Aleksej Tolstoj~Ivan Grozni (2 deo, latinica)

- Je l' ja? reče on i promislivši malo osmehnu se. - Ko si? ponovi bojar. - Pa, Mitka, odgovori on dobroćudno i kao čudeći se takvom pitanju. - Hvala ti, junače! reče Morozov momku. Hvala što hoćeš da se boriš za pravdu. Ako savladaš moga neprijatelja, neću žaliti blaga da te nagradim. Nije sve moje dobro razgrabljeno; blagodareći Bogu, još imam čime da se odužim onome ko će se boriti umesto mene. Homjak već beše sreo Mitku na Poganoj bari, kad je momak ubio pod njim konja hrastovom tojagom, i misleći da obori konjanika pritisnuo poda se svog druga. Ali u opštoj gužvi Homjak nije zapazio njegovo lice, koje, uostalom, nije imalo u sebi ničeg osobitog. Homjak ga nije poznao. - Čime ćeš se boriti? upita bojar koji je nadgledao megdan, radoznalo posmatrajući momka koji nije imao ni oklopa ni oružja. - Čime ću se boriti? ponovi Mitka i osvrne se, tražeći očima guslara kao da bi hteo s njim da se posavetuje. Ali guslar je, izgleda, otišao na drugo mesto, i ma koliko ga Mitka tražio očima nije ga mogao pronaći. - No, reče bojar, uzmi sablju, navuci oklop i iziđi na megdan. Mitka se zbunjeno osvrnu na sve strane. Njegovo ponašanje učini se caru zanimljivim. - Dajte mu oružje, reče on. Da vidimo kako ume da se bori. Mitki donesoše potpunu opremu, ali, ma kako se trudio, nije mogao uvući ruke u pancirsku košulju; a i šlem je bio tako malen, da mu je stajao na vrh glave. Ovako opremljen, sasvim zbunjen, Mitka se okretao čas desno, čas levo, još uvek u nadi da će naći guslara i zapitati ga šta da radi. Gledajući ga, car se poče glasno smejati. Za njim se povedoše najpre opričnici, a zatim i svi gledaoci. - Šta se vi derete? progovori Mitka nezadovoljno. Ja ću bez vaše kape i bez gvozdene košulje poći na onoga. On pokaza prstom na Homjaka i poče svlačiti oklop. 101

Ponovo se razleže glasan smeh. - A sa čim ćeš na njega? upita bojar. Mitka se počeša po potiljku. - Imate li kakvu batinu? zapita on opričnike otegnutim glasom. - Ama, kakav je to klipan! povikaše ovi. Otkud je ovaj ispao? Koji ga đavo ovamo donese? Ti valjda misliš, blesane, da se mi tučemo batinama, kao prosti seljaci? Ali Ivana Vasiljevića je zanimao Mitka i on ne dade da ga oteraju. - Dajte mu tojagu, reče, nek se bije kako ume. Homjak se uvredi. - Gospodaru, nemoj dopustiti da ovaj seljak baca sramotu na tvog vernog slugu, uzviknu on. Ja ti časno služim kao opričnik i još nikad se nisam borio batinama. Ali car je bio dobre volje. - Ti se bori sabljom, reče on, a momak nek se bori kako ume... Dajte mu tojagu. Da vidimo kako će mužik braniti Morozova! Donesoše nekoliko batina. Mitka uze u ruke jednu po jednu, odmeri svaku i pregledavši sve batine, okrete se pravo caru: - A ima li neka jača? reče svojim tromim glasom, gledajući upitno u cara. - Donesite mu rudu! reče car unapred zadovoljan prizorom koji ga očekivaše. Zaista, uskoro se nađe u Mitkinim rukama teška ruda, koju su opričnici istrgli šale radi iz nekih kola koja su stajala na trgu. - Valja li ova? upita car. - A što? reče Mitka. Može da posluži... I dohvativši rudu za jedan kraj, on je zavitla, probe radi tako snažno, da je vazduh naokolo zahujao i digla se prašina kao kad dune vetar. - Vidi, vidi vraga! rekoše opričnici zgledavši se. Car se obrati Homjaku. - Spremi se! reče mu zapovednički i dodade s osmehom: Da 102

