VI POBRATIMSTVO Dok se sve to dešavalo pred tatarskim taborom, Srebrni je čekao na pola vrste dalje ugovoreni znak. - Kneže, reče mu Maksim, koji je stalno bio uz njega, nećemo više dugo čekati, uskoro će otpočeti borba; dok sunce iziđe mnogi od nas neće biti među živima, pa sam hteo nešto da te zamolim. - A šta, Maksime Grigoriću? - Stvar je obična, samo ne znam kako da ti kažem, stid me je... - Govori, Maksime Grigoriću, samo ako mognem, učiniću. - Reći ću ti celu istinu, kneže! Ja sam krišom napustio Slobodu, mimo očeve volje i bez majčina znanja. Nisam mogao više ostati s opričnicima; toliko me je to mučilo da bih i u vodu skočio. Ja sam jedinac u oca i majke, nikad brata nisam imao. Od Pokrova ušao sam u devetnaestu godinu, a, hoćeš li verovati, do sada nisam imao s kime dobru reč prosloviti. Živim među njima sam samcit, nemam ni jednog jedinog druga, svi okolo tuđi su mi. Svako misli na to da upropasti drugog, a da se sam uzdigne. Svakog dana ili mučenje ili smrtne kazne. Skoro ne napuštaju crkve, a gube ljude gore od 51
razbojnika. Samo da oni imaju zlata i blaga, a Rusija neka cela propada. Ma kako da je strašan car, on katkad hoće da čuje istinu. A među njima nema nijednoga koji bi mrdnuo ustima da istinu kaže. Svi mu samo povlađuju, samo da bi napredovali u službi. Veruj mi, kneže, čim sam te video, srce mi se razigralo kao da sam svog rođenog našao. Još nisam znao ko si, a već sam te zavoleo: i oči ti gledaju drukčije nego njima i reči zvuče drukčije. Godunov je možda bolji od ostalih, a ni on nije kao ti. Posmatrao sam te kako si išao na medveda bez oružja; kad ti je Basmanov posle trovanja onog bojara doneo pehar s vinom; kad su te vodili na gubilište; kako si danas razgovarao s hajducima. Nešto me je vuklo k tebi - prosto bih poleteo i pao ti oko vrata. Ne čudi se, kneže, mojim glupim rečima, dodade Maksim oborivši oči, ja ti se ne namećem za druga, znam ko si ti, a ko sam ja, ali šta ću kad ne mogu zadržati reči koje same izbijaju iz usta, a srce samo tebi stremi. - Maksime Grigoriću, reče Srebrni i stisnu mu ruku, i ja sam te zavoleo kao rođenog brata. - Hvala, kneže, hvala ti! A kad sam već počeo, daj da ti kažem sve što mi je na duši. Vidim da me se ne groziš; onda dopusti da se pred bitku, po starom hrišćanskom običaju, pobratimimo. To je cela moja molba, ne uzmi je za zlo. Kad bih znao da ćemo još dugo zajedno živeti, ja te ne bih molio; svestan sam da ti ne pristoji da budeš moj pobratim, ali sada... - Nemoj grešiti duše, Maksime Grigoriću, prekide ga Srebrni, zašto da mi ne budeš brat? Znam da je moja porodica zaslužnija od tvoje, ali to je pitanje porekla i staleža, a ovde, pred Tatarima, na bojnom polju, mi smo jednaki, Maksime Grigoriću; svuda smo jednaki kad stojimo pred sudom Božjim a ne ljudskim. Da se pobratimo, Maksime Grigoriću! I knez skide sa svojih grudi krst na zlatnom lancu i pruži ga Maksimu. Maksim takoće skide svoj krst, običan, bakarni, na svilenom gajtanu, poljubi ga i prekrsti se. - Uzmi ga, Nikita Romanoviću, to mi je blagoslov od majke još dok smo bili siromašni ljudi, dok još nismo bili u milosti 52
kod cara. Čuvaj ga, to mi je najdraže što imam. Obojica se još jednom prekrstiše, izmenjaše krstove i zagrliše se. Maksimovo se lice ozari. - Sad si mi brat, Nikita, reče on radosno. Ma šta se desilo, mi smo nerazdvojni; tvoj drug je i moj drug, tvoj neprijatelj i meni je neprijatelj; ja ću voleti koga ti voliš i mrzeti koga ti mrziš, misliću kako ti misliš. Sad mi je i smrt lakša i život nije gorak, jer imam s kime živeti i za koga umreti. - Maksime, reče Srebrni duboko ganut, kunem ti se Bogom da sam ti celom dušom brat i neću se odvajati od tebe čitavog života. - Hvala, hvala, Nikita Romanoviću, i ne treba da se odvajamo. Ako nam Bog da pa ostanemo živi, mi ćemo zajedno razmisliti i potražiti šta da učinimo za dobro naše otadžbine. Ne može biti da u Rusiji sve ne valja i da se caru ne može drukčije služiti nego kao opričnik. Maksim je govorio s neobičnom vatrom, ali odjednom stade i uhvati Srebrnog za ruku. Izdaleka se začu prodoran, oštar krik, kao da se vazduh uskoleba i zemlja zatrese; potmula vika i tutnjava dopre iz tatarskog tabora, i nekoliko konja nakostrešene grive proleteše pored Srebrnog i Maksima. - Vreme je, reče Srebrni, skoči na konja i izvadi sablju. Sad, momci, da me slušate, nemojte se skupljati u gomile, niti se mnogo rasturati, svako nek zna svoje mesto. U ime Boga, za mnom! Razbojnici se digoše sa zemlje. - Vreme je, vreme! čulo se u svim redovima. Slušaj kneževe zapovesti. Cela četa krenu za Srebrnim i pređe preko brežuljka koji im je dotle zaklanjao vatre u neprijateljskom logoru. Nova, neočekivana slika sinu im pred očima. Desno od tatarskog tabora u stepi mileo je kao zmija oganj, čiji su se pramenovi, šireći se i spajajući, sve više približavali šatorima. 53
- Živeo Prsten! povikaše hajduci, živeli naši! Zapališe stepu, a vetar tera vatru pravo na nevernike! Požar se širio neobičnom brzinom; sva stepa s desne strane Tatara pretvorila se u plameno more, čiji su valovi uskoro zapljusnuli krajnje šatore i obasjali logor, koji je ličio na poplašen mravinjak. Da bi se sklonili od vatre, Tatari su u neredu bežali u susret četi. - Na njih, momci, zagrme glas Srebrnog, podavite ih u vodi, terajte u vatru! - Hajduci odgovoriše knezu sličnom vikom, poleteše na Tatare i započe krvava borba. Kad sunce iziđe, još je trajala bitka, ali polje beše pokriveno tatarskim leševima. Gonjen s jedne strane požarom, a s druge četom Srebrnoga, neprijatelj nije mogao da se pribere, te pojuri močvarnim obalama reke, u kojoj se mnogi udaviše. Drugi pogiboše u vatri ili se ugušiše u dimu. Uplašeni konji još u početku poleteše na logor, polomiše kola i stvoriše takav metež među Tatarima, da su ovi počeli gaziti jedni druge i međusobno se klati, misleći da odbijaju neprijatelja. Jedna grupa je uspela da se probije kroz vatru i rasturila se u neredu po stepi. Druga, koju je s mukom prikupio širinski mirza Šihmat, prepliva reku i stade u bojnom redu na drugoj obali. Hiljade strela poleteše otuda na Ruse, oduševljene pobedom. Hajduci, koji nisu imali drugog oružja sem sabalja, kopalja i tojaga, kad videše kako ih neprijatelj obasipa strelama, pokolebaše se i zbuniše. Uzalud se trudio Srebrni da ih molbama i pretnjama zadrži. Pojedina tatarska odeljenja već su počela pod zaštitom strela da se vraćaju preko reke, preteći da napadnu odred Srebrnoga s leđa, kad se iznenada pred knezom pojavi Prsten. Njegovo mrko lice je plamtelo, košulja je bila iscepana, a s noža mu je kapala krv. - Stanite, drugovi! Stanite, sivi sokoli! viknu on hajducima. Zar ste oslepili, zar ne vidite da stiže pomoć? Zaista, na suprotnoj obali kretala se vojska u borbenom 54
stroju; koplja i halebarde vojnika odsijavale su na jutarnjem suncu. - I ono su Tatari! viknu neko. - Sam si Tatarin, odgovori Prsten ljutito. Zar se tako kreće horda? Zar je mogućno da Tatari idu pešice? A onaj što ide napred na konju? Zar je na njemu tatarski oklop? - Idu naši! začu se meću hajducima. Stanite, braćo, naši nam idu u pomoć. - Vidiš, kneže, reče Prsten, ovi đavoli ne gađaju više tako često, osetili su u čemu je stvar. Čim ih ona vojska napadne, pokazaću ti brod; mi ćemo preko reke i s boka udariti na njih. Novi odred primicao se sve bliže. Već se moglo jasno videti njihovo oružje i odelo, skoro isto tako raznovrsno kao i na hajducima. Nad glavama ratnika dizala su se mlatila, štrčale kose i tojage. Izgledali su kao naoružani seljaci; samo su oni koji su išli u prvim redovima imali jednako odelo, a u rukama nosili koplja i halebarde. S njima je bilo oko stotinu konjanika, koji su svi imali odelo iste boje. Vođa ovog odreda beše lep mladić. Duge plave kose padahu mu ispod blistavog kalpaka. On je spretno vladao svojim belcem, koji se čas propinjao, čas išao odmerenim hodom, poigravajući i ržući, u susret neprijatelju. Kiša strela dočeka vođu i njegovu družinu. Međutim, Nikita Romanović pređe sa svojim ljudima reku i upade u gomilu neprijatelja, koga je u isto vreme pritisiula s druge strane pridošla pomoć. Već čitav sat trajaše bitka. Srebrni za trenutak priđe reci da napoji konja i pritegne kolane. Maksim ga odmah opazi i priđe mu. - Dakle, Nikita Romanoviću, reče on veselo, vidi se da sam Bog brani Rusiju. Mislim da ćemo dobiti bitku! - Jeste, odgovori Srebrni, hvala onom bojaru što nam dođe u pomoć. Vidi kako seče desno i levo! Ko je on? Kao da sam ga negde video? - Zar ga ti, Nikita, nisi poznao? - A ti ga poznaješ? 55
