Stevan Sarcevic - Dolazak tame

– Kujo, da sam imao samo još par minuta, videla bi šta bih uradio sa Nenadovim čekićem! – Ah, Jovan Nenad, najveće čukundedovo razočarenje. Prokletnik je imao urođenu otpornost i to mu nije bilo dovoljno. Poverio je tvojoj sorti da izradite čekić sposoban da uništi zvezdu! Pa zar ti nije žao da uništiš remek delo sopstvene porodice? – Jovan Nenad je video šta ste u stanju da učinite kada kroz dragulj umnogostručite moć. Samo ga je rat primorao da sklopi privremeni pakt sa vašim sojem. Da ga Habzburzi nisu zatukli, bili biste uništeni zajedno sa zvezdom. – Koji ste vi Bartuši imbecili! – reče Lejla pre no što mu ispali metak u glavu. Zatim mi se nasmeši posmatrajući me dubokim, dubokim pogledom. – Čestitke detektive! Pronalaskom fokusa moći zaslužio si jedinstvenu nagradu. Doduše, malo drugačiju od dogovorene, ali sigurna sam da će ti se dopasti. Samo malo strpljenja, tek da pripremim par sitnica. *** Ne bojim se, biće to jedinstveno iskustvo. Lejla dovršava šiljenje koca i spuštam gaće dok mi radost struji nervima. POSLEDNJA LUNOVA AVANTURA

I – Stotinu mu zubatih ajkula! – čuje Semov nenadani urlik. Ponovo je zaspao. To mu se sve češće dešava. Samo jedno je objašnjenje kako ga je Artur Markinč ubedio da se upusti u ovu avanturu. Spominjanje zla koje ga je progonilo celog života – Braun, Majnard i Falkon. Dugo već vremena ne učestvuje u sličnim poduhvatima. Godine su ga sustigle. Džejn je insistirala da se sa takvim životom prekine i možda je bila u pravu. Uostalom, rado je na to pristao kada su se venčali, ali ovog puta nije izdržao. Nekako je uspeo da ubedi Džejn kako on i Sem žele da iskoriste leto za putovanje u najnoviju turističku atrakciju, Montenegro. Dobro je znao da ona neće napustiti slikarsku školu i da će pred njom sakriti svoju malu tajnu. Nije potpuno siguran da li je probuđen Makfersonovim uzvikom ili naglom promenom intenziteta svetlosti. Neugodno truckanje je prestalo, mada brzina vozila nije smanjena. Za to postoji uočljiv razlog. Nalaze se u naselju – modernom, ekskluzivnom gradiću. Besprekorni put je širok, pravilno oivičen, regulisan saobraćajnim znakovima i pod pravim uglom nastavlja se na predivnu aleju sa drvoredom u sredini. Popločana je klinker opekama, a zgrade sa obe strane građene su u rustičnom stilu. Fasade zaobljenih ivica, prepune su gipsanih ukrasa i plemenitog kamena. Neobični, na vrhu lučno povijeni prozori i čudni klinasti krovovi nalik kulama savršeno su ukomponovani i upotpunjeni kamenim balkonima što skladno čine celinu sa prizorom kao iz bajki o Šerehezadi. Kandelaberi starinskog izgleda, izrađeni od kovanog gvožđa, u pravilnim razmacima čine red uparen sa drvoredom, a između njih nalaze se velike posude iz kojih cveće vatrometom boja zasenjuje pogled. Iznad nestvarnog prizora nalazi se nešto još čudnije. Ogromna betonskostaklena konstrukcija kao monstrum se uzdiže nad tihim gradićem. Dva ogromna betonska stuba na kojima svetlost, poput nebrojanog niza prstenja, odbijaju velika zaobljena stakla ogromnih prozora. Između kula se nalazi zid zatamnjenog stakla, kockasto ispresecan blještavim metalnim gredama. Vrh jedne od kula se izdiže nad ostatkom zgrade, blistajući od

uglačanih mermernih ploča i produžavajući se iznad središnjeg dela, oslanja se na suprotnu kulu. Na njoj neonski sjaj obrazuje natpis: HOTEL ISKUŠENJE. Možda ova scena i ne bi bila toliko iznenađujuća u Londonu, ali posle tridesetak milja vožnje kroz divlje šumske predele po neasfaltiranom putu, više staze nego puta za motorna vozila i to na ničijoj zemlji, zaista je neočekivan prizor. Pa ipak – to je upravo ono što traži. Pred očima mu se javlja slika bedne sobice u Eseksu, gde se gomile ostataka hrane gube među piramidama pivskih limenki, a prazne rakijske flaše su razbacane posvuda unaokolo. U uglu beše razbijeni, sa police prevaljeni televizor. Seća se oštrog pogleda Elizabete Rajt, nekada veoma lepe žene, ali tada podbule od alkohola, zapuštene i prljave, dok mu, blago poluzavaljena u rasturenom kauču, priča sve ono što ga je ovde i dovelo. Videvši je, u prvi mah je pomislio da će njena priča biti tek još jedno pijano bulažnjenje, kakvog se od bivših vojnika već naslušao. Pa ipak, izvanredno jasno i elokventno izlaganje uz neverovatni talenat da se opiše i najsitniji detalj, ubrzo ga je uverilo da je ta žena sasvim drukčija od sagovornika do kojih ga je Markinč dotada dovodio. Njeno često nervozno osvrtanje i pažljivo osmatranje ulice kroz musavi prozor, a još više jedina pažljivo održavana stvar u prostoriji, otkočeni magnum duge cevi na stolici nadohvat nervozne ruke, govorili su da je ta ženavojnik upletena u čudne poslove. Nije delovala uplašeno, ali je u svakom slučaju ostavljala utisak nekoga ko očekuje nevolje. Kao da i sada čuje njen promukli, s vremena na vreme kreštavi glas gde počinje neverovatnu priču. Kad je završila izlaganje, bez obzira na poodmakle godine, čvrsto je odlučio da se priključi Markinčovoj potrazi. Kakve veze godine imaju? Ni Majnard sa ekipom više nije u cvetu mladosti. Pomalo štrči opaska informatora o njihovim godinama, ali u njenom stanju je lako mogla pobrkati činjenice. Instinkt mu govori da ona niti laže, niti izmišlja, pa iako nikad nije poželeo da poseti ovaj necivilizovani deo sveta, priča te žene, koja prosto nije mogla da oćuti ono što je videla u vojnoj misiji, a posebno pominjanje omrznutih imena, probudilo je u njemu nešto poput svraba na ožiljku odavno izlečene rane. Gleda u saputnika i vidi da je ofucani morski vuk danas tek jedan debeli starac. Umesto zastrašujućeg snagatora kraj njega sedi tromi i nadasve

dobrodušni dedica. Zaista nije nameravao da ga uključuje u potragu, ali dobri stari Sem ga je smesta pročitao. Nije se ustezao ni od pretnje da će sve ispričati Džejn ako ga ne povede sa sobom, pa jednostavno nije imao drugog izbora. Tako se njih dvojica nađoše u holu hotela „Iskušenje”. Unutrašnjost zgrade je luksuznija nego što spolja izgleda. Gotički zakošeni plafoni, mermerna stepeništa, čudesne granitne pločice i zidovi obloženi plemenitom borovinom. Sve to blista i sija, ali još više otmenošću blistaju gosti hotela koji prolaze ogromnim holom ili sede, dosađujući se, u ogromnim kožnim naslonjačima. Recepcija je pedesetak metara od ulaza i ništa nije manje atraktivna od predvorja, a devojče koje se osmehuje iza ogromnog pulta je prava bomba. I to veoma skromno odevena bomba. Kad misli „skromno”, misli na količinu tekstila koji pokriva raskošno telo. Ovoga puta nema potrebe za lažnim predstavljanjem. Donald Sikert koga su se svi pribojavali, već odavno je zaboravljen, a brisanje tragova pri povlačenju je bilo pažljivo izvedeno, pa nikada niko nije ni pomislio da mr. Rajt, bogati industrijalac u penziji, ima ikakve veze sa ozloglašenom ličnošću. Nalazi se ipak na skliskom terenu i morao je prethodno mnogo toga da odradi. Nije dovoljno samo biti bogat, pa banuti ovamo. Trebalo je obezbediti preporuke, što je delom obavio Artur Markinč, a delom njegove akcije preko interneta i stare veze u kriminalnim krugovima. Curica je profesionalka i proverivši rezervaciju smesta poziva drugu, još atraktivniju i još slabije odevenu devojku da ih odvede do njihove sobe. Vodič ima iritantni izgled francuske sobarice. Bela čipkasta keceljica preko crne mikro haljinice, zavodljivo obrubljena belom čipkom, zategnute crne čarape sa podvezicama koje bezobrazno izviruju ispod haljine i cipele neopisivo visokih potpetica. Kosa joj je povezana urednim čipkastim povezom. Oko dugačkog vrata nosi crni svileni povez. Ljubazna je kao i prethodna. Iako ni reč njenoga neprestanog brbljanja ne razumeju, u njenom prijatnom društvu brzo stižu do apartmana. Klinka je uporna da nosi kofere, iako Sem pokušava da joj ih otme. Nažalost, previše je trom da bi se izborio sa tim vižljastiim stvorenjem.

Kad najzad ostaju sami, Lun se osvrnu po sobi. Očekivao je, uzimajući u obzir sumu koji je izdvojio, nešto udobno, ali, iako se nagledao hotela i hotela, ovo je ipak previše čak i za njega. Tavanica je kupolasto uzdignuta, grede, namerno sirovog oblika, upečatljivo se protežu na visini normalne tavanice služeći kao nosač osvetljenja vešto uobličenog u vidu svećnjaka. Na istočnoj strani nalazi se ogromni kamin od prirodnog kamena, a nasuprot njemu prozor sa pogledom na šumu, dok su zidovi prekriveni plemenitim drvetom. Pod pokriva ručno tkani tepih, a nameštaj je kombinacija kože i plemenitog drveta. Slike na zidovima deluju skupo. – Sto mu svilenih podvezica, Donalde, nije valjda da si me doveo da budem svedok tvoga očijukanja sa ovim kokoškicama! Ne očekuj od mene da u tome učestvujem, ja volim svoju Brendu! – gunđa Sem. – Verovatno ne bi bio u stanju da odigraš ni prvu rundu sa njima – ne može se uzdržati, a da ne dirne Semov ego, ali se trudi da to učini pristojnim – kao, uostalom, ni ja. Matori smo Seme, mnogo matori – zatim, dajući mu unapred dogovoreni znak, izlazi na balkon i uključuje spravicu u džepu. Sem izlazi za njim i nezadovoljno gunđa. – Pa ipak, one jesu u neku ruku razlog našega dolaska. To su one izbeglice o kojima sam ti pričao, ma koliko, u ovakvome njihovom izdanju, to deluje nestvarno. Devojke koje si video potiču iz obližnjeg izbegličkog kampa i njihove zemljakinje su cure o kojima sam ti govorio. Pa ipak, ne znamo da li zidovi ovde imaju uši, pa će biti bolje da pazimo šta govorimo. Sada sam uključio ometač svih frekvencija, ali to ne smem prečesto činiti. Jednodvaput će to proći kao atmosferske smetnje, ali ako to prečesto budem radio, onaj ko nadgleda sobe može da se doseti odakle to dolazi. Prema tome, dok smo u hotelu, jezik za zube! Možeš li ti to? – Milijardu mu globalnih zavera! Pa zar to pitaš nekoga ko je čitav život proveo čuvajući ti leđa u tvojim poduhvatima? Naravno da mogu! II

U odaju, u kojoj je čitav zid prekriven višestrukim nizom monitora, odlučno zakoračuje zastrašujuća krupna žena, kao žilet oštrog pogleda, crna kao da je iz najcrnje Afrike. Kontrast crnilu čini platinastoplavo farbana, vojnički kratko ošišana kosa ispod šeretski nakrivljenog damskog šešira. Po slonovskom stasu očito je da preteruje sa hranom. Sva je okruglasta i u telu i u licu, a utisak pojačavaju debele usne i široki nos. Odevena u svetli kostim poslovnog tipa i nenametljivo našminkana, odaje utisak samoljubive osobe. Zabezeknuto zastaje ugledavši čoveka zavaljenog u udobni naslonjač koji pažljivo motri monitore sigurnosnog sistema. Naizgled pedesetogodišnjak, povelike trbušine i okruglastog lica, gotovo je bez vrata, kao da mu je glava nasađena direktno na ramena. Kosa je neuredna, a na uzanom orlovskom nosu nataknute su demodirane tamne naočare. Odeven je u svečanu odeću sa belom košuljom i leptirmašnom, ali na njemu to deluje kao džak. Jednostavno mu ne pristaje. Ni on previše ne ceni odevanje, što je očito po mnogobrojnim flekama i opštoj zgužvanosti skupocene odeće. Pa opet, očigledno je da baš on vedri i oblači u prostoriji, iako je Ernestina Braun direktor hotela. Njen čovek zadužen za nadzor, zbunjeno stoji postrance i nervozno gužva kapu. – Otkad ja govorim da Amerikancima ne možeš poveriti ni jedan posao, a da ne zaseru stvar do balčaka. Zar nije bilo dogovoreno da svaki gost mora biti višestruko proveren? Zar se nisi na to obavezala Ernestina? – Ali... Držim se toga, pa svaki gost je podvrgnut detaljnoj analizi mnogo pre nego što dobije koordinate naselja. U čemu je problem? – tonalitet glasa pre bi se pripisao muškarcu nego ženi. – Draga moja Ernestina, znaš li uopšte ko je pre sat vremena došao kao gost u tvoj hotel? Glavom Donald Sikert, ili ako više voliš čuveni Lun! – Lun?... Pa za njega niko nije ništa čuo već trideset godina! – zamuca ova. – Naravno, baš kao ni za mene. Pa ipak ja sam ovde, a sada je tu i Lun! Kao da si zaboravila da su lažni identiteti bili njegov specijalitet. Toliko je siguran u sebe da se nije čak ni prerušio – izgovori ovaj oštrim glasom.

– I ne samo to, već sam tvoga čoveka zatekao na spavanju! Ko zna kakve je smicalice taj đavo u međuvremenu izveo! – sad već zvuči ljutito. – Ne brinite, gospodine. Pobrinuću se za njega! Neće dočekati jutro. – Nisam baš siguran da će to imati efekta. Mnogo ozbiljnije organizacije od tvoje su to pokušavale, pa su omanule. Jedino što možeš da postigneš time je da mu daš do znanja da je na dobrom tragu. Biće mnogo mudrije držati ga na oku i nametnuti mu uverenje da je ovo samo jedna malo egzotičnija turistička destinacija. U tonu glasa oštro je naglašena nepokolebljivost odluke. Ernestina poznaje šefa i zna da joj je bolje da se povuče pre no što nastupi jedan od besnih ispada. Nije da ga voli, ali ono što od njega dobija je više no što bi očekivala i u najluđim snovima. Gospodariti ovakvim hotelom, biti svakodnevno u kontaktu sa najbogatijim i najmoćnijim ljudima sveta, za nju je ispunjenje sna. Još pre desetak godina je gladovala, a sada je gospođa sa velikim „G”! Na stranu dodatno obećanje. Zasad tek vidi svoju gojaznost, koju radije pripisuje njihovoj „adrenalin i hemoglobin” terapiji, nego sopstvenoj proždrljivosti. Uprkos preziru prema ofucanom Britancu, mora priznati da u toj terapiji ipak ima nečega. On i njegovi kompanjoni su blizu devedeset godina, pa ipak ne deluju matoro. Više se pouzda u „svoje” goste, koji bezrezervno veruju u uspešnost postupka i nimalo ne štede novac samo da bi u ravnomernim vremenskim razmacima priuštili sebi po jedan tretman. Pomalo je nervira Majnardova plašljivost. Videla je tog gosta koga on naziva Lunom. Najobičniji starkelja, nesposoban čak i da nosi svoje kofere. Kakvu opasnost može predstavljati, izuzev što njuškanje može primamiti mnogo krupnije zverke? Kretanje mu je lako kontrolisati. Pa zar njihov nadzorni sistem nije zadnja reč tehnologije? Naravno, sve po najnovijim standardima. Kad bi znala da je upravo to najveća mana njene sigurnosti, mnogo bi se više brinula. Standardi su nešto što može olakšati održavanje, ali isto tako olakšava posao onome ko standarde poznaje.

Senka kliznu kraj osoblja do glavnog razvodnog ormana instalacije. Brzo dodaje nekoliko poboljšanja. Brzina izvođenja operacije govori da itekako poznaje sistem ugrađen u „Iskušenju”. Nevažno je da li stražar spava, izvesno je da ga ne vidi. Svi komunikacioni kanali su blokirani. Ernestina Braun je spokojna. Ništa ne sluti. Donosi odluku da iznenadi poslodavce, ali tek ujutro. Dok je Majnard u hotelu neće se baviti uljezom. Ali čim ode, pobrinuće se za tu napast. III Iduće jutro Lun i Makferson se truckaju u terenskom vozilu ka izbegličkom kampu koji gosti hotela smatraju zanimljivim. Lun ništa ne prepušta slučaju i lokacija je detaljno proučena pre dolaska, tako da ne prate put, već skreću prečicom preko polja. Kao da je turobno mesto, ledenim vetrom i surovom klimom pretvoreno iz proletnjeg dana u kasnu jesen. Već izdaleka se vidi linija pravougaono postavljenih betonskih stubova, malo povijenih prema unutra, na kojima počiva žičana ograda i trajno obezbeđuje kamp. Još su uočljivije dve kule stražare sa kojih u toj ravnici pogled nadaleko puca. Put ih vodi do nekoliko montažnih objekata vojničkoga tipa, ali stražari ih ne zaustavljaju. Do samog ulaza vodi ih asfaltirani put i postoji veliko proširenje kraj ulaza, verovatno namenjeno parkiranju vojnih vozila. Kao mračna senka, grupa domorodaca se dosađuje na tome prostoru. Njihovi muškarci, sa smešnim kapicama i zavijenim cigarlucima u usnama, opušteno sede na zemlji u komplikovanom stavu i gledaju tupavo pred sebe. Njihove žene su još neobičnije. Tamna, široka odeća krojena kao da su monahinje i isto tako tamne marame obavijene oko glave i vrata daju im notu misterioznosti, pa čak i neljudskosti. Ispod potpune zabrađenosti sijaju lukavi, ispitivački pogledi koji, nekako zloslutno, odmeravaju prilaz kampu. Jedva odvajaju pogled od uznemirujuće scene. Pri ulasku u kamp asfaltirani deo se prekida i zamenjuje ga neka vrsta pločnika od starih cigala koja vodi ka širokom, zamišljenom trgu, popločanom na isti način. Oko ovog proširenja se nalaze bedne kolibe od lima i kartona, sa razastrtim ćebadima koji igraju ulogu vrata. Kolibe svojim pozicijama čine oblik prostora. Kamp

vonja po dimu, mirisu kuvanog povrća, po fekalijama i iznad svega vlage i truleži. |Neugodni miris je posledica nedostatka bilo kakvih sanitarija. Jedini izvor vode u kampu je česma u centru, gde se nalaze i dva gvozdena stuba verovatno postavljena pri izgradnji kampa, jer su zabetonirani temelji očito postavljeni pre popločavanja trga. Oko jednog stuba naslagana je gomila granja, verovatno ogrev. Vrh tog stuba krasi čudna figura. Neki svetac valjda, ali toliko nakaradno prikazan da liči na jeres. Delo nekog amaterskog umetnika, nagađa Lun. Prostori među kolibama su neprohodni zbog guste mreže konopaca na kojima se suši neverovatna količina vlažnih dronjaka. Intrigantna gvozdena skalamerija prosto bode oči, najviše nalik na graničnike koji se postavljaju na kraju pruge. Potpuno je nejasno sa kakvom je namenom tamo dovučena. Stvar je teška i nezgrapna i jasno je da su za dopremanje predmeta bili potrebni kamion i kran. Najveći deo stanara naselja besposleno sedi na zemlji buljeći prazno pred sebe. Odeća na njima, kao po pravilu, ili je prevelika ili premala. Među njima nema niti dece, niti starijih ljudi. Sem se sažaljivo osvrće oko sebe gunđajući u bradu. – Milion mu odranih pacova, kako ljudi mogu živeti ovako? – Mogu Seme, ali koliko ja znam, sve je ovo mnogo gore od onoga što se vidi na prvi pogled. Nisam ti ispričao baš sve što sam čuo od Elizabete Rajt, ali sudeći po onome što sam od nje čuo, nad ovim nesretnicima gosti našeg hotela se iživljavaju i to pod zaštitom vojnika pored kojih smo malopre prošli. Verujem da je naš status gostiju hotela razlog zbog kojeg nismo zaustavljani. Sve je to deo turističke ponude „Iskušenja”. Kao što sam ti rekao, u sve su ovo na neki način upleteni Braun, Majnard i Falkon. Mada je Rajtova njihova imena samo načula, ja sam siguran da su oni u stvari prave kolovođe svega što se ovde dešava. Ovako nešto je zaista samo njima moglo pasti na pamet... – najednom glas mu se utišava – izgleda da nismo jedini gosti na ovom veselom mestu. – Zaustavlja auto pokraj povelikih kola sa diplomatskim tablicama parkiranih na sred trga. Pažnju mu je privuklo dvoje ljudi. Muškarac je antipatični, dendijevski tip u poludugom mrkom blejzeru, ispod koga se među reverima nazire demodirana široka kravata sa grozno šljaštećim uzorkom odozgo i prugastim pantalonama i šimi cipelama odozdo. Deluje kao slika i prilika arheotipskih mafijaša iz holivudskih filmova. Međutim, žena pored njega daleko je impresivnija. Visoka je, elegantno građena i odevena u crni dvodelni kostim na kome se

očito nije cicijašilo. Savršeno zategnute crne čarape ističu vitkost nogu koje se naziru kroz proreze otmene suknje. Zakošene visoke potpetice na kratkim čizmicama stavu daju ženstveni izgled, a povrh toga jedna noga je zavodljivo savijena unatrag. Izraženi podočnjaci vešto su zamaskirani obilato nanetom šminkom, a retke trepavice gotovo se i ne spuštaju u treptaje, zbog čega podseća na pauka. Kosa joj je gusta i snažna, bogato prošarana sedim vlasima i vidi se da često posećuje frizera. U jednoj ruci, u čisto ženskom maniru drži dugačku cigaretu. Druga joj šaka počiva na nadlaktici sagovornice. Fina mreža borica zbija se oko sitnih očiju koje sa izrazom žudnje gutaju prelepu brinetu. Devojče nije tip žene koju bi u Londonu proglasili top modelom. Rasna mediteranska lepotica, bujne kose što zatalasano pada niz leđa i uokviruje slatko lice. Krase je blistave oči široko usađene iznad ravnog nosa i bucmastih obraza. Odevena je u izbledelu vunenu haljinu, nešto kao dugački džemper na zakopčavanje koji, prateći liniju tela, pada do gležnjeva, a odozdo vire malena stopala obuvena u papučice. Dve žene razgovaraju, ali starija, primetivši pridošlice, nežno dodiruje sagovornicu po obrazu, pa se okreće. Ako je to na njenom licu osmeh, onda Lun ima jak razlog za veru da šakale krasi prijatan izraz njuške. Ova mu se obraća. – Ah, pretpostavljam da ste došli da odaberete sebi neku devojku. Obiđite malo pre no što se odlučite, ove uštve obično kriju najlepše primerke. Ah, izvinite me, ja sam Glorija Ešton, a vi ste? – Lun joj poljubi slobodnu ruku – Rajt, industrijalac u penziji. Zanimljivo mesto, zar ne? – kaže naizgled veselo. – Zanimljivo?! Hmmm...Gospodine Rajt, bojim se da je mnogo zanimljivije no što vi to, izgleda, mislite. Izvinite, ja sam odabrala i sada moram da idem... a vama... Pa, želim vam mnogo sreće. – Zagrlivši curicu prilazi kolima, a uslužni vozač iskače da im otvori vrata. Devojka se pitomo povinuje vođstvu i trenutak kasnije limuzina nestaje u oblaku prašine. Sem i Lun nastavljaju kroz naselje, shvatajući da svi beže što dalje od njih. Lun se povremeno zaustavlja, proučavajući tu i tamo zidove ubogih koliba. Posle nekog vremena prihvataju činjenicu da od tih nesrećnika neće dobiti nikakvu informaciju i odlučuju da se vrate do stražara na ulazu.

Ne gube vreme u ispitivanju vojničina, već se smesta raspituju za poručnika Džonsona za koga je Rajtova tvrdila da je ozbiljno uzdrman događajima u kampu. Upućuju ih na jednu od vojnih baraka. Vojnik što sedi uz polupraznu flašu čudno ih promatra nejednakim, duboko usađenim očima. Široke usnice su stegnute, a mlohavi obrazi podrhtavaju. Izraz može biti ljutnja, ali i nezainteresovanost ili začuđenost novim i neočekivanim prizorom. – Slušajte, gospodo, devojke su unutar ograde... Dečkići takođe. Ja nisam vaše meso. – Izgovara tiho uz neobično vrludanje očima. – Na vas nas je uputila Elizabeta Rajt, ali ako vam smetamo možemo izaći. Najednom, bez najave, obrve mu se izvijaju, široki nos se nabira a brčići kao da se malo kostreše. – Rajtova! Kako li je sad kučka? Izvukla se, a ja... Ali... Šta vi ustvari želite Pretpostavljam da niste baš uobičajeni gosti hotela. – Ne, mi smo novinari. – laže Lun, raspitujući se o njegovom poslu. Odgovara da je dužnost posade jasna. Stanovnici kampa ne smeju napuštati područje ograđeno žicom – i gotovo. Na Lunovu zainteresovanost šta je razlog tako neobičnog pravila za civile, odgovara da postoje najmanje dva razloga. Prvi je što svaki pojedinac koji se odavde uputi ka severu, smesta počinje da pravi nevolje. Drugi razlog, obavijen nekim velom misterije, kod njega izaziva premišljanje, sudeći po tome što je, dotad srdačni ton glasa, spušten na poverljivo šaptanje: – Južnjaci ! Južnjaci ih love kao zveri. – Na pitanje zašto nema ljudi starijih od trideset godina vidno lakše odgovara. Ovde im ne mogu pružiti nikakvu medicinsku pomoć Odmah zatim i on ima pitanje. – Vama baš ne govore mnogo o kampu, zar ne? – Šta je to što mi ne govore o kampu? – pita Lun znatiželjno. – Ako vas oni nisu izvestili, moja zakletva me sprečava da to učinim. Najviše možete saznati od pukovnika, pa opet, nisam siguran da je to najbolji način.

Luna zanima zbog čega većina izbeglica nosi poveze oko vrata. Odgovor je neubedljiv.Džonson tvrdi da je to zbog nekog sujeverja. Ako dotada poručnik, po Lunovom mišljenju, nije nijedanput slagao, sada je naprotiv u to ubeđen. – Možda ćemo još koji put porazgovarati – zaključi Lun. Pre no što su izašli iz vojne nastambe Džonson se još jednom oglašava: – Ali moram vam reći da mi je drago videti makar jedno ljudsko biće u tom vašem letovalištu ! Izašavši iz prostorije kreću ka svom vozilu kraj kojega stoje trojica južnjaka. I dalje deluju tupavo, ali sada u njihovom stavu ima nečeg pretećeg. Sem šapće: – Ove gusarske spodobe mi se baš ni najmanje ne dopadaju, milion mu raspomamljenih ajkula. – Ni meni, ali ne znamo šta su naumili. Ne možemo ih ovako blizu stražara napasti iz čista mira. odgovori Lun isto tako tiho. – Bez obzira na zabrinutost nema drugog puta nego do kola. Najednom u rukama one trojice sevnuše oštrice. Sem u zadnjem trenutku podmeće lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremlljuje ka grlu i zadobija posekotinu. Urliče od bola, a zatim tresnuvši svog napadača šalje ga u carstvo snova. Lun je iznenađen brzinom napada i pada u prašinu sa napadačem nad sobom. Na jedvite jade zadržava mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći. Sem mu ne može pomoći, jer oko njega kruži treći napadač. Nije spretan kao nekada, ali snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika. Ne primiče se nadohvat pesnica. Uporno skakuće naokolo, trudeći se da umori protivnika. Stražari na ulazu u kamp ničime ne pokazuju da primećuju sukob i situacija postaje sve teža. Prekasno je da Lun upotrebi neko od svojih iznenađenja i protivnikov nož mu se mic po mic približava grlu, dok Sem sve više gubi korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je sve češće prinuđen da izbegava hitre ubode. Kada već

sve izgleda izgubljeno na vratima se pojavljuje poručnik Džonson sa pištoljem u ruci i ispaljuje dva metka u vazduh. Zatim okreće oružje na napadače. Ovi se naglo zaustavljaju, buljeći u njega, a zatim sklanjaju noževe, dohvataju pajdaša i bez mnogo žurbe se povlače. Džonson odlaže pištolj i prilazi Semu, dok Lun stenjući ustaje. – Ova zasekotina nije preterano opasna, što je dobra vest. Na žalost, ako su vas ove barabe napale, postoji i loša vest. Njima komanduje Ernestina Braun, direktorica vašeg hotela. Koliko ja znam o njoj, nikako vam ne preporučujem da se vratite u hotel. Ta žena je gora od zmije. Neće se smiriti sve dok vas ne dokrajči. Ali, sad se zaista pitam kakvi ste to vi novinari. Ona ne bi nikada rizikovala nestanak javne ličnosti. – Zahvalni smo vam na pomoći, poručniče i verujte mi da će doći vreme za objašnjenje svega što se ovde dešava. S obzirom na ono što sam od Rajtove čuo o vama, znao sam da vam možemo verovati, ali zasada vam mogu samo priznati da zaista nismo novinari. Kao što sam vam obećao, mi ćemo još koji put porazgovarati, a tada ću sigurno biti u prilici da vam mnogo više kažem – dobacuje Lun dok seda u kola. IV – Hiljadu mu razbesnelih gusara, onaj suvozemni kit ulješura gotovo nam je došla glave. – Lun ignoriše Makfersonovo gunđanje i odlučuje da više nema razloga da krije razloge koji su ga nagnali na ovaj poduhvat. – Sredinom februara Markinč me je nazvao i rekao mi je da postoji nešto u čemu mu je potrebna moja pomoć. Iznenadio sam se začuvši ga posle tolikih godina, ali kako sam znao da on nikada nije prestao da traži reportažu života, nisam se previše začudio kada me je zamolio da mu pravim društvo na sastanku sa nekim isluženim veteranom. Izvor je bila Elizabeta Rajt, otpušteni vojnik pod ugovorom, koja je do kraja prošle godine služila baš u onome kampu u kome smo malopre bili. Cela njena priča se može svesti na nekoliko činjenica. Kao prvo, hotel je stecište ekskluzivnog sveta, počevši od šeika i vladajućih ljudi mnogih država,

preko najmoćnijih ljudi iz krugova biznisa, sve do najuticajnijih kriminalaca današnjega sveta, ali u to si se već i sam uverio. Ono što i sam možeš da pretpostaviš je da se iz izbegličkog kampa, protivno njihovoj volji, regrutuje seksualno roblje namenjeno zadovoljavanju izvitoperenih prohteva gostiju. Ima tu i nešto što još nismo videli, ali je cilj naše misije da to dokažemo. Rajtova je tvrdila da je u stvari najveća atrakcija turističke ponude „Iskušenja” dozvola za mučenje i ubijanje izbeglica iz kampa! Ne treba posebno da ti napominjem intenzitet svoje mržnje prema mojim nekadašnjim mentorima Braunu, Majnardu i Falkonu. Po rečima gospođe Rajt, baš su oni organizatori celog ovog zločinačkog poduhvata. Nisam imao baš nikakvog razloga da sum njam u tu njenu tvrdnju, jer niti me je poznavala, niti je mogla znati da mi ti ljudi nešto znače. Slučajna podudarnost tri imena je toliko zanemarljiva da je možemo slobodno isključiti. Dakle, pre svega sam zbog njih pristao da učestvujem u ovom poduhvatu. – Milion mu globalnih zavera, sad kad smo otkriveni neće nam biti lako! Nemamo čak ni šator, a ja se bojim da su moja omatorela leđa preosetljiva na vlagu! Ima da iskijam ovaj Montenegro! – Zar će vlaga da spreči starog morskog vuka poput tebe da se obračuna sa tim pacovima? Ne brini. Rajtova nam je takođe odala neke stvari koje su se pokazale izuzetno dragocenima. Naime, ona je bila neka vrsta pasioniranog ljubitelja prirode i često je odlazila u dugačke šetnje, ne bi li izbacila iz sebe kajanje zbog onoga u čemu je nevoljno učestvovala. Njeno otkriće je i jedna dobro skrivena pećina do koje ćemu uskoro stići. Veruj mi da Markinča gotovo nisam prepoznao. Toliko je truda i spretnosti uložio u poduhvat da je to za svaku pohvalu. Najvažniji uspeh mu je to što je saznao za dve suprotstavljene struje u Pentagonu, koje zbog političkih mentora ne mogu delovati otvoreno. Jedna od tih struja stoji iza ovog monstruoznog projekta, dok je druga žarko zainteresovana za obelodanjivanje cele priče, jer bi time zadali odlučujući udarac protivnicima. Markinč je kontaktirao predstavnike protivnika projekta „Hotel Iskušenje” i dobio je svu potrebnu podršku za misiju, uključujući i vojni desant ukoliko bude u stanju da dokaže svoje tvrdnje. Odmah je od njih dobio satelitske snimke terena, kao i vojne mape na osnovu kojih sam isprogramirao simulaciju ovdašnjeg terena, a u nju sam uneo i veoma

detaljna uputstva iz opisa predela koje mi je dala Rajtova, pa ga zahvaljujući tome poznajem kao sopstveni džep – pokušava Lun da uteši staroga saborca, ali to nimalo ne smiruje odvažnu starinu. – Pećina?! I ti misliš da je to mnogo manje vlažno od šume? – Pre oko mesec dana Markinč je iskoristio ponovo naše saveznike i uz pomoć njihovih helikoptera je dopremio sav potreban materijal i ljude, koji takođe pripadaju našim saveznicima, potrebne da se oformi jedno sasvim ugodno tajno sklonište. Nisam mogao ni da pretpostavim da će nam ono toliko brzo biti potrebno, ali je dobro što je spremno. Naravno ljudi su dovedeni samo da izgrade skrovište, ali nisu više ovde, a Markinč bi trebalo da je već stigao – razjasni Lun priču o novome skrovištu. – Opa, ovo ja zovem iznenađenjem. Videću dakle i starog dobrog Artura! Ali moram ti nešto priznati. Malopre, kada smo se sukobili sa onom trojicom, shvatio sam da više nisam okretan kao nekada, mada me šaka i dalje dobro služi, milion mu morskih nemani! – žali se i dalje Sem. – Cilj naše misije nije da preduzimamo ofanzivne akcije, već da alarmiramo jedinice u stanju pripravnosti koje se nalaze na teritoriji Montenegra, čim budemo sigurni da će se njihov upad odigrati u trenutku nedozvoljenih događanja u kampu dogovor je bio više nego neophodan, jer nismo više nimalo mladi, pa je rizik da poginemo neprihvatljivo visok. Veruj mi, mnogo mi je laknulo kada si se izborio za to da pođeš sa mnom. Bez obzira na to što smo otkriveni, ono što sam planirao, ja sam i uradio. Sinoć sam bezbednosni sistem hotela bežičnim putem povezao sa skloništem, a malopre sam i u kampu postavio seriju minijaturnih kamera, takođe povezanih sa našim sistemom – razjašnjava Lun svoje dotadašnje aktivnosti. – Sirenske mu pesme, pa ti nisi nimalo gubio vreme! Dakle ostatak našeg letovanja će se svesti na buljenje u televizore, nije li tako? – brunda Sem. – Možda, ako ono što sam sinoć i danas video nepredviđeno ne promeni situaciju. Sinoć, dok sam se vraćao u u sobu, u društvu Ernestine Braun video sam nekoga koga nikako ovde nisam očekivao – Vilhelma Štrausa!

– Doktora Štrausa?! ONOG doktora Štrausa, hiljadu mu barakuda?! – Da, baš njega. Bio je načelnik mentalne ustanove u kojoj je otkrivena čudna i smrtonosna bolest kod pacijenata. Suđeno mu je zbog primene eutanazije i to je vreme kada su ga masmediji učinili poznatijim od Dr Mengelea. Međutim, kasnije je, zbog predugog suđenja, javnost izgubila interes za njega i većina ljudi nije ni zapazila čudnu presudu koja je posle skoro tri godine doneta u tome slučaju. Naime svi njegovi pacijenti su umrli od starosti, što isključuje mogućnost eutanazije, zbog čega je oslobođen svih optužbi. Imao sam priliku da vidim neke nalaze komisije i Džejn mi je potvrdila da su nalazi autopsije profesionalno izvedeni, bez ikakve mogućnosti da je načinjen ikakav propust, slučajan ili nameran. Ali neki od tih pacijenata bili su dvadesetogodišnjaci, što nikako ne odgovara nekome ko umire od starosti. Iako me je slučaj neopisivo zaintrigirao, nikada se njime nisam ozbiljnije pozabavio. Znaš i sam kakva je Džejn kada je u pitanju naš stari način života – razjašnjava Lun. – Pa te to ipak nije navelo da odbiješ matorog Artura – pecnu ga Sem. – Rekao sam ti već da su na moju odluku odlučujući uticaj imali bivši mentori Braun, Majnard i Falkon. Ali kako bilo da bilo sada smo tu, Seme. Po tvome mišljenju koliko godina ima Glorija Ešton? – Koja Glorija Ešton, stotinu mu bakalara? – zbuni se Sem. – Žena koju smo malopre videli u kampu u društvu onog krimosa i prelepe devojke – razjasni Lun pitanje. – Koliko? Pa... Četrdeset, možda pedeset? – nećka se Sem neodlučno. – Ne Seme. Njen pratilac se zove Pacov Bil i bio je pripadnik prve Braunove bande. Glorija Ešton je bila jedna od njihovih prostitutki, i po mome računanju oboje moraju imati negde oko osamdesetak godina! – Milijardu mu Metuzalema! Da ih nisi sa nekime pomešao? – prasnu Sem. – Nema šanse. Biće da smo opet na tragu neke pomame za besmrtnošču. i nije samo to ono što me muči. Njih dvoje su pouzdan signal da ona trojica

imaju veze sa ovim događajima, ali oni istovremenu čine priču gospođe Rajt vrlo izvesnom. Glorija Ešton je bila vrlo posebna prostitutka, specijalizovana za mazohiste. Bila je poznata kao Crna Udovica, utegnuta u kožu i opremljena korbačima i lancima. Njene seanse su ljubiteljima bola donosile neslućene dubine. Ali ona svoj posao nije radila poput drugih prostitutki. Poticala je iz bogate porodice i nije bila prinuđena da se bavi tim poslom. Ona je taj posao VOLELA! Sudeći po pogledu kojim je odmeravala onu devojku, ne mislim da je čeka prijatan provod. Ali o tome ćemo misliti kad budemo na sigurnom. Rana ti je sređena i vreme je da polako krenemo. – Rekavši to Lun potera kola preko šumovitog terena. Stižu zatim do neugodne močvare, ali je Lun kod kuće ovu prepreku nebrojeno puta prošao na simulatoru, pa lako izbegava duboke kaljuge i zamke živog blata, na koje ga je Rajtova sa neobičnom preciznošću uputila. Nedugo potom vidi očekivani orijentir, čudno izdubljenu stenovitu kosinu sa desne strane i kroz gustu kleku i jagorčevinu prolazi do klanca koji je, zbog nagle zakrivljenosti, nevidljiv svakome prolazniku, izuzev ako se ne nalazi neposredno pred njim. Opasnom vožnjom obilaze razbacano kamenje i pred njih izbija stenoviti zid potpuno prekriven šibljem i bršljanom. Na mestu koje je sa simulatora poznavao, zaleće se u naizgled čvrstu površinu, izazvavši time Makfersonovu psovku, ali zavesa od rastinja propušta ih u jednu, dotad skrivenu, neprijatnu pećinu. Vozeći se neko vreme kroz mrak, posle jedne izuzetno nagle okuke, stižu do širokog tunela i tu se najzad zaustavljaju. Čim motor zgasnu Sem se poče osvrtati oko sebe. – Kakvo je to zujanje, sto mu priobalnih tajfuna! – uzviknu uznemireno. – Generatori struje. Ne misliš valjda da smo priključeni na elektrodistribuciju. Ispred njih, na stenovitom zidu, ukazuju se metalna vrata. – Artur mi je rekao da je pećina već donekle bila uređena, mada pomalo ruinirana. Njegovo je mišljenje da je Nemcima služila kao bunker u Drugom svetskom ratu. To je umnogome ubrzalo njeno preuređenje – kaže Lun. Stupaju u spartanski, ali tehnološki vrhunski opremljeni prostor. U dizajniranju prostora da se osetiti duh Pentagona, jer svaki je detalj svrsishodan i vojnički uklopljen u celinu. Računari, nizovi ekrana i aluminijumski stolovi prepuni prekidača i led indikatora, smisleno

popunjavaju prostoriju, ostavljajući sasvim dovoljno mesta za lagodno kretanje i manipulisanje složenom opremom. Nekoliko okretnih stolica je raspoređeno oko uređaja, a na jednoj sedi Artur Markinč kuckajući po jednoj od mnogobrojnih tastatura. Začuvši vrata ustaje i sa osmehom na licu kreće im u susret. Semovo lice se takođe ozaruje, pa uzviknu: – Arture, stara lafčino, nisam te video sto godina! – Njih dvojica se zagrliše. – Pa, nadam se da nije baš toliko prošlo, mada smo obojica prilično omatorili. Dobro došli u novi privremeni dom! Imam jedno malo izne nađenje za tebe – iz kutije na stolu vadi par povelikih revolvera – eto, to je za tebe. – Sto mu brodskih topova, moji koltovi. Odakle li si ih izvukao? – To bih i ja voleo da znam s obzirom da su se nalazili u mome podrumu – obrati se Lun Arturu. On se okreće ka Lunu sa ustezanjem na licu. – Šta je to sa tobom, Arture? Nešto se loše dogodilo otkad si ovde? – Neee...Ali... Ima jedno.... nešto... – dok on nesigurno traži pravi izraz, iza njih odjeknu ženski glas: – Videla sam te lepotice na monitorima, i drago mi je što sam privremeno napustila slikarsku školu! A koltove sam Arturu, zajedno sa još nekim sitnicama, ja predala. – Džejn! Tako mi... Izvini... Šta ti radiš ovde? – zabezeknu se Lun. – Čuvam svog muža, eto šta radim. Možda bih ja to tebe trebalo da pitam. Poznavajući te, ni najmanje me nije iznenadila neočekivana Arturova poseta. Dakle, evo me ovde i ne pokušavaj da mi se opet izmigoljiš! Uostalom ono što mi je Artur ispričao čini da verujem da će vam još jedan saradnik vrlo dobro doći!

Kosa joj je osedela, lice joj je prekriveno borama, ali i dalje je vitka i skladno građena. Pokreti su joj živahni, a oči blistaju onom istom vatrom kojom ga je davno očarala. Istovremeno je i zbunjen i sretan zbog njenog prisustva. Za trenutak misli da bi trebalo reći neko opravdanje, ali već idućeg trena shvata da je to suvišno. Ona mu je već sve oprostila. V Od 24. aprila počinju sa prismotrom hotela i izbegličkog kampa, što je, uprkos programu koji na monitore dovodi signale kamera koje registruju pokret, izuzetno monoton posao. Zbog toga se dele u dve grupe. Jednu čine Lun i Džejn, a drugu Sem i Artur. Dok jedni nadgledaju događaje, drugi se odmaraju i obratno. Prve teškoće se odmah pokazuju. Hotel ceni privatnost gostiju i sobe nisu pod video nadzorom. Neke od kamera su fizički isključene, a neke prikazuju prostorije u kojima se ništa ne dešava. Hodnici, holovi hotela, kao i sobe posluge jesu vidljivi, a slike deluju kao iz javne kuće. Posluga udovoljava gostima u svakom pogledu, što je očigledno po prisnim zagrljajima kojima ih gosti uvode u sobe. Neobičan je hotelski nadzor teško naoružanih stražara koji u podjednakim vremenskim intervalima patroliraju duž objekta. Ni u kampu se ne dešava ništa alarmantno, ako se izuzmu česte posete gostiju hotela pri kojima redovito odvode nekog, pa se nedugo potom pojavljuju na hotelskim kamerama. U pratnji gostiju hotela pri posetama kampu uvek su čudni domoroci. Južnjaci, kako ih je Džekson nazvao. Lako je zaključiti da se stanovnici kampa od neobičnih ljudi strahovito boje, i to, začudo, više od zakrabuljenih žena nego od muškaraca. Rado se pokoravaju zahtevima gostiju, samo da bi držali pratioce što dalje od njih. Odvedene izbeglice tretiraju poput stvari. Po njihovim izrazima je očito da su tamo protiv svoje volje, ali se disciplinovano pokoravaju nadmenim gostima hotela. Da ih dovode u cilju erotskih igara nema nikakve sumnje, jer su bezobzirno ponižavani, najčešće od svih gostiju koji bi se zatekli u holu, a zatim na ponižavajući način odvođeni do soba. Njihove su sudbine nadalje nepoznate, ali uprkos prvobitnom strahu, saznanje da se naizgled nepovređeni vraćaju u kamp umiruje posmatrače nemilih scena. Sve viđeno

ukazuje na neljudsko zlostavljanje izbeglica, ali to ni u kom slučaju nije razlog za pokretanje vojne akcije. Tako protiče dva dana, a da se svakodnevna rutina događanja nimalo ne menja. Prvu neobičnu stvar primećuje Sem. Siguran da devojka, koju je Glorija Ešton odvela iz kampa, nije ništa nosila oko vrata, zapaža da joj je, po povratku, grlo obmotano. Pregled starijih snimaka, potvrđuje pravilo. Svi povratnici tek po povratku vezuju marame oko vrata. Slažu se da se u tome krije neki važan deo priče, ali šta bi to moglo biti – mogu tek da naslućuju. U hotelu je najmanje šest propisno uniformisanih medicinskih sestara i barem dva lekara. Ordiniraju u jednoj podrumskoj prostoriji u koju posmatrači nemaju uvida. Vide ih tek u prolazu. Mane korištene tenhologije otkrivaju sasvim slučajno. Računari im na ekrane dovode samo prizore aktivirane pokretom. Zbog toga ne obraćaju pažnju na neke delove hotela. Slučajni prolazak medicinske sestre za trenutak aktivira jednu kameru koja prikazuje vrlo neobičan prizor. Vrata izrađena od kvalitetnog čelika, obezbeđena alarmnim uređajem, šifriranom bravom, pa i kamerom koju su potpuno ispustili iz vida. Zapostavljeni prizor ručno dovode do monitora i fiksiraju prikaz prizora koji upućuje na neku dobro skrivenu tajnu... To su uglavnom sve novosti koje su saznali do 27. aprila. Noć je i Lunova smena tek što je istekla. Gotovo da i nije svestan da je zaspao kada ga Sem grubo budi, uzbuđeno ponavljajući da su snimili scenu koju neizostavno mora videti. Hitro ustaje, pazeći da ne probudi Džejn. Ugledavši ga, Artur odmah pušta snimak kamere što pokriva kancelariju direktora hotela. Ernestina Braun, u najelegantnijem izdanju, udobno je zavaljena u fotelju, a malo podalje stoji jedna od hotelskih sluškinja, devojka izuzetne lepote. Verovatno još nije prevalila ni osamnaestu. Neko vreme crnkinja ignoriše devojku ispijajući piće sa očiglednim uživanjem. Zatim odlaže čašu i lagano se okreće sa neobičnim izrazom na licu. Ruka se nehajno podiže i poziva devojku da priđe. Spustivši pogled približava joj se nevoljko pokrećući noge. Kad joj žena grabi ruku, deluje kao da stavlja okov. Krupna šaka se pomera od majušnog zglavka ka laktu. Zatim se

staričin pogled spušta i više ne gleda sluškinju u oči, nego prati sopstvenu ruku kako klizi duž devojčine tanane podlaktice. Dohvata joj i drugu ruku, a devojka se umiruje. Sad se obe krupne šake pokreću duž lepih devojčinih ruku, pažljivo ispraćene Ernestininim buljavim pogledom. Devojka stoji mirno, ispravljenih nogu, a ruke joj se pomeraju kao beživotne u skladu sa pokretima crnkinjinih ruku. Gazdarica potom diže pogled, stežući joj snažno zglavke i gleda devojčicu u oči. Očito je da se igra ne dešava prvi put. Vidi se to po sjaju u Ernestininim očima i po rezigniranoj mirnoći devojke. Dok tamna ruka, sada otvorenih dlanova ponovo počinje da se diže duž podlaktica, ovaj put do samih ramena, ženin pogled nedvosmisleno počiva na linijama tela odevenog u izazovnu uniformu. Njene ruke, vrativši se istim putem, nastavljaju put do devojčinih bedara. Tu njene tamne šake, u kontrastu sa snežno belom uštirkanom keceljicom, počinju kružiti po curicinim bedrima. Zatim prelaze preko stomaka, da bi nastavile opet preko bedara prethodno istraženim putem. Neobično uspravno držanje devojke naglašava vitkost struka, a duge noge, koje njena haljina izdašno otkriva, deluju predugim zbog vrtoglavo visokih potpetica. Bokovi su joj široki i naglo iskaču između vitkih nogu i tanušnog struka. Tamna kosa uvezana je belim tračicama u kike koje padaju na oba ramena. Duboki dekolte otkriva zamamni deo tananome telu nesrazmerno bujnih dojki. U drugim uslovima devojka bi bila fotomodel ili glumica, ali u ovome beznađu, tek je igračka zastrašujuće žene. Ernestinine se ruke pomeraju na njenu stražnjicu i pritisnuta njenim šakama haljinica se pripija uz nežnu liniju guzova. Krupne šake odmah nastavljaju penjanje uz bokove i struk, sve do dojki da bi i one bile mažene, pa onda bolno stezane. Kao da su joj devojčine grudi dosadile, starica grabi curu za potiljak, tačno na mestu gde se kike dele. Devojčini pokreti kojima prati crnkinjinu ruku odaju da su najnežniji pramenovi kose uzica kojoj se povinuje. Ernestina je čas vuče sebi, čas uspravlja ili naginje unazad, sve vreme joj jako trzajući kosu na zatiljku. Curica je sva u suzama. Posle nekog vremena ženina ruka se odvaja od njenog potiljka i kada se golema crna šaka otvara, iz nje se prosipaju iščupane vlasi. Potom se crnkinjina ruka vraća na služavkin vrat privlačeći ga sebi. Uspravnih nogu, cura se prosto prelama u struku da bi se sagla. Dva lica u potpunom kontrastu, jedno debelo, podbulo, crno i drugo belo i filigranski ocrtano kao od porcelana, za trenutak se dodiruju usnama, a onda se Ernestina povlači ne ispuštajući žrtvu. Mlohavo telo je udobno zavaljeno, jedna ruka steže devojčicin zglob, a drugim joj miluje vrat. Devojka je prisiljena da zauzme

stav gotovo pod devedeset stepeni nagnuta ka Ernestini. Njena šminka je razmazana po licu, a sa zatiljka teče krv. Slobodna ruka položena je na leđa i deluje poput igračke. Oblinu listova sada kvari napinjanje mišica u naporu da održi neugodni položaj, a njena šaka, iako naizgled mirno položena na leđa, grči se odajući veliki napor. Najednom, bez najave, curica je odgurnuta i ona staje uspravno pred gazdaricu, kao da se ništa nije desilo. Ernestina se leno uspravlja u fotelji, nadlanicom briše usta i blago se pljeska po kolenima ne gledajući u devojku. Ova pitomo prilazi sa strane i akrobatskim pokretom se presamićuje preko direktoričinih butina. Ernestina lagano dohvata kraj haljinice i visoko je zadiže otkrivajući bedra i struk sve do granice koju čini uvezana keceljica. Zatim joj pažljivo smiče gaćice do kolena, pa isto ponavlja i sa obe podvezice. Provlači prstom između njenih savršeno oblih guzova i miluje joj nežno stražnjicu. A onda snažni zamah otvorenog dlana zadaje prvi udarac. Celo devojčino telo se trza. Leno, tamna ruka se podiže i žustro se ponovo spušta. Devojčina bela koža boji se u rumeno tamo gde ženina ruka neumoljivo mlati. Svaki novi udarac dodaje intenzivniju crvenu nijansu, a udarci se spuštaju jedan za drugim – odmereni, snažni, neumoljivi. Služavkino lice je zgrčeno, a poluotvorene usne otkrivaju zube toliko stegnute da se čini da samo što ne popucaju poput kristala. Oči su joj sklopljene i glava se trza pri svakom udarcu. Ženu njeni pokreti ometaju, pa dohvata slobodnom rukom devojčinu kosu, što je umiruje, tako da može nastaviti sa udarcima koji se spuštaju poput metronoma. Batine najzad prestaju i curica se uspravlja. Bez žurbe crnkinja joj odvezuje mašnu na kecelji. Kada ona padne na pod, devojka prilazi i Ernestina joj raskopčava haljinu. Lagani pokret curicinih ramena dovršava započeto. Najzad curetak iskoračuje iz gaćica i na njoj ostaju samo zarozane čarape i cipele. Gazdarica pljeska naslon fotelje. Ona se spušta se pokazano mesto. Starica u savršenom, po meri krojenom kompletu, toliko je krupna da elegancija ne sakriva salo koje se preliva preko elegantnih cipela. Deluje kao da je Ernestina potpuno nezainteresovana za devojku. Maramicom pažljivo briše ruke. Služavkine butine su malo razmaknute i njen pažljivo depilirani procep drhturi među preponama nežnim kao dečijim. Na okruglim bokovima oštro se ocrtavaju bedrene kosti, a telo se sužava do savršeno urezanog pupka. Dojke joj štrče poput lopti uzbudljivo našušurenih bradavica. Gazdarica uredno savija maramicu i vraća je u džep. Povlači rukave kostima do lakata otkrivajući time debele smežurane

podlaktice. Okreće se prema devojci i miluje je po kosi. Drhti, ali pokorno se priljubljuje uz gospodaricu. Tamna žena lagano uklanja povez sa njenog vrata, istovremeno polažući drugu šaku na curino bedro. Ispod poveza na vratu pojavljuje se jedva uočljiva nezarasla ranica. Ernestinine usne se pripijaju uz ranu, dok joj se ruka spušta niz devojčina ramena i leđa. Prisutni jasno vide usisavajuće pokrete crnkinjinih obraza. Ako je i bilo ikakve sumnje u to šta Ernestina isisava iz devojke, tanki potočić krvi koji se sliva niz sobaričino rame, potpuno je otklanja. Crnkinja sisa curicu, istovremeno prelazeći rukom sa bedara na međunožje koje počinje da miluje. Morbidnost scene pojačavaju stroge linije Ernestininog sakoa, bež šal uredno obmotan oko vrata, savršene ivice suknje koja dopire do listova i lice crno kao noć, otromboljeno od lagodnog života. Krupna šaka drži njenu intimu i ritmično steže kao da mesi testo. Neko vreme jeziva scena se ne menja, zatim Ernestina odvaja usne od devojčinog vrata, podriguje, pa izvlači maramicu kojom pažljivo briše usne. Devojka ustaje, kao posle rutinskog posla, podiže odbačenu maramu kojom obmotava vrat, a zatim kupi odeću i napušta kancelariju. Markinč zaustavlja snimak i upitno gleda u Luna. Odgovor na nepostavljeno pitanje dolazi sa vrata sobice za odmor. Džejn je takođe posmatrala bizarnu scenu. – Donalde, ovoga puta si se upleo u zaista čudne stvari. Strah, erotika, ispijanje krvi, sve ono što se vezuje za legende o vampirima! – Pozovimo interventnu jedinicu, sto mu zubatih krvopija! – žesti se Sem. – Ne, njih možemo pozvati samo ako se ovo dogodi u kampu – odvrati Artur. – Pa moraćemo naći neki odgovor na ovu zagonetku – zaključi Lun. VI Poručnika Džonsona pred samu zoru nemilosrdno drmusanje budi iz slatke izmaglice sna. Otvara oči i shvata da je još uvek mračno kao u rogu i da nikako nije vreme za ustajanje. Ljutito se brecnu na priliku nad sobom, pa

tren kasnije shvata da se ne radi o njegovom vojniku. Napreže pogled, ne bi li razaznao mračnu prikazu, zatim pomišlja da je neko iz hotela. Samo oni znaju da banu u ovako nemogućem trenutku. Stomak mu se grči od same pomisli i mrzovoljno mumla: – Kakve li ste samo sada grozote smislili? Do vašeg praznika ima još puna tri dana. Nisam u stanju sada da okupim ljude – okreće se na suprotnu stranu. – Znači, dragi poručniče, vi ipak znate mnogo više nego što ste mi to odali prilikom našeg prvoga susreta. Predlažem vam da pokušamo da razgovor povedemo od početka – glas koji mu se obraća je toliko sugestivan da ga obuzima slabost – vi ne odobravate sve te užase, vas boli sve to ispijanje krvi i maltretiranje vaših štićenika, vama je to teret oko vrata. Teret koji postaje sve teži i teži... – zaista, poručnikova glava počinje da se povija kao da mu je nevidljivi kamen okačen oko vrata. Lun, jer to je on, dobro zna da je poručnik izuzetno podložan hipnotičkoj sugestiji i to iz najmanje dva razloga. Prvi razlog je opšta slabost vojnikove psihe zbog konstantne alkoholisanosti, a njegove dugotrajne dileme i griža savesti zbog posla koji obavlja predstavlja drugi, možda i jači razlog za primenu hipnoze. Treba samo malo pogurati u pravcu nesigurnosti koja ga i bez sugestije izjeda, da bi izvukao dragocene informacije o događajima u kampu. Poručnikov pogled postaje staklast i pravo je vreme za postavljanje pitanja. Mora mu pažljivo pratiti tokove misli. – Dakle, pripreme za praznik su izvršene? – Očito veruje da je iz hotela. – Pripreme? Pa zar ja da pripremam vaše užase? To rade južnjaci i ona veštica Glorija Ešton. Obećali ste mi prevremenu penziju ako zažmurim dok se ona bavi svojim stvarima. Zar nije rečeno da je moje samo da držim robove u kampu? – Džekson nije baš nevinašce.. – Naravno, naravno, i da im se pije krv – Podstrekuje ga Lun, – Ne želim da znam šta vi radite na svome veštičjem prazniku. Zar mi nije dosta onih desetak neobeleženih koji se nikad ne vraćaju iz hotela!?

– Naravno, neobeleženi. – znači, odvedeni se i ubijaju, pomisli Lun. – Pa da... One koje poštedite obeležavate tim vašim crnim maramama. – Poštedimo ih, naravno... – Nešto zna, ali za isisavanje krvi ni najmanje. – Pa, izuzev malo jebačine... – Naravno, on veruje da ih odvode zbog seksa. – Dakle, na prazniku ćemo popiti krv. – Ipak on to povezuje sa tim praznikom. – Ahhh... Sad mi je lakše. Onda znači neće biti onih strahota sa južnjacima? – Lun tek što zausti sledeće pitanje, kad bliski pucnji i vika skreću Džeksonovu pažnju i on se naglo budi iz transa. Razvoj događaja nikako ne ide Lunu u prilog, pa odlučuje da se što pre povuče, znajući da sad nije preporučljivo ulaziti u sukob. – Šta?! Ko si ti? UZBUNA! – Prodera se Džekson videći mračnu prikazu na ulazu. Tren kasnije prilika nestaje, a on postaje svestan pucnjeva i topota nogu u neposrednoj blizini. Bori se sa bolom u glavi i izlazi zureći u mrak. Sledećeg trenutka shvata da stanovnici kampa beže na sve strane. Uleće u kontrolnu sobu i oglašava se zavijajući zvuk sirene, a reflektori obasjavaju okolinu kampa. Stražari nepokretno leže pokraj kapije, a malo dalje leži nekoliko južnjaka. Ipak, zna odakle pucnji dopiru. Ko god da je ovo izveo, nije računao na južnjačke patrole koje vrebaju po okolnim šumicama. Ovo nije prvo bekstvo koje štićenici pokušavaju, ali koliko vidi, jeste najmasovnije. Tren kasnije njegovi ljudi izleću iz objekata i kreću u poteru. U međuvremenu i Lun shvata da su žitelji kampa iskoristili omamljenost stražara gasnim projektilom i pobegli iz ograđenog prostora. Verovatno su negde naleteli na skrivenu patrolu i to mu je poremetilo sve planove. U jednom trenutku pomisli da je otkriven, jer mračna prilika zastaje pred njime. Oboje zastaju, a onda Lunu dopire do mozga da je to jedan od begunaca, pa mu daje znak da bude tih. Izgleda da ovaj shvata da mu Lun nije neprijatelj i primiruje se kraj njega. Zvuci potere se udaljavaju ka severu i njih dvojica oprezno kreću u suprotnom pravcu. Lunov saputnik je tih i disciplinovano prati svog neočekivanog saveznika. Posle nekog vremena, trudeći se da budu što tiši, stižu do mesta na kome je Lun ostavio

vozilo. Lun uskače, ali pridošlica se koleba. Tek posle podugog ubeđivanja, shvativši da ne zna engleski, Lun uspeva pomoću znakova da mu razjasni da nema prema njemu loše namere. Kada pratilac najzad uđe u kola, Lun pokreće snažnu mašinu i ispraćeni pucnjavom nestaju u noći. Čim malo odmakoše, Lun menja pravac i skreće prema skrovištu, razmišljajući o Džonsonovim rečima. Uglavnom se poklapa sa onim što je čuo od Rajtove, s tom razlikom što Džonson ima konkretna saznanja o ubistvima izvršenim u hotelu. Za razliku od Rajtove, koja je bila običan vojnik, Džonson je oficir i samim tim je donekle upleten u sve te mračne poslove. Griža savesti ni najmanje ga ne oslobađa odgovornosti za to što štiti dugotrajnu nasilnu seksualnu zloupotrebu nesretnih ljudi, što je, u svakom slučaju, ono u šta veruje. Još gore je što zatvara oči pred očitim ubistvima. Sitni šićardžija koji zarad penzije svesno zatvara oči pred nespornim robovlasništvom, pa i ubistvima ljudi koje bi trebao da štiti. Rajtova je takođe pominjala veliki skup pri kome se zlostavljaju stanovnici logora. Kakav „praznik” bi mogao biti događaj od koga se ježi čovek koji štiti ubistva, ne može ni da zamisli. Rajtova taj „praznik” nije lično videla, jer je sudbina htela da baš tada bude na odsustvu, ali je od kolega čula za neke strahotne detalje događaja koji se odvijao negde u rano proleće. Ta priča joj je najzad razorila živce i lekarska komisija ju je jednostavno demobilisala pre vremena. Džonson je rekao da događaj treba da se desi za tri dana. Slučajno se sa saradnicima nalazi u pravo vreme na pravom mestu. Sudbina je još uvek na njegovoj strani. Treba sačekati događaj i javiti armiji... Ali to nije ono zbog čega je došao. To rešava sudbinu nesretnika u kampu, ali ne završava potragu za ljudima koji stoje iza svega ovoga. Neljudima koje progoni celoga života. Neljudima koji su mu ubili roditelje. Oseća da tu ima još mnogo neodgovorenih pitanja. VII Ernestina Braun prezrivo odmerava Vilhelma Štrausa. Nevoljno priznaje da bez umeća antipatičnog lika od celog projekta, pa ni od njene direktorske pozicije, ne bi bilo ništa, pa ipak nikada joj se nije dopadao taj čovek. Jednostavno tip igra u drugoj ligi. Ništa ne pomaže docina napadna

ljubaznost koju pokazuje prema njoj svaki put kada se susretnu. Doktora Štrausa gazde smatraju važnijim od nje i to u njoj pobuđuje ne baš zanemarljivu zavist. Još više ga prezire zbog toga što je on jedini od prisutnih koji nikada nije koristio sopstvenu terapiju, što je više no očito po ruiniranosti Štrausovog lica i tela. Sav je izboran, mlohav, opušten, okruglast, ćelav i večito neuredan. Jednom rečju mator. Ne može više da svlada odvratnost, pa skreće pogled i radoznalo odmerava ponositi stav i zategnuto telo Glorije Ešton. Uverena je da su njih dve veoma slične. Nelagodno joj je zbog mrkog pogleda Pacov Bilija i naglo spušta pogled. Zaista je plaši. Začudo, uprkos Ernestininoj zavidljivoj prirodi, Eštonovu smatra ženom dostojnom divljenja, iako je u hijerarhiji daleko iznad nje. Čak ni Glorijin prezriv odnos prema njoj u tome ništa ne menja. Kad u prostoriju nehajno stupi suvonjavi čovek klerkgeblovskih brčića u pratnji dvojice južnjaka iznebuha zavlada tajac. Gospodin Rajt očito nije u vrhunskom raspoloženju. – Svi znate šta se noćas desilo, pa to neću još jednom opisivati. Naša mala tajna je otkrivena i pitanje je dana kada će se događaji početi odvijati jako nepovoljno po naše poslove. Čovek koji je izveo jučerašnji napad je neko koga ne smemo potcenjivati. Glorija možda pamti dečaka koga smo davno bili usvojili, ali se u vreme kada se oteo kontroli i postao napast, već bila posvetila opsenarskim aktivnostima. Ostali ga verovatno znaju bar po čuvenju. Majnard ga je video i to baš ovde u hotelu – izgovorivši to odmerava Braunovu, zbog čega debelu crnkinju obliva hladan znoj. – Radi se o Donaldu Sikertu, alias Lunu! To je najneprijatnija uhoda koju smo mogli zamisliti. Dame i gospodo, iskušenje pred nama je veliko. – Ne dopada mi se tvoja opaska o opsenarstvu, Rajte. Bojim se da tvoja ograničena moć shvatanja ne prihvata činjenicu da si samo zahva ljujući drevnim receptima sestrinstva još uvek mlad! – Oglasi se Glorija Ešton. – Nisi u pravu ni što se tiče mojih informacija o Donaldu Sikertu. Doduše, u kampu ga nisam prepoznala, ali dobro znam sa kime imamo posla. – Polako Glorija, nemamo vremena za tvoju uvredljivost – odvrati Rajt mirno – ako problem ostavimo nerešen naš prijatelj će rovariti sve dok ne

otkrije sve delove naše male tajne, a to nam ni u kom slučaju ne odgovara. Sad nam preostaje samo jedan izbor, a to je da ga pronađemo i likvidiramo. – Moji ljudi ne mogu napuštati kamp – oglasi se visoki čovek iz ugla sobe. – Posle ovako masovnog pokušaja bega bojim se da će pitomci biti veoma nedisciplinovani. Zahtevao sam pojačanje, ali ono će biti raspoloživo tek za dve nedelje. Dotle ne mogu rizikovati odsustvo niti jednog čoveka! – Bojim se generale da to nije dobra vest – Rajt se okrenu ka njemu. – Na raspolaganju imamo ove momke – teatralno pokazuje na pratioce – ali pitanje je koliko će oni biti savesni ako je reč o lovu na nekog Britanca. Što se tiče naših štićenika oni su veoma pouzdani, jer između njihovih naroda stoji vekovna mržnja, još više pojačana nedavnom nadmoći severnjaka. Nema toga što oni neće učiniti da stanovnici kampa što više pate. Najzad begunce su oni pohvatali, a ne vaši marinci. Međutim, prosto ne znam čime bi ih naterao da iz vida izgube iskonske neprijatelje samo da bi se lomatali po bespuću tražeći neku, za njih, beznačajnu ličnost. Možda bi mogli da ih zamenimo. Marinci bi pošli da traže Luna, a moji momci bi za to vreme čuvali kamp. – Rajtu to deluje logično. – Bojim se da bi to izazvalo mnogo nepotrebnih rasprava među mojim vojnicima. Posle svega što su videli i komande da se kamp ni po koju cenu ne sme ostaviti bez zaštite, jedno takvo naređenje bi ih moglo pokolebati u veri da sve ovo rade zbog širenja demokratije – poslednja misao izaziva ironičan smeh među okupljenim ljudima. General Alister, međutim, ne menja izraz lica. – Čini mi se da vaše vickasto raspoloženje nimalo ne odgovara trenutku. Ako mislite da je Pentagon pod totalnom kontrolom nas četvorice koji smo se odlučili za podršku vašem projektu, grdno se varate – nastavlja Alister. – Podršku projektu koji vam je doneo besmrtnost – ispravlja ga Glorija Ešton. – Naravno, baš tom projektu – besno je odmeri Alister porumenevši.

– Pa ipak to ne menja činjenicu da moje ljude ne treba nikako postavljati u situaciju koja će podsticati njihove sumnje. Ukoliko glasine o projektu dospeju do naših protivnika, celo će ovo mesto jednostavno nestati! – Problemi se zaista usložnjavaju. Ostaje samo da sa malim brojem najvernijih ljudi pretražimo okolinu, žbun po žbun, ili da iščekamo to pojačanje. Ali tu se postavlja jedno pitanje. Očito je da naš neprijatelj na oku drži kamp, a hotel izbegava. Više je nego izvesno da je general Alister u pravu kada govori o ukidanju projekta u slučaju da se glasine rašire pre vremena. Najzad, priznajmo da smo sve naše resurse koristili samo za svoje potrebe. Besmrtni vojnici koje bi trebalo prikazati javnosti nisu još ni u početnoj fazi ispitivanja. Ali pitanje o kome sam govorio je ovo: zašto se Lun okomio na kamp? Odgovor se nameće sam po sebi – kao i nama i njemu je poznato da Pentagon nije homogen. Ukoliko u kampu, koji je pod njihovom nadležnošću, dođe do neobičnih događaja može da alarmira naše neprijatelje. Zbog toga predlažem odlaganje planirane operacije. – NE! – Vrisnu Glorija Ešton sa izrazom neopisive strave na lepom licu. – Nemate pojma sa kakvim užasom ćemo se suočiti ako se Valpurgiska gozba odloži! Žrtva mora biti prinesena bez obzira na okolnosti! Svarogov simbol očekuje ono što mu pripada i ne bude li to dobio teško nama! – Hmm... Ti to ozbiljno? Doktore? – zamišljeno se Rajt okreče Dr Štrausu. – Ne znam mnogo o veštičjim sabatima, ali znam da je nekoliko nerešivih problema u tretmanu rešeno zahvaljujući memljivim drevnim rukopisima koje mi je Glorija ustupila. Ali čak i kada ne bi bilo tako, ona bi bila u pravu i sa čisto naučnog gledišta. Svi gosti, uključujući i vas, primili su kritičnu dozu nosferatusa pre dva dana. Ako za tri dana nivo adrenalina ne bude dovoljno pojačan, doći će do degeneracije, a zatim do odbacivanja... – Ukratko, recite to ukratko! – Nervozno ga prekida Rajt. – Umrećete od starosti, baš kao i moji prvi neuspešni eksperimenti! – U prostoriji zavlada tajac.

Lica prisutnih se smrknuše i pokreti im postaju nervozni pokazujući time da ih je Štrausovo objašnjenje potreslo. Rajt prekida tišinu: – Pa, onda ćemo rizikovati. Bili, ti od ovoga trenutka preuzimaš ulogu direktora. Oprezno nastavi pripreme... – ŠTAAA! – Urlik Ernestine Braun izražava neopisiv bes. Rajt se okreće. – Da, i za Ernestinu imam jednu novost. Zar ti Majnard nije izričito zabranio da napadaš Luna? Da nije bilo tvoga nesmotrenog poteza Lun bi nam bio pred očima i ne bismo ni izbliza bili u ovakvom haosu – hladno je posmatra. Ernestina se besno brani: – Da nije bilo onog poručnika, taj vaš Lun bi odavno bio mrtav! – Zar optužujete moje ljude za sabotiranje? – Ljutiti Alisterov glas je prekida – taj čovek je u Džeksonovim očima bio gost hotela, a naređenja koja je dobio su bila da se na području kampa gosti hotela moraju odbraniti od svakog vida agresije, bez obzira na okolnosti! On je upravo to i učinio. – Naravno, generale, naravno. Ali Ernestina mora biti nagrađena zbog preduzimljivosti – Rajt naglo iz futrole ispod pazuha trže pištolj. Međutim, Ernestina Braun je odrasla u Harlemu i njeni instinkti je upozoravaju na promenu u Rajtovom glasu. Neverovatnom brzinom za tako krupnu ženu, ona se baci kroz zatvoreni prozor na ulicu ekstravagantnog naselja. Pucnji i tresak prozora zvučno upotpuniše njen neverovatni beg. Svi su dvostruko šokirani. Niko nije očekivao Rajtov napad, a još manje od toga munjevitu reakciju ogromne crnkinje. Motor što se nedaleko pokreće, a zatim škripa guma, objavljuje da se Braunova dočepala kola i bezglavo beži pred smrtnom opasnošću. Rajtovi pratioci izjuriše iz kancelarije gotovo pre no što su krhotine razbijenog okna dodirnule patos i samo tren potom, prisutni začuše urlik još jednih kola koja hitro startuju. VIII

Lunov povratak u skrovište dočekan je sa velikim olakšanjem. Preko kamera u kampu ispratili su uzbunu i sve dok se Lun nije pojavio, niko nije znao šta se događa. Informacije koje donosi unose još veću nedoumicu nego morbidna scena sa Ernestinom Braun. Begunac iz kampa im zbog nepoznavanja engleskog jezika nije od koristi, pa moraju doneti kakvetakve zaključke na osnovu onoga što im Lun saopštava. Oko činjenice da se ponekad odvedeni nikada ne vrate u kamp, brzo su se usaglasili. Na osnovu svega viđenog nije teško zamisliti najbizarnije erotske igre, koje su lako mogle dovesti i do smrtnog ishoda. Mnogo je teže definisati „praznik”. Više je nego jasno da se radi o nečemu jezivom, ali šta bi to moglo biti niko nema ideju. Jedino Džejn ima nekakvu zamisao, ali je na klimavim nogama. Po njenom mišljenju noć između 30. aprila i 1. maja vreme je veštičjeg sabata, kada se neretko u nekim neopaganskim kultovima, prinose žrtve mračnim božanstvima. Te žrtve, u ekstremnim slučajevima, mogu biti i ljudske. Njena teorija ima nekoliko ozbiljnih nedostataka. Kao prvo, Pentagon je suviše realna moć da bi se bavila satanističkim obredima i praznoverjima. Prevladalo je mišljenje da trojica ovejanih gangstera ne bi poveli ovakvu akciju ako u njoj ne vide veliku materijalnu dobit. Džejnino insistiranje na činjenici da su mnogi gurui zaradili bogatstva ne pomaže, jer gosti hotela su vrh svetskoga krema i samim tim prilično otporni na sve vrste ucena. Pošto se u ovome nisu složili, na red dolazi sledeća sporna činjenica. Da li je vreme za pokretanje specijalne jedinice? Džejn smatra da je to neophodno, Lun je neodlučan, ali najzad preovladava Markinčovo mišljenje, po kome prerano pokretanje akcije može imati katastrofalne posledice. Ipak radiovezom javljaju komandi da je najverovatnije vreme akcije noć između 30. aprila i 1. maja. Najzad je dogovoreno da se nastavi osmatranje hotela i kampa, a ako prilike dozvole i da se nekako postave prislušni uređaji. Pridošlica se pokazuje izuzetno korisnim, jer u znak zahvalnosti zbog neočekivanog spasa preuzima na sebe ulogu hausmajstora. Neprestano je zauzet čišćenjem, pripremom obroka ili finim podešavanjem tehnike u koju se očito dobro razume. Posebno iznenađenje izaziva brzina kojom rastavlja i sastavlja Semove revolvere koji su mu povereni posle upornog insistiranja. Momak se izuzetno dobro snalazi sa oružjem i snabdevaju ga jednim od uzija koje su držali u rezervi. Tako nastaviše sa dosadnim osmatranjem neprijatelja. Već istoga prepodneva u hotelu se održava sastanak glavešina

tajanstvene organizacije, baš u vreme Lunovog dežurstva. Rajtova pojava izaziva pravu uzbunu, pa su Sem i Artur smesta probuđeni. Lun je pretpostavljao da su tri gangstera smeštena u naselju oko hotela, negde gde ne postoje kamere, ali sve dosad za takvu pretpostavku nije bilo dokaza. Dodatno uzbuđenje izaziva njegova neverovatna mladolikost, ali to je od sekundarnog značaja. Lun, uprkos Džejninom protivljenju, odlučuje da se prišunja hotelu kako bi otkrio lokaciju na kojoj se nalaze njegovi neprijatelji i po mogućnosti tamo podmetne prislušne uređaje. Tako ekipa sastavljena od Luna, Sema i mladog severnjaka, pre no što je sastanak došao do vrhunca, kreće ka hotelskom kompleksu, ostavljajući Džejn i Markinča da preko monitora prate događaje u hotelu. Nadomak naselja pred njima se pojavljuje neočekivana prepreka. Jedno vozilo je pribijeno uz ogromno jasenovo drvo, a drugo, poprečno zaustavljeno, zatvara prolaz. Debela crnkinja pokušava da izbaulja iz smrskanih kola. Trenutak kasnije iz drugih kola iskaču dvojica južnjaka od kojih jedan otvara vatru na njih, a drugi iz neposredne blizine puca u Ernestinu Braun. Mladi severnjak reaguje zapanjujućom brzinom; i pre no što se kola zaustaviše, otvara vrata i dohvata oružje, pa iskače iz kola i kotrljajući se ispaljuje nekoliko kratkih rafala koji obaraju napadače, a zatim zastrašujućom brzinom dovršava posao sa po jednim metkom ispaljenim u njihove glave. Sem zabezeknuto bulji u prebrzo izvedenu scenu: – Ama... ama šta je ovo bilo, hiljadu mu krvoločnih murina! – Ni Lun nije ništa manje impresioniran brzinom i obučenošću, a pre svega smrtonosnom efikasnošću novog saveznika. – Ovako nešto zaista nisam očekivao od njega. Možda se radi o nekom demobilisanom vojniku. – Nisam ni trepnuo, a on im je obojici već pucao u potiljak. To nije vojnik nego prokleti nindža! Sem nikako ne uspeva da se sabere. Mladić mirno stoji kraj žrtava, valjda čekajući uputstva šta treba da uradi. Lun izlazi iz kola i prilazi Braunovoj. Obe rane na njenim grudima su smrtonosne, ali oči su joj otvorene i teško dahće:

– Ti... Baš ti... – teško izgovarajući reči zagleda se u lik što je iskrsnuo pred njom. Lun čučnu kraj nje i položi joj ruku na čelo. Ona ga gleda sa nadom. Za trenutak pomišlja da nije svesna da joj je život završen. – Gotova sam, zar ne? – zna odgovor i pre nego što se Lun oglasio. – Da – u njenom pogledu nema tuge, više nešto poput velikog umora. – Slušajte... Alfa mužjak... U podrumu hotela... Morate ga eliminisati... Glupo sam uletela u sve to... Štraus... On zna šifre... Morate alfa mužjaku probiti srce – naglo se zakašlja bljujući krv. Radio veza u kolima pišti i Sem se javlja. Istovremeno mladi severnjak zabrinuto osmatra put. Braunovu je očito obuzelo kajanje i Lun hoće to da iskoristi: – Šta je to što treba da se dogodi u kampu prekosutra? – Ahh... Gozba... Strah... Bol... Krv... – opet kašlje, a zatim joj glava pada. Mrtva. Sem uznemireno dovikuje iz kola: – Požuri Donalde, milion mu morskih nemani, Artur mi je upravo javio da iz hotela kreće velika potera! – Lun požuri ka kolima i za trenutak obojica gube iz vida mladog saborca. Nagli bljesak ih iznenadi, da bi tren kasnije shvatili da je severnjak zapalio razliveni benzin oko Braunove. Sema obuze bes i ne mogavši više da se suzdržava sasipa salvu samo njemu svojstvenih kletvi u pravcu mladog krvoloka. Mladić uporno nešto priča, ali ništa ne razumeju. Lun razaznaje jednu reč – vampir! Smiruje Sema, tumačeći sujeverjem neobični severnjakov postupak i pokreće kola sklanjajući se sa puta. Uprkos primećene potere, mirno stigoše do skloništa i ponovo pretresoše događaje u svetlosti novih saznanja koja im je pred smrt pružila Ernestina Braun. Pa ipak, to što su od nje čuli samo dodatno zamršava sliku za koju su verovali da se razbistrava. U svakom slučaju jedno je sigurno. U kampu će se desiti nešto strašno. Ne ostaje ništa drugo nego da i dalje osmatraju žiže svog interesovanja: kamp i hotel. Ideja o akciji kojom bi se u hotel podmetnuli prislušni uređaji je odbačena pošto Lun, po jednom opreznom obilasku okoline, zaključuje da se po okolini neprestano vrzma obezbeđenje hotela, očito u potrazi za njihovim skrovištem. Pojam alfa mužjak ostaje nerazjašnjen. Doktor Vilhelm Štraus, jedini čovek koji može da razjasni misteriju je nedostupan. Toga dana se ništa posebno ne dešava,

pa ni veći deo idućeg dana njihovo osmatranje ne donosi nikakve spektakularne rezultate. Tek predveče dvadesetdevetog pokret na njihove ekrane ponovo dovode vrhunski obezbeđena vrata u podrumu hotela. Prizor posebno uzbuđuje mlađanog saveznika. Dvojica južnjaka predvođenih jednom medicinskom sestrom, gone mladog žitelja kampa ne štedeći udarce. Čak i Sem videvši prizor glasno izražava razumevanje za besne postupke njihovog mladog prijatelja. Mlada žena koja predvodi grupu otvara blindirana vrata, na Lunovu žalost zakljanjajući tastaturu dok ukucava šifru. Momak je uveden, i nastaje pauza prepuna uzbuđenih komentara. Jedino što razaznaju za kratko vreme dok su vrata otvorena je prigušeno crvenkasto osvetljenje kao da je u pitanju fotografska mračna komora. Markinč izražava uverenje da se tamo nalazi misteriozni „alfa mužjak”, ali za tako nešto nema nikakvih opipljivih dokaza. Nekih sat vremena se ništa ne dešava, a zatim se vrata otvaraju i iz prostorije je ravnodušno izlazi najpre medicinska sestra, a za njom i dvojica južnjaka koji za sobom vuku beživotno telo mladića kome na grudima zjapi užasna rana. Nestaju iz vidokruga kako se i pojaviše i time je predstava završena. Uprkos žučne debate o svrsi ovoga događaja, ništa pametno ne uspevaju da smisle, pa nastavljaju sa posmatranjem monotonih događaja kako u hotelu, tako i u kampu. Sledećeg dana postaje više nego jasno da se nešto sprema: i u hotelu i u kampu započinju ubrzane pripreme za najavljeni „praznik”. Što se hotela tiče, gosti se uzmuvaše, često ulaze i izlaze iz ambulante i odevaju su se u najsvečaniju odeću, uzbuđeno razgovarajući između sebe. U kampu se oko trga razmeštaju mnogobrojne stolice, a žitelji deluju užasnuto zbog onoga što se dešava. Mladi severnjak takođe deluje uplašeno i neprestano pokušava nešto da im saopšti. Posle nekog vremena Džejn postaje sigurna da u nerazumljivoj bujici reči razaznaje reči „sabat” i „svarog”, što upućuje na paganskog boga kojem su se svojevremeno žrtvovani hrišćani. To je učvršćuje u verovanju da je još prvi put bila u pravu, ali ostatak ekipe i nadalje ne odobrava njene teorije. Predveče gosti hotela u grupama počinju da napuštaju predvorje, i svi se slažu da će se te noći desiti nešto veliko. Proveravaju pripravnost udarnog odreda i potvrđeno je da je sve spremno. Jedina zabrinjavajuća novost je navlačenje crnih oblaka u predelu vojne baze, ali dobijaju uveravanja da nikakva oluja neće sprečiti odlučnu akciju. IX

Oko 21 čas uveče, nešto pre pristizanja gostiju hotela, čuvari na strani suprotnoj od ulaza okupljaju celokupno stanovništvo ubogoga naselja. Malo postrance očito se dosađuju Pacov Bili i Glorija Ešton. Počinju pristizati i elegantni gosti hotela. Sem uočava prisustvo holivudskih zvezda i poznatih muzičkih izvođača. Kako pristižu, tako prilaze gomili i odabiraju ponekog od mladih ljudi koji se zbunjeno meškolje pred zainteresovanim pogledima. Odabrani pokazuju olakšanje zbog izbora i smesta zbacuju sa sebe i poslednju krpicu, pa pitomo prate gospodara do neke od stolica u višestrukim nizovima oko improvizovanog trga. Sada je potpuno jasno da je događaj na koji su bili upozoreni otpočeo i Markinč se javlja komandantu udarne jedinice. Na njegov užas nad planinskom bazom besni nezapamćena oluja i uzletanje helikoptera ne dolazi u obzir. Udarni odred mora krenuti suvozemnim putem, što znači da će im za dolazak trebati najmanje dva do tri sata. Neočekivana teškoća među Lunove prijatelje unosi strepnju, koja prelazi u bes kada se u kampu pojavljuju trojica Lunovih iskonskih neprijatelja. Iako je Džejn prevazišla samu sebe Lun se ponaša kao da je opsednut. Jednostavno mora biti u blizini kampa, ne želeći ni po koju cenu da dozvoli da se Braun, Majnard i Falkon izvuku. Posle dugog natezanja odlučeno je da na neizvesnu misiju sa njime pođu Sem i mladi severnjak, a da nadgledanje monitora i vezu sa udarnim odredom odrade Džejn i Artur. Još pre njihovog polaska u kampu se stvari usložnjavaju. Gosti završavaju prebiranje i sada uglavnom sede u stolicama, dok njihovi novoizabrani puleni, goli kao od majke rođeni, čuče u prašini pod njihovim nogama. Sada se među žitelje kampa uvlači nemir i naizgled se tamni oblak navlači nad njima. Vojnici kao da su nečim odbijeni počinju da se povlače od izbeglica i repetiraju oružje. Najednom nastaje neobična napetost i vazduh postaje naelektrisan kao pred oluju, prepun napregnutog iščekivanja. Onda se polako u vidokrugu kamere pojavljuje grupa južnjaka. Muškarci su natovareni sportskim torbama, a žene iza njih u tamnim haljinama napreduju tiho poput sablasti. Efekat njihove pojave je spektakularan i uzdah se otima iz okupljenog naroda. Istovremeno, nekoliko žena, vrišteći panično, pokušavaju da pobegnu.Vojnici im zaprečuju put i gurajući ih oružjem vraćaju ih u gomilu koja se nemirno ugiba. Nimalo impresionirani panikom, južnjaci se zaustavljaju kraj nakaradne skalamerije. Odloživši tovar, muškarci se spuštaju u turski sed, da bi ravnodušno počeli da zavijaju cigare. Njihove žene se skupljaju i počinju sa došaptavanjem. Sada je narod

zaista preplašen. Sabijaju se, guraju i lagano pomeraju unazad. Najednom okupljeni severnjaci pokušavaju proboj kroz kordon, ozbiljno potiskujući vojnike. Nastaje komešanje i čuvari počinju da gube kontrolu nad masom. Za trenutak Džejn je ubeđena da će pobuna oduvati okupljenu stražu, ali nekoliko rafala ispaljenih nisko nad glavama efektivno dovodi situaciju u red i vraća severnjake na predviđeno mesto. Južnjaci staloženo čekaju da vojnici smire situaciju. Trenutak pre pokreta Sem zapaža da je Pacov Bili dobro raspoložen jer se neprestano smejulji i da Glorija Ešton prezrivo izučava izbeglice. Najzad njih trojica krenuše, a Džejn i Artur sa sve izraženijim osećajem odvratnosti nastavljaju da prate događaje u kampu, gde nemir među izbeglicama nagoveštava da se nešto dešava. Okrenuvši glavu ka ekranu koji scenu prikazuje iz drugog ugla, Džejn primećuje da se jedna od zabrađenih žena lagano pokreće. Jedno vreme lagano hoda ispred severnjaka koji se prestravljeno sabijaju jedno uz drugo i pažljivo ih odmerava. Njena je pažnja posebno usmerena na vrlo mlade devojke. Istini za volju, Džejn je u tom trenutku duboko impresionirana tamnim anđelom koji se kreće lagano poput aveti. Jedva otkriveni deo njenog lica koji njena marama ostavlja vidljivim otkriva tamne, inteligentne, i zavodljive oči, koje upadljivo preskaču muškarce i analitički odmeravaju devojku po devojku,. Džejn zapaža oštro povijen nos, koji pojačava utisak o proračunatosti i inteligenciji enigmatične osobe. Ne može da se otme utisku da posmatra pticu grabljivicu. Posle dugotrajnog šetkanja i pažljivog zagledanja, što izaziva preplašeno talasanje među okupljenima, najednom se zaustavlja pred jednom prelepom brinetom. Oči južnjakinje zadovoljno se opuštaju i sada se usredsređuju na, zavodljivo istaknut prizor njenih bokova. Ne skrećući fokusirani pogled sa odabranog detalja, polagano kreće prema njoj. Njen hod je neobičan, potpuno zakriven tamnom odorom, negirajući i samu pomisao da se radi o ljudskom biću. Možda baš zbog toga deluje kao svetica, kao da lebdi nad zemljom. Kreće se lagano, a njeno približavanje devojku baca u histerično ludilo. Trza se unazad pokušavajući da pobegne, međutim gusto opkoljena ostatkom naroda, nema kuda. Deluje kao da joj sunarodnici, shvativši da je grabljivica odabrala žrtvu, namerno zagrađuju put. Žena kao da u bašti dolazi da uzbere cvetić, sasvim nehajno prilazi plenu. Najzad stiže do odabranice. Južnjakinja nijednog trenutka ne diže pogled sa devojčinih kukova i za trenutak izgleda kao da će proći kraj devojke. Zaustavlja se naglo tik uz nju, a onda Džejn ima utisak da se na njenoj širokoj ravnoj haljini uzdiže izraslina što se pruža prema devojci.

Tren kasnije shvata da to ruka, zakrivena odorom, dohvata devojčinu haljinu negde u visini gornjeg dela butina, između dva dugmeta. Pa ipak, ona ništa drugo ne čini do snažnog prihvatanja odeće, ali curica u panici odskače unazad i uz nagli zvuk cepanja otkinuti dugmići sa njene haljine se razleću na sve strane. Bljesnu devojčina koža i široke, ne baš atraktivne gaće. Nisu to gaćice na kakve se Džejn navikla, nego neko bezoblično parče pamuka, više nalik kratkim pantalonicama nego ženskom vešu. Neočekivano, jedna njena sunarodnica prema kojoj se bacila, odgurnu je grubo nazad, pravo u ruke onom zloduhu koji i dalje drži kraj rastvorene haljine. Sada devojka deluje kao sleđena, odbačena od svojih ljudi i suočena sa tamnom spodobom pred sobom, kao da je izgubila volju da se opire. Južnjakinja kao da uopšte ne konstatuje njeno kolebanje, naizgled slučajno pomiče u stranu haljinu koja je sada rastvorena do iznad pupka i nastavlja uporno da osmatra njeno međunožje. Neobično je strpljenje kojim to čini. Džejnini živci igraju od nervoze posmatrajući je gde nepokretno i hladno minutima posmatra jednu jedinu tačku. Bez najave široka haljina se podiže otkrivajući južnjakinjinu šaku. Džejn je sve do toga trenutka na osnovu njenih neobičnih očiju, bila uverena da je reč o mladoj ženi, ali sada, videvši smežuranu, pegavu šaku, shvata da je u pitanju veoma stara osoba. Ne ispuštajući deo haljine koji je već otkrivao devojčine noge i bedra, polagano dohvata i gornji deo ispod samog devojčinog vrata, opet između dva dugmeta. Devojka preplašeno spušta pogled na njenu ruku, ali se ovoga puta ne miče. Južnjakinja i dalje zuri u njena bedra dok istovremeno izluđujuće lagano povlači gornji deo njene haljine u stranu, otkrivajući sve više njeno rame. Onda dugmići na haljini, ne mogavši više da se odupru pritisku južnjakinjinih ruku, počeše da pucaju, otkrivajući prenatrpani grudnjak, a haljina se potpuno rastvara. Južnjakinja deluje zadovoljno i ispušta krajeve. Ruke joj se podižu do devojčinih ramena i blago povlači tkaninu koja klizi do lakata. Nemarno, još dok haljina klizi niz nadlaktice, zakrabuljena žena obilazi devojku. Nezadovoljna zaustavljanjem odevnog predmeta, ne usporavajući zalaženje za devojčina leđa, blagim dodirom potpomaže pad, sada već gotovo neprepoznatljivog parčeta tkanine. Našavši se iza devojke, podiže visoko ruku, pa lagano i zaštitnički spušta dlan na devojčino čelo, pri čemu široki rukav odore uzdignut nad žrtvinim ramenom, deluje kao krilo jastreba. Dlan joj beskrajno nežno kreće unazad, dodirujući najpre curicine obrve, preko čela ka temenu, produžavajući zatim lagodnim dodirom da mazi devojčinu kosu niz vrat i leđa, što umiruje sve

neobuzdanije drhtanje. Laki, smirujući pokret se ponavlja sa istovetnom lakoćom sve dok se devojka sasvim ne umiri. Uverivši se da devojka više ne drhti južnjakinja smireno počinje da rastvara kopču na njenom grudnjaku. Osetivši neočekivano opuštanje na dojkama, devojka ponovo počinje da drhturi i umirujuće milovanje ponovo je smiruje u toj meri da sklapajući oči sa poverenjem, povija glavu unazad prema južnjakinji. Ova strpljivo mazi devojku sve dok se ne uveri da je spokojna. Zatim laganim pokretima spušta naramenicu po naramenicu grudnjaka, pa polako i taj odevni predmet pada na zemlju. Zatalasaše predimenzionirane dojke. Bez ikakvoga vidljivog prelaza umirujući dodir na čelu i kosi opet stade smirivati devojku, ali nežnom dodiru kradomice se pridružuje i druga južnjakinjina ruka koja se spušta na lepo formiranu dojku. Džejn posmatra kako joj miluje kosu dok drugu ruku pomera duž obline njene dojke, a onda vrhovima jagodica nežno štipa osetljivu kožu uza same ivice bradavica. Bradavice počeše da se ukrućuju i uspravljaju. Osetivši da su devojčine bradavice nabrekle južnjakinjine jedva vidljive oči bljesnuše. Povlači ruke. Potom lagani pritisak na leđa bez ikakvog otpora blago povija devojku unapred, pa se ruke spuštaju na njena bedra, lagano ih miluju i zavlače prste u gaće sa obe strane. Veoma polako, da ne uznemiri odabranicu, tamni anđeo nežno pomera dlanove oko njenih bedara i gotovo neprimetno pritiska nadole poslednji odevni predmet koji zakriva devojku. Njena bogata bedra postaju svaki tren sve otkrivenija. Veoma sporo, preko butina nastavilja put ka zemlji. Kad najzad stiže do gležnjeva, laganim pljeskanjem po listovima južnjakinja podseća devojku da iskorači iz nogavice. Koristeći trenutak izuva devojčinu papučicu i odbacuje je u stranu. Pošto to ponovi i sa drugom nožicom, najednom se južnjakinja ubrzava. Pažljivo kupi svučenu odeću i baca je daleko u gomilu. Devojka, lišena zaštitničkih milovanja, drhturi na hladnom vetru i kao probuđena iz sna pokušava da pokrije obnaženo telo rukama. A to telo je zaista nešto vredno posmatranja! Vretenasto i čudesno dugačko, od pupka nadole naglo se zaobljava u plodne bokove istaknutih bedrenih kostiju, među kojima se na venerinom bregu šepure guste malje i naglašavaju bogate prevoje snažnih butina.Odlikuju je nesrazmerno velike dojke zbog kojih deluje kao da je pognuta unapred. Noge su oble, širokih listova i mesnatih butina. Dok Džejn netremice prati događaje Lun neobuzdano juri prema kampu. Mekferson nema primedbi na vožnju, a mladi severnjak, iako

veoma disciplinovan, iskazuje nervozu grčevito stežući oružje. Na sigurnoj udaljenosti od kampa zaustavljaju se i pažljivo obilazeći straže približavaju se centru događaja. Istovremeno, u skrovištu Markinču je potvrđeno da udarni odred dobro napreduje, ali da ih nikako ne mogu očekivati za manje od dva sata. Dok Artur kontaktira odred, Džejn i dalje prati bizarne scene preko monitora pred sobom. Južnjakinja kao crni demon jedno vreme netremice posmatra kako uplašena curica neprestano pomera ruke preko obnaženog tela. Onda se široka haljina otvara otkrivajući šaku koja se dlanom nagore pruža prema devojčinim bokovima. Lagano hvata žbunić među preponama, prihvata nežno kovrdžice između palca i srednjeg prsta. U trenu dodira na devojci se odigrava čudesna transformacija. Da je južnjakinja samo za trenutak podigla pogled sa njenih bedara izgledalo bi da ju je hipnotisala. Međutim pogledi im se nisu sreli. Kakva je sila najednom devojku iz grča samrtne strave učinila mirnom i opuštenom moglo se samo nagađati. Glava joj pada u stranu, a oči se sklapaju. Usne se opuštaju, a kosa se rasipa po ramenima. Ruke dotada nervozne podižu se postrance, pa šakama skoro dodiruje ramena koja kao da postaju oblija i zavodljivija. Južnjakininji prsti ne miruju. Lagano povlače i prikupljaju svilene kovrdžice. Povlači ih malopomalo odmerenim pokretima prstiju. Dohvata ih zahvatajući sve više nežnih maljica. Zapaža se povremena vešta zamena prstiju što pridržavaju ovako prikupljenu mekanu letinu, a oslobođeni prsti na isti precizni način lagano prikupljaju tamne kovrdžice i sa suprotne strane. Curica izbacuje prepone ka zabrađenoj južnjakinji, pa strpljivo čeka da ona obavi posao. Tek trzaji krajičaka usana pokazuju da joj je čeprkanje po intimi neprijatno. Uz potpunu posvećenost, šaka što tek dopola viri iz prevoja teške odore neprestano povlači nove i nove dlačice u svojevrsni buketić i sada je Džejn vidi samo kao arhaičnu haljinu koja zaklanja figuru i kao maramu koja skriva prema devojčinim bedrima nagnutu glavu. Čini joj se da nema lica. Jedini znak da je to živo stvorenje su vredni prsti. Mada je Džejnina pažnja zaokupljena iracionalnim, potpuno vanvremenskim prizorom, postaje svesna da se narod oko njih opušta i da više u njima nema straha. Onda se južnjakinjina šaka steže baš poput kandži ptice grabljivice, uspravlja se i ne ispuštajući plen okreće se od stada. Istim onim gotovo nebeskim hodom kreće ka sunarodnicima. Devojka se takođe pokreće. Ruke joj padaju uz telo, a glava se rezignirano povija prema južnjakinji. Kao u snu, sjajne devojčine oči se lagano otvaraju u

neočekivano spokojnom izrazu. Spuštenog pogleda i stisnutih usana lagano prati mračnu figuru X Lunovoj ekipi opreznost nalaže lagano napredovanje i pokazuje se opravdanom, jer gusto raspoređene straže nisu lako uočljive. Kada se najzad probiše među jadne nastambe odavno je minulo 22 časa. Snažno monohromatsko svetlo reflektora košmarnom prizoru daje jezivo oštre konture. Obnaženi mladi ljudi podstiču se na dodirivanje sopstvenih najintimnijih delova. U centru koncentričnih krugova koje čini nebrojeno puta umnoženi mučni prizor, nalazi se grupa zabrađenih žena, najviše nalik jatu gavranova. Njihovi pogledi su upereni u jednu tačku, u tom trenutku Lunovoj ekipi nevidljivu. Po tihom žamoru i po povremenom zveckanju oružja znaju da se tamo nalaze ljudi sabijeni u gomilu. Osvetljenje im ograničava pogled na senke koliba, ali istovremenu Lunu olakšava nimalo jednostavan zadatak pronalaženja omrznutih lica u mnoštvu. Posle podužeg traganja pronalazi gangstersku trojku koja se bavi istovrsnom perverzijom kao i svi prisutni. Smešteni su podalje, gotovo kraj samog ulaza u kamp. Kada iza zida u vidokrug stiže objekt interesovanja grupe južnjakinja, jedini koji nije iznenađen prizorom je njihov severnjački saborac. Tamna spodoba izranja naglo i veličanstveno, a za njom jedna prelepa devojčica, potpuno gola. Hoda graciozno kao gazela, spuštenoga pogleda i blago nagnuta prema zabrađenoj južnjakinji. Ženin lagani lebdeći hod prezrivo ignoriše postojanje lepotice koja blago dodiruje tešku odoru. Najednom devojčica zaneseno podiže glavu i Lun bi se zakleo da je svesna njihovog prisustva. Trenutak kasnije shvata da je devojčin pogled upućen saputnici. Možda udaljenost vara, ali Lunu se čini da devojčica južnjakinju posmatra kao ljubavnicu. Sledećeg trenutka devojče shvata da su neposredno pred njima nepomične spodobe. Razum kao da se vraća u nju, oči joj se naglo šire i njeno telo prestaje zavodljivo da se zanosi. Dok cura pokušava da se zaustavi, Lunu postaje jasno da je blagi dodir bedara i južnjakininje haljine povodac. Južnjakinja ne gubi ritam, kao da je ne zanima da li je devojka prati.

Nastavlja neumitno da napreduje prema sunarodnicama, a snažni trzaji devojčinih bokova i bolni izraz lica mnogo govore. Sada je smireni hod tamne spodobe praćen trzajima nesretne devojke u kojima najpre njeni bokovi uznapreduju i tek nakon toga ih sustižu užurbane nožice. Ruka koja je kontroliše sada je bezobzirno kažnjava za neposlušnost. Potom trzanje prestaje i uspostavlja se normalni ritam hoda. Ne pomerajući se, zabrađene žene strpljivo čekaju da devojka stigne. Kao i kod prve južnjakinje i njihovi pokreti jedva se razaznaju. Opkoljavaju devojku. Pokušava da se izmakne, međutim kontrola vodilje ne popušta. Svaki pokušaj izmicanja kažnjava se snažnim trzajem. Ispod tamnih haljina proviruju šake koje je dodiruju. Vodič i dalje nezaustavljivo napreduje vodeći je na onaj perfidni način. Izgleda da je pravi cilj njihovoga puta u stvari ona konstrukcija neobičnog izgleda. Svečanim korakom prema objektu devojku prate sve tamne prilike dodirujući je i teraju je ka cilju. Najzad se predvodnica zaustavlja. Kao mračno jato južnjakinje zaokopljavaju devojku. Međutim sada milovanje ima cilj i malopomalo potiskuje devojku naniže i navodi je da se spusti na čudnu konstrukciju. Škrgutanje zuba mladog severnjaka upozorava Luna da u njemu raste bes. Ni on nije ravnodušan, ali zna da ni po koju cenu ne smeju uzbuniti pre vremena raskalašni skup. Ako se razbeže pre dolaska udarnog odreda, svi njihovi napori su zaludni. Spušta mu lagano ruku na rame. Neočekivano, na samo par koraka od njih pojavljuje se Glorija Ešton. Stav joj je oličenje ženstvenosti. Noga, malo izbačena unapred, zateže suknju i jasno pokazuje liniju butine, a listovi otkriveni kroz rastvoreni prorez na suknji, deluju zanosno. Ruke nehajno prekrštene na grudima oslonac su za prkosno izbačene dojke. Zagrnuta sakoom u čiji podignuti okovratnik tone savršena frizura. Tamne i tanke negovane obrve su uzdignute, a oči napregnutom pažnjom školarca posmatraju scenu. Za trenutak im zaklanja vidik, ali se ubrzo uklanja i pred očima im se ponovo ukazuje ona grupa. U rukama južnjakinja je bilje kojim dodiruju devojčinu stražnjicu. Neke žene blago pridržavaju curicu. Ona je sada presamićena preko gvozdene konstrukcije. Za trenutak Lun pomišlja da je pripremaju za ritualno silovanje. Pa ipak – sa tom scenom nešto nije u redu. Curino lice je u grču, niz obraze teku suze, a oči su ogledalo bola. Ono lišće se ponekad uzdiže da ošine devojčinu kožu, ali to ne može biti izvor onolike patnje. Južnjakinje

što je pridržavaju nisu grube, naprotiv, dlan položen na oblo rame nežno se pomera milujući ga. Najednom Lunu postaje jasno šta izaziva bolni izraz na slađanom licu. U rukama morbidnim poslom zabavljenih žena nalaze se svežnjevi stare koprive. Neprestano tim priborom prelaze preko nežne kože, pa brzim, odsečnim pokretom ošinu po prethodno nadraženom mestu. Kako je sasvim dovoljno ruku, u trenutku kada je žrtva ošinuta već je sledeći deo tela dražen, pa se i na njemu ponavlja isti postupak. Naizgled paperjasti dodiri vrhom snopa postepeno koži dodaju boju, najpre roznjikavu, pa sve rumeniju da bi najzad kratak udarac finalizirao delo u fantastičnu, gotovo umetnički osmišljenu crtu, koja se malopomalo proteže oslikanom površinom žrtvine puti. Južnjakinje svoj posao obavljaju vrlo sistematično i smireno, pa deluju poput sveštenica u nekom obredu. Curica ćutke trpi poniženje. Lun je neko vreme šokiran prizorom, još strašniji potcrtan sladostrasnim jecajima mladih ljudi nateranih na samozadovoljavanje. Najednom se u zbrku uzdaha meša neobično šuštanje. Nije to ništa preglasno, ali ima iritirajuću frekvenciju koja prodire uporno kao svrab, dražeći svaki živac. Lun vraća pogled na centar trga i shvata da su prethodne muke nesretne devojke tek stepenica u piramidi bola i poniženja koja tek počinju. Devojčin položaj se nije nimalo promenio, međutim ruke koje joj pritiskaju slabine i ramena sada nisu opuštene, već snažno guraju telo u grču. Čak i tako udružene u pokušajima da je umire mučiteljke su neuspešne. Za razliku od sunarotkinja koje pokušavaju da umire devojku, žena iza nje posvećena je poslu. U rukama ima plamenik, onakav kakav normalno služi za spaljivanje stare boje. Baš je taj plamenik izvor sveprožimajućeg zvuka. Snažno šišteći, plavkasti plamen veselo igra među žrtvinim butinama i trag plamena vidljiv je na devojčinoj koži. Delimično je prekrivena groznim plikovima, a uglavnom prekrivena tamnim ranama. Izluđujuće šuštanje prestaje i Glorija Ešton se pokreće. U jezivoj tišini potpetice poput udaraca štapa o štap ritmično zakucaše o pločnik kao da označavaju prelaz ka veličanstvenoj završnici. Zavodljivim, mačkastim hodom primiče se devojci. Lun za trenutak obraća pažnju na ostale do gađaje na trgu i ima šta da vidi. Odabranici uglednih gostiju sede u krilima, a usne su pripijene uz vratove. U međuvremenu devojka je oslobođena i podignuta. Smušeno ustaje, ali već idućeg momenta počinje da se zanosi, potom pada kao krpena lutka. Uto Eštonova stiže do nje. Spušta se do devojčinog uveta i nešto govori. Zatim se uspravlja simpatično napućivši

usne i počinje da joj tepa kao malom detetu. Jedna južnjakina preko devojke istresa neku kantu. Kroz vazduh što vonja po dimu i mirisu kuvanog povrća i truleži probija se oštra aroma benzina. Glorija Ešton navlači gumene rukavice i povlačeći curu za kosu uspravlja je u klečeći položaj. Pazeći da se ne isprlja, gladi devojku niz pravilno ocrtanu kičmu, trlja joj bokove i oblu stražnjicu, prevlači ruke duž slabina. Žrtva se mirno prepušta dodirima. Lun jedno vreme ne razume šta Glorija radi, a onda najednom shvata. Utrljava benzin devojci u kožu. Neko vreme bavi se tim poslom, a onda delujući zadovoljno, duboko uzdahnu i uspravlja se nad curicom koja i dalje kleči. Ruka joj se pokreće istovremeno kad iskoračuje ka centru trga, pa vešto i bezpogovorno dohvata devojčinu kosu kod samog zatiljka i neočekivano je povlači za sobom. U prvom trenutku devojka prosto mili na kolenima, bolno stenje i tek desetak koraka dalje uspeva dezorijentisano da se podigne. Njene bucmaste nožice nevešto pokušavaju da ulove ritam dugih Glorijinih koraka. Eštonova deluje potpuno nezainteresovano za njeno nesnalaženje i ponosno uzdignute glave napreduje ka cilju, što zbunjenu devojku primorava da ubrzava trapave korake. Prizor postaje nadrealan. Za naočitom ženom kraljevskog držanja gega se nakvašena cura, vođena poput svinje. Devojka ne zna šta bi sa rukama, čas ih podiže čas ih vuče po pločniku, dok joj krupne dojke landaraju poput priveska. Njena nespretnost ističe nadmoćnu produhovljenost dželata. U jednom trenutku, dok Eštonova pobedonosno vuče žrtvu za sobom, postaje jasno da prilaze stubu ispod kojega je naslagano ono granje. Lun pod rukom koja je i dalje položena na rame mladog saborca oseća sve jače trzaje. Kad Eštonova pod samim stubom devojci oslobađa kosu ona diže pogled i shvata kakav je grozni kraj očekuje. Počinje da jeca. Eštonova je blago osmotri, pa je laganim pritiskom ruke navodi da se popne na granje i prislanja joj leđa na stub. Kao da se nečemu nada, curica molećivo gleda u Glorijino lice. To nimalo ne ometa Eštonovu. Na njen zahtev curica sklapa ruke iza leđa oko stuba. Obmotava ih čeličnom žicom. Devojčin dotad tihi plač sada se pretvara u ridanje. Eštonova se ne koleba zbog cmizdrenja i razvija kolut žice, pa lagano nastavlja vezivanje oko bokova, a zatim pričvršćuje i noge. Najzad, žicom preko čela privezuje joj i glavu.

Poravnava potom haljinu i procenjuje posao, prijatno se osmehuje, pa se dugim koracima odmiče. Tanane obrve joj se podižu u visokom luku, blede usne formiraju oblik slova O. Izvlači kutiju šibica kojom napadno zvecka. Devojčine krupne oči se šire i prolama se vrisak. U tome trenutku Lunova ruka je zbačena i mladi severnjak nenadano i furiozno iskače iz senke. Prvi rafal kosi Eštonovu i većinu zakrabuljenih južnjakinja. Njihova tela još nisu ni dodirnula pločnik, kada se mladićevo oružje okreće ka gostima hotela i smrtonosno preciznim hicima ih nemilosrdno obara dok njihove usne ispijaju krv. Pre no što iko shvata šta se dešava, oružje škljocnu u prazno, pa se mladić neviđenom brzinom kotrlja po pločniku izbacujući prazni okvir. Prvi rafal straže umesto furioznog nametnika satire čitav red gostiju i njihovih žrtava, a oružje nestvarno brzog borca ponovo štekće, sada usmereno ka vojnicima. Samo trenutak kasnije i Makferson otvara vatru iz koltova, ali Lun zna da nema vremena za gubljenje. U opštem haosu pokušava da razabere prostor oko kapije i vidi da tri gangstera trče prema jednom od parkiranih vozila. Potom mladi severnjak pada smrtno ranjen, a Lun povlači Sema za sobom. Iako pucnjevi dezorijentisanih stražara odjekuju iza njih, Lun postaje svestan da komešanje postaje preglasno i okrenuvši se shvata da žitelji kampa napadaju vojnike koji se bezuspešno odupiru. Za trenutak pomišlja da će se sve završiti strašnim pokoljem. Sluti da će se južnjačke straže sjuriti ka logoru. Međutim, umesto toga, na prilazima odjekuje zaglušujuća razmena vatre. Sa olakšanjem shvata da je udarni odred najzad stigao. Na kapiji kroz koju u kamp ulaze vojna vozila više nema kola prema kojima su ona trojica trčala. Doviknuvši Semu da ga prati, kao bez duše juri ka mestu gde su ostavili kola. Likvidiravši dvojicu zalutalih južnjaka, stižu do kola, shvatajući da ovakvi podvizi više nisu za njih. Zadihani i uzdrhtali krajnjim naporima uskaču na sedišta i kreću ka hotelu. To je jedino mesto kuda ona trojica mogu da se zapute. XI

Nadomak naselja čuju seriju snažnih detonacija a blještanje iz pravca hotela najavljuje da se dešava nešto neobično. Prolaze široki prilazni put i pred njima se ukazuje naselje. Fasade na rustičnim građevinama su razorene. Gipsani ukrasi i plemeniti kamen leže razbacani po teško oštećenim klinker opekama. Kandelaberi su isavijani eksplozijama i jasno im je da su stigli tek tren pošto je sistem za samouništenje aktiviran. Među šutom je mnogo beživotnih tela. Hotel je razoren. Sa betonskih valjaka zjape zagaravljeni prozori, a između se izvijaju grozno iskidane metalne grede. Iza hotela okreću se elise helikoptera spremnog za poletanje. Pred samom, nekada monumentalnom zgradom, nalaze se ljudi zauzeti pucanjem u pravcu, nekim čudom nedirnutog, hola. Zahuktalo vozilo ih jednostavno kosi. Kao da je to signal, trenutak potom helikopter uzleće. Lun i Sem iskaču iz kola i uzalud pucaju za njime. Najzad, dok im se letelica gubi iz vida okreću se onima koje su rasturili udarom automobila. Ne deluju preteće i Sem sakuplja oružje oko njih. Trenutak kasnije iz hola se čuje dozivanje. – Ako ste neprijatelji tih vucibatina, molim vas da ne pucate! Izlazim! – Kroz razbijeno okno najpre izleće puška, a trenutak kasnije podignutih ruku pred njima pojavljuje niko drugi nego doktor Štraus. Sav je zagaravljen, odeven u lekarski mantil, pocepan i prljav. Veće iznenađenje nisu mogli zamisliti. – Hiljadu mu kitova ubica, ja sam mislio da je na njihovoj strani! – I ja, ali sačekajmo malo. – odgovori Lun. Vilhelm Štraus je očito povređen, ali deluje sasvim prisebno. Prišavši spušta ruke i rezignirano ih gleda čkiljeći, jer je izgubio cvikere. – Pre no što me išta pitate, moram vam reći da jesam bio pripadnik organizacije, ali protiv svoje volje. Ako sam uhapšen neću se tome opirati. – Mi ne hapsimo, doktore, ali uskoro će stići oni koji to čine. Međutim ako je istina da ste protiv volje učestvovali u svemu ovome, neće vam smetati da odgovorite na neka moja pitanja. – obrati mu se Lun. – Naravno. Reći ću vam sve što vas zanima – Štraus ne deluje dvoličnim. Par trenutaka Lun pokušava da proceni iskrenost svog sagovornika, a onda

postaje uveren da je doktorov duh slomljen i da je najverovatnije spreman da se ispovedi. Najzad, dok Sem komadima razorene instalacije vezuje onesvešćene napadače, Lun se obraća Štrausu: – Zašto ste napadnuti, doktore? – Mora znati uzroke razdora. – Kao i svi ostali koje ovde vidite. Odbio sam da sarađujem sa njima. Da li ćete mi verovati ako kažem da odavno iščekujem ovu mogućnost? Sada to i nije preterano važno, jer mislim da to nije poslednje pitanje – reče on. – Najviše me zanima šta je to alfa mužjak – doktor razrogačuje oči. – Alfa mužjak! Dakle, znate i za njega. Sada se nalazi u helikopteru sa onom trojicom razbojnika i ne znam šta će se sa njime desiti. Ali da bih vam objasnio šta je uloga „alfa mužjaka“, moram priču započeti od samog početka. Prvi moj susret sa njime se desio davno, još u vreme dok sam bio načelnik psihijatrije u Edinburgu. Policija je, po sudskom nalogu, kod nas dovela ubicu neke prostitutke, označenog kao „veoma opasan“. Kod nas je doveden zbog toga što je, po svedočenju nekolicine očevidaca, ispijao žrtvinu krv. Neuračunljivost je vrlo ozbiljna olakšavajuća okolnost i nijedan sud u Britaniji neće rizikovati obaranje presude, ukoliko postoji i najmanja sumnja u pozivanje na mentalnu bolest. Bio je vezan čeličnim lisicama, sa okovima na nogama i odmah sam uočio da mu svetlost veoma smeta, što me je ozbiljno kolebalo u vezi njegovog stanja. Već pri prvom ispitivanju bilo mi je potpuno jasno da on ne samo da nije psihijatrijski slučaj, već je, uz neuobičajeno visoki koeficijent inteligencije, i izuzetno obrazovan. Srećom, sudski dopis je nalagao da pacijent bude vezan i sve tragedije koje su se mogle dogoditi su zbog toga bile izbegnute. Da sam tada napisao izveštaj po kome njegovo stanje nije nikakva olakšavajuća okolnost, on bi bio spaljen na električnoj stolici i nas dvojica ne bi sada bili ovde. Ipak, ja to nisam uradio. Morate uzeti u obzir da sam u to vreme bio mlad i željan napredovanja u karijeri. Razlog dovođenja pacijenta me je kopkao i hteo sam da obezbedim sebi neko vreme kako bih proučio motive neobičnog postupka. To je delovalo kao ozbiljan profesionalni izazov i zbog toga sam od suda tražio dve nedelje, kako bih sastavio objektivan izveštaj, što mi je i odobreno. Štampa se potrudila da rastrubi bizarni ispad moga pacijenta i prosto nisam imao mira od čestih poseta najraznovrsnijih radoznalaca. Šestoga dana po dovođenju „alfa mužjaka“, na moja vrata je zakucala

Glorija Ešton. Iako sam u početku mislio da je to samo još jedan radoznalac, njeno poznavanje materije me je ubrzo razuverilo i sve više sam se zanosio njenim čudnim teorijama. Naravno, to se nije desilo prilikom njene prve posete, jer ona me je u to vreme prosto opsedala, dolazeći više puta dnevno na kliniku. Najzad sam sudu dostavio mišljenje po kome pacijent boluje od teške nervne bolesti, a Glorija je preko svojih veza isposlovala da se lečenje uhapšenika poveri našoj ustanovi. To je bila moja sudbonosna greška, koja će odrediti moj životni put od toga trenutka pa sve do ovoga mog razgovora sa vama. Pre no što vam ispričam celu priču reći ću još samo ovo: nijednom se nisam okoristio rezultatima eksperimenata i nikada me nije vodilo ništa drugo osim naučne radoznalosti. Potpuno sam svestan jezivih posledica koje je to proizvelo i spreman sam da odgovaram za svoja dela, nezavisno od kazne koja zbog toga može da me sustigne. Sada, kada ste to prihvatili, ispričaću vam u šta sam se tada upleo. Viktor Džejms Pibodi, kako je glasilo ime tog pacijenta naše ustanove, vama poznatog kao alfa mužjak, od samog pristizanja je odbijao hranu i sa histeričnom upornošću je insistirao da mu soba bude neprestano zamračena. To smo tumačili znakom protesta zbog toga što je neprestano vezan i nismo preduzimali nikakve protivmere, izuzev što smo ga priključili na infuziju. Nesvesno smo mu na taj način obezbedili jedinu hranu koju je mogao da podnese, ali to sam saznao tek kada se u ceo nesretni splet događaja uplela i Glorija Ešton. Vidite, ovo će možda delovati neverovatno, ali ona je tada bila drukčija. Bila je mnogo starija nego kada ste je poslednji put videli. – Znam. Upoznat sam sa njenim godinama – prokomentarisa Lun. – Onda ćete možda lakše prihvatiti sve ovo što ću vam ispričati. Od svoje prve posete nije prestajala da me intrigira pričama o temama koje sam još u studentskim krugovima načuo od kolega koji su naginjali misticizmu. Za razliku od studentarije koja je o besmrtnosti pričala površno i sa visine, njen nastup je bio siguran i sa mnogo detalja koji su bili eksperimentalno proverljivi. U to vreme Pibodija nije pominjala, nego me je neprestano ubeđivala da bi moja karijera krenula uzlaznom putanjom, samo kada bih odbacio predubeđenja i prihvatio da medicina ima i druge puteve osim onog koji vodi poreklo iz stare grčke. Malopomalo je počela da mi donosi fotokopije dokumenata pisanih na egzotičnim jezicima, tvrdeći da je to samo deo onoga što sadrže njoj dostupni izvori. Nisam joj od prve poverovao, ali prilikom provere dobijenih fotokopija u nacionalnom muzeju, izazvao sam pravu histeriju među prisutnima, jer radilo se o

nedostajućim stranicama spisa iz 6. veka koji su se zbog jeretičkih ideja čuvali u Vatikanskim sefovima. Fotokopije su bez ikakve sumnje bile načinjene sa orginala, i to orginala koji, po njihovom znanju, nije postojao nigde na svetu. Pošto je time stekla moje bezgranično poverenje, odala mi je da je članica kulta koji je nazivala Sestrinstvom, udruženja drevnih isceliteljki koji je datirao iz prethrišćanskih vremena. Nedugo posle toga mi je saopštila da moj pacijent nije ništa manje nego vampir. Iako je dota dašnjim postupcima opovrgla mnoge moje sumnje, činilo mi se da je njena tvrdnja, u najmanju ruku, plod njene uobrazilje. Međutim, ona je sve moje sumnje razvejala neopisivom lakoćom. Ignorišući Pibodijeve, kako sam naknadno saznao, visoko razvijene hipnotičke moći, razvukla je zavese puštajući sunčevoj svetlosti da obasja pacijentovo telo koje je prethodno otkrila. Ono što se desilo bilo je neopisivo i to je jedna od retkih stvari u kome su holivudski filmovi blizu istine kada se radi o vampirskoj tematici. Preskočiću detalje jer ono što sam želeo da kažem je to, da sam od toga trenutka bio ubeđen da je moj pacijent zaista ono što je ona tvrdila. To saznanje je presudno uticalo na davanje moga mišljenja o Pibodiju. Imati stvorenje iz legendi spremno za seciranje na operacionom stolu je više no što ijedan naučnik može poželeti. Međutim, Glorija Ešton je imala drugačije planove. Sledećeg dana je donela sa sobom golemu fasciklu prepunu fotokopija sličnih onima kojima je zadobila moje poverenje, ali sada dopunjene urednim prevodom na engleski. Gotovo da i nije bilo potrebe da me ubeđuje, jer ono što je tamo bilo napisano je bilo toliko intrigantno i neverovatno da sam se gotovo onesvestio od uzbuđenja. Sestrinstvo se u svojoj istoriji već sretalo sa stvorenjima poput Pibodija, i ne samo to, već su u nekim periodima vodile i čitave potrage za njima. Među dokumentima koje mi je Eštonova donela postojali su strogo naučnim jezikom napisani rezultati seciranja tih čudovišta. Najneverovatnije je ipak bilo ono što je bilo izneseno pri kraju drevnih zapisa koje su moje drhtave ruke nespretno prevrtale. Tamo je bila tvrdnja da pravilnom primenom vampirske krvi, uz predostrožnosti koje su opisane u dokumentu koji tada nije bio priložen, ljudski život, bez propratnih štetnih posledica karakterističnih za mračni soj, može da se produži u nedogled. Posle uvida u te papire nije trebalo mnogo da prihvatim sve uslove koje mi je postavila, i da potpišem bez čitanja sve ugovore koje je takođe imala uz sebe. Dan kasnije sam uz njen nadzor počeo da izučavam onaj prethodno nedostajući dokument.

– Recept kojim se besmrtnost postiže uz pomoć vampirske krvi? – Da, ali ne samo to. Uz neke dodatne uslove telo se moglo regenerisati, kao što se to desilo u Glorijinom slučaju – dopuni tvrdnju Vilhelm Štraus. – Ili Braunu, Majnardu i Falkonu – nagađao je Lun. Štraus ga pogleda. – Da, i njih. Ali, moji prvi eksperimenti su izvedeni u vreme kada me bezumni nagon još nije odveo toliko daleko da zaboravim na osnovne principe lekarske etike. Iako su stari dokumenti podrazumevali užase sa kojima ste, pretpostavljam, već upoznati, u to vreme sam verovao da se sasvim prihvatljivi rezultati mogu postići i uz izbegavanje najjezivijih rituala. Na osnovu podataka pronađenih u tim zapisima načinio sam kompjutersku simulaciju procesa po kojoj su moje zamisli bile sasvim ostvarive. Danonoćno sam radio na tim simulacijama i obuzimala me je nervna groznica, tako da sam najzad morao da usporim ispitivanja. Negde u to vreme Glorija Ešton je jednostavno prestala da dolazi. Mada je ona baš tada uz pomoć starih gangsterskih saradnika počela da izgrađuje mrežu koja će najzad dovesti do izgradnje ovoga hotela i stacioniranja hrane u izbeglički kamp, ja sam verovao da me je najzad ostavila na miru. Uporno sam istrajavao u ubeđenju da su stari zapisi preopterećeni sujeverjem. Nažalost, kompjuterske simulacije su neumoljivo ukazivale na činjenicu da bez obzira što će neke slabosti vampirizma, kao na primer osetljivost na sunčeve zrake, biti otklonjene, neumitno prehrana tretirane osobe mora biti ljudska krv, kao i to da u prvo vreme krv mora biti zasićena jednom posebnom vrstom adrenalina. Počeo sam da radim na jednoj orginalnoj formuli koja će krv zameniti krvnom plazmom... – Što je najzad dovelo do debakla sa pacijentima na kojima ste vršili eksperimente? – Lun zna za optužbe o eutanaziji protiv Štrausa. – Da. Svaki surogat normalne hrane dovodio bi do nagle degradacije tkiva koje se neminovno završavalo smrću subjekta – odgovara Štraus. – Tri godine ste proveli po sudovima – podseća ga Lun.

– Tačno. Iako sam oslobođen odgovornosti više niko nije želeo da me zaposli. Kada se ponovo pojavila Glorija Ešton moj sunovrat je bio toliki da od poverioca nisam smeo otići ni do prodavnice. Njena ponuda je tada za nekoga u mojoj situaciji bila jednostavno neodoljiva. Smesta je otplatila sve moje dugove i pošao sam sa njom u navodno ekskluzivnu kliniku za bogatu klijentelu gde ću dobiti priliku da se bavim naučnim radom i odlične uslove za život. Verovatno i sami pogađate da je put vodio ovamo. Nikad nisam razumeo kako je Viktor Džejms Pibodi iz strogo čuvane klinike, pod strogim tretmanom, dospeo ovamo, ali verujem da je mnogo novca utrošeno da bi se to postiglo. U svakom slučaju, ispostavilo se da doktor Bernar nije ni izdaleka pokazao onakvu veštinu kao ja prilikom onih prvih neus pešnih eksperimenata i odluka rukovodstva je bila da me neodložno i hitno angažuju na projektu. U prvo vreme nisam ni znao u šta se upuštam, jer je moj krug kretanja bio mojom sopstvenom voljom ograničen na prostor laboratorije. Tek primoran povremenom ogromnom iscrpljenošću upotrebio bih sobu gde bih kratko odspavao, a zatim sam se ponovo sa ogromnom energijom bacao na ostvarenje sna o besmrtnosti. Resursi koji su mi prethodno bili nedostupni, sloboda u radu koja mi je omogućila da razmišljam samo o izradi seruma, ne ulazeći u probleme naknadne terapije, ili prethodne pripreme, davali su mi iluziju bezgranične moći. Glorija Ešton je budno pratila svaku fazu moga rada i njene neprestane pohvale su podilazile mome egu. Kada je posle dva meseca ubistvenog posla serum najzad bio gotov, ona lično se ponudila za prvog zamorca! Moja zabrinutost je nimalo nije pokolebala i mirno je primila ubrizgavanje onoga što sam ja pretenciozno nazvao nosferatusom. Uspeh je bio zapanjujuć. Sve analize su ukazivale da se njene ćelije podmlađuju, a od nekog sporednog dejstva nije bilo ni traga. Uprkos svemu što sam znao, oslobođen svake brige o njenoj ishrani, jednostavno nisam ni pomislio šta bi mogao biti faktor uspeha eksperimenta, izuzev moje genijalnosti. Toliko sam bio prepun sebe da ni za trenutak nisam razumeo ulogu mladih ljudi koje je Eštonova odvodila u svoje odaje. Uspeh eksperimenta je ubrzo bio svima poznat, pa su zbog toga serum primili i ostali članovi uprave. Kao i kod Eštonove i kod njih je sve prošlo u najboljem redu. Samo nekoliko dana kasnije ubrizgavanje seruma izvršio sam na nekoliko visokih oficira, posle čega su se stvari počele odvijati vrtoglavom brzinom. – Verovatno je izbeglički kamp oformljen posle toga – nagađa Lun