vidim kako ćeš se odbraniti od seljačke tojage. Međutim Mitka, zasukavši rukave, pljunu u šake i stegnuvši rudu obema rukama mahaše njome gledajući Homjaka. Njegova stidljivost je iščezla. - Hej ti, izlazi! izgovori on odlučno. Ja ću ti pokazati kako se otimaju tuđe verenice. Zbog čudnog oružja i neobične snage Mitkine položaj Homjakov bio je prilično nezgodan; a i gledaoci su očigledno držali stranu Mitki, i počeli se podsmevati Homjaku. Zbunjenost konjušareva zabavljala je cara. On se spremao da gleda borbu s istom radoznalošću koju su u njemu izazivale predstave njegovih maškara ili lov na medvede. - Počnite megdan, reče on primetivši da se Homjak koleba. Tada Mitka podiže tojagu, zavitla je nad glavom i poskakujući poče se primicati Homjaku. Uzalud se Homjak trudio da nađe priliku kako bi dohvatio Mitku sabljom. Uspevao je; samo da se žurno uklanja ili izmiče rudi koja je opisivala ogromne krugove oko Mitke, tako da mu se nije mogao približiti. Na veliku radost gledalaca i ne manje uživanje carevo, Homjak se poče povlačiti misleći samo kako da se spase; ali Mitka, s medvećom okretnošću, i dalje je poskakujući navaljivao, a ruda je kao oluja neprestano fijukala nad njegovom glavom. - Ja ću te naučiti kako se kradu verenice! govorio je on padajući sve više u jarost i trudeći se da dohvati Homjaka po glavi, po nogama ili gde stigne. Naklonost gledalaca prema Mitki izražavala se uzvicima punim odobravanja i najposle pređe u oduševljenje. - Tako, tako! vikala je svetina, zaboravljajući na prisustvo carevo. Udri ga! To je momak! Brani Morozova i pravednu stvar! Ali Mitka nije mislio na Morozova. - Ja ću te naučiti kako se verenice kradu! ponavljao je on kružeći rudom iznad glave i potiskujući Homjaka, koji se uklanjao od njega čas na jednu, čas na drugu stranu. 103

Nekoliko puta su opričnici, koji su stajali uz lanac, morali čučnuti da bi izbegli neminovnu smrt kada je ruda fijučući proletala nad njihovim glavama. Najednom se ču potmuo udarac i Homjak, pogođen u slabinu, odlete nekoliko hvati i tresnu raširivši ruke. Na trgu se začuše radosni uzvici. Uto Mitka skoči na Homjaka i poče ga daviti. - Dosta, dosta! povikaše opričnici. A Maljuta naglo se naže Ivanu Vasiljeviću i reče mu zabrinuto: - Gospodaru, naredi da uklone ovog đavola! Homjak nam je najbolji među opričnicima. - Vucite budalu za noge! povika car. Polijte ga vodom, ali pazite da ostane živ! Opričnici su jedva uspeli da odvuku Mitku, ali kad su podigli Homjaka on je već bio mrtav. I kada svi prisutni obratiše pažnju na njega, pored Mitke se stvorio vladimirski guslar i povukavši ga za skut prošaptao: - Hajde, budalo, za mnom! Spasavaj glavu! I obojica nestadoše u gomili. 104

XII AMAJLIJA VJAZEMSKOG Car naredi da pozovu Morozova. Na trgu ponovo zavlada tišina. U očekivanju, svi su uperili oči u cara pritajivši dah. - Bojaru Družino, reče Ivan dižući se svečano sa svoga mesta, na Božjem sudu ti si se opravdao preda mnom. Gospod Bog, porazivši tvog neprijatelja, pokazao je da si ti u pravu, i moja milost neće te mimoići. Ne napuštaj Slobodu bez moga odobrenja. Ali to je, nastavi Ivan mračno, tek pola stvari. Sad će tek biti. Dovedite ovamo Vjazemskog. Kad doće knez Atanasije Ivanović, car ga dugo gledaše zagonetnim pogledom. - Afonja, reče on najzad, ti znaš da se ja čvrsto držim svoje reči. Presudio sam da će biti pogubljen onaj od vas koji bude pobeđen, bio sam, bilo njegov zamenik. A tvoj zamenik je podlegao, Afonja. - Pa neka, odgovori Vjazemski odlučno, zapovedi da mi odseku glavu, gospodaru! Čudan osmeh u kome je bilo zmijske zlobe prelete preko Ivanovih usana. - Samo, odseći glavu? izusti on pakosno. Zar misliš da će ti se 105

