Stevan Sarcevic - Dolazak tame

– Ništa ne zaustavlja devet milimetara! – ponavlja onaj klipan (Lazar li beše?) glupost od malopre. Izgleda da on u to zaista veruje. – Naravno – odgovaram dok govedo trpa svoj kicoški pištolj Mariji pod nos. Pogled mi opet pada na devojčicu i sećanja naviru kao razbesnele ose kad štapom tresnete po osinjaku i kao mravi pod ašovom što grabi u mravinjak. Slike što naviru, bez želje, bez poziva i bez reda. Sandrica! Da li sam dobro učinio? Ili sam se trebao jednostavno okrenuti i otići? Kao da je ponovo vidim. – Gladna sam tata. Gladna sam – stenjala je dok je žutilo zenica postajalo sve izraženije, a prsti se grčili tvoreći privid kandži u grabljivice. Zakasnio sam. Skot ju je već ujeo kad sam ga upucao. Uzalud sam plakao, uzalud se nadao. Ujedena za vrat, spasa joj nema. Ne mogu joj amputirati ujed kao sebi. Transformacija se odvijala brže od misli. Dolazila je previše naglo, previše bolno. Nijednog trenutka nisam imao vremena da razmislim. Uvek je lakše povući obarač. – Je l’ to istina da otimaju mlade cure, pa ih onda siluju? – prekida mi misli pater familijas. Podižem pogled i vidim da mu oči blistaju i da su mu usne vlažne. O bože! Zar i taj ovan, taj sluga pokorni? Okružen sam idiotima! Mlohavim umovima opustošenim televizijom i lagodnim životom! Kružim pogledom po kupeu. Svi bulje u mene i čekaju poput lešinara ne bi li nahranili fantaziju nekim pikantnim detaljem. Nestrpljivi da čuju uzbudljivu priču. Zar oni stvarno veruju da ih Noćnici posmatraju ikako drugačije nego kao svinje ili pse? Jedina priča koju im mogu ispripovedati je da će biti proždrani ili preobraćeni. Nema trećeg puta. Bezukusna smo i prezrena lovina. – Zaboga Pajo! – snebiva se žena, ali oči joj blistaju. – Nije istina – odgovaram. Neće vas silovati, poješće vas, mislim u sebi. – Mamaaa žeednaaa saaam! – Mir Jovana! – Šta se toliko čeka? Voz je krcat, zašto ne kreće? – pita Marija i baca kratak pogled kroz prozor. Peron je opusteo. Svi koji su uspeli da prođu kraj

dežurnih već su u vozu. Oni koje policajci nisu propustili vratili su se da drhtureći čekaju u tami svojih domova. – Uzimaju vodu, tovare ugalj. Potrajaće – kažem. – Jebem ti organizaciju. Ovo je neozbiljno – oglašava se opet ono govedo (Lazar li beše?), milujući devojčinu kosu. Ona je nervozna. Nogom lupka o patos, a stopalo podignute noge sve joj se nervoznije pokreće. Najednom primećujem da joj je đon umrljan krvlju. Previsoko drži glavu, neoprezna je. Nije ni primetila da je zagazila. Na pamet mi pada Joso. Još nedavno je sedeo preko puta mene, osmehivao se i tiho razgovarao sa Irenom. Sada više nema ni njega ni Irene. Ne mogu, a da se ne zapitam da li je to njihova krv. Vojska se uvek presporo pokretala. Prekasno za Josu i Irenu. Onda toptanje i lomljava, pa nestvarna tišina. Ježim se od tih uspomena. Hoće li i ova cura umreti poput Irene? Hoće li i njen leš sanitarci u pokretu izbaciti iz voza? Tok misli prekida mi devojčica što po patosu gurka lutku, ko zna odakle stvorenu. Gledam dvoje mladih kako se ljube i na trenutak zaboravljam ponor što nas deli. Možda tako i treba da bude. Ljubav oslobađa. – Mamaaa, teti su noge krvave! – oglašava se nenadano devojčica. U kupeu nastade muk. Poznato zatišje pred oluju. Tako je bilo i tamo dole. – Dođi mami, zlato moje – dvoje mladih prekidaju razmenjivanje nežnosti. – Zaraza! Unela je zarazu! – viknu pater familijas. – Kučka! Sve će nas pobiti! – ciknu žena. – Napolje! Izlazi napolje! – prodera se gospo’n ljubavnik. – Ali Lazare... – zamuca devojka. – Marš napolje kučko! – osovi se Lazar na noge. – Kurvetino! – trijumfalno vrisnu žena – videla sam ja da sa njom nešto nije u redu!

– Napolje! – govedo grabi curu za kosu, grubo je podiže i zakoračuje ka izlazu. Dohvatam štaku i preprečih mu njome put. – Krv nije zaražena! – rekoh glasnije no obično. – Otkud znaš? – brecnu se zalizanko zastajući pred neočekivanom preprekom. – Jednostavno – curica se uvija. Govedo je opako čupa. – Odjebi! Zašto bi ti iko verovao? – slobodnom rukom dohvata štaku i pokušava da je skloni. – Zato što ja kažem! – munjevito podižem štaku i udaram ga u lice. – Ima li primedbi? Povređena ponosa maša se pištolja. Snažno ga udaram štakom po ruci i brauning pada na patos. Sad ja potežem oružje, dok usput krajičkom oka primećujem da je matora aktivirala alarm. Nebitno. Ne ispuštam protivnika iz vida. Lice mu se iz nadmenosti pretapa u zbunjenost. Susretu sa cevi pištolja mu očito ne prija. Dođe mi da se nasmejem. – A sad lepo pusti devojku – podsećam ga budući da je curica još uvek bolno povijena pod njegovim nasiljem. Najzad otvara šaku i cura se nenadano oslobođena strovaljuje u sedište. Idućeg momenta vrata se otvaraju i frontovac uleće u kupe. Oružje mu je spušteno, a po izrazu lica vidim da je već bilo besmislenih incidenata. Baca kratak pogled na krvavo Lazarevo lice, pa na moj pištolj. Osmotri me prekorno, pa skrete pogled na uplakano devojče. – Šta se ovde dešava? – viknu. – Nesporazum. Ovi fini ljudi veruju da je krv u koju je mala ugazila zaražena – kažem sklanjajući oružje. Frontovac zakoluta očima i znam šta misli.

– O sranja! Ajde budite mirni više, još malo pa krećemo – rekavši to izlazi i zatvara vrata za sobom. U kupeu nastaje tišina i jedino još Marija šmrca. Izraz lica joj je užasnut. Smiruje se, pribija bliže prozoru i prekršta ruke na grudima. Nešto kasnije osećam njen pogled na sebi. Podižem pogled i vidim da zuri u mene. Pogledi nam se ukrštaju i ona se nasmeši. – Stvarno veruješ da nisam zaražena? – pita me nesigurno. – Naravno da nisi. U vozu nema zaraženih – lažem je. – Ali kakva je ovo krv – uporna je. Zuri u mene i spuštam pogled. Ne gledaj ih u oči. Nikad ih ne gledaj u oči. – Noćni prepad. Balvan preko šina, škripa, zaustavljanje, tresak, vrisak i pucnjava. To je otprilike to. – Oh? Bilo je poginulih? – naginje se prema meni i kroz izrez majice nazirem blede polulopte dojki. – O, da. Jako mnogo poginulih – pokušavam da ne zurim, ali to postaje sve teže. Isuviše je lako zamišljati sebe među njenim nogama. – Ali možda je ipak krv zaražena. Bojim se – stopalo joj je okrenuto prema meni. Klipan (Lazar li beše?) nadureno izučava svoj telefon, bračni par se umusio, a devojčica je zabavljena lutkom. – Svi poginuli su bili sasvim normalni ljudi. Kao ti... ili kao ja... – najednom shvatam da je Marija zainteresovana za mene. – A napadači? – pući usne, muklo naglašava svaki slog, a ruka joj je zabavljena nameštanjem kose. – Svi su bili zdravi. Napadači takođe – presecam je oštro. To je utišava, ali ne skida pogled sa mene. Sklapam oči i vraćam se svojim mislima.

Čudan je čovek Joso bio. Krupan, trom, konjski izduženog i uvek zamišljenog lica. Jasno se sećam našeg poslednjeg razgovora i kao da mu ponovo vidim zenice koje bi povremeno bljesnule u odgovor nekoj svetiljci što bi promakla kraj voza. Tada bi mi se za tren ukazivalo njegovo senovito obličje, sa Irenom na ramenu mu usnulom. Bio je više filozof i pametnjaković nego borac, pa opet, siguran sam da nije bio naivčina. Svoju je Irenu nepovređenu do voza doveo preko mračnih teritorija s one strane najezde. Dobričina je taj čovek bio. Čim je Irenu bezbedno ukrcao, svu je svoju hranu po vozu razdelio. Nikada nisam uspeo da pohvatam smisao njegovih postupaka, ali siguran sam da je mnogo toga video. Bilo je to vreme ludila i te sam noći bio posebno neraspoložen. – Kako smo bili glupi! – brecnuo sam se tada na Josu kao da je on krivac za sve što nas je zadesilo. – Mogli smo pobeći! Znali smo za eksploziju u Češkoj, novine su pisale o širenju zaraze, TV je pominjao nerede i paniku... – Bilo je daleko – prekide me on. – Ne i dovoljno daleko. Slušali smo političare kao bogove – nastavio sam sa žalopojkom – sećaš li se: stanovništvo ne treba da brine, snabdevanje se normalizuje, granice su zatvorene... – Ali bar je bilo veselo. Sve se orilo od šlagera, šou predstava i nagradnih igara – nasmeši se Joso. – Ma daj, nismo se prenuli ni kad su izbeglice počele da naviru – iritirala me je njegova smirenost. – A zašto bismo? Plaćali su zlatom i nakitom, nisu pitali za cenu – uvek razložan, uvek smiren. – Istina. Nije sa njima bilo problema. Zastali bi sat ili dva i nastavljali ka jugu.

– Znaš li da su iste te izbeglice nedugo potom nalažene mrtve u poljima? – upitao je mirno. – Toljaga ili nož. Vredne stvari uvek su nedostajale. – Klimnuh glavom i nije mi bilo važno da li je u tami to primetio. Bilo mi je neprijatno. Ta ubistva su počinile moje komšije. – Razboritiji su pobegli kad su vojne kolone zatutnjale ka granici. Ja sam predugo oklevao – rekoh. – Svi smo predugo čekali, inače ne bismo bili tu – odgovorio je Joso tiho. – Noćni lovci su bili brži. – Gladni su, užasno gladni. Iza njih ostaje pustinja. Glad ih goni. Kad hrane ponestane nastavljaju dalje šireći infekciju. – Odakle dolaze? – pitao sam, ni sam ne znajući zašto. Nisam očekivao odgovor. – Odakle? Iz naših glava. Eto odakle – reče on sigurno. – Kako to misliš? – čudak, pomislio sam. – Igrali smo se boga, pomerali nukleotide, prekrajali DNK. Umesto blagodeti stvorili smo pošast koja će nas jednom za svagda zatrti. Gramzivost i radoznalost, eto, to nas je ubilo. – Nas? – to uopštavanje me je ljutilo. – Nas – odgovorio je bez imalo ustezanja. – Šta sam ja tu kriv? Sve sam izgubio u najezdi! – uzviknuo sam uvređeno. – Ne razumeš je l’da? Pa onda da te podsetim. Svi smo mi varali na kartama i pljačkali izbeglice.

Noćni su lovci tek naš odraz u ogledalu, izvrnut kao rukavica u blato bačena. Kad nestane tanane skrame reda i zakona i civilizacija se u drevno bojište uruši, bitna je samo glad. Svi smo mi, u stvari, najbliži rod Noćnih Lovaca. Njihova krv, duhovni oci, njihovo ishodište i svršetak... Najednom, zver se trza i šumni uzdah prožima kompoziciju. Potom kroz sumrak odjekuje vrisak lokomotive. Pod guzicom osećam napor zamajca i sa olakšanjem čujem prvi udar točka o šinu. Lagano takatak podamnom donosi olakšanje i umor prevladava. Nema više Jose i teško je poverovati kako je taj čovek skončao. Preživeo je Noćne lovce i najezdu, ali ne i pohlepu finih stanovnika nekog bezimenog mesta. Lovaca sasvim druge vrste. Kad je voz napadnut, naivno je otvorio vrata kupea samo da bi mu sekira raspolovila lobanju. Valjda je nameravao da pomogne saputnicima. Grizla ga je savest, šta li. Čovek koji ga je upokojio izgledao je poput brižnog oca. Dežmekast, mlohavih obraza i suznih očiju. Upravo sam između tih očiju metak smestio. Irena se prepala i pokušala je da beži. Nestala je u hodniku i nedugo potom njeni urlici pridružili su se opštem metežu. Dok mi se oči sklapaju i san me polako svladava, pogled mi na Mariji počiva. Pažljiv sam, ne dozvoljavam da primeti žutilo što noć u mojim zenicama otvara. General Milojević nije bio mnogo nežan kad mi je otkrio da amputacija ne zaustavlja infekciju, ali njegovi ljudi su znali šta traže. Nisam bio jedini čiji geni obuzdavaju infekciju i varaju indikatore, ali sam jedini koga su pronašli i još uvek je živ. Njegovi planovi o ispitivanjima na vojnom institutu do malopre su mi delovali sasvim razložno, ali sada, posmatrajući ta snažna bedra, vitak stas i bujna nedra, počinjem da se kolebam. Negde u sigurnim zemljama mora postojati neko usamljeno mesto, neki podrum ili ruševina. Negde gde bih je mogao odvesti. – Mamaaa booliii me rukaaa! – Mir Jovana! Jasno čujem sve bliže gruvanje artriljerije i bacam poslednji pogled kroz prozor. Napolju pada noć. Mračnija no ikada.

