KNJIGA ZA MLADE I STARE KNJ. 20 Aleksej Tolstoj IVAN GROZNI II ISTORIJSKI ROMAN O KNEZU SREBRNOM I CARU IVANU GROZNOM 2
IVAN GROZNI Sveska druga 3
I PRIČA Lov je zamorio cara Ivana i on se povuče u svoju ložnicu ranije nego obično. Uskoro potom dođe i Maljuta s ključevima od tamnice. Na pitanje carevo, Maljuta odgovori da nema ništa novo, da je Srebrni priznao kako je u Moskvi branio Morozova i da je u tom okršaju ubio sedam opričnika, a Vjazemskom rasekao glavu. - Ali, dodade Maljuta, neće da prizna da je bio u zaveri protiv tebe, niti hoće da prokaže Morozova. Posle jutrenja ispitaću ga ja sa dželatom, pa ako ni na vatri ni na mukama ne optuži Morozova, onda više nemamo šta da čekamo nego odmah možemo svršiti s njim. Ivan ništa ne odgovori. Maljuta htede da nastavi, ali u sobu uđe stara dojkinja Onufrijevna. - Gospodaru, reče ona, ti si jutros poslao ovamo dva slepca; bajagi neki pripovedači. Čekaju tu u hodniku. Car se seti jutrošnjeg susreta i zapovedi da dovedu slepce. - A znaš li ti njih, gospodaru? upita Onufrijevna. - Zašto pitaš? - Ama, jesu li oni zaista slepi? 4
- Kako? reče Ivan i sumnja odmah obuze njegovu dušu. - Slušaj me, gospodaru, nastavi dojkinja, čuvaj se ovih ljudi. Osećam da ne misle dobro; čuvaj ih se, gospodaru, poslušaj me. - Znaš li šta o njima? Ako znaš, govori, reče Ivan. - Ne pitaj me, baćuška; moje znanje ne može se iskazati rečima; slutim da nisu dobri ljudi, a zašto - ne pitaj. Još nikoga nisam uzalud savetovala da se čuva. Da me je poslušala tvoja pokojna mati, možda bi još i sada bila živa. Maljuta sa zebnjom pogleda dojkinju. - A zašto me ti gledaš? reče Onufrijevna. Ti samo znaš nevine ljude ubijati, a kad treba naći zločinca, za to, izgleda, nisi. Za takvo šta nemaš njuha, riđe pseto. - Gospodaru, uzviknu Maljuta, dopusti mi da ispitam ove ljude. Odmah ću videti ko su i ko ih je poslao. - Nije potrebno, reče Ivan, ja ću ih sam ispitati. Gde su? - Tu su, baćuška, pred vratima, čekaju u hodniku, odgovori Onufrijevna. - Daj mi, Maljuta, onaj pancir što visi na zidu, pa izaći kao da ćeš kući, a kad oni uđu, vrati se i sakri se sa svojim momcima iza vrata; čim ja viknem, odmah utrčite i uhvatite ih. Onufrijevna, daj mi palicu. Car navuče pancir, povrh njega stavi crni stihar, leže na postelju i metnu uza se onu istu palicu kojom je pre nekog vremena probo nogu glasniku kneza Kurpskog. - Sad neka uđu! naredi on. Maljuta stavi ključeve pod carevo uzglavlje i izađe zajedno s Onufrijevnom. Kandila pred ikonama bacala su slabu svetlost po sobi. Car ležaše sa izrazom umora na licu. - Uđite, uđite, ubogi, reče dojkinja, car vas zove. Prsten i Koršun ušli su oprezno i tromo, pomičući noge i pipajući rukama sve oko sebe. Jednim brzim pogledom Prsten premeri sobu i sve predmete u njoj. Levo od vrata bila je peć, u uglu prema vratima careva postelja; između postelje i peći bio je prozor koji se nikad 5
kapcima nije zatvarao, jer je car voleo da mu prvi sunčani zraci dopru u sobu. Sad je kroz taj prozor provirivao mesec i njegova srebrna svetlost odsjajivala je na porcelanskim pločama kaljeve peći. - Zdravo, slepci, muromski ugursuzi i vrdalame, reče car, posmatrajući krišom ali pažljivo lice hajducima. - Da Bog poživi mnogo godina tvoju carsku milost, odgovoriše Prsten i Koršun klanjajući se do zemlje. Neka te brani, spase i pomiluje Majka Božja što si dobar prema nama, sirotim i ubogim, koji idu zemljom, brode vodom, a belog sveta ne vide. Neka te čuvaju sveti apostoli Petar i Pavle i sveti Jovan Zlatousti, i Kuzman i Damjan i svi sveti ugodnici. Gospod ti dao sve što želiš. Da Bog da uvek išao u zlatotkanom odelu, dobro jeo, dobro pio i slatko spavao. Neka ti dušmane muči glad i žeđ, neka bi se vazda previjali od grčeva, a telo im cvrčalo kao koža na vatri. - Hvala, hvala, božjaci, reče Ivan, neprestano posmatrajući hajduke, a jeste li već davno oslepili? - Još odmalena, baćuška care, odgovori Prsten klanjajući se, obojica smo odmalena slepi. Ne pamtimo kad smo sunašce Božje videli. - A ko vas je naučio da pevate pesme i pričate skaske? - Sam Gospod, baćuška, sam Gospod nam je taj dar poklonio još od starih vremena. - Kako to? upita Ivan. - Naši stari kazuju, odgovori Prsten, a i pesma to veli, da se u staro vreme, kad se Hristos vazneo na nebo, rastužiše svi siromasi, slepi i hromi, sva prosjačka braća: „Kuda, Hriste, odlaziš, na kome nas ostavljaš? Ko će nas nahraniti i žeđ utoliti?” I reče im Hristos, car nebeski: „Daću vam brdo od zlata, potok od mleka, bogate vinograde i rodne jabuke; bićete siti i pijani, odeveni i obuveni.” Tada reče Jovan Bogoslov: „Saslušaj me, Spase milostivi. Ne daj njima gore od zlata, reke od meda, ni bogatih vinograda, ni rodnih jabuka. Oni neće moći to za sebe sačuvati: doći će silni i bogati i oteće im njihovo blago. Daj ti njima, Hriste, care nebeski, daj im ime tvoje 6
Hristovo, daj njima slatke pesme i lepe priče o slavnoj prošlosti i o životu Božjih ljudi. Poći će oni po svetu i kazivaće ljudima o starini - svako će im dati ruha i kruha.” I reče Hristos, car nebeski: „Neka bude kao što reče, Jovane. Neka pevaju slatke pesme uz zvonke gusle i neka pričaju o starini. A ko ih nahrani i napoji i primi tamne noći pod svoj krov, tome ću dati mesto u raju, rajska vrata biće mu otvorena.” - Amin, odsečno reče Ivan. A kakve vi to priče znate? - Znamo svakojake, baćuška care, sve koje ćeš izvoleti saslušati. Ako hoćeš, ja ću ti kazivati o Jeršu Jeršoviću, sinu Štetinikovu, o sedmorici Simeona, o zmaju Goriniću, o samogudim guslama, o Dobrini Nikitiću, o Akundinu... - A zar samo ti znaš da pričaš, prekide ga Ivan. Zašto je onda starac došao s tobom? Prsten se seti da je Koršun skoro sve vreme ćutao, te, da ga oslobodi te neprirodne zamišljenosti, on najednom promeni ton i govor i preće na lakrdije. - Ovaj čiča? reče on i neprimetno nagazi Koršunu nogu. Ovo je moj drugar Ameljka Gudok, duga brada, kratka pamet; kad ja počnem nešto masno govoriti, on to uvek odobrava, hvali ali ćuti. Je li tako, čiko, bela brado, patkina glavo, kokošji mamče - gledaj da ne izgubimo pravac. - Tako je, prihvati Koršun došavši k sebi, vina nam je puna čaša, pijmo do dna kad je naša. Eto, tako, čiča, pevčev glas, krtičino oko, pošli smo na čas, stići ćemo daleko. - Aj ljudi tararama, koze plešu u gorama, upade Prsten cupkajući nogama, koze vode kolo, muve oru njivu, a u babe Jefrasinije zvoni u levom oku. - Aj, ljuljušenjki ljulji, prekide ga Koršun takođe cupkajući, aj, ljuljušenjki ljulji, sedi rak na zemlji, al' ne tuži rak, jer je veseljak, kad nadođe voda, opet biće zgoda. - Eh, baćuška care, dovrši Prsten i pokloni se do zemlje, nemoj nam zameriti, ovo nije priča nego tek uvod. - Dobro, reče Ivan zevajući, vidim da ste ispekli zanat; nego, počnite priču o Dobrinji, božjaci, možda ću slušajući vas zaspati. 7
Prsten se pokloni još jednom, nakašlja i otpoče: U kneževskom dvoru Vladimira, kneza kijevskog, bila je velika gozba na koju je pozvao kneževe, bojare i vitezove. Sunce se klonilo zapadu i gozba je bila u jeku, kad svi odjednom začuše ratnu trubu. Tada reče Vladimir, knez kijevski, jasno sunašce: „Čujte me, čestiti kneževi, bojari i hrabri vitezi! Pošaljite dva dobra junaka, neka doznaju ko se usudio da dođe pred Kijev? Ko je smeo ratnom trubom pozivati kneza Vladimira?” Diže se buka međ' junacima u carskom dvoru, zazveketaše im oštri mačevi na bedrima, začu se lupa kopalja na stepenicama, a kape poleteše uvis. Navlače hrabri vitezi ratnu opremu, jašu konje od dana i izlaze u polje ravno ...” - Čekaj, reče Ivan, s namerom da pokaže kako stvarno želi da sluša pričanje, znam tu priču. Bolje da čujem onu o Akundinu. - O Akundinu? reče Prsten zbunjeno, jer se seti da se u toj priči veliča slobodni Novgorod, koji nije bio po ćudi Ivanu; ta priča, baćuška care, nije lepa, prosta je; izmisliše je glupi seljaci novgorodski, a ja sam je, čini mi se, gospodaru, skoro i zaboravio ... - Kazuj, slepče, reče Ivan strogo, kazuj je kakva je i da nisi reči propustio. I car u sebi uživaše što je doveo slepca u takvu nepriliku. Mada je Prstenu bilo krivo na sebe što je sam predložio tu priču, i ne znajući koliko je ona već poznata caru, on se ipak reši da je priča celu, ne propuštajući ništa: U starom gradu Novgorodu, u čaršiji novgorodskoj, živeo je mladi junak Akundin. Niti rakiju pekao, niti pivo spravljao, niti se trgovinom bavio; nego se družio s gusarima i plovio na lakim šajkama niz reku Volhov. Jednom, sede on u šajku s jedrima, ukloni vesla javorova, a sam uze kormilo. Plovi šajka niz Volhov reku, dok ne naiđe na strmu stenu. A u to doba po obali ide božji čovek. Prihvati on Akundina za bele ruke i odvede ga na jedno brdo, a kad ga pope na to brdo, ovako mu reče:„Pogledaj, de, mladi junače, da li vidiš grad Rastislavalj na reci Oki. Pogledaj, pa mi kaži šta se tamo zbiva.” Pogleda Akundin i vide veliku nesreću: stare sluge 8