- Kako ga ne bih znao. Mnogi će mu greh biti oprošten za današnji dan. Pa i ti ga poznaješ, Nikita Romanoviću. To je Fećka Basmanov. - Basmanov? Ovaj? Zar je to on? - On glavom, ali ne liči na sebe. Ranije, sramota je i da pomislim, igrao je u haljinama kao devojka, a sad mu se probudila savest, skupio je seljake i napao Tatare. Probudila se i u njemu ruska duša. I otkud mu ta snaga, pomisli? Ali kako da se čovek ne promeni u takav dan, nastavi Maksim oduševljeno, a u očima mu sinu radost. Veruj, Nikita Romanoviću, ja samog sebe ne mogu poznati. Kad sam napustio Slobodu, činilo mi se da neću dugo živeti na ovom svetu. Želeo sam da se bijem s Tatarima, ali ne radi pobede - to će učiniti, mišljah, bolji od mene - nego da mi glavu odseče tatarska sablja. A sad je drugo: hoću da živim! Kad vetar odnese na drugu stranu ratnu huku, čuješ li, Nikita, kako u vazduhu peva ševa? Tako mi sad nešto veselo peva u srcu. Osećam takvu snagu i volju da mi ceo vek izgleda kratak. Da znaš samo o čemu sam sve mislio od jutros. Tako mi postade jasno i razumljivo koliko se još dobra može učiniti našoj otadžbini. Car će ti oprostiti, drukčije ne može biti. Možda će te i zavoleti. A ti ćeš me uzeti k sebi, mi ćemo zajedno i misliti i raditi, kao Adašev i Silvestar. Kazaću ti sve što mislim, a sad zbogom, Nikita, moram opet onamo; izgleda da je Basmanov opkoljen. Mada je rđav čovek, treba ga izbaviti. Srebrni pogleda Maksima skoro očinski, - Pričuvaj se, Maksime, reče on, ne upadaj slepo u okršaj; pogledaj, ti si i onako sav krvav. - Mora biti da je to neprijateljska krv! odgovori Maksim veselo pogledavši svoju košulju. Na meni nema nijedne ogrebotine: tvoj krst me je sačuvao. U tom trenutku jedan Tatarin, koji se bio sakrio u ševaru, pojavi se na obali, zape luk i pusti strelu na Maksima. Zazvoni napet tatarski luk, zapeva tetiva, zviznu strela i pogodi Maksima u bela prsa, pogodi oštra u samo srce. Zaljulja se Maksim u sedlu i uhvati se za konjsku grivu; ne želi da 56
padne na zemlju mladi vitez, ali mu dođe suđeni čas, pade sa sedla, a noga mu osta u uzengiji. Konj ga povuče preko polja ravna, a Maksim, okrenut nauznak, raširio bele ruke, kudravom kosom mete zemlju, na kojoj ostaje dug krvav trag. Kobna vest stići će do Aleksandrova, vrisnuće Maksimova majka što ga je izgubila, što neće imati ko da joj zaklopi umorne oči i da moli Boga za pokoj njene duše. Zaplakaće krvavim suzama, ali svoje dete neće vratiti. Doći će u Slobodu kobna vest, zaškrgutaće zubima Maljuta, navaliće besno na zarobljene Tatare, padaće po zatvorima na gomile posečenih glava, biće pijana od krvi njegova svirepa duša, ali sina vratiti neće. Zaboravi Srebrni i bitku i Tatare, ne vidi kako Basmanov goni nekrste, kako im Prsten preseca odstupnicu - vidi samo konja koji vuče poljem njegova pobratima. Skočivši u sedlo Srebrni pojuri za konjem, uhvati ga za uzdu, sjaha i oslobodi Maksima od uzengije. - Maksime, Maksime! reče on, kleknuvši i podižući mu glavu. Jesi li živ, pobratime? Otvori oči, odgovori mi! Maksim otvori zamagljene oči i pruži mu ruke. - Oprosti, mili brate. Nije nam bilo suđeno da zajedno poživimo. Učini ti sam ono što smo nameravali da zajedno učinimo. - Maksime, čuješ li, Maksime, reče Srebrni poljubivši samrtnika u čelo, imaš li nešto da poručiš? - Isporuči majci moj poslednji pozdrav, reci joj da sam je spominjao do poslednjeg časa... - Kazaću, Maksime, kazaću, odgovori Srebrni s mukom zadržavajući suze. - A krst, nastavi Maksim, ovaj što je na meni, daj njoj, a moj nosi ti u spomen svoga brata. - Brate, reče Srebrni, imaš li još nešto na srcu? Možda imaš draganu? Ne stidi se, Maksime, reci, žališ li još koga sem majke? - Žalim svoju otadžbinu, svetu Rusiju. Voleo sam je ne manje od majke, a druge ljubavi nije bilo. 57
58
Maksim zatvori oči. Lice mu je bilo u vatri a disanje postajaše sve brže. Kroz nekoliko trenutaka on opet pogleda Srebrnog. - Brate, reče on, da mi se napiti vode, ali što hladnije. Reka beše blizu. Knez ustade, zahvati vode kalpakom i donese Maksimu. - Sada kao da mi je lakše, reče samrtnik. Podigni me da se prekrstim. Srebrni podiže Maksima. On pogleda naokolo ugaslim očima, vide kako beže Tatari i osmehnu se. - Ja sam kazao, Nikita, danas Bog čuva... Pogledaj kako su se rasprštali... A na oči mi pada mrak... Oh, ne bih hteo sada umreti... Krv mu udari na usta. - Bože, primi dušu moju, tiho reče Maksim i izdahnu. 59
VII BASMANOV Ljudi Basmanova i hajduci ćutke opkoliše Srebrnog. Tatari su bili do nogu potučeni; jedni dopadoše ropstva, drugi pobegoše. Za Maksima iskopaše raku i sahraniše ga svečano. Dokle Basmanov razape na obali svoj persijski šator, a njegov domoupravitelj, jedan od starešina odreda, reče Srebrnom da ga bojar moli da ručaju zajedno u polju. Očešljan i namirisan, Basmanov je ležao na svilenim jastucima i gledao u ogledalo koje je klečeći držao pred njim mladi konjušar. Lice Basmanova izražavalo je čudnu smesu lukavosti, oholosti, razneženosti i bezbrižne odvažnosti; a kroz sve to izbijaše ona mržnja koju je opričnik uvek osećao u prisustvu „građana”. Pretpostavljajući da ga Srebrni mora prezirati - mada je vršio dužnost gostoljubivog domaćina - on je unapred smišljao kako će se osvetiti svom gostu, ako on ispolji svoje preziranje. Kad uđe Srebrni, Basmanov ga pozdravi samo poklonom, ali se ne mače sa svoga mesta. - Da nisi ranjen, Fedore Aleksejiću? zapita ga Srebrni prostosrdačno. - Ne, nisam ranjen, reče Basmanov, primivši ove reči kao podsmeh i odlučivši da odgovori bestidnošću, nisam ranjen, 60
samo sam, se malo umorio i lice mi je suncem opaljeno. Šta misliš, kneže, nastavi on jednako gledajući u ogledalo i nameštajući svoje biserne oboce, šta misliš, hoće li crnilo skoro proći? Srebrni nije znao šta da odgovori. - Šteta je, nastavi Basmanov, što danas nećemo moći da se okupamo; do mog imanja biće dobrih trideset vrsta; ali sutra ću te, kneže, mnogo bolje dočekati, samo izvoli; videćeš moje igrače i pevače: devojke jedna od druge lepša, a najstariji momak jedva ima dvadeset godina. U govoru Basmanov je vrskao. - - Hvala, bojaru, ali ja žurim u Aleksandrovu Slobodu, odgovori Srebrni suvo. - U Slobodu? A ti si, čini mi se, pobegao iz tamnice? - Nisam pobegao, Fedore Aleksejiću, nego su me silom odveli. Dao sam caru reč, te nikad ne bih otišao sam, a sad se predajem u njegove ruke. - Ti hoćeš, dakle, na vešala? Čini kako ti je volja, a ja, pravo da ti kažem, ne znam da li da se vratim? - A što, Fedore Aleksejiću? - Eto, reče Basmanov puštajući na volju svojoj ogorčenosti, ili možda želeći da izazove poverenje Srebrnog, ja služim cara iskreno, dajem mu dušu i telo, a on svakog časa može da ti metne na vrat nekog Godunova. - Ali ti si, čini mi se, u milosti kod cara? - Kakva milost? Do sada me još nije postavio za okoljničeg4 . A ko ga tako ropski služi kao ja? Zacelo ne Godunov. Ovaj se čuva da se ne zameri „građanima”. „Ej, Borise, idi u tamnicu, ispitaj onog bojara”. „Odmah, gospodaru, samo se bojim da ću malo uspeti, jer nisam navikao na te stvari, naredi da i Maljuta pođe sa mnom”. „Ej, Borise, tamo za stolom onaj bojar mnogo pije, donesi mu vina, razumeš?” „Razumem, gospodaru, ali on sumnja u mene, bolje da mu pošalješ fećku Basmanova.” A Fećka sluša, ide tamo kuda ga pošalju. Na carev mig samo, otrovao bih rođenog brata i ne bih pitao zašto. Sećaš se, kako 4 Oblasni načelnik u staroj Rusiji. 61
sam ti o ručku doneo kupu s vinom od cara Ivana Vasiljevića? Znaš li da sam pouzdano mislio da je u njoj otrov, tako mi Boga. Srebrni se osmehnu. - A gde će, nastavi Basmanov kao podstaknut svojom bestidnošću, gde će naći lepšeg dvoranina? Jesi li kad video obrve kao moje? Zar te ne podsećaju na samure? A kose? Uzmi, kneže, opipaj, prava svila, Na licu Srebrnog pokaza se gađenje. Basmanov to opazi i nastavi kao da je hteo da još više razdraži svoga gosta: - A moje ruke, kneže! Pogledaj, zar nisu kao devojačke? Samo, danas sam ih nažuljio. Ali, takva mi je narav, ni u čemu sebe ne štedim. - Zaista ne štediš sebe, reče Srebrni, pošto nije mogao više uzdržati svoje negodovanje, ako je istina sve što se o tebi govori. - A šta za mene govore? prekide Basmanov, lukavo namignuvši. - Dosta je i toga što ti sam pričaš; a kažu da ti, Bože me prosti, kao devojka igraš pred carem u haljini. Krv udari Basmanovu u lice, ali dozva u pomoć svoju uobičajenu bestidnost. - Pa šta, reče on bezbrižno, ako zaista igram? - Onda izvini, reče Srebrni, stid me je ne samo ručati s tobom, nego i gledati te. - Zar tako? viknu Basmanov; njegove nameštene bezbrižnosti nestade, oči mu sevahu i nije više vrskao. Najzad si rekao! Znam ja šta vi svi mislite o meni. Ali, pljujem ja na sve vas. Srebrnom se natmuri lice i ruka mu pade na balčak sablje, ali se seti s kime govori i samo sleže ramenima. - A što se hvataš za sablju? nastavi Basmanov. Nećeš me time zaplašiti. Ako i ja dohvatim sablju, onda se još ne zna ko će biti jači. - Zbogom, reče Srebrni i podiže zavesu na šatoru da iziđe. - Čuj, viknu Basmanov i uhvati ga za skut dolame, da me je neko drugi ovako pogledao, ja mu ne bih oprostio, ali s tobom 62