samo glava odseći? Tako bi i bilo da si se ogrešio samo o Morozova, ali ti imaš i drugu krivicu i druga nedela... Maljuta, daj ovamo njegovu amajliju! I uzevši iz ruku Maljutinih kesicu koju je bacio Vjazemski, Ivan je podiže uvis držeći je za gajtan. - Šta je ovo? upita on strašno, gledajući Vjazemskom u oči. Knez je hteo da odgovori, ali car mu ne dade. - Lukavi robe, izgovori on groznim glasom, tako da se prisutnima sledila krv u žilama - robe lukavi! Približio sam te svome prestolu, uzdigao sam te i obasuo počastima, a ti, šta si učinio? U svom pokvarenom srcu, ti si kao aspida naumio da dođeš glave meni, svome caru, i vradžbinama si me hteo uništiti; zato si valjda i stupio u opričnike. Šta je opričnina? nastavi on pogledavši oko sebe i podižući glas da bi ga svi mogli čuti. Ja, kao onaj gospodar vinograda, postavljen sam od Boga nad mojim narodom da obdelavam vinograd moj. Ali bojari, veće i savetnici moji nisu hteli da mi pomažu i namislili su da me upropaste; tada sam im oduzeo vinograd svoj i predao ga drugim radnicima. I to je opričnina. Zvani nisu došli na gozbu, i ja sam poslao na tržišta i na raskršća puteva i naredio da pozovu one koji se nađu. I to je opet opričnina. Sad vas pitam: šta je zaslužio gost koji je došao na gozbu, ali nije obukao svečano odelo? Kako kaže o njemu Sveto pismo: Vezavši mu ruke i noge, uzmite ga i bacite u večitu tamu, gde se čuje plač i škrgut zuba. Tako govoraše Ivan, i narod je slušao nemo ovu proizvoljnu primenu starozavetne priče, bez sažaljenja prema Vjazemskom, ali duboko potresen iznenadnim padom moćnog ljubimca. Niko od opričnika nije smeo ili nije hteo da progovori nijednu reč u odbranu Vjazemskog. Na svim licima ogledao se užas. Jedino Maljutine zverske oči nisu izražavale ništa sem gotovosti da odmah pristupi izvršenju carskih zapovesti; jedino je lice Basmanova izražavalo zlobnu radost, mada se i on trudio da je sakrije pod maskom ravnodušnosti. Vjazemski nije smatrao potrebnim da se pravda. On je 106

poznavao Ivana i stoga se odlučio da strpljivo podnese muke koje su ga čekale. I dalje se držao hrabro i dostojanstveno. - Vodite ga, reče car. Ja ću mu odrediti istu kaznu kao i onom hajduku koji se uvukao u moju ložnicu i sada čeka odmazdu. A vračara s kojim je bio u dogovoru pronaći i dovesti u Slobodu. Neka pri ispitivanju na mukama da nove iskaze... Velika je zloba gospodara zemaljskoga sveta, nastavi Ivan podigavši oči k nebu. Poput razjarenog lava, on ide oko mene gledajući da me proždre, i čak u mome savetu nalazi svoje usrdne sluge. Ali, ja se uzdam u milost Božju i s pomoću Njegovom neću dopustiti da izdaja još više uhvati korena u Rusiji. Ivan siđe s uzvišenja i uzjahavši konja krete natrag u dvorac, opkoljen gomilom opričnika koji ćutahu. Maljuta priđe Vjazemskom s užetom u rukama. - Ne zameri, kneže, reče on s osmehom, vezujući mu ruke na leđa, mi smo samo sluge. I odredivši Vjazemskom stražu, on ga odvede u tamnicu. Narod se poče razilaziti ćuteći, ili razgovarajući šapatom o svemu što se desilo, i uskoro opuste do maločas prepuni trg. 107