mladog kneza rjazanskog, Gleba Olegovića, skupile se na trgu da brane svoga gospodara ako bude snage. A po reci Oki plovi strašno čudovište neviđeno, zmaj Tugarin. U dužinu je tri stotine hvata, repinom tuče rjazansku vojsku, leđima ljulja strme stene i traži da mu daju stari danak. Tada uze starac Akundina za bele ruke i ovako mu besedi: „Kaži mi se, neznani junače, kako ti je ime i prezime!” A Akundin odgovori: „Ja sam rodom iz Novgoroda, a zovem se Akundin Akundinović „Tebe sam čekao, Akundine Akundiniću, trideset tri godine. Ja sam tvoj rođeni stric, brat tvog pokojnog oca, Akundina Putjatića. Evo, predajem ti mač tvoga roditelja, Akundina Putjatića.” Ne dovršivši ove reči, božji čovek stade umirati, od belog se sveta odvajati i na samrti ovako reče: „Milo dete moje, Akundine, kad budeš u Novgorodu, pokloni mu se i pozdravi ga sa rečima: Bog ti dao, slavni Novgorode, da poživiš mnogo vekova, a sinovi tvoji nek ti slavu umnože. Da bi ti i tvoja deca vazda bila moćna i bogata!” - Dosta, prekide ga car zlovoljno, zaboravljajući da mu je cilj bio jedino da motri na slepca. Počni drugu priču. Kao uplašen, Prsten savi kolena i pokloni se do zemlje. - Kakvu priču želiš, care gospodaru? upita on s lažnim, a možda i istinitim strahom. Hoćeš da ti pričam o Baba-Jagi, Čurilu Plenkoviću ili Ivanu Jezeru? Ili bi možda želeo štogod pobožno? Ivan se seti da ne treba plašiti slepce, zato zevnu još jednom i upita, već sanjivim glasom: - A šta znaš od pobožnih priča? - 0 Aleksiju Božjem čoveku, baćuška, o Jegoru Hrabrom, o Josifu Prekrasnom i o Golubinoj knjizi1 . - Pa dobro, reče Ivan, kome oči kao da su se sklapale, pričaj o Golubinoj knjizi. A i bolje je za nas, grešne, da zaspimo uz pobožnu priču. Prsten se opet nakašlja, ispravi i poče otegnutim glasom: - Nadneo se jednom oblak taman, a iz toga strašnog oblaka 1 Narod je u to doba verovao da je ta knjiga pala s neba i da je u njoj izvor mudrosti. 9
podiže se Božja oluja; kad je nebo razderalo nedra, iz njih pade knjiga Golubina. Oko te se knjige sakupiše četrdeset careva i carevića, četrdeset kneževa i kneževića, četrdeset popova i popića, mnogo bojara, ratnika i raznog malog sveta pravoslavnog. Među njima beše pet najvećih careva: car Isaj, car Vasilije, car Konstantin, car Vladimir Vladimirović i premudri car David Jevsejević. Tada zbori Vladimir car: „Braćo moja, ko je među nama najveštiji knjizi? Ko bi mogao pročitati knjigu Golubinu? Da nam kaže sve o Božjem svetu: otkud nama ovo sjajno sunce, otkud nama tiha mesečina, otkud nebrojene zvezde, otkud divna rujna zora, otkud vetar buran i nemiran i otkuda je taman oblak strašni. Od čega je stvoren svet, narod? Kako su na zemlji božjoj postali carevi, kako kneževi i bojari, kako postade seljak naš pravoslavni?” Svi su carevi ćutali. Onda dade odgovor mudri car, premudri David Jevsejević: „Kazaću vam, braćo, za ovu knjigu Golubinu. Ova knjiga nije tako mala, četrdeset hvati ima u dužinu, u širinu dvadesetak hvati; teško je podići ovu knjigu, a još teže držati u ruci; teško joj pročitati sve redove, nema ruke koja bi mogla prevrnuti sve njene listove i nema ko da pročita ovu knjigu. Nju je pisao Jovan Bogoslov, a čitao je Isaija prorok, čitao tri godinice a pročitao svega tri strane. Ja ne mogu pročitati Božju knjigu. Sama mi se knjiga otvorila, listovi se sami prevrnuli, od sebe se reči pročitale. Pa ću vam, ne gledajući u knjigu i ne čitajući sve, kazivati po pameti i po predanju, od najstarijih vremena kako je bilo. Jarko sunce postade nam od svetloga lika Božjeg, a mlad mesec tihi od njegovih grudi; sitne zvezde od njegovih očiju, rujne zore od sjaja njegove odeće; burni vihori to je dah Božji, teški oblaci - misli božje; tamne noći sena njegovog plašta. Od Adama su ljudi postali, a od njegove glave carevi, od moštiju mu kneževi i bojari, od kolena seljak pravoslavni, od kolena je i žena postala.” Svi se cari njemu pokloniše: „Hvala tebi, svetli gospodaru, mudri care i najmudriji, Davide Jevsejeviću. Još nam nešto 10
11
kaži i poveri: Koji je car nad svima car? Koja je zemlja svima zemljama mati? Koje je more svima morima mati? Koja je reka prva među rekama? Koja je gora svima gorama mati? Koji je grad svima gradovima mati?” Tu Prsten kradomice baci pogled na Ivana Vasiljevića, koga kao da je san sve više savlađivao. On bi katkad kao s mukom otvarao oči pa ih opet sklapao, ali svaki put potajno je gledao, ispitivački i oštro, Prstena. Ovaj namignu na Koršuna i nastavi: Odgovara njima premudri car David: „Kazaću vam, braćo, i poveriti kako veli knjiga Golubina. U toj knjizi je napisano ovo: Beli car je car careva, jer veruje veru pravoslavnu, hrišćansku veru, bogomoljnu; on veruje u Majku Božju i u Svetu Trojicu nedeljivu. Njemu se sve horde poklonile i svi jezici pokorili, njegova vlast je nad svima zemljama, nad celim svetom, a ruka mu carska i hrišćanska uzdignuta je visoko nad svima. I svi će se privoleti belom caru, jer je on car nad carevima. Sveta ruska zemlja je svima zemljama majka, u njoj je crkva saborna, apostolska. Okean je svima morima mati, usred njega je crkva saborna, a u toj crkvi su mošti pape rimskog Klimentija; to more opkolilo je sve zemlje a sve reke utiču u njega, sve hrle prema okeanu. Jordan je svima rekama mati, u njemu se krstio sam Isus Hristos, Car nebeski. A Tavor gora je svima gorama mati, na toj slavnoj gori preobrazio se sam Isus Hristos, i pokazao se u slavi učenicima. Jerusalim je majka svima gradovima, taj grad stoji usred zemlje, u njemu je saborna crkva, u njoj grob Gospodnji, u grobu rize samoga Hrista, oko njega gore kadionice i neugasive sveće voštanice.” Tu Prsten ponovo pogleda na Ivana. Careve oči bile su zatvorene i dah lagan i ujednačen. Grozni kao da je spavao. Ataman gurnu laktom Koršuna. Starac pođe dva koraka napred. A Prsten produži pređašnjim otegnutim glasom: Svi mu se carevi pokloniše: „Hvala ti, svetli gospodaru, premudri care Davide Jevsejeviću. Još nam kaži, care, koja je riba svima ribama majka? Koja je ptica svima pticama mati? Koja je zver nad svima zverovima zver? Koji je kamen otac 12
svem kamenju? Koje je drvo mati svem drveću? Koja je trava svima travama mati?” Odgovara im premudri car: „Kazaću vam, braćo, i o tim stvarima. Kit riba je svima ribama mati - na tri kita cela zemlja stoji; Jestrafil ptica je svima pticama mati. Ona živi na sinjem moru; kada ona krilima zamahne, uskomeša se celo more plavo i tope se velike galije; a kada Jestrafil zaleprša krilima, u dva sata posle ponoći, tada pevaju petlovi celom zemljom i sva zemlja tada se osvetli.” Prsten sa strane oprezno pogleda na Ivana. Car je ležao sklopljenih očiju, usta su mu bila otvorena kao da spava. U isto vreme, kao u skladu sa svojim poslednjim rečima, opazi Prsten kroz prozor kako je crkvu u dvorcu i krovove obližnjih zgrada ozarila svetlost dalekog požara. On polako gurnu Koršuna, koji se za još jedan korak primaknu Ivanu Vasiljeviću. „A Indra zver je nad svima zverovima zver”, nastavi Prsten, „ta zver ide pod zemljom kao sunce po nebu, rogom rije majku zemlju vlažnu, a iz nje ističu duboki izvori, reke i potoci. Alatir kamen je svem kamenju otac; na belom kamenu Alatiru sam Isus Hristos se odmarao i besedio sa dvanaest apostola svojih, utvrđujući veru hrišćansku. Kiparis je svem drveću majka; od tog drveta je napravljen čudotvorni krst na kome je bio raspet sam Isus Hristos, nebeski car, između dva razbojnika. Plakavac trava je svima travama mati. Kad je bio raspet Hristos, dođe k njemu Bogomajka da vidi svog sina na krstu; iz njenih očiju kapale su suze na zemlju, a iz tih prečistih suza nikla je i porasla plakavac trava; od korena te trave u Rusiji se prave krstovi koje nose stari kaluđeri i pobožni hrišćani.” Tu car duboko uzdahnu, ali ne otvori oči. Odblesak požara bivaše sve veći. Prsten se bojao da uzbuna ne počne pre nego što bi se oni domogli ključeva. Pošto se sam nije smeo maknuti, da mu car ne bi po glasu opazio kretanje, on samo pokaza Koršunu na požar, zatim na Ivana koji je spavao i nastavi: Svi se carevi njemu pokloniše: „Hvala ti, svetli gospodaru, premudri care Davide Jevsejeviću. Lepo ti i pametno zboriš 13
kao da iz knjige čitaš.” Tada reče car Vladimir: „Reci mi i protumači ovo. Noćas sam malo spavao, a mnogo sanjao, video sam u snu dve zveri: jednu belu a drugu sivu, koje su se borile meću sobom, i bela zver je nadjačala sivu.” Odgovori premudri car David Jevsejević: „Nisu to dve zveri, kneže Vladimire, nego se to zbilo na ovome svetu: to je bilo u našoj Rusiji. Sreli su se pravda i krivda. Bela zver je pravda, a siva krivda. Pravda je tad krivdu pobedila, pa se Bogu u nebo vratila, a krivda je ostala na zemlji. Ko bude živeo u pravdi, taj će naslediti carstvo nebesko, a ko bude živeo u krivdi, taj će dobiti večite muke...” U to se začu lako hrkanje Ivanovo. Koršun pruži ruku prema carskom uzglavlju, a Prsten se primače bliže prozoru; ali da svojim iznenadnim ćutanjem ne bi prekinuo carev san, on je nastavio priču istim jednoličnim glasom: Svi se cari njemu pokloniše: „Hvala, svetli gospodaru, premudri care Davide Jevsejeviću. Još nam kaži koji se greh može oprostiti, a za koji oproštenja nema? Odgovori im premudri car David Jevsejević. Svaki se greh može okajati, ali za tri greha teško je kajanje: kad ko kumu svoju osramoti, kad ko grdi svoje roditelje, kad ...” U tom trenutku car iznenada otvori oči. Koršun trže ruku, ali već beše kasno: njegov pogled se sukobi s carevim. Neko vreme oni su nepomično gledali jedan u drugog, kao vezani nekom čudnom neodoljivom silom. - Slepci, reče car odjednom i skoči na noge, treći greh je kad se ko obuče kao prosjak i uđe u carevu ložnicu! Šiljkom svoje palice on udari Koršuna u prsa. Hajduk se uhvati rukom za palicu, zaljulja se i pade. - Hej, viknu car i istrgnu palicu iz Koršunovih grudi. U sobu s bukom utrčaše teško naoružani opričnici. - Uhvatite obojicu! naredi Ivan. Kao razjaren pas polete Maljuta na Prstena, ali ga ataman vrlo vešto lupi pesnicom u grudi, razbi prozor nogom i skoči u vrt. 14