neću da se svađam: dopada mi se kako sečeš Tatare. - Ma i ti, reče dobrodušno Srebrni, već na izlazu, setivši se kako se borio Basmanov, i ti ih nisi gore od mene sekao. Šta ti je sad palo na pamet da se kreveljiš kao kakva žena. Lice Basmanova opet postade bezbrižno. - Ne ljuti se, kneže. Nisam ja uvek takav; a u Aleksandrovu, i sam znaš, čovek svašta nauči. - Greh je to, Fedore Aleksejiću! Kad si na konju sa sabljom u ruci, srce se veseli gledajući te. I hrabrost si svoju danas pokazao ako da je milina. Ostavi se svoje razmaženosti, ošišaj kosu kao što treba, idi u Kijev ili Solovecki manastir da se pokaješ i vrati se u Moskvu kao dobar hrišćanin. - No, dosta je, ne srdi se, Nikita Romanoviću. Sedi i ručaj sa mnom. Nisam ja kakav pas, ima gorih od mene; a i ono što kažu za mene nije sve istina, ne treba svakom verovati. Ponekad ja samog sebe klevetam od jeda. Srebrnom bi milo što može bolje tumačiti ponašanje Basmanova! - Dakle, nije istina, upita naglo, da si igrao u ženskoj haljini? - Ama, što si se zakačio za tu haljinu? Zar je ja oblačim po svojoj volji? Zar ne znaš cara? A i ja ne mislim da postanem svetac. Ionako u Aleksandrovoj Slobodi postim da bih mu učinio po volji; nisam propustio ni jedno jutrenje; svake srede i petka po sto puta metanišem, čudim se što mi je još čelo čitavo. Da nešto i ti ideš po čitave nedelje u stiharu, navukao bi radi promene žensku haljinu. - Pre bih dao glavu da mi odseku! reče gnevno Srebrni. - Zar? podsmešljivo reče Basmanov i zlobno pogledavši kneza nastavi kao u poverenju. Misliš li, Nikita Romanoviću, da je meni milo kad me po carevoj milosti ne zovu više Fedor nego Fedora? Bar da imam od toga kakve koristi! Ovako on uživa, a ja podnosim sramotu. Onomad, idem ja pored sela Dorogomilova a seljaci pokazuju na me prstom i neko iz gomile viče: „Eno ide careva Fedora!” Poletim na njih, ali oni utekoše. Odem do cara, ispričam sve i kažem: ne daj da Dorogomilovci vređaju tvog vernog slugu; eto, jedan me već nazva Fedorom. 63
„A ko te je tako nazvao?” „Da sam znao, ne bih došao da ti se tužim, zaklao bih ga na mestu.” „Onda”, veli, „uzmi iz mojih magacina samurovine za dušegrejku5 .” „ A šta će mi dušegrejka? Godunovu ti ne bi obukao dušegrejku, a po čemu sam ja gori od njega?” „Pa, kako da te nagradim, Feđa?” „Postavi me za oblasnog načelnika i tvog savetnika, da mi se svet ne smeje”. „Ne” veli, „to ne može biti, nisi za taj položaj; ti me zabavljaš, a Godunov je moj pomoćnik, tebi novac, njemu čast. A zato što su te Dorogomilovci zvali Fedora, neka se celo selo upiše u moja carska dobra.” Eto, takve su moje zabave! Takvo nam je veselje otkako smo napustili Moskvu. Samo postimo i Bogu se molimo. To mi se tako dosadilo da sam otišao na svoja dobra, a ni tamo nisam znao šta ću. Ne može čovek neprestano loviti zečeve i prepelice. Zato sam se obradovao kad sam dobio vest da dolaze Tatari. A sjajno smo ih potukli, bogami! Odvešćemo u Moskvu dosta zarobljenika. Eto, ja umalo da nisam zaboravio na zarobljenike. Umeš li ti, kneže, gađati iz luka? - A što pitaš? - Onako. Posle ručka možemo vezati jednog Tatarina, pa ćemo gađati na sto koraka, da vidimo ko će ga pre u srce pogoditi. Ako ne pogodimo u srce, to se ne računa; crkne li pri tom jedan, vezaćemo drugog. Otvoreno lice Srebrnog zamrači se. - Ne, reče, ja ne gađam vezanog neprijatelja. - Pa dobro, pustićemo ga nek trči, da vidimo ko će ga srušiti u trku. - Ni to neću, a i tebi neću dozvoliti. Ovo, hvala Bogu, nije Aleksandrova Sloboda. - Nećeš dozvoliti? viknu Basmanov sevajući očima, ali mu nije išlo u račun da se svađa s knezom, te, odjednom promenivši ponašanje, reče veselo: Eh, kneže, zar ne vidiš da se šalim? A i onom što sam ti pričao za žensku haljinu, izgleda, poverovao si! Eto, već pola sata kako zbijam šalu, i što god kažem ti sve primaš za čistu istinu. Ta, ja više.nego ti mrzim 5 Ženski kaputić od krzna. 64
red i običaje u Slobodi. Misliš li da se ja slažem sa Grjaznim, Vjazemskim ili s Maljutom? Tako mi Boga, oni su mi kao trn u oku. Znaš li šta ćemo, kneže? nastavi on ljubazno. Pusti da ja prvi odem u Slobodu i da ti izmolim oproštenje u cara; a kad pridobiješ cara, ti ćeš meni učiniti kakvu uslugu. Treba samo šapnuti caru nešto za Vjazemskog, zatim za Maljutu, pa onda za druge, pa ćeš videti da ćemo samo nas dvojica ostati u najbližoj carevoj okolini. Ja već znam šta za koga treba kazati, samo bolje je da to čuje od nekoga sa strane. Naučiću te šta treba kazati i bićeš mi zahvalan. U prisustvu Basmanova Srebrni se nekako čudno osećao. Hrabrost tog čoveka i poluispovest o svom sramnom životu izazivali su naklonost Nikite Romanića prema njemu. Već je bio gotov da poveruje da se Basmanov zaista pre toga šalio, ili klevetao sebe, ali poslednji predlog, koji je bio sasvim ozbiljno učinjen ponovo probudi kod Srebrnog gnušanje. - Dakle, reče Basmanov gledajući mu bestidno u oči, hoćemo li deliti na pola carsku milost? Što ćutiš? Možda mi ne veruješ? - Fedore Aleksejiću, reče Srebrni trudeći se da ublaži svoje negodovanje i da bude učtiv prema domaćinu, ono što si smislio... kako da ti kažem... to je... - Šta? upita Basmanov. - To je odvratno, reče Srebrni i pomisli da je umekšavši glas ublažio i značaj samog izraza. - Odvratno? ponovi Basmanov, savladavši zlobu i prikrivajući je čuđenjem. Izgleda da si zaboravio o kome govorim. Zar si naklonjen Vjazemskom ili Maljuti? - Da Bog da grom ubio njih i sve opričnike, reče Srebrni. Nek mi samo car dopusti da govorim, ja ću njima u oči reći sve što mislim i znam, ali nikoga neću ogovarati pred carem, naročito po tvojim rečima, Fedore Aleksejiću. Basmanov ga pogleda s otrovnom mržnjom. - Dakle, ti nećeš da deliš sa mnom carsku milost? - Neću, odgovori Srebrni. Basmanov se poguri, uhvati se rukama za glavu i poče se klatiti. 65
- Avaj meni, poče on naricati plačnim glasom, teško meni, jadnom sirotom. Otkako sam izgubio carevu ljubav, svako gleda samo da me uvredi. Niko me ne pazi, ne miluje, svi samo nipodaštavaju. Oh, da mučna, gorka života! Dodijao mi je ovaj pseći život! Vezaću pojas za gredu i staviću u omču svoju nesrećnu glavu! Srebrni sa čuđenjem pogleda Basmanova, koji je i dalje neprestano kukao, kao žene na pratnji, i samo katkad krišom ispod oka pogledao kneza, kao da je hteo da vidi kakav utisak ostavlja. Srebrni najzad pljunu i htede izići, ali ga Basmanov ponovo dočepa za skut. - Hej, viknu, zovite pevače! Uće nekoliko ljudi, koji su verovatno čekali napolju. Oni preprečiše put Srebrnom. - Braćo, poče Basmanov plačnim glasom, kao i pre, pevajte mi nešto, ali tako žalosno da mi od tuge pukne srce i da se duša rastane s telom. Pevači počeše otegnutu, setnu pesmu, kao zaupokojenu; dok su oni pevali, Basmanov se neprestano klatio i tražio: - Laganije, još laganije, drugovi! Pevajte kao da me sahranjujete. Tako! To je lepo! Ali duša kao da neće iz tela! Ili nije došao poslednji čas? Ili mi je suđeno da se još mučim na ovom svetu? Pa kad je tako suđeno, mora se mučiti. A kad je pisano živeti, ja ću živeti!... Veselu! prodera se on iznenada odmah iza toga, a pevači naviknuti na takve promene grunuše pesmu za ples. - Brže, vikaše Basmanov, i dohvativši dva srebrna pehara poče udarati jednim o drugi... Brže, sokolovi! Brže, vražji sinovi! Ja ću vam pokazati! Basmanov se potpuno promenio. Na licu mu nije ostalo ni traga od razmaženosti. Srebrni je ponovo video onog viteza koji je jutros upadao u najžešći okršaj i gonio čitave buljuke Tatara. - Ovako je mnogo bolje! reče knez i klimnu odobravajući glavom. Basmanov ga veselo pogleda. 66
- A ti si mi opet poverovao, kneže. Mislio si da sam zbilja plakao. Vidim da te je lako prevariti, Nikita Romaniću. Hajde, da pijemo za naše prijateljstvo. Ako budemo duže zajedno, videćeš da nisam tako loš kao što si mislio. Bezbrižna razuzdanost i bujno veselje uticali su na Srebrnoga. On primi kupu koju mu je pružio Basmanov. - Ne mogu da te shvatim, Fedore Aleksejiću. Još nikad nisam video takve ljude. Možda si zaista bolji no što se čini. Ne znam šta da mislim o tebi. Ali kad nas je Bog sastavio Na bojnom polju - u tvoje zdravlje! I on iskapi kupu. - Tako, kneže, tako, dušo moja! Bog je svedok da te volim! De još jednu kupu u propast svih Tatara koji su u Rusiji. Srebrni je bio jak na piću, ali posle druge kupe misli mu se pomutiše. Da li je piće bilo jače nego obično ili je Basmanov nešto sipao u njega, tek, Srebrnom se zavrte glava; sve se zamaglilo, ništa nije video Nikita Romanović, samo je čuo divlju pesmu, koju je pratilo zviždanje i topot nogu, i glas Basmanova koji je vikao: - Brže, momci, življe! Pevajte a ne spavajte! Koga opevate, hulje jedne! Kad Srebrni dođe k sebi pevanje je još trajalo, ali on ne beše na nogama nego je sedeo utonuvši u persijske dušeke. A Basmanov i njegov seiz trudili su se da mu navuku žensku haljinu. - Ogrni, bojaru, ovaj plašt, govorio je, napolju je već vlažno. - U to pevači završiše jedan deo pesme i predahnuše. Srebrnom je još mrak bio pred očima, misli su mu se mutile, i on već htede da obuče haljinu misleći da je plašt, kad usred tišine koja nastade ču kako tužno zavija pas. - Šta je to? upita gnevno Basmanov. - Na grobu Skuratova pas zavija, reče seiz provirivši iz šatora. - Daj ovamo luk i strele! Ja ću ga naučiti kako će zavijati kad se ja veselim s gostom. Kad ču ime Skuratova, Srebrni se potpuno otrezni. - Čekaj, Fedore Aleksejiću, reče on i ustade, to je Maksimov 67
Bujan, ne diraj ga. On me zove na grob moga pobratima: ja sam se s tobom ovde preko mere veselio; zbogom, vreme je da idem. - Ali, obuci plašt, kneže. - Nije za mene krojen! reče Srebrni, videći žensku haljinu koju mu je pružao Basmanov. Nosi je, kao i do sada. I ne sačekavši odgovor, pljunu i iziđe iz šatora. Iza sebe je čuo kletve, grdnje i pretnje kojima ga je obasuo Basmanov; ne obraćajući pažnju na njih on priđe Maksimovu grobu, kleče, prekrsti se i praćen Bujanom ode hajducima, koji se pod Prstenovim zapovedništvom već behu namestili oko vatre. 68
VIII RASTANAK Tek što je zora zarudela, Prsten probudi družinu. - Momci, reče on hajducima koji su se okupili oko njega i Srebrnog, dođe vreme da se rastanem s vama. Zbogom, momci! Ja opet idem na Volgu. Ne pamtite me po zlu, oprostite ako sam zgrešio prema vama. I Prsten se do pojasa pokloni hajducima. - Atamane, povikaše hajduci u jedan glas, nemoj nae napuštati! Kud ćemo mi bez tebe? - Idite s knezom, momci. Vašim jučerašnjim delom zaslužili ste da vam se oproste ranije krivice; možete ponovo postati ono što ste nekad bili; a knez vas neće ostaviti. - Junaci, reče Srebrni, dao sam caru reč da neću bežati od suda. Vi znate da nisam svojom voljom izišao iz tamnice. Sad moram održati svoju reč i otići da mi car presudi. Hoćete li i vi sa mnom? - A hoće li nam car oprostiti? upitaše odmah hajduci. - To je u Božjoj ruci, neću vas varati. Možda će vam oprostiti, a možda i neće. Promislite se, dogovorite se, pa mi kažite ko je od vas rešen da ide, a ko ostaje. Hajduci se pogledaše, otidoše ustranu i počeše se poluglasno 69
dogovarati. Malo kasnije, vratiše se Srebrnom. - Mi ćemo s tobom, ako i ataman pođe s nama. - Ne, braćo, reče Prsten, nemojte to od mene tražiti. I da ne pođete s knezom, mi ne možemo dalje istim putem. Dosta sam ovde skitao, vreme je da se vratim u zavičaj. Sem toga, mi smo se malo i zavadili, a na prekinutom užetu, ma kako da si ga vezao, uvek će ostati čvor. Pođite, braćo, s knezom, ili izaberite sebi drugog atamana, a najbolje, slušajte moj savet: pođite s knezom; posle ovog što smo učinili, ne verujem da vam car neće oprostiti. Hajduci se ponovo počeše dogovarati i posle kratkog vremena podeliše se u dva tabora: veći deo priđe Srebrnom. - Vodi nas, rekoše, što bude tebi, neka bude i nama!... - A ostali? upita Srebrni. - Oni su izabrali Hlopka za atamana, a mi nećemo s njim. - Na onoj strani ostali su lošiji, šapnu Prsten knezu. Ni u borbi se nisu pokazali kao ovi. - A ti, zapita Srebrni, nipošto nećeš sa mnom? - Ne, kneže, jer nisam ja ono što i ostali. Meni car neće oprostiti: moji gresi su malo drukčiji. A da ti kažem iskreno, zaželeo sam se Jermaka Timofejića, ima već nekoliko godina kako ga nisam video. Zbogom, kneže, seti me se kadgod. Srebrni steže Prstenovu ruku i čvrsto ga zagrli. - Zbogom, atamane, reče on, žao mi je, šteta što ideš na Volgu. Nije pravo što se ti baviš ovakvim poslovima. - Ko zna, kneže, odgovori Prsten i njegove smele oči dobiše nekakav čudan izraz, Bog je milostiv, možda ti ja neću uvek ostati ovo što sam sada. Hajduci se počeše spremati za polazak. Kad je sunce izišlo, na obali nije bilo ni šatora, ni Basmanova, ni njegovih ljudi. On se digao još pre zore, da prvi javi caru vest o pobedi. Opraštajući se sa svojim drugovima, Prsten vide pored sebe Mitku. - Zbogom i ti, klipane, reče on veselo, juče si vredeo za četvoricu, verno si poslužio cara, neće te zaboraviti. 70
Ali Mitka, kao u nedoumici, počeša potiljak. - No, šta je? upita Prsten. - Ništa, odgovori Mitka tromo, češući jednom rukom potiljak a drugom krsta. - E, pa kad je ništa, onda je ništa. I Prsten već pođe, kad Mitka, odlučivši se, najzad otegnuto viknu: - Atamane, o atamane! - Šta je? - Ja neću u Slobodu. - A kuda ćeš? - S tobom! - Ne možeš sa mnom, ja idem na Volgu. - I ja ću na Volgu. - Zašto nećeš s knezom? Mntka isturi jednu nogu napred i zagleda se, kao u zabuni, u svoj opanak. - Bojiš se opričnika, je li? upita Prsten podrugljivo. - Mitka stade češkati čas potiljak, čas kukove, čas krsta, ali ništa ne odgovori. - Zar si ih malo video? nastavi Prsten. Nisu te valjda ujedali? - Verenicu mi, đavoli, oteše, progovori tromo Mitka. Prsten se nasmeja. - Vidi zlopamtila! Neće s njima prijateljstvo. A ti onda idi sa Hlopkom. - Neću, reče Mitka odlučno, hoću s tobom na Volgu. - Ali ja ne idem pravo na Volgu. - Pa, neću ni ja pravo. - A kuda ćeš? - Tuda, kuda i ti. - O, napasti, zalepio se kao čičak. Onda znaj da ja moram prvo otići u Slobodu. - Zašto? upita tupo Mitka i izbulji oči na atamana. - Zašto, zašto! ponovi Prsten gubeći strpljenje. Zato što sam lane krcao tamo orahe, a ljuske zaboravio. Mitka ga najpre pogleda sa čuđenjem, ali se odmah posle 71
toga nasmeši i razvuče usta do ušiju; od očiju mu se pružiše bore kao zraci, a lice dobi lukav izraz, kao da je hteo reći: nije tako lako, brajko, da me prevariš; znam ja vrlo dobro da ti ne ideš u Slobodu radi orahove ljuske, nego radi nečeg drugog. Ipak, ne reče to glasno, nego mirno ponovi, smešeći se: - I ja idem s tobom. - Šta ću s njim! reče Prsten sležući ramenima. Izgleda, neću moći da ga se otarasim. Pa dobro, pođi sa mnom, božji čoveče, samo me nemoj posle kriviti ako te obese. - Pa neka i obese, odvrati ponovo Mitka ravnodušno. - Dobro, momče. Zato te volim. Oprosti se brže s drugovima, pa na put. Sanjivo Mitkino lice osta i dalje ravnodušno; on odmah nezgrapno priđe svojim drugovima i poče svakog cmakati po tri puta, onoga ko je hteo - dragovoljno, a druge - silom, ščepavši nekog za rame, a nekog za glavu. - Atamane, reče Srebrni, dakle, mi ćemo istim putem? - Ne, bojaru, kuda ja idem ti ne možeš proći. Ja ću pre tebe stići u Aleksandrovu Slobodu, i ako se nađemo tamo, pravi se da me ne poznaješ; uostalom, nećemo se sresti: ja ću pre tvog dolaska otići, imam samo neke poslove da svršim. Srebrnom pade na um da je Prsten imao neko blago sakriveno ili zakopano u okolini Aleksandrove Slobode, zato više nije navaljivao. Uskoro potom obe čete krenuše u dva razna pravca. Veća je pošla sa Srebrnim duž reke, zelenom obalom na kojoj su se još videli tragovi jučerašnje bitke; za četom se vukao Bujan pokunjene glave i podvijena repa. Češće bi pritrčavao Srebrnom s tužnim cičanjem i okretao se prema svetoj humci, dok mu je najzad ne sakri ispred očiju visok ševar. Drugo, manje odeljenje, pođe za Hlopkom. Prsten krenu na treću stranu, a za njim Mitka, bez žurbe, gegajući se u hodu. Opustela je široka stepa i umirila se kao da se još uoči tog dana nije čula u njoj ratna huka. Samo gdegde pasli su raštrkani tatarski konji i videlo se oružje, razbacano po 72
razbojištu. Duž zelene obale, u nebeskom plavetnilu, pevahu ševe, kao i ranije; u gustom ševaru dozivale su se divlje plovke, a sitne ptice cvrkutahu i preletahu s jedne trske na drugu, ili se spuštahu s pesmom na strele zabodene u zemlju, koje su posle bitke štrčale po zelenoj ravnici usred šarenog bilja, kao da su i one bile cveće i rasle tamo bogzna koliko vremena. 73
IX SUOČENJE Nedelju dana posle pobede nad Tatarima car je primio u svojoj ložnici Basmanova, koji tek što beše došao iz Rjazana. Caru su već bile poznate podrobnosti bitke, ali Basmanov je mislio da će on prvi javiti o njoj. Nadao se da će sebi pripisati uspeh borbe i računao da će pričom o svojim zaslugama ponovo zadobiti carsku naklonost. Ivan Vasiljević ga je pažljivo slušao preturajući brojanice i posmatrajući alem-kamen na prstenu koji je nosio na kažiprstu. Završivši priču i popravivši kosu, Basmanov reče samozadovoljno: - Mislim, gospodaru, da smo dobro poslužili tvojoj milosti. Ivan podiže oči i osmehnu se. - Nismo štedeli svoje živote, nastavi Basmanov ulagujući se, nemoj ni ti, gospodaru, štedeti nagrade svojim vernim slugama. - A šta bi ti želeo, Feđa? upita Ivan, naizgled bezazleno. - Postavi me bar za oblasnog načelnika, da mi se svet ne smeje. Ivan ga pažljivo pogleda. - A kako ću Srebrnog nagraditi? upita on neočekivano. 74
- Onog što si kaznio? reče Basmanov prikrivajući svoju zbunjenost svojstvenom mu bestidnošću. Pa, kako drukčije ako ne vešalima? On je pobegao iz tamnice i zamalo sa svojim razbojnicima nije pokvario celu stvar. Da nije uzbunio Tatare, pohvatali bismo ih kao prepelice. - Je li baš tako? A ja opet mislim da bi te Tatari vezali kaišem za sedlo, kao što je već jednom bilo, sećaš se? To ti je već poznato, nije prvina. - Poznato mi je da trpim zbog tebe, nastavi Basmanov drsko, ali nije mi poznato da čujem hvala. Eto, Godunov, Maljuta i Vjazemski ne služe te kao ja, a za njih ne štediš nagrade. - Zaista, ne služe kao ti. Daleko im je do tebe u plesu! - Svetli care, odgovori Basmanov gubeći strpljenje, ako ti nisam po volji, otpusti me. Basmanov se nadao da će ga car zadržati; ali njegovo odsustvo iz Slobode, umesto da pojača Ivanovu naklonost prema njemu, još više je rashladilo; car se od njega odvikao, a drugi ljubimci, naročito Maljuta, uvređeni ohološću Basmanova, iskoristili su to vreme da sasvim odvrate cara od njega. Račun Basmanova bio je pogrešan. Njegova srdžba je očigledno zabavljala cara. - Dobro, reče Ivan s nameštenom gorčinom, mada će mi jadnom i sirotom biti teško bez tebe, a i državni poslovi će se valjda poremetiti, šta ću, gledaću da prođem sam sa svojom slabom pameću. Idi, Feđa, na koju hoćeš stranu. Ja te silom neću držati., Basmanov nije mogao više da krije svoju ljutnju. Razmažen svojim ranijim odnosima sa carem, on sada pusti srcu na volju. - Hvala ti, gospodaru, hvala na hlebu i soli! Hvala što teraš svog vernog slugu kao nepotrebnog psa. Hvaliću se po Rusiji, dodade on neoprezno, kakva je tvoja naklonost. Neka te drugi posluže tako kao što je služila Fedora. Mnoge grehove primio sam na svoju dušu služeći tebi, a samo jedan nisam učinio: nisam ogrešio dušu vračanjem. Ivan Vasiljević se jednako smeškao, ali kad ču poslednje reči 75
lice mu se odjednom promeni. - Vračanje, upita on s čuđenjem koje je ličilo na gnev, a ko ovde vrača? - Pa, recimo, tvoj Vjazemski, odgovori Basmanov gledajući cara u oči. Da, nastavi on ne zbunivši se pod groznim pogledom Ivanovim, jedino ti ne znaš da on, kad dolazi u Moskvu, uvek ide noću u šumsku vodenicu, vračaru; a zašto mu je potrebno vračanje, ako ne zato da tebi dođe glave. - A otkud ti to znaš? upita car, upirući u Basmanova ispitivački pogled. Ovoga puta Basmanov se malo uplaši. - Ja sam to, gospodaru, tek juče čuo od njegovih slugu, reče on naglo. Da sam ranije saznao, odmah bih javio tvojoj milosti. Car se zamisli. - Idi, reče on posle kratkog ćutanja, ja ću to izvideti; ali nemoj napuštati Slobodu bez moje zapovesti. Basmanov ode, zadovoljan što je uspeo da u nepoverljivom carevom srcu izazove sumnju na jednoga od svojih suparnika, ali veoma zabrinut carevom hladnoćom. Malo zatim pređe car iz ložnice u dvoranu za primanje, sede u naslonjaču i okružen opričnicima poče primati po redu bojare iz Moskve i drugih gradova. Davši svakome naređenja i raspravivši temeljno državne potrebe, odnose sa stranim državama i mere za sprečavanje budućih tatarskih najezda, Ivan upita čeka li još ko. - Bojar Družina Andrejević Morozov, odgovori jedan peharnik, klanja se tvojoj milosti i moli da ga pustiš pred svoje svetle oči. - Morozov? reče Ivan. Zar on nije izgoreo kad je bio požar? Žilav je, taj matori pas. Ali, kad sam mu oprostio, neka uđe. Peharnik iziđe. Malo kasnije, gomila dvorana se razmače i Družina Andrejević, koga su vodila dva pratioca, približi se caru i spusti se pred njim na kolena. Svi su pažljivo gledali starog bojara. Lice mu beše bledo, u telu je oslabio, na čelu se video ožiljak od sablje Vjazemskog; ali u njegovim upalim očima svetlila je 76
pređašnja snažna volja, a nabrane obrve pokazivahu, kao i nekad, nesalomljivu odlučnost. Uprkos dvorskim propisima, na njemu je bilo skromno, svakodnevno odelo. Ivan je ćuteći gledao Morozova. Da je ko umeo čitati u carevim očima, taj bi sad video u njima skrivenu mržnju i zadovoljstvo što vidi svoga protivnika poniženog; ali površnom posmatraču izraz Ivanova lica mogao se učiniti blagonaklonim, - Družino Andrejeviću, reče on svečano ali blago, ja sam ti oprostio. Zašto si u ovom odelu? - Gospodaru, reče Morozov neprestano klečeći, ne pristoji da se oblači svečano onaj kome su tvoji opričnici spalili kuću i odveli ženu. Gospodaru, nastavi on odlučnim glasom, došao sam da ti se žalim na uvredu koju mi je naneo tvoj doglavnik Afonjka Vjazemski. - Ustani, reče car, i pričaj redom šta je bilo. Ako te je neko od mojih ljudi uvredio, ja mu neću oprostiti makar mi bio najbliži. - Gospodaru, nastavi Morozov i dalje klečeći, zapovedi da doće Afonjka. Neka preda mnom odgovara tvojoj carskoj milosti. - Dobro, reče car kao razmišljajući malo, tvoja je molba osnovana. Tuženi mora znati šta govori tužilac. Pozovite Vjazemskog. A vi, nastavi car obrativši se pratiocima koji su se bili uklonili, pomozite svom gospodaru da ustane i posadite ga na klupu da sačeka optuženog. Više od dva meseca prošlo je otkako je izvršen napad na kuću Morozova. Vjazemski se oporavio od rana. Kao i ranije, živeo je u Aleksandrovoj Slobodi, ali o Jeleninoj sudbini ništa nije znao; nijedan od njegovih slugu nije mogao da je pronađe; zato je bio još turobniji nego pre, retko je dolazio u dvor izgovarajući se da je slab, nije učestvovao u gozbama, i mnogima je izgledalo da u njegovom ponašanju ima znakova ludila. Ivanu se nije svidelo što on izbegava zajedničke molitve i gozbe; ali pošto je znao za neuspeli pokušaj otmice, objašnjavao je ponašanje Vjazemskog ljubavnim mukama i bio snishodljiv prema njemu. Tek posle razgovora s Basmanovom 77
78
takvo ponašanje poče mu izgledati sumnjivo. Tužba Morozova bila je zgodna prilika da mnoge stvari sazna pri suočenju. Zato je i primio Morozova bolje nego što je očekivala njegova okolina. Uskoro dođe Vjazemski. Videlo se da se i on znatno promenio, kao da je ostario za nekoliko godina; crte lica behu mu oštrije i život kao da mu se usredsredio u vatrenim i nemirnim očima. - Priđi, Afonja, reče car. Priđi i ti, Družino. Govori, u čemu je tvoja žalba. Govori otvoreno, pričaj sve kako je bilo. Družina Andrejević priđe caru. Stojeći pored Vjazemskog, ali ne udostojivši ga nijednim pogledom, on podrobno ispriča sve što se dogodilo pri napadu na njegovu kuću. - Je li zaista tako bilo? upita car obrativši se Vjazemskom. - Tako, reče Vjazemski, začuđen što mu to pitanje postavlja car, kome je sve odavno bilo više nego poznato. Lice Ivana Vasiljevića se zamrači. - Kako si se usudio da to učiniš? reče on gledajući oštro Vjazemskog. Zar ja dopuštam svojim opričnicima da pljačkaju? - Ti znaš, gospodaru, odgovori Vjazemski još više začuđen, da kuća nije opljačkana po mojoj zapovesti, a što sam odveo bojarku, za to sam imao tvoje dopuštenje. - Moje dopuštenje? reče car lagano izgovarajući svaku reč. Kad sam ti ja to dopustio? Tu Vjazemski vide da je uzalud hteo da se pozove na dvosmislene careve reči, koje mu je kazao za vreme gozbe; reči na osnovu kojih je smatrao da ima pravo da silom odvede Jelenu. Iako još nije pogađao zašto se car odriče onoga na šta ga je ranije sam podsticao, on razumede da je potrebno promeniti način odbrane. Vjazemski odluči da se pravda ne iz straha, ni da bi sačuvao svoj život, koji je zbog careve ćudljivosti mogao doći u opasnost. On još nije izgubio nadu da će dobiti Jelenu, a za taj cilj sva su mu sredstva izgledala podesna. - Gospodaru, reče on, kriv sam pred tobom: ti mi nisi dao odobrenje da odvedem bojarku. Evo kako je to bilo. Poslao si 79
me u Moskvu da skinem nemilost s bojara Morozova, a on, kao što znaš, odavno me mrzi zato što sam se još pre njihova venčanja poznavao s njegovom ženom. Kad sam došao u njegovu kuću, on i Nikita Srebrni behu naumili da me smaknu. Posle ručka napadoše nas mučki, zajedno sa slugama; mi smo se branili, a bojarka Morozova, koja je znala za tu mržnju svoga muža, bojala se da ostane u njegovoj kući i zamolila me da je povedem sa sobom. Ona ga je napustila svojom voljom, a pošto sam se u šumi onesvestio od rana, ni sam ne znam kud je nestala. Mora biti da je bojar našao i da je čuva negde zatvorenu, a možda je i ubio. Nije on, nastavi Vjazemski bacivši ljubomoran pogled na Morozova, nije on taj koji sme da me tuži što sam ga obeščastio. Ja se sam, gospodaru, žalim tvojoj milosti na Morozova, što me zajedno sa Nikitom Srebrnim napao u svojoj kući. Car nije očekivao takav preokret. Kleveta Vjazemskog bila je očigledna, ali Ivanu nije išlo u račun da to prizna. Morozov prvi put pogleda svog neprijatelja. - Lažeš, gadno pseto! reče on mereći ga prezrivo od glave do pete. Svaka ti je reč podla laž; a ja ću se na krst zakleti da sam govorio istinu. Gospodaru, reci mu, prokletom, da mi vrati ženu s kojom sam venčan po hrišćanskom zakonu. Ivan pogleda Vjazemskog. - Šta ćeš reći na ovo? upita on, čuvajući prividno nepristrasnost sudije. - Ja sam ti već kazao, gospodaru, da sam odveo bojarku po njenoj želji; a kad sam na putu izgubio mnogo krvi i onesvestio se, našli su me moji ljudi u šumi. Kraj mene nije bilo ni konja ni bojarke; odneše me do vodenice vračaru; on mi je bajanjem zaustavio krv. Više ništa ne znam. Vjazemski nije mislio da će spominjanjem vodenice pojačati kod Ivana sumnju, koja se već bila pojavila, i dati verodostojnost ogovaranju Basmanova; ali Ivan nije pokazivao da poklanja pažnju toj okolnosti, samo je uzeo na um, da je iskoristi kad mu zatreba; a dotle je sakrio svoje misli pod maskom nepristrasnosti. 80
- Jesi li čuo? reče on Vjazemskom. Bojar Družina spreman je da i zakletvom potvrdi istinitost svojih reči. Kako ćeš se opravdati pred njim? - Bojar može govoriti šta hoće! odgovori Vjazemski, koji je rešio da do kraja istraje u svojoj odbrani. On može da me kleveta, a ja se tužim na njega zbog mojih rana, pa sam i ja gotov da se na krst zakunem. Među dvoranima začu se žagor. Svi su opričnici znali kako je izvršen napad i ma kako da su bili okoreli u zločinstvima, ipak se ne bi svaki od njih odlučio da se lažno zakune. Začudio se bezočnosti Vjazemskog i sam Ivan, ali istog trenutka shvati da pomoću nje može upropastiti mrskog Morozova, a uz to izgledati kao pravedan sudija. - Braćo, reče on okrenuvši se prisutnima, pozivam se na vas da sam hteo doznati istinu. Nije moj običaj da sudim, a da ne saslušam odbranu. Ali u jednoj istoj stvari ne mogu se obe stranke zakleti. Jedan od parničara zakleće se krivo. A ja, kao dobar pastir, koji čuva svoje ovce, ne mogu nikom dopustiti da ogreši dušu. Neka Morozovu i Vjazemskom presudi sud Božji. Za deset dana od danas određujem im megdan ovde u Slobodi, na Crvenom trgu. Neka obojica dođu sa svojim svedocima i pratiocima. Kome Bog daruje pobedu, taj će biti opravdan i preda mnom, a ko podlegne u borbi, taj, makar ostao živ, onoga časa biće pogubljen od ruke dželatove. Careva odluka učini veliki utisak na prisutne. Mnogi su mislili da ona za Morozova znači smrtnu presudu. Teško se moglo poverovati da bi stari Morozov mogao odoleti mladom i snažnom Vjazemskom. Svi su očekivali da će se on odreći dvoboja ili da će, u krajnjem slučaju, tražiti dopuštenje da pošalje najmljenog zamenika. Ali se Morozov pokloni caru i reče mirnim glasom: - Gospodaru, neka bude kako si rekao. Ja sam star i nemoćan, odavno nisam stavljao na se ratničku opremu, ali na Božjem sudu ne pobeđuje sila nego pravda. Uzdam se u pomoć Božju, da me On neće ostaviti u mojoj pravednoj stvari i da će pred tvojom milosti i pred celim svetom pokazati da moj 81
neprijatelj nema pravo. Čuvši carevu presudu, Vjazemski se obradova i u očima mu sinu nada; ali pouzdanje Morozova pomalo ga je zbunilo. On se setio da, po narodnom verovanju, na Božjem sudu neminovno pobeđuje pravedna strana i nehotice posumnja u svoj uspeh. Ipak, savladavši trenutnu zbunjenost, on se takođe pokloni caru i reče: - Neka bude tvoja volja, gospodaru. - Idite, reče Ivan, tražite sebi svedoke, a kroz deset dana, u zoru, budite obojica na Crvenom trgu, i teško onome ko bude pobeđen. Pogledavši obojicu dubokim, zagonetnim pogledom, car ustade i povuče se u svoje odaje, a Morozov iziđe iz dvorane, pun dostojanstva, u pratnji svojih slugu, ne gledajući opričnike oko sebe. 82
X VRAČANJE SA SABLJOM Sutradan je Vjazemski otputovao u Moskvu. Spremajući se za dvoboj, u svakoj drugoj prilici on bi se pouzdao u svoju snagu i veštinu, ali u pitanju je bila Jelena. Nije to bio običan dvoboj: uspeh mu je zavisio od Božjeg suda, a knez je osećao svoju krivicu, i ma kako da bi mu Morozov izgledao bezopasan u običnoj borbi, u ovom slučaju se bojao Božjeg gneva; plašio se da će mu se za vreme megdana ukočiti ili oduzeti ruke. Njegovo strahovanje bilo je utoliko jače što su mu tek zarasle rane još zadavale bol i što je s vremena na vreme osećao slabost i iznemoglost. Knez nije hteo ništa da propusti da bi sebi obezbedio pobedu, te naumi da se obrati poznatom vodeničaru da mu potraži kakvo bilje i da mađijanjem načini oružje nepobedivim. Obuzet mislima i brigama, jahao je on lagano kroz šumu i sagibao se s vremena na vreme u sedlu tražeći stazice zarasle paprati. Posle mnogih skretanja izbio je na ugažen put, pogledao unaokolo, poznao znakove na drveću i poterao konja u kas. Uskoro se začula huka vodeničkog kola. Približujući se vodenici, knez kroz šum poče razlikovati ljudski govor. On 83
stade, skoči s konja i vezavši ga među leskom priđe pešice vodenici. Pored samog zida stajaše konj u bogatoj opremi. Mlinar je razgovarao sa nekim stasitim čovekom, kome Vjazemski nije video lice, zato što mu je neznanac okrenuo leđa spreman da skoči u sedlo. - Bićeš zadovoljan, bojaru, govorio mu je vodeničar potvrđujući klimanjem glave, bićeš zadovoljan, baćuška. Ponovo ćeš zadobiti carsku milost i neka me grom na mestu spali ako ne pogine i Vjazemski i svi tvoji neprijatelji. Budi miran, tirlič-travi niko ne može odoleti. - Dobro, odgovori gost penjući se na konja. A ti, matori vraže, pamti našu pogodbu: ako ne uspem, obesiću te kao pseto! Vjazemskom se taj glas učini poznatim, ali je točak tako hučao da nije mogao razabrati ko je to govorio. - Kako da ne bude uspeha, kako da ne bude! nastavi vodeničar klanjajući se duboko, samo ne skidaj tirliča; a kad budeš govorio s carem, gledaj mu slobodno i vedro u oči; gledaj mu otvoreno u oči, baćuška, nemoj pokazivati da se plašiš; govori mu u šali i sa dosetkama kao što si i pre govorio, i neka sam proklet ako ti car ne vrati sve počasti. Jahač okrenu konja, i ne primetivši Vjazemskog prođe u kasu pored njega. Knez poznade Basmanova, i ljubomora mu razbudi maštu. Obuzet samo mišlju o Jeleni, nije obratio pažnju na mlinareve reči već je, čuvši svoje ime, pomislio da ima i u Basmanovu novog, neočekivanog suparnika. Međutim, isprativši Basmanova pogledom, vodeničar sede na banak i poče brojati zlatnike. Veselo se smešio premećući ih iz ruke u ruku, kad najedanput oseti na svom ramenu nečiju tešku ruku. Starac se trže, skoči na noge i umalo ne obamre od straha kad mu se pogled srete s crnim očima Vjazemskog. - O čemu si razgovarao s Basmanovom, vračaru? upita Vjazemski. - Ba... ba... baćuška! promuca mlinar osećajući da mu noge klecaju. Baćuška, kneže Atanasije Ivaniću, kako je tvoje 84
zdravlje? - Govori! viknu Vjazemski, uhvati vodeničara za vrat i povuče ga točku. Govori, šta ste o meni govorili? I savi ga nad samim jazom. - Rođeni, zajeca vodeničar, sve ću kazati tvojoj milosti, sve ću kazati, baćuška, samo mi ostavi dušu. - Zašto ti je Basmanov dolazio? - Po travu, baćuška, po travu. A ja sam znao da si ti ovde, znao sam da ti, baćuška, sve slušaš, zato sam i govorio glasnije, da saznaš kako ti Basmanov radi o glavi. Vjazemski odgurnu vodeničara od jaza. Starac oseti da je Vjazemskog prvi gnev prošao. - Kako si ti, rođeni, srdit, reče on dižući se. Kažem ti, znao sam da je tvoja milost blizu; od jutros sam te očekivao, baćuška. - Pa šta hoće Basmanov? upita knez blažim glasom. Mlinar se, mećutim, sasvim pribrao. - Zamisli, reče on dajući svom licu poverljiv izraz, kaže Basmanov da ga car više ne voli, da tebe, veli, više voli i da tebi, Godunovu i Maljuti poklanja svoju pažnju. Zaokupio me da mu dam tirlič. Daj, veli, tirliča da zadobijem carevu ljubav, a njih car da omrzne i baci u nemilost. Šta sam mogao? Metnuo mi nož pod grlo da mu dam travu; nisam mogao s njim da se nosim. I, eto, dao sam mu korenak, samo da si video kakav. Neki stari, sasušen korenčić dao sam mu, samo da sačuvam živu glavu. Taman ću ja da mu dajem tirlič, da ga car zavoli na tvoj račun. - Đavo da ga nosi! reče ravnodušno Vjazemski. Šta me se tiče da li ga car voli ili ne voli! Nisam radi toga došao ovamo. Da li si, starče, saznao što o bojarki? - Ne, rođeni, ništa nisam saznao. I momcima sam tvojim kazao da se ne može saznati. A da znaš kako sam se trudio radi tvoje milosti. Sedam noći uzastopce gledao sam pod točak. Vidim bojarku na konju u šumi, nju i nekog starog čoveka; ona je tako tužna, a stari čovek je teši; više se ništa nije videlo, voda se ponovo zamuti i ništa se više ne vidi. 85
- Sa starim čovekom? Dakle, s Morozovom? S njenim mužem? - Ne, ne bih rekao: Morozov je krupniji, a i odelo mu je drukčije. Ovaj je imao običan kaftan, ne bojarski; mora biti da je prost čovek. Vjazemski se zamisli. - Starče, reče on najednom, umeš li ti da omađijaš sablju? - Kako ne bih, umem. A kako ti treba, baćuška? Da sablja seče ili da se istupi od udarca? - Naravno, da seče, vraže! - Ponekad se vrača i tako da se neprijateljska sablja istupi ili slomi o oklop... - Ne treba mi da omađijaš neprijateljsku sablju, nego moju. Ja ću se boriti na megdanu, pa treba svakako da ubijem svog protivnika, razumeš? - Razumem, baćuška, razumem! Kako da ne. I starac poče da razmišlja: S kim li će se tući? Ko su mu neprijatelji? Da se neće tući s Basmanovom? Sumnjam. Sad je o njemu govorio s nipodaštavanjem, a knez nije čovek koji bi umeo kriti svoje misli. Možda sa Srebrnim? Ali, vodeničar je od Mihejića znao da je Srebrni bačen u tamnicu, a od slugu Vjazemskog, kao i od nekih Prstenovih drugova, čuo je da su hajduci oslobodili Nikitu Romanovića i odveli ga sa sobom; dakle, neće sa Srebrnim. Ostaje jedino bojar Morozov. On je zbog otmice žene mogao pozvati Vjazemskog na dvoboj. Istina, on je sasvim star, ali na sud Božji može umesto sebe poslati nekoga drugoga. Prema tome, zaključi vodeničar, knez će se boriti ili s Morozovom ili s njegovim zamenikom. - Dopusti, baćuška, reče on, da zahvatim vode kako bih video tvog protivnika. - Radi kako znaš, reče Vjazemski i sede zamišljen na jedan oboren panj. Mlinar iznese iz vodenice vedro, spusti ga pod sam točak i zahvativši vode stavi vedro pred kneza. - Eh, eh! reče on nagnuvši se nad vedro i gledajući pažljivo u vodu. Vidim tvog protivnika, baćuška, ali ne mogu da 86
razumem. On je vrlo star. A evo i tebe vidim, baćuška, vidim kako se jedan drugom primičete. - Pa, šta je? upita Vjazemski, trudeći se, uzalud, ne bi li šta video u vedru. - Anđeli su uz starca, produži vodeničar tajanstveno i kao i sam začuđen onim što vidi, nebeske sile su na njegovoj strani; teško će biti omađijati tvoju sablju. - A uza me nikoga nema? upita knez drhtavim glasom. Vodeničar je gledao ukočenim pogledom a oči mu postadoše potpuno nepomične; činilo se da je počevši da vara Vjazemskog, i sam bio preneražen slikom koju je zaista ugledao, jer je bila više nego strašna. - I tvoja milost, reče on šapatom, ima zaštitnika... A sad već ne vidim ništa, voda je potamnila. On diže glavu i Vjazemski primeti da mu se sa čela sliva znoj kao grašak. - Imaš i ti zaštitnike, baćuška, prošapta on bojažljivo. Moći će se omađijati tvoje oružje. - Evo! reče knez vadeći iz korica svoju tešku sablju. Vračaj! Mlinar predahnu, razgrnu rukama zemlju i gurnu u jamu balčak sablje. Pošto je utapkao zemlju naokolo i učvrstio oštricu vrhom uvis, stade hodati oko nje i bajati poluglasno: Izišlo je sunašce iza mora Hvalinskog, digao se mesec nad gradom kamenim, u tom gradu kamenom rodila me majka i na rođenju govorila: Da si mi, dete, čitavo, nepovredivo od strele i mača, od svakog protivnika-neprijatelja. Opasala me je majka opčinjenim mačem. Ti, moj maču, vrti se i okreći, vrti se i okreći kao žrvanj u vodenici, krši i ruši svaki čelik, i gvožđe i med; bodi i seci svako meso i kost, a neprijateljski udarci odbijali se od tebe kao kamen povrh vode, nit' te koji okrznuo ni koji ogrebao. Ovo vračam za roba Atanasija, opasujem ga opčinjenim mačem. Kako rekoh, neka se zbude. On izvuče sablju iz zemlje i pruži je knezu, otresavši s balčaka zemlju i obrisavši ga pažljivo skutom. - Uzmi, baćuška Atanasije Ivaniću. Mač će ti poslužiti samo ako tvoj neprijatelj ne zamoči sablju u svetu vodicu. 87
88
- A ako je zamoči? - Šta ćeš, baćuška. Svetoj vodi opčinjeno oružje ne može odoleti. Ali i tome se može pomoći. Daću ti travu golubac, da je nosiš o vratu. Ona će tvom neprijatelju pomutiti pogled. - Daj mi golubac! reče Vjazemski. - Dobro, baćuška, daću ti; neću ni golupca žaliti za tvoju kneževsku milost. Starac opet ode u mlin i donese knezu nešto zavezano u krpicu. - Skupo me je ovo stalo! reče on kao da mu je bilo žao da ispusti zamotuljak iz ruku. Teško se do toga dolazi. Ako ga bereš u nezgodan čas u bari, obuzme te takva strava, da bog sačuva... Knez uze zamotuljak i baci mlinaru kesu sa zlatom. - Bog neka plati tvojoj milosti, reče starac duboko se klanjajući. Samo, baćuška, dopusti da ti još nešto kažem: od sada do megdana ne idi u crkvu, ne slušaj službu Božju, inače se može desiti da sablja izgubi mađijsku moć. Vjazemski ništa ne reče i uputi se mestu gde je vezao konja, ali najednom zastade. - A možeš li ti izvesno znati ko će od nas dvojice ostati u životu? Mlinar je oklevao. - Pa, verovatno ti, baćuška! Kako ti ne bi živ ostao! Ja sam ti i pre govorio da ti nije suđena smrt od mača. - Pogledaj još jednom u vedro. - A što da gledam, baćuška! Sad ništa nećeš videti, i voda se već zamutila. - Pa ti onda zahiti sveže vode! zapovedi Vjazemski. Vodeničar posluša kao preko volje. - No, reci, šta se vidi tamo? upita knez nestrpljivo. Starac se naže nad vedrom očigledno nezadovoljan. - Ne vidiš se ni ti, baćuška, ni tvoj protivnik, reče on prebledevši. Vidi se trg i na njemu puno naroda; mnoge glave su nataknute na kočeve; sa strane dogoreva lomača i na njoj ljudske kosti na vešalima. 89
- Čije su to glave na kočevima? upita Vjazemski, savlađujući nehotičan strah. - Ne vidim, baćuška, opet se sve zamutilo. Samo se lomača još svetli i nečiji kostur na vešalima. Mlinar s naporom diže glavu, kao da je s mukom odvojio pogled od vedra. Grčevito se trzao, znoj mu je tekao niz lice, i on se stenjući i uzdišući dovuče do banka i sruši se na njega, iznemogao. Vjazemski potraži svoga konja, skoči hitro u sedlo i, sav ustreptao i duboko zamišljen, uputi se u Moskvu. 90
XI BOŽJI SUD U odsustvu Vjazemskog, Maljuta dobi važan zadatak. Car mu je naredio da pohvata najbliže sluge kneza Atanasija Ivanovića i da ih na mukama ispita da li je njihov gospodar odlazio vodeničaru radi vračanja, koliko je puta bio tamo i kakve je planove kovao protiv cara. Veći deo slugu nije priznao ništa, ali neki nisu izdržali mučenje i rekoše sve što im je Maljuta stavio u usta. Kazali su da je knez odlazio do vodenice s namerom da dođe glave caru; da je otiske carevih stopa spaljivao na vatri, a neki su čak priznali da je Vjazemski naklonjen knezu Vladimirju Andrejeviću i da hoće da ga posadi na carski presto. Ma koliko da su besmisleni bili ovi iskazi, pisari su ih revnosno beležili po rečima mučenih i docnije čitali caru. Je li im verovao Ivan Vasiljević ili nije - Bog zna. Ali, on strogo naredi Maljuti da ne kaže Vjazemskom, po njegovom povratku, zbog čega su mu sluge uhapšene, nego da mu objasni da je to učinjeno zbog sumnje da su ukrali neke stvari iz carske riznice. Ipak je u tim iskazima bilo mnogo protivurečnosti, i Ivan pozva Basmanova da ovaj pred njim ponovi sve što je čuo - kao što mu je ranije dostavio - od slugu Vjazemskog. 91
Basmanova nisu našli u Slobodi. Uoči tog dana on je otputovao u Moskvu, i car se razgnevi što se usudio da ode uprkos njegovoj zapovesti. Maljuta iskoristi priliku da izazove kod cara sumnju i na samog Basmanova. - Ko zna, gospodaru, reče Skuratov, zašto on nije hteo da te posluša. Možda je saučesnik Vjazemskog i tužio ga samo prividno, da bi ti bolje naudio. Car naredi Maljuti da o tome nikome ništa ne kaže i da ne pokaže Basmanovu, kad se vrati, da je njegovo odsustvo bilo primećeno. Mećutim, dođe dan određen za dvoboj - sud Božji. Još pre sunčeva izlaska narod se skupio na Crvenom trgu; svi su prozori bili zauzeti, svi krovovi puni gledalaca. Glas o megdanu brzo se raširio po okolini. Čuvena imena boraca privukla su gomile sveta iz obližnjih sela i gradova; čak i iz Moskve došli su ljudi raznih staleža da vide kome će Bog dati uspeh na megdanu. - De brajko, reče jedan lepo odeven guslar svome drugu, snažnom momku dobroćudna ali glupava lica, guraj se napred, možda ćeš se probiti do straže. Da silne svetine! Pustite nas, pravoslavni, dajte i nama iz Vladimira da vidimo slavni Božji sud. Ali njegove molbe nisu imale nikakvog dejstva. Svetina se tako gusto sabila, da se ni pored najbolje volje niko ne bi mogao pomaknuti. - Ama, guraj, medvede jedan! ponovi guslar gurajući svoga druga u leđa. Ili ne možeš da se probiješ? - A zašto? odgovori momčina tromo. Isturivši napred svoje snažno rame, on poče probijati put kao gvozdenim klinom. Čuli su se uzvici i psovke, ali oba druga išla su napred ne obraćajući na to pažnju. - Udesno, udesno! ponavljao je stariji. Kud si pošao ulevo, blesane? Okreni tamo gde se vide ona silna koplja. Mesto na koje je ukazivao guslar svome drugu bilo je spremljeno za cara. To je bilo uzvišenje od dasaka, pokriveno 92
crvenim suknom. Na njemu je bila spremljena stolica za cara, a oko uzvišenja stajali su opričnici sa podignutim kopljima i noževima. Drugi opričnici stajali su pored lanca kojim je bilo obeleženo polje, to jest, mesto određeno za megdan na konju ili pešice, prema sporazumu protivnika. Stražari su odbijali svetinu halebardama i nisu dopuštali da još većma navaljuje na lanac. Pomičući se napred korak po korak, guslar i snažni momak najzad stigoše do samog poprišta. - Kuda se gurate? povika jedan opričnik zamahnuvši na njih halebardom. Momak zinu, okrete se i pogleda neodlučno svog druga, ali ovaj skide obema rukama svoju visoku vunenu kapu sa zlatastom pantljikom i paunovim perom i neprestano klanjajući se duboko reče opričniku: - Dopustite, čestita gospodo, vladimirskim guslarima da vide sud Božji. Došli smo čak iz Vladimira. Dozvolite nam da ostanemo, čestita gospodo! I kad se lukavo i s ulagivanjem osmehnuo, kroz crnu bradu ukazaše mu se beli zubi. - Pa dobro, reče opričnik, natrag već ionako ne možete, ostanite ovde; ali samo da se niste makli napred, inače ću vam razmrskati glavu. U lancem obeleženom prostoru šetali su svedoci i pratioci oba protivnika. Tu su bili jedan bojar i jedan carev doglavnik, određeni, zajedno sa dva pisara, da prisustvuju megdanu i da paze na pravilan tok borbe. Jedan od pisara držao je u ruci otvoren zakonik Vladimira Guseva, izdat još za vreme Ivana III, i raspravljao sa svojim drugom o raznim okolnostima u toku dvoboja. I dođe do megdana, čitao je on pokazujući prstom jedno mesto u zakoniku, a na megdanu se pre borbe izmire... kad ga prekidoše uzvici gomile: - Evo cara! Car ide! vikali su svi, uskomešavši se i skidajući kape. Okružen mnogim opričnicima, Ivan Vasiljević dođe na konju 93
do mesta dvoboja; siđe s konja, pope se stepenicama na uzvišenje i poklonivši se narodu spusti se u stolicu kao čovek koji se sprema da gleda zanimljiv prizor. Za njim i oko njega stali su dvorani. U isto vreme u svim crkvama Slobode zazvoniše zvona, i sa dve suprotne strane uđoše u lancem omeđeni prostor Vjazemski i Morozov, obojica u bojnoj opremi. Morozov je na sebi imao oklop od čeličnih pločica, čiji su redovi bili spojeni srebrnim pervazom. Oklop na rukama i nogama, kao i rukavice, behu mu ukrašene srebrom. Glavu mu je pokrivao visok šlem, sa srmom i srebrom. Ispod njegova oboda spuštala se na bojareva pleća čeličia mreža prekrštena na grudima i pričvršćena okruglim srebrnim sponama. O bedru mu je na šarenom pojasu s kopčom visio širok, prav mač, čiji su balčak i korice bili okovani srebrom. S desne strane, o sedlo, bio je obešen pozlaćen šestoper i znak dostojanstva, nekada nerazdvojan saputnik bojarov u slavnim bitkama, a sada zbog svoje težine retko za koga upotrebljiv. Morozov je jahao na snažnom konju širokih grudi, s pokrovcem od tamnocrvene kadife, ukrašenim srebrnim pločama. Sa gvozdenog obruča na čelu spuštahu se s obe strane zagasitocrvene svilene rese, prepletene srebrnim žicama, a ispod vrata, do samih grudi, visila je ista takva kićanka, samo veća i gušća, „nauz”. Zauzdan je bio srebrnim lancem od pljosnatih išaranih karika nejednake veličine. Konj je išao odmereno, podižući svoje kosmate noge sa srebrnim pločama iznad kolena, savivši svoj snažni vrat, i kad ga Družina Andrejević zaustavi na jedno pet hvati od svog protivnika, on poče tresti gustom talasastom grivom koja je padala do same zemlje, stade gristi ćem i nestrpljivo kopati zemlju svojim snažnim kopitom, pokazujući pri svakom udarcu sjajne klince svojih širokih potkova. Izgledalo je kao da je ovaj teški konj bio naročito izabran za krupnog jahača; čak je i bela boja njegove grive bila u skladu sa sedom bradom bojarovom. Oprema Vjazemskog bila je mnogo lakša. Pateći još od skorašnjih rana, on nije hteo da obuče težak oklop, mada bi to 94
bila najsigurnija zaštita, nego je navukao laku pancirsku košulju. Ogrlica, skutovi i zarukavlje te košulje sijali su se od dragog kamenja. Umesto visokog, knez je na glavi imao nizak, lako povijen, zlatom okovan šlem, i na njemu čelenku od zlatnih žica posutih uzduž skupim kamenjem. Od sredine šlema spuštala se pozlaćena strela, koja je čuvala lice od poprečnog udarca, ali Vjazemski, uvek odvažan, nije spustio strelu, već je, naprotiv, podigao na visinu čelenke, tako da su mu bledo lice i tamna brada ostali sasvim otkriveni; a strela je ličila na zlatno pero, s ukusom pridenuto na šlem. O pasu je, čvrsto sapetom kopčom, povrh pancira visila kriva sablja, sva iskićena dragim kamenjem, ona ista koju je omađijao vodeničar i u koju se sada Vjazemski tvrdo uzdao. Uz sedlo od ljubičaste kadife sa srebrnim klinovima bila je pričvršćena čelična sekirica. Ispod pancirske košulje videla se bela svilena košulja vezena zlatom, koja se spuštala na crvene čakšire uvučene u zelene čizme od safijana, čije su sare dopirale do kolena i tu bile pritegnute bisernom trakom. Visoki kulaš Atanasija Ivanovića bio je sav iskićen dugim niskama srebrnih praporaca. Umesto pokrovca, bila je na njemu panterova koža. Na čelu mu je bio obruč od srebra, na kome se sijalo krupno drago kamenje, utisnuto u zlato. Tanke crne noge čerkeskog ata bile su bez potkova, ali na svakoj nozi, o članku, imao je po jedan srebrn praporac. Već odavno se čulo na trgu njegovo glasno rzanje. Sada, podigavši glavu, raširivši vatrene nozdrve, s opruženim repom, on najpre lakim korakom, jedva dotičući zemlju, krete u susret konju Morozova; ali kada mu knez priteže uzde, konj odskoči ustranu i preskočio bi lanac da ga jahač veštim pokretom nije vratio na ranije mesto. Tada se on prope na stražnje noge i, okrećući se, htede da se prevrne nauznak, ali se knez naže, popusti dizgine i zabode mu u slabine oštre uzengije. Kulaš skoči i stade kao ukopan. Nijedna dlaka njegove crne grive nije se micala. Zakrvavljene oči zverahu mu na sve strane, a po njegovoj zlatastoj dlaci pružale su se kao mreža naduvene žile. Kad se Vjazemski pojavio, kad je dojahao zvekećući opremom 95
i sav blistav kao obliven kišom od zlata i dijamanata, vladimirski guslar nije mogao da sakrije svoje ushićenje; ali se njegovo divljenje više odnosilo na konja nego na jahača. - Ovo je konj! viknu on lupajući nogama i uhvativši se u oduševljenju rukama za glavu. Zamisli, kakav konj! Nikad nisam video takva konja. Bilo ih je svakakvih, ali ovakvog Bog nikad nije dao! Zašto, dodade on u sebi, zašto onda ovaj jahač, ovakav kakav je sad, nije došao na Poganu baru? Čuješ li, nastavi on veselo, gurnuvši laktom svog druga, čuješ li, blesane: koji ti je konj više po volji? - Onaj, odgovori momak pokazujući prstom na konja pod Morozovom. - Onaj, a zašto baš onaj? - Pa, valjda zato što je podeblji, odgovori momak tromo. Guslar se zaceni od smeha, ali u tom trenutku ču se glas telala: - Pravoslavni narode! vikali su oni na sve strane, počinje megdan u kome će Bog presuditi carskom doglavniku knezu Atanasiju Ivanoviću Vjazemskom i bojaru Družini Andrejiću Morozovu. Oni okrivljuju jedan drugog za uvrede i rane i otmicu bojarke Morozove. Pravoslavni narode! Molite se presvetoj Trojici da daruje pobedu pravednoj strani... Na trgu zavlada tišina. Svi se gledaoci počeše krstiti, a bojar određen da nadgleda borbu priđe caru i reče mu, duboko se klanjajući: - Zapovedaš li, gospodaru, da počne megdan? - Počnite! reče Ivan. Bojar, doglavnik, svedoci, pratioci i oba pisara skloniše se ustranu. Bojar dade znak. Protivnici se mašiše oružja. Na drugi znak oni su morali poterati konje jedan na drugog, ali, na opšte zaprepašćenje, Vjazemski se zaljulja u sedlu i ispusti iz ruku uzde. On bi se svakako srušio na zemlju da nisu pritrčali svedoci i pomogli mu da siđe s konja. Dotrčaše i konjušari, koji odmah uhvatiše nemirnog konja za uzde. 96
- Vodite ga, reče Vjazemski gledajući oko sebe ugašenim očima, boriću se pešice. Kad vide da je knez sjahao, Morozov takođe siđe sa svoga šarca i predade ga svojim konjušarima. Svedok Morozova pruži mu velik kožni štit sa bakrenim pločama, spremljen za slučaj ako bi se borili pešice. Svedok Vjazemskog donese i njemu štit od tamnog srebra, sa zlatnim ukrasima i zlatnim resama. Ali Atanasije Ivanović nije imao snage da ga natakne na ruku. Noge su ga izdale, i on bi se po drugi put srušio da ga nisu pridržali. - Šta ti je, kneže? rekoše u jedan glas njegovi pratioci, gledajući mu začuđeno u oči. Priberi se, kneže! Ko ne ostane na megdanu, isto je kao da je pobeđen. - Skinite mi pancir, progovori Vjazemski gušeći se, skinite oklop! Guši me trava. On baci svoj šlem, raskide okovratnik košulje i otkide s vrata gajtan na kome je bila svilena kesica s golupcem. - Da si proklet, vračaru! povika on bacivši gajtan daleko od sebe. Da si proklet što si me prevario! Družina Andrejević priđe Vjazemskom sa mačem u ruci. - Predaj se, pseto! reče on zamahnuvši mačem. Priznaj svoja nedela! Svedoci i pratnja, međutim, razdvojiše kneza i Morozova. - Ne, reče Vjazemski i njegov zamagljen pogled sinu pređašnjom zlobom, rano mi je da se predam. Ti si, stari gavrane, bacio na me čini. Ti si umočio svoj mač u svetu vodu. Ja ću, umesto sebe, dati drugog borca, i tada će se videti ko je u pravu. Među svedocima obeju strana započe raspra. Jedan je tvrdio da je megdan završen u korist Morozova, a drugi da megdana još nije bilo zato što se protivnici nisu borili. Međutim, car je primetio pokret Vjazemskog kad je bacio kesicu i zapovedi da mu je donesu. Pogledavši je radoznalo i s nepoverenjem, on prizva Maljutu. - Čuvaj to, šapnu on, dok ti ne zatražim. A sada, reče on 97
glasno, dovedite mi Vjazemskog. - Šta je, Afonja? reče on osmehujući se dvosmisleno kad mu je Vjazemski približio. Izgleda da ne možeš da savladaš Morozova. - Gospodaru, odgovori knez, čije je dice pokrilo smrtno bledilo, moj neprijatelj me je opčinio. Uz to, otkako sam prezdravio nijednom nisam stavio na sebe ratnu opremu. Rane su mi se otvorile, vidiš kako teče krv kroz pancir. Dopusti, gospodaru, da telali potraže ko bi me dobrovoljno zamenio na megdanu. Ovaj zahtev Vjazemskog bio je protivan pravilima. Ko nije hteo da se bori sam, morao je javiti o tome ranije. Ko iziće jednom na megdan, nije mogao određivati drugoga umesto sebe. Ali, car je mislio da upropasti Morozova i dade svoj pristanak. - Reci glasnicima da objave, reče on, možda će se naći ko odvažniji od tebe. A ne nađe li se niko, Morozov će biti u pravu, a tebe ću predati dželatu. Vjazemskog odvedoše pridržavajući ga, i ubrzo, po njegovoj naredbi, glasnici počeše glasno vikati idući kraj lanca: - Ko će od stanovnika Slobode ili od Moskovljana ili drugih ljudi da iziđe na megdan protiv bojara Morozova? Ko hoće da se bije za kneza Vjazemskog? Izlazite, borci, izićite da branite Vjazemskog. Ali na trgu je bila tišina, niko se nije javljao. - Iziđite, dobrovoljci, hrabri borci! vikahu glasnici. Iziđite! Ko pobedi Morozova, tome će knez dati svoja imanja, a ako pobedi prost čovek, tome će knez dati sve blago što ga ima. Niko se nije odazvao; svi su znali da je stvar Morozova pravedna i car, mada je mrzeo Družinu Andrejevića, već se bio spremio da proglasi kako on ima pravo, kad se najednom začuše uzvici: - Evo zamenika! Ide! I u ograđenom prostoru pojavi se Matvej Homjak. - Hoj-da! uzviknu on zavitlavši sablju u vazduh. Hodi, bojaru, ja se bijem za Vjazemskog. 98
Kad ugleda Homjaka, Morozov, koji je dotle stajao s mačem u ruci, obrati se činovnicima koji su pazili na pravilno izvođenje megdana. - Neću da se bijem s najamnikom! izjavi on ponosito. Ne dolikuje bojaru Morozovu da se ogleda sa konjušarom Griške Skuratova. I metnuvši mač u korice, on priđe mestu gde je sedeo car. - Gospodaru, reče on, ti si dopustio mome neprijatelju da ga zameni drugi borac, dopusti i meni da nađem najamnika protiv najamnika - ili naredi da se megdan odgodi. Ma kako želeo Ivan Vasiljević da uništi Morozova, video je da mu je molba više no opravdana. A car nije hteo da izgleda pristrasan na Božjem sudu. - Traži zamenu, reče on gnevno, a ako ne nađeš dobrovoljnog zamenika, bori se sam ili priznaj da si kriv i idi na gubilište. Međutim, Homjak je išao tamo-amo duž lanca, mašući sabljom i rugajući se gledaocima. - Gle, koliko vas se, gavranova, skupilo, govoraše on, a nigde jednog sokola među vama. Makar jedan da iziđe, da okušam svoju sablju i zabavim gospodara. Mlateći žito svakako ste zamorili ruke. Ili ste se uležali na peći. - Ah, đavole! progovori u po glasa guslar. Samo da mi je ovde sablja, ja bih ti pokazao! Pogledaj, nastavi on i gurne svog druga, da li ga, đavola, poznaješ? Ali momčina nije čuo pitanje. On je zinuo i kao da je hteo očima progutati Homjaka. - Dakle, izgleda, nema među vama junaka? Hej vi, trgovčići, čaršilije, prelje i tkalje! Ko hoće da se ogleda sa mnom? - Evo, ja! ču se iznenada glas momkov, i uhvativši se obema rukama za lanac on se provuče ispod njega i umalo da ne iščupa hrastovo kolje za koje je lanac bio prikovan. On se nađe u ograđenom prostoru i kao da i sam bi iznenađen svojom smelošću. Izbečivši oči i razvalivši usta, gledao je čas Homjaka, čas opričnike, čas samoga cara, ali ne reče ni reči. - Ko si ti? upita ga bojar koji je nadgledao megdan. 99
100