XIII AMAJLIJA BASMANOVA Vjazemskog uzoše na ispit, ali nikakve muke nisu ga mogle primorati da izgovori ma ijednu reč. S neobičnom snagom volje podnosio je on ćuteći nečovečno mrcvarenje kojim se Maljuta trudio da mu iznudi priznanje da je radio caru o glavi. Iz gordosti, prezira ili zato što mu je život omrznuo, on čak nije pokušao da oslabi klevetu Basmanova iskazom da je i njega samog našao kod vodenice. Po carevoj naredbi vodeničara su uhvatili i krišom doveli u Slobodu, ali se nije pristupilo njegovom ispitivanju, Basmanov je objašnjavao uspeh svoje dostave dejstvom tirliča, koji je stalno nosio uza se, i tim je više verovao u njegovu magijsku moć što Ivan nije pokazivao ni najmanju sumnju i, mada mu se kao i ranije podsmevao, ipak je bio prema njemu dosta ljubazan. Uništivši jednog od svojih suparnika, osetivši da se ponovo budi careva naklonost prema njemu, a ne znajući da je vodeničar već zatvoren u Slobodi, Basmanov postade još oholiji. Slušajući savet vračarev, on je otvoreno gledao cara u oči, slobodno se šalio s njim i drsko odgovarao na njegova peckanja. 108

Ivan Vasiljević je sve to strpljivo podnosio. Za vreme jednog od svojih uobičajenih putovanja, on je sa svojim najbližim ljubimcima, među kojima su bila oba Basmanova, odstojavši jutrenje u obližnjem manastiru, svratio igumanu u ćeliju i udostojio ga da primi od njega čast. Car je sedeo na klupi ispod ikona; njegovi ljubimci, osim Maljute, koji ga nije pratio, stajahu uza zidove, a iguman, klanjajući se duboko, donosaše na sto med, razna slatka, čanke s mlekom i sveža jaja. Car je bio u dobrom raspoloženju; uzimao je od svakog jela, blago se šalio i vodio pobožne razgovore. Prema Basmanovu je bio ljubazniji nego obično, i ovaj se još više uverio u neodoljivu moć tirliča. U to se iza ograde začu konjski topot. - Feđa, reče Ivan, vidi ko je to došao? Basmanov još nije ni stigao do vrata, kada se ona otvoriše i na pragu se pojavi Maljuta Skuratov. Izraz njegova lica bio je tajanstven; u njemu se ogledala zlobna radost. - Uđi, Lukijaniću, reče ljubazno car, kakve nam vesti nosiš? Maljuta prekorači prag i pošto je s carem izmenio pogled, poče se krstiti pred ikonama. - Otkuda ti? upita Ivai, kao da ga nikako nije očekivao. Ali Maljuta nije žurio s odgovorom. On mu se najpre pokloni, a potom priđe igumanovoj ruci. - Blagoslovi, oče! reče on, sagibajući se da ga poljubi u ruku, a, međutim, pogleda iskosa Fedora Basmanova, koga odjednom obuze zla slutnja. - Otkuda ti? ponovi Ivan, namignuvši neprimetno Skuratovu. - Iz tamnice, gospodaru: ispitivao sam vračara. - Pa, šta je? upita car i baci brz pogled na Basmanova. - Jednako nešto mrmlja, tako da je teško razumeti. Samo jedno smo shvatili, kad mu stadosmo lomiti zglobove: „Nije”, veli, „samo Vjazemski k meni dolazio; dolazio je i Fedor Aleksijević Basmanov, i uze, veli, travu od mene i nosi je sada o vratu.” 109