- Opkolite vrt, hvatajte razbojnika! urlao je Maljuta previjajući se od bolova i držeći se obema rukama za trbuh. Međutim, opričnici podigoše Koršuna. Ivan je stajao u crnoj mantiji ispod koje se sijao oklop, s palicom u drhtavoj ruci, uperivši oči u ranjenog hajduka. Uplašene sluge držahu sveće u rukama. Kroz razlupan prozor video se plamen požara. U Slobodi nastade uzbuna; zvona su zvonila na uzbunu. Natmurena lica, oborivši oči, stajaše Koršun. Opričnici ga pridržavahu, velike krvave mrlje šarale su mu košulju. - Slepče, reče car, govori ko si i šta si nameravao? - Nemam šta kriti, odgovori Koršun. Hteo sam da uzmem ključeve od tvoje riznice, a protiv tebe ništa nisam hteo učiniti. - Ko te je poslao? Ko su tvoji drugovi? Koršun bez straha pogleda Ivana. - Uzdanice naša, pravoslavni care! U mladosti pevao sam pesmu: „Ne šumi, mati zelena goro!...” U toj pesmi pita car hajduka s kime je bio u društvu. A ovaj mu odgovara: Imao sam četiri druga, prvi je bila tamna noć, a drugi... - Dosta, prekide ga Maljuta, videćemo šta ćeš ti pevati kad ti počnu lomiti zglobove i kidati telo. Ama, do đavola! nastavi on pažljivo posmatrajući Koršuna, ta ja sam već negde video ovu kosmatu glavu. Koršun se osmehnu i pokloni Maljuti. - Videli smo se, baćuška Maljuta Skurlatiću, videli smo se, ako se sećaš, u Poganoj bari. - Homjače, prekide ga Maljuta obrativši se svome seizu, odvedi ovog starca, pa se razgovaraj s njime, zamoli ga da ti objasni zašto je načinio posetu njegovoj carskoj milosti. Sad ću i ja doći u tamnicu. - Hajdemo, stari! reče Homjak ščepavši Koršuna za vrat, hajdemo zajedno na lep razgovor. - Čekaj, reče Ivan. Ti Maljuta, pričuvaj ovog starca, on ne sme umreti na mukama. Ja ću mu izmisliti smrt, drugima za primer, takvu kakve još nije bilo, za koju se nije čulo - takvu smrt kojoj ćeš se i ti začuditi. 15
- Zahvali caru, pseto jedno! reče Maljuta Koršunu i gurne ga, još koji dan ćeš živeti. Noćas ćemo ti samo zglobove izvrnuti. On i Homjak izvedoše hajduka iz ložnice. Za to vreme Prsten je, iskoristivši opštu zabunu, preskočio ogradu vrta i požurio na trg gde je bila tamnica, ali trg je bio prazan; sav svet je otišao da gleda požar. Idući oprezno pored tamničkog zida, Prsten se spotače o nešto meko i sagnuvši se napipa ubijenog čoveka. - Atamane, šapnu mu primičući se onaj isti riđi pevač koji ga je zaustavio tog jutra, stražara sam ja ubio. Daj brzo ključeve, da otvorimo tamnicu, a onda - zbogom: idem tamo gde je požar, da pljačkam s drugovima. A gde je Koršun? - U carevim rukama odgovori Prsten brzo. Sve je propalo! Skupljaj momčad i gubite se. Tiše! Ko je to? - Ja, odgovori Mitka izlazeći iz mraka. - Gubi se, budalo, spasavaj se! Bežite svi iz Slobode! Sastaćemo se kod Krivog duba. - A knez? zapita Mitka otegnutim glasom. - Glupače! Kažem ti: sve je propalo. Koršuna su uhvatili, a ključeve nismo dobili. - Pa zar je tamnica zaključana? - Nego kako? Ko bi je otvorio? - A ja? - Što lupetaš. Govori ljudski. - Ja šta da kažem. Dođem - nema nikog, čuvar leži raširivši noge. Mislim: daj de da probam jesu li čvrsta vratašca? Gurnuh ih malo ramenom, a ona padoše zajedno sa klincima i šarkama. - Alal ti vera, klipane! uzviknu oduševljeno Prsten. Pravo je rečeno: budale svet drže. O, moj blesane! Ah, mamlaze jedan! I Prsten dohvati Mitku za glavu i poljubi ga u oba obraza; Mitka izduži svoje debele usne, cmoknu i hladnokrvno obrisa usta rukavom. - Hajde za mnom, majčin sine. A ti, obrati se riđem, čekaj ovde. Ako bi što bilo, zvizni. Prsten uđe u tamnicu. Za njim se odmah uvali i Mitka. Sem prvih vrata bila su još dvoja druga, ali se ova, kao manje 16
otporna, još lakše izvališe pod junačkim Mitkinim pritiskom. - Kneže, reče Prsten glasno ulazeći u ćeliju, ustani! Srebrni pomisli da su došli da ga vode na gubilište. - Zar je već svanulo? upita on. Zar ne možeš, Maljuta, sačekati Dan? - Nisam Maljuta, odgovori Prsten. Ja sam onaj kome si spasao život. Ustaj, kneže, vreme je skupo. Ustaj, ja ću te izvesti odavde. - Ko si? reče Srebrni. Ne poznajem ti glas. - Nije ni čudo, bojaru, otkud ti da mene zapamtiš! Ali, ustaj. Ne smemo oklevati. Srebrni ne odgovori. Pomislio je da je Prsten jedan od Maljutinih dželata i primio njegove reči kao ruganje. - Ti kao da mi ne veruješ, kneže, nastavi ataman nestrpljivo. Seti se Medvjedevke, pa Pogane bare - ja sam Vanjuha Prsten. Srebrnom buknu radost u grudima. Razigra mu se srce i zatreperi ljubavlju prema slobodi i životu. U mislima mu brzo sinuše slike šuma i polja, novih slavnih podviga, a, iznad svega, kao suncem obasjan svetli lik Jelenin. Već je bio ustao, već je bio spreman da poće za Prstenom, kad se odjednom seti zakletve koju je dao caru - i krv mu pojuri u srce. - Ne mogu, reče, ne mogu da idem s tobom. Dao sam reč caru da ću mu biti pokoran i čekati, ma gde bio, njegov sud. - Kneže, reče začuđeno Prsten, ja nemam vremena za razgovor. Moji ljudi već čekaju. Svaki izgubljeni trenutak može nas stati glave. Sutra će te pogubiti, sada još ima vremena, ustani, pođi s nama! - Ne mogu, ponovi Srebrni, zakleo sam mu se na krst da ću održati svoju reč. - Bojaru, uzviknu Prsten glasom koji je drhtao od gneva, rugaš li mi se, šta li? Radi tebe sam zapalio naselje, radi tebe žrtvovao svog najboljeg druga, radi tebe možda ćemo svi izgubiti ovde glave, a ti hoćeš da ostaneš. Misliš da smo došli ovamo da se šalimo? Zar smo ti neki pelivani? Voleo bih da vidim onoga ko bi se usudio da se šali sa mnom! Poslednji put 17
te pitam, hoćeš li ići ili ne? - Ne! odgovori Srebrni odlučno i leže na vlažnu zemlju. - Ne? ponovi Prsten stisnuvši zube. Ne? Ali, neće biti po tvome. Mitka, nosi ga silom! Istog trenutka Prsten navali na Srebrnog i zapuši mu usta svojim pasom. - Sad se više nećeš prepirati! reče on ozlojeđeno. Mitka ščepa Srebrnog u naručje i kao malo dete iznese ga iz tamnice. - Brzo! Hajdemo! reče Prsten. U jednoj ulici sretoše opričnike. - Koga to nosite? upitaše oni. - Tamo u požaru pala je greda na jednog čoveka, odgovori Prsten, pa ga nosimo u bolnicu. Na izlasku iz Slobode zaustavi ih stražar. Oni htedoše na silu proći, stražar otvori usta da vikne, ali ga Prsten sruši na zemlju udarcem topuza. Hajduci iznesoše kneza iz Slobode bez ikakvih smetnji. 18
II MANASTIR Maksima smo ostavili kad je jedne burne noći napustio Aleksandrovu Slobodu. Kosmati Bujan lajao je i skakao oko svog gospodara, srećan što se mogao otkinuti s lanca. Napuštajući roditeljsku kuću Maksim nije stigao da sebi postavi nikakav određeni cilj. Želeo je samo da se ukloni iz mrskog mu života carskih ljubimaca, njihovog razuzdanog veselja i svakodnevnih smrtnih kazni. Pošto je za sobom ostavio strašnu Slobodu, Maksim se predade svojoj sudbini. Ispočetka je terao konja da ga ne stignu očeve sluge, ako bi Maljuta kojim slučajem poslao za njim poteru. Ali uskoro skrete s druma i lagano pođe sporednim putem. U toku noći oluja se stiša. Na istoku je zarudila zora, i Maksim poče jasnije razaznavati predmete oko sebe. S obe strane puta dizali su se kudravi hrastovi a izmeću njih je raslo gusto žbunje leskovine. Vazduh je bio svež; kapljice kiše slivale su se s drveća i padajući udarale široko lišće. Uskoro su male ptice počele preletati s jedne grane na drugu i cvrkutati u zelenilu; detlić je kljucao koru na nekom suvom stablu, i sunce koje se rađalo oblilo je svojom zlatnom svetlošću vrhove drveća. Priroda se budila sve više; konj je išao 19
življim korakom. Pred Maksimom se široko prostirala rođena zemlja; on bi mogao radosno disati u njenom slobodnom prostoru, ali u srce mu se uvukla tuga, velika ruska tuga. Počeo je misliti o majci, koju je ostavio kod kuće, o svojoj usamljenosti, o svačem što ni sam dobro nije shvatao; zamisli se Maksim i poče otegnuto pevati neku setnu pesmu... Divne su te ruske pesme koje izviru iz duše! Reči su u njima skoro beznačajne, one su samo povod; ne rečima, već čistim zvucima iskazuje se duboko, bezgranično osećanje. Gledajući oko sebe zelenilo, plavo nebo, čitav široki Božji svet, Maksim je pevao o svom zlom udesu, o zlatnoj slobodi, o majci zelenoj gori. Zapovedio je konju da ga nosi u tuđu, daleku zemlju, što bez vetra suši, a bez mraza hladi. Poručivao je vetru da odnese pozdrav majci. Počinjao je od prve stvari, koja bi mu pala u oči, i kazivao u pesmi sve što bi mu palo na um. Ali glas je izražavao više nego reči, i da je neko čuo tu pesmu, ona bi mu se urezala u dušu, pa bi u tužnim trenucima iskrsavala u pameti ... Najzad, kad je tuga počela sve više savlađivati Maksima, on pokupi uzde, namesti kapu, zviznu, i konj pojuri iz sve snage. Naskoro se pred njim zabeleše manastirski zidovi. Manastir je bio podignut na strmeni jednog brda obraslog hrastovom šumom. Zlatna kubeta i sjajni krstovi ocrtavali su se na zelenilu drveća i nebeskom plavetnilu. U susret Maksimu dolazila je grupa manastirskih poslušnika, u vojničkim kapama i s pancirom. Oni su lagano jahali i pevali psalam: „Vozljublju tja, Gospode, krjeposti moja!” Kad je čuo reči svete pesme, Maksim zaustavi konja, skide kapu i prekrsti se. Ispod manastira proticala je mala reka. Nekoliko vodenica okretahu tamo svoje točkove. Na obalama su u šarenim gomilama pasle krave. Oko manastira vladala je takva tišina da je oružana straža izgledala sasvim suvišna. Čak i ptice na drveću kao da su tek u pola glasa pevale; vetar nije pokretao lišće, i samo popci 20
