnes. „Ona je... odustala...." „Znači, mi moramo da nastavimo, je l' da?", reče Nana. * * * Nana je postavila kotao nasred poda, utiska radi, mada sastanak podružnice u zatvorenom nije delovao ispravno, a sastanak bez Bake Vedervaks delovao je još gore. Perdita je rekla da izgledaju kao blentave devojčice koje se igraju podružnice. Jedina vatra u prostoriji bila je u ogromnoj crnoj gvozdenoj furuni, najnovijem modelu, koju su Nanini odani sinovi nedavno postavili. Na njoj je čajnik počeo da krčka. „Da zakuvam čaj", reče Magrat i ustade. „Ne, ti sedi. Kuvanje čaja je Agnesin posô', reče Nana. „Ti si majka, dakle tvoj posô je da sipaš." „A šta je tvoj posao, Nano?", reče Agnes. „Moj posô je da ga pijem", kaza Nana bez oklevanja. „Dobro. Treba što više da saznamo dok se još ponašaju prijateljski. Agnes, ti se vrati u zamak s Magrat i bebom. Ionako joj treba pomoć." „Kakva vajda od toga?" „Sama si mi rekla", reče Nana. „Vampiri nemaju uticaja na tebe. Čim probaju da vide Agnesin um, ovaj potone, i eto ti Perdite na vr', kô klackalica. A taman kad pogledaju u Perditu, eto ti opet Agnes. A mladi Vlad je baš bacio oko na tebe, a?" „Naravno da ne!" „Ma, kako da ne", reče Nana. „Muški uvek vole onako malko tajanstvenije žene. Vole izazove, 'naš. A dok on baca oko na tebe a ti držiš Magrat na oku, njega da držiš na drugom oku, je l' jasno? Svi imaju neku slabos'. Možda se nećemo kurtalisati ovi' vampira tako što ćemo otići do zastora i reći: 'Iju, što je ovde zagušljivo', al' mora da postoji neki drugi način." „A ako ne postoji?" „Udaj se za njega", izjavi Nana odlučno. Magrat čujno usisa vazduh. Čajnik joj zaklopara u ruci. „Užas!", reče. „Pre bih se ubila", reče Agnes. Ujutru, reče Perdita. „Ne mora da bude dug brak", reče Nana. „Ćušneš zašiljen štap u podvezicu i momče ima da se o'ladi pre neg' što iseku svadbenu tortu do kraja." „Nano!" „Ili bi možda mogla nekako da ga... navedeš da malčice promeni ponašanje", nastavi Nana. „Neverovatno šta sve supruga može, ako ima mozga, ili mozgove u tvom slučaju, naravno. Vidi kralja Verensa Prvog, pod jedan. Imao je običaj da sve kosti baca preko ramena sve dok se nije oženio, a onda ga je kraljica naterala da ih ostavlja na ivicu tanjira. Posle mesec dana braka prvi gospodin Og je već počeo da izlazi iz kade kad mu se pripiški. Možeš da prosvetiš muža. Možda bi mogla da ga uputiš na krvavice i kavurmu i krvavi biftek." „Nano, ti stvarno nemaš skrupula?", reče Agnes. „Ne", reče Nana jednostavno. „Ovde je reč o Lenkru. Da smo muškarci, pričale bi' kako da položimo živote za otadžbinu. Kao žene, možemo da pričamo kako da položimo sebe." „Ja ovo ne želim da slušam", reče Magrat. „Ne tražim od nje da uradi nešto što ja ne bi'", reče Nana. „Je li? Što onda ti ne..." „Jerbo mene niko neće", reče Nana. „Al' da sam pedes' godina mlađa, da ti pravo kažem, do leta bi mi taj sinak već žvakô rotkve." „Hoćeš da kažeš kako samo zato što je žensko treba da na njemu upotrebi svoje seksualne čari?", reče Magrat. „To je tako... pa... tako liči na Nanu Og, to je sve što imam da kažem."

Terry Pratchet 78 „Treba da upotrebi svaku čaru koja joj padne šaka", reče Nana. „Baš me briga šta Baka kaže, uvek postoji način. Kô onaj junak u Tsortu ili gde već, koji je bio skroz nepobediv osim u petu, pa mu neko nabio koplje u nju i ubio ga..." „Šta očekuješ da uradi, da ga celog izbocka?" „Ionako nikad nisam s'vatala tu priču", reče Nana. „'Oću da kažem, kad bi' ja znala da će me neko ubiti tako što će mi nabiti koplje u tu moju petu, otišla bi' u bitku u vrlo debelim čizmama..." „Ne znaš ti kakav je on", reče Agnes, ne obraćajući pažnju na skretanje s teme. „Gleda me kao da me svlači očima." „Očima sme", reče Nana. „I stalno mi se smeje! Kao da zna da mi se ne sviđa i zato mu je još zabavnije!" „More, idi u taj zamak!", zareža Nana. „Za Lenkr! Za kralja! Za celu zemlju đuture! A ako ne budeš mogla da izdržiš, pusti Perditu da preuzme, pošto bi' rekla da neke stvari njoj bolje idu od ruke!" U preneraženoj tišini čulo se nejasno kuckanje iz Naninog kredenca. Magrat se nakašlja. „K-kao u stara vremena", reče. „Samo se prepiremo." Nana ustade i s grede iznad furune otkači tiganj od livenog gvožđa. „Ne možeš tako da se ophodiš prema ljudima", reče Agnes nadureno. „Mogu", kaza Nana, koja se na vrhovima prstiju šunjala prema kredencu. „Ja sam sad ona druga, 'naš." Ukrasi se razleteše i razmrskaše se kad ona snažno tresnu tiganjem, dnom naviše. „Sad si moj, mali plavi gade!", povika. „Nemo' da misliš da te nisam vid'la!" Tiganj se pridiže. Nana se svom težinom osloni na dršku, ali i dalje se polako kretao po kredencu i blago se njihao s jedne strane na drugu, sve dok nije stigao do ivice. Nešto crveno-plavo doskoči na pod i krenu prema zatvorenim vratima. U istom trenutku Gribo sunu pored Agnes, i zalete se. I tada, baš kad se spremao da skoči, predomisli se. Sve četiri noge u isto vreme pustiše kandže i ukopaše se u daščani pod. On se zakotrlja, skoči na noge, i poče da se umiva. Crveno-plava mrlja nalete na vrata, pridiže se, i pretvori se u plavog čoveka, petnaest centimetara visokog i crvenokosog. Nosio je mač otprilike iste veličine kao on sam. „Ma, u naćve te nabijem, čumo karakušljiva!", vrisnu. „A, ti si", reče Nana i opusti se. „'Oćeš nešto za piće?" Mač se malčice spusti, ali uz jasan nagoveštaj da bi se za tren oka opet mogao podići. „Šabre?" Nana posegnu u sanduk pored stolice i poče da prebira po flašama. „Jabukovače? Moja najbolje. Stare", reče. Oči malecnog čovečuljka zacakliše se. „O' prošli utornik?" „Jes'. Agnes, otvori šivaću kutiju i dodaj mi naprstak, molim te. Dođi Vamo, čoveče", reče Nana, otčepi bocu podalje od vatre i napuni naprstak. „Moje dame, ovo ovde je... da vidim tetovaže.... jašta, ovo vam je jedan Nak Makfigl. Mali gadovi silaze Vamo cirka jednom godišnje da mi mažnjavaju rakiju. Rekla bi' da sam prepoznala šare." „Baška si ga sebi tuk na luk, vala", reče plavi čovek i uze naprstak. „Šta je on?", reče Magrat. „Oni su gnomi", reče Nana. Čovek spusti naprstak: „Piktsiji!" „Piksiji, ako baš navaljuješ", reče Nana. „Žive gore na visokim pustarama, onde prema Ubervaldu..." „Ama! Be, aram aramiski po vazdandan, karadozlika! Iz našeg nas mutvaka, figlovskog, ja, iscigovaše one krvopije..." Nana je klimala glavom dok je slušala. Na pola govorancije dopuni mu naprstak.

Teri Pračet 79 „Aha, dobro", reče kad se činilo da je završio. „Pa, kaže da su Nak Makfiglove isterali vampiri, znate. Isteruju sve...", usne su joj se pokretale dok je oprobavala razne prevode, „...stare ljude..." „To je baš surovo", reče Magrat. „Ne... 'oću da kažem... stare rase. Narode koji žive... po ćoškovima. Znate već, one što ih ne viđate baš mnogo... kentaure, bauke, gnome..." „Piktsije!" „Dobro, dobro... isteruju ih iz zemlje." „Što to rade?" „Verovatno više nisu u modi", reče Nana. Agnes se pomno zagleda u piksija. Na lestvici onostranosti od jedan do deset izgledao je kao da se nalazi na nekim drugim lestvicama, verovatno na nekom gradilištu. Plavetnilo njegove kože, sada je videla, sastojalo se od tetovaža i farbe. Crvena kosa štrčala mu je pod svakakvim uglovima. Jedini ustupak temperaturi bila mu je kožna pregača. Video je da ga gleda. „Bre, đid bre pokoške, štico neopevana! Golembaći!" „Ovaj, izvini", reče Agnes. „Dobar jezik, a?", reče Nana. „Oseća se u njemu prizvuk vresa i bunjišta. Al' kad su Nak Makfiglovi na tvojoj strani, sve je u redu." Piksi mahnu praznim naprstkom prema Nani. „Krbla vrljave 'limunade', nadžak-babo." „A, ne može tebe čovek da prevari, ti 'oćeš ono pravo", reče Nana. Povuče jastuk na stolici unatrag i izvuče crnu staklenu flašu za koju je čep bio privezan žicom. „Nećeš valjda to da mu daš?", reče Magrat. „To ti je medicinski viski!" „I uvek pričaš ljudima da je strogo za spoljašnju upotrebu", dodade Agnes. „Ma, Nak Makfiglovi su ti tvrdokorna rasa", reče Nana i dodade piće čovečuljku. Na Agnesino zaprepašćenje, on dohvati flašu veću od sebe s bezobraznom lakoćom. „Eto ti ga na. Podeli s drugarima, znam da su i oni tu negde." Začu se kloparanje iz kredenca. Veštice pogledaše uvis. Na stotine piksija prosto se pojavilo među ukrasima. Većina je nosila špicaste kape, tako savijene da je vrh praktično pokazivao naniže, i imali su mačeve. „Neverovatno kako se tek tako utope u prvi plan", reče Nana. „Eto kako su ostali bezbedni sve ove godine. To, i što su pokokali većinu onih koji su ih vid'li, naravno." Gribo veoma tiho dođe i sede ispod njene stolice. „Dakle, gospodo, isterali vas vampiri, a?", reče Nana, dok je flaša pocupkivala kroz gomilu. Graja se pojača. „Vancage!" „Vražgadija zemljosana, be!" „Daću im ja tralje u drikle!" „Golembaći!" „Ako smem da kažem, možete da ostanete u Lenkru", reče Nana i nadjača larmu. „Samo časak, Nano...", poče Magrat. Nana žurno mahnu rukom prema njoj. „Ima ono ostrvo gore na jezeru", nastavi i podiže glas. „Tamo gde se čaplje gnezde. Pravo mesto, a? Dosta ribe, dobar ulov u dolini." Plavi piksiji se zbiše i počeše da se sašaptavaju. Onda jedan podiže pogled. „Dabome? Ne'š nas tociljate s dragudovci!" „Ma, ne bismo vas dirali", reče Nana. „Al' nema krađe stoke, važi?" „Kradu stoku?", reče Agnes. „Stoku pune veličine? Koliko njih je potrebno?" „Četvorica." „Četvorica?" „Po jedan pod svaku nogu. Vid'la sam ih. Vidiš kravu na livadi, gleda svoja posla, u sledećem trenutku trava se uskomeša, neki mali gad vikne: 'Teraj, teraj, teraj, a jadna životinjka bam! Proleti, nogama ne mrda", reče Nana. „Jači su od bubašvaba. Ako staneš na piksija, bolje ti je da imaš dobre, debele đonove."