I Maljuta ponovo pogleda iskosa Basmanova. Basmanov se promeni u licu. Nestade sve njegove bestidnosti. - Gospodaru, reče on, još čineći veliki napor da bi izgledao miran, on me kleveta svakako zato što sam ga izdao tvojoj carskoj milosti. - A kad mu počesmo žeći tabane, priznao je da je ta trava bila potrebna Basmanovu da naudi gospodarevu zdravlju. Ivan pogleda Basmanova tako prodorno, da ovaj zadrhta pod tim pogledom. - Baćuška, care! Zašto da slušaš šta priča vodeničar! Kad bih ja imao s njim posla, zar bih ga izdao? - Dobro, videćemo. Raskopčaj svoj kaftan; da vidimo šta imaš o vratu? - A šta bih mogao imati, sem krsta i ikonica, gospodaru? izusti Basmanov glasom u kome već nije bilo pouzdanja. - Raskopčaj kaftan! ponovi Ivan Vasiljević. Basmanov grčevitim pokretom otkopča gornja dugmeta svog odela. - Izvoli, reče on pružajući Ivanu lančić s ikonicama. Ali car, sem lančića, primeti i svilen gajtan o njegovu vratu. - A šta je ovo? upita on i sam otkopča skupoceno dugme na okovratniku Basmanova i izvuče ispod košulje gajtan sa amajlijom. - Ovo? promuca Basmanov, očajnički skupljajući poslednju snagu, to je gospodaru... materinski blagoslov. - Da vidimo taj blagoslov. I car predade amajliju Grjaznom. Na, raseci je, Vasja. Grjazni raseče nožem kesicu, razvi krpicu koja je bila u njoj i istrese nešto na sto. - Dakle, šta je ovo? upita car i svi se radoznalo nagnuše nad stolom i videše neko korenje promešano sa žabljim kostima. Iguman se prekrsti. - Ovim te je mati blagoslovila? upita podsmešljivo Ivan Vasiljević. Basmanov pade na kolena. 110

- Smiluj se, gospodaru, sluzi svojem! povika on u strahu. Kad sam primetio da si prema meni ohladnio, srce mi se kidalo, i da bih ponovo zadobio tvoju ljubav, zatražio sam od vodeničara ovo korenje. To je tirlič, gospodaru! Dao mi ga je mlinar da bi sluga tvoj opet stekao tvoju naklonost, a Bog vidi da ništa rđavo nisam nameravao. - A žablje kosti? upita Ivan uživajući u očajanju Basmanova, čija mu bezočnost već odavno beše dosadila. - Za kosti nisam ništa znao, gospodaru, tako mi Boga, ništa nisam znao! Ivan Vasiljević se obrati Maljuti. - Ti veliš, reče on, da vračar optužuje Feđku da je on dolazio k njemu kako bi meni naškodio. - Jeste, gospodaru! I Maljuta iskrivi usta, radujući se nevolji svoga davnašnjeg neprijatelja. - Dakle, Feđuša, nastavi car smešeći se, treba da te suočimo s vračarom. Njega su već ispitali, sad i ti okusi šta su muke, inače će reći da car samo narod baci na muke, a svoje opričnike štedi. Basmanov se baci caru pred noge. - Sunašce moje svetlo! povika on uhvativši cara za skute, svetlosti moja, gospodaru, nemoj me pogubiti, sunašce moje, meseče moj, sokoliću dragi! Seti se kako sam ti verno služio i činio sve što si hteo. Ivan okrete glavu. Basmanov se u očajanju okrenu svom ocu. - Oče! zavapi on, izmoli od gospodara da pokloni život svome sluzi! Neka mi oblače ne samo sarafan, već neka mi metnu i ludačku kapu. Služiću njegovoj carskoj milosti makar i kao dvorska budala. Ali Aleksiju Basmanovu bili su podjednako strani i roditeljsko osećanje i sažaljenje. On se bojao da će zbog saučešća prema sinu navući na se carevu nemilost. - Natrag, viknu on odgurnuvši Fedora, natrag, grešniče! Ko o gospodarevu zlu radi, taj mi nije sin! Idi kuda te šalje njegova carska milost! 111