skriveni u travi cvrčahu neprestano. Nemogućno je bilo pomisliti da bi kakvi zli ljudi mogli poremetiti taj divni spokoj. Evo, gde ću se odmoriti, pomisli Maksim. Za ovim zidovima provešću nekoliko dana, dok me otac prestane tražiti. Ispovediću se i kazati igumanu sve što imam na duši, možda će mi on dati privremeno utočište. Maksim se nije prevario. Stari iguman, sa dugom sedom bradom, blaga pogleda u kojem se ogledalo nepoznavanje svetovnih stvari, dočekao ga je ljubazno. Dva poslušnika primiše mu umornog konja, treći donese hleba i mleka za Bujana; svi su se usrdno brinuli oko Maksima. Iguman mu ponudi da ruča, ali Maksim je hteo pre svega da se ispovedi. Starac ga pogleda ispitujući, ukoliko su to dopuštale njegove dobre oči, i ćuteći ga povede preko prostrane porte prema maloj niskoj crkvi. Išli su pored grobova i krstača i dugog reda ćelija, oko kojih je raslo cveće. Kaluđeri koje su sretali ćuteći im se klanjahu. Nadgrobne ploče odjekivale su od Maksimovih koraka; visoka trava porasla je meću pločama i upola pokrivala natpise pune smernosti; sve je podsećalo na prolaznost ovoga sveta, sve je pozivalo na molitvu i razmišljanje. Crkva, u koju je iguman vodio Maksima, stajaše usred starih hrastova, čije stogodišnje grane skoro sasvim zatvarahu uzane duge prozore, koji su propuštali svetlost kroz pločice bljušta uokvirenog u male ramove od olova. Kad su ušli unutra, opkoli ih hladnoća i mrak. Samo kroz jedan prozor, manje od drugih zaklonjen zelenilom, dopirahu zraci, koji su koso padali na sliku Strašnog suda. Od toga su ostali delovi crkve izgledali još tamniji; ali mestimično su svetlucala srebrna kandila, okviri na ikonama i srebrom izvezeni krstovi, tropari i kondaci na crnoj kadifi, koja je pokrivala grobnicu kneževa Vorotinskih, ktitora ovog manastira. Pozlata na šarama ikonostasa ličila je na nekim mestima na žeravicu koja tinja pod pepelom, ali svakog časa može da se razbukti. U vazduhu je bilo vlažno, i osećao se miris tamjana. Malo pomalo, Maksimove oči počeše se navikavati na polumrak, i uskoro je mogao razaznati i druge delove hrama. 21
Nad carskim vratima beše ikona Spasitelja, okruženog heruvimima i serafimima, a više nje šesnaest glavnih praznika. Jedna velika ikona Jovana Preteče predstavljala ga je krilatog i sa odsečenom glavom na zdeli koju je držao u ruci. Na vratima, sa strana, grubo i nevešto bile su nacrtane slike iz priče o bludnom sinu, raspre između života i smrti i put duša pravednika i grešnika. Ove mračne slike duboko su delovale na Maksimovu dušu, u kojoj su ponovo oživeli pojmovi o smernosti duha, o bezuslovnoj pokornosti roditeljima - sve misli u kojima je bio vaspitan. On poče sumnjati: da li je bio u pravu što je napustio roditeljsku kuću protiv očeve volje? Savest mu je govorila da je bio u pravu, a, međutim, on nije imao mira. Slika Strašnog suda potrese njegovu uobrazilju. Kada je senka od lišća koje je treperilo napolju zadrhtala na zidu kao pokretljiva mreža, njemu se učini kao da se miču i dišu grešnici i demoni prikazani na slici u prirodnoj veličini. Pobožni strah obuze njegovo srce i on kleknu pred igumana. - Oče, reče, ja sam veliki grešnik. - Moli se, odgovori starac krotko, veliko je Božje milosrđe; kajanje će ti olakšati dušu, sine moj. Maksim prikupi snagu. - Teška je moja krivica, poče on drhtavim glasom. Saslušaj me, oče! Teško mi je reći: ne volim više cara, odvratilo mi se srce od njega. Iguman začuđeno pogleda Maksima. - Ne odbijaj me, oče! nastavi Maksim. Saslušaj me. Dugo sam se borio u sebi, dugo molio pred svetim ikonama. Tražio sam u svom srcu ljubav prema caru, ali je ne nađoh. - Sine moj, reče iguman gledajući Maksima sa saučešćem, mora da je sotona pomračio tvoj razum: ti klevećeš samoga sebe. Ne može biti da mrziš cara. U ovom hramu ispovedio sam mnoge teške zločince: svetotace i ubojice, ali još nisam imao takve, koji kažu da ne vole cara. Maksim preblede. - Ja sam, dakle, veći grešnik od svetotataca i ubica! uzviknu on. Šta da činim, oče? Pouči, savetuj me, duša mi se kida. 22
23
Starac sad pogleda Maksima sa još većim čuđenjem. Pravilno Maksimovo lice nije pokazivalo ni jednu crticu poroka ili prestupnosti. Bilo je to lice skromna čoveka, puno dobroćudnosti i odvažnosti, jedno od onih lica koja se još i sada mogu naći između Moskve i Volge, u krajevima udaljenim od velikih puteva, do kojih nije prodro uticaj gradskog života. - Sine moj, nastavi iguman, ne verujem ti; ti klevećeš samoga sebe. Ne verujem da ti se srce odvratilo od cara. To ne može biti. Pomisli sam car nam je više no otac, a peta zapovest kaže da treba poštovati oca. Reci mi, sine, da li postupaš po ovoj zapovesti? Maksim je ćutao. - Poštuješ li, sine moj, svoga oca? - Ne, odgovori Maksim jedva čujno. - Ne? ponovi iguman, koraknu nazad i prekrsti se. - Mrziš cara i ne poštuješ oca? Pa ko si ti? - Ja sam... odgovori mladi opričnik, ja sam Maksim Skuratov, sin Skuratova-Beljskog. - Maljutin sin? - Da, reče Maksim i zajeca. Iguman ćutaše. S izrazom gorčine stajao je pred Maksimom. Sa zidova su ih nepomično gledali tamni svetiteljski likovi. Grešnici na slici Strašnog suda očajnički su dizali ruke prema nebu, ali sve je ćutalo. Ovu tišinu prekidalo je samo Maksimovo ridanje, cvrkutanje lasta ispod svodova i katkad glasnije izgovorena reč molitve koju je iguman čitao u sebi. - Sine moj, reče najzad starac, otkrij mi sve redom, ništa nemoj zatajiti, kako se u tebi pojavila mržnja prema caru? Maksim onda ispriča o životu u Slobodi, o poslednjem razgovoru s ocem i svom odlasku. Govorio je lagano, zastajući, često pribirajući misli da ne bi što zaboravio ili utajio od svog duhovnog oca. Kad je završio ispovest, obori oči i dugo nije smeo pogledati igumana, očekujući presudu. - Jesi li ti meni sve iskazao? reče iguman. Da nemaš na duši još kakvog tereta? Da nisi što zamišljao protiv cara? Da nisi 24
nameravao neko zlo svetoj Rusiji? Maksimove oči zasvetliše. - Oče moj, pre bih dao da mi se odseče glava nego da joj pustim da misli neko zlo otadžbini. Grešan sam, znam što ne volim cara, ali nisam izdajnik. Iguman mu pokri glavu epitrahiljem. - Rabu božjem Maksimu opraštaju se gresi, voljni i nevoljni, reče on. Tiha radost obuze dušu Maksimovu. - Sine moj, reče iguman, tvoja ispovest očistila te je. Sveta crkva ne računa ti u greh što si napustio Slobodu. Svakom je slobodno, čak i dužnost, da izbegava sablazan. Ali, nemoj da te zavede đavolsko iskušenje. Čuvaj se primera Kurpskog2 , koji je bio visoki ruski bojar, a sada postade oruđe u rukama đavola. Kao kaznu za naše teške grehe premilostivi Bog poslao nam je teška vremena, nastavi starac uzdahnuvši. Ali, nije naše da sujetnim razumom ljudskim ispitujemo Njegove nedostižne ciljeve. Kad nam Gospod šalje glad ili bolest, šta nam drugo ostaje nego da se molimo i pokoravamo Njegovoj svetoj volji? Tako i sada zemljom vlada nemilosrdan, grozan car. Ne znamo zašto nas kažnjava i ubija, ali znamo da je poslat od Boga i priklanjamo pokorne glave ne pred Ivanom Vasiljevićem, nego pred voljom Onoga ko ga je poslao. Seti se prorokovih reči: „Ako je koja zemlja prava pred Bogom, on joj daje pravednog cara i sudiju i čini svako dobro; a kad je neka zemlja zgrešila Bogu, on joj šalje nepravednog cara i sudije i svako zlo.” Ostani u nas, sine moj, živi ovde s nama. Kad dođe vreme tvom odlasku, ja ću se s braćom moliti Bogu da te On prati gde god budeš pošao. A sad, nastavi dobroćudno iguman skidajući epitrahilj, sad ćemo na ručak u trpezariju. Posle duševne hrane nećemo prezreti telesnu. Imamo izvrsne štuke, a ima i karaša; probaj našeg sira i ispij čašu medovine u zdravlje carevo i visokopreosveštenog vladike. I iguman odvede Maksima u trpezariju u prijateljskom razgovoru. 2 Knez Kurpski se predao neprijatelju. 25
III PUT Život u manastiru prolazio je tiho i jednostavno. U slobodno vreme kaluđeri su skupljali razne trave i pravili lekove. Neki su se bavili slikarstvom ili su rezali krstove i ikone od kiparisovog drveta ili su šarali i zlatili drvene kupe. Maksim zavole ove dobre kaluđere. Nije osećao kako prolazi vreme. Tako prođe nedelja, i on tek tada odluči da krene na put. Još dok je bio u Aleksandrovoj Slobodi čuo je o novim napadima Tatara na rjazansku zemlju, i hteo je zajedno s Rjazancima okušati ratnu sreću u borbi s neprijateljem. Kad je s tom namerom upoznao igumana, starac se rastuži. - Zašto da ideš, sine moj? reče on. Mi te volimo i navikli smo na te. Ko zna, možda bi i tebe Bog blagoslovio, pa da ostaneš kod nas zauvek. Poslušaj me, Maksime, nemoj da ideš. - Ne mogu, oče! Već odavno me sudbina zove u daleke strane. Odavno čujem kako zuji tatarski luk; a neki put, kad se zamislim, pričini mi se kao da čujem kako strela leti oko mojih ušiju. Nešto me vuče i mami tom šumu i tom zujanju. Iguman ga ne htede više zadržavati, očita mu molitvu pred put, blagoslovi ga, a braća se u tuzi s njime oprostiše. Ponovo se nađe Maksim na konju usred zelene šume. Oko 26
njegova konja, kao i pre, skakaše verni Bujan, veeelo gledajući svog gospodara. Najedanput, on zalaja i potrča napred. Očekujući neki opasan susret, Maksim se uhvati za sablju, kad se na savijutku pojavi konjanik u žutom kaftanu, sa crnim dvoglavim orlom na prsima. Konjanik je jahao kasom, veselo zviždukao i nosio na šarenoj rukavici belog sokola u klobučiću i sa praporcima. Maksim u čoveku poznade jednog od carskih sokolara. - Trifune! viknu on. - Maksime Grigoriću, veselo odgovori sokolar, dobra ti sreća. Kako je tvoja milost sa zdravljem? Dakle, ovde si, Maksime Grigoriću, a mi smo u Slobodi mislili da si se neznano kuda izgubio. A da znaš kako ti se babo naljutio. Sačuvaj Bože! Strašno je bilo gledati. Mnogo štošta se priča o tvom ocu, o careviću i knezu Srebrnom. Ne zna čovek kome da veruje... No, hvala Bogu što si se našao, Maksime Grigoriću. Biće to velika radost za tvoju majku. Maksimu nije bio prijatan susret sa sokolarom. Ali Trifun je bio dobar momak i umeo je ćutati kad treba. Maksim ga upita da li je odavno iz Slobode. - Ta, ima već nedelja dana kako je Adragan u lovu odleteo, odgovori sokolar pokazujući belog sokola. Pa, ti možda i ne znaš za to, Maksime Grigoriću. Da znaš samo kako sam se prepao kad se car na mene naljutio. Ali, smilovaše mi se Bog i sveti Trifun, pa učiniše čudo. Sokolar skide šešir i prekrsti se. - Evo, kako je to bilo, Maksime Grigoriću: Pre nedelju dana pođe car u lov sa sokolima. Dvaput pusti Adragana, a treći put, za nesreću, pomami se Adragan, poče da bije druge sokole, obori Smišljaja i Kruška i nestade. Ni deset da izbrojiš, a već ga nisi mogao dogledati. Pokušao sam za njim na konju, ali ko će sokola stići! Izgubi se kao da ga nije ni bilo. Prvi sokolar javi o tome caru, koji me pozva i kaza: „Ti mi, Triška, glavom odgovaraš za njega; ako ga nađeš nagradiću te, a ako ne nađeš, ostaćeš bez glave.” Šta da radim? Baćuška car se ne šali. Pošao sam da tražim Adragana: mučio sam se šest dana, već me je 27
počelo stezati oko vrata; mislim, moraću se oprostiti sa životom. Počnem plakati, plakah dugo i od jada zaspah u šumi. Tek što zaspah, usnih čudan san: kroz drveće se probijala svetlost i u šumi se čulo zvonjenje. Kad to čuh, rekoh: to zvone Adraganovi praporci. Vidim, preda mnom na belom konju sav obasjan svetlošću stoji mlad ratnik i drži na ruci sokola. „Trifune”, reče ratnik, „ne traži ovde Adragana. Ustani, pođi u Moskvu, u Lazarevu šumu. Tamo je bor, na tom boru je Adragan.” Probudih se i ne znam po čemu postade mi jasno da je taj ratnik bio sveti Trifun. Pojašem konja i poletim u Moskvu. I, veruješ li, Maksime Grigoriću, čim sam stigao u tu šumu, vidim: zaista stoji bor, a na njemu je moj Adragan, baš kao što reče svetad. Glas sokolarov drhtaše, a iz očiju mu kapahu krupne suze. - Maksime Grigoriću, - dodade on brišući suze, makar prodao svu marvu, makar pošao u večito ropstvo, sagradiću crkvicu svetom ugodniku. Na onom istom mestu ću sagraditi, gde sam našao Adragana. I daću da se naslika na zidu svetiteljeva ikona, onako kako mi se javio: na belom konju s rukom podignutom, a beli soko na ruci. Ostaviću u amanet i deci i unučadi da ga slave, da mu čitaju molitve i pale sveće što je spasao od ljute smrti roba svoga. Vidi, nastavi sokolar gledajući Adragana, evo ga, čitava i zdrava. Daj, de, da ti skinem klobučić. Što kričiš? Valjda bi hteo da letiš? Ne, bratac, čekaj sada. Dosta si leteo, sad te neću pustiti. I sokolar poče zadirkivati sokola prstom. - Vidi ti zloće jedne! Kako ujeda! Pa kako kriči! Valjda se i na vrstu odavde čuje. Sokolarova priča duboko dirnu Maksima. - Uzmi i moj dar, reče on spustivši pregršt zlatnika u Trifunovu kapu. To je sav moj novac; meni nije potreban, a ti moraš još dosta skupiti dok ne sagradiš crkvicu. - Bog neka ti vrati, Maksime Grigoriću. Sa tvojim novcem moći ću pravu crkvu sagraditi. Kad se vratim kući, u Slobodu, pomoliću se Bogu za tvoje zdravlje. Zauvek ću ti biti rob, Maksime Grigoriću. Učiniću sve što mi zapovediš. 28
- Slušaj, Trifune, učini mi jednu uslugu, ne mnogo tešku. Kad se vratiš u Slobodu, nikome ne kazuj da si me sreo; a posle dva ili tri dana otidi do moje majke i kaži joj - ali samo njoj, tako da niko ne čuje - kaži da joj je sin hvala Bogu zdrav i da šalje svoj pozdrav. - Samo to, Maksime Grigoriću? - Slušaj me dalje, Trifune. Ja idem na daleki put. Možda se neću skoro vratiti. Pa, ako ti nije teško, svrati koji put do moje majke i svaki put joj reci da si čuo od ljudi kako je njen sin zdrav i da o njemu ne brine. A ako te majka upita od koga si to čuo, ti joj reci da si čuo od Moskovljana, a da su njima opet neki drugi ljudi kazivali, a koji ljudi nemoj da kažeš, da me ne traži; samo, nek mi mati zna da sam živ. - Pa, zar ti zaista nećeš da se vratiš u Slobodu? - Hoću li se vratiti ili neću, to jedino Bog zna; a ti nikome nemoj pričati da si me sreo. - Osloni se potpuno na mene, Maksime Grigoriću, nikome neću reći. Samo, ako ti ideš na dalek put, ja neću tvoj novac. Bog će me kazniti. - A šta će mi novac? Nismo u tuđoj zemlji. - Kako hoćeš, Maksime Grigoriću, ali ja ne mogu da uzmem. Drugo je kad bi ti išao kući. A ovako, da te na putu opljačkam kao kakav hajduk. I da me zakolješ, neću uzeti. Maksim sleže ramenima i izvadi iz Trifunove kape nekoliko dukata. - Ako ti nećeš, možda će neko drugi uzeti, a meni ne treba. On se oprosti sa sokolarom i nastavi put. Sunce je već zalazilo. Senke drveća postajale su sve duže i pokrivale polje. Pored Maksima skakaše njegova sopstvena senka, kao kakav mračni div. Videla se čas na travi, čas se pela na žbunje i drveće, kad je put zatvarala šuma. Bujanova se senka činila kao ogromna zver iz bajke. Malo po malo i bujan i konj i Maksim prestadoše da se vide na travi i drveću; beše pao mrak; ovde-onde dizala se bela magla, noćni gundelji podigoše se od zemlje i počeše brujati, praveći krugove u vazduhu. Iza šume pojavi se mesec; ovde i onde na tamnom nebu 29
zasvetlucaše zvezde; u daljini se pružila nedogledna srebrnasta ravnica. Otadžbino, zemljo moja! I meni se događalo da u kasno doba putujem tvojim pustim prostorima. Konj ide ujednačenim korakom, odmarajući se od obada i dnevne vrućine; lak povetarac nosi miris cveća i svežeg sena, i meni je bilo tako lepo i bilo mi je tako tužno, tako mi se mislilo o prošlosti i tako maštalo o budućnosti. Lepo je prolaziti uveče praznim prostorima, čas njivom, čas šumom, baciti uzde i zamisliti se gledajući u zvezde. Maksim je putovao već čitav sat, kad najednom Bujan diže njušku, pomirisa vazduh i poče mahati repom. U vazduhu se oseti miris dima. Maksim pomisli na konak i požuri konja. Uskoro ugleda pred sobom naherenu kolibu, koja nije imala dimnjaka; dim je prolazio kroz krov. Niski prozor bio je osvetljen. Unutra je neko pevao jednostavnu melodiju. Maksim priđe prozoru i ugleda siromašno gazdinstvo. Užežen luč osvetljavaše nameštaj u kući: sve je bilo pohabano i staro. Od tavana se ukoso spuštao direk, na kojem je bila pričvršćena kolevka. Bleda slabunjava žena tridesetih godina njihala je kolevku i tiho pevala. Pored nje sedeo je pognut seljak retke bradice i pravio opanke od like. Kraj njihovih nogu puzila su dva deteta. Maksimu se učini da žena u pesmi pominje njegova oca. U prvi mah on pomisli da ga vara sluh, ali uskoro začu jasno ime Maljute Skuratova. Iznenađen i začuđen, oslušnu. Žena je pevala: Spavaj mirno, čedo moje, Spavaj, spavaj, sine mali, Dok ne proće grozno doba, Dok ne mine ovo zlo. Buji baj... Neće dugo jad nas mučit, Maljuti će car da sudi, 30
Pogubiće psa besnoga. Buji baj... Krv udari Maksimu u lice, on siđe s konja i priveza ga za plot. Pesma se nastavila: Zver Maljuta Filipa je, Svetog starca, udavio Ugodnika Božijega3 . Buji baj... Maksim ne izdrža i gurnu vrata nogom. Kad opaziše bogato opričnikovo odelo i zlatnu sablju, domaćini se uplašiše. - Ko ste vi? upita Maksim. - Baćuška, odgovori seljak klanjajući se i mucajući od straha, ja se zovem, nemoj zameriti, Fedot; a žena mi se, nemoj zameriti, zove Marija. - A od čega živite, dobri ljudi? - Gulimo liku s drva, rođeni, pravimo opanke i rešeta. Prođu trgovci, kupe. - A, izgleda, retko prolaze? - Retko, baćuška, sasvim retko. Neki put nemamo šta da jedemo. Svaki čas možemo od gladi ili golotinje umreti. Ni konja nemamo, da ovu robu odvezemo u grad. Pre dve godine su ga vuci pojeli. Maksim gledaše sa saučešćem seljaka i njegovu ženu, pa prosu na sto svoje dukate. - Neka vam je Bog u pomoći, reče on i uhvati se za vrata da iziđe. Domaćini padoše pred njim na kolena. - Baćuška, rođeni, ko si? Reci nam ko si. Da znamo za koga 3 Govori se o pogubljenju mitropolita Filipa, što se zaista prepisuje Maljuti u delo. 31
ćemo se Bogu moliti. - Molite se ne za mene nego za Maljutu Skuratova. I, kažite, je li daleko do rjazanskog druma? - Pa ovo je, sokole naš, ovo je baš rjazanski drum. Naša kuća je na raskrsnici. Pravo vodi put u Murom, levo u Vladimir, a desno - u Rjazan. Ali nemoj sada tim putem, rođeni naš, nije zgodno vreme, opasno je na drumu. Juče su opljačkali jedan karavan s vinom. A sad kažu da su se i Tatari pojavili. Prenoći u nas, baćuška, sokole naš. Sačuvaj Bože, svašta se može desiti. Ali Maksim nije hteo da ostane u kući gde su mu malo pre kleli oca. On pođe da traži drugo prenoćište. - Baćuška, vikahu mu seljak i žena, vrati se, rođeni, poslušaj što kažemo. Nećeš dobro proći na drumu noću. Ali Maksim ih ne posluša i nastavi put. Tek što je prošao nekoliko vrsta, a Bujan najednom skoči u šiprag i poče lajati tako ljutito i uporno, kao da je osetio skrivenog neprijatelja. Uzalud ga je Maksim zvao natrag. Bujan se bacao u šiprag, vraćao se sav nakostrešen i ponovo leteo napred. Kad mu dodija da ga vraća, Maksim izvuče sablju i pojaha pravo na šiprag. Nekoliko hajduka, naoružanih tojagama, iskočiše pred njega i jedan grubi glas viknu mu: - Dole s konja! - Evo ti, uzviknu Maksim, odmerivši udarac onome koji mu je bio najbliži. Hajduk se zaljulja. - Ovo se ne računa, nastavi Maksim i htede mu odvaliti drugi udarac, ali sablja mu pljoštimice udari o tojagu drugog hajduka i slomi se na komade. - Pogledajte mu samo opremu na konju! Pa to je opričnik! Hvatajte ga živa, viknu isti grubi glas. - Zaista je opričnik! kriknu drugi. Imaćemo s njim lepu zabavu. - Alal ti vera, Hlopko, ti si uvek spreman za zabavu. I istog trenutka svi navališe na Maksima i svukoše ga s konja. 32
IV HAJDUČKA POBUNA Na dve vrste od mesta gde je bio napadnut Maksim, oko vinske buradi s provaljenim dnom sedela je gomila naoružanih ljudi. Čaše i drveni čanci išli su od ruke do ruke. Rasplamtele vatre osvetljavahu oštre crte, raščerupane brade i šareno odelo. Bila su tu već poznata nam lica: Andrjuška, Vaska i riđi pevač, ali nije bilo starog Koršuna. Ispijajući čaše i čanke, sećali su ga se hajduci. - Eh! reče jedan, šta li je sada s našim čikom? - Zna se šta je, odgovori drugi, lome mu kosti ili ga možda vešaju. - Ali neće nas izdati stari vrag, ni reči neće izustiti. - Dabome da neće, nije on takav; mogu ga kidati na komade, neće prokazati. - Žao mi je, žao bradonje. A vidi ti atamana: on zdrav i čitav, a staroga upropastio. - Kakav je to ataman, kad može napustiti svog druga radi nekakvog kneza. - E, ali oi i knez su veliki prijatelji. I sad zajedno sede u kolibi. Nemoj mnogo pričati o knezu: sačuvaj Bože, ako te čuje ataman. 33
- A šta, ako čuje! Ja ću mu u oči kazati da nije ataman. Koršun, to je pravi ataman. Valjda zato što je bio Prstenu kao belo na oku, ovaj ga ostavi na cedilu. - A možda je, momci, on zaista namerno upropastio Koršuna! Meću hajducima se istog časa začu žagor pun nezadovoljstva. - Namerno ga predao, zavikaše mnogi. - Ma kakav je to knez, upita jedan. Zašto ga drže ovde? Valjda to naš ataman čeka otkup za njega, šta li? - Ne, ne čeka otkup, odgovori riđi delija. Car je uvredio kneza, hteo da ga pogubi, zato je knez k nama pobegao; ja ću vas, veli, braćo, povesti u Aleksandrovu Slobodu, jer znam gde je carevo blago skriveno. Mi ćemo, veli, poklati opričnike a blago podeliti. - To li je? Pa zašto nas ne vodi? Već tri dana uzalud sedimo ovde. - Zato ne vodi što nam je ataman kukavica. - A, to ne govori, Prsten nije kukavica. - Ako nije kukavica, onda je još gore, znači da nas vuče za nos. - Znači, reče neko, on hoće carsko blago samo za sebe da uzme, a nama da ni omirisati ne da. - Jest, jest, Prsten hoće da nas proda kao što je prodao Koršuna. - Ali se pogrešno namerio! - A starca neće da izbavi! - Pa šta će nam on! Mi ćemo i bez njega osloboditi čikaKoršuna. - I bez njega ćemo dobiti blago; neka nas knez vodi sam. - Baš sad je pravo vreme. Car je, kako vele, negde u manastiru; u Aleksandrovoj Slobodi nije ostala ni polovina opričnika. - Zapalićemo ponovo Slobodu! - Poklaćemo opričnike! - Dole s Prstenom! Neka nas vodi knez! - Neka nas knez vodi! Neka knez vodi! začu se sa svih strana. Kao grom zatutnjaše ove reči u svim grupama hajdučkim i 34
odjeknuše oko najudaljenijih vatri; sve se diže na noge, uskomeša i svi opkoliše kolibu u kojoj je Srebrni živo razgovarao s Prstenom. - Kako znaš, kneže, govorio je ataman, ljutio se, ne ljutio, ja te pustiti neću. Nisam te zato oslobodio iz tamnice, da ponovo staviš glavu na panj. - Ja sam jedini gospodar nad svojim životom, odgovori knez nezadovoljno. Nije uopšte bilo potrebno voditi me iz tamnice, kad evo ni ovde nemam slobode. - Eh, kneže, vreme je velika stvar. Car se može predomisliti, može i umreti, svašta se može dogoditi; kad prođe opasnost, onda idi s Bogom na sve četiri strane. Šta ćeš, dodade, videći da Srebrni sve više gubi raspoloženje, mora biti da ti je suđeno još živeti na belom svetu. Ti si, kneže, tvrde naravi, a i ja se držim svoga. Udario tuk na luk. U tom trenutku uzvidi hajduka se začuše oko same kolibe. - Hajdemo u Slobodu, u Slobodu! drali su se pijani momci. - Da pustimo u Slobodu crvenog petla! - Da pustimo čitavo jato petlova! - Izbavićemo Koršuna! - Izbavićemo čiču! - Da izvučemo burad iz podruma! - Da otmemo blago! - Da pokoljemo opričnike! - Sve da pobijemo u Slobodi! - Gde je knez? Neka nas vodi! - Neka vodi knez! - Ako neće, odmah na vešala s njim! - Na vešala, na vešala! - I Prstena tako isto! - I Prstena na vešala! Prsten skoči na noge. - Dakle, to oni hoće, reče on. Ja već odavno slušam što oni tamo graje. Vidi kako su se pomamili, vražji sinovi! Sad ih ni sam đavo neće umiriti. No, kneže, nema se kuda, ide kako ti želiš, više te ne zadržavam; slobodan si i idi svojim putem! 35
36
Izađi i kaži im da ćete poći u Slobodu. Srebrni planu. - Ja da vas vodim u Slobodu? reče on. Pre ćete me iseći na komade. - Pretvaraj se bar pred njima, kneže. Vidiš da su pijani ljudi, sutra će se opametiti. - Kneže, čuli se glasovi, izlazi, zovu te! - Iziđi, kneže, ponovi Prsten, ako provale unutra biće gore. - Dobro, reče knez izlazeći iz kolibe, da vidimo kako će uspeti da me primoraju da ih vodim u Slobodu. - Aha, vikahu razbojnici, izišao si, je li! - Vodi nas u Slobodu! - Budi nam ataman ili ćemo ti omču na vrat. - Tako, tako, urlala je gomila. - Molimo te da nam budeš ataman ili ćemo te obesiti! - Tako nam Boga, obesićemo! Prsten, koji je znao plahu prirodu Srebrnoga, požuri takođe da iziđe. - Šta vam je, braćo, reče on, jeste li se bunike najeli, šta li? Što se derete toliko? Povešće vas knez sutra kuda hoćete, a sad mu dajte da spava, a i sami legnite, dosta je bilo veselja. - A što se ti mešaš kad nisi ataman! viknu neko potmulo. - Čujete li, braćo, prihvatiše drugi, on neće da preda atamanstvo. - Onda na vešala s njim! - Na vešala, na vešala! Prsten pogleda gomilu i vide svuda neprijateljska lica. - Ah vi, budale, reče on. Zar mi je stalo do atamanstva? Izaberite koga hoćete da vam zapoveda, ja i sam više neću, marim ja za vas! - Pravo kaže, reče jedan glas. - Lepo zbori, dodade drugi. - Marim ja za vas, nastavi Prsten. Zar je malo takvih kao vi? Mislite da je neka čast biti vam ataman? Ako mi je volja, poći ću na Volgu, prikupiću bolju družinu. - A, to nećeš! Nećemo te pustiti, jer možeš prodati i nas kao 37
što si prodao Koršuna. - Nećemo te pustiti, ostani s nama, slušaj novog atamana! Divlja vika zagluši Prstenov glas. Jedan ogroman hajduk s kupom u ruci priće Srebrnom. - Atamane, reče on udarivši ga svojom širokom šapom po ramenu, stavio si glavu u torbu, sad si nam brat, daj da ispijemo zajedno i da se poljubimo. Bog zna šta bi učinio Srebrni. Možda bi izbio kupu iz hajdučke ruke, pa bi ga pijana gomila rastrgla na komade, ali, na njegovu sreću, novi krici odvratiše im pažnju. - Gledajte, gledajte! začu se u gomili, uhvatili su opričnika! Vode opričnika, gledajte! Iz šume se pojavi gomila ljudi u pocepanim odelima, s tojagama u rukama. Vodili su Maksima, kome su ruke bile vezane. Hajduk, kojega je Maksim udario sabljom, jahao je njegova konja. Napred je išao Hlopko, pevajući i poigravajući. - Hej, braćo! pevaše on, pucajući prstima: Udovici skupiše se gosti Pa u svađi polomiše kosti... Hlopko se prevrtao, pljeskao dlanovima, okretao kao čigra. Gledajući ga, riđi pevač nije mogao odoleti, te dohvati balalajku i stade igrati zajedno s drugom. Obojica sitno poigravahu oko Maksima, kreveljeći se. - Pogledaj ove, reče Prsten Srebrnom, oni neće jednostavno ubiti ovog opričnika, nego će ga polagano mučiti; znam ih obojicu; kad su se toliko zagrejali za njega, onda teško njemu. Zaista, hvatanje opričnika bio je pravi praznik za celu četu. Sada su nameravali da se osvete Maksimu za sve što su pretrpeli od njegovih drugova. Nekoliko hajduka, izgleda, odmah počeše pripreme za mučenje. Udariše četiri koca u zemlju, preko njih učvrstiše direke i 38
usijaše u vatri klince. Maksim je sve to gledao spokojno. Nije se bojao umreti na mukama; bilo mu je žao umreti bez oružja, vezanih ruku, kad do sluha ne dopiru ratni usklici, ni rzanje konja, već se čuju samo divlje pesme i smeh pijanih mučitelja. Prevari me srce, pomisli on, nisam se nadao takvom svršetku. Neka se izvrši volja Božja! Uto opazi Srebrnog, poznade ga i htede da mu priđe. Ali riđi pevač ga uhvati za vrat. - Postelja je nameštena, reče on, svlači se, pa lezi! - Odrešite mi ruke, odgovori Maksim, ne mogu da se prekrstim. Hlopko nožem raseče uže kojim su bile vezane Maksimove ruke. - Moli se Bogu, ali brzo, reče on, i kad se Maksim prekrsti, Hlopko i riđi svukoše mu odelo i počeše vezivati ruke i noge za direke. Tada Srebrni iziđe napred. - Momci, reče on glasom kojim je navikao zapovedati u stroju, čujte! Ovaj jasan i odsečan glas odjeknu u gomili, nadvlada viku i dopre do ušiju svakog hajduka. - Čujte! nastavi knez. Hoćete li vi svi da vam budem starešina? Možda ima među vama takvih koji me ne žele? - E, viknu neko, ti bi kanda voleo natrag? - Čuješ, u nas nema šale! - Kad ti se nudi atamanstvo, primaj se! - Primaj se časništva dok ti je glava čitava! - Dajte mi atamansku sekiru! reče Srebrni. - Tako je, povikaše hajduci, bolje je milom nego silom. Knezu donesoše Prstenovu sekiru. Nikita Romanović priđe pravo riđem. - Odveži opričnika! reče on. Riđi ga pogleda začuđeno. - Odmah ga odveži, ponovi Srebrni strogo. - Vidi ga, reče riđi, pa i ti kanda držiš njemu stranu. Pazi, da li 39
se tvoja glava čvrsto drži na ramenima. - Nevaljalče! uzviknu knez, slušaj kad ti zapovedam! I zamahnuvši sekirom, razmrska mu glavu. Riđi se stropošta ne pustivši glasa. Ponašanje Srebrnog zbuni hajduke. Knez im ne dade da dođu k sebi. - Odveži ti, reče Hlopku i diže mu sekiru nad glavu. Hlopko pogleda kneza i žurno poče drešiti Maksima. - Momci, nastavi Nikita, ovaj mladić nije od onih koji su vas kinjili. Ja ga poznajem, on je isto tako neprijatelj opričnine kao i vi. Sačuvao vas Bog da ga makar prstom dirnete! A sad, da ne dangubimo: uzmite oružje, podelite se po stotinu, ja vas vodim! Čvrsti glas Srebrnoga, zapovedničko njegovo držanje i iznenadna odlučnost ostaviše veliki uticaj na hajduke. - Ehe, rekoše neki u pola glasa, ovaj se ne šali. - To je tek pravi ataman, govorahu drugi, svakoga će okrenuti kako hoće. - S njime treba biti oprezan! Vidi šta učini od pevača! Tako razgovarahu hajduci i nikom nije više padalo na pamet da tapše Srebrnog po ramenu ili da se s njime ljubi. - E vala, kneže, prošapta Prsten gledajući s poštovanjem Nikitu Romanovića, vidi kako si ih uzeo u ruke. Sad im ne daj da se opamete, vodi ih u Slobodu, a dalje šta Bog da! Položaj Srebrnog bio je težak. Stavši na čelo hajduka, spasao je Maksima i dobio u vremenu, ali sve bi izgubio da ne povede uzrujane ljude. Knez se u mislima obrati Bogu i predade njegovoj volji. Hajduci se počeše spremati. Nedostajao je još samo Todor Podubni, koji je toga jutra otišao sa svojom četom i još se ne beše vratio. - A, evo i Fećke, reče neko, evo ga dolazi s družinom. Podubni je bio suvonjava ljudeskara, ćorav, sa više ožiljaka na licu. Zubun mu beše pocepan, išao je teško, klecajući kao čovek suviše umoran. - Šta je? upita jedan hajduk. 40
- Valjda ste opet dobili batine? dodade pakosno drugi. - Neko je dobio, samo nismo to bili mi! reče Podubni i sede kraj vatre. Imao sam, braćo, mnogo grehova na svojoj duši, ali danas sam, čini mi se, polovinu okajao. - Kako to? Podubni se obrati svojim ljudima. - Dovedite zarobljenika, momci! Dovedoše i staviše pored vatre vezanog čoveka u šarenom kaftanu. Njegovu ogromnu glavu pokrivala je visoka šiljasta kapa s posuvraćenim obodom. Njegov spljošten nos, ispupčene jabučice i male kose oči pokazivahu da nije ruskog porekla. Jedan od Fećkine čete donese koplje, tul i luk, koji su našli kod zarobljenika. - Ta, to je Tatarin! povikaše hajduci. - Dakako da je Tatarin, i jošte kakav! Jedva smo ga savladali, tako je snažan. Da nije bilo Mitke utekao bi nam. - Pričaj, pričaj! povikaše hajduci. - Dakle, pošli smo izjutra rjazanskim drumom, zaustavili jednog trgovca i počeli ga pretresati; a on nam veli: „Nemate šta, veli, braćo, da mi uzmete. Ja, veli, idem iz Rjazana, tamo su ceo put prekrilili Tatari, opljačkali me do kože, sad nemam para da dođem do Moskve.” - Ah, razbojnici! reče neko iz gomile. - Pa šta učiniste s trgovcem? - Dadosmo mu nešto para za put i pustismo ga, odgovori Podubni. Onda sretosmo jednog seljaka, koji ispriča da su Tatari juče napali i spalili čitavo jedno selo. Uskoro smo naišli na jednu ergelu od najmanje hiljadu konja. Zatim sretosmo seljake sa ženama i decom, plaču, kukaju: „I naše selo”, vele, „spališe Tatari; opljačkaše crkvu, isekoše svete ikone, od odežda napraviše pokrovce za konje”. - Ah, prokletnici! viknuše hajduci. Pa kako tu neveriju još zemlja drži? - A popa, nastavi izazovno Podubni, vezali konju za rep... - Popa? Ma kako ih, pasje sinove, odmah grom ne ubije? - Bog bi ga znao. 41
- Zar Rusi nemaju ruku da se odupru prokletim Tatarima? - Baš u tome i jeste stvar, što je malo ruku. Svi su pukovi raspušteni, ostali su samo težaci, starci i žene; a nevernicima je drago što nema ratnika koji bi im mogli dati batina. - Ih, ja bih im pokazao! - I ja bih! - A kako ste uhvatili zarobljenika? - Evo kako. Čujemo konjski topot na drumu. Ja kažem momcima: da se sakrijemo u šipragu i da vidimo ko to jezdi. Sakrismo se i vidimo: u kasu jaše oko trideset ljudi u ovakvim kapama, kao ovaj, s kopljima, lukom i strelama. Braćo, velim, pa to su oni, golubići. Šteta što nas je malo, inače, mogli bismo ih izdevetati. U to se jednom torba odveza i pade na zemlju. On stade i siđe s konja da podigne i priveže torbu, a njegovi drugovi nastaviše put. Deco, velim, kako bi bilo da navalimo na njega? Hajde za mnom, složno! Kad to rekoh, poletesmo svi na Tatarina. Ali - hoćeš!... On samo strese ramenima i svi odletesmo na stranu. Mi opet skočimo na njega, on nas odbaci i dohvati koplje. Onda Mitka reče: „Sklonite se, braćo, malo, ne smetajte mi.” Načinismo mu mesta, a on ote Tatarinu koplje, zgrabi ga za vrat i obori ga na zemlju. Onda mu turismo rukavicu u usta i vezasmo kao ovna. - Hvala, Mitka! viknuše hajduci. - Ovaj će i bika svaliti na zemlju, kad ga dohvati za rogove, primeti Podubni. - Ej, Mitka, upita neko, bi li mogao strovaliti bika? - A rašta! odgovori Mitka i skloni se ustranu, jer nije želeo da produži razgovor. - A šta mu je bilo u torbi? upita Hlopko. - Evo šta, gledajte! Podubni odreši torbu i izvadi komad odežde, skupoceni putir, dve panagije i zlatan krst. - Ah, pseto jedno, povikaše svi, pa on je crkvu opljačkao! - Srebrni iskoristi negodovanje hajduka. - Momci, reče on, vidite li kako se neverni Tatari rugaju našoj veri? Vidite kako busurmansko pleme hoće da satre svetu 42
Rusiju? Zar smo i mi postali nekrsti? Zar ćemo pustiti da se rugaju svetim ikonama? Pustiti da nevernici pale naša sela i ubijaju našu braću?' U gomili se začu potmuli žagor. - Momci, nastavi Nikita Romanović, ko od nas nije Bogu zgrešio? Da iskupimo sad naše grehe, da zaslužimo od Boga oproštaj; da udarimo svi, koliko nas ima, na neprijatelje crkve i otadžbine! Reči Srebrnoga žestoko su delovale na gomilu. Muški govor Srebrnoga dirnuo je mnogo okorelo srce i u mnogim hajdučkim grudima probudi ljubav prema rođenoj zemlji. Stariji klimnuše glavom, mlađi pogledaše jedan drugog. U opštem žagoru čuli su se pojedini uzvici: - Bogme, reče jedan, ne smemo davati Božje hramove na porugu. - Ne smemo, ne smemo! ponovi drugi. - Jednom se mre, dodade treći, bolje je umreti na bojnom polju nego na vešalima. - Istina! odvrati jedan stari hajduk. U boju je slavno umreti. - Eh, bilo kako bilo, reče jedan mladi delija, kročivši napred, ne znam kako ostali, a ja idem na Tatare. - I ja idem, i ja, i ja! povikaše mnogi. - Govori se o vama, nastavi Srebrni, da ste zaboravili Boga i da nemate više ni duše ni savesti. Sad pokažite da je to laž, da imate i duše i savesti. Pokažite da ćete, kad je potrebno, braniti Rusiju i veru, i umeti ih braniti ništa gore od strelaca i opričnika. - Branićemo, branićemo! povikaše hajduci u jedan glas. - Ne damo pogancima da se rugaju našoj svetoj Rusiji! - Udarićemo na nekrste! - Vodi nas na Tatare! - Vodi nas, vodi nas! Da branimo svetu veru! - Momci, reče Srebrni, ako potučemo poganštinu i car pojmi da nismo gori od opričnika, on će nam oprostiti naše krivice i reći: Ne treba mi više opričnina, imam ja i bez nje dobrih slugu. 43
- Samo neka kaže, povikaše hajduci, a mi ćemo mu i naše glave dati! - Nisam ja pošao svojom voljom u hajduke! reče neko. - A zar ja jesam? prihvati drugi. - Kad je tako, umrimo za rusku zemlju! reče knez. - Umrimo, umrimo! ponoviše hajduci. - Momci, nastavi Srebrni, kad idemo na neprijatelje zemlje ruske, valja da pijemo u carevo zdravlje. - Da pijemo! - Uzmite čaše, a i meni dajte jednu! Knezu natočiše kupu; svi hajduci napunili su čaše. - Da živi naš veliki gospodar Ivan Vasiljević, car sve Rusije! - Da živi car! ponoviše hajduci. - Da živi zemlja ruska! reče Srebrni. - Da živi! odgovoriše hajduci. - Da poginu svi neprijatelji svete Rusije i pravoslavne Hristove vere! nastavi knez. - Da propadnu Tatari! Da propadnu neprijatelji ruske vere! nadvikivahu se hajduci. - Vodi nas na Tatare! Gde su ti bezbožnici što nam pale crkve? - Vodi nas, vodi nas! razlegalo se sa svih strana. - U vatru Tatarina! viknu neko. - U vatru, na lomaču! ponoviše drugi. - Čekajte, momci, najpre da ga redom ispitamo. Odgovaraj, reče knez obrativši se Tatarinu, ima li vas mnogo? Gde vam je logor? Tatarin pokaza znacima da ne razume. - Čekaj, kneže, reče Podubni, mi ćemo mu odrešiti jezik. Hlopko, daj mi vatre. Tako. No, hoćeš li govoriti? - Hoću, bačka! uzviknu oprženi Tatarin. - Ima li vas mnogo? - Mnogo, bačka, mnogo! - Koliko? - Deset hiljada, bačka; sad deset hiljada, a sutra će doći još sto hiljada. 44
- Dakle, vi ste prednjaci. Ko vas vodi? - Han vodi. - Baš sam han? - Ne sam, han će stići sutra, sad je došao knez širinski Šihmat. - A gde mu je čador? Tatarin opet pokaza znacima da ne razume. - Ej, Hlopko, daj vatre! viknu Podubni. - Blizu je, bačka, blizu tabor, žurno odgovori Tatarin, odavde nema više od deset vrsta. - Pokaži nam put, reče Srebrni. - Ne može se sada. Ne može se videti put. Sutra mogu, bačka. Podubni primakne ugarak vezanim rukama Tatarinovim. - Hoćeš li naći put? - Našao sam, bačka, našao! - Dobro, reče Srebrni, sada se, braćo, prihvatite malo, nahranite i Tatarina, pa odmah da idemo. Pokazaćemo neprijatelju šta je ruska sila. 45
V PRIPREME ZA BITKU U odredu nastade tolika žurba, trčanje i vika, da Maksim ni ne stiže da zahvali Srebrnom. Kada su se najzad hajduci svrstili i krenuli iz šume, Maksim, kome su vratili konja i dali oružje, stiže kneza. - Nikita Romanoviću, reče on, danas si mi platio za medveda. - Ne mari, Maksime Grigoriću, odgovori Srebrni, zato smo na ovom svetu da pomažemo jedan drugome. - Kneže, reče Prsten, koji je jahao pored Srebrnog, gledam te i mislim: šteta što ga ne vidi jedan junak koga sam ostavio na Volgi. Mada je on rđav čovek, skoro kao i ja, ti bi ga, kneže, zavoleo, a i on tebe. Nemoj se vređati, slične ste naravi. Kad si počeo govoriti o svetoj Rusiji, pa su ti oči zablistale, odmah sam se setio Jermaka Timofejića. Voli on svoju otadžbinu, veoma voli, iako je hajduk. Više puta govorio mi je da ga je stid da ovako beskorisno živi, da bi hteo da učini kakvu uslugu otadžbini. Da nam je sada da pođe s nama na Tatare! On sam vredi za stotinu. Kad vikne: „Za mnom, deco!” čini ti se kao da si i sam postao jači i viši, i ništa te ne može zaustaviti, a sve se oko tebe prosto ruši. Ličiš ti na njega, Nikita Romaniću, bogami ličiš, nemoj uzeti za uvredu. 46
Prsten se zamisli. Srebrni je jahao oprezno, pažljivo motreći u mraku. Maksim je ćutao. Na putu potmulo odjekivahu hajdučki koraci; zvezdana noć nemo se širila nad uspavanom zemljom. Četa je već dugo tako išla, a vodio je Tatarin, koga su pratili Hlopko i Podubni sa sabljom u ruci. Najednom se začuše u daljini nekakvi neobični, ujednačeni zvuci. To nije bio ljudski glas, ni zvuk svirale ili gusala, već nešto slično hujanju vetra u trsci, kad bi trska mogla zvučati kao staklo ili struna. - Šta je to? upita Nikita Romanić zaustavljajući konja. Prsten skide kapu i savi glavu do samog sedla. - Čekaj, kneže, da čujem. Zvuci su tekli ravnomerno i tužno, čas kao zvučna srebrna struja, čas nalik na šum šume pokrenute vetrom - i odjednom prestadoše, kao da ih je stepski vihor prekinuo svojim naletom. - Prestade, reče Prsten smejući se. Ala su to grudi! Valjda je pola sata svirao bez predaha. - Ma šta je to? upita knez. - Čebuzga, odgovori Prsten. To im je kao kod nas rog ili kavala. Mora biti da su Baškirci. Ima ih tu s hanom od svake vrste: Kazanci, Astrahanci i svakojaka tatarska plemena. Čuješ, opet su počeli svirati. U daljini se ponovo začu bujica vetra, koja se pretvori u setne i prijatne prelive, ali kroz neko vreme odsečno prestade, kao konjsko rzanje. - Aha, reče Prsten, ovaj deo bi mu kraći; mora biti da mu se glas prekinuo od napora, pasjem sinu. Ali se u tome začuše novi zvuci koji su ličili na neprestano zvonjenje bezbrojnih zvonaca. - A ovo je iz grla, reče Prsten. Iz daljine ti se čini ko zna šta, a oni to svojom gušom izvode. Vidi kako teraju, vražji sinovi! Tužne, otegnute zvuke zamenili su veseli, ali to nije bio izraz ruske tuge ni ruske odvažnosti. Ova pesma kazivala je divlju veličinu skitačkog plemena, besnu trku konjskih ergela, junačke najezde, seobe plemena iz jednog kraja u drugi i čežnju 47
za nepoznatom prastarom domovinom. - Kneže, reče Prsten, mora biti da je tabor blizu; pre ovog brežuljka, još, mislim da ćemo videti vatre. Pusti me da izvidim šta je i kako: ja sam na to navikao, dosta sam ih se nagledao na Volgi; a ti kaži momcima da se odmore i razgledaju okolinu. - Idi s Bogom, reče knez. Prsten sjaha i izgubi se u mraku. Hajduci predahnuše, pregledaše oružje i posedaše na zemlju, ne kvareći ratni stroj. U četiri nasta duboka tišina. Svi su razumeli ozbiljnost započetog dela i potrebu najvećeg reda i poslušnosti. Međutim, zvuci čebuzge se jednako razlegahu, mesec i zvezde osvetljavahu polje, a sve beše mirno i svečano; samo je katkad laki povetarac njihao poljem kovilje, koje se talasalo u srebrnim strujama. Prođe čitav sat, a Prsten se nije vraćao. Knez je počeo gubiti strpljenje, kad odjednom na tri koraka od sebe primeti čoveka kako se diže iz trave. Nikita Romanić se dohvati sablje. - Tiše, to sam ja, kneže! reče Prsten smejući se. Isto sam ovako dopuzio Tatarima i sve izvidio; sad znam njihov tabor, kao i naš. Ako dopustiš, kneže, ja ću povesti desetinu momaka da prepadnemo konje i zbunimo Tatare, a ti u tom času, ako nađeš za shodno, udari na njih s divljačkom drekom sa dve strane; i bio ja Tatarin ako polovinu od njih ne posečemo. Ovo predlažem samo za početak, jer za noćni posao treba majstora; a kad svane, kneže, onda ćeš ti zapovedati, a mi ćemo slušati. Srebrni je poznavao dosetljivost i bistrinu Prstenovu, te ga pusti da čini kako zna. - Braćo, reče Prsten hajducima, mi smo se malo sporečkali, ali ko staro pomene onome oko iz glave. Ima li među vama desetina koja će dobrovoljno poći sa mnom do neprijateljskog tabora? - Biraj koga hoćeš, odgovoriše hajduci, mi smo svi spremni. - Hvala vam, braćo, a kad ste me već poslušali, ja ću uzeti ove: Podubni, ti Hlopko, ti Detliću, ti Šumare, Rešeto, Stepka i Miška, Šestoperu, Nakovnju i Skakavče. A što se ti guraš, Mitka? Nisam te zvao, ti ostani s knezom, nisi ti za našu 48
rabotu. Skidajte, deco, sablje, s njima je nezgodno puzati, dosta je nož. Samo, deco, da slušate moju zapovest, bez mene da se ne maknete. Kad ste svojom voljom pošli, činite samo ono što ću ja tražiti. Ako se neko ogreši, tu mu je kraj. - Dobro, dobro, odgovoriše momci koje je Prsten izabrao, što narediš biće učinjeno. Kad smo pošli na ovakav sveti posao, nećemo se svađati. - Vidiš li, kneže, ovaj brežuljak? nastavi ataman. S njega ćeš videti tatarske vatre. Savetujem ti da čekaš tamo dok ne čujete moj zvižduk. A kad prepadnemo ergelu i začuješ ciku i viku, onda napadajte Basurmane. Oni neće imati kuda, konja neće biti, s jedne strane smo mi, a s druge reka i močvara. Knez obeća da će učiniti sve po Prstenovim rečima. Međutim, ataman s deset momaka krenu u pravcu odakle se čula čebuzga i uskoro nestadoše u travi. Neko bi pomislio da su se tamo sakrili, ali oštro oko bi primetilo talasanje trave suprotno pravcu vetra. Kroz pola sata Prsten je sa drugovima već bio blizu tatarskog tabora. Ležeći u travi, Prsten podiže glavu. Na deset koraka pred njim gorela je vatra i osvetljavala nekoliko Baškiraca, koji su sedeli okolo podavijenih nogu. Jedni su imali šarene halate, drugi kožuhe ili kaftane od kamilje dlake. Pored njih su bila zabodena u zemlju koplja, čija je dugačka senka dopirala do samog Prstena. Nekoliko hiljada konja, koje su oni čuvali, paslo je u blizini. Na stotinu koraka dalje, druge vatre osvetljavahu bezbrojna kola pokrivena uvaljanom vunom. Baškirci nisu dobro motrili na svoju ergelu. Prošli su od Volge do Rjazana bez ikakvog otpora, znali su da je ruska vojska raspuštena, te se nisu nadali neprijatelju. A od vukova su se mislili braniti pesmom i čebuzgom. Četvorica behu uprli gornje usne na kraj dugačkih svirala, i udahnuvši koliko su mogli svojim širokim grudima, duvali su svom snagom, igrajući prstima po rupama. Drugi su ih pratili glasom, i vatra je osvetljavala njihova lica sa ispupčenim jagodicama, pomodrela 49
od naprezanja. Neko vreme Prsten je s uživanjem gledao tu sliku, razmišljajući da li da udare iznenada i da ih pre no što se opamete, pokolju noževima sve do jednoga, ili da najpre rasteraju konje a posle počnu pokolj? I jedno i drugo bilo mu je primamljivo. Ala je divna ergela! mislio je zadržavši dah. Ako je lepo uplašimo, u naletu će im polomiti sva kola i Tatari će bežati kao bez duše. A vidi kako su se i ovi vražji sinovi lepo namestili! Duvaju i pevaju iz sve snage; mogao bih im prići na dva koraka. Ataman nije mogao odoleti želji da se krvavo obračuna s Baškircima. - Rešeto, šapnu on drugu do sebe, je li ti u redu grlo? Možeš li zazviždati? - A zašto ne ti? odgovori šapatom Hlopko. - Kanda sam malo promukao. - Dobro, mogu i ja zviznuti. Je li vreme? - Čekaj, još je rano. Dopuzi što možeš bliže ergeli, dok te konji ne osete; a čim počnu strizati ušima, ti zazviždi što strašnije i teraj ih pravo na kola. Rešeto samo klimnu glavom i nestade u travi. - Sad, braćo, šapnu Prsten ostalima, puzite za mnom što bliže nevernicima, samo oprezno. Njih je oko dvadeset, a nas je deset, svako od vas nek uzme po dva; a ja na sebe četvoricu. Kad čujete da Rešeto zazviždi, vi svi s vikom udarite na njih. Jeste li spremni? - Jesmo, odgovoriše mu tiho hajduci. Ataman predahnu, popravi odelo i stade polako vaditi iza pojasa svoj dugački nož. 50