BABA MARA Ni sama ne zna zašto se zaustavlja. Neka tuga, valjda. Neugledno dvorište uglavljeno je među velelepnim građevinama. Vlasnica čeprka po tlu, čučeći među rotkvicama. – Dobar dan! – dovikuje preko ograde. – Zdravo dušo. Nisam te odavno videla – staričine reči odišu nežnošću. Nesvakidašnji kontrast između neugledne pojave i prijatnog glasa oduvek je pomalo zbunjivao Biljanu. – Poslovi, snaš Maro... – njeni poslovi predugo tutnje nizbrdo. Sve više se zadužuje i sve manje zarađuje. – Pa ide li nekako? – baba Marino lice je izborano i neproporcionalno, ali pogled je blag. – Gura se nekako – Biljana ne zna zašto laže. Deset hiljada procesora, kojima je cena pala na polovinu dok su bili u njenom magacinu, dotuklo ju je. Život i imovina srozavaju joj se nadsvetlosnom brzinom. – Uvek sam se divila mladima – staričine oči i glas podstakoše u Biljani neobjašnjivu setu i požele da promeni temu. – Snaš Maro, zašto malo ne doterate ovu kuću? Samo što vam se na glavu nije srušila! – Nema se, srce moje. Sirotinja – tužno se nasmeši starica.

– Pa možete podići kredit, to bar nije problem – matora je totalno neobaveštena. – Eh, ja sam ti od stare škole, dušo. Protežem se samo dokle mi jorgan doseže – osmeh postade topliji. – Pa zar baš nikakve želje nemate? – neverovatno je da takvi ljudi postoje. – U stvari, imam neku ušteđevinu i pomišljam da je uložim u nešto što volim – lice starice se najednom uozbilji, ali već idućeg trena osmeh joj se vrati na lice. Biljanine misli zaigraše. Matora ima gotovinu! Možda joj je rešenje sve vreme pod samim nosem, samo što ga ne vidi. – A u šta biste vi to ulagali? – Treba samo nagovoriti babu da uloži u preduzeće i problem je rešen! – Ma ni u šta značajno, dete moje. Nas starije i sitnice znaju da obraduju – starica priča svoje, ali Biljanu više njena prenemaganja ne interesuju. Bilja je pitbul. Kad jednom nanjuši novac – ne ispušta. I ne samo to. Nikad joj u životu novac nije bio potrebniji. – Možda bi trebalo da uložite u neki posao snaš Maro? – uvek prvo treba pokušati jednostavnim putem. – Prošla su vremena mojih poslova, dušo. Sada mi je potrebna samo poneka sitna zanimacija. Starica se okreće i gegavim korakom polazi ka bašti, dajući joj do znanja da je razgovor završen. Pa ipak, Biljana zna da je razgovor tek počeo. O, itekako! Vratiće se ona. Uskoro. *** Kamion stoji nasred pažljivo negovanog travnjaka, dok ljudi iz banke tovare njene ljubimce. Znoj se presijava na mišićavim telima dok jedan po jedan nestaju u tovarnom odeljku. Baštovan, kuvar, sobar...

Svih šesnaest robova zaplenjeno je na ime nenaplaćenih dugovanja. Srce joj se cepa dok kraj nje sprovode i njeno ljubimče. Pruža ruku ka njegovim preponama, ali u nameri je ometa strog pogled uniformisanog čuvara. Tužni pogled ljubimčeta ne znači mnogo. Nema nikakve šanse da se pobuni. Momci imaju ugrađene implante koji će im i na najmanji znak otpora bolno zgrčiti mišice. Kontrolni prsten je dan ranije predala bankarskom službeniku. Kad je i poslednji uljez napustio imanje, Biljana zakoračuje u prostrani hol. Penje se do sobe i iz fioke na kredencu vadi revolver. Ne drži ga prvi put u ruci, iako je predugo vremena neupotrebljavan. Taj revolver, petnaest minuta straha i tri metka bili su inicijalna kapisla njenog bogatstva. A noćas će ga upoznati i njena komšinica. Ludi bakutaner sa šteknutom lovom. Život još nije završen! Pažljivo rastavlja oružje i posvećuje se čišćenju. Noćas ne sme da pogreši. U poslu je prekida melodični zvuk zvona. Hitro sklapa oružje i vraća ga na mesto. Spušta se stepenicama i proverava monitor nadzornog sistema. Opet ljudi iz banke. Jedan činovnik pacovske njuške i dva tipusa kojima šavovi napadno elegantnih odela popuštaju na preširokim ramenima. Koliko hartija još mora da potpiše? – Biljana Martinović? – glas kojim joj se pacovska njuška obratila zvuči zvanično. Suviše zvanično. – Izvolite – sa zebnjom primećuje da gorile menjaju poziciju. Trebalo je da zadrži revolver. – Imamo ovde sudsku odluku o preuzimanju bankarske imovine – baš ono čega se bojala. – Ne možete me tek tako izbaciti iz sopstvenog doma. Žaliću se... – histerično grabi hartiju koju joj ljigavac pruža.

– Ah, ne gospođice! Kuća pripada Istočnoevropskoj korporaciji. Mi smo iz Atlantika i došli smo po nešto drugo. A rešenje je pravosnažno i ne postoji pravni lek – čuje činovnikov glas u magnovenju dok proučava rešenje. Nemoguće! Plaćena je puna cena sa pravom neograničenog raspolaganja. *** – Vidiš devojko, kao što ti rekoh, nas starije i sitnice znaju da obraduju – baba Marine reči odišu nežnošću. Sa gađenjem osmatra crnilo ispod nokata na prljavim rukama i zapaža na staričinom domalom prstu jedinu stvar koja blista. Kontrolni prsten povezan sa njenim implantima. Dobro poznaje bol koji će joj blokirati telo ako se ta šaka stegne. Laganim pokretom snaš Mara joj pomera haljinu. Zna šta treba da uradi. Nelagodno počinje da se otkopčava. Dugme po dugme. Kad haljina skliznu, jeza joj prostruja telom, pa zastade. Staričine blage oči prate obline tela i zna da mora nastaviti. Spušta lagano gaćice, osećajući na sebi radoznali pogled. – Ako će ti biti lakše, mogu te vezati – blagi glas je umiruje dok posmatra izmučeno odrano stvorenje koje dahće na krvavom podu. Njena prethodnica. Odmahuje glavom i starica se osmehnu. – Dobro curo. Više volim da sarađujemo u igri. A sad, dođi da odaberemo zajedno. – Dohvata je za ruku i vodi ka stolu na kojem su u savršenom redu poređani hirurški instrumenti, mehaničarski alat i najveća kolekcija bičeva koju je Biljana ikada videla. * Snaš (Mara) – Bačvanski izraz za stariju ženu. LEPA JELENA

San o kolonizaciji je završen još onda kad je meteor udario u brod kod Tet a Mena i onesposobio oružje i komunikacione sisteme, samo kolonisti toga nisu bili svesni. Sanitarni udar bio je onemogućen, a poziv za pomoć nikad nije upućen. Bragoa i dalje izjeda pitanje zašto se nisu vratili? Dominantna rasa, Kha nor, degenerisana je varijanta, u osnovi bezazlene vrste, koja je začudo na SarGorumu postala toliko opasna da su pričinjavali ozbiljnu glavobolju naseljenicima. Možda su kratkovečni, ali se množe kao Sot geroti (najbliži prevod: zečevi). Naselja im se šire vrtoglavom brzinom i osvajaju deo po deo šume u kojoj se Brago skriva. Da je sve teklo po planu, te životinje bi još pre sletanja bile svedene na meru koja ne bi predstavljala pretnju opstanku kolonije. Pa ipak, postoji i druga, mnogo gadnija nevolja, nastala zbog niza grešaka, počinjenih u euforiji izazvanoj uspešnim spuštanjem, koje su najzad i dovele do beznađa u kojem se Brago trenutno nalazi. Nisu mogli znati da je izvidnička patrola napravila grešku. Sasvim malu grešku kod sabiranja laboratorijskih testova. Prokleti kvartalni brojni sistem Drankanga! Atmosfera je za jedan promil drugačija od onoga što je pisalo u izveštaju. Nije ubijala odmah, jer je bila slična atmosferi na matičnom svetu, pa ipak, vremenom se pokazala fatalnom za zajednicu. Zabluda je potrajala nekih tridesetak godina. Bili su beznadežno lakomisleni i puni poverenja u izveštaje. Računali su na prilagodljivost svog genetskog materijala tlu na kojem bi se obreli. Ovo nije prva kolonizovana planeta u njihovoj dugoj istoriji istraživanja svemira (još otkad su dobili svemirske brodove od Drankanga u zamenu za pravo na eksploataciju rudnog bogatstva). Trideset godina bez ijedne prinove trebalo je biti dovoljno upozorenje da nešto nije u redu. Bilo je još gluposti kao, na primer, odluka da se spuste bez ispitivanja konfiguracije tla. Močvarno tlo je u roku od nekoliko sati progutalo čitav

brod sa svim zalihama. Još se gorim pokazalo izostavljanje procene uticaja vlage na opremu. Zbog toga su ostali i bez ručnog oružja. Nije znao zbog čega ga je snašlo ovo prokletstvo. Neka skrivena karakteristika ili bolest učinile su da otrov ne deluje na njega. Dugo je već sam, jedini predstavnik svoje rase na dalekom svetu. Vrste kojima se hranio izumrle su ili su promenile staništa, pa nije imao mnogo izbora: često zalazi u naseljena područja kako ne bi umro od gladi. Tako se čovek vratio svojoj izvornoj hrani – Kha norima. Ma čekaj malo... Pomisli li on to – čovek? Naravno, svaka dominantna vrsta sebe naziva čovekom, a svoj nakot ljudima. Niko sebe ne zove vukom, majmunom ili gušterom. Jedine razlike su u nazivu matičnog sveta. Ovde SarGorum, što je opšte prihvaćeni naziv planete u čitavom poznatom svemiru, zovu Zemljom, jer zemlju obrađuju kako bi došli do hrane. Gole stene od kojih žive, Drankanzi zovu Kamenom. Bragova vrsta svoj svet naziva Šumom, jer im šuma daje hranu. Istina, njihov svet druge civilizovane rase najčešće zovu Likanom. Pa ipak, nikad nije čuo da Kha nori sebe zovu ljudima, izuzev ovde, na ovom nemogućem svetu. Savladao je neke Kha nor jezike i sa lakoćom se sporazumeva sa domorocima, a čita i komplikovane spise. Nikad im se međutim ne prikazuje u pravom obliku. Pri susretu sa Kha norima koristi osobinu koja ovde postoji samo kod nekih nižih vrsta: mimikriju. Svi su domoroci ubeđeni da govore sa srodnikom. To, na žalost, ima ograničenja – nikada ne može da zadrži željeni oblik duže od tridesetak minuta. Ali i to je sasvim dovoljno. Kha nor koji ima priliku da sa njime porazgovara nikada više nije viđen... Brago potiče sa sveta u kome evolucija teče drugačijim tokom. Evolucija je učinila da sećanja žrtve postanu i sećanja predatora. Sećanje je pohranjeno u tkivu, u ćelijama, nervima i živcima – u svemu onome što bi završavalo u