- Sveti oče! zajeca Basmanov, vukući se na kolenima od svoga oca do igumana, sveti oče, moli gospodara za mene! Ali iguman stajaše sav van sebe, oborivši oči u zemlju i dršćući celim telom. - Ostavi oca igumana, reče Ivan hladno. Ako bude potrebno, on će ti već kasnije odslužiti parastos. Basmanov pogleda unaokolo molećivim pogledom, ali je video samo neprijateljska ili preplašena lica. Tada u njegovoj duši nasta preokret. Bilo mu je jasno da ne može izbeći mučenja, koja su po svojoj svireposti bila ravna smrtnoj kazni, a obično se njome i završavala; shvati da nema više šta da izgubi, i s tim uverenjem vrati mu se njegova ranija odlučnost. On ustade, ispravi se i stavivši ruku za pojas, sa bestidnim osmehom pogleda Ivana. - Svetli care! reče on drsko, mahnuvši glavom da bi doveo u red svoju razbarušenu kudravu kosu, svetli care! Idemo po tvojoj zapovesti na muke i smrt. Dopusti da ti kažem poslednje hvala za svu tvoju ljubav. Ništa ja nisam nameravao protiv tebe, a naš greh je zajednički! Kad me povedu na gubilište, ja ću sve reći pred narodom! A ti, oče igumane, slušaj sad moju ispovest. Opričnici, i sam Aleksije Basmanov, ne dadoše mu da nastavi; odvukoše ga iz ćelije u dvorište, a Maljuta ga posadi vezanog na konja i istog časa odvede u Slobodu. - Sad vidiš, oče, reče Ivan igumanu, koliko je oko mene i javnih i tajnih neprijatelja. Moli se Bogu za mene, nedostojnoga, da kruniše uspehom moja dela i da pomogne meni, mnogogrešnom, da iščupam izdaju s korenom. Car ustade i prekrstivši se pred ikonama priđe igumanu da ga blagoslovi. Iguman i sva bratija sa strahom ispratiše cara do izlaza, gde su čekali konjušari držeći bogato opremljene konje; i kad se car i njegovi pratioci izgubiše u oblacima prašine i presta da se čuje bat konjskih potkova, kaluđeri su još dugo stajali oborenih očiju, ne smejući podići glavu. 112

XIV ODELO DVORSKE BUDALE Tog istog jutra Morozovu, koji je po carevoj naredbi ostao u Slobodi, došla su dva stolnika da ga pozovu za carsku trpezu. Kad Družina Andrejević dođe u dvorac, odaje su već bile pune opričnika, stolovi postavljeni, a sluge u bogatom odelu donosile su zakusku. Pogledavši oko sebe, bojar vide da su tu, osim njega, sve sami opričnici, i pomisli da mu car ukazuje naročitu počast. U dvorcu zazvoniše zvona, zatrubiše trube, i Ivan Vasiljević raspoložen i ljubazna lica uće u dvoranu u pratnji čudovskog arhimandrita Levkija, Vasilija Grjaznog, Aleksija Basmanova i Maljute Skuratova. Pošto se gosti njemu, a i on njima, po običaju pokloniše, sede car na svoje mesto i svi ostali posedaše za sto po starešinstvu. Ostade samo jedno prazno mesto, iza onog koje je zauzeo Godunov. - Sedi, bojaru Družino, reče car blagonaklono pokazujući mu nezauzeto mesto. Morozov se zacrvene. - Gospodaru, odgovori on, kako je Morozov svog života činio, tako će i do smrti činiti. Suviše sam star da se navikavam na 113