Terry Pratchet 80 „Nano, ne možeš da im daš ostrvo! Nije tvoje!", reče Magrat. „Nije ničije", reče Nana. „Pripada kralju!" „Aha. Dobro, što je njegovo to je i tvoje, i stoga im daj ostrvo, a Verens može da potpiše koji papir kasnije. Vredi", dodade Nana. „Kirija u nekradenju naših krava stvarno vredi. Inače ćeš da gledaš krave kako šibaju okolo brzo kô munje. Ponekad unatraške." „Nogama ne mrda?", reče Agnes. „Jes'vala!" „Pa...", poče Magrat. „A biće korisni", dodade Nana i utiša glas. „Najviše na svetu vole da se biju." „More, šljokac da se zemljošemo!" „Najviše na svetu vole da piju", ispravi se Nana. „Nemo', obadva pokoške!" „Najviše na svetu vole da piju i da se biju", reče Nana. „I junčad da kavrljamo!" „I da kradu krave", reče Nana. „Da piju, da se biju i da kradu krave, eto šta najviše vole. Slušaj, Magrat, radije bih da budu ovde unutra pa da pišaju napolje, nego da su napolju, pa da se ispišaju unutra. Brojniji su, skroz-naskroz bi ti iskvasili gležnjeve..." „Ali šta oni mogu?", reče Magrat. „Pa... Gribo ih se boji", kaza Nana. Gribo se beše pretvorio u dva zabrinuta oka, jedno žuto, jedno belo poput sedefa, u senkama. Ovo je ostavilo utisak na veštice. Gribo je jednom oborio losa. Nije postojalo praktično ništa što on ne bi napao, uključujući i arhitekturu. „Čudi me da onda imaju problema s vampirima", reče Agnes. „Ma be, ne'a lepet-lepet. Mišljaš da smo vile sa šumskih cvećki?", prezrivo se iskezi plavi čovek. „Ne mogu da lete", reče Nana. „Svejedno, to je baš lepo ostrvo...", promumla Magrat. „Curo, muž ti se upetljô u politiku, zbog čega i jesmo u nebranom grožđu i, ako 'oćeš da dobijaš, ima nešto i da daš. On je sad bolestan, ti si kraljica, tako da možeš da radiš šta 'oćeš, je 'l tako? Niko ne može da ti kaže šta da radiš, je l'tako?" „Da, valjda..." „Kô bela lala ćeš da im daš to ostrvo, pa da imaju za šta da se bore. Inače će samo da nahrupe napred i pomažnjavaju nam svu stoku usput. Zamaskiraj to u gospocki govor i eto ti politike." „Nano?", reče Agnes. „A?" „Nemoj da se ljutiš, ali zar ne misliš da Baka ovo namerno radi, a? Povlači se, hoću da kažem, da bismo morale da obrazujemo trojku i udružimo se?" „Što bi to radila?" „Da bismo naučile da sagledavamo stvari i delale zajedničkim snagama i naučile dragocene lekcije", reče Magrat. Nana zastade s lulom na pola puta do usana. „Ne", reče, „ne bi' rekla da Baka tako razmišlja, jerbo je to njanjavo smeće. Evo, momci... evo vam ključ za kredenac s pićem u špajzu. Tornjajte se i uživajte, ne dirajte ono u zelenim flašama, jerbo je to... Ma, neće vam, kanda, ništa faliti." Plava izmaglica projuri i soba ostade pusta. „Imamo mi nešto što Baka nema", reče Nana. „Da?", reče Agnes. „Magrat ima bebu. Ja nemam skrupula. A obe imamo tebe." „Od kakve sam vam ja vajde?" „Pa, pod jedan... oko svega se dvoumiš..."

Teri Pračet 81 Čuo se zvon stakla iz špajza, i krik: „Nabijem vi da vi nabijem! Ima da vi zagrabusim!" „Dragudovci! Veliš? U naćve! Nek me neko u'vati za vrge! Bogo! Sad nek neko njega u'vati za ruke!" „Drikle li vam da bi li drikle!" Puče još stakla. „Idemo natrag u zamak", reče Nana. „Onako kako nama odgovara. Da se suočimo s ovim grofom. I ponećemo beli lukac i limun i sve ono ostalo. I malo svete vodice gospodina Ovsa. Nema šanse da sve to zajedno ne upali." „A oni će da nas puste unutra, je li?", reče Agnes. „Moraće da razmisle", reče Nana. „Zbog rulje na kapiji i svega toga. Možemo da se uvučemo otpozadi." „Koje rulje?", reče Magrat. „Osnovaćemo rulju", reče Nana. „Nano, rulja se ne osniva", reče Agnes. „Rulja nastaje sama od sebe." Oči Nane Og zablistaše. „U ovim krajevima ima sedamdeset devetoro Ogovih", saopšti. „Sama od sebe, nego šta." Pogled joj načas pade na šumu porodičnih slika, a onda ona skide čizmu i zalupa o zid pored sebe. Posle nekoliko sekundi začuše tresak vrata i bat koraka pored prozora. Džejson Og, kovač, i muška glava klana Ogovih, proturi glavu kroz glavna vrata. „Da, mama?" „Jedna rulja će sama od sebe da se obruši na zamak za, hm, jedno pola sata", reče Nana. „Šalji dalje." „Da, mama." „Reci svima da velim kako nije obavezno, naravno", dodade Nana. Džejson baci pogled na hijerarhiju Ogovih. Nana nije morala ništa drugo da doda toj rečenici. Svi znaju da mačkinu kutiju ponekad treba nečim obložiti. „Da, mama. Reći ću im da veliš kako ne moraju da dođu ako neće." „Dobar si ti momak." „Je l' sa upaljenim buktinjama ili sa, znaš već, kosama i tako tim?" „To ti je uvek zeznuto", reče Nana. „Al' ja bi' rekla i jedno i drugo." „Mama, a ovan za razbijanje?" „Ovaj... ne, mislim da ne." „Dobro je! Ipak su to moja vrata", reče Magrat. „Mama, je l' treba ljudi nešto posebno da viču?" „Ma, mislim nek viču onako uopšte." „Da gađaju nečim?" „Samo kamenjem u ovoj prilici", reče Nana. „I ne velikim!", reče Magrat. „Neki zidovi oko glavne kapije prilično su krhki." „Dobro, ništa tvrđe od kamena peščara, je l' jasno? I reci našem Kevu da iskotrlja bure mog piva broj tri", reče Nana. „I mo'š da sipaš flašu brendija u njega, da čuva od 'ladnoće. Baš ume da ti se uvuče pod kaput kad se motaš oko zamka i skandiraš i mašeš. I reci našem Nevu da trkne do Kusopilovih i kaže da i' pozdravlja gospođa Og i traži pe'šes' velikih sireva i sto dvaes' jaja, i reci gospođi Karter bi li bila tako divna da nam posije i ćup onog luka u turšiji što ga onako lepo kiseli. Šteta živa što nemamo vremena nešto da bacimo na ražanj, al' pretpostavljam da moraš da istrpiš takve neugodnosti kad se sve dešava samo od sebe." Nana Og namignu Agnes. „Da, mama." „Nano?", reče Magrat kada je Džejson požurio napolje. „Molim, dušo?" „Pre nekoliko meseci, kad je Verens predložio porez na izvoz alkoholnih pića, velika rulja je protestovala u dvorištu i on je rekao: 'Pa dobro, ako je takva volja naroda...'." „Pa tak'a je bila volja naroda", reče Nana. „Aha. Da. Dobro."

Terry Pratchet 82 „Samo što ponekad privremeno zaborave kak'a im je volja", reče Nana. „E, možeš malu Esmi da ostaviš u komšiluku, Džejsonovoj ženi...." „Nosim je sa sobom", reče Magrat. „Ništa joj ne fali na mojim leđima." „Ne možeš tako!", reče Agnes. „Nemoj da si se usudila sa mnom da se raspravljaš, Agnes Nit", reče Magrat i uspravi se. „A od tebe ni reč da nisam čula, Nano." „Ni na pamet mi ne bi palo", reče Nana. „I Nak Makfiglovi uvek nose bebe u boj. Doduše, koriste ih kao oružje ako zagusti." Magrat se malo opusti. „Jutros je izgovorila prvu reč", reče ponosito. „Šta, s četrnes' dana?", upita Nana sumnjičavo. „Da. Rekla je 'brbl'." „Brbl?" „Da. Više je onako... brbotala nego što je nešto rekla, valjda." „Dajte da se saberemo", reče Nana i ustade. „Moje dame, mi smo podružnica. Mi smo trojka. Nedostaje mi Baka koliko i vama, ali moramo da postupimo kako bi ona postupila." Nekoliko puta duboko udahnu. „Ovo ne dolazi ni u šta, a kamoli u obzir." „Zvuči bolje kad ga ona kaže", reče Agnes. „Znam." * * * Hodžsaargh je pojeo obrok u trpezariji za poslugu pored kuhinje, i jeo je sam. Bilo je novih ljudi naokolo, ali Hodžsaargh uglavnom nije obraćao pažnju na nesokolare. Uvek je bilo ljudi u zamku, i imali su nekog posla, i ako bi ga neko pritisnuo, Hodžsaargh bi otprilike priznao kako kada ostavi prljav veš u džaku pored kuhinjskih vrata svake nedelje, ovaj se opere i osuši dva dana kasnije. Postojali su obroci. Neko bi se postarao za divljač koju bi on ostavio na hladnoj kamenoj ploči u dugačkom špajzu. I tako dalje. Vraćao se u sokolanu kada ga je neka senka povukla u tamu i rukom mu zapušila usta. „Mf?" „Ja sam. Gospođa Og", reče Nana. „Hodžsaargh, je l' ti dobro?" „Mf", i ovim je Hodžsaargh uspeo da naznači kako je s njim sve u redu osim što ne može da diše od nečijeg palca. „Gde su vampiri?" „Mf?" Nana ga pusti. „Vampiri?", prodahta sokolar. „Jesu to oni što se sporo kreću?" „Ne, to im je... hrana", reče Nana. „Je l' ima nekih kočopernih nitkova okolo? Vojnika?" Čuo se tih udar odnekud iz senki, i neko reče: „Izeš ga, ispade mi torba s pelenama. Jeste li videli gde se otkotrljala?" „Ovaj, ima nekih novih dama i gospode", reče Hodžsaargh. „Motaju se po kuhinji. Ima i nekih muškaraca u verižnjačama." „'Bem ti!", reče Nana. „Postoje mala vrata blizu glavne dvorane", reče Magrat. „Ali uvek su zaključana iznutra." Agnes proguta knedlu. „Dobro. Idem onda da ih otključam." Nana je potapša po ramenu. „'Oćeš biti dobro?" „Pa, nemaju moć nada mnom..." „Al' mogu da te u'vate." Vlad neće dozvoliti da te povrede, reče Perdita. Videla si kako nas gleda. „Mislim... da ću biti dobro." „Sama najbolje znaš šta ti je na umovima, svakako", reče Nana. „Je l' imaš svete vodice?" „Nadajmo se da radi bolje od belog luka", reče Agnes. „Srećno ti bilo." Nana nakrivi glavu. „Po zvuku bi se reklo da rulja sama od sebe pristiže do kapije. Begaj!"

Teri Pračet 83 Agnes je istrčala na kišu, oko zamka i do kuhinjskih vrata. Bila su širom otvorena. Stigla je do hodnika iza kuhinje kada je jedna ruka dograbi za rame, a onda se, tolikom brzinom da se gotovo nisu videli, pred njom isprečiše dva muškarca. Bili su obučeni otprilike kao mladi posetioci opere koje je viđala u Ank-Morporku, osim što bi se njihovi fini prsluci smatrali zaista previše boemskim među dostojanstvenijim pripadnicima zajednice, a kosu su nosili kao pesnik koji se nada da će romantično lepršave lokne nadomestiti njegovu nesposobnost da nađe rimu za „narcis". „Što tako žuriš, mala?", reče jedan. Agnes klonu. „Slušajte", reče. „Imam puno posla. Je l' možemo da ubrzamo ovo? Je l' možemo da uštedimo sve ono bezobrazno cerenje i Volim žestoke devojke' i tako to? Je l' možemo da pređemo pravo na onaj deo kad ti se izmigoljim iz ruku i šutnem te u..." Jedan od njih je snažno udari preko lica. „Ne", reče. „Tužiću vas Vladu!", vrisnu Perdita Agnesinim glasom. Drugi vampir je oklevao. „Ha! Da, poznaje me!", rekoše Agnes i Perdita zajedno. „Ha!" Jedan vampir je odmeri. „Šta, tebe?", reče. „Da, nju", reče jedan glas. Vlad se šetkao prema njima, palčeva zadenutih za džepove prsluka. „Demone? Grimize? K meni, molim vas." Njih dvojica pokorno stadoše pred njega. Ništa se nije videlo od brzine, a onda su mu palčevi opet bili zadenuti u prsluk, a dva vampira dopola su se skljokala i sada sasvim klonuše na pod. „Ovako se ne ponašamo prema gostima", reče Vlad, prekorači Demonovo telo koje se grčilo i ispruži ruke prema Agnes. „Jesu li te povredili? Reci jednu reč i predaću ih Lakrimozi. Upravo je otkrila da ovde imate prostoriju za mučenje. A kad samo pomislim kako smo smatrali da je Lenkr nazadan!" „A, ta starudija", reče Agnes slabašno. Grimiz je ispuštao grgoljave zvuke. Nisam čak ni videla kako pokreće ruke, reče Perdita. „Ovaj... tu je već vekovima..." „Stvarno? Laki je rekla da nema dovoljno kaiševa i kopči. Svejedno, ona je... domišljata. Samo reci ako hoćeš." Reci, podsticala ju je Perdita. Tako će ih biti dvojica manje. „Ovaj... ne", reče Agnes. Ah... moralni kukavičluk jedne debeljuce. „Ovaj... ko su oni?" „Ma, dovezli smo kolima nekoliko ljudi iz klana. Otac kaže da mogu biti od koristi." „Je l'? To su vam rođaci?" Baka Vedervaks bi rekla 'da', prošaputa Perdita. Vlad se blago nakašlja. „Krvni", reče. „Da, na neki način. Ali... potčinjeni. Molim te, hajdemo ovuda." Nežno je uhvati za ruku, povede je natrag hodnikom, i usput snažno nagazi na Grimizovu šaku koja se grčila. „Hoćeš da kažeš kako je vampirizam kao... piramidalna prodaja?", reče Agnes. Bila je nasamo s Vladom. Mora se priznati da je ovo bilo za nijansu bolje nego da je nasamo s onom drugom dvojicom, ali nekako joj je u ovakvom trenutku delovalo ključno da sluša zvuk sopstvenog glasa, makar i kako bi podsetila samu sebe da je još živa. „Molim?", reče Vlad. „Ko to prodaje piramide?" „Ne, hoću da kažem... ti ugrizeš pet vratova, i kroz dva meseca imaš sopstveno jezero krvi?" Osmehnuo se, ali pomalo oprezno. „Vidim da ćemo morati mnogo toga da naučimo", reče. „Razumem svaku reč u toj rečenici, ali ne i samu rečenicu. Siguran sam da možeš mnogo da me naučiš. A uistinu, mogao bih i ja tebe da naučim..." „Ne", reče Agnes odlučno. „Ali kad... Jao, šta onaj moron sad radi?"

Terry Pratchet 84 Iz pravca kuhinje približavao se oblak prašine. Usred njega, s kofom i lopatom, nalazio se Igor. „Igore!" „Da, gofpodaru?" „Opet razasipaš prašinu, je li?" „Da, gofpodaru." „A zašto rasipaš prašinu, Igore?", reče Vlad ledeno. „Mora fe imati prašina, gofpodaru. Takav je obič..." „Igore, majka ti je rekla. Ne želimo prašinu. Ne želimo ogromne svećnjake. Ne želimo rupe za oči na svakoj slici, i svakako ne želimo tvoju bednu kutiju poganih paukova i tvoj glupi mali bič!" U zvonkoj, crvenousijanoj tišini, Igor je gledao u stopala. „...ljudi očekuju paukove mreže, gofpodaru...", gunđao je. „Mi ih ne želimo!" „...ftari grof je voleo moje paukove...", reče Igor, glasom poput kakvog malog insekta koji svejedno ne dozvoljava da ga spljeskate. „Igore, ovo je besmisleno." „...ftalno je govorio: 'Baš fu ti danaf lepe mreže, Igore...'" „Slušaj, samo... samo idi, važi? Vidi možeš li da se postaraš za onaj jezivi smrad klozeta. Majka kaže da joj od njega suze oči. I uspravi se i normalno hodaj!", doviknu Vlad za njim. „Niko ne pada na to tvoje hramanje!" Agnes vide kako Igorova leđa u odlasku načas zastaju i očekivala je da će nešto reći. Ali on produži klimavim hodom. „Prava velika beba", reče Vlad i odmahnu glavom. „Žao mi je što si ovo morala da vidiš." „Da, mislim da je i meni žao", reče Agnes. „Zamenićemo ga. Otac ga je zadržao samo iz bolećivosti. Bojim se da smo ga dobili uz stari zamak, zajedno sa škriputavim krovom i čudnim mirisom na pola glavnog stepeništa, koji, moram reći, nije tako strašan kao ovaj koji smo ovde primetili. O, pobogu... vidi ovo, molim te. Okrenemo leđa na pet minuta..." Ogromna sveća s koje je vosak curio u velikim količinama gorela je u visokom, crnom svećnjaku. „Kralj Verens je naredio da se postave sve one uljane lampe, divno savremeno osvetljenje, a Igor je opet krenuo da ih zamenjuje svećama! Ne znamo ni otkud mu. Laki misli da skuplja vosak iz ušiju..." Sada su bili u dugačkoj prostoriji pored glavne dvorane. Vlad je podigao svećnjak tako da je plamen obasjao zid. „A, okačili su slike. Trebalo bi da se upoznaš s familijom..." Svetlost pade na portret visokog, mršavog sedog čoveka u večernjem odelu i ogrtaču crvene postave. Izgledao je prilično upečatljivo, na neki dalek, uzdržan način. Na donjoj usni video mu se odsjaj dugačkog očnjaka. „Moj deda-ujak", reče Vlad. „Prethodni... vršilac dužnosti." „Kakve su mu ono ešarpa i zvezda?", reče Agnes. Čula je zvuke rulje, daleke ali sve glasnije. „Red Gvota. Izgradio je našu porodičnu kuću. Zovemo je zamak Neprilazite. Ne znam da li si čula za njega?" „Čudno ime." „Ma, to mu je bilo strašno smešno. Tamošnji kočijaši su upozoravali ljude, znaš. 'Ne prilazite zamku', govorili su. 'Čak i ako to znači da ćete noć provesti na drvetu, ni slučajno ne idite do zamka", rekli bi ljudima. 'Ma šta činili, nemojte da kročite u onaj zamak.' Govorio je da nam je to sjajna reklama. Ponekad bi mu svaka spavaća soba bila zauzeta pre devet uveče, a ljudi bi lupali na vrata u želji da uđu. Putnici su kilometrima skretali s puta da vide oko čega se diže

Teri Pračet 85 tolika larma. Nema više takvih kao on, na sreću. Poprilično se povodio za ukusom publike, bojim se. Toliko često je ustajao iz groba da je imao kovčeg s obrtnim poklopcem. Ah... Tetka Karmila..." Agnes se zapilji u veoma strogu ženu u pripijenoj crnoj haljini i s tamnoljubičastim karminom. „Kažu da se kupala u krvi i do dvesta devica odjedanput", reče Vlad. „Ja ne verujem. Uzmeš više od osamdeset devica i čak i povelika kada počne da preliva, kaže Lakrimoza." „Te sitne pojedinosti su bitne", reče Agnes, koja se držala za užasnuto uzbuđenje kako ne bi potonula. „I, naravno, vrlo je teško naći sapun." „Ubila ju je rulja, bojim se." „Ljudi su ponekad tako nezahvalni." „A ovo je..." - osvetli dalje niz hodnik - „...moj deda..." Ćelavac. Zapiljene oči crvenih rubova. Dva zuba nalik iglama, dva uva poput krila slepog miša, nokti godinama nesečeni... „Ali pola slike je samo prazno platno", reče Agnes. „Porodična priča glasi da je stari Mađirato ogladneo", reče Vlad. „Nikad nije okolišao, taj moj deda. Vidiš ove braonkastocrvene mrlje evo ovde? Zaista u starom stilu. A ovde... pa, neki daleki preci, to je sve što znam." Ova slika uglavnom se sastojala od tamnog laka. Na zgrbljenoj prilici video se nagoveštaj kljuna. Vlad se brzo okrenu na drugu stranu. „Mnogo smo uznapredovali, naravno", reče. „Evolucija, kaže otac." „Izgledaju veoma... moćno", reče Agnes. „O da. Toliko moćni, a ipak vrlo, vrlo glupi", reče Vlad. „Otac misli da je kod vampirizma glupost nekako urođena, kao da želja za svežom krvlju ima neke veze s tim da si tup kao balvan. Otac je veoma neobičan vampir. On i majka su nas vaspitali... drugačije." „Drugačije", reče Agnes. „Vampiri nisu baš porodična bića. Otac kaže da je to prirodno. Ljudi odgajaju sebi naslednike, ali mi živimo veoma dugo, tako da vampir odgaja sebi takmace. Nema baš mnogo porodične ljubavi, takoreći." „Zaista." U dubinama džepa, Agnesini prsti sklopiše se oko boce svete vodice. „Ali otac kaže kako je jedini način da se tome otrgnemo bio da primenimo na sebe popularnu psihologiju. Da raskinemo začarani krug gluposti, rekao je. U hranu su nam stavljali beli luk u tragovima kako bismo se na njega navikli. Oprobavao je izlaganje raznim religioznim simbolima u detinjstvu - zaboga, mora da smo u dečjoj sobi imali najneobičnije tapete na svetu, da i ne pominjem dražesnu coklu na zidu s likom Belke, razigranog belog luka - a moram ti reći da i nije bilo baš mnogo delotvorno, kad smo kod toga. Čak nas je terao i da preko dana idemo napolje da se igramo. Ono što nas ne ubije, govorio je, osnažiće nas... Agnes zavitla rukom. Sveta vodica polete iz flaše i pogodi Vlada pravac u grudi. Raširio je ruke i vrisnuo dok se voda slivala niz njega u cipele. Nije očekivala da će biti ovako lako. On podiže glavu i namignu joj. „Vidi mi prslukl Samo vidi prsluk! Znaš li ti kako voda deluje na svilu? Nikad ne može da se očisti! Ma šta da uradiš, uvek ostane fleka." Pogleda u njeno ukočeno lice i uzdahnu. „Treba malo da se oslobodimo nervoze, a?", reče. Pogleda uvis prema zidu i skide veoma veliku sekiru sa šiljkom. Gurnu joj je u ruke. „Uzmi ovo i odseci mi glavu, važi?", reče. „Pazi, popustiću kravatu. Ne želimo da se okrvavi, je l' tako? Eto. Vidiš?" „Je l' ti to pokušavaš da mi kažeš kako su te i za ovo vaspitavali?", reče ona sa žestinom. „Šta, malo vežbe sa sekirčetom posle doručka? Svaki dan ti pomalo odsecali glavu, tako da ne boli kad se stvarno desi?"

Terry Pratchet 86 Vlad zakoluta očima. „Svako zna da je odseći vampiru glavu međunarodno prihvatljivo", reče. „Siguran sam da bi Nana Og već zamahnula. Hajde, ima dosta mišića u tim debeljuškastim rukama, siguran..." Ona zamahnu. On joj priđe s leđa i lako joj izvuče sekiru iz ruku. „...sam", dovrši. „Takođe smo veoma, veoma brzi." Oprobao je sečivo palcem. „Tupo, kako vidim. Draga moja gospođice Nit, više je muke nego koristi u pokušajima da nas se otarasite, zar ti to nije jasno? Vidiš, matori Mađirato ne bi ponudio ono što mi nudimo Lenkru. Zaboga, ne. Haramo li zemljom? Ne. Na silu upadamo u spavaće sobe? Nikako. Šta je malo krvi prema dobrobiti zajednice? Naravno, moraćemo malko da snizimo Verensov položaj, ali pogledajmo istini u oči. Taj čovek je pre činovnik nego kralj. A... naši prijatelji mogli bi uvideti koliko zahvalni umemo da budemo. U čemu je svrha otpora?" „Jesu li vampiri ikad zahvalni?" „Možemo da naučimo." „Kažeš samo kako ćete, u zamenu za to što niste zli, biti prosto rđavi, je l' to?" „Kažemo, mila moja, da je naše vreme došlo", reče glas iza njih. Oboje se okrenuše. Grof je stupio na galeriju, odeven u smoking. Sa obe strane koračao mu je po jedan naoružan čovek. „O pobogu, Vlade... Igraš se hranom? Dobro veče, gospođice Nit. Vlade, čini se da imamo rulju pred kapijom." „Stvarno? Uzbudljivo. Nikad nisam video istinsku rulju." „Voleo bih da ti je prva rulja bolja od ove", reče grof i zašmrca. „Nema u njoj nikakve strasti. Ipak, bilo bi mi zaista mrsko da dopustimo da potraje tokom čitavog ručka. Reći ću im da se udalje." Vrata dvorane raskriliše se bez vidljive pomoći. „Da idemo da gledamo?" „Ovaj, mislim da idem da napuderišem... samo idem i... eto me za sekund", reče Agnes uzmičući. Šmugnula je kratkim hodnikom koji je vodio do malih vrata i skinula reze. „I vreme je bilo", reče Nana i požuri unutra. „Stvarno je vlažno i 'ladno napolju." „Otišli su da gledaju rulju. Ali ovde ima i drugih vampira, ne samo stražara! Mora da su ostali došli kolima! Oni su kao... ne baš sluge, ali primaju naređenja." „Koliko ih je?", reče Magrat. „Nisam saznala! Vlad pokušava bolje da me upozna!" „Dobar plan", reče Nana. „Vidi priča li u snu." „Nano!" „Da vidimo njegovo gospodstvo na delu, a?", reče Nana. „Možemo da šmugnemo u staru stražaru kod vrata i da gledamo kroz špijunku." „Hoću po Verensa!", reče Magrat. „Neće on nikuda", reče Nana i krupnim koracima uđe u sobicu pored vrata. „A ne bi' rekla da su planirali da ga ubiju. Osim toga, sad ima kakvu-takvu zaštitu." „Mislim da su ovo zaista novi vampiri", reče Agnes. „Stvarno nisu kao ona stara sorta." „Onda ćemo da se u'vatimo s njima u koštac ovde i sada", reče Nana. „To bi Esmi uradila, pazi šta ti kažem." „Ali jesmo li dovoljno snažne?", reče Agnes. Baka ne bi pitala, reče Perdita. „Tri nas je, je l' tako?", reče Nana pa izvuče odnekud pljosku i otčepi je. „I imamo maličak pomoći. 'Oće još neko?" „Nano, to je brendi!", reče Magrat. „Zar želiš pijana da se hvataš u koštac s vampirima?" „Vala, zvuči mnogo bolje nego da se s njima Vatam trezna", reče Nana, popi gutljaj i strese se. „Jedini razuman savet koji je Agnes dobila od gospodina Ovsa, rekla bi'. Lovci na vampire treba da su malko nacvrcani, veli on. E pa, ja uvek poslušam dobar savet..."

Teri Pračet 87 * * * Čak i unutar šatora Moćnog Ovsa, sveća se lelujala na vetru. Oprezno je sedeo na poljskom krevetu - jer bi se ovaj od naglih pokreta sklopio sa opakošću od koje vam pomodre prsti - i u sve većoj panici listao beležnice. Nije došao ovamo kao stručnjak za vampire. „Neupokojeni i bezbožni stvorovi" bilo je jednočasovno predavanje gluvog đakona Troupa svake dve nedelje, za Oma miloga! Nije se čak ni uzimalo u obzir za zaključnu ocenu na ispitu! Dvadeset puta duže su se bavili komparativnom teologijom, a sada je želeo, zaista želeo, da su našli vremena da mu kažu, na primer, gde se tačno nalazi srce i koliko ti snage treba da bi u njega zabio kolac. A... evo ih, nekoliko stranica škrabotina, koje je sačuvao samo zato što je s druge strane imao beleške za esej o Tramovom Životu proroka. „...Krv je život... vampiri se pokoravaju onome ko ih je pretvorio u vampira... alildisulfid, aktivan sastojak u belom luku... profirija, nedostatak? Stečeni modeli ponašanja?... rodna gruda v. bitna... što je moguće više njih će piti iz žrtve, tako da svima postane rob... 'zadružno isisavanje'... krv kao bezbožnička pričest... Vampir kontroliše: slepe miševe, pacove, stvorove noći, vreme... suprotno legendi, većina žrtava samo postaje bezvoljna, NE vampir... budući vampir se strahovito muči i žudi za krvlju... čarape... Beli luk, osveštane ikone... sunčeva svetlost - smrtonosna? Ubiješ vampira, sve žrtve se oslobode... telesna snaga i..." Zašto mu niko nije rekao da je ovo važno? Prekrio je polovinu stranice crtežima đakona Troupa, što je praktično bila mrtva priroda. Ovas je strpao knjigu džep i s nadom stegao medaljon. Posle četiri godine teološkog fakulteta uopšte nije bio siguran u šta veruje, delimično zato što su se u crkvi dešavali raskoli tako često da bi se povremeno čitav nastavni program promenio u roku od jednog popodneva. Ali takođe... Upozorili su ih na to. Nemojte da očekujete, rekli su. Ne dešava se nikome osim prorocima. Om ne dela na taj način. Om dela iznutra. ...ali on se nadao da će mu se, makar jednom, Om javiti na neki očigledan i nedvosmislen način, koji ne biste mogli pomešati s vetrom ili nemirnom savešću. Voleo bi da se samo jedanput oblaci razdvoje na deset sekundi i da neki glas poviče: „DA, MOĆAN JE I DOSTOJAN SVAKO KO VELIČA OMA OVSE! SVE JE POTPUNA ISTINA! INAČE, BAŠ JE UMAN BIO ONAJ RAD ŠTO SI NAPISAO O KRIZI VERE U MULTIKULITURALNOM DRUŠTVU!" Ne da je oskudevao u veri. Ipak, vera nije bila dovoljna. Želeo je znanje. Ovog časa zadovoljio bi se i pouzdanim priručnikom kako se ratosiljati vampira. Ustao je. Iza njega, dok niko nije pazio, jezivi poljski krevet naglo se sklopi. Pronašao je znanje, i znanje nije pomoglo. Nije li Džoto naterao Levijatana Užasnog da se baci na kopno, a zvezde da pocrvene od krvi? Nije li Orda snažnom verom izazvao iznenadnu glad širom zemlje Smale? Svakako da jesu. U potpunosti je verovao u to. Ali jedan deo njega isto tako nije mogao da zaboravi ono što je čitao o sićušnim crvenim stvorenjima koja izazivaju retke crvene plime na obalama Urta i posledicama koje je ovo izgleda ostavilo na tamošnje stanovnike mora, kao i o neobičnom ciklonu koji ponekad godinama ne pušta kišne oblake ni blizu Smale. Ovo ga je... brinulo. Pošto su mu stari jezici tako lepo išli od ruke, dopustili su mu da uči u novim bibliotekama koje su kao pečurke nicale svud po citadeli, a ovo je bilo svež izvor briga, jer je tragač za istinom umesto nje pronašao više istina. Treće putovanje proroka Sene, na primer, neobično je podsećalo na ponovni prevod Peščanog zaveta u laotskoj Knjizi celine. Na jednoj jedinoj polici pronašao je četrdeset tri neobično slična prikaza velikog potopa, a u svakoj od njih čovek veoma nalik biskupu Hornu spasao je izabrane pripadnike ljudske vrste tako što im je napravio čarobni brod. Pojedinosti su se menjale, naravno. Ponekad je brod bio od drveta, ponekad od listova banane. Ponekad bi vesti o novonaraslom kopnu doneo labud, ponekad

Terry Pratchet 88 iguana. Naravno, ove priče u analima drugih religija bile su samo narodne bajke i mitovi, dok je plovidba podrobno opisana u Knjizi o Seni bila sveta istina. Ali svejedno... Ovas je nastavio i zaredio se, ali od malčice prečasnog postao je prilično prečasni kao nespokojan mladić. Želeo je da s nekim razmeni mišljenja u vezi s ovim otkrićima, ali dolazilo je do toliko raskola da niko nije hteo dovoljno dugo da stoji mirno i sluša ga. Svešteničko čekićanje, dok su na vrata hramova prikivali sopstvene istine o Omu, bilo je zaglušujuće, i kraće vreme je čak razmišljao da kupi sopstveni svitak i čekić i stavi ime na listu čekanja za vrata, ali savladao se. Jer se, znao je to, dvoumio oko svega. U jednom trenutku se premišljao da zatraži da iz njega isteraju taj drugi um, ali predomislio se, jer crkva je, po tradiciji, koristila prilično neopozive metode za ovo. Osim toga, ozbiljnim ljudima koji se retko osmehuju ne bi bilo nimalo smešno što duh koga treba isterati zapravo pripada njemu samom. Glasove je nazivao Dobri Ovas i Rđavi Ovas. Nevolja je bila u tome što su se obojica slagala s nazivima, ali primenjivali su ih na drugačije načine. Čak i kada je bio mali, deo njega je mislio kako je hram glupavo i dosadno mesto i zasmejavao ga je dok pokušava da sluša propoved. Odrastao je s njim. Bio je to onaj Ovas koji je strastveno čitao i uvek pamtio pasuse koji su bacali sumnju na bukvalnu istinu Knjige o Omu - i podgurkivao ga i govorio: Ako ovo nije istina, u sto možeš da veruješ? A drugi deo njega bi rekao: Mora da postoje neke druge vrste istine. A on bi odgovorio: Vrste drugačije od one vrste koja je zapravo istinita, hoćeš da kažeš? A on bi rekao: Objasni mi šta znači „zapravo"! A on bi povikao: Pa, zapravo bi te Omnijci mučili do smrti, ne tako davno, što uopšte razmišljaš na ovaj način. Sečaš se? Sećaš li se koliko ih je izginulo zato što su upotrebljavali mozak koji im je, kako ti izgleda misliš, podario njihov bog? Kakva to istina opravdava sav taj bol? Nikad nije sasvim shvatio kako da uobliči odgovor u reči. A onda bi počele glavobolje i besane noći. U crkvi su se u današnje vreme stalno događali raskoli, a ovo je svakako bio najveći mogući raskol - rat unutar sopstvene glave. Kad samo pomisli da su ga poslali ovamo radi zdravlja, jer se brat Melhio zabrinuo što mu se tresu ruke i što priča sam sa sobom! Nije pripasao svetlo oružje oko bedara pošto nije bio siguran kako se to radi, a nikad se nije usudio da pita, ali namestio je šešir i stupio napolje u olujnu noć, pod teškim oblacima koji su odbijali svaki razgovor. * * * Kapija zamka se raskrili i grof Svrakpir istupi, sa obe strane praćen vojnicima. Ovo nije bilo u skladu s uobičajenim tokovima pripovesti. Iako je narod Lenkra bio, tehnički gledano, nov u svemu ovome, negde dole na genetskom nivou znali su da, kada je rulja na kapiji, uzrok rulje treba da je u zapaljenoj laboratoriji i da se prkosno dernja, ili da se, u društvu kakvog junaka, pozabavi rvanjem neizvesnog ishoda, gore na zidinama. Ne bi trebalo da pali cigaru. Utihnuli su, a kose i vile zastale su u vazduhu usred zamaha. Čulo se samo pucketanje buktinja. Grof napravi kolutić dima. „Dobro veče", reče, dok je ovaj plutao nekuda. „Vi mora da ste rulja." Neko na začelju gomile, ko nije pratio razvoj događaja, baci kamen. Grof Svrakpir uhvati ga i ne gledajući. „Dobre su vile", reče. „Volim vile. Za jedne vile, sasvim su prihvatljive. A buktinje, dobro, to se podrazumeva. Ali kose... ne, ne, bojim se da ne. One jednostavno ne dolaze u obzir. Nisu dobro oružje za rulju, to vam moram reći. Verujte mi na reč. Običan srp je mnogo bolji. Razmašeš se kosom i neko može da ostane bez uva. Potrudite se da naučite to, molim vas."

Teri Pračet 89 Odšetao je do veoma krupnog čoveka koji je držao vile. „A kako se ti zoveš, mladiću?" „Br... Džejson Og, gospodine." „Kovač?" „Da, gosin?" „Žena i deca dobro?" „Ovaj... da, gosin." „Bravo, bravo. Samo napred. Ako možete malo da se utišate dok ručamo, bio bih vam zahvalan, ali, naravno, jasno mi je da treba odigrati ovu tradicionalnu ulogu. Narediću slugama da iznesu krčage kuvane rakije uskoro." Otrese pepeo sa cigare. „O, i da vam predstavim narednika Kraputa, poznatog prijateljima kao 'Grbavi Gil', čini mi se, a ovaj ovde gospodin koji čačka zube nožem zove se kaplar Svic, koji, koliko ja shvatam, uopšte i nema prijatelja. Pretpostavljam da postoji neznatna verovatnoća kako će ih ovde steći. Oni i njihovi ljudi, koje bismo, valjda, mogli nazvati vojnicima, ali čisto na jedan nezvaničan, opušten, 'izbodem pa odem' način" - ovde se kaplar Svic zlobno iskezi i otrese ostatke nekakvog neimenovanog vojničkog obroka koje je iščačkao iz požutelog kutnjaka - „stupiće na dužnost za, hm, oko sat vremena. Isključivo iz bezbednosnih razloga, znate." „A onda će vas iskasapimo kô salamu i da vas napunimo sa slamu", reče kaplar Svic. „Ah. Tehnički gledano, ovo je vojnički jezik i ja ga slabo poznajem", reče grof. „Zaista se nadam da neće biti neprijatnosti." „Ja jok", reče narednik Kraput. „Prave su šaljivdžije", reče grof. „Do viđenja želim. Dođite, gospodo." Vrati se u dvorište. Kapija, načinjena od drveta tako teškog i otvrdlog od starosti da je nalikovalo gvožđu, zatvori se. S druge strane zavladala je tišina, praćena zbunjenim mrmljanjem igrača kojima je neko zaplenio loptu. Grof klimnu glavom Vladu i teatralno raširi ruke. „Voilà! Eto kako mi to radimo..." „Je l' misliš da ćeš moći dvaput?", reče neki glas sa stepenica. Vampiri pogledaše uvis u tri veštice. „O, gospođo Og", reče grof i nestrpljivo dade vojnicima znak da idu. „I Vaše veličanstvo. I Agnes... Kako ono bi... tri za žensko? Ili tri za sahranu?" Kamen zakrcka pod Naninim nogama kada grof Svrakpir pođe napred. „Mislite da sam glup, drage dame?", reče. „Zar ste zaista pomislile kako bih vas pustio da se šećkate naokolo da postoji i najmanja verovatnoća da nam naudite?" Munja zapucketa nebom. „Umem da upravljam vremenom", reče grof. „I nižim bićima, u koja, tek da znate, spadaju i ljudi. A ipak vi kujete planove i mislite da možete da izvedete nekakav... dvoboj? Kakva dražesna slika. Međutim..." Nešto podiže veštice s tla. Vruć vazduh uvijao se oko njih. Od sve jačeg vetra napolju, buktinje rulje zalepršaše poput zastava. „Šta bi s onim da sve tri udružimo moći?", prošišta Magrat. „To je uglavnom zavisilo od toga hoće li on stajati mirno!", reče Nana. „Odmah da si prekinuo!", povika Magrat. „I kako se usuđuješ da pušiš u mom zamku! To može da ima ozbiljne posledice po tvoje bližnje!" „Hoće li neko reći: 'Nikad ti ovo neće uspeti'?", reče grof, ne obraćajući pažnju na njih. Pođe uz stepenice. Bespomoćno su poskakivale ispred njega, kao svežanj balona. Vrata dvorane zalupiše se za njim. „Ma, neko mora", reče. „Neće ti ovo uspeti!" Grof se ozari. „A nisam video ni kako vam se usne pokreću..." „Otiđi odavde, i vrati se u grob iz kog si potekao, opaki zloduše!"

Terry Pratchet 90 „Otkud se pa ovaj stvori, koji moj?", reče Nana, kada Moćan Ovas doskoči na zemlju ispred vampira. Šunjao se minstrelskom galerijom, obrati se Perdita Agnes. Ponekad prosto ne obraćaš pažnju. Sveštenikov kaput bio je prašnjav a okovratnik iscepan, ali oči su mu blistale od svetog zanosa. Gurnu nešto vampiru u lice. Agnes vide kako grozničavo baca poglede na knjižicu u drugoj ruci. „Ovaj... 'Gubi se odavde, crve Reumov, i ne mori više...'" „Ako smem da pitam?", reče grof. „'...ne uznemiravaj više...'" „Smem li samo nešto da kažem?" „..ti, duše, što sam sebi si nemir, ti... Šta je?" Grof uze beležnicu iz Ovsove ruke, koja se iznenada nije opirala. „Ovo je iz Osorijeve knjige Malleus Maleficarum", reče. „Zašto izgledaš tako iznenađeno? Ja sam pomogao da se napiše, glupavi mali čoveče!" „Ali... vi... ali to je bilo pre mnogo stotina godina!", izusti Ovas. „Pa šta? Doprineo sam i stvaranju Clavorum Maleficaruma, Torquus Simiae Maleficaruma... zapravo napisao sam čitav Arca Instrumentorum, sunce ti tvoje. Ništa od tih glupih izmišljotina ne utiče na vampire, zar ni to ne znaš?", grof gotovo da zareža. „Ma, sećam se ja vaših proroka. Ćaknuti, bradati starci s higijenskim navikama jednog hermelina, ali, tako mi svega sumanutog, bili su strastveni. Nisu imali te sitne, bogobojažljive umove pune briga i strepnji. Izgovarali su ove debilne reči kao da veruju u njih, a kapi svete pene ključale su im u uglovima usta. E, to su bili pravi sveštenici, želudaca punih vatre i žuči! Ti si smejurija." On baci beležnicu u stranu i uze medaljon. „A ovo je Omova sveta kornjača, od koje bi, ako se ne varam, trebalo da se grčevito trgnem unazad u strahu. Jao nama. Nije čak ni preterano dobra imitacija. Jeftina izrada." Ovas je otkrio nalazište snage. Uspe da kaže: „ A otkud ti to znaš, nečastivi?" „Ne, ne, to je za demone", uzdahnu grof. Vrati kornjaču Ovsu. „Petica za trud, u svakom slučaju", reče. „Ako ikad poželim finu šolju čaja i zemičku i možda vesele pesmice, svakako ću se obratiti tvojoj misiji. Ali, u ovom trenutku, stojiš mi na putu." Udario je sveštenika tako jako da se ovaj otklizao pod dugački sto. „Toliko o bogobojažljivosti", reče. „Još samo ostaje da se pojavi Baka Vedervaks. Trebalo bi svakog trenutka. Na kraju krajeva, zar mislite da bi se oslonila na vas da obavite ovo kako valja?" Dvoranom odjeknu zvuk ogromnog gvozdenog zvekira. Grof zadovoljno klimnu glavom. „A, biće da je ona", reče. „Naravno da hoće. Najvažnije je da trenutak bude odgovarajući." Vetar zatutnja unutra kada se vrata otvoriše lako poput liske na vetru, i uskovitla grančice i kišu i Baku Vedervaks. Bila je prokisla i potpuno blatnjava, a haljina joj je bila pocepana na nekoliko mesta. Agnes shvati da zapravo nikad ranije nije videla Baku Vedervaks mokru, čak ni posle najgore oluje, ali sada je bila promočena. Voda se slivala s nje i ostavljala trag po podu. „Gazdarice Vedervaks! Baš lepo što ste došli", reče grof. „Duga šetnja po ovako mračnoj noći. Slobodno sedite malo kraj vatre i odmorite se." „Neću se odmarati ovde", reče Baka. „Barem popijte ili pojedite nešto, onda." „Neću jesti niti piti ovde." „Šta ćete onda da radite?" „Znaš ti dobro zašto sam došla."

Teri Pračet 91 Izgleda sitno, reče Perdita. I umorno. „A, da. Bitka jedan na jedan. Velika kocka. Zaštitni znak Vedervaksovih. I... da vidimo... na današnjem spisku obaveza vam stoji... 'ako pobedim, očekujem da oslobodite sve i vratite se u Ubervald', jesam li u pravu?" „Ne. Očekujem da pomrete", izjavi Baka. Na sopstveni užas, Agnes vide kako se starica lagano klati. Grof se osmehnu. „Odlično! Ali... znam kako razmišljate, gazdarice Vedervaks. Uvek imate više od jednog plana. Stojite tu, očigledno na korak do nesvesti, a ipak... nisam u potpunosti siguran da verujem u ono što vidim." „Zabole me briga u šta si ti siguran", reče Baka. „Ali nećeš se usuditi da me pustiš da odem odavde, toliko znam. Jerbo ne mo'š biti siguran kuda ću da odem i šta ću da uradim. Možda ću te gledati kroz neki par očiju. Mogla bih da budem iza bilo kojih vrata. Mogu da zatražim nekoliko protivusluga. Mogla bih da dođem iz bilo kog pravca, u bilo koje doba. A zloba mi fino ide od ruke." „Pa šta? Da sam toliko neučtiv, mogao bih da vas ubijem odmah. Obična strela bila bi dovoljna. Kaplare Svice?" Plaćenik mahnu - najbliže što će ikad prići salutiranju - i podiže samostrel. „Jesi li siguran?", reče Baka. „Je l' tvoj majmun siguran da će imati vremena da opali po drugi put? Da ću još biti ovde?" „Ne umete da se pretvorite ni u šta, gospođo Vedervaks. A, po izgledu sudeći, niste u stanju da bežite." „Govori o tome da može da se preseli u tuđu glavu", reče Vlad. Veštice se zgledaše. „Izvini, Esmi", reče Nana Og naposletku. „Pomislila sam to, nisam uspela da se zaustavim. Mislim da nisam dovoljno popila." „A, da", reče grof. „Pozajmljivanje, čuveni trik." „Ali ne znaš gde, ne znaš koliko daleko", reče Baka umorno. „Ne znaš čak ni u kakvu glavu. Sve što znaš o meni potiče iz umova drugih ljudi, a oni ne znaju sve o meni. Ni blizu." „I tako sklonite svoju ličnost negde drugde", reče grof. „Priprosto. Sretao sam takve poput vas, znate, na putovanjima. Čudni starci s perlicama i perjem koji mogu da pošalju svoju ličnost unutar ribe, insekta... čak i drveta. Kao da je bitno. Drvo gori. Žao mi je, gazdarice Vedervaks. Kao što kralj Verens toliko voli da kaže, postoji novi svetski poredak. To smo mi. Vi ste prošlost..." On se trže. Tri veštice padoše na zemlju. „Bravo", reče on. „Hitac upozorenja. Osetio sam ga. Zapravo sam ga osetio. Nikom u Ubervaldu to nikad nije pošlo za rukom." „Mogu ja i bolje", reče Baka. „Mislim da ne možete", odvrati grof. „Da možete, to biste i uradili. Nema milosti za vampire, a? Vekovni poklič rulje!" Odšeta se prema njoj. „Zar stvarno mislite da smo mi kao neki tamo mentalno zaostali vilenjaci ili maloumni ljudi, da možete da nas zaplašite odlučnošću i s malo opsenarstva? Pokrov je pao, gazdarice Vedervaks. Pokušao sam da pokažem razumevanje prema vama, jer zaista imamo mnogo toga zajedničkog, ali sada..." Bakino telo cimnu se unazad kao papirnata lutka na vetru. Grof je bio na pola puta do nje, s rukama u džepovima sakoa. Načas zastade. „O, pobogu, jedva da sam i osetio", reče. „Ne možete bolje?" Baka posrnu, ali podiže ruku. Teška stolica pored zida polete preko sobe. „Za jedno ljudsko biće, pristojno", reče grof. „Ali ne mislim da ćete moći još dugo da je bacate." Baka se lecnu i podiže drugu ruku. Ogromni luster se zaljulja. „O, pobogu", reče grof. „Još nije dobro. Ni blizu dovoljno." Baka ustuknu.

Terry Pratchet 92 „Ali ovo ću vam obećati", izjavi grof. „Neću vas ubiti. Naprotiv..." Nevidljive ruke podigoše je i tresnuše o zid. Agnes htede da korakne napred, ali Magrat je stisnu za ruku. „Ne misli o ovome kao o porazu, Bako Vedervaks", reče grof. „Živećeš zauvek. Ja bih to nazvao dobrom pogodbom, a ti?" Baka je uspela da otpuhne s neodobravanjem. „Ja bih to nazvala nedostatkom ambicije", reče ona. Lice joj se zgrči od bola. „Zbogom", reče grof. Veštice su osetile umni udar. Dvorana im zadrhta pred očima. Ali bilo je tu još nečega, u dimenziji van svakodnevnog prostora. Nečeg blistavog i srebrnastog, skliskog poput ribe... „Nema je više", prošaputa Nana. „Poslala je sebe nekuda..." „Gde? Gde?", prošišta Magrat. „Ne razmišljaj o tome!", reče Nana. Magratino lice se ukoči. „O, ne...", poče ona. „Nemoj da pomisliš! Nemoj da pomisliš!", reče Nana žustro. „Ružičasti slonovi! Ružičasti slonovi!" „Ne bi valjda..." „Lalalala! Tiruriru-tiruriru!", povika Nana i odvuče Magrat prema kuhinjskim vratima. „Hajde, polazimo! Agnes, sad sve zavisi od vas dve!" Vrata se zalupiše za njima. Agnes začu navlačenje reza. Bila su to debela vrata i velike reze; graditelji zamka Lenkr nisu razumeli smisao dasaka tanjih od tri palca ili katanca koji ne može da izdrži udare ovna za razbijanje. Nekome spolja, ovo bi izgledalo veoma sebično. Ali, logično gledano, tri veštice u opasnosti svele su se na jednu vešticu u opasnosti. Tri veštice provele bi isuviše vremena u brizi jedne za drugu i razmišljanju šta da rade. Jedna veštica je sama svoj gazda. Agnes je znala sve ovo, i još uvek joj je izgledalo sebično. Grof je hodao prema Baki. Krajičkom oka Agnes je videla Vlada i njegovu sestru kako joj prilaze. Iza nje su se nalazila čvrsta vrata. Perditi ništa nije padalo na pamet. Zato je zavrištala. Bio je to dar. Stalno dvoumljenje nije bilo dar, već napast. Ali Agnesin raspon glasa mogao je da topi vosak iz ušiju kad dostigne vrh lestvice. Počela je visoko i videla da je ispravno procenila. Odmah nakon tačke kada slepi miševi i žišci padaju s greda, a psi dole u varoši laju, Vlad je poklopio šakama uši. Agnes se borila za vazduh. „Još korak i biću još glasnija!", povika. Grof podiže Baku Vedervaks kao da je u pitanju lutka. „Sigurno da hoćeš", reče. „I pre ili kasnije ponestaće ti daha. Vlade, došla je za tobom kući, smeš da je zadržiš, ali ti si odgovoran za nju. Moraš da je hraniš i da joj čistiš kavez." Mlađi vampir oprezno priđe. „Slušaj, stvarno se ne ponašaš razumno", prošišta. „Odlično!" A onda se našao pored nje. Ipak, Perdita je očekivala to iako Agnes nije, i dok je pristizao, njen lakat već beše uzeo zamah i udario ga je u stomak pre nego što je uspeo da ga spreči. Iskoračila je napred dok se on previjao i primetila kako vampiri teško uspevaju da se oslobode te osobene nesposobnosti da išta nauče. Grof položi Baku Vedervaks na sto. „Igore!", povika. „Gde si, tupavi..." „Da, gofpodaru?" Grof se naglo okrenu.

Teri Pračet 93 „Što mi se uvek tako pojaviš iza leđa!" „Ftari grof je uvek... očekivao to od mene, gofpodaru. Tako vam je to u ftruci." „Pa, prekini." „Da, gofpodaru." „I mani se tog smešnog glasa. Idi i zazvoni gong za ručak." „Da, gofffpodaru." „I već sam ti rekao za taj hod!", povika grof dok je Igor ćopao preko dvorane. „Nije čak ni smešan!" Igor je prošao pored Agnes, zlobno šuškajući za sebe. Vlad sustiže Agnes dok je koračala prema stolu, a njoj bi malčice drago, jer nije znala šta da uradi kad do tamo stigne. „Moraš da odeš", prodahta on. „Ne bih mu dopustio da te povredi, naravno, ali otac ume da bude... naprasit." „Ne bez Bake." Slabašan glas u njenoj glavi reče: Ostavi... me... To nisam bila ja, iznese Perdita. Mislim da je ona. Agnes se zapilji u opruženo telo. Baka Vedervaks izgledala je mnogo sitnije u nesvesti. „Bi li želela da ostaneš na večeri?", upita grof. „Sad ćete... posle cele ove priče, sad ćete da joj... pijete krv?" „Mi smo vampiri, gospođice Nit. Takvi su vam vampiri. Malo... pričešće, da tako kažem." „Kako možete? Ona je starica!" On se naglo okrenu i iznenada joj je stajao preblizu. „Mlađi aperitiv je privlačna zamisao, veruj mi", reče. „Ali Vlad bi se nadurio. Osim toga, krv poprima... osoben ukus, baš kao vaša stara vina. Neće umreti. Ne baš. U njenom životnom dobu, ja bih oberučke prihvatio malčice besmrtnosti." „Ali ona mrzi vampire!" „To bi joj moglo predstavljati problem kad se povrati, jer će biti poprilično pokorna vampirica. O, zaboga..." Grof posegnu i za ruku izvuče Ovsa ispod stola. „Kakav metiljav nastup. Sećam se Omnijaca kad su bili puni uverenosti i žara i predvodili su ih smeli i neumoljivi ljudi, doduše potpuno neverovatno ludi. Kako bi samo pali u očajanje kad bi videli ovo kilavljenje. Povedi ga sa sobom, molim te." „Hoćemo li se videti opet sutra?", reče Vlad i dokaza Agnes kako muškarci svake rase mogu da poseduju gen za glupost. „Nećete uspeti da je pretvorite u vampiricu!", uzviknu ona, ne obraćajući pažnju na njega. „Ništa tu ona neće moći", reče grof. „To se nalazi u krvi, ako odlučimo da ga ubacimo unutra." „Opiraće se." „To bi vredelo videti." Grof ispusti Ovsa natrag na pod. „Sad beži, gospođice Nit. Povedi svog metiljavog sveštenika. Sutra, pa, možeš dobiti natrag svoju staru vešticu. Ali biće naša. Postoji hijerarhija. To svi znaju... svako ko zna išta o vampirima." Iza njega, Ovas je povraćao. Agnes je razmišljala o ljudima praznih očiju koji su sada radili u zamku. Niko to ne zaslužuje. Dograbila je sveštenika za leđa jakne i držala ga kao torbu. „Do viđenja, gospođice Nit", reče grof. Odvukla je omlitavelog Ovsa do glavnog ulaza. Sada je napolju jako padala kiša, krupna, teška, nemilosrdna kiša koja se sliva s neba poput čeličnih šipki. Držala se blizu zida zbog ono malo zaklona što je pružao i uspravila Ovsa ispod slapa iz gargojle.

Terry Pratchet 94 On se stresao. „O, jadna starica", zavapi i skljoka se napred tako da mu je spljoštena zvezda od kiše lila s glave. „Da", reče Agnes. Druge dve su pobegle. Sve su pomislile isto - i Perdita takođe. Sve su osetile potres kada je Baka oslobodila svoj um i... pa, beba se čak i zove Esmi, zar ne? Ali... nemoguće da joj se Bakin glas u glavi samo pričinio. Mora da se nalazi tu negde... „Stvarno sam baš gadno zabrljao, a?", reče Ovas. „Da", kaza Agnes neodređeno. Ne, kada bi svoju ličnost sklonila u bebu, to bi na izvestan način bilo ispravno, kao u narodnim pričama, imalo bi romantičan prizvuk, i zato bi Nana i Magrat verovatno poverovale u to, i zato Baka ne bi to uradila. Baka nema nimalo romantike u duši, pomisli Agnes. Ali ima vrlo dobru predstavu o tome kako da zloupotrebi romantiku drugih ljudi. Dakle... gde je onda? Nešto se jeste dogodilo. Sklonila je sopstvenu suštinu na neko bezbedno mesto, a ma šta rekla grofu, nije mogla da je skloni mnogo daleko. Moralo je biti nešto živo, ali ako je u pitanju ljudsko biće, vlasnik ne bi čak ni znao... „Da sam samo izveo pravi ritual proterivanja", promrmlja Ovas. „Ne bi upalilo", odseče Agnes. „Ne bih rekla da su ovo baš religiozni vampiri." „Sveštenik verovatno samo jednom u životu dobije ovakvu priliku..." „Prosto nisi stvoren za ovo", reče Agnes. „Da ih je trebalo zaplašiti brošurom, bio bi najbolji čovek za taj zadatak." Piljila je naniže u Ovsa. Perdita isto. „Brat Melhio će se strašno rasrditi kad čuje za ovo", reče on i uskobelja se na noge. „Jao, vidi me samo, sav sam blatnjav. Ovaj... što me tako gledaš?" „Ovaj... samo mi je nešto čudno palo na pamet. Vampiri i dalje nemaju uticaja na tvoju glavu?" „Kako to misliš?" „Ne utiču ti na um? Ne znaju šta misliš?" „Ha! Najveći deo vremena ni ja ne znam šta mislim", reče Ovas žalostivo. „Stvarno?", reče Agnes. Stvarno?, reče Perdita. „Bio je u pravu", promrmlja Ovas, ne slušajući je. „Izneverio sam sve redom, zar ne? Trebalo je da ostanem na fakultetu i prihvatim posao prevodioca." Nije čak bilo ni grmljavine ili munja uz kišu. Bila je samo snažna i neprestana i tmurna. „Ali... spreman sam da pokušam ponovo", reče Ovas. „Je li? Zašto?" „Nije li se Kazrin tri puta vraćao u dolinu Mahag i oteo pehar Hireadov od vojnika Ulitovih dok su spavali?" „Je l' jeste?" „Jeste. Siguran... siguran sam da jeste. I nije li Om rekao proroku Brati: 'Biću uz tebe na mračnim mestima'?" „Pretpostavljam da jeste." „Da, jeste. Mora da jeste." „I", reče Agnes, „zbog toga bi se ti vratio tamo?" „Da." „Zašto?" „Zato što, ako se ne vratim, kakva vajda od mene? Kakva vajda od mene inače?" „Ne mislim da bismo preživeli drugi put", reče Agnes. „Ovog puta su nas pustili jer je tako surovije. Ma, nek se nosi sve u peršun! Sad treba da odlučim šta dalje, a ne bi trebalo ja to da radim. Ja sam devica, za boga miloga!" Ugleda mu izraz lica i dodade, iz razloga koje je tog časa bilo teško objasniti: „To je stručni naziv za najmlađu članicu veštičje trojke. Ne bi trebalo ja da odlučujem. Da, znam da je bolje i to nego kuvanje čaja!" „Br... Nisam ni pomenuo kuvanje čaja..." „Ne, izvini, neko drugi jeste. Šta li hoće ona od mene?" Naročito zato što sad misliš da znaš gde se krije, reče Perdita.

Teri Pračet 95 Začu se škripa i vrata dvorane se otvoriše. Svetlost pokulja napolje, senke zaplesaše u izmaglici žestoke kiše, začu se pljusak i vrata se opet zatvoriše. Dok su se zatvarala, čuo se smeh. Agnes požuri do dna stepeništa, a sveštenik je šljapkao pokraj nje. Na ovom kraju dvorišta već je postojala široka i blatnjava baruština. U njoj je ležala Baka Vedervaks, iscepane haljine, a kosa joj se rasipala iz punđe čvrste kao kamen. Imala je krvi na vratu. „Nisu je čak ni zaključali u ćeliju ili tako nešto", reče Agnes, koja se pušila od besa. „Samo su je bacili kao... kao oglodanu kost!" „Pretpostavljam da misle kako je sad svejedno pod ključem, nesrećnica", reče Ovas. „Hajde bar da je odnesemo negde pod krov..." „A... da... naravno." Agnes uhvati Bakine noge i zapanji se što neko tako mršav može biti toliko težak. „Možda ima nekoga u selu?", kaza Ovas. „Ne valja ti to", reče Agnes. „Ali sigurno..." „Šta bi im rekao? 'Ovo je Baka, je l' možemo da je ostavimo ovde, a da, a kad se probudi biće vampirica'?" „A." „Ljudi se ni inače baš ne raduju kad je vide, osim ako su bolesni..." Agnes je zurila oko sebe kroz kišu. „Hajdemo do štala i sokolane, tamo ima šupa i tako toga..." * * * Kralj Verens otvori oči. Voda mu se slivala niz prozor spavaće sobe. Nije bilo svetlosti osim one koja se uvlačila ispod vrata, i jedva je razabirao obrise dvojice stražara koji su dremuckali u stolicama. Prozorsko staklo zazveketa. Jedan Ubervalđanin ode da otvori prozor, pogleda napolje u olujnu noć, ne nađe ništa zanimljivo, i odgega se natrag u stolicu. Sve je bilo veoma... ugodno. Verensu se činilo da leži u divnoj, toploj, prijatnoj i veoma opuštajućoj kupki. O svetskim nedaćama kao da je brinuo neko drugi. Ljuljuškao se poput veselih ostataka razlupanog broda na toplom moru života. Čuo je veoma slabašne glasove, izgleda odnekud ispod jastuka. „More bre, 'vamo se stociljajte do ovi golembaći!" „Ma, tropa ki sojka!" „Opla?" „Joks, ka'ti oknem, četir'... je'n, dva, ČETIR'!" „Opla! Opla!" Nešto zašušketa po podu. Stolica jednog čoveka poskoči u vazduh i povelikom brzinom poče da pocupkuje prema prozoru. „Opla!" Stolica i njen stanovnik proleteše kroz staklo. Drugi stražar uspeo je da ustane, ali nešto je narastalo u vazduhu ispred njega Verensu, nekadašnjem đaku Esnafa luda, veoma je ličilo na vrlo visoku ljudsku piramidu od vrlo malih akrobata. „Opa! Opa!" „Opla!" „Opa!" Dostigla je visinu stražarevog lica. Prilika na vrhu povika: „Š'a be zevaš, malac? Eve ti, nakusaj se!", i zalete se pravo u tačku između čovekovih očiju. Začulo se tiho krckanje i čovek se prevali unazad. „Opa!Opa!" „Opla!"

Terry Pratchet 96 Živa piramida spusti se na pod. Verens je čuo tapkanje nožica, i iznenada mu je na bradi stajao mali čovek s veoma mnogo tetovaža i plavom šiljatom kapom. „Vi'š ti, kraljičak! Se ga guliš u ambulje, a?" „Svaka čast", promrmlja Verens. „Koliko već dugo radiš kao priviđenje? Sjajno." „Ne 'naš ni da brobinjaš, voćkove nijedan?" „Samo napred", reče Verens sneno. „Šaramlija!" „Opla! Opla!" Verens oseti kako ga nešto podiže s kreveta. Na stotine ručica dodavale su ga dalje i glatko ga iznele kroz prozor u ništavilo. Bio je to strm zid i, govorio je sebi pospano, ne bi trebalo da lebdi niz njega uz povike: „Tebeka! Meneka! Opla!" Malecne ruke hvatale su ga za kragnu, za noćnu košulju, za noćne čarape... „Svaka čast za nastup", promrmorio je kada je blago kliznuo na zemlju a potom su ga, pedalj iznad tla, odneli u noć. * * * Jedno svetlo gorelo je na kiši. Agnes je zalupala na vrata i mokro drvo ustupilo je mesto jedva nešto lepšem prizoru sokolara Hodžsaargha. „Moramo da uđemo!", reče ona. „Dobro, gospojice Nit." Poslušno se pomerio unazad dok su unosili Baku u sobicu. „Gospojice, je l' se povredila?" „Je l' znaš ti da su u zamku vampiri?", reče Agnes. „Da, gospojice?", reče Hodžsaargh. Glas mu je nagoveštavao kako su mu upravo saopštili neku činjenicu i sada sa učtivim zanimanjem čeka da mu kažu je li to dobra činjenica ili loša činjenica. „Ugrizli su Baku Vedervaks. Moramo negde da je stavimo da legne." „Imate moj krevet, gospojice." Bio je mali i uzan, predviđen za ljude koji odlaze u krevet jer su umorni. „Možda će malo krvariti po njemu", reče Agnes. „Ma, ja stalno krvarim po njemu", reče Hodžsaargh vedro. „I po podu. Imam koliko god hoćete zavoja i melema, ako vam to nešto znači." „Pa, neće da škodi", reče Agnes. „Ovaj... Hodžsaargh, znaš da vampiri sisaju ljudima krv, je l' tako?" „Da, gospojice? Moraće da stanu u red s pticama ako hoće moju, onda." „Tebe to ne zabrinjava?" „Gospođa Og mi je napravila veliko korito melema, gospojice." Činilo se da je to - to. Pod uslovom da mu ne diraju ptice, Hodžsaargha nije mnogo zanimalo ko upravlja zamkom. Već stotinama godina sokolari su se prosto bavili bitnim stvarima, kao što je sokolarstvo, za šta vam zaista treba obuka, a kraljevanje su prepuštali laicima. „Sva je pokisla", reče Ovas. „Daj bar da je zamotamo u ćebe ili tako nešto." „I trebaće ti kanapa", reče Agnes. „Kanapa?" „Probudiće se." „Hoćeš da kažeš... da treba da je vežemo?" „Ako vampir poželi da te pretvori u vampira, šta se desi?" Ovsove ruke stisnuše medaljon u obliku kornjače kako bi se ohrabrio, dok se trudio da se seti. „Mislim... da stave nešto u krv", reče. „Mislim, ako žele da te pretvore u vampira, pretvoriš se. I to je sve. Mislim da ne možeš da se boriš protiv toga kad ti je već u krvi. Ne možeš da kažeš kako ne želiš da se učlaniš. Mislim da toj moći ne možeš da se odupreš."

Teri Pračet 97 „Ona ume dobro da se opire", reče Agnes. „Toliko dobro?" * * * Jedan Ubervalđanin vukao se hodnikom. Stao je kada je začuo zvuk. Osvrnuo se, nije video ništa što je, kako se činilo, proizvelo zvuk, i nastavio je da klipše. Nana Og iskorači iz senki, pa mahnu Magrat da pođe za njom. „Izvini, Nano, nije lako ućutkivati bebu..." „Pst! Kojekakva buka dopire iz kuhinje. Šta bi to vampiri kuvali?" „To je za one ljude koje su doveli", prošišta Magrat. „Unose nov nameštaj. Moraju da ih hrane, pretpostavljam." „Da, kao stoku. Ja bi' rekla, najbolje da samo išetamo i boli nas briga", reče Nana. „Ovaj svet ne izgleda kô da mnogo misli svojom glavom. Spremna?" Odsutno nategnu iz boce koju je nosila. „Čekaj, a Verens? Ne mogu tek tako da ga ostavim. Muž mi je!" „Šta to mogu da mu urade što bi ti mogla da sprečiš da si ovde?", reče Nana. „Pazi da beba bude bezbedna, to ti je najbitnije. Oduvek je tako. U svakom slučaju... rekoh ti, ima on zaštitu. Ja sam se postarala." „Kako, činima?" „Mnogo bolje. Sad samo za mnom i ponašaj se naduveno. Mora da si naučila, jerbo si kraljica. Ne daj im ni da pomisle kako nemaš prava da budeš tu gde si." Krupnim koracima ušla je u kuhinju. Unutra su je ljudi u otrcanoj odeći pogledali tupim očima, kao psi koji žele da vide sprema li se šiba. Na ogromnom šporetu se, umesto uobičajene zbirke dobro izribanih lonaca gospođe Skorbutnjače, nalazio ogroman crni kazan. Sadržina je bila neugledno siva. Nana je ne bi promešala ni za hiljadu dolara. „Samo smo u prolazu", reče oštro. „Šta god da ste radili, nastavite." Sve glave okrenule su se da ih posmatraju. Međutim, blizu zadnjeg dela kuhinje, jedna prilika pridiže se iz stare fotelje iz koje je gospođa Skorbutnjača ponekad predsedavala kuhinjom, i lagano pođe k njima. „Pu, majku mu, eno poganog krpelja", reče Nana. „I između nas i vrata..." „Moje dame!", reče vampir i pokloni se. „Mogu li vam biti od pomoći?" „Upravo odlazimo", reče Magrat nadmeno. „Možda i ne", reče vampir. „'Zvin'te, mladiću", reče Nana blagim glasom raskokodakane starice, „'al oklen ste vi?" „Iz Ubervalda, madam." Nana klimnu glavom i pogleda u parče papira koje je izvukla iz džepa. „Baš lepo. A iz kog dela?" „Iz Kloca." „Stvarno? Baš lepo. 'Zvin'te." Okrenu mu leđa i začu se kratko rastezanje i puštanje lastiša pre nego što se opet okrenula, sva ozarena. „Prosto volem da upoznajem ljude", reče. „Iz Kloca, a? Kako li se zove ona reka onde? Uh? Eh?" „Reka Ah", reče vampir. Nanina ruka sunu napred i nabi nešto žuto vampiru među zube. On je zgrabi, ali, dok ju je vukao napred, ona ga udari posred temena. On pade na kolena, držeći se za usta u pokušaju da vrišti kroz limun koji je upravo zagrizao. „Zvuči kô blesavo sujeverje, kad ono vidiš", reče Nana, a on poče da peni na usta. „Moraš i da im odsečeš glavu", reče Magrat. „Stvarno? Tu negde sam vid'la sataru..." „A da samo odemo?", predloži Magrat. „Možda pre nego što dođe neko drugi."

Terry Pratchet 98 „Važi se. Ovaj ionako nije vampir na visokom položaju", reče Nana s nipodaštavanjem. „Nema čak ni neki zanimljiv prsluk." Noć je bila srebrna od kiše. Pognutih glava, veštice su žurile kroz tamu. „Moram da zamenim bebi pelene!" „Zameni ih za kabanicu, pa smo na konju", progunđa Nana. „Odma'?" „Malko je hitno..." „Dobro, onda, ovde unutra..." Šmugnule su u štalu. Nana se zagledala natrag u noć i tiho zatvorila vrata. „Baš je mračno", prošaputa Magrat. „Ja sam uvek mogla da presvučem bebe na pipanje kad sam bila mlada." „Ja radije ne bih ako ne moram. Ej... eno nekog svetla..." Slabašan sjaj sveće jedva se video s druge strane nabacanih sanduka. Igor je timario konje dok ne zablistaju. Gunđao je u ritmu poteza češagijom. Činilo se da ga nešto muči. „Glupav glaf, je li? Glupav hod? Šta pa on vna, koji moj? Pokondirena tikva od čoveka! Igore, preftani f ovim, Igore, preftani f onim... i fva ta dečurlija što fe vucara okolo i pokušava meni da vadi mart... poftoji ipak nekakv ugovor ovde. Ftari gofpodar je to vnao! Fluga nije rob..." Osvrnu se. Jedna slamka dolebde na zemlju. Ponovo poče da četka. „Ha! Donefi ovo, donefi ono... Ni trun poštovanja, a ne..." Igor stade i skide još jednu slamku s rukava. „...i još jedna ftvar..." Začu se škripa, nalet vazduha, konj se prope u boksu, a Igor bi oboren na zemlju sa osećajem kao da mu se glava zaglavila u stegi. „E sad, ako skupim kolena", reče vedar ženski glas iznad njega, „vrlo verovatno bih mogla da ti steram mozak pravac niz nos. Al' znam da dotle neće doći, pošto smo svi mi ovde kanda drugari. Je l' tako da jesmo?" „'Fmo." „Rekla bi' da nećemo dobiti više od ovoga." Nana ustade i otrese slamu s haljine. „Viđala sam i čistije tavane za seno", reče. „Diž' se, gosin Igore. A ako ti dune da se praviš pametan, ona moja koleginica tamo drži vile, a ciljanje joj baš i ne ide od ruke, pa ko zna u koji deo tela bi te pogodila." „Je l' ona to nofi bebu?" „Mi smo vrlo savremene", reče Nana. „Imamo demvizni dempozit i sve. A sad 'oćemo tvoju kočiju, Igore." „Hoćemo li?", reče Magrat. „Kuda ćemo?" „Noć je gadna. Neću da držimo bebu na otvorenom, a ne znam gde bismo bile bezbedne u blizini. Možda možemo da stignemo dole do ravnice pre jutra." „Neću da napustim Lenkr!" „Spašavaj dete", kaza Nana. „Obezbedi joj budućnost. Osim toga..." Ona bezglasno usnama oblikova reči koje Igor nije razumeo. „Ne možemo biti sigurne", reče Magrat. „'Naš kako Baka razmišlja", reče Nana. „'Tela bi' da odvedemo bebu na sigurno", dodade glasno. „Tako da, preži konje, gosin Igore." „Da, gofpodarice", reče Igor pokorno. „Igore, je l' ti to meni malko izmičeš kofu, a?"12 „Ne, vadovoljftvo je kad ti neko vapoveda jafnim, čvrftim, naredbodavnim glafom, gofpodarice", reče Igor i othrama do dizgina. „Bev onog 'je l' bi mogao' fmeća. Fvaki Igor voli da vna jafno kako ftvari ftoje." 12 U društvu koje je uznapredovalo dalje od poljskog klozeta, rekla bi: „Je l' ti to mene vučeš za konopce od kazančeta?".

Teri Pračet 99 „Malkice ukrivo?", reče Magrat. „Ftari gofpodar me je šibao fvakog dana!", izjavi Igor ponosito. „I to ti se sviđalo?", reče Magrat. „Naravno da ne! Ali tako fe valjal Bio je gofpodin čovek, nifam bio doftojan ni čivme da mu oližem..." „A ipak si to radio?", reče Nana. Igor klimnu glavom. „Svakog jutra. I divno bi fe bliftale pofle." „E pa, pomozi nam da pobegnemo i postaraću se da te izbičuju mirišljavom pertlom", reče Nana. „Hvala na ponudi, ali fvejedno odlavim", reče Igor i pritegnu remen. „Dovde mi je već ove žgadije. Ne bi fmeli ovo da rade! Framote celu rafu!" Nana obrisa lice. „Volim kad muškarac govori ono što misli", reče, „i uvek je spreman da ti pruži peškir u nevolji - je l' rekoh peškir? Mislila sam ruku." „Ti mu veruješ?", reče Magrat. „Umem da procenim čoveka", reče Nana. „A na čoveka sa šavovima oko glave uvek možeš da se osloniš." * * * „Kuku nama, kuku nama, kuku nama!" „'Iljadu il' nijedan!" „Golembaći!" Jedna lisica oprezno proviri iza drveta. Kroz šumu se pod naletima kiše jedan čovek kretao povelikom brzinom, iako je naizgled ležao. Na sebi je imao noćnu kapu, a ćuba joj je odskakivala od zemlje. Dok je lisica shvatila šta se dešava, bilo je prekasno. Jedna mala plava prilika iskoči ispod čoveka koji je jurio, doskoči pravo lisici na nos i tresnu je glavom medu oči. „Vi'š? Ka' ti zbatalim ja te koske brošljave!" Nak Makfigl skoči dole kada se lisica skljoka, dograbi je za rep jednom rukom, potrča za ostalima i pobednički udari pesnicom po vazduhu. „Bato! Al' će da se ždera!" * * * Izvukli su krevet na sredinu sobe. Sada su Agnes i Ovas sedeli svako s po jedne strane i slušali kako u daljini Hodžsaargh hrani ptice. Čuli su se čangrljanje lima i povremeni jauk kada bi pokušao da odstrani pticu s nosa. „Šta?", reče Agnes. „Molim?" „Učinilo mi se da si nešto šapnuo", reče Agnes. „Izgovorio sam, ovaj, kratku molitvu", reče Ovas. „Hoće li pomoći?", upita Agnes. „Ovaj... meni pomaže. Prorok Brata kaže da Om pomaže onima koji pomažu jedni drugima." „Pa, je l' pomaže?" „Iskreno, postoji izvestan broj različitih mišljenja o tome šta je Brata hteo da kaže." „Koliko?" „Oko sto šezdeset, od raskola u pola jedanaest ujutru dvadeset trećeg februara. To je bilo kad se Iznova ujedinjeno slobodno kornjačijanstvo (Osni sinod) otcepilo od Iznova ujedinjenog slobodnog kornjačijnstva (Rubni sinod). Bilo je prilično ozbiljno." „Krvoproliće?", reče Agnes. Nije je zaista zanimalo, ali to joj je skretalo misli s onoga što će se probuditi za nekoliko minuta, ma šta to bilo. „Ne, ali bilo je pesničenja, a đakona su polili mastilom." „Užas božji."