Bragovoj utrobi. Tako su sećanja, znanja i uspomene izgubljenih Kha nora postali ujedno i njegovi. U zadnje vreme Bragoa brine nešto drugo. Godine ga sustižu i kraj životnog veka nije daleko. Njegovim nestankom nestaće i njegove vrste. Nije to nešto što ga je brinulo dok je bio mlad i snažan, ali kako vreme odmiče i kako je ostao jedini od svoje vrste, sve ga više zaokuplja neobična misao. Vrsta koja vlada SarGorumom genetski je vrlo slična Bragovoj. Možda oni nisu u punoj meri genetski prilagodljivi kao Bragoova vrsta, ali osnovne grane se ipak podudaraju. Vreme provedeno na ovom svetu mnogo je uticalo na njega, to jasno vidi svaki put kada ugleda svoj odraz u nekoj od sveprisutnih staklenih površina u naseljima Kha nora. Šta ako je moguće da stvori potomstvo polno opšteći sa domorocima? Malo verovatno, pa ipak, i to malo je sasvim dovoljno da mu zagolica maštu. Šta bi mu rekli za takve ideje na njegovom svetu? Jebač Kha nora! Perverznjak. Ali ovde i sada to izgleda drugačije. Seća se nekih slučajeva kada su njegovi sunarodnici držali domorodačke ženke radi kopulacije. Da li su se te životinje posle toga okotile? Nije bilo pouzdanih podataka. Kada bi se takve nenormalnosti otkrile dokazi bi bili odmah likvidirani, bile ženke skotne ili ne. Hranu i zadovoljstvo ne treba mešati. Tako se tada govorilo. Verovatno ta ubeđenja nisu bez osnova i Brago se neprestano koleba oko odluke. Možda ipak treba pokušati... *** Školarina, stanarina, struja, voda, telefon, grejanje, porezi, ekologija, kineske konzerve, mađarska piletina, rumunska svinjetina, brazilska govedina, turske paprike, makedonski krompir... Sve to treba platiti. Od šest do šest muž rmbači po gradilištima. Od šest do šest žena ukucava brojke u fiskalnu kasu. Od šest do devet muž radi na crno. Žena od četri do šest čisti po kafićima. Ostatak vremena je podeljen na obroke, san i traženje novih poslova. Da je drugačije znali bi da imaju najbolju ćerku na svetu. Dobar student, izvrsna domaćica, istaknuta balerina, baka zbrinuta, predavanja odslušana... Ali roditelji sve to ne vide, ne znaju. Možda ni ne

mare. Znaju samo da su ćerki potrebne stvari i to ih čini smrknutim i ćutljivim. Jelena, pak, zna da su joj potrebni roditelji i to je čini tužnom i usamljenom. Tako život protiče. Roditelji zagledani u prošlost, ćerka u iščekivanju budućnosti, bez ikakvog izgleda da dočekaju ono što priželjkuju. Jelena je prelepa, iako to ne zna, lepa kao Jelena iz priče o Troji. Ne naslućuje privlačnost kojom zrači njena pojava, jer nema nikoga ko bi joj rekao nešto o tome. Niko joj nikad ništa nije rekao o raskoši njene vrane kose, nikad niko nije primetio blistavost njenih krupnih očiju. Nikad nije čula da je neko zadivljeno zviznuo dok bi njeni obli bokovi promicali hodnicima univerziteta i nikada se niko nije zablenuo očaran bujnošću njenih prelepih dojki. Iako veruje da je nezanimljiva i neugledna, Jelena nije slepa. Zavidljivo zuri u nežnosti kojima momci obasipaju prijateljice sa baleta i radoznalo špijunira koleginice sa fakulteta dok se ljube sa mladićima. A noću sanja, sanja, sanja... Jelena ne voli svet oko sebe. Umesto pitomih uličica duž kojih su se protezali drvoredi bagrema i gelegonja, sada zjape ruševine duž kojih niču gradilišta. Umesto klupica sa brbljivim komšijama, sada promiču nepoznati ljudi umorna pogleda. Ne priželjkuje da ponovo bude devojčica, ne. Samo bi želela da stvarnost nije toliko gorka. Kao poslednje uporište starog sveta, u usamljenoj kućici usred građevinskih radova, koji se protežu kilometrima unaokolo, jedina je svetlost koju poznaje. Tata je govorio da bi baka morala da proda tu izbu dok joj još nude dobru cenu i preseli se kod njih, ali Jeleni se ne dopada ta zamisao. Bakina kuća je tajno utočište koje zaceljuje izmučenu dušu. Mesto gde baka priča divnim glasom iz vremena detinjstva, kutak u kojem je tako lako

zaboraviti sve svoje rane. Te su rane u tmurno novembarsko popodne bolnije nego inače. Preteći tamni oblaci zaležu gotovo na same skele opustelih građevina i pretvaraju ružno popodne u veče, ispunjavajući osetljive ljudske duše teskobom i nesigurnošću pred olujom koju žalobno najavljuju. Jelena oseća njihov pritisak i uplašena je, mada hrabro kroči kroz pustoš. Boji se, čini se, bez razloga, jer je tuda stalno prolazila, ali ovo veče svaka je senka vukodlak, svaki je zamućeni obris demon u zasedi i njene crvene svečane cipelice (najsvečanije koje ima, jer su jedine) lupkaju visokim potpeticama po ispucalom betonu, ovako: tak–taktaka–taka, sve brže i brže. Srce joj, ispunjeno slutnjom, besno lupa, baš ovako: bum–bum– bum. Vetar huji nesnosno glasno, evo ovako: huuu–huuu. Sa stravom se trza na svaki nagli pokret iscepanog plakata, svaki tresak olabavljenog lima. Svaki korak donosi novu slutnju, novi užas. Svi se ti zvuci sjedinjuju u neku tajnu pretnju, ispunjavajući joj dušu sve crnjim beznađem. U jednoj ruci nosi korpu sa ručkom, druga joj počiva na crvenom šeširiću (stavljenom zbog neizbežne kiše). Očajnički ga pritiska uz glavu, boreći se protiv severnog vetra što se igra crvenom haljinom, prikazujući opustelom predelu vretenaste butine i široke listove. Tako Jelena, gušena oblacima i prepadnuta svojom uobraziljom, stiže na pola puta do bakine kuće, kad začu duboki baršunasti glas iza sebe: – Mora da si najlepša žena na svetu. Nikad nikog lepšeg nisam video. Tako Jelena prvi put saznade nešto o svojoj lepoti, ali ma koliko da je to poželjno i dobro, za to je mogao postojati i neki romantičniji trenutak. Jelena se trže, srce joj pobeže u pete i samo što ne potrča ne osvrćući se. Zašto nije pobegla. Zašto? Stražnjica izbačena u polukoraku postade prćasta, a leđa joj se uspraviše uzdižući grudi u borbenu poziciju. Bujna crna kosa, razbarušena od vetra,

tananim viticama pripi se uz vrele obraze, dok božanstveni poluprofil prkosno izroni ispod romantičnog šešira. Najzad njene prevelike, širom otvorene i sjajne bademaste oči ugledaše onoga ko je te reči izgovorio. Dah joj zastade, jer lepšeg muškarca u životu nije videla: uzanih bokova, širokih ramena i prelepog stasa, motri je ispod razbarušene, crvenkaste grive, koja mu nehajno pada preko ramena i leđa. Ponovo progovara, skriven iza vučjeg osmeha: – Kuda si se to uputila lepotice? – iako se pita da li je pametno razgovarati sa neznancem, nešto je ipak tera da ustreptalo odgovori: – Nosim ručak baki. Nije daleko... – njeni vlažni snovi joj se odjednom uzvrteše po mislima. – Nije daleko? A gde bi to bilo? – pitanja su čudna i neočekivana, pa poče da zamuckuje. – Paa... Nee... – dok pokušava nešto suvislo da odgovori, negde na razmeđi straha i radoznalosti, Jelena se sve više opija neznančevim zavodljivim pogledom. – Ti me se bojiš, nije li tako? – glas mu je topao i privlačan. Jelena uzviknu: – Ne bojim se! – iz nje progovara tvrdoglavost. Za kajanje je kasno. – Pa, zašto onda ne odgovoriš na jedno obično pitanje? – Nema druge nego reći: – Iza bauhausovog gradilišta – nije baš sigurna da se kaje zbog odgovora. – Drugog ili trećeg? – upita neznanac. – Trećeg – odgovori Jelena dok joj srce lupa poput indijanskih ratnih bubnjeva. – A kako se zoveš, lepotice? – glas mu se spušta do mekanog šapata.

– Jelena – spetlja se devojka, naglo menjajući boje. – Pa, doviđenja onda... Jelena... – reče nepoznati i nestade u sumraku. Trenutak kasnije kiša poče da pada, najpre slabo, pa sve snažnije, da bi se najzad pretvorila u pljusak. Jelena nastavi put, ne primećujući nevreme. Hoda i peva dečije pesmice u sebi. Oseća da je živa, toliko živa da je to prosto neizdržljivo. Svrab i vrućina, jeza i mučnina sve se to uskomešalo, dok najzad mokra ne stiže do bakine kuće. Izdahuje, pa čeka malo pod nastrešnicom. Duša joj igra. Cedeći se i šljapkajući ulazi u kuću, odlaže košaru, izuva cipele i skida šešir. Supa beše razvodnjena, kolači nabrekli od vlage, a paprikaš upropašćen. Njene đakonije su uništene, shvati sa uzdahom. – Dobro veče, bako! – dovikuje dok voda i dalje curi sa nje. – Dobro veče dušo! – čuje odgovor, ali niko joj ne izlazi u susret. Viri u sobu i ponavlja pozdrav. Baka leži u krevetu. Mora da se prehladila, pomisli Jelena. – Odmah dolazim, samo da pripremim ručak – reče i zatvori vrata za sobom. Kuhinja je u neredu. Je li to baka klala pile? Loži šporet, secka luk i pristavlja ulje u tavu. U šerpi na stolu su šnicle. Briše sto, pere sudove. Kad luk dobije zlaćanu boju, ubacuje šnicle. Zatim postavlja jelo na tanjir i nosi sobu. – Hajde da ručamo bako – poziva postavljajući stočić. – Ne mogu, dušo, jedi samo – glas joj je hripav, a mekan. Zaista je nazebla. Jelena je gladna i ne da se dva puta moliti. Šnicle su sočne i slatke, ukusne da lepše ne mogu biti. Guta ih sve dok sa nelagodom ne shvati da se baka baš i neće najesti. Pa, u onoj šerpi ih ionako ima dovoljno. Kreće da pripremi još jednu turu, ali baka je poziva tihim glasom.

– Sva si mokra, nazepćeš tako. Skini tu mokru haljinu. – Dobro bako – reče, pa odloživši jelo kreće u drugu sobu da nađe suvu odeću. – Nemoj ići, hladno je. Lezi kraj mene, krevet je ugrejan – kaže baka. Zbacivši haljinu zavlači se u krevet i gle: toplota bakinog tela je prijatna i ugodna, a njena ruka nežno joj sklanja vlažnu kosu sa lica. Opet je devojčica i svet je ponovo kao što treba biti. Ruševine se vraćaju u prvobitni oblik tvoreći romantične kućerke, a tata je vodi na Palić da je časti ćevapima i sokom od borovnice. Mamina mašina klopara u drugoj sobi šijući haljinu sa karnerićima za novogodišnju zabavu, a učiteljica na velikoj mapi pokazuje Uskršnja ostrva. Drugarice razvlače lastiš na ulici, onamo u dubokoj senci lipa i bagrenja, a vazduh je mirisan i topao. Kroz dremež tiho mrmlja: – O, bako, kako su ti sjajne oči... – kao da je u njima nešto žuto. – Ne obraćaj pažnju, to su samo suze – prijatni glas je lagano smiruje. – O, bako koliki su ti zubi... – primećuje polusklopljenih očiju. – Moja nova proteza – kroz polusan mutno razaznaje bakin glas, tonući ponovo u slike detinjstva. Najpre se gura kroz razdragani svet na prvomajskom vašaru dok posvuda miriše šećerna vuna i roštilj, a onda najednom sedi na kosmatom konjiću što joj ga je baka donela iz Segedina... A snovi postaju sve čudniji i čudniji. Oseća prijatnu jezu milovana nežnom rukom, oseća dodir riđe kose na koži, topi se pod pogledom sivoga oka i oseća toplinu podrugljivo izvijenih usana na svojim usnicama. Najednom shvata da to nije san. Gde je baka? Otkud neznanac iz ruševina ovde, pokraj nje? I pobogu, šta on to radi? Pokušava da ga odgurne, ali je previše bunovna, a stranac suviše snažan da bi uspela u tome. Pokušava da se otrgne, ali njegove ruke je drže nežno, ali čvrsto. Vrisnu, ali nema nikoga ko bi joj pomogao. A predivni uljez je ljubi i ljubi... Otpor joj slabi, a vatra juri u obraze. Prestaje da se

opire, dok joj vatra zahvata i telo. I gle: baka je zaboravljena, a poljupci i dodiri više nisu neprijatni. Neznanac kojeg je samo jednom videla budi želje u njenom telu, dodirima i poljupcima, milovanjem i šaptanjima... Lako je dodiruje po kosi, nežno miluje stražnjicu, i žudno joj ljubi grudi. Najednom se nalazi među njenim nogama. Bol u preponama i vatra u utrobi ponovo je prepadaju, ali samo nakratko. Sve to traje i traje, i začudo nije ni najmanje neprijatno. Kad je prestalo, stranac leži kraj nje šapćući i milujući je po kosi, a sanjivost se vraća. Nije stigla ni da se zapita šta se dogodilo kad sasvim neosetno pade u san. Budi se, noć je i sama je u krevetu. U sobi je mrak. Uvija se u čaršav i seda na ivicu ležaja. Ne zna sa sigurnošću da li je čudna uspomena san, ali bol u utrobi i krv na krevetu je uznemiruju. Ako jeste bio san, gde li je baka? Ako nije... Gde je prelepi stranac? Ne može da složi svoje misli i počinje da obraća pažnju na okolinu. Vrata sobe su otvorena i vidi da u kuhinji gori svetlo. Nesigurna je, sluti da sećanje nije san. Opet, ni sedeti u mraku nije neko rešenje. Najzad prelama i laganim koracima kreće ka svetlu. Kad je dovoljno blizu da kroz poluotvorena vrata vidi scenu u kuhinji, pred pogledom joj je čudovište kosmatog tela, najviše nalik orangutanu, predugih udova i riđih kovrdžica. Odeveno je u tesno pripijenu odeću od neobičnog materijala. Ali to nije orangutan, jer čeljusti su šiljato izbačene, a svojim ogromnim očnjacima i strašnim zubima ždere sirove šnicle koje drži u užasnim kandžama. To je suviše za nju, pa vrisnu i skameni se, a čaršav u koji se umotala pada na pod. Stvorenje baca obrok i juri ka Jeleni. Ona se već oprostila od života, kad sa zaprepašćenjem oseti da je nežno grli, podiže, nosi ka sobi i polaže na krevet. Potom progovara tiho, sažaljivo i nežno: – Ne boj se maleni moj Kha nore, neću te povrediti – duboki baršunasti glas zveri joj je odnekud poznat i ispunjava je čudnom toplinom. Ništa joj nije jasno.

– Ko... Šta si ti? – ne boji se više. Instinkt joj govori da je zver prijatelj. Isuviše je tu stvari koje ne razume. Gde je baka? Gde je stranac? Pa ipak, od svih pitanja ovo joj prvo pada na pamet. – Ja? Ja sam čovek, baš kao što si ti Kha nor – objasni joj Brago. Naravno da zna sve o njoj. Upravo je večerao i sećanja mu kolaju krvotokom. – Vrlo nesrećan Kha nor, mislim – dodaje. Jelena je zbunjena, pa odgovara pitanjem: – Kha – Nor? Ali... Ja sam čovek... – veruje da je čovek. Da li je? Neobična izjava čudovišta, pa i sama činjenica da ono govori, potiskuje sve njene nedoumice u drugi plan. Pokušava da ga prekine i sazna ono što je muči, ali zver sa iritirajućom lakoćom ignoriše sve njene slabašne proteste i neprestano priča. – Da, znam za tu vašu zabludu, ali vi jednostavno niste ljudi. Vi ste Kha nori – Brago zna za njene zablude. Ali zna i da Kha nori ne bi smeli biti ono što su postali na ovoj planeti. Oni su štetočine, rak rana svetova kada nisu pod kontrolom. Jelena shvata da je gola golcata i zatraži od čudnog stvora haljinu. – Za ime Morgoda nigde u poznatom svemiru Kha nori ne poznaju vaše osobine! Trebalo bi da budeš veselo i razigrano stvorenje koje ne zna za stid! – Kakve to ima veze sa mojom haljinom? – ne shvata tiradu svog sagovornika – Ma razmisli malo! Poznajete samo mržnju, zavist i pohlepu. Zar ste slepi kod očIju? – Pogledaj dokle vas je dovela vaša čednost i bogobojažljivost! Sve ste pogrešno uradili! – Braga najednom zahvata žestoki propovednički žar.

– Pogrešili? U čemu sam ja to pogrešila? – Jelena i dalje više misli o nelagodi koju u njoj izaziva sopstvena golotinja, nego o filozofskim aspektima Bragovog nadahnutog govora, ali njegovo izlaganje, izgleda, tek počinje! – Planeta vam se guši i raspada, vaša vrsta nestaje u ratovima i u toj vašoj neizmernoj tuzi. Još gore od toga je što istrebljujete sva ostala živa stvorenja i što trujete i samo tlo na kome postojite! Šta će Kha noru odeća? Šta će, za ime Morgoda Kha noru oružje? Šta će Kha noru nauka i crkva? To vas kvari, to nije vaše prirodno stanje! Vi niste stvoreni da vladate – izdeklamova Brago, sve više se zahuktavajući u svojoj propovedi, uživajući da sluša sopstveni glas. – Ma čime ja to vladam? – Jelenu Bragova tirada već ozbiljno zamara. – Razmisli! Zar tvrdiš da si srećna? Ili možda hoćeš da kažeš da ovaj svet ima za tebe budućnost? Pa nije li istina da ni ti sama nisi sreću upoznala sve do trenutka kada si me ugledala. Zar nije istina da te je tuga lagano ubijala? – Brago nikako ne shvata ova stvorenja, niti zašto ta klinka deluje toliko nezainteresovana za sva razumna objašnjenja. Iznenada njegovo izlaganje ipak uspeva da zainteresuje Jelenu. – Ugledala? Tebe? – Bragovo pitanje svojom neobičnošću u Jeleni guši svaku pomisao da bi trebalo da ga zapita za baku ili bar za prelepog neznanca. Neobično talasanje svetla, koje iza leđa čudnog stvora dopire iz kuhinje, privlači joj pogled. Svetlo sada igra i kao da postaje izmaglica koja se u čudnim tonovima širi preko nejasnih kontura njenog sagovornika. Treperi, blješće, pa dobija oblik. Iz izmaglice izranja telo boga, uzanih bokova, širokih ramena i uspravnoga stasa. Da, to je prelepi neznanac. Neobjašnjiva transformacija odgurnu svaku pomisao na baku i Jelena zuri u neočekivanu pojavu. Posmatra je svojim impresivnim sivim očima koje žućkasto blješte od ne baš najbolje prikrivene strasti. Najednom se režeći i mrmljajući baca na preneraženu devojku, hitro i nervozno raskopčavajući farmerice i – uze je jednom; ne! Dva puta! Treći put se ni Jelena više ne opire. Posle tog razornog zemljotresa sasvim je razumljiva Jelenina euforija. Leže jedno kraj drugog, zadihani su i sretni.

Jelena brblja, ali pitanja ostaju bez odgovora. Brago je isuviše iskusan da bi joj govorio o kolonizaciji i o svojoj vrsti, a ponajmanje o onome čime mu se sunarodnici hrane. Blazirano glumi da je pažljivo sluša, pa joj se najzad umorno obraća: – Malko sam ogladneo, Jelena. Zašto nam ne bi spremila štogod za večeru? Prvi nesporazumi pojaviše se nedugo potom. Brago nije video ni jednog jedinog razloga zbog koga bi se prema Jeleni odnosio drugačije nego što bi to učinio bilo koji Likanac sa Kha norom. Obavivši posao zbog koga je domorotkinju uzeo, pretpostavlja da je vreme da povede ženku na počinak ( vukući je četvoronoške za kosu ). Ona se otima i ciči, pa mu se za trenutak čini kako želi da spava u krevetu sa njim. Dernjava ih prati čitavim putem kroz dvorište. (Obično razume Khanorski, ali ovo ipak prevazilazi njegovu umešnost.) Uvodi je u Kha nor štalu, (odakle je prethodno izbacio kvocave ptičurine koje Kha nori večito drže u svojoj blizini). Blesava domorotkinja pokušava da legne na pod. Zar je toliko mlada da ne zna ni da usni kako treba? Posle mnogo natezanja uspeva da prikači Graviogrlicu za zid i postavi Kha norku u prirodni polučučeći položaj. Luda ženka odbija da spava i Brago osluškuje galamu kroz dva zida i preko celog dvorišta sve dok ne zaspi. Možda je mala Kha nor u redu, samo je predugo živela u ubeđenju da je čovek. Međutim, Jelenino gledište je dijametralno suprotno. Možda nevoljno i naglo, ali njeni snovi o telesnoj ljubavi najednom su zbilja. Sve dok ju Brago nije nasilno odvukao u kokošinjac i prikovao je uza zid, bila je spremna da oćuti sve što ju je mučilo, ali nasilje izvršeno nad njom ju je zaprepastilo. Neće više ćutati! Nikako! Ne posle ovoga! Uporno zapomaže, ali niko joj ne dolazi u pomoć. Premorenu i uvređenu, najzad je svladava san. Sledećeg dana Jelena se opire Bragovim nežnostima. Na njeno čuđenje, ovaj ne preduzima nikakvu odmazdu, nego oboje sedaju za sto i jednostavno razgovaraju. Brago ignoriše sva pitanja o baki, pa najzad i Jelenino uporno zapitkivanje na tu temu prestaje. Ipak, ostaje sasvim dovoljno prostora za teme o kojima Brago ponekad razložno, a još češće

osećajno govori. Tek kada Jelena poželi nežnost, Brago joj je pruža, bez objašnjavanja kako zna kada je pravi trenutak za to. Novootkrivena telesnost Jelenu zbunjuje u toj meri da prihvata kao normalnom Bragoovu povremenu kratkotrajnu transformaciju u zver. Što se tiče Bragoa, ni njegova zbunjenost nije ništa manja. Dugi razgovor sa Kha norkom, iako započet radi slamanja njenog otpora, toliko je lagodan i iskričav, da počinje da preispituje svoje stavove o životinjskoj prirodi Kha nora. Egzotično stvorenje u njemu izaziva kontradiktorne osećaje, pa poverenje u propagandu moralista, koji nikada nisu imali sreću da vode ljubav sa Kha norima, postaje ozbiljno uzdrmano. Uprkos tome, Jelena i tu noć provodi u kokošinjcu. Drugi dan protiče u nesrazmerno dugim periodima vođenja, čas ljubavi, čas razgovora. Brago ima sve više teškoća u obuzdavanju jezičine, a Jelena postaje sve pažljiviji slušalac. Te noći san ih zatiče zagrljene u bakinom krevetu. Trećega dana Jeleni je khadabum (tri puta na dan) pomalo dozlogrdio. Brago je nijednog trenutka, niti jednim jedinim gestom, na to ne primorava. Ona oseća potrebu da mu udovolji, pa vođenje ljubavi ne izostaje. Brago je više ne zatvara u kokošinjac, a dani što se nadalje nižu, sliče jedan drugome kao jaje jajetu. Brzo, jednolično i strastveno, a jedina konstanta kod dvoje novopečenih ljubavnika je promena. Jelena sve više postaje zavisna od Bragoovih nežnosti, a Brago u Jeleni sve više vidi ljudsko biće – voljeno ljudsko biće. Petog dana Jelenu napušta nada da će se neko pojaviti. Mirno prihvata saznanje da nikome ni najmanje ne nedostaje: niti komšijskome kučetu, ni koleginicama sa baleta, niti profesorima sa fakulteta, ni simpatičnom brkici iz bakalnice, pa čak ni mami i tati. Tog dana khadabum izostaje. Brago je umoran. Raspoloženje joj baš i nije na vrhuncu. Teško se miri sa činjenicom da je Brago jedina osoba na celome svetu kome je makar malo stalo do nje. Gotovo da i ne primećuje da Brago sve manje koristi iluzije i da je njegov oblik najčešće onaj koji ju je prvobitno zgrozio.

Sedmoga dana bake nestaje i Brago odlazi da ulovi nešto za jelo. Ljubav prema Jeleni se već razmahala u tolikoj meri da joj neoprezno priznaje čime su se hranili proteklih dana. Kada po povratku zatiče praznu kuću i nedugo potom nalazi Jelenu kod TradeServisovog gradilišta (pošto je prethodno zbrisala kroz kuhinjski prozor užasnuta onim što je saznala) toliko je razočaran da se vraća starim dobrim Likanskim običajima. Jelena otkriva da joj se tradicionalni postupak u takvim slučajevima ni najmanje ne dopada. Iako pod Bragovim budnim nadzorom prilježno bere koprivu, odabira čičak i savršeno orezuje podeblji vrbov prut, primena tih stvari u sledeća tri sata joj se ni najmanje ne dopada. Barem je khadabum posle toga dobar. Par dana potom oboje se dure, ali uprkos tome, telesnih zadovoljstava se ne odriču ni jednog jedinog trenutka. Uprkos sitnim nesporazumima, Brago je sretan što se nije predugo kolebao oko namere da oplodi Kha norku. Jelena uživa u osećaju da neko brine o njoj. Njihovi dani se vraćaju u kolotečinu i prestaju da ih broje. Brago je brižljiv domaćin i nežan ljubavnik, a Jelenina urođena strastvenost se razvila u furiozno ljubavno umeće. Ko zna do čega bi ih sve to dovelo, da Brago jednoga dana nije poseo Jelenu da bi joj pažljivo saopštio veliku novost: zanela je! Ljudi to osećaju, jer njihova čula su osetljiva. Jelena nije delovala iznenađeno. Žene takve stvari znaju mnogo bolje od ljudi. Dani i nadalje prolaze. Jelena postaje razdražljiva i Brago sve teže pronalazi sigurno skrovište pred njenim ispadima. Već neko vreme ne čine khadabum. Uprkos svim novonastalim nevoljama Brago je na sedmom nebu. Njegov naslednik će biti gospodar planete, jer će od majke naslediti otpornost prema atmosferi i sposobnost da oplodi Kha nore, a od njega ljudske atribute. Možda na kraju kolonizacija planete i neće ispasti onakva katastrofa kakvom ju je donedavno smatrao. Pa ipak, zna da dolazi vreme kad svoju ljubimicu mora odvesti odavde. Previše se Kha nora muva po okolini, pa iako njegovo ljubimče više nije bučno i neposlušno kao nekada, ni u kom slučaju ne može isključiti mogućnost da neko sasvim slučajno natrapa na njih.

Tako pođoše njih dvoje u šumu. Bragova iscrpljenost, delom zbog napornog perioda pred oplodnju, a delom zbog iscrpljujućeg bežanja pred Jeleninim nastupima besa, sasvim je očita. Ramena su mu povijena, noge teško vuče, a pogled mu je rastresen. Da nije tako, možda bi i primetio svetlucanje u tami pred njima. *** Rade Šponja je, sticajem okolnosti, ratni veteran sa tuzlanskog ratišta, koji je kao izbeglica dobio posao noćnog čuvara na gradilištu. Slučaj je hteo da se njegova zahvalnost poslodavcu ogleda u neumornom celonoćnom šipčenju po široj okolini Bauhausovog objekta, pa i to da baš on bude taj koji će naleteti na najbizarniji prizor koje je ljudsko oko ugledalo u poslednjih stotinak godina. Da je bilo ko drugi bio na njegovom mestu, smesta bi urlajući pobegao glavom bez obzira. Bilo ko drugi, ali ne i Rade Šponja! Rade je video mnogo čudnih stvari na ratištu i ima univerzalno rešenje za sve pojave koje ne razumeva. U tren oka prazni okvir pištolja u pravcu čudnog prizora i tako sa ovog sveta nestade Brago, poslednji vukodlak. *** Da dežurni zna da je musava curica (koja prilično smrdi), umotana u jedino slobodno ćebe, ono sa uzorkom Vini Pua, trudna, verovatno bi je poslao u bolnicu. Da samo naslućuje šta je preživela, angažovao bi psihijatra. Da i za trenutak pomišlja da ona ovako neutešno kenjka jer žali za onim čudom što ga je armija na brzinu upakovala u helikopter, smesta bi alarmirao državnu bezbednost. Ovako, naziva Danu. Dana je ekspert za smirivanje razbesnelih prostitutki i histeričnih kradljivica ulovljenih na delu. U stanicu stiže sat i po posle poziva, pa se zapućuje ravno prema raskukanoj balavici. Opasna je Dana! Još izdaleka grdi klinku, što zbog smrada, što zbog cmizdrenja, a kad je završila sa litanijom, odvlači je u kupatilo i dežurni dobrih dva sata sluša pljuskanje vode i Daničino dernjanje. Barem klinka više ne cmizdri. Zatvoriše vrata za sobom i ključ škljocnu u bravi. Pomalo ga nervira kikotanje, ali to je lakše podneti negoli ono ridanje od malopre. Laknu mu kad ju je Danica najzad odvela iz stanice, opet upakovanu u ono ćebe.

*** Nedelju dana kasnije, Jelena pere sudove misleći o Danici. Nije loša. Ne razume zašto je mislila da ne želi da vodi ljubav sa ženom. Nije bila nepripremljena. Brago joj je mnogo pričao o Kha norovskom poimanju vođenja ljubavi. O ne, Dana nije loša, pa ipak, sada joj pažnju privlači dečkić koji već par dana bulji u njihov prozor. Nije Danica loša, ali muško je ipak muško. Nekako se Dane već zasitila, a i stan joj je na raspolaganju. Ne, Dana uopšte nije loša, samo je malo žilava. Toliko kuvanja, a i meso je već na izmaku. A plod u njoj zahteva mnogo mesa... Slatkog i sočnog Kha nor mesa... PONOĆNA ZVONA Izlazim iz razdrndanog autobusa na poslednjoj stanici, pored nekog od boga zaboravljenog i zapuštenog groblja. Objašnjeno mi je da će fešta biti na samoj periferiji grada. Ledeni vazduh me udara u lice. Podižem kragnu kaputa i gledam niz ulicu. Probijam se kroz gustu vejavicu duž čudovišno ruinirane ulice. Teško se orijentišem. Rečeno mi je da će se proslava odvijati u kući „na samom kraju bulevara, pored groblja“. Kraj u kom sam se našao liči na sve samo ne na bulevar. Magla mi u pramenovima zaklanja vidokrug. Svejedno, treba nastaviti ovim sokakom dok ne stignem do odrednice. Gotovo pola sata od kako sam sišao sa autobusa probijam se kroz nemili okoliš i dok mi se hladnoća zavlači pod ne baš najtopliju odeću, neprestano proveravam adresu na papiriću koji grčevito stežem u promrzloj šaci. Broj kuće koju tražim je jednocifren, a retki čitljivi brojevi na propalim zgradama još uvek su trocifreni. Ulica je pusta, kuće su ruševne i kao da nadaleko ni žive duše nema. Tešim se maštanjem. Zove se Branka. Ne smem to da zaboravim. Nečim sam stekao njenu naklonost. Zapravo me i ne zanima šta bi to moglo biti. Siromašnom studentu, smotanku po definiciji, to može biti samo od koristi. Starija je, ali

ne smeta. Uvek je doterana, našminkana i mirisna. Kosa joj nedeljno menja boju i trenutno je neka varijanta riđe. Lice joj je srcoliko i bucmasto, a nos kukast kao u ptice grabljivice. Preširoka je u bokovima, ali spreman sam to da previdim. Pripadnost intelektualnoj eliti čini je izuzetno privlačnom. Brucoša poput mene, tek pristiglog u velegrad, tajanstveno društvo poznatih privlači kao svetiljka leptira. Uostalom, ne da mi se da za novogodišnju noć sedim pred televizorom sa gomilom sebi sličnih jadnika. Nagli pokret ispred jedne od kuća trza me iz razmišljanja. Guste pahulje zaklanjaju prizor, ali lik što iščezava deluje poput devojčice u svečanoj haljinici. Stresoh se nelagodno i pomislih da je sujeverni strah neviđena glupost pri nevolji u kojoj se nalazim. Sred vejavice, u nepoznatom kraju, nesiguran čak i u to da li me je Branka tu zavukla iz čiste obesti. A onda, kad sam već izgubio svaku nadu i poželeo da sednem i smrznem se poput govedine iz friza, u daljini ugledah svetla. U mračnom i sve maglovitijem okruženju kroz koji se probijam to je dobrodošla novost. Ubrzavam korak i nedugo potom zastajem pred grandioznom, širom otvorenom kapijom od kovanog gvožđa. Zadrhtah pred dve grozomorne granitne karakondžule što dežuraju pred ulazom. Sa obe strane dveri prostire se visoka ograda koja se proteže u nedogled. Zakoračujem kroz kapiju i ulazim u ogromno osvetljeno dvorište. Zastajem čuvši urlanje pasa čuvara, ali mi se čini da dolazi sa bezbedne udaljenosti i toplo se nadam da ne grešim. Valjda su te zveri na lancu. Svetlo, pretpostavljam zbog sve gušće magle, deluje prigušeno i crvenkasto i nikako ne mogu da otkrijem odakle izvire. Kao da samo tlo krvari prkoseći gravitaciji i prosipa grimiznu svetleću tvar prema tmurnome nebu. Krećem uredno raščišćenom stazom i susrećem mrgodne uniformisane čuvare. Njihova sumnjičavost splašnjava čim im pod nos gurnuh pozivnicu. Propuštaju me ka epicentru događaja koji je označen gomilom parkiranih luksuznih vozila. Polazim ka ogromnom mermernom tremu. – Dvorac, boga mu poljubim – pomislih i prisećam se poziva koji je došao uz molećiv pogled i kako sam odigrao predstavu sažaljenja najbolje što sam umeo. O, da. I sopstvenog srca koje je srećno zaigralo zbog neočekivanog interesa za mene.

Prostorija je ogromna, a tavanica se gubi u visini, praktično nevidljiva zbog oskudnog osvetljenja. Skriveni u polutami gosti se pomeraju i moguće je raspoznati tek najbliže likove. Sve stranac do stranca. Niko ne obraća pažnju na mene. Mogao bih biti i komad nameštaja da me basovi ne udaraju ravno u abdomen i podsećaju da sam živ. U centru prostorije zvanice se izvijaju prateći diskdžokejev ritam. Žene su odevene svečano i deluju privlačno; posebno za nekoga ko nikada, poput mene, nije ni zagrlio, a kamoli poljubio osobu suprotnog pola. Utegnute, doterane, bogato našminkane, razgolićene na pravim mestima. Blistaju kao fotomodeli iz Elle magazina. Ekipa iz umetničkih krugova pretpostavljam. Face koje bih mogao da zamislim kao voditeljke sa televizije. Posmatrajući lepoticu zavaljenu u naslonjač primećujem nešto neobično, pa se osvrćem oko sebe. Sav nameštaj u prostoriji je arhaično dizajniran i presvučen nekom neobično bledunjavom kožom. Nije izbeljena, niti izanđala. Jednostavno je bledunjava. Viktorijanski šmek nameštaja drastično odudara od dark metal muzike koja trešti iz zvučnika. Dok se pitam sa kakve li su zveri odrane te neobične presvlake, zapažam da se jedna od dražesnih gošći zaputila ka meni. Smeši mi se i maše rukom. Koliko god sam samo tren ranije želeo da me neka od tih diva primeti, sad se osećam nelagodno. Stomak mi se grči i malo fali da ne zaždim. – Što stojiš tu sam kô pokislo mače? Deluješ kô idiot, majke mi! – za trenutak sam zbunjen, a onda shvatam sa kime razgovaram. Brankica! Viđao sam je često pri večernjim izlascima. Nije mi bilo najjasnije zašto me pozdravlja, niti kad smo se upoznali. Bila je drugačija. Nekako uzvišena. Obično je izlazila iz skupocenih limuzina u pratnji tajanstvenih tipova ili bi napuštala ekskluzivne restorane u koje nisam smeo ni da zavirim. A tek društvo što se motalo oko nje! Bila je popularna u najdekadentnijim velegradskim umetničkim krugovima! I onda me je na novogodišnju proslavu pozvala upravo jedna takva osoba. To imponuje. To je stavka koja pribavlja poštovanje u društvu.

Sad je transformisana. Sako i široke pantalone efikasno skrivaju preširoke bokove, a šminka maestralno pokriva njeno gotovo fantomsko bledilo i nedostatke fizionomije. Visoke potpetice apsolutno čarobnih čizmica čine hod vrckavim, a opuštenost se oseća u svakom gestu. Deo je ovoga sveta. Prošavši prvi šok uspevam da odgovorim. – Pa nikoga ne poznajem... – gotovo se kajem što sam progovorio. Zaista ličim na idiota. Spuštam pogled kunući se da ću se pokupiti čim Branka odleprša. To joj ne pada na pamet. – Popij malo, opustiće te – tutka mi u ruke litrenjak. Ne shvatam odakle se flaša pojavila, pa je zbunjeno podižem do lica. Hvata mi ruku i nametljivo mi je pritiska ka ustima. – ’Ajde, bre, pa nisi valjda devojčica, cugni to! – Neodlučno podižem flašu tek da bih licnuo, ali njena ruka me sprečava u pokušaju da prestanem. Gutljaj je mnogo duži nego što sam želeo. Pogrešno skreće i izbija na nos. – Izgledaš glupavo u tom kaputu. Daj, odneću ga do garderobe – skidam kaput i pružam joj ga pre no što stignem i da razmislim. Najednom shvatam da je u prostoriji prevruće. Vrti mi se u glavi, i najradije bih ostao sam. Međutim, Brankica se vraća. – Hajde u društvo da plešeš sa nama – nasmejana je i deluje zavodljivo. Odmahujem glavom, pokušavam da se izvučem. Zlo mi je, želim da izađem na svež vazduh. – Ne budi moron – smeje se i štipa me blago za obraz. To me zbunjuje i dozvoljavam joj da me povede. Probijamo se kroz uskovitlanu gomilu. Sve sam nesigurniji na nogama, ali predvodnica postojano napreduje vukući me za sobom. Najednom se zaustavljamo i podižem pogled. Oko mene su četiri devojke. Kose su im ofarbane, rukavi na sakoima nemarno zadignuti i sve tri pomeraju tela u ritmu muzike. Brankica mi ispušta ruku i trudim se da ne delujem zbunjeno. Cure me neko vreme ne konstatuju, a onda se Brankičina ruka naglo pokreće i štipa me za stomak.

– Hajde pleši sa nama, šta si se ukočio – iznenađuje me takva intimnost, ali nekako i prija. – Ma, nisam ti ja za ples – izvlačim se, ali ponovo sam uštinut, ovog puta jače. Osećam se neprijatno i počinjem da se povlačim. Nečije ruke mi stežu nadlaktice. Shvatam da se nalazim u krugu, opkoljen lepim ženama. Podižem pogled i vidim ih nasmejane. Devojka sa desne strane mi hvata majicu i povlači nagore. Brankičini prsti me grabe razgolićenog i štipanje postaje drugačije, bolnije. Pridružuje se i crnka sa leve strane i obe se trude da im prsti ostave trag. Glasno se smeju. Želeo bih da se pobunim, da im se otmem, ali vrtoglavica je nesnosna. Susrećem pogled cure koja me je razodenula. Smrtno je ozbiljna. Pruža ruku, uzima me za podbradak i privlači me sebi. Ljubi me i toplota poljupca pridružuje se sve bezobzirnijoj igri štipanja koju prijateljice ne prekidaju. Ona nevidljiva pušta ruke i obuhvata me oko pojasa. Osećam zatezanje oko struka i tren kasnije neugodno popuštanje. Otkopčava mi pantalone! Istovremeno poljubac prelazi u nežno grickanje, a prstići štipalice se penju do bradavice. Pantalone spadaju, a zatim slede i gaće. Zahtevni dodiri me izuvaju, teraju da iskoračim. Postajem svestan da sam go. Poljubac prestaje i cura me za trenutak odmerava nipodaštavajuće, a onda spušta ruku tamo gde me nijedna žena još nije dodirnula. Brankica premešta bolni dodir na bradavicu, žestoko uvija i izjednačava bol sa onim kojim suprotnu stranu njena prijateljica već obilato daruje. Osećam čupanje kose i glava mi je naglo iskrenuta. Otvaram oči i susrećem strogi pogled. Teraju me da izvijem vrat do granice pucanja. Ne vidim devojke pred sobom, ali osećam njihove surove dodire. Glavu zabacujem najbolje što mogu i plavooka naređuje. – Daj jezik – njeni zubi me grabe. Bolno iskustvo. Zatim rokada. Brankica preuzima poljubac. Ruke mi zaštitnički polaže na obraze, okreće mi glavu i grubo mi se probija u ždrelo. Preko Brankičinog ramena vidim da gosti na žurci i dalje plešu, a tek nas poneko gotovo nezainteresovano osmatra. Pijanstvo i zbunjenost su me omeli pa slabo razabiram da se i dalje nalazimo u društvu svih tih otmenih gošći. Okasneli stid me preplavljuje i otimam se. Pobuna zbunjuje društvo. Okrećem se i nalećem na plavooku.