nove običaje. Ma opet izgubio tvoju naklonost, makar me oterao sa svojih očiju, ja neću sesti iza Godunova. Svi se zaprepašćeno zgledaše. Ali car kao da je očekivao takav odgovor. Izraz njegova lica beše miran. - Borise, reče on Godunovu, biće tome dve godine kako sam ti za isti ovakav odgovor predao na milost i nemilost bojara Družinu. Ali, vidim, došlo je vreme da ja menjam svoje navike. Nećemo više mi bojarima, već oni nama zapovedati. Možda više ni u svojoj kućici nisam gospodar. Ostaje mi, ubogom, samo da pokupim svoje tralje i da bežim sa svojom čeljadi što dalje odavde. Oteraće oni mene, sirota beskućnika, odavde, kao što su me iz Moskve oterali. - Gospodaru, reče smerno Godunov s namerom da pomogne Morozovu, nije naše već tvoje da određuješ zasluge i starešinstvo. Stari se ljudi čvrsto drže starih običaja, zato se nemoj ljutiti na bojara što on vodi računa o prvenstvu. Ako dopustiš, gospodaru, ja ću sesti iza Morozova; za tvojim stolom sva su mesta časna. On učini pokret kao da će ustati, ali ga Ivan zadrža pogledom. - Bojar je zaista ostario! reče on hladnokrvno, i njegova uzdržljivost prema očiglednoj neposlušnosti ispuni prisutne očekivanjem. Svi su osećali da se sprema nešto neobično, ali nije se moglo predvideti kako će se ispoljiti careva srdžba, čije se približavanje moglo naslutiti samo po lakim trzajima lica, koji su podsećali na sevanje dalekih munja. Svima se steglo srce, kao kad se približuje oluja. - Da, nastavi mirno Ivan, bojar je zaista star, ali pamet mu je mlada, nije prema godinama. Vrlo voli šalu. I ja volim da se smejem, i kad sam slobodan od poslova i molitve, ja ne bežim od šale. Ali otkako mi je umro budala Noktev, nema ko da me razonodi. Družini se, kako vidim, ovaj zanat sviđa; a ja sam obećao da ga neće mimoići moja milost, zato mu dajem zvanje moje prve budale. Donesite ovamo kaftan i obucite ga bojaru. Trazaji na carevu licu učestaše, ali glas osta miran kao i pre. Morozov je stajao kao gromom pogođen. Njegovo crveno lice 114

preblede, krv pojuri k srcu, oči sevnuše, obrve najpre zadrhtaše, a zatim se nabraše tako da je čak i pored Ivana Vasiljevića izgledao strašan. Još nije verovao svojim ušima; sumnjao je da će car javno obeščastiti njega, Morozova, gordog bojara, čije su zasluge i staro junaštvo bili odavno svima poznati. Stajao je ćuteći, uperivši nepomičan, upitan pogled u Ivana, kao da je očekivao da će se predomisliti i povući svoju reč. Ali Vasilije Grjazni, na carev mig, diže se iza stola i priđe Družini Andrejeviću noseći u rukama šaren kaftan, pola zlatotkan, pola od grubog seljačkog sukna, sa mnogim zakrpama, praporcima i zvončićima. - Oblači, bojaru, reče Grjazni, veliki gospodar daruje ti ovaj kaftan s leđa svoje pokojne budale Nokteva. - Dalje! uzviknu Morozov odgurnuvši Grjaznog, ne dotiči se, prokletniče, bojara Morozova, čijim su precima tvoji preci bili sluge i čuvari pasa. I okrećući se Ivanu, on progovori glasom koji je drhtao od negodovanja: - Gospodaru, uzmi natrag svoju reč! Daj me pogubiti! Ti si gospodar nad mojim životom, ali mojom časti niko ne može gospodariti. Ivan Vasiljević pogleda opričnike. - Zar nisam kazao da Družina voli šalu? Čuli ste? Ja ne smem da mu darujem kaftan! - Gospodaru, produži Morozov, zaklinjem te imenom Božjim, uzmi svoju reč natrag! Ti se nisi još ni rodio kad me je tvoj pokojni otac odlikovao! Kad sam zajedno s Habarom Simskim potukao Čuvaše i Čeremise na reci Svijagi; kada sam s knezom Odojevskim i Mstislavskim odbio od Oke krimskog carevića i spasao Moskvu od tatarske navale. Zadobio sam mnoge rane, prolio mnogo krvi služeći tvom ocu i tebi, gospodaru. Nisam štedeo svoj život ni na bojnom polju ni u bojarskom veću, ustajao sam dok si bio maloletan protiv Šujskih i Bjeljskih, braneći tebe i tvoju majku. Čuvao sam jedino svoju čast i nikad u životu nikom nisam dopuštao da je okalja. Zar ćeš ti sad 115

osramotiti moje sede vlasi? Zar ćeš izvrći ruglu slugu svoga oca? Naredi da me kazne smrću, gospodaru, naredi da me vode na gubilište, i ja ću rado poći na muke kao što sam nekad išao u borbe. Svi su ćutali, potreseni snažnim govorom Morozova, