Stevan Sarcevic - Dolazak tame

niko nije otkrio nikakav prolaz, niti trag ičijeg prolaska preko drevnih, prašinom prekrivenih hodnika. Pomisao na tajanstvene jeretike i dalje ih je mučila. – U stvari, bogumili su imali načela slična maloj braći. Naš život se odvija u jednostavnosti, radosti i ljubavi prema Bogu, ljudima i prirodi. Svi imamo zajedničko pravilo, jednaku odeću i zajedničku molitvu. Starešine su sluge drugoj braći. Uostalom, franjevačko siromaštvo je u središtu svih nesuglasica i reformi u franjevačkom redu. Bogumili su bili takođe jednostavno odeveni, obično u crno. Zabranjeno je bilo sticanje bogatstva, ali su bili izvanredno marljivi kao rukotvorci. Znatan deo svoje zarade davali su u svrhu verske opštine. Među njima nije bilo bogatih ljudi – izdeklamova brat Josip. – A gde nam je brat Stipe? – oglasi se omaleni fra Antun. Svi se stadoše osvrtati, ali niko nije imao predstavu gde bi mogao biti nedostajući fratar. – Nije li brat Stipe ljubitelj vina? Da nije kojim slučajem iskoristio potragu, pa se malo dublje zagledao u bure? – podsmešljivo će fra Ante. Fra Grgo ga prostreli pogledom. – Poštedi nas svoje pakosti, brate. Pre će biti da je zaostao po hodnicima – prekorno reče. – Pa kad si tako siguran, zašto ne proveriš u vinariji? – nasmeja se fra Anto. – Tako ću i učiniti! – odbrusi fra Grgo i odsečno krenu niz hodnik. Kao po komandi svi se fratri zaputiše za njim i kao pačići, jedan za drugim, zatabanaše ka vinariji. Kad stigoše fra Grgo odškrinu vrata, pa zazva Gospoda. Fra Stipe je bio tamo. Bilo je teško odrediti koliko je vina završilo u njemu, ali po njemu ga je bilo i previše. Čep je iz bureta bio izvađen i mlaz se rasprskavao preko razbijene lobanje. Drveni krst kojim je umlaćen beše grubo otkinut sa zida i počivao je popreko opruženog tela. Gvardijan odgurnu zabezeknutog brata Grgu i odsečnim koracima priđe novoj žrtvi. Sagao se, pažljivo osmotrio prizor i tiho prozborio:

– Mrtav je, ali... Na krstu je nešto urezano. Prinesite ovamo malo svetla. – Žamor prostruji kroz okupljene, pa jedan od braće priđe sa zubljom i nadnese je nad Stipin leš. Zureći u krst, gvardijan stade sricati: – Ako bi neko drvetom ubio carevog sina, da li bi to drvo caru bilo milo – potom zaćuta, pa nastade tajac. Najzad se neko od braće oglasi: – Šta bi to, za ime Svevišnjeg, trebalo da znači? – Tišina postade još teža. – Kako je Ante znao gde ćemo pronaći Stipu? – fra Grgin glas poput noža proseče tišinu. – Đubre pokvareno! – baci se fra Ante na brata Grgu. Silina sudara obojicu ih odbaci među ogromnu burad i ostali fratri ih više nisu videli, ali su čuli žestoko komešanje, zvuk udaraca i psovke zajapurenih protivnika. Onda najednom poče čudno krckanje u zidovima, pa resko škripanje. Fratri ustuknuše prema vratima zaboravljajući na okršaj, a zid se na jednom mestu stade rastvarati. Buka zbuni i onu dvojicu zavađenih, pa ispuzaše na otvoreno i zinuše u novotvoreni hodnik sa severne strane. Povrativši hrabrost i ostali se, s gvardijanom na čelu, vratiše u vinariju i primakoše hodniku, sumnjičavo zureći u zjapeću tamu. – Eto odakle je došao ubica! – začu se iz gomile. – Kako ste ovo otvorili? – obrati se gvardijan umirenim protivnicima. – Ne znam. Nešto smo valjda pritisnuli – promuca brat Grgo. – Hoćemo li istražiti kuda vodi? – upita fra Josip. – Možda to ne bi bilo pametno. Ko zna kakvi užasi tamo leže – mračno izgovori brat Ignjat. – Ne znamo kuda vodi ovaj hodnik, a možda i ne treba da znamo. Nećemo se izlagati opasnosti. Donesite cigala i zidarski alat. Jednom za svagda ćemo zazidati ova vrata i otkloniti opasnost – odluči najzad gvardijan.

*** Prolaz beše zazidan i te noći nad samostanom se nadvio mir. Svi usnuše, no tik iza ponoći tiho se otvoriše vrata na gvardijanovoj ćeliji. Tamna prilika nečujno stade prilaziti njegovoj postelji, a oskudna mesečina bljesnu na oštrici u njegovoj ruci. Ruka se uzdiže i tri puta se bodež zari u obris gvardijanovog tela. Tek što je to obavio, na uljeza pade teško ćebe. Potom se na njega obrušiše tri mračne prilike udarajući po njemu močugama i obavijajući mu telo konopcem. *** Tek ujutro redovnici se okupiše oko umotanog uljeza, više no izvesno osobe odgovorne za trodnevne užasne događaje. Preteće mrmljanje ispuni prostoriju, ali utihnu kad gvardijan podiže ruku. – Molim vas... Ne želim nikakve osvetničke akcije. Ubicu ćemo izručiti vlastima i time završiti ovo poglavlje našeg života. – Žamor proprati njegove reči, ali on nastavi ne obraćajući pažnju. – Od samog početka sumnjao sam da je u pitanju neko od nas. Tek juče, u podrumu, naslutio sam ko je u pitanju. Braćo, otkrijte mu lice – obrati se braći Grgi i Anti koji su se nadneli nad uhićenikom čvrsto stežući močuge. Grgo se naže i grubo strže ćebe izvlačeći ga ispod konopaca stegnutih oko zgrčene prilike na patosu. – Brat Ignjat! – prostruja kroz okupljene. – Da, baš kao što sam i sumnjao. Nedavno pristigao, izvanredan poznavalac latinskog i istorije bogumila. Posebno je postao sumnjiv kad se suprotstavio istraživanju tajnog prolaza. Slučaj sam još noćas prijavio sandžak begu – izgovorivši to, okrete se fra Ignjatu. – Imaš li šta da kažeš? Zoveš li se zaista Ignjat i zbog čega si naradio sve to zlo? – Ignjat podiže na njega smrknut pogled.

– Što bih ja morao odgovarati naslednicima inkvizitora i zločinaca. I ovako i onako me čeka smrt u mukama. – Dakle ipak si u vezi sa jereticima – zaključi gvardijan. Uto se kroz okupljene redovnike u prostoriju probiše dvojica azapa, dohvatiše i podigoše svezanog Ignjata, pa ga izvedoše napolje. Među okupljenima nastade tajac. *** Tri dana po jezivim događajima u samostan pristigoše trojica redovnika i zatražiše prijem kod starešine. Gvardijan ih smesta primi. Predvodnik beše pričljivi pripadnik franjevačkog reda i u tren oka je ispripovedao sve dogodovštine sa puta od Dubrovnika do Gradiške. Gvardijana pri pogledu na ukočeni stav njegovih smrknutih saputnika prože jeza, no neprestano brbljanje brata Jeremije, kako se razgovorljivi pridošlica zvao, nije mu dozvolilo da pažljivije prouči njegove družbenike. Potom se fra Jeremija naglo uozbiljio i pružio mu je zapečaćeni svitak, overen dubrovačkim službenim pečatom. – U stvari, ovamo sam stigao po zapovesti samog Crnoga Pape i to po jednoj vrlo poverljivoj stvari. Obavešteni smo da je u vaš samostan upućen turski poverenik, sa zadatkom da se samostan dovede na loš glas i to pod maskom dubrovačkog pripadnika našeg reda – ozbilno reče, pa pokaza na svoje saputnike: – Braća Ignacije i Legat, moji družbenici iz reda Isusovaca, zaduženi su da ga tajno sprovedu u Rim. Nadam se da ćete nam vi i samostanska braća pružiti svu potrebnu pomoć u izvršenju naše misije. – Kako?... Šta? – Uspravi se naglo gvardijan, na uspevajući da složi ijednu razumljivu misao. – Predstavlja se kao fra Ignjat i poseduje isprave Samostana Male Braće u Dubrovniku. Smatramo da su ga se Turci isprava dokopali nakon velike trešnje i požara u samostanu, kada su mnogi fratri nestali. Naši doušnici smatraju da se radi o zloglasnom krvniku i preporučujem da njegovo

stavljanje pod nadzor prepustite braći jezuitima. Oni su mnogo iskusniji od nas u sličnim poduhvatima. – Turski špijun? Brat Ignjat? – promuca gvardijan. – Da, i ne samo špijun, već i ozloglašeni nasilnik. To je obaveštenje van ikakve sumnje – odvrati mirno brat Jeremija. – U stvari... Već smo otkrili njegova zlodela i onemogućili ga pre nekoliko dana... – uzdahnu gvardijan. – Odlično! To će nam uveliko olakšati misiju – ozareno odvrati du brovački poslanik. – Bojim se da neće. Naime, predali smo ga turskim vlastima – spustivši pogled objasni gvardijan. – Za ime svevišnjeg! Zašto ste to uradili?! – uzviknu brat Jeremija, skočivši sa stolice. *** Pet dana kasnije, crnomanjast i ćutljiv, tek pristigli redovnik, posmatrao je starešinu franjevačkog samostana crkve Uznesenja Blažene Djevice Marije u Gornjem Olovu, dok je ovaj pažljivo proučavao njegove hartije. – Pa. dobrodošao u našu malu zajednicu, brate. Nadam se da ćeš se ugodno osećati – reče najzad. – Siguran sam da hoću, hvala – nasmeši se pridošlica. – Brat Josip će te smestiti, a potom se možeš posvetiti svojim zadacima – otpusti ga starešina. – Biću im potpuno predan, možete biti mirni – odgovori brat Ignjat, pa napusti ćeliju.

KOSOVKA DEVOJKA O bele zidove i bakarne krovove crkve Samodreže odbija se jutarnje sunce . U senci stoji prelepa i gorda devojka. – Kako se zoveš, devojko? – pita zadivljeno Toplica Milan. – Kosovka – odgovara lepojka, tužno ga gledajući. – Kosovka? – ponavlja ovaj zbunjeno. – Kosovka – potvrđuje. On skida kacigu koja mu je najednom preteška i osvrće se pokušavajući da pronađe curu neobičnog imena u mnoštvu koje se tiska na trgu, ali je ne vidi. Za trenutak pomišlja da je susret bio tek plod mašte. Umesto prelepog lika, kroz gomilu se u punoj ratnoj opremi probiše pobratimi mu, vojvoda Miloš i Kosančić Ivan. Veselo ga zadirkuju, jer tek što ugovoriše venčanje, koje je tako nesmotreno predložio. Nije siguran da će obećanje ispuniti. Najezda više nije tek priča putnika iz daljine. Turci su nadomak granici i valja ginuti. Još se nedavno pouzdao u tešku konjicu, ali što su se više pronosile glasine o brojčanoj nadmoći neprijatelja, tako se kneževa zabrinutost sve više prenosila i na njega. Pa opet, možda se vrati. Možda potraži prelepo stvorenje i povede je svom dvoru... Ako se vrati... ... i dan je prošao... Kosovka se obazrivo probija borovom šumom, nosi dva prazna kondira. Osluškuje udaljene zvuke. Iako zna za bitku, koja se podalje od nje vodi, nervozno se osvrće i zuri kroz gusto rastinje, ne bi li nekog zalutalog Turčina ugledala. Šuma joj zaklanja vidik na reku i ništa se ne pokreće sem bezazlenih insekata što se svojim poslovima bave. Da nema udaljenog

zveketa, vike i oglašavanja rogova, delovalo bi kao da je tek jedan običan letnji dan. Odjeci okršaja do nje dopiru sred puta ka Sitnici, gde je pošla vode da zahvati. Spušta pogled na zlatnu koprenu što na ruci joj blista. Poklon od nesuđenog muža. Trza se od te pomisli i žuri niz kamenu stazu. Široka reka, neočekivano zamućena, puca pred očima. Voda, u ogromnom mnoštvu, nosi leševe konja i ratnika obeju vojski. Uzalud je dolazila čak ovamo: krvlju zagađena voda sad je neupotrebljiva. Pažnju joj privlači belina klobuka svile koji se zakačio za koren jove kraj koje je prošla. Zagazi u reku i dohvatajući ga pomisli kako će to lep poklon za njenog brata biti. Okreće se i lagano vraća kroz šumu putem kojim je i došla. Tako zamišljena zaboravlja na opreznost i gotovo vrisnu kad iza nje odjeknu tutanj konjskih kopita. Nije joj valjda sad, kad je toliko toga pred njom, došao sudnji dan? Zaustavlja se nesigurno, pa se okreće. Odahnu videvši okasnelu jedinicu srpske vojske. Odmah prepoznaje predvodnika, Stevu Vasojevića. On diže ruku i kolona se zaustavlja. Gospodar Vasojevice ljubazno joj se obraća, naziva joj božju pomoć. Očigledno je da ženu ovde nije očekivao. Zatim primećuje klobuk među drhtavim prstima. Želi da zna odakle joj svila. Ne vidi ni jedan jedini razlog zbog kojeg bi lagala i priča mu o lešinama što plove Sitnicom i priznaje da svilu nosi bratu. Ne raduje se previše kad joj gospodar zatraži pronalazak, ali nema druge nego da mu pruži novostečeno blago. Vojvoda primećuje devojčino kolebanje i setno se osmehuje. Samo želi da zna kome je platno pripadalo, i pre no što pruži ruku, obećava da će joj svila smesta biti vraćena. Tek kad je uveren da se devojka umirila, vojvoda se savija u sedlu i uzima pruženi klobuk. Sledećeg trena suze mu jurnuše niz lice. Naglim pokretom ruke vraća svilu devojci, maša se džepa i izvlači tri zlatna dukata.

– Lepšim ću te darovati darom, ako bog da, te se natrag vratim. Ako, ja tamo poginem, pomeni me po ovim dukatima – rekavši to, mamuznu konja i kolona nastavlja put ostavljajući Kosovku devojku u oblaku prašine. Jedno vreme gleda za vojskom, a onda nastavlja put. Sutra će morati rano ustati. Još jednom gleda u darove: zlato i svila. Velika vrednost! Uzdahnuvši, teško zakoračuje. *** Najzad stiže nedelja. Ustaje u praskozorje. Vino, hleb, torba, voda, sve je tu. Kreće po mraku, a na razbojište stiže u svanuće. Očekivala je užas, ali ono što vidi prevazilazi i najcrnja predviđanja. Zemlja ne uspeva da upije prolivenu krv; leševi u nepreglednom mnoštvu leže jedan preko drugog, još uvek se grabeći međusobno u grču borbe, tamo gde ih je smrt zadesila. Prelazeći preko bojišta, ugleda srpskog viteza, još uvek živog. Leva noga i desna ruka su mu odsečeni, a kroz strašnu ranu na boku između slomljenih rebara može da vidi ravnomerno uzdizanje pluća. Tračak života usred tolikih smrti ozari je nadom. Kad mu Kosovka priđe, mladić naglo otvara oči. Umiva ga vodom i daje mu vina da pije. On guta par zalogaja hleba pre no što progovori: – Sestro draga, koga tražiš, kome se nadaš? – iznenađujuće jasno. – Verenika, tražim verenika, Toplicu Milana – tiho odgovara. – Tamo... Gde su najgušća bojna koplja... Tamo je poginuo. – Kosovka ga još jednom napoji, zatim polazi u označenom pravcu i zbrinjava usput još nekoliko preživelih. Očajanje je lagano sustiže. Zar se zalud toliko nadala, zar je zalud toliki put prevalila? Vidi junaka kojem je udarac buzdovana razbio lobanju. Prilazi mu. Još diše. Ne otvara oči ni dok ga umiva. Možda je to baš ono što je tražila. Nema mnogo vremena, portal se otvara za svega sat vremena. Iz torbe vadi aparate i proverava još jednom, ovoga puta sasvim pouzdano. Dobro zna da ima lešinara koji ne obraćaju pažnju na propise i vade organe iz živih stradalnika, ali ona jednostavno nije tako sazdana. Zbog toga vadi

skalpel iz torbe tek kada je potpuno uverena da je ratnik klinički mrtav. Pluća nezagađena savremenom atmosferom, jetra koja nikad nije osetila konzervanse, srce... Sve to ima lepu cenu u njenom svetu. Skalpel, vođen iskusnom rukom, lako otvara abdomen dok ponosno razmišlja o tome da je najzad i ona ugrabila glavni zgoditak... MRAČNIJE OD MRAKA Sedi tako Sunčica u ljuljašci i seća se događaja prohujalih. Suze joj već presušiše i pre svanuća mora doneti odluku. Sve je počelo onog jutra kad Ljutko nestade. Izleteo kroz kapiju i nikada se nije vratio. Nedugo potom po prvi put ugledala je ljuske po dvorištu razbacane, k’o da je ribu kogod čistio. Tada to i nije bilo preterano čudno, ali potom su one danima osvanjivale uvek na istom mestu. Najbliža obala beše daleko, a riba retka roba, pa ju je ljubopitljivost izluđivala. Njiše se Sunčica i priseća se događaja kojima tada, onako uznemirena Arsenovim ponašanjem, nije mnogo pažnje poklanjala,. Izlazio bi u sitne sate bez pozdrava, a dolazio tek pred zoru, uvek mrgodan. Postelja im se hladila, a jaz među njima postajao je sve dublji. Ozlojeđena time gotovo da nije ni primetila učestale nestanke što su se zaređali po selu. Čak i kad su vesti o tome doprle do nje, verovala je da se bezizgledno selo potajno napušta. Jednostavno, sele se ljudi na jug, tamo gde je zemlja blagorodnija. Odupire se Sunčica nogama o tlo i priseća se noćnih putešestvija u kojima je Arsena uhodila, ne razumevajući kako joj svaki put izmiče u šumarcima oko sela. Ljubomora ju je izjedala, pa je besnela, plakala, pretila i molila – uzalud. Arsen je majstorski izbegavao svaki napad i nikada joj nije smisleno odgovorio, nego bi je svaki put zagrlio i u postelji umirivao.

Zatvara Sunčica oči, pokušavajući da sračuna kog li je dana na mesto ljubomore stigao užas. Kad se to tačno selom proneo glas o oglodanim ljudskim kostima? Kojeg je ono jutra glasnik iz sela izjahao grabeći ka prestonici sa jezivim pronalaskom u bisagama? Kroz glavu joj potom prolaze noći što uslediše. Vrata bi se noću zaključavala, a vile i sekire su postavljane uz postelje. Više ni ljubitelji dobre kapljice nisu po mraku u mehanu navraćali. Arsen je i dalje nenadano odlazio, a još iznenadnije se vraćao. Nije ga više pratila. Iščeznuća su se nizala, a od glasnika ni traga ni glasa. Nekoliko porodica je natovarilo stvari na kola i u žurbi su napustili selo. Lagani drhtaj prođe Sunčicinim telom kada se setila one izbegličke grupe koja se vratila urlajući. Kola, stvari i krv prethodnih begunaca nalazili su se svega par kilometara niz drum, a nedaleko od njih viđene su čizma i rukavica otposlatog glasnika. Bili su pod opsadom. Sećala se pokušaja da se zver uhvati, ali nesuđeni heroji bi svaki put netragom nestajali. Posle nekolicine takvih junačenja, očaj je nadvladao. Zabarikidirani i naoružani onim što su imali, čekali su svoju sudbinu. Noću bi osluškivali lomljavu i vrištanje, ne promaljajući nos iz skloništa. Mesec dana kasnije stanovništvo se svelo na trećinu. Sedi Sunčica u ljuljašci i seća se kako je jedino Arsen noću lutao, ne obazirući se na Sunčicinu kuknjavu. Sve njene sumnje su tada već nestale. Strah ih je učinio bledim i nevažnim. Uskoro je samo po noćnim vriskovima poznavala da u selu još ima živih. Arsen bi izjutra donosio sve što im je bilo potrebno i gotovo je i zaboravila kako izgleda život izvan četiri zida. Sve do one noći... Zaustavlja se Sunčica u njihanju i ramena joj se povijaju kao da ih težak teret pritiska. Sećanja joj se vratiše na poslednju noć u kojoj Arsena nije bilo. Škripanje dasaka na tremu privuklo joj je pažnju i prišunjala se do prozora. Napolju nije bilo nikoga. Priseti se čudne slike: zvezde su s leva nadesno nestajale, a zatim se pojavljivale – kao da ih je nešto zaklanjalo.

Naglo se odmakla od prozora, a tren potom vrata su se rasprsnula u ljubičastom bljesku. Stala je da se povlači, ali niko nije ulazio. Tren kasnije hoklica se prevrnu, naizgled sama od sebe. Sada je već znala ono što onda nije razumela – nešto se kretalo prostorijom! Čudovišnog stvorenja koje se potom pojavilo na dovratku jasno se sećala. Iznad prenisko usađenih očiju na snažno izbačenim čeonim kostima, štrčao je rog savijen poput ovnujskog. Sa obe strane zatupastog nosa izbijaše zakrivljeni očnjaci nestvarne veličine. Mišićavo telo beše prekriveno plavkastim krljuštima, koje je smesta prepoznala kao ljuske koje je svakodnevno nalazila po dvorištu. Udovi su odavali utisak zastrašujuće snage, a kandže snažne poput medveđih činile su dugoprste šake pretećima. U njima je nosio neobičan predmet nalik višestrukoj cevi. Ruke joj se trgoše kada se prisetila kako ih je podigla ne bi li se zaštitila od munje što je iznenada prema njoj sunula. Kada se pretnja zaustavila na nečemu dotad nevidljivom, u seriji plavkastih bljeskova pred očima joj se pojavilo zdepasto zeleno stvorenje. Činilo joj se da ponovo pogled ukršta sa očima bez beonjača, tamnim poput noći, koje zauzimaju najveći deo ogromne jajaste glave. Obrazi prekriveni dubokim borama u parodiji podočnjaka, tanani nosić, majušne usnice i oštri podbradak bili su izrugivanje ljudskoj fizionomiji. Stvorenje se naglo okrenulo i iz spravice u šakama ka neprijatelju sunu plamen. Ruka monstruma naglo se pretvorila u buktinju, a iz grla zveri ote se urlik. Idućeg trena sve se pretvorilo u kovitlac. Zver se bacila na protivnika i pandže i zubi stadoše da ga rastržu. Po povremenim bljescima znala je da ljigavo stvorenje koristi svoj plameni mač, ali brzina sukoba sprečavala ju je da zapazi detalje. Najzad se oba protivnika sručiše na patos. Ono što je iz njih liptalo i natapalo tle nije bilo krv. Sunčicino lagano njihanje se zaustavlja u trenutku kada joj u mislima ponovo odjeknu poznati glas iz zverinjeg grla. Glas što izgovara njeno ime. Trže se vrativši se mislima u trenutak strašne spoznaje kada je zver pogledala u oči. Tako poznate oči. Oči koje je volela. Arsen! I seti se najzad njegovih jedva razumljivo promrmljanih poslednjih reči:

– Morao sam otkriti gde je ljigavčeva jazbina. Ne znaš kakve su užase videle ove oči, niti možeš zamisliti prostranstva preko kojih sam stigao. Znaj, kad odsanjaš svoj poslednji san i ovog sveta više ne bude, ja ću te i dalje voletiLjuljaška se pomera pod Sunčicom dok rasejano posmatra opustelo selo i sveže grobove drevnih neprijatelja. Oseća se poput nanovo rođenog deteta. Duboko uzdiše, pa odlučno ustaje. Vreme je da krene. Ovde više nema ničega za nju. DAŽD – Ma vilinske su to rabote, kad ti kažem, Vukota, – prozbori tiho Tiomil osvrćući se nervozno po opustelom seocetu. Njegov saputnik ga prezrivo odmeri, pa reče: – Tebi Tiomile kô vrane da su mozak popile. Gde ti ovde vidiš kamenjare i vrbe? Tiomil pogleda ka istoku i pažljivo osmotri okolinu kolskog puta što je prolazio kroz selo prateći zavojiti tok Morave. Vukota je u pravu. Nigde nema ništa slično vilinskim staništima. Pa opet, sve mu se ovo nimalo ne dopada. – Ma, da nisu Grci tu nešto čarali? Sa tim njihovim novim Bogom nikad se ne zna – započe da mozga Tiomil, ali sagovorik ga grubo prekide. – Pusti, more, Grke. Ko je još čuo da se samo jedan Bog slavi? Proći će ih ta pomama sama od sebe, pazi šta ti kažem! Pa nije narod blesav! Uprkos Vukotinom ubeđivanju, Tiomila jeza nikako ne prolazi. – Ama, gde su ovi ljudi? Nigde nikog nema! – nervozno se obrecnu.

– Pa dobro, jesi li ti slep kod očiju? Ne vide li one lešine i ratne sprave unaokolo? Bugari nadrli, pa satrli selo. Šta bi drugo moglo biti? – Vukotu sada već prilično nervira Tiomilovo zanovetanje. – Bugari bi spalili selo, a ja ne vidim da je tu išta gorelo. Izgleda kô da je neko maljem po njemu mlatio – sumnjičavi pogled oblete po razorenim kućercima. – Mož’ bit’ da su se susreli sa banovom vojskom, pobili se, pa onda stali da se naganjaju podalje odavde, a narod, prepa’nut bitkom, negde strugnuo... – nagađa sad Vukota. Tiomil se nikako ne dâ umiriti. – Pa onda ne bi bilo ovoliko ratnih sprava. To se koristi kod opsade. Neće biti da je tu bilo borbe junačke! Uostalom, meni ovo nešto i ne liči na ratne sprave. Vukotu strpljenje najzad potpuno izdade, pa dreknu: – Pa ličim li ja tebi na nekoga vojskovođu!? Otkud znam!? Tiomil pažljivo osmotri poderanu odeću ispod koje šepavo tapkaju zdepaste i debele nožurde, saputnikovu ogromnu trbušinu i Vukotino žmirkajuće levo oko. Ne, nimalo ne liči na vojskovođu, ali ta činjenica baš i ne uliva hrabrost. Vukota najzad prekide raspravu: – Daj, brate, da mi vidimo šta se ovde dadne zdipiti. Poteci po kućama i grabi sve što blista, a onda da begamo pre no što se domaćini vrate! Tiomil nikada nije protiv malo pljačke, a na stranu pomisao da će odmah potom napustiti ovo uznemirujuće mesto. Dva drugara se posvetiše poslu, a nešto kasnije, kada se susretoše na dogovorenom mestu, gotovo ne poznadoše jedan drugoga, onako presvučeni u svečane halje što ih nakupiše usput. Obojica behu teško natovareni robom za koju su verovali da će je lako prodati. Tiomil se zadihano obrati Vukoti, zabrinuto čkiljeći u nebo:

– Aj’mo brate, vidiš da se sprema oluja – njegov sinji sapatnik podiže pogled. – Jes’ vala, baš nešto gadno seva. Al’ kako, more, ne čujem gromove? Tiomil naglo promeni boju lica ugledavši ono što je Vukota ljubomorno skrivao u rukama. – Auuuu. Tebi je Perun baš bio na pomoći. Gde pronađe tu dijademu? – A? Šta kažeš? Da ‘oće još Perun i svoje kočije da mi uzajmi, pa da ovo lakše ponesem... – Vukota ne dovrši rečenicu... – TRAAAS! – Uuuhh, Svetovid te jeb’o – procedi Tiomil zgranuto buljeći u šaku što i dalje grčevito stezaše blistavu dijademu, vireći ispod još blistavijih plamenocrvenih karuca, čiji točak neprestano tandrče, vrteći se zaludno okrenut nebu. Trenutak kasnije tlo se zatresa, nebesa se raskriliše, a tutnjava isprati dažd što se stade prosipati posvuda oko naselja. *** Radna kabina, kroz čiji prozor su izbačena nečija stopala, ugnežđena je na vrhu ogromne konstrukcije, tik iznad natpisa „zadržavanje u radnoj zoni opasno po život“. Kao igračka, pod njome jurca Bobcat bager, naguravajući gomile otpada ispod gigantskog reflektora, smeštenog na kraju rampe koja se nadnosi nad prenatrpanom halom... – Joso, znaš li bog’te da sam čuo da Ameri mogu da odbace nosač aviona do jure... Odjeknu iz Bobcata glas koji pokušava da nadjača združenu buku motora i opšte lomljavine, derući se u mikrofon komunikatora. – Ma ne znam ti ja tog tvog Jureta, nego skupi krš, pa da uključim dezintegrator – reči izgovorene dubokim baritonom propraćene su živahnim stepovanjem izbačenih stopala.

– Ama, nije to dezintegrator već temporalni dilatator... Vremeplov, brate. – A koliko sam ti ja, bre, puta rekao da me to uopšte ne zanima, ha? Ima đubre, nema đubre... To je sve što treba da znam. Šta me briga gde ono nestaje?! Jesi li više to završio? Bobcat se odmiče i iz komunikatora se začu jedno: mmhhhmm. Nožurde sa prozora kabine nestadoše, a zatim se uz snažno škljocanje relea i buku motora rampa poče uzdizati. Tren kasnije ogromnu gomilu đubreta obasjava blještavo ljubičasta svetlost i prizor počinje da treperi. Uz jedno snažno HHVUUUŠŠŠ gomile nestade. Noge se vratiše na prozor kabine. – Naguraj još jednu gomilu, pa smo za danas završili. *** – Svetovid poklanja, Svetovid ne objašnjava... Svetovid iskušava vašu mudrost... Sveštenikovo lice ničime ne pokazuje osećaje, iako hiljaditi put odgovara na uvek ista pitanja suseljana, dok mu pod nos guraju stvarčice prefinjene izrade i zahtevaju da im razjasni njihovu namenu. Prokleta kljusina nikako neće preko kopalja, a bez tog zlehudog konja ne može dati proročanstvo. Iskreno govoreći, najradije bi mrcini u guzicu strpao čičke – ali kako bi mogao biti siguran da dažda više nema? Kako je u bilo šta mogao biti siguran? Već drugi mesec su u planinama, poštujući odluku staraca da izbegnu iz sela kako bi preživeli dažd. Ljudi su postajali sve napetiji. Ko zna da li će se ikada vratiti? Ne deluje da ovome ima kraja. – Svetovid poklanja, Svetovid ne zamenjuje robu... Svetovid...

OSVAJAČI Odsjaj umirućeg sunca u širokom se potezu proteže od mesta dodira sa okeanom do brazdi koje u mirnu vodu useca kobilica broda i tu se blješteća linija prekida tamom i crnilom. Podigavši mač, dovodi ga u istu ravan sa nosem, tako da sečivo gotovo geometrijskom tačnošću deli lice na dve polovine. Svetlo pada sa strane na kojoj dugi ožiljak preko čela, oka i obraza pretvara inače pravilno muževno lice u gnusnu i zastrašujuću masku. Senka širokog sečiva pada na drugu polovinu lica krijući ljudskost i lepotu. Da ga sad neko vidi, shvatio bi zašto su mu neprijatelji nadenuli nadimak Kasapin. Iako još nije prevalio ni četrdesetu, duga mu je začešljana kosa bela kao u starca, u neobičnom kontrastu sa nabreklim mišicama, vidljivim između grudnog oklopa i štitnika za ruke. Podizanje mača je refleksna radnja, neprijatelja nema na vidiku. Misli mu nekontrolisano lutaju prošlošću. Nosilac je dvostrukog sečiva, slobodno izabrani vođa svog naroda, Urlih Osvajač. Prsti su prebledeli od siline kojom pritiska balčak i po tome se može naslutiti koliko su nemirne njegove misli. Nepomičan je poput statue i kraj njega bi mogla izroniti neka morska neman, a da je on ne primeti. Jedini pokret na njegovoj nepomičnoj figuri je drhturenje dlačica na krznu okovratnika pod blagim povetarcem sa okeana. Da li ga proganja dim spaljenih sela koja je ostavio za sobom, krv rasuta po bezimenom stenju tuđih domova i osvojene krševite obale, ili mu u glavi odzvanja strašni tresak oružja u nemilosrdnim sudarima sa nebrojenim vojskama? Da li se baš sad priseća mrtvih prijatelja i neprijatelja koje je ostavljao na negostoljubivim obalama, ili se gadi bučnih pijaca robova i debeljuškastih trgovaca slatkoga glasa, sa lopovlukom u očima? Možda ni sam ne zna. Ne uspeva da pohvata misli koje poput brzih ribica izmiču tek

što bi ih dodirnuo. Slike se smenjuju u glavi, ali jedan utisak sve prekriva svojom postojanošću: Okean! Kao da ništa drugo ne postoji, kao da nikada ništa nije postojalo, niti će ikad ičeg više biti. Divlja ustalasala voda, svuda dokle god postojanje dopire. Mračan kao hiljadu besanih noći, dubok kao najcrnji bezdan iz legendi i strašan kao dahtanje zveri iz nedara straha, nalazi se svuda: u mislima, u očima, u ušima, u samom smislu postojanja... I beskrajno nebo. U isti mah i široko i teskobno. Ponekad plavetno i mirno, ali uvek u zasedi i uvek u zavadi sa ogromnom vodom ispod sebe. Kao kralj rata, kao gospodar uvek spreman da ošine bičem oluje. A njegov narod je narod ratnika koji se rađaju i umiru na ovim brodovima. Paluba je uglačana stopalima dedova i pradedova. Onih čiji je grob ova voda, presečena telesinom elegantno izvijenog broda sa likom zmaja što se preteći kezi sa pramca. I tu negde, sred bespuća, njegov narod čvrsto stoji i posmatra beskraj. Ogrubeli, tela izranjavljenih na mestima gde za njih prianjaju teški oklopi, u kacigama sa stilizovanim krilcima, perjanicama ili ukrašeni rogovima moći, opterećeni sabljama i teškim štitovima, u tamnim ratničkim odeždama, simbol su straha i nakaze kojima majke priobalnih naselja plaše decu. Spušta mač i podiže glavu. Nosnice mu se šire, a oko iskri opakim sjajem. Vetar! Uskoro će se crna jedra nad njima napuniti i brod će jurnuti noseći ih ka novim prostranstvima i novim narodima čije oružje zvecka i pritajeno bljeska negde ispred njih. Nove obale, drugi narodi, bitke na stenovitim obalama; pljačka, pustošenje, okivanje dece koju će povesti na pijace robova na istoku... Najednom Urlihova glava pada i duboki uzdah otima se iz grudi. U oku mu se pojavi nešto što niko živ nije video, niti očekivao da vidi: jedna suza, crvena kao krv, kao vatra, obojena sunčevim zalaskom. Zablista nenajavljeno i nesmotreno. Misao dolazi kao rez noža i ramena mu se poviše pod njenim teretom. Seća se. Seća se da nije uvek bilo ovako. Seća se pitome uvale obrasle borovima i čempresima, šljunkovite obale i prozirne plavkasto zelene vode.

Seća se blagog uspona kojim zavija staza i malog ribarskog naselja na njenom kraju. Mesta gde bi se vraćali posle dugih sunčanih dana. Seća se snažnog slankastog mirisa čempresa i mora, seća se jarkih boja i zvonkoga smeha. Kao da je i sunce drugačije sijalo, sjajnije, toplije, nasmešeno. Umesto mačeva u rukama su bile ribarske mreže prijatno teške od obilnog ulova, a brod, ovaj zloglasni brod, koji je sada jedini smisao postojanja, tada je bio tek oruđe. Pri povratku bi se na vidiku najpre ukazao greben obrastao čempresima i iznad njega ogromni sasušeni bor. Nebo je bilo plavo i nasmešeno, a umesto olujnog bezdana, more je bilo tek potez između dvatri ostrva i njihovog rukavca. Prizor nasmešenih saplemenika na obali bi im toliko ispunjavao srca da je bilo čudo kako su uspevali da ih zadrže u grudima. U kolibama bi ih dočekivale reči koje greju dušu i topli obed koji krepi telo. Bio je to život naporan, ali dostojan čoveka, sve do onoga dana... Onoga strašnoga dana! Ko zna odakle su došli, iz kojih paklenih dubina. Pristali su sa pogrešne strane, penjući se pod teškim oklopima preko hridina i litica, lica sakrivenih zastrašujućim šlemovima, noseći dvosekle sekire u mišićavim rukama. Dolazeći preko urvina, ti niski zdepasti ljudi u zastrašujućim odeždama prepunih simbola lobanja i zmija drali su se grlenim, nerazumljivim jezikom mašući ogromnim sekirama. Okovani rogovi moći krasili su kacige nekih od njih, dok su se kod drugih izvijali sa ramenog dela oklopa. Ogrtači od krzna divljih zveri, riđe brade i duge kose vijorile su se na jutarnjem povetarcu. Prilazili su u neurednoj gomili pitomom selu. Seljani se, zatečeni usred posla, prepadnuti, sjuriše u svoje kolibe i dohvatiše oružje. Odmah zasuše napadače kišom strela. Osvajači zastadoše, zbunjeni, dok strele namenjene lovu, ne načinivši veću štetu, štrčaše iz štitova i oklopa. Dreka stranaca umuče, a napredovanje zverinje gomile se zaustavi. Seljani odlučno jurnuše, dozivajući bogove u pomoć. Iz redova došljaka izroni jedan starac, krupniji od ostalih, a preduga brada vijorila se uporedo sa ogrtačem. Podiže teški trozubac i oglasi se podsetivši na urlanje vuka. U to se grupe već dodirnuše i čelik progovori. Bez oklopa, naoružani srpovima i noževima, seljani izgiboše. Teške sekire ih sekoše kao pruće.

Deca i žene, ostavljajući sve za sobom, ukrcaše se na brodove. Sledili su ih oni koji su preživeli pokolj. Napustiše ostrvo da ga nikad više ne vide. Bogovi se oglušiše o njihova preklinjanja – zato ih i prognaše iz duša. Nikada Urlih nije iz sećanja izbacio uspomenu na ženu izludelog pogleda koja nedeljama kasnije, šćućurena u uglu broda, sva prekrivena sasušenom krvlju, grli i miluje gnjecavu i smrdljivu polovinu svog sina, presečenog napola udarcem bojne sekire. Bežahu i bežahu, sve dok je bilo hrane i vode, zalazeći sve dublje u nepoznate vode. Kad zaliha nestade pred njima su se pružali samo bezvodni grebeni. Bez života i bez nade. Dok najzad ne naiđoše na ostrvo – ostrvo poput njihovog... Pomisliše da je to mesto gde će započeti novi život. Ponadali su se da će uloviti nešto čime će se nahraniti i pohrliše preko hridina vukući oružje preko klisura. Ali ostrvo beše nastanjeno. Pred njih iz naseobine izađoše žene, lepe, plavih očiju i žute kose. Dugonoge, visoke, odevene poput muškaraca, zaprepašteno zuriše u pridošlice gde od iznemoglosti ogrubelim glasovima mole za pomoć. Predvodnica viknu piskutavim glasom pokazujući jednom rukom na okean, dok u drugoj čvrsto stezaše harpun. Urlihov stric u znak pozdrava podiže koplje u vis. Umesto dobrodošlice, predvodnica zavitla harpun. Možete li da zamislite razočarenje i bes naroda koji umire od gladi i prosi na ulazu u bogato naselje, pa umesto pomoći dobije bezdušje? Možete li sebe staviti u ulogu deteta, usnica ispucalih i ranjavih, koje drži ruku što mu se otima povučena nemilosrdnom kandžom smrti? Ako možete, onda ćete znati zašto ih pobiše, sve do poslednjeg deteta i psa, zašto opljačkaše selo i vratiše se na okean znajući da su u blizini njihovi muškarci... Otploviše daleko, pa sve dalje. Pristajahu u trgovačke luke sa smrknutim stražarima, pogađaše se sa trgovcima koji traže sve više, šunjahu se po ledenim ostrvima i loviše krupnooke foke mekanoga krzna. I ubijali su, ubijali i ubijali.

Svuda ih pratiše krv, podlost i surovost. Obale na kojima se htedoše naseliti bljuvale su domorodce koji pokušavaju da ih ubiju. Uzalud, jer đavo je bio na njihovoj strani. Ostavljaše za sobom smrt, očaj i gorčinu. Dugo verovahu da negde postoji obala koja će postati novi dom. Umesto nade, nalazili su krv, mržnju i strah. Odavno prestaše da se pitaju zašto? Kad pitanja nestade postali su ovo što jesu: ratnici, osvajači, užas priobalnih naselja. Samo ponekad... ponekad... Urlih se priseća sedobradog starca koji se uzdigao onog davnog dana, i hiljaditi put se pita. Da li su i ti čudni ljudi, baš kao i oni sada, tražili novi život i novi dom? Šta bi se desilo da su ih, umesto oružjem, dočekali hlebom? Jesu li i oni bili osvajači koji nikada nisu izgubili nijednu bitku? Da li je moglo biti drugačije? Da li... Dobro je znao da bitke nikada nisu gubili. Samo... Ponekad bi mu se učinilo da su izgubili rat. ZIDOVI Sama je. Najusamljenije stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmetina i aromu vlažnoga krzna. Ali ne vidi ih. Ne vidi ih. – Nema tamo ništa, ne boj se zlato mamino – svetlo se gasi i ostaje sa Njima. U početku Milena je plakala i vrištala, sve dok nije shvatila da mama ne dolazi. Zidovi nestaju i Oni stižu, radoznali i strašni. Njuškaju, obilaze,

balave. Upliće prste ili ih stavlja u usta smišljajući vračku što će ih rasterati. – Morbus Veslan – kaže ljubazni čika i sa velikom torbom mami. Potom godine prolaze. Iz noći u noć. Oseća poglede na sebi i prekriva se preko glave. Ponekad nazre pokret u mraku. Ponekad odsjaj vilinskog svetla u očima. Pokušava da ih razazna, ali osećaju njen napor. Povlače se i ne vidi ih. Ne vidi ih. Mama je tužna. Ne razume. Milena se trudi, smeje se u pokušaju da oraspoloži mamu. A godine prolaze. Iz noći u noć. Zid među svetovima sve je tanji. Sad im već vidi oči i pogrbljene senke. I što su bliže, sve ih se manje plaši. Ne izlazi više iz sobe. Mama donese ručak, sklanja nečist i to je sve. Ranije joj je društvo nedostajalo, ali sad ima posla. Prepušta se svojim posetiocima. Razume šta govore. Tepaju joj, dodiruju je. Oni je ne plaše, ali se plaši onoga što od nje zahtevaju. Ipak, čak i postati ono što traže, bolje je od ovog života između svetova. Granica postaje nejasna. Soba je sve čudnije mesto za postojanje. Tetura se, glavinja, ne nalazi put. Više i ne vrišti. Pristaje. Predaje im se. Posmatra strančeve tople oči dok tišinu lomi kuckanje uređaja u kosmatoj ruci. Pecka kožu podlaktice. Bol ne dolazi od sitnih uboda, već od plave boje što joj utiskuje pod kožu. Ne opire se. Obećao joj je mesto gde će biti voljena. Obeležava je za putovanje. *** – Šta joj je to na ruci? – pita mama čiku sa velikom torbom – Poremećaj simpatičke inervacije – odgovara. – Zar ne bi trebalo da su joj ruke hladne? – mama je zabrinuta. – Ne znam, kapilari pucaju. Staračke pege možda.

– Ali, čak i da jeste tako, zar ovo nije preterano pravilno? Kao da je u pitanju neki natpis. – Gluposti... – kaže čika napuštajući sobu. *** U nekoj drugoj stvarnosti oslanja se na štap za šetanje i podiže polucilindar u znak pozdrava. Curica se smeši ljubazno i hvata ga pod ruku. Ne pada joj na pamet da ga poljubi, čak ni u obraz. Posmatra uzani struk i široke bokove. Razmišlja koliko ga zavaravaju krinolina i steznik. Sklona je maskama, baš kao i svaka žena. Šeširić na glavi, suncobran u ruci, čipkaste rukavice... Sve je to maškara, varljivi bljesak zavodljivosti. Šatra je ogromna. Posvuda šarenolika gomila. Među elegantnim parovima trčkara musava dečurlija, secikese traže tašne i džepove, a prevaranti galame. Mirisi roštilja i šećerne vune se mešaju sa zadahom egzotičnog zverinja. Žagor zaglušuje muziku vergla i stižu do ulaza. Probijaju se kroz masu, zauzimaju mesta. Svetla se gase i kroz tamu doboš rešeta marševskim ritmom sve jače i jače, stvarajući iz trena u tren sve napetiju atmosferu. Najednom reflektori obasjavaju visoko ograđenu arenu i orkestar svoje mistične tonove pridružuje frenetičnom ritmu. Iz stotine grla se otima uzdah. Pred njima je stvorenje o kome se samo šaptalo u tami. Zver iz bajki. Izvija se u kraju arene. Nasuprot stoji odvažni dreser naoružan samo bičem. Žestok aplauz publike nagrađuje hrabrost. Podstaknut, on podiže bič. Na pucanj kićanke zver se nervozno trza. Publika to ispraća ovacijama. Doduše, potajno se nadaju tragediji, jer i krv je deo predstave. Međutim ne dešava se ništa neuobičajeno. Vitko telo se izvija i elegantno proleće kroz vatreni obruč. Vraća se na mesto. Izvodi uobičajene trikove. Prevrće se, pleše, šeni. Zatim je pucanj biča uteruje u uzani hodnik i napušta arenu. Ostatak programa prolazi gotovo neprimećeno zasenjen spektaklom nevešto postavljenim na početak programa. – Odakle li su doveli zver? Zar čudovišta nisu tek plod mašte u bajkama? – pita curetak.

– Ne znam, draga. Ponekad me to plaši. Ne verujem da će nauka i knjige išta dobro doneti. Eto i tatin dućan propada zbog tog štrapaciranja po dimenzijama. Ti psihonauti su budalasti i neoprezni. Otkad je otkriven prolaz među dimenzijama samo lutaju unaokolo, prikupljaju opasne primerke i prenose ih preko zida. Dovlače svašta ovamo. Kadtad o glavu će nam se olupati ta lakomislenost. Istanjivanje međudimenzionih zidova je opasno. Jednom će zanavek pasti, a onda neka nam je Bog u pomoći. *** Noću kad svet potone u tamu i kada postane najusamljenije stvorenje na svetu, Milena ih može čuti sa druge strane. Drhturi na jesenjem vetru ležeći na slamnatoj posteljici, stopala oslonjenih na rešetke cirkuskog vagona. Telo joj je povređeno krotiteljevom šibom, ali na to se već navikla. Bulji u tamu i zna da su zidovi ponovo tanani. Povremeno nazire pokret. Ponekad odsjaj svetla u očima. Ponekad jasno vidi drugu stranu. Baš kao sada. Mama je kraj ljubaznog čike sa velikom torbom i gledaju u njenom pravcu. Razume šta govore. – Žao mi je gospođo, autizam od kojeg vaša kćer boluje je takve vrste za koju nikad nisam čuo. Konsultovao sam se sa kolegama, ali ni oni ništa ne znaju. Radi se o potpunom odsustvu svesnih funkcija – čikine reči deluju učeno. Mamine uplašeno. – Koma? Hoćete da kažete da mi je dete u komi? – Ne, ne... Koma je posledica fizičkog oštećena. Ovo izgleda... Više kao da je namerno isključila svest – lagano izgovara. – Hoće li se povratiti. Ikada? – mama i dalje govori jedva čujno. – Ne znam. Sumnjam... – pakuje svoje lekarije i sprema se da pođe. Mama se naginje. – Kakve su joj to rane po leđima? – gleda u ono što je nekad bila Milena.

– Verovatno prenadraženost kože zbog predugog ležanja... – izgovorivši to doktor izlazi. Mama ga ispraća. *** Milena nije tamo. Plaši se onoga što je postala i užasava se života između svetova. Želi da joj se mama nasmeši. Da bar još jednom čuje „ne boj se zlato mamino“. Ali ne vidi je. Mama je ne vidi... KAD GRADOVA NESTANE Kad odžaci zamirišu i severac ravničarske gradove u beli jorgan ušuška, kad svet zamre, a noći uz pucketavi smederevac nepodnošljive postanu, setim se koščatog lica i tananog stasa dugonoge Sneže. Ubacim još jednu oblicu, pristavim olupani čajnik i kao da mi leđa ogreje crepana peć u roditeljskoj kući. Ista ona kraj koje sam za bolnim preponama posezao posle dugih poljubaca u ledenim noćima. Setim se nemira i strepnji mojih nepunih osamnaest i njenih prepunih dvadeset i šest. Setim se igara koje je volela i prstiju što po telu slatkobolne tačke nalaze i diraju do ludila. Mislima mi sevnu bademaste oči i kao da osetim toplinu ljubavi željne šake pod košuljom. Lako je ne misliti prolećem, a teško zimu preboleti, dok me šuškanja u trošnim zidovima izluđuju.

Noćas je Trivun. Vreme vina i ljubavi. Dok kroz prozor posmatram gde grad nestaje pod krupnim pahuljama, čini mi se da sam ponovo mlad i žalim što tada nisam znao što sada znam. Ne, ne mogu preživeti sam. Pantalone preko trenerke, dva džempera, dva duksa, skijaška jakna, vojne čizme... Izlazim! Staza me vodi ukopana u belilo ugaženog snega. Dok ruka svevišnjeg razbacuje prahšećer i zasipa u šlagu iščezli grad, pratim trag ukletih do mesta gde ću naći zaborav. Bircuz je cilj puta kojim se probijam i kao poslednje uporište otvara dveri preda mnom. Ulazim! Dočekuje me tmurna nutrina lokala, baš kakva i mora biti. Dva gubitnika u uglu odmeravaju me mrkim pogledom. Iz bubnjare u suprotnom ćošku udara vrelina, a šanker nezainteresovano bulji u televizor. Sedam blizu vrata, zlu ne trebalo. Podižem ruku, dovikujem narudžbu i vino stiže. Trivunova je noć, a smederevka ne pomaže. Sećam se vitkih nogu, jecaja i bola što me u belim i crvenim nijansama sustiže. Sneža me posmatra i pokušavam da je oslovim. Uzalud. Svaki put se iza nove senke krije. Sati prolaze i flaše se prazne. Najednom, sred bezvremena, vrata se otvaraju. Severac prati pridošlicu jezom i ledom. Osvrćem se i vidim prozračnu visoku plavušu u raskošnom ogrtaču. Otmenim pokretom zatvara vrata i kreće ravno ka meni. Ogrtač se raskriljuje i vidim da je slabo odevena za kijamet sa kojeg je ušla. Na sebi ima belu letnju haljinu, na nogama baletanke. Seda preko puta mene.

– Mogu ti ispuniti želju – čaša preda mnom podrhtava od tonaliteta njenog glasa. Podižem pogled na detinje lice i pokušavam da prokljuvim šta hoće. Otkad drolje izgledaju tako filigranski? – Nemaš ti pojma o mojim željama. Gubi se! – ne treba mi pet minuta ničega za nešto. – Misliš? – kaže i osećam da nešto nije kako bi trebalo da bude. – Mislim! – odsecam i naginjem dugi gutljaj ravno iz flaše. – Čeka te. Trivunova je noć i skoro će zora – ravnodušno izgovara. – Koju igru igraš? Ko si ti? – izgovaram preglasno i privlačim pažnju društva iz ćoška. – Nebitno. Imaš svega pola sata da odlučiš. – Odlučim? Odlučim šta?! – jeza što mili kičmom ne potiče od hladnoće. – Da odlučiš želiš li do Snežane – glas je miran i samouveren. Otrovno sugestivan. – Ne znam. Možeš li to? – Ustaje i pruža mi ruku. Prihvatam. Iskoračujemo u ledenu noć. Grad se povremeno pomalja pod srebrom meseca, a severac se poigrava ženinim ogrtačem. Na trenutke deluje kao da zamahuje krilima. Belina se kovitla oko nas poput raskupusane vate u kojoj grad lagano iščezava. Koraci mi nisu teški. Hodamo, staze ne tražimo. Sneg ne pruža otpor i stižu sećanja. Na trenutke vidim kako ženina krila razbacuju pahulje poput konfeta. Sve je unaokolo belo kao onaj čaršav na kome se vite noge obavijaju oko telesine što pumpa i pumpa i pumpa... Dok se paperje pod nogama lagano preliva rumenilom praskozorja, duboku tišinu remeti tek po koji lepet moćnih krila i misli se vraćaju Snežani. Bila je sve i ništa. Instruktor i slepac, dželat i žrtva, ljubav i omraza, strastvena noć i zlo jutro. Pitam se hoće li joj haljina biti bela ili crvena kad se

sretnemo. Devičanski bela kao zimska noć ili krvavo crvena kao zora što dolazi. Gradovi nestaju u izmaglicama sećanja ostavljajući samo Snežu koja gola kao od majke rođena podrhtava i čeka moju odluku. Hladna šaka koja me vodi nije Snežanina, ali će me odvesti do nje, na mesto gde nema gradova. Napredujemo i lagano kružimo krugovima kajanja. Sve smo bliže Snežani i sve me više opseda čudna misao. Kako li će biti odevena? Mada slutim... Sve se bojim da će na njoj blistati crveno, baš kao onog jutra kada sam dugim poljupcem udahnuo njen poslednji krik odbacujući krvavi nož iz drhtave ruke. ZAUVEK MLAD U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar. Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice koja uzdignute glave upravlja zahuktalim dvokolicama. Ogrtač joj vijori na vetru, duga haljina naglašava obline. Leva ruka zateže kajase, a uzdignuta desnica zamahuje kamdžijom. O pojasu visi mač. Deo narukvice gde bi trebalo da se nalazi parip oštećen je i tu se gravira gubi. Čini mi se da bi sve bilo drugačije, samo kad bih video celu sliku. Možda bi imala moć da mi vrati zdravlje. Maštam o tome i prisećam se zelenih očiju došljakinje. Riđokose lepotice tananog struka, predugih nogu i zamamnih oblina. Nikad nisam otkrio način kojim bih otvorio narukvicu. Nosio sam je sve ove godine, neosetno i bezazleno.

Prisećam se mehane u kojoj mi je šef razjasnio da sam propao u neki od drevnih laguma po kojima je okolina bila čuvena. Posao rekonstrukcije biće odložen. Arheolozi iz prestonice polažu monopol na tajne podzemlja. Kad je bager propao u prazninu, sve čega sam bio svestan bio je škljocaj zuba i tresak u stomaku. Zemlju što zasipa mašinu primetio sam tek trenutak kasnije. Kad sam izašao iz kabine, prokletinja mi se jednostavno sručila na glavu. Nisam ni bio svestan da sam je strpao u džep. Trzam se na zvuk očekujući gonioce. Ipak, samo pseto rovari po đubrištu. Najednom mi postaje neodoljivo zabavna činjenica da sam iz sterilne bolničke sobe pobegao samo zato da bih skončao krijući se po deponiji. Pravo mesto za one aidsom rasturene. Zadnja destinacija sveg otpada civilizacije. Podižem pogled sa narukvice i sa gađenjem proučavam čireve i gnojne rane na otekloj podlaktici. Bolest krvi! Svaka bezazlena infekcija me razara. Telo mi se rastače i uskoro neće ostati ničeg ljudskog. Nema načina da se zdravlje vrati. Dok odlučno rasklapam brijač, pomišljam na zdravlje koje mi nikad neće biti vraćeno. Spuštam sečivo na zglavak i povlačim. Krv kulja i sliva se na drevni nakit. Naglo gubim snagu i u zadnjim trenucima prisebnosti uobrazilja divlja. Čini se da krv nekom suludom logikom pronalazi prava mesta dok boji rezbariju. Varvarska carica postaje crvenokosa veštica. Upravo ona koja me je zarazila i eto, umreću nju posmatrajući. Mislima caruje toplota njenih čulnih usnica što počivaju na meni. Prisetio sam se kako sam joj pružio ono što sam pronašao u lagumima. Strepeo sam od njene ozbiljnosti dok me zajahivala i igrala se grivnom, sve dok je naposletku nije sklopila oko mog zglavka. Njeni zubi su mi se zarili u ramena i vrat, a plameni bol širio se iz njenih noktiju što su mi cepali kožu. Noć sladostrašća dovela me je dovde i sada plaćam poslednju cenu. Tonem u bezdan kroz tamne virove otkucaja sopstvenog srca i jedna jedina misao sve slabije i neprimetnije prati istakanje života: kad bi mi samo zdravlje bilo vraćeno...

Ne znam koliko je trajalo vreme bez vremena i postojanje bez svesti. Kad se život vratio, prvo je stigao užas zbog činjenice da sam živ. Zatim misao: pronašli su me i vratili u sobu gde će mi se telo raspasti. Iznenada shvatam da je vazduh koji udišem sladak i mirisan. Otvaram oči. Nalazim se na obali jezera, a svet oko mene kupa se u zelenilu. Dokle god pogled dopire, nepregledna je ravnica, prekrivena morem trave. Spuštam pogled na zglavak i shvatam da je, iako ne vidim ni zavoj, niti bilo kakav trag medicinske intervencije, krvarenje prestalo. Ruka mi je još uvek prljava od valjanja po đubrištu, i to postaje nepodnošljivo. Prilazim do kristalno bistre vode i zaranjam ruke. Dah mi zastaje. Dodir vode čini čudo. Otok, ranice i čirevi trenutno nestaju, a živcima se vraćaju osećaji. Voda je sveža i prijatna. Umivam se i koža mi bridi. Ne znam kako, ali najednom sam siguran da ta voda ima moć da mi vrati zdravlje. Bacam odeću i spuštam se u jezero. Osećam promenu! Kola mi po krvotoku. Euforčno zaranjam, a probuđeni nervi mi govore da bolest umire. I ne samo to! Godine spadaju poput ljušture i svaki zamah otkida vreme sa mog postojanja. Sati, dani, meseci i godine kopne. Kao da je satni mehanizam poludeo i krenuo unatrag. Ponovo mlad! Ta misao me ne napušta dok prskam vodu unaokolo izbacujući telo na površinu. Idućeg trenutka postajem svestan da nisam sam. Podižem pogled i susrećem toplo zelenilo pogleda. Pod zalazećim suncem njena kosa plamti. Lagani vetrić poigrava se dugom haljinom i bujne obline se povremeno jasno ističu. Široki opasač prikuplja haljinu uz tanani struk i zapažam dršku mača skrivenog pod ogrtačem. Čulne su joj usne poluotvorene i otkrivaju biserne zube. Pruža mi ruku dok nogom odbacuje u stranu odeću. Znam pred čim se narod sklanjao u lagume. Trebalo bi da se stidim zbog svoje golotinje, ali nekako je i ona prirodna. Parnjak narukvice mi se sklapa oko zglavka i najednom mi je poznato šta se nalazi na oštećenom delu gravure. Shvatam ulogu zazora na narukvicama dok kroz njih provlači kajiševe učvršćene za rude karuca do kojih me je nežno dovela. Ne opirem se oglavu koji mi postavlja i prihvatam ga zubima. Grubi kaiševi koje mi priteže bolno se urezuju u kožu.

Znam da mi zdravlje nije uzalud vraćeno i bojim se da će predugo trajati. Juriću još dugo po ovim beskrajnim ravnicama. Osećam pomeraj ruda i čujem škripanje karuca pod teretom. Kamdžija puca i jezivi bol tera me da krenem. Upirem i točkovi se pokreću, nesnosno teško. Falsetni uzvik trijumfa ispraća udarce što cepaju kožu i teraju me da ubrzavam i ubrzavam. Očajnički urlik prolama se iz grla u trenutku kad shvatam svoju sudbinu. Sad znam. Nedostajući parip na gravuri nije bio konj. I znam da ću zauvek biti mlad. VILINSKA KRV Putovanje se oteglo, a krajolik kroz koji Radmila prolazi deluje nestvarno. Površine unaokolo su zelene, geometrijski su izdeljene i protežu se u nedogled. Ponegde bagrenjari izranjaju među beskrajnim vinogradima, a u njihovim senkama se skrivaju uredni kućerci. Telefon je već satima mrtav. Signala u ovoj vukojebini nema. Selo se pojavljuje pred njom. Rada zaustavlja kola i otvara haubu. Uzima čekić iz prtljažnika, a zatim udara po oslabljenom kućištu motora. Još jednom. I treći put. Ulje navire kroz pukotinu. Uz tresak zatvara haubu, seda za volan i nastavlja. Ubrzo ulazi u naselje nalik ilustracijama u brošuri o seoskom turizmu. Motor kašlje i crkava. Savršeno natempirano. Izlazi i visoka štikla propada u pesak. Psuje, podiže tamne naočare. Psi laju. Odnekud dopire mukanje. Obazire se oko sebe. Živahno blebetanje živine stvara idiličnu zvučnu zavesu, ali ne vidi ni jedno jedino ljudsko biće u okolini. Efekat minića, kožnjaka i šminke otpada. Šta li seljačine u ovoj zabiti rade sa parama? Prave terevenke u mesnoj zajednici?

Mora se držati plana. Fotografije je hiljadu puta proučila i pamti svaki detalj. Prepoznaje kuću koju traži. Prilazi i dohvata kvaku na niskoj kapiji. Ogromno pseto, besno lajući, ustremljuje se ka njoj. Okleva. Zastaje. Zabrinuto proučava zabalavljenu čeljust ljutite životinje. Jedno vreme stoji sa rukom na kapiji, a onda se uz škripu otvaraju vrata na kući i izlazi čovek koga traži. Odeven je u odrpano odelo što mlitavo visi na opuštenim ramenima. Domaćin viknu na psa i ovaj se povlači od kapije. Ipak, ostaje vrlo blizu i oprezno motri pridošlicu. Sasvim dovoljno da Radmila ne zakorači u dvorište. Sačekuje domaćina na kapiji. Ima okruglo lice koje, zbog gubitka kose na prednjem delu glave, deluje kao pun mesec. Krupni staromodni brkovi prekrivaju mu usnice. Oči zamaskirane naočarima krupne dioptrije počivaju na njenom telu. Igor je bio u pravu, seljačina je pohotljiva nakaza. Uvežbano navlači izraz ovčice iz crtaća. Uspeva da istisne i par suzica. Pažljivo, da ne pokvari šminku. – Jao, u nevolji sam gospodine! Kola su mi se pokvarila, a telefon ne radi. Možete li mi pomoći, molim vas! – Pogled domaćina joj počiva na nogama. – Pomoć’?! Huh, pa ja nisam avtomehan’čar. Tute i’ nema baš nijednog. – Čovek izlazi, iz dvorišta, odlazi do auta i podiže haubu. Odmahuje glavom. – Ovo mož’te srediti tek kod Jose u Blatištu, ako jošte nije zabatalio dućan. – Šta ću sad!? Ko će mi pomoći – grudi izbacuje u borbeni položaj. Pogledu dodaje nijansu očaja. Levu nogu lagano povija, podiže ruku na slepoočnicu. Deluje. – Err... Pa uđite gospoja, možete se tute malo odmorit’ pa ćemo vidit’ šta da radimo. – Joj hvala vam. Hvala mnogo! – njišući bokovima prilazi domaćinu. – Ne znate koliko mi ovo znači – Hvata ga obema šakama za ruku u gestu poverenja. – Zovem se Radmila – glas joj odiše prepuštanjem.

– Ta hajte molim vas. Ljudi smo. – Seljačina se prima. Topi se od miline. Ulaze u kuću. Bedno uređena, gotovo sirotinjska. Pretpostavka da je veliki novac u selu može pasti na pamet samo sirovinama. Igor je budala. Seda na rasklimatanu stolicu i zavodljivo prekršta noge. – Je l’ biste pop’li čašu vina? – seljober bulji u nju kao da vidi šećerlemu. – Oh, bilo bi mi zadovoljstvo gospodine – dobro kontroliše glas. Zvuči zavodljivo. – Maargitaa! Daj bokal onog našeg! – dovikuje domaćin nekome. Neko vreme tišina je teška, a zatim ulazi žena sa poslužavnikom. Oštre crte lica. Sva u čvorovima. Koža potamnela od sunca. Mišićava. Ispijena. Pogled joj prelazi preko gošće. Odbojan. Naliva čaše i odlazi. Belo! Prinosi čašu usnama. Kiselo. Vino za alkoholičare. To nije ono po šta je došla. – Vi’te, iduće nedelje Pajo ide do grada, pa vas mož’ povesti – progovara domaćin. – Jao, šta ću dotad. Nisam videla nikakvu gostionu – unosi u glas maksimum patetike. – Ta mož’te i o’de kod nas. Niko neće umret’ – baš ono što je i htela. Vreme za akciju. Zahvaljuje uz osmeh prepun obećanja. Seljačina bali. Margita je vodi do sobe. – Beži odavde, ništa dobro ovde za tebe nema – šapuće pre no što joj preda čistu posteljinu. Radmila je prezrivo odmerava. Rugobno, ljubomorno čeljade. Pojebaće joj se sa mužem pod nosom i ona to zna. Zatvara vrata za sobom ne slušajući dalje. Mnogo puta je igrala ovu igru. I to za mnogo manji ulog. Večera, novac, usluga... Ne zovu je uzalud Rada Kuja. Ovoga puta ne sme pogrešiti.

Čak i pre nego što je očekivala čuje ključ u bravi. Vrata se lagano otvaraju. Mužjak je stigao. Baš kako i treba da bude. Šunja se, spušta gaće, podiže jorgan. Radmila je naga, pravi se da spava. On joj razmiče noge, zavlači se, prodire. Ona otvara oči i glumi iznenađenje. Oglašava se tiho, da ne probudi suprugu. – Šta to radite? – seljačina ne odgovara, dahće poput vepra. Veštim pomerajima Rada mu pomaže. Toplina u utrobi joj daje do znanja da je gotovo, trenutak pre no što se uljez strovalio kraj nje. Zatim noćni posetilac ustaje i izlazi. Vreme je za spavanje. Jutro je i sprema se za pritezanje omče. Igorova klinka je preturila kuću, ali je najpre odigrala istu ovu igru. Pre no što je zbrisala sa plenom, ipak je rekla Igoru nešto korisno. Domaćin zna biti brbljiv kad je u nevolji. Rada Kuja je pametnija. Ima dodatni adut. Čim je ustala rasula je iz flašice zečju krv po čaršavu, a zatim i po sebi. Pažljivo, samo na prava mesta. Oblači se pazeći da krv bude vidljiva, zatim izlazi do zajedničke prostorije. Ne zaboravlja da ponese uplašeni pogled. Pohotljivac je već tamo. Pije kafu. Podiže pogled i Radmili je jasno da je upao u zamku. – Sva s’ krvava. Ajd’ u kupatilo, oper’ se – čini što joj kaže, ne komentariše. Zatvara vrata za sobom i osluškuje. Čuje nervozne korake, otvaranje vrata, tihu psovku. Briše krv sa butina i izlazi. Seda za sto. Najzad napaljeni jarac ulazi i pažljivo je posmatra. Ne deluje uplašeno. Neočekivano mirno joj se obraća. – Jes’ l’ ranije bila s muškim? – gleda ga poluzavodljivo – poluprestravljeno trudeći se da ne pogreši u grimasi i odmahuje glavom. Domaćin razumevajući klima glavom, pa ustaje i ponovo izlazi. Vraća se sa bokalom u ruci. Nasipa joj vino. Crveno! Prinosi čašu usnama i zna šta joj je u ruci. Peščarsko crveno! Legenda! Samo jedno vino se naziva Vilinska krv. Obožavano i basnoslovno skupo. Vino za odabrane. Samo na jednom jedinom mestu nabavljivo. Hiljadu puta analizirano, hiljadu puta kopirano i nikada dostignuto. – Polako pij. Jako je, al’ će ti dat’ snagu – pravi se glupa, klima glavom. Zna ona kako se pije Vilinska krv. Dok licka vino glavom joj prolazi Igor i

njegova glupost. Pokrasti proizvođača! Seljačine proizvode stotinjak flaša godišnje i kolika god da je pojedinačna cena litre, ukupna zarada na nivou sela je mizerna. Zaradu dele nakupci, distributeri i trgovci. Samo jedno je ovde vredno truda. Ulazi žena. Posmatra je svojim vodnjikavim očima. Zna šta se noćas dogodilo. Vidi joj u pogledu. Bes, tuga, ljubomora. Mnogo puta je videla takav pogled kod nesrećnica kojima je otimala muškarce. Skreće pogled, naizgled nevino. Domaćica izlazi, mužjak se kezi. Rutinska igra. Dan prolazi lagodno. Domaćini su po ceo dan ili u vinogradu ili u podrumu. Podrumska vrata su iznenađenje. Cela kuća je dno ukusa, ali ovo je visokootporni čelik sa najmodernijim bezbednosnim šarkama. Brava je prekomplikovana čak i za njeno nemalo iskustvo. Dok prolazi dvorištem presreće je žena. Kako se ono zvaše? Ah da, Margita. Tiho joj se obraća. – Devojko, ne znaš šta radiš. Odlazi odavde... – u njenom pogledu ima nešto što Rada ne razume. Nešto poput sažaljenja. Ili... – Ne misliš valjda da ću ti odvući muža? Tu nakazu? Ostavljam ga tebi rugobo! – Mog muža da odvedeš? Ne razumeš... – ne dovršava rečenicu, muškarac pristiže sa druge strane. Margita se povlači, ali u pogledu bačenom ka njoj Rada raspoznaje ono što trenutak ranije nije shvatala. Strast! Zadovoljstvo je preplavljuje. Još jedan mogući put do bogatstva. Kad mužjak te noći ulazi u sobu noge su joj skupljene. – Ne ovde, dušo. Uradimo to u podrumu – šapuće. On se trza. Očito je na mukama. – Ne u podrumu. Ne još – nešto u njegovom tonu sprečava je da insistira. Otvara se i prihvata da se plan promenio. Žena je možda pitomija. Igra postaje komplikovana.

Idućeg dana odlazi do voćnjaka. Muž se zaključao u podrumu i sad je prilika da zaigra na rezervnu kartu. Žena je ne primećuje, i Rada je procenjuje. Mišićava i vitka, savijena nad čokotom. Težak rad i muž idiot iscrpli su je pre vremena. Pa ipak, posao je posao. Udesila se, zavodljiva je i doterana. Dovikuje umilnim glasom. – Jeste li za šolju čaja? – žena se okreće, sleže ramenima, zatim klima glavom. Rada se okreće i zavodljivo njiše kukovima dok odlazi. Doteruje se ogledajući se u prozorsko okno. Zatim smerno iznosi čaj. Žena je posmatra dok spušta poslužavnik. Obuća joj je zaprljana i to rađa ideju. Igra dominacije, stari oprobani trik. Vadi maramicu, spušta se u klečeći stav i briše gumene čizme. Margita ispija čaj. Radmila je uporna u poslu i dozvoljava da joj bluza sklizne sa ramena. Neko vreme vredno lašti, a zatim progovara, ne dižući pogled. – Kakvo je ono vino koje sam juče pila? – Noga se trgla. Pitanje je pogodilo tačno u centar. – Naše domaće. Zaboravi na njega! Odlazi odavde što pre možeš – zvuči ljutito. – Ali to vino je bilo izvanredno! Postoji li neki tajni postupak u pripremi? – Ti... Ti nisi slučajno ovde, zar ne? Poslali su te da saznaš tajnu Vilinske krvi! – Vilinska krv? Šta je Vilinska krv? – Radmila pokušava da zabašuri neoprezno izletanje. – Slušaj curo, veruj mi da ne želiš da znaš. Poslednji put te molim da nas ostaviš na miru i odeš – bes u glasu postaje opipljiv. Vreme je za sve ili ništa. – Ali ja mogu biti vrlo dobra devojka. Samo me interesuje vaše vino. Možda bih mogla kod kuće da ga napravim – ljubi joj nežno mišićave noge. Osim blagog drhtaja nema reakcije. Žena ćuti, a poljupci postaju sve nežniji i sve se više pomeraju uz butinu. Kradom podiže pogled i vidi da ona ispija

čaj polusklopljenih očiju. Deluje zamišljeno. Nastavlja igru, ali pre no što stigne do međunožja Margita spušta šoljicu i nežno je hvata za podbradak. Podiže joj glavu i gledaju se u oči. Taj pogled! Neočekivano se u njemu uhvatilo nešto Radmili nepoznato. – Ne sada, devojko. Ne ovde. Noćas ću te povesti u podrum i tamo ćeš spoznati tajnu. Tamo ću te uzeti – izgovara, a zatim ustaje i izlazi. Najzad! Noćas! Dan prolazi u iščekivanju. Dosadno joj je i kroz glavu joj prolaze nedavni događaji. Naglo se našla u nemilosti i obrela na ulici. Probrana zadovoljstva i lagodan život nestali su isto onako naglo kao što su i došli. Povratak u blato nije bio prijatan. Bes sa Olimpa funkcionisao je trenutno. Sva vrata behu zatvorena, svi prijatelji nestali. Ostalo je da se vrati uličnoj prostituciji. Jedini način preživljavanja. Uvaljivala se u kaljugu sve dublje, a onda se pojavio Igor. Igor sirovina. Njena zaboravljena ljubav iz vremena dok je ljubav poznavala. U jednoj jedinoj strastvenoj noći mnogo je toga ispričao. Priču o seljačinama koje prave Vilinsku krv. Priču koje se prisetila kasnije. Onda kad se među polusvetom proneo glas o nagradi za informaciju. Igor je tih dana naleteo na nož. Bila je jedina osoba što zna odakle treba krenuti. A sada je tačno gde treba, a noć odluke se spušta. Pre no što je legla okupala se i našminkala. Prekriva čaršavom nago telo i posle ko zna koliko vremena oseća uzbuđenje. Srce tuče i telo drhti u iščekivanju. Vrata se otvaraju posle čitave večnosti. Par domaćina ulazi zajedno i najednom shvata da ljubomore među njima nikada nije bilo. Ko zna otkada su ovo planirali i sa koliko devojaka uradili. Pa ipak, neće dozvoliti da je iznenađenje omete u naumu. Sklapa oči. Čuje ih kako prilaze. Pokret je nagoni da oprezno proviri kroz trepavice. Žena je ta koja uklanja sa njenog tela prekrivač. Sa osmehom se okreće muškarcu, a onda se naginje ka njoj. Blago prelazi rukom preko kože i spušta glavu. Progovara. – Probudi se devojko, vreme je – Radmila otvara oči i glumi zbunjenost. Naizgled čedno pokriva telo rukama i širom otvara oči.

– Ne stidi se curo, lepa si. Želela si da vidiš podrum. Vreme je. Hvata je pod ruku i podiže iz kreveta. Radmila poseže za haljinom, ali nenadani stisak na zglavku je u tome sprečava. Smešeći se, Margita progovara. – To ti neće biti potrebno – hvata je pod ruku, grubo podiže i bezobzirno vuče ka vratima. Muškarac je tamo i takođe je hvata pod ruku, pa prolaze hodnikom. Izlaze na dvorište. Hladnjikavo je i koža joj se ježi, a stopala joj bocka trava. Najednom postaje svesna da joj ne dopuštaju usporavanje i dah nelagode je prožima. Grubost nije predvidela kao deo igre. U mnogo perverzija je učestvovala, ali ovo je drugačije. Ne oseća putenost. Jednostavno je vode. Bez reči. Bez osmeha. Sopstvena golotinja joj postaje sve nelagodnija među dvoje do grla zakopčanih ljudi. – Kuda idemo? – progovara drhtavim glasom. – Tamo gde si želela. U podrum gde ćeš saznati tajnu Vilinske krvi – najednom shvata da u ženinom govoru više nema nepravilnosti karakteristične za seljačine. Osmeh joj je hladan, ruke su joj grube. Radu izjeda nejasna slutnja da premalo zna o neobičnom paru i da joj sve vreme izmiče nešto važno. Čudne misli. Korača sa njima dok joj nelagodnost muti misli. Tek kad pred njima iz tame izroniše čelična vrata uspeva da se sabere. Podiže glavu i steže zube. Šta je to sa njom? Kao da je šiparica. Koliko li je dosad čudnih igara videla, u koliko njih učestvovala? Nagrada za poniženje nikad nije bila ovolika. Skuplja sav prkos, podiže glavu i koraci joj postaju sigurniji. Stižu. Ključ se okreće. Dva desno, jedan levo, tri desno, dva levo... Lopov u njoj memoriše sekvence sve dok ne odjekne škljocaj. Ulaze i oseća hladnoću betona pod stopalima. Burad skriva zidove. Gajbice su razbacane unaokolo, a centrom prostorije dominira ogromna kaca iz koje samo što se ne preliva šira. Nad njom je neka vrsta dizalice. Vazduh je prepun teške vlage i miriše na grožđe i alkohol.

Najednom žena je pušta. Muškarac je grubo dohvata za obe ruke. Oseća dodir čelika na zglavcima, a zatim čuje oštar zvuk bravica. Lisice! Koju morbidnu igru igraju seljačine? Samo da sazna ono zbog čega je došla i reći će im šta misli o njima. O, itekako će im reći! Ali oni je guraju, poležu na ledeni betonski pod. Ne voli sadomazo igre, ali istrpeće. Ovog puta. Škripanje čekrka joj privlači pažnju. Podiže pogled i vidi gde žena ka njoj privlači konopac što visi preko dizalice, ali pravi strah pristiže tek kada joj muškarac grubo dohvati noge. – Šta to dođavola radite?! – ne obraćaju pažnju na njenu dreku. Obmotavaju konopac oko gležnjeva. – Ne brini devojko uskoro ćeš saznati tajnu Vilinske krvi – žena pritiska taster na zidu. – Ne, ne! Pustite me perverznjaci pogani! Jebem li vas odvratne – čuje zvuk motora. – Ovo u kaci je kevedinka, ali to nije ništa naročito. Postupak je standardan i poznaju ga dobro i oni što su te poslali. Ima samo jedna sitnica za koju ne znaju. Sastojak zbog koga smo vino nazvali Vilinska krv – mehanizam je povlači i grubi pod joj povređuje leđa. Panika nadvladava. Pokušava da se otrgne. Uzalud. – Oslobodi me smesta! Kučko! – vrišti dok udara o ivice ogromne kace. Mehanizam je nesmiljen i uskoro visi naglavačke iznad penušave šire. Žena pritiska taster i podizanje se zaustavlja. Muškarac iz ugla dohvata dotle pogledu skrivenu kosu, a iz džepa vadi brus, pa lagano oštri sečivo alatke. Žena joj se smeši i gotovo sažaljivo objašnjava. – Da te oslobodim? Ah, nikako slatkice. Još malo i znaćeš o našem vinu mnogo više i od nas samih. Muškarac joj predaje kosu i ona prilazi Radmili. – Vidiš, ove godine tvoja krv će biti sastojak koji razlikuje Vilinsku krv od svakog poznatog vina. Onaj sastojak koji tvoji nalogodavci ne poznaju.

DOBA SABLJOZUBA Više se ne osvrćem. Srce osećam kao potmule udarce bubnja; guše me isparenja mračnih lokvi. Paravani trske neprekidno šušte, koža gori od ujeda insekata, a kovitlaci magle ograničavaju vidokrug. Svuda unaokolo ritovi su i vresišta. Iz polutame neprestano dopire lomljava trske i gnjecavi zvuci koraka u blatu. Povremeno iz daljine čujem otegnuto dozivanje. Još nisu stigli. Jedna jedina stvar može da ih odvrati od gozbe. Ona koju ne mogu sebi da priuštim, ne ovde gde sve odiše vlagom. Poslednja šansa, tri šibice u kutiji, bezvredne su. Tu i tamo ugledam usamljeno stablo, pa skrećem, ne bih li pronašao neku suvu grančicu. Uzalud, baš kao i sa trskom. Sve je prekriveno mahovinom i puzavicama, a memla i vlaga zavukle su se u sve do čega dopire pogled. Znam odakle su došli, ali ne razumem kako. Daleko je prapostojbina. Pa ipak tu su, dahću mi za vratom. Biće krvi do kolena ako ne zapalim vatru na vreme. Jedini put je ka istoku. Samo da održim korak! U orijentaciju sam siguran, ali ne i u protok vremena. Više ne znam koliko dugo teturam kroz mrak. Izlaz iz močvare može biti nadohvat ruke. I nedostižno daleko... Gubim svaku nadu, kad tlo počinje da se uzdiže. Vlaga u vazduhu se proređuje, a kroz tamu se probija nota sivila.

Znam da je zora blizu. Najgore doba. Doba Sabljozuba. Ubrzavam korak, sve dok ne stignem na suvo zemljište. Odmah, gotovo naslepo, skupljam sasušenu travu i granje, pa slažem na gomilu. Vadim spasonosnu kutiju iz džepa i nervoznim pokretom krešem palidrvce. Glava šibice, razjedena vlagom, raspada se. Želudac mi se steže. Nije ni kresnula. Imam još svega dva pokušaja. Zastajem. Duboko dišem. Dozivanja iza mene sve su bliža. Nemam vremena za otezanje. Vatra je jedini spas. Vadim sledeću šibicu. Oklevam. Opipavam vrh. Poučen malopređašnjim iskustvom pritiskam o kresivo i povlačim odsečno, ali ne i naglo. Šibica se zažari, otpušta miris sagorelog sumpora i – zgasnu. Još jedna! Sedam na tlo. Vadim poslednju šibicu i proučavam je. Glava je tvrda i nepromenjene boje. Možda je nekim čudom vlaga ovu poštedela. Okrećem kutiju na drugu stranu. Kresivo je rapavo i deluje suvo. Zaustavljam dah, povlačim. Šibica planu. Slabašno, pritajeno, prigušeno... Ali gori! Srce se otima u euforiji, ruke drhte. Uspeo sam. Ispuštam vazduh predugo zadržavan u plućima. Do đavola! Ravno na plamičak! Vatre nestade. Ugasio sam je! Znam šta sledi. Ustajem, dohvatam mačetu zadenutu za pojas i okrećem se dahtanju, režanju i lomljavi u šikari. Najgore je doba. Doba Sabljozuba. Podižem oružje u visinu očiju i čekam. Goniči izleću iz rastinja i okružuju me režeći. Usredsređujem se na pokrete i čekam spremnog čelika. Napeta stanka ne traje dugo. Za psima stiže potera. Kao i svaki put. – K nozi! Ovamo! – psi disciplinovano napuštaju poprište i prilaze tipu ofucane spoljašnjosti.

– Evo crnje šerife! Rekoh da ne može daleko da odmakne – bilmez je uperio vinčesterku ravno u mene i više je nego jasno da je spreman da povuče oroz. – I to sa sve oružjem u rukama! Vreme je da omasti konopac – pomenuti konopac nalazi se u rukama pacovske njuške koja zvera u moju mačetu. – Ne razumete... – pokušavam da ih opomenem, ali ne obraćaju pažnju. Zašto sam uvek okružen budalama? – Jedva čekam da vidim kako mlatara nožicama – likuje onaj sa vinčesterkom. – Stoj! Dokle god ja o nečemu odlučujem, ovde linčovanja neće biti! Kunem se da ću upucati prvog koji mu priđe. Momak, spusti oružje na zemlju i odmakni se ako želiš sebi dobro – na grudima čoveka blješti plehana zvezda i ostatak družine ga respektuje. – Vatra! Zapalite vatru! – vičem. – Nije loša ideja, odavno je ne videsmo u ovom kraju zapaljenih krstova – tip sa konopcem gluplji je od ostalih i upozorenje odleće u sivilo praskozorja. – Tišina bagro! Rekoh da linčovanja neće biti! Šta god uradio, sudiće mu se po zakonu! – šerif izgleda pošteno, ali ne shvata. Šteta. – Ne razumete! Samo ih vatra drži na odstojanju! Oni dolaze! – ne odustajem, pokušavam. Bez rezultata. – Smiri se momak, spusti oružje i odmakni se. Sve će biti u redu... – istog trenutka shvatam da je prekasno. Psi počinju da se otimaju. Gotovo je! Zver se pojavljuje niotkuda. Zamahujem mačetom, ali prekasno. Glatki pokret moćne šape dohvata kerovođu preko grudi i žilet kandže ga otvara i prosipa utrobu. Sasecam zver iz okreta. Čopor stiže, već je među

unezverenom gomilom. Ulećem u kovitlac groznih čeljusti, mišičavih tela i raspomamljenih ljudi. U trenutku dok mu Sabljozub otkida glavu, čovek sa vinčesterkom pritiska oroz i pogađa šerifa koji pokušava da dohvati revolver. Odsečnim potezom sasecam zver zabavljenu idiotovom lobanjom. Tip sa užetom urla dok ga moćna zver hvata čeljustima. Ubijam Sabljozuba. Vilica mu se u samrtnom grču steže i prepolovljuje žrtvu nadvoje. Sledeći trenuci pretapaju se u vrisak, kandže, krv i zube. Ubijam i ubijam. Svaki put prekasno... Potom stiže tišina. Kao i svaki put. Snaga me izdaje, padam na kolena i ispuštam sečivo. Žmurim. Ne želim da vidim. Sviće. Tlo ne uspeva da upije prosutu krv, svuda su razbacani raskomadani leševi. Predvodnik čopora posmatra me žutim očima i zakleo bih se da mu na gubici titra osmeh. Sunce sve snažnije sija i tela mrtvih zveri blede i nestaju. Dok posmatram iščezavajuće oči predvodnika znam da će se noćas trka nastaviti. Ništa nije gotovo. Doba Sabljozuba tek dolazi. DOLAZAK TAME Nebo je plavo, trava zelena, a sunce u lice bije. Sa druge strane travnjaka u nedogled se prostiru redovi jabuka u cvatu i pogled je beo. Iz daljine dopire Janjin glas i čini se da me doziva... Između stabala pojavljuju se Sandra i Švrća. Posmatram igru devojčice i psa, a na nebo se navlače crni oblaci i nemir poče da me obuzima. Shvatam, stiže oluja...

Jednolično kloparanje najednom se pretapa u škripu i zveket. Ruka mi jurnu pod kaput i pre no što što se tržem iz sna. Navika. Smirujem nervozni pokret, osvrćem se oko sebe i prisećam se gde se nalazim. U vozu, ali gde se zaustavio? Virim kroz prozor utrnulih udova i još uvek u polusnu vidim duge perone neoštećene železničke stanice. Rosuljica vlaži mnogo naroda što se tiska kroz sumrak. Neravnine po betonu jezerca su natopljena kišom. Trljam bolan vrat, a pogled mi luta u zaludnom naporu da pronađe tablu sa nazivom mesta. Tren potom odjekuje treskanje vrata i žagor gomile provaljuje duž kompozicije. Nervozna lica na tren zvirnu kroz navučene zavese, pa nestaju nastavljajući niz hodnik. Uspravljam se, poravnavam odeću, provlačim prste kroz kosu i trljam snene oči. Iz daljine dopire tutnjava, ali znam da to nisu gromovi. Vrata kupea zaškripaše. Spuštam niže štitnik kačketa i buljim u patos. Ne gledaj ih u oči. Nikad ih ne gledaj u oči. Nozdrve mi zapahnuše mirisi mladenačkog dezodoransa i laka za kosu. Mirisi koje sam skoro zaboravio. – Slobodno? – sopran, gradlijski izveštačen. Klimnuh glavom. U vidokrug mi ulaze elegantne čizmice visokih i tananih potpetica, pomalo kaljave. Ono što je u njih obuveno seda naspram mene. Suknjica kliznu naviše i pojaviše se savršeno oblikovana kolena u zategnutim mrežastim čarapama. U hodniku je gužva među novoukrcanima sve gora. – Neću ovako, Pajo. Mogli smo lepo autom... – dopire iz prolaza oštri ženski glas dok se vrata kupea otvaraju. Znoj, naftalin, zadah vlažne odeće predugo odstajale u ormaru.

– Ima l’ mesta, braćo? – bojažljivi bariton, pa tanušni falset: – Mamaaa booliii me noogaaa! – Slobodno uđite – kaže devojka, očito preuzevši na sebe ulogu starosedeoca. – Mir Jovana! – zaglušuje je nervozni ženski glas. Utapkava par iznošenih poludubokih muških cipela, pa gomila kofera pada na patos uz težak uzdah. – Nema goriva, ženo, koliko još puta da ti ponovim – teško uleganje sedišta daje mi do znanja da je nevoljnik seo kraj mene. Otežano diše, od njega bije zadah duvana i rakije. – Mamaaa gde mi je Mica? Hoću Micu! – pojavljuje se par malenih baletanki na nemirnim nožicama – Mir Jovana! Da ti, Pajo, nešto vrediš nabavio bi gorivo, ne bi nas ovako maltretirao – najzad stameni marševski korak uvodi i razgažene ženske cipele na stubastim nogama. Žena se spušta kraj muža, devojčica seda nasuprot roditelja, držeći se najdalje što može od devojke što sedi kraj prozora. Žena neprestano zvoca i počinjem da sažaljevam njenog muža. – Sa severa? – obraća mi se muškarac uzdahnuvši, valjda tek da prekine bujicu ženinih prigovora. Klimnuh glavom, kao da nisu posvuda po vozu table sa „MÁV“ oznakama. Maša se za džep, vadi kutiju klasika i pruža je prema meni. – Cigaretu? – uzimam. Odavno već nisam zapalio. Kresnu pozlaćeni zippo i željno povukoh, nagađajući odakle li je taj upaljač. Tren potom shvatam da razmišljam o glupostima. Verovatno poklon za godišnjicu ili se pravi važan. Haos dovde još nije stigao. Vrata se širom otvaraju i težak miris afteršejva udara me ravno u stomak. Glanc nove martinke preskaču kofere i gotovo me nagaziše. Vlasnik zastaje, okreće se i čujem škljocaj brave. Zaključao je vrata kupea. – Ovo je popunjeno, evo ima nas šestoro – dubok, samouveren glas

– Jebote, ovo još uvek ne funkcioniše, kurac ću da im platim! – spušta se na sedište između devojčice i leponoge devojke, pa vidim da u negovanoj ruci drži telefon. Nokia, najnoviji model. Pečatnjak mu blista na srednjem prstu. Ekran telefona žmirka, signala nema. Nisam drugo ni očekivao. – Ja sam Lazar – pruža ruku ka curi. Cura prekršta noge i podiže pogled. Nešto poput osmeha spušta joj se na oblo, uglavnom bezizražajno lice. – Kako je tebi ime lepojko? – bljutavo izgovara došljak. Pomalo mi je muka od tog idiota. – Marija – odgovara mekano devojka. Zainteresovana je. Pridošlica lukavo pritiska laktom podignuti oslonac za ruke i pomera se bliže. Strah dovde još nije stigao. – Baš se radujem, Marija. Retko viđam takve lepotice, posebno otkad... – neko pokušava da otvori vrata. Jednom, pa još jednom. – Zauzeto, stoko! – viknu pridošlica. – Otvaraj, Kontrola! – odjeknu bespogovorno naređenje spolja. Žena se maši brave, škljocnu, pa se vrata otvoriše i dva para vojnih čizama umarširaše. – Dokumenta! Ti, u ćošku, odakle dolaziš? – Sa armijom nema zezanja. Pa opet, vojnik preda mnom nije onakav kao oni na koje sam navikao. Mislim da se tek popeo na voz. Mlad momak, sav se uneo u ulogu mirotvorca. Nema prošlosti u njegovim očima. Onaj iza njega već je druga priča. Taj je na vozu još od linije razdvajanja. Širok ožiljak preko obraza, kroz zavoj preko čela pomalo probija krv, a pogled mu je prazan. Frontovac, pas čuvar. Tih je, ali M 70 je podignut i neće oklevati da potegne obarač. – Tavankut – odgovaram. Dustabanliji to ništa ne znači. Frontovcu pogled krstari preko putnika, a oko mu seva. – Tavankut? Gde je to? – pita prvi. Budala. Pratilac je sve nervozniji.

– Zona – kažem. Frontovac uzdahnu. Dobro taj zna zašto je voz ovamo stigao gotovo prazan i zašto sam ja još uvek ovde. – Je li? Onda znaš šta ide – zavrćem rukav, pružam ruku. Kratak ubod i pištanje. Ne moram videti displej da bih znao da je indikator zelen. Čuo sam taj zvuk već milion puta. Dobar zvuk. Privremeni mir. Viđao sam ljude ustreljene zbog neispravnog test uređaja. – Imaš li oružje? – pita, a ja umesto odgovora raskriljujem kaput. Držak zastave 7,62 proviruje ispod pazuha. Dustabanlija se štreca. Frontovac izučava devojku. – Moram ti ga uzeti – kaže žutokljunac. Posežem u džep, pružam mu rukom ispisan papir. Ne mogu mu dozvoliti da mi uzme pištolj. Srastao sam s njime kao s draganom. Gadljivo dohvata garavu i poprilično umušenu potvrdu i oči mu se šire dok je važno čita. – Šta je ovo? – viknu tren potom, a kolega ga hvata za ruku. – U redu je Nikola. General Milojević je to potpisao. Što on odobri, samo bog opovrgava. Dustabanlija gunđa, ali mi ipak vraća potvrdu i ostavlja mi pištolj. Čak i ta budala zna da nije mudro raspravljati s veteranima. Testiranje se nastavlja. Sprava jednog po jednog saputnika identifikuje negativno. Problem nastaje kad stignu do klinke. Plaši se igle, vrišti, otima se. – Mir Jovana! – umeša se najzad majka i hvata je za ruku. To deluje i igla najzad pogađa. Negativno. Vojnici napuštaju kupe. Nastaje tišina, a onda mi pater familijas ponovo pruža kutiju sa cigaretama. Grešim i uzimam. Sad pažljivije osmatram svoje saputnike. Dete je simpatično, crnokoso i kudravo. Duri se u ćošku i tiho cmizdri. Majka joj je očito stara škola. Raskrupnjala domaćica. Otac je tipični paćenik, potkresanih brkova i telećeg pogleda. Ništa. Bezvezna ljudska vrsta, nezanimljiva po svim osnovama. Posebna priča su dvoje preostalih putnika. Cura je crnka, doterana kao za večernji izlazak. Lepa, visoka i tanana. Noge su joj prekrštene i sabila se u ugao kraj prozora. Očijuka sa mamlazom što se

pribija uz nju. Taj je, opet, napadan, sav preplanuo i glatko izbrijan. Sve na njemu deluje skupo. Ruka mu malo pomalo grabi preko naslona sedišta i samo što nije zagrlio devojče koje još uvek glumi nevinašce. Neko vreme svi ćute, a onda se vrata odškrinuše, tek toliko da propuste očajni pogled čoveka dubokih podočnjaka i drhtavog glasa. – Molim vas, možete li napraviti malo mesta? Supruga mi je bolesna, u groznici je. Ne može da stoji. – Marš napolje stoko, vidiš da je popunjeno! – izdire se zavodnik. Uljez spušta pogled i zatvara vrata. Gospođa majka spušta bravicu i namešta zavese. – Tako! Dosta je bilo gnjavatora – izjavljuje zadovoljno i dohvata časopis iz tašne. – Dobro ste uradili mladiću – podržava je muž – pa gde bismo stigli, molim vas, kad bi svakog ko je smislio kakvo opravdanje pustili unutra? Na vrh glave bi nam se popeli. Hodnik vri od žamora, mora da je gadna gužva. Pažnju mi privlači devojčica koja prstićem pritiska mesto uboda i nešto tiho mrmori. Usne su joj ljutito napućene i mada više ne plače, obrazi su joj vlažni. Bože, pomislih, koliko li samo sličnosti sa Sandrom to dete ima! Stomak mi se steže u bolnu hrpu uspomena. Nije to ni tako davno bilo, pa opet, kao da je u međuvremenu ceo život prošao. Okasnili smo, s Janjom smo se iz obilaska vraćali. Tek što smo Sandricu na sigurno mesto smestili, pošli smo da popunimo zalihe. Sumrak se hvatao. I dandanas se pitam kako nismo videli? Zašto nismo shvatili da nešto sa tim mestom nije u redu? Bili smo, verujem, previše zadovoljni. Vojska nije očistila mesto kao što to obično čini. Magacini su bili puni svega i svačega. Toliko smo bili sretni da smo čak i pevušili posmatrajući izobilje što nam se našlo na dohvat ruku. A onda... Dete podiže glavu, primećuje moj pogled i uzvraća. Pokušavam da zamaskiram osećaje osmehom. Onda joj se obrve podigoše u čudu i ustašca

joj napraviše jedno savršeno „O”. – Mamaaa, čika nema nogu! – Mir Jovana! – skresa joj mati, ali mene zaglušuju sećanja. Bezglasno sopstveni urlik ponavljam: – Beži Janjo, beži! – izgovorivši to zastao sam. Troje. Tri noćna lovca izletela su iz mračnog haustora. Izvukao sam pištolj, pucao, pogađao. Trzali su se, ali nisu zastali. Prošli su. Ustremili su se za Janjom kao da me nema. Pucao sam sve dok mi oružje nije škljocnulo u prazno. Dok sam menjao okvir, oni su je sustigli. Okvir je legao na mesto i podigao sam oružje slušajući Janjino vrištanje. Rastrzali su je na moje oči, a ja sam pucao, pucao, pucao... Prekasno. – Bili ste u borbama? – prekida mi pater familijas misli, ne bi li zataškao ćerkinu ljubopitljivost. – Mina – kažem, pa dugo povlačim poslednji dim – stao sam na minu – pojašnjavam, osećajući neizgovoreno pitanje i u preciznom luku kažiprstom lansiram opušak kroz otvoreni prozor. Ionako ne bi shvatili. – Kako... Kako je tamo? – trepće devojka i na tenutak se otrže iz zagrljaja novostečene simpatije. Podižem pogled na lepo lice već zaustivši odgovor, ali se predomišljam. Šta ove savršene loknice mogu znati o stezanju sopstvene potkolenice i bauljanju kroz maglu? O bolu koji tek dolazi? O besmislenoj nadi da će sve biti dobro? Šta curica u zategnutim mrežastim čarapama zna o noćima u zemunici i podrhtavanju dok noć ispunjavaju lomljava i dahtanje? Kako lepojki u zavodljivoj odeći predočiti pogled sopstvenog deteta koje te moli da ga ubiješ, a ti znaš da je to manji užas od onoga u šta će se premetnuti? – Da se izdržati – kažem, pa se okrećem prozoru. Na peronu je nekakva strka. Narod se komeša i primećujem klinca unezverenog pogleda koji se probija kroz masu. Trenutak potom sapliće se i pruža se koliko je dug. Sustižu ga dva vojnika, grabe mu ruke i podižu ga. Prepoznajem njihove

crne beretke. Vojna policija. Vukući mladića za sobom, grubo razmiču ljude i nestaju u gomili. Mali će se koliko sutra naći u prvim borbenim linijama. Šareno odelo, velike čizme i parče beskorisnog čelika u rukama. Nije bez osnova pomisao da će se ovamo vratiti izmenjen. Kao jedan od Njih. Vraćam pogled na razgalamljenog mamlaza. Sad već grli curu koja se privila uz njega. – Ne boj se Marija, sve je pod kontrolom. Moj drugar, tukao sam ga mnogo (ha, ha, ha) kad smo bili mali, jebiga, sad je nekakav pukovnik i kaže mi neki dan da je vojska krenula u ofanzivu, jebiga, pa samo što ih nisu istrebili – dok to govori (Lazar li beše?) ruke mu ne miruju, jedna je pod suknjom, drugom joj kosu miluje. Cura se smejulji obgrlivši ga oko struka. Govedo ne prestaje da lupeta: – Ma daj, jebiga, kakve šanse šačica zaraženih ima protiv armije (ha, ha, ha)! – spuštam pogled, sećanja me sustižu. Armija! Silovanja u mračnim skloništima, presretanja i ubijanja zbog zlatnog zuba ili prstena. Granate što desetkuju izbegličke kolone. Osluškivanje urlika nesretnika koje žive proždiru na kraju kolone što čeka da im nadrndani desetar overi papire, pre no što ih propusti na drugu stranu. Stresam se. Marija se najednom zacereka i prekida mi misli. Sasvim neprikladno. Postajem svestan došaptavanja bračnog para kraj sebe. Ne razumem ih baš najbolje, ali i ono par reči što razaznajem – Bezobraznici, sramota, kurva – sasvim je dovoljno. Skrećem pogled ka njima i po ratobornom izrazu lepše polovine shvatam da se ta oštrokonđa nimalo ne bi ustezala da zaustavi noćnog lovca u punom naletu kako bi ga nagrdila zbog neurednosti. Dvoje mladunaca se ljube, ali devojka ima dobar sluh. Mršti se. Onda se oglašava: – Joj Lazare, je li to pištolj? – glas joj je previsok. – Saberite se mlada damo, ima ovde i dece! – matora rospija ne okleva. – Bestidnice! – pridružuje se i pater familijas. – Kučko matora! – odbrusi devojka. – Pa jedna od nas dve jeste kučka radodajka, a to nisam ja – ne da se Majka Tereza.

– Idi crkni negde matora! – vrisnu cura. – Gospođice, ta molim vas! Nije vam ovde mesto za takve stvari. Osamite se negde... – muž pokušava da bude razuman. Slaba vajda od njega. – Ma odjebite drtine omlitavele! Marija nije ništa loše mislila, ovo ovde jeste pištolj, pravi pravcati, a ne ono na šta ste pomislili. Mogli bi vi malo na lečenje! – odseče govedo (Lazar, ako se ne varam) i vadi iza pojasa niklovani brauning. – Niko ti ništa ne može dok sam ja tu – pištolj je sav u rezbarijama, držak mu je od slonove kosti. Niko normalan ne bi poverovao da takva budaletina ima oružje. Naj verovatnije mu služi samo za razmetanje. Bračni par se duri i nastavlja da se domunđava, ali klinci ih ignorišu. Govedo nastavlja sa promocijom: – Ništa ne zaustavlja devet milimetara! Je li tako? – pitanje je upućeno meni i sećanje me preko grudi kao oštrica preseca. Pred očima mi promiču slike najezde i ukrcavanja. General Milojević baš i nije spadao u sentimentalne ljude, ali je znao da razluči bitno od nebitnog i da istina nije za svačije uši. Sećam se poslednjeg pogleda koji sam bacio za sobom, pre no što me je Milojevićev ađutant ukrcao u voz, a četiri su nam mrguda iz vojne policije otvarali put. Tek tada sam razumeo da je ono što mi je ubilo porodicu bilo samo prethodnica užasa koji mi je pukao pred očima. Tek su prvi redovi bezumne gomile bili otkrivemu snopovima moćnih reflektora, ali i to je bilo dovoljno da mi utera jezu u kosti. Najezda! Beskrajni plimni talas Noćnih Lovaca lagano je gutao prostor, nezaustavljivo prelazeći preko bodljikave žice, prepreka, zgrada i automobila. Međutim, pravi užas tek se nazirao u tami iza njih. Kao mračno more, horizont se pomerao i talasao, tu i tamo osvetljen eksplozijama granata i mina. Tela, tela i tela, na hiljade i hiljade preplitala su se, migoljila i valjala kroz noć, sve vreme nesmiljeno napredujući. Artriljerija i mitraljeska vatra zaglušivali su galamu i vrištanje uspaničene mase, ali sva ta vatrena moć delovala je naspram najezde poput petardi u novogodišnjoj noći. Napredovanje Noćnih Lovaca je bilo sporo, ali nezaustavljivo. – Šta ste ono pitali? – trzam se iz misli.