– Vrati mi odeću – umesto odgovora plavooka nogom podalje odbacuje hrpu mojih stvari. Podižem glavu i dočekuje me snažan udarac nadlanicom. Povratni zamah prilepljuje žestoku ćušku u istom trenutku kada me otpozadi hvataju za ruke. Okrećem se, ali neko me ponovo udara u lice. Pod složnim šamarima otpor se topi. Kada je šamaranje najzad prestalo, crnka mi se smeši, a zatim mi pruža ruku ka usnama. Zastajem zbunjen i gledam oko sebe. Nasmejano društvo me opkoljava. Ne shvatam šta hoće i time zaslužujem još jednu pljusku. Ruka se vraća na usne i prihvatam. Oblizujem. Ostale cure posmatraju predaju. Dodir na bradavici razjašnjava vlaženje prsta i shvatam da ne traži od mene ništa više od onoga što joj pripada. Malo bola i posluha. Čupanje za kosu tera me da okrenem glavu i Brankica mi poseže za usnama. Omamljenost usporava reakcije, a napon u slabinama raste. Vrtoglavica, sladostrašće i bol su u savršenoj harmoniji i napetost u preponama postaje neizdrživa. Prvi ujed gotovo da i ne primećujem omamljen alkoholom, strašću i slatkom patnjom kojom me daruju požudni prsti. Drugi ugriz zadaje crnka. Ne bih ga ni osetio da ne vidim kako mi spušta glavu ka vratu i tren potom me prožima nešto poput uboda. Potom mi Brankica i Plavojka podižu ruke i spuštaju usne na zglavke. Krv im se sliva niz brade. Ne shvatam. Slabost je sve jača i znam da ne potiče od pijanstva. Svršavam, seme prska po crnkinim pantalonama. Telo mi je najednom slobodno. Vrtoglavica nadvladava i padam na kolena. Kao kroz maglu registrujem da su se cure odmakle. Zlo mi je. U vidokrug mi ulaze blistavo uglancane čizme visokih potpetica. Podižem pogled duž svetle suknje strogog kroja i snežnobele košulje. Iz žablje perspektive lice deluje strogo. Pridružuju se i druge gošće. Sve više i više bledih lica. Žena u belom pruža mi ruku. Prihvatam i pomaže mi da ustanem. Opkoljen sam desetinama žena koje mirno čekaju. Sekund kasnije prilaze, spuštaju mi usne na vene i arterije, probijaju i ispijaju. Odmiču se i stiže sledeća grupa. Pa sledeća... Gubim se u dodirima, u milovanjima i štipanju, u prodorima radoznalih prstiju tamo gde se ne sme i nadasve u neprestanom isisavanju snage iz mene. Sve je izmaglica, sve je bol, sve je pohota. Vreme nestaje, realnost nestaje, ja nestajem...

Najednom, polusvestan, shvatam da sam ostao sam. Sve te lepe žene koje su me milovale, ljubile i ispijale nestale su. Podižem pogled. Od slabosti prizor se muti, ali ono što vidim steže mi srce. Sve su i dalje tu, ali ja kao da ne postojim. Čavrljaju, pokreću se u ritmu muzike, pijuckaju svoja pića. Niko ne obraća pažnju na isceđenog goluždravca nasred prostorije. Do tada se nisam osećao poniženim, uostalom nisam ni osećao ništa osim nezaustavljive provale adrenalina i strasti. Stid me naglo obuzima i počinjem da cmizdrim. Tren kasnije već ridam i to privlači pažnju najbliže lepotice. Kreće ka meni, visoka, skladnih pokreta, sva u oblinama. Zahvalan sam na pažnji koju mi poklanja. Lagano pruža ruku ka meni i grabi me za uvo. Povlači me za sobom. Gomila se razmiče pred njom, neko otvara vrata. Nesposoban sam da ustanem i vučem se za njom sve dok me ne izvuče pred kuću, onako golog. Vrata se zatvaraju. Urlanje pasa čuvara jasno dopire do mene, ali odnekud znam da to nisu psi. Urlanje dolazi iz nekih zaboravljenih vremena, iz drevnih legendi. Iako je mnogo hladno, ne osećam zimu. Ne razumem. Meteorolozi su za noćas najavili minus dvadeset. Čuvari koji su me pri dolasku zaustavili naglo izranjaju iz magle. Razabiram odakle potiče crvenkasta svetlost koja me je zbunjivala. Magla! Svetluca crvenkastom fluorescencijom i osvetljava nestvarni prizor. Čuvari se naginju nadamnom sa vidnim poštovanjem. Pomažu mi da ustanem i njihove snažne ruke me podupiru dok koračamo preko dvorišta ka kapiji. Stižemo, ispuštaju me i bez njihovog pouzdanog zagrljaja padam u sneg. Više osećam nego što vidim da mi neko prilazi. Ta prokleta magla! Sasvim neočekivano, kopni i nestaje, a okolina postaje prepoznatljiva. Ugledah devojčicu od nekih trinaest, četrnaest godina, u letnjoj haljinici sa cvetnim uzorkom, kako mi prilazi preko snežnog nanosa. Tanana je i bledunjava, a oči joj imaju crvenkasti odbljesak. Iako mi prilazi preko dubokog snega ne ostavlja tragove za sobom. – Dobrodošao – progovara tiho. – Ko si ti? – odnekud mi je poznata, ali ne mogu da razaberem odakle. – Ana – kaže ona jednostavno. Imam hiljadu pitanja i ne znam odakle bih počeo.

– Izvini... – počinjem, ali ona me prekida. – Ne brini, naći ćemo ti nešto da odeneš. Svi smo mi ovamo stigli goli i nevini – reče ravnodušno. – Vi? Ko ste vi? – svaka njena reč proizvodi nove nedoumice. – Robovi, baš kao i ti – najednom shvatam da joj se usne ne pomeraju. – Čiji robovi? – ništa mi pametnije ne pada na pamet. – Vlastele. Upoznao si ih – nekako sam upravo takav odgovor i očekivao. – Žene u dvorcu? – pitam tek da potvrdim svoje strahove. – Svi smo mi ovde stigli kao posluženje za gozbu. I svi ćemo doveka biti njihovi robovi. – Šta... Šta će se sada desiti? – ne mogu da prestanem sa zapitkivanjem. – Boleće te. Patićeš dandva, a onda ćeš postati jedan od nas – curica se gotovo nasmešila. Bila je to dobrodošla promena na kamenom licu. – A onda? – pitam iako znam. – Pridružićeš se čoporu i lovićeš po sirotinjskim četvrtima. Ili ćeš na lancu čuvati Zamak. Ili ćeš poslužiti kao zabava za gospodare. Zavisi – jeza me prožima od mirnoće njenog glasa. – O sranje... – spoznajem najednom poreklo kože kojom je presvučen nameštaj unutar zamka. Kao da vidim hajku i sebe kako jurim kroz šumu i panično osluškujem sve bliži lavež za sobom. – A sad dođi – pruža mi ruku. Prihvatam. Polazimo duž ulice kojom sam stigao, ali, iako je i dalje pusta, više ne deluje zapušteno. Oko nas su uredno okrečene nabijenice, osvetljenih prozora. Osvrćem se i vidim da iza mene

više nije vila iz koje sam izbačen. Na njenom mestu nalaze se grudobrani, stražare i tanane kule. Prizor kao iz bajki. Idućeg trenutka mučnina me žestoko napada i nagon za povraćanjem postaje nepodnošljiv. – Ne brini, proći će – čujem u glavi nepostojeći glas mlađanog vodiča. Teškim koracima postojano napredujem i um mi se razbistrava. Prolaznika nema. Tren kasnije zvona oglašavaju da je nova godina najzad stigla. Drugačija no ikada. IZA PANSIONA Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem. Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok ih ne upoznate. Dok ne saznate njihove male tajne. Dok ne otkrijete lice bez šminke. Sa naličja, sve su karte iste, ali tek kad ih okrenete upoznate prave boje. I ponekad sudbina zavisi od lica izvučene karte. Kako sam uopšte ovamo dospeo? Nasmejao bih se. Zabrinuo. Zaplakao. Vraćam se ponovo i ponovo u onaj čudesni dan. Nebo bez oblačka, popločana ulica, belina zidova, znoj niz leđa. Zvuk tikataka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji nagoni na oprez. Zvuk što izaziva zatezanje u pantalonama. Ne okrećem se. Usporavam. Obilazi me.

Visoka, tanana, otmena. Letnja haljina, gole noge. Ramena otkrivena, preduga crna kosa. Zatezanje u pantalonama postaje nesnošljivo. Svaka oblina je na svome mestu; svaki njen pokret je svrsishodan. Roba je na tezgi. – Izvinite, gospođice, možete li mi pomoći? Pomalo sam izgubljen u ovim uličicama. Okreće se. Lice je ogledalo. Vidim svoju požudu u njenim ogromnim očima. Kupujem! – Tek sam stigao. Tražim pansion „Marija“. Znate li gde se nalazi? Zna! Ima boga. Odvešće me. Stanuje u blizini. Hodam kraj nje. Brbljam. Smeši se. Odgovara kratko. Ostavlja me pred pansionom. Nasmešila se. Nisam dobio ništa. Nema sastanka, nema telefona nema adrese. Uzimam sobu. Gledam kroz prozor. Spremam se. Odlazim do plaže. Mnogo lepih žena. Minimalni kostimi, ponegde sevaju gole dojke. Posmatram. Nešto mi nedostaje. Tražim. Zar ona ne izlazi na plažu? Nema je. Tražim i dalje. Obilazim obalu, guram se između dušeka, peškira i telesa. Mnogo lepih žena. Nema je! Veče u gradu. Obilazim konobe. Kafiće. Restorane. Disko klub. Mnogo lepih žena. Neke mi se nametljivo osmehuju. Nje nema! Razočaran sam. Noć je odmakla. Sedim na rivi. Parovi prolaze. Ovo je besmisleno. Ustanem, zakoračim. Vraćam se u pansion. Mrak. Ulično osvetljenje ne postoji, ili je u kvaru. Zvuk tikataka iza mene; štikle; žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona. Sustiže me. Hvata me pod ruku. Ćuti. Nastavljamo do pansiona. Ulazi ispred mene. Tek u sobi podiže pogled.U njenim očima vidim svoje suze. Svoje tuge. Svoju požudu. Grabim je. Steže me. Usne na usnama, telo na telu. Padamo na ležaj. Spadaju omotači i nastavljamo. Umiremo. Ponovo se rađamo. Svet nestaje i ponovo se uzdiže. Ruke, usne, požuda. Premoren sam. Kad je završeno? Gubim se u snu.

Budim se. Dan je odmakao. Nema je. Nemam ime, telefon, adresu, sastanak. Samo njen miris na posteljini. Čim sam se rodio bio sam osuđen na smrt. Ono što ne znam je vreme izvršenja. Još jedan dan. Plaža. Veče. Kafići, restorani. Kasnije riva. Duboka noć. Mračna ulica. Tikataka iza mene; štikle; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Hvata me pod ruku. Ćuti. Ulazimo. Dohvatamo se. Gruba je. Grize. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Pitam je za ime. Ništa. Pitam je za adresu. Smeje se. Ustaje, odlazi. Buljim u plafon. Jutro. Posteljina je krvava. Gledam u ogledalo. Rana na vratu. Previjam ugrize. Strahujem. Ostajem u sobi. Dan ističe. Provirujem kroz prozor. Ulica, crkveni toranj u daljini. Sa druge strane šuma. Obalu samo slutim. Do mraka očajavam. Veče pada. Legao sam. Oči otvorene. Ne mislim. Noć odmiče. Taktak na vratima. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva bol u preponama. Otvaram. Njeno lice nije njeno. Uvek je tamo neko drugi. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Odlazi pred zoru kao i svaki put. Vraćam zavoj koji sam uklonio pred njenim čeljustima. Pitao sam za ime. Ništa. Pitao za adresu. Smejala se. Iza pansiona je staro groblje. Prolazim kraj njega i pitam se. Zadrhtim.Ne želim da znam. U produžetku je borova šuma. Osećam mekani miris četinara i smole. Magnetična aroma. Privlači me. Trzam se. Žurno odlazim. Čudna devojka. Kad god bih susreo njen pogled video bih svoje suze. Kad god bih je dodirnuo osetio bih svoj bol. Zašto ta šuma podseća na nju? Tamna, mirisna; preteća... Sad se pitam da li sam ikada o nečemu odlučivao? Da li sam bio marioneta koja pleše na koncima sudbine? Sudbine koja je odavno iscrtana. Neće mi dozvoliti da odem. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem. Šumo, šumo, crna šumo, šta sam tebi kriv?

Zvuk krckanja pod nežnim stopalima; žensko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona je. Hvata me pod ruku. Ćuti. Polazimo... LEJLA Umalo se burekom ne uguših kad osmehnuta plavušica u tamnim cvikama banu u kancelariju sede i prekrsti duge noge, nikako skrivene minićem, naspram mene. Raskopčava kožnjak i pod tananom majičicom dude se ocrtavaju kô brežuljci. Porno diva, jebote! – Lejla – predstavlja se dok iskašljavam zalutale komadiće sira – Lejla Kočić. – Bog te, kô forumski nik, mislim, ko se još u Srbiji zove Lejla? Pomalo flertuje dok mi izlaže slučaj i nikakvo čudo da se sav pretvaram u pažnju i ljubaznost. Tutnu pred mene više no izdašnu sumu za troškove i obećava nagradu trostruko veću od uobičajene tarife privatnih njuškala. U stvari, radi se o lovi. Naravno, a kada se ikada i radilo o ičemu drugom? *** Sledeće jutro, u odeljku za pušače, ignorišući torokanje dementne babe kraj sebe, proučavam fotku koju mi je Lejla ustupila – prsten sa rubinom na zlatnoj osmokrakoj zvezdi pri čemu se svaki krak završava sa po jednim biserom. Izbeglica iz Bosne, izvesni Sinan Jašarević, drpio ga je iz lokalne džamije i stigavši u Suboticu, plen je ponudio tržištu. Lejla je poslala nekog Milana Radomanovića sa dvesta hiljada evrića po broš, ali stvari su pošle po zlu. Po ostvarenom kontaktu i Sinan i Milan nestali su kao da ih je zemlja progutala.

’Bem li ga ako razumem trgovce antikvitetima. Ne interesuju je ni pare ni iščezli saradnik. Zanima je pronalazak nesvakidašnjeg nakita. A mene interesuje novac koji je spremna za to da plati. *** Subotica je prašnjav grad. Prašnjav i prestareo. Zgrade na koje pada pogled uglavnom su secesionistička preterivanja, razorena što vremenom, što rukom podobnih preduzetnika. Ljudi su podozrivi i nepoverljivi. Policijska stanica je ofucana poput ostatka varoši i nalazi se levo, tik uz željezničku stanicu. Dežurni nije impresioniran mojom sekjuriti iskaznicom, ali me upućuje na Orlovićevu kancelariju. – Rade? Otkud tebe? Uđi, samo lupi tim vratima, vidiš da su rasušena – dočekuje me bivši kolega. – Eto, navratio poslom. Mislim kod koga ću se raspitati, ako ne kod jarana, o slučaju koji me zanima – pomalo blefiram, pomalo računam na neizmirene stare račune. – Polako Radomire, polako. Smem ti reći samo ono što i bilo kome ko sa ulice bane ovamo. – Nemoj tako Zorane. Zar treba da te podsećam na tvoje reči? Šta si mi ono rekao kad sam te na svoju odgovornost izvukao iz one pucnjave? – Prestani! Ne pozivaj se na moju obavezu dok sam u službi. Sam si kriv što si se našao na crnoj listi. Ne očekuješ valjda da ću rizikovati otkaz i time ugroziti porodicu? U vremenima prevrata niko pametan ne hapsi dilbere sa rukama u medu – udara u živac. – Misliš niko ne hapsi kriminalce? Kako sam mogao znati da će baš oni postati glavni drmatori? Ali, nek’ ti bude. Vidi, ovde sam po ovlašćenju izvesne Lejle Kočić – mnogo učinkovitije. – Gospođica Kočić je tebe angažovala? Zašto bi neko poput nje angažovao takvog gubitnika?

– Slušaj tražim... – ne stižem da završim, Zoran je očito fasciniran mojim poslodavcem. – Znam za slučaj. Onog mafioza Radomanovića i izbeglicu Jašarevića i dalje tražimo. Trupkamo u mraku. Nestanke su prijavile gospođica Kočić i Sinanova supruga Selma. Šta još hoćeš da znaš? – Ta Selma? Gde je mogu pronaći? – najzad neki trag. – Nema stalno boravište. Jedino što se pouzdano zna je da je povremeno angažovana kao kelnerica u restoranu „Bates“. – izdeklamova moj sagovorik. Više od toga očito nije znao. Ili nije hteo da zna. Stigavši tamo, otkrivam da je „Bates“ rupa pretenciozno samoproglašena restoranom i da je locirana naspram ogromnog hotela. Otkrića se time i završavaju, jer trag nestaje i pre no što se pojavio. Gospođa Jašarević se poduže vremena nije pojavljivala na poslu. Niti se sa kime družila, niti se išta znalo o njenom kretanju. Dakle, sve iz početka. Barem je hotel blizu da odspavam kao čovek. Iduće jutro, snabdeven biznis imenikom, obilazim zlatare. Ko bi znao o nakitu basnoslovne vrednosti, ako ne trgovci đinđuvama? Nažalost, ubrzo shvatam da će potraga potrajati. Pričljivost ljubaznih preduzetnika topi se kao led na smederevcu čim prokljuve da nemam nameru da išta kupim. Fotografija nakita za njih je špansko selo. Negde kod dvadesete reprize potpunog debakla, entuzijazam mi splašnjava. Još jedan ćorsokak. Vraćam se potrazi za Selmom. Jašarevići su izbeglice i verovatno o njima postoji neka evidencija u crvenom krstu ili opštini. Pogodak! Bili su locirani na Paliću. Loša vest je da je naselje rasformirano pre par meseci. Palić je mondensko turističko mesto. Nekadašnji kamp je prepun užurbanih radnika. Viđao sam već i ranije izbeglička naselja. Definitivno im nije mesto pokraj hotela sa pet zvezdica. Neko vreme gnjavim trudbenike što raskrčavaju džumbus, no uzalud. Ništa ne saznajem, ali navlačim na vrat

obezbeđenje gradilišta. Išutiraše me kao vreću. Pa dobro, još uvek postoji način da se saznaju stvari. Bircuzi! U blizini ih ima najmanje četiri.

Čudo jedno šta se sve može doznati od šankera. Što se Sinana tiče voleo je da švrlja i mnogo se curica motalo oko njega, posebno visoka plavuša koja nikada nije skidala tamne naočare, a viđali su ga i sa Lejlinim saradnikom, pa i sa nekim suvonjavim lokalcem, Mađarem, po imenu Laslo ili Lacika. Sišavši dve stanice prerano iz razdrndanog autobusa gotovo nalećem na olupanu zlataru na čijoj tabli vidim poznato ime. Vlasnik se zove Laszlo. Laszlo Megyeri. Srce mi brže zakuca. Možda sam sasvim slučajno pronašao ključnu ličnost u zavrzlami. Naravno, zapućujem se pravo u lavlju jazbinu. Umesto kamera i sveprisutnih upozorenja o obezbeđenju, otvaranje vrata prati zvono praporca, a odaja u koju stupam pusta je kô Kalahari. Tek posle poduže pauze u radnju iz pokrajnje prostorije ušepava matorac drevnog dizajna. Istog trenutka shvatam da to nije čovek koga tražim. Niti je visok, niti je suvonjav. Na licu mu je nešto poput osmeha i izgovara kratko „izvol’te“. Litanije o kvalitetu robe izostaju, pa čisto reda radi pitam ga isto što i sve ostale zlatare po gradu. Ovog puta, rezultat je potpuno drugačiji. Pri pogledu na fotku koju mu poturam pod nos, matorca obuzima živahnost. – Bartuševa zvezda! – viče – Ovo je moderna fotografija. Odakle vam? Ukratko mu pričam događaje koji su me do njega doveli. Pažljivo sluša, dok mu se uzbuđenje očitava u staračkim očima. Kad sam istresao što sam znao, na lice mu se navlači izraz zabrinutosti. – Čudni su putevi sudbine – kaže – Zvezdu su Turci sa razlogom držali skrivenom. Ko bi rekao da će se jednog dana vratiti u Suboticu. Bojim se da povratak zvezde može imati nesagledive posledice – umorno privlači razdrndanu stoličicu i spušta se na nju, pokazujući mi da isto učinim sa parnjakom neuglednog nameštaja. Zatim počinje da priča. – Bartuši, majstori od čekića, ovamo su dospeli iz Erdeja još u vreme Otomanske imperije. Legenda o dragulju je neraskidivo vezana za njihovu porodicu, ali krenimo redom. Prvi poznati vlasnik dragulja je Vlad III. Kao simbol vlasti nosio je šubaru sa ovim brošem. Dragi kamen je redak oblik asterizma, pa su mu pripisivana posebna svojstva, a ja sam sklon da u te priče poverujem. Jedne zime, njegova vojska se tukla sa Turcima, a on se izdvojio od svojih trupa, kad ga je kopljem probio jedan od njegovih ljudi,

izvesni Imre Bartuš. Plašeći se osvete pobegao je u Bačku. Nedugo posle toga se između Tise i Dunava pojavio Jovan Nenad, zbog crne linije od slepoočnice do pete prozvan Crni. Za kratko vreme je proterao Turke. Njegovi ljudi ginuli su sa osmehom na licu, neki smatraju zbog hrabrosti, ali ja mislim drugačije. Iako je protiv Turaka postigao neverovatne pobede, poginuo je u ratu između Habzburga i Zapolje. Nedugo posle toga, Ugarska je pala pod tursku vlast i narednih 150 godina hrišćani iz ovog kraja živeli su u zemunicama kao hrčci. Bok uz bok sa Crnim redovno je jahao vradžbinar sa draguljem na kapi što je... Taman se uneo u priču, kad zvonce najavi ulazak dvoje raspilavljenih derladi u potrazi za burmama. Zaljubljeni su bezazlena stvorenja, ali i prilično naporni, pa zaokupljaju matorog nezaustavljivim torokanjem. Tren kasnije oglasio se mobilni i javiše mi da je Selma Jašarević pronađena. Neizostavno moram porazgovarati sa njom, te kratko dobacujem čiči da ćemo se videti i žurim do policijske stanice. Dežurni me upućuje na kraj hodnika. Masa mesa, mišićnih vlakana i žila položeno je na sto i u prvom trenutku ne shvatam da se radi o ljudskom biću. Naknadno shvatam o čemu je reč. Udovi, telo i iskeženo lice – sve je tu, ali lišeno kože. Muka mi je, izlećem iz prostorije i ulećem pravo u naručje dežurnog koji mi mrtav ‘ladan kaže da nisam sačekao objašnjenje. Ženu koju tražim neki veseljak je odrao – i to najverovatnije živu. Nije da se nisam svačega nagledao tokom karijere, ali ovo je svakako bilo, u najmanju ruku, jezivo. Tumaram od bircuza do bircuza, manje da saznam novosti, više da pićem rasteram mučninu. Predveče navraćam do „Batesa“. Podmazujem šakom novčanica jednu od Selminih eks koleginica i saznajem da se onaj Lacika koji se nalazio sa Sinanom nalazio i sa Selmom i pokušavao je da obavi nekakav posao. Ova o tome nije pričala, ali je bila nemirna kad god bi se Lacika pojavljivao. Jedini posao koga mogu da se setim je onaj broš. Moja sagovornica ima dobro oko i primetila je ono što moji prethodni izvori nisu – taj Lacika ima slomljen nos i ogroman pečatnjak na domalom prstu. Najneočekivanije otkriće je da se, naverovatnije ista ona plavuša sa tamnim naočarima koja je viđana sa Sinanom, nalazila i sa Selmom. Ne samo da su

se znale, već joj se i otvoreno nabacivala. Moja sagovornica ne prestaje da priča o ruci atraktivne gošće što se ne jednom zavlačila pod Selminu suknju i neprekidno toroče o urokljivim očima te žene. Nisam siguran šta me tera da nastavim sa poslom – da li obećanje honorara ili obećanja u Lejlinom glasu. Te noći je sanjam, svu u crnom, sa korbačem u rukama i sebe, golog kô od majke rođenog, skuturenog kraj njenih nogu. Budim se lepljiv među nogama i molim boga da me niko ne priupita kako sam uneredio hotelski čaršav. Potragu usmeravam na tajanstvenog Laciku, ali uskoro shvatam da je to ime u Subotici retko koliko i Nada u Beogradu. Uzalud tražim. Svi do kojih dolazim dežmekasti su, a o pečatnjaku i slomljenom nosu da i ne govorim. Još jedan izgubljen dan. Vraćam se u hotel i te noći opet sanjam Lejlu, još bizarnije nego prethodne noći. Jednom rukom mi zavrće bradavicu, drugom me šamara. Budi me uporno zvrndanje telefona. Služenik koji mi sa recepcije prebacuje poziv deluje nervozno. Policija. Kratko mi saopštavaju – Sinan i Milan su pronađeni. Sumnjičav sam i pitam jesu li živi. Živi su, kaže glas sa druge strane, Čikerija, treći salaš od skretanja. Dok se oblačim vidim da je čaršav opet ulepljen, ali više se nimalo ne sekiram za reakcije čistačica. Polazim. Ljubazni vozač autobusa me ostavlja najbliže lokaciji i upućuje me kuda da nastavim. U stvari, mesto je lako uočljivo. Sve je prepuno policijskih i ambulantnih kola sa upaljenim rotacijama i vrvi od rastrčalih ljudi. Zalazim u gužvu, pa ulazim na salaš, da bih tamo zatekao gomilu unezverenih policajaca i sluđenih medicinara koji se besmisleno muvaju oko one dvojice, kojima su svakome po kolac, sad već iščupan iz zemlje, vertikalno nabijeni od butina do usta. Informacija nije bila pogrešna. Živi su. Zvuci koje ispuštaju nisu onakvi kakve bih očekivao. Mora da su pobenavili od bolova – skičanje im je više nalik sladostrašću nego patnji. I ne samo to. Umesto da im se lica grče u agoniji, obojica se smeškaju. Nema tu mnogo šta da se uradi, još manje da se shvati. Motam se unaokolo sve dok ih ambulantnim kolima ne otpreme, onako, zajedno sa kočevima. A serija bizarnih događaja tek se zahuktavala.

Nekoliko dana se muvam po gradu bez ikakvih rezultata. Ništa. O noćima i snovima da i ne pričam. Lejla, Lejla i samo Lejla. Zamenili smo mesta i umesto da sam ja njoj među nogama, ona prodire u mene, ponovo, ponovo i ponovo... Već sam svaku nadu izgubio i očajan sedim u bašti kafića, kad iz zgrade muzeja iskoračuje visoki, suvonjavi tip, slomljenog nosa, sa pečatnjakom na domalom prstu. Zamalo viknuh za njim „Lacika“! Tren kasnije se predomišljam i kroz glavu mi prolazi da je pametnije da ga sledim. Nakit sigurno ne drži u džepu, a čak i da je tako, kako da mu ga oduzmem pred ovolikim ljudima nasred ulice? Neprestano se osvrće, hoda žurno i uopšteno vlada se kao da beži. Za trenutak pomišljam da je uočio da ga pratim, da bi se potom oglasio alarm iz pravca muzeja. To li je dakle! Nešto je zglajzao. Doista, Lacika ubrzava korak i skreće ka nekom lokalu. Neko vreme držim lokal na oku, ali tip ne izlazi. Najzad se i sam spustih niz stepenice i obuhvatih pogledom retke goste. Nema ga. Prilazim šankeru i uzimam pivo. Usput pitam za tipa. Ne samo što se šanker odmah doseća, nego mu zna i ime. – Lacika je u toaletu, verovatno će se ubrzo vratiti – reče i vrati se brisanju pulta. Uporno čekam gotovo čitav sat, ali odande niko ne izlazi. Najzad ulazim i zaključujem da su kabine prazne. Vraćam se do šankera i dobacujem da se prevario. Odgovor je tek neodređeno klimanje glavom. Ne vidim svrhe da i dalje gubim vreme i odlučujem da svratim do muzeja. Tamo je dotični nešto naradio i zanima me je šta bi to moglo biti. Eks kolege su na licu mesta i moja pojava na njih deluje kao sedamsto šesdeset treća epizoda španske serije. Nije da me isteruju, ali me u potpunosti ignorišu, pa njuškam samostalno. Jedina dostupna osoba koja bi mi nešto mogla reći je čistačica žabolikog lica i prilazim joj širokog osmeha. – Znate li šta se dogodilo ,gospođice? – Mater ti gospođica. Razvalili vitrinu sred bela dana – odbrusi ona.

– Kako to da se alarm oglasio tako kasno? – ignorišem odbojnost. – Ma šta ti znam. Ko j’ bi pazio na rđavi čekić? – ljubaznosti ni trunke. – Čekić? Ukraden je čekić? Kakav čekić? – zašto bi iko drpio tako nešto. – Ajd’ idi davi nekog drugog. Imam ti ja i druga posla – reče, pa demonstrativno odmaršira iz prostorije. Svaki daljnji pokušaj uspostavljanja razgovora bilo sa policajcima, bilo sa zaposlenima, ne daje rezultata. Sledećih dana vrtim se u krug. Brzopleto zaključujem da je tajanstveni Lacika crnoberzijanski trgovac antikvitetima. Policajci do kojih uspevam da dođem nisu otvoreno odbojni, ali imam utisak da kriju neki važan podatak. Najzad se setih Međerijeve zlatare. Matori je mnogo znao o nestalome brošu i po svoj prilici mogu još nešto izvući od njega. Ako se dobro sećam, pominjao je nekakve „majstore od čekića”. Stigoh do starčeve radnjice, kad tamo gomila vatrogasaca i policajaca. Predstavljam se, vadim legitimaciju i puštaju me preko volje u lokal. E, tu imam šta i da vidim. Vatra ispod ogromnog lonca na čijem su vrhu umesto poklopca pričvršćene daske, bila je već ugašena. Kroz rupe u daskama provučena, uzvišenog izraza, kao na ikonama, kezi se zlatareva glava. Gotovo bih se zakleo da je uživao u tome što ga je neko živog skuvao. Jednostavna potraga za tipom koji je maznuo par evrića postajala je sve jezivija. Posle toga sledi još par bezuspešnih dana, sve dok ne prepoznadoh napadno napirlatanu čistačicu sa kojom sam razgovarao u muzeju, očito željnu muške pažnje. Suknja iznad kolena i duboki dekolte ne varaju. Reaguje baš kako očekujem i spuštamo se do najbližeg lokala, koji je igrom slučaja baš onaj u kome sam onomad izgubio gospo’n Laciku. Galantno plaćam piće i pokrećem razgovor. Malopomalo skrećem sa bezazlenih komplimenata na incident u muzeju. Ženka se pali na kezečenja i uspeh ne izostaje. Saznajem da muzej poseduje bezbednosne kamere i ne samo da je kradljivac snimljen, već je i identifikovan. Ime mu je Laslo Bartuš.

Kao da me onaj ukradeni čekić tresnuo po glavi! Bartuš je prezime koje je pominjao zlatar, i ne samo to, već ih je nazvao i majstorima od čekića. Nadalje je razgovor lagano flertovanje i kad sam je se najzad otarasio, shvatih da moja sretna zvezda te večeri blista punim sjajem. Za šankom je isti momak kao i poslednji put kad sam dolazio. Prepoznaje me, pa mi onako usput kaže da je trebalo malo sačekati, jer je Lacika nedugo po mom odlasku izašao iz toaleta. Nova saznanja me dovode do kustosa u muzeju. Čova je izgubljen slučaj, pa mu krećem niz dlaku. Pominjem imena zapamćena iz zlatareve priče. Matori se nalazi na svom terenu, pa razvezuje priču. – Vlad III je bio vladar Vlaške, poznatiji kao Vlad Cepeš. Možda će vam priča biti bliža ako kažem da je poslužio kao inspiracija Bremu Stokeru za delo „Drakula“. – Drakula? Vampir? – prasnuh. – To je samo maštarija. Ime je izvučeno iz zamka Drakul u Karpatima, u drevnoj Vlaškoj, gde je Vlad vrlo mlad došao na presto. On i njegov otac ubrzo padaju u tursko ropstvo, gde je stekao reputaciju u nepokoravanju i brutalnosti. Fasciniralo ga je nabijanje na kolac. Kada se popeo na presto prva mu je briga bila da učvrsti položaj. Tada počinje da primenjuje ono što su ga naučile Osmanlije. U njegovim rukama, nabijanje na kolac dobija oblik umetnosti, namenjene pre svega Osmanlijama, ali i lopovima, lažovima i preljubnicima u sopstvenom narodu. Ubijao je čak i trgovce koji varaju mušterije. Strah od Vlada smanjio je kriminal na minimum – izdeklamova ovaj. – Ima li priča poentu? – zapitah ga zamoren litanijom. – Užas proizvodi užas. Pa ipak, on se i dandanas po dobrom pominje u Erdeju. Što se tiče vašeg drugog pitanja, Jovan Nenad je bio samozvani Subotički car, bajkovita ličnost. Nakon Mohačke bitke potisnuo je Turke iz Južne Ugarske i osnovao slovensku državu. Postoji čudan podatak s njim u vezi. Rođen je 1492. godine – u godini zveri. Ako se tome doda da je imao

crnu prugu od slepoočnice do stopala, nije čudo da se o njemu pričaju izmišljotine. – Kakve izmišljotine? – prekidoh ga. – Bapske priče. Govori se da je uz njega jahao čarobnjak koji je poput demona zaposedao ljude i činio ih pokornim slugama svoga gospodara. Izgleda da je Jovan Nenad u poslednje vreme aktuelan. Naime neki dan nam je ukraden čekić koji je navodno njemu pripadao, mada je verovatnija priča da je izliven tek u vreme katakombi – reče najzad, a ja se setih da je matori zlatar pominjao da su hrišćani živeli u zemunicama. – O kakvim katakombama je reč? – zapitah. – Cela Subotica se nalazi nad spletom neistraženog podzemlja. To nije nikakva tajna – reče. – Postoji li negde ulaz? – zapitah. – Postoji mnogo ulaza i najčešće se nalaze u podrumima starih zdanja. Međutim svi su zazidani i nikad niko nije pokazao interes da ih istražuje – objasni on. Nisam video šta bih još mogao saznati, pa mu se zahvalih i krenuh pravac u onaj podrumski lokal. Vampiri i zveri su živuljke sklone jazbinama, a kafić je lociran u podrumu prepotopske zgrade. Legendarni vampir, čovek rođen u godini zveri i tajanstveni Lacika su povezani neprepoznatljivom niti. Protutnjah lokalom – pravac toalet. Istražujući kabine uskoro zapažam ono što tražim – između određenih pločica nedostaje fugiranje. Koliko god upinjao, zid se ne pomera. Rešenje je u blizini pa nasumično pritiskam izbočine. Prekidač je dobro skriven, no za vatrenog ljubitelja Indijane Džonsa ne predstavlja nerešivu zagonetku. Začu se jasno klik, posle čega sa lakoćom otškriljujem vrata. Nalazim se u memljivom i teskobnom hodniku koji vodi naniže. Paučina i prašina prekrivaju prostor oko zidova, ali prolaz je očišćen, pa je jasno da je ovuda nedavno neko prolazio. Nastavljam spuštanje opipavajući pištolj u džepu. Povremeno mi se pričinjava da čujem

korake iza sebe, pa čak i da osećam miris parfema. Uzalud se osvrćem, iza mene nema nikoga. Hodnik blago pada, a kad sam već izgubio svaku predstavu koliko sam duboko ispod grada, nastavlja se horizontalno. Neko vreme napredujem, vidim svetlo podalje od sebe. Izvlačim oružje i oprezno nastavljam. Ne bih rekao da sam se iznenadio kad se u proširenju hodnika pojavljuje Lacika. Na improvizovanom oltaru leži nakit koji tražim, odmah pokraj ovećeg čekića. Lacika u rukama drži knjižurinu i recituje na nepoznatom jeziku. Zastajem kako bih uperio pištolj ka njemu vičem: – Odstupi od kamena i podigni ruke! – trza se, pa se okreće ka meni. – Ko si ti, dođavola? – pitanje je propraćeno spuštanjem knjige na kameni oltar. – Ko sam ja? Neko ko zna za sve užase koje si počinio! – odgovaram ne umanjujući opreznost. Čovek sposoban da ljude odere, nabije na kolac ili ih žive skuva nikako ne može biti bezopasan. – O čemu ti to pričaš? Ne znaš u šta se uplićeš budalo! – brecnu se on. – Znam za zlatara, Lejlinog saradnika i bračni par Jašarević, ali ne brini neću te prijaviti. Samo hoću taj broš i odlazim, a ti nastavi, šta god već radio – kažem mu najmirnije što mogu. – Lejla? Ti radiš za Lejlu Cepeš? – na lice mu se navlači izraz straha. – Da – rekoh dok kockice stadoše da mi se slažu u glavi. – Idiote, ne znaš ti kakve je loze ona izdanak! Ona je... – zapenuši ovaj, ali ga prekidoh. – Je, je. Vampirica, unuka grofa Drakule i noću bludniči ispijajući krv – rekoh, tek da vidim šta zna. – Ne bulazni, Stoker je lupetao. Istina o Cepešima je mnogo gora od njegovih maštarija.

– Ne interesuju me bajke. Daj mi broš i odlazim – sledećeg momenta stvari se počinju odvijati sumanutom brzinom. Lacika naglo dohvata čekić i za trenutak se prepadam da će ga baciti na mene. Sledećeg momenta shvatam da zamahuje ka brošu. Elem, to je trenutak kada se svet promenio. Najednom usred zamaha Lacika se zaustavlja i spušta čekić. Pogled mu je uperen iza mene, pa se osvrnuh i ugledah visoku ženu čiju svetlu kosu pridržavaju podignute tamne naočare. Po prvi put vidim oči svoje nalogodavkinje. Tren kasnije pogledi nam se ukrštaju i toplina mi struji telom. Negodovanje zbog njene pojave zamenjuje radost. Ne osećam potrebu da išta kažem. Pogled joj skreće ka Laciki. Ovaj podiže čekić i udara se po kolenu. Krckav zvuk prati urlik i težak pad. Zatim udara po suprotnom kolenu. Urla i udara, udara i urla. Skrećem pogled ka Lejli. Strast se ogleda u pogledu usmerenom ka Laciki koji neumorno lomi sopstvene kosti. Najzad snage nestade i siromašak klonu ispustivši čekić. Lejla bez reči pruži ruku ka meni i znam da treba da joj ustupim pištolj. Lakim koracima prilazi Laciki koji podiže pogled ka njoj. – Nisam očekivao – promrmlja – nisam mogao da naslutim da ćeš se pojaviti, kučko... – Eh vi Bartuši. Otporna ste sorta, pa ipak ne baš sasvim imuni. Šteta, zvezda je vaše delo. Pomoli se sada. – Seme vam se zatrlo, da bog dâ. Koliko si ih pobila u ovom gradu? – Ajde molim te, zar je to bitno? Nemaju svi tvoje gene. Pa uživali su u mukama, a bogami i ja. – Prokleti bili i ti i tvoja familija! – škrguće uporno Lacika. – Šta sad prigovaraš? Pa zar ti nije bilo lepo dok si se čekićao? Samo sam ti pomogla da razlučiš šta zaista želiš i povrh svega, čak sam te i oslobodila da spoznaš šta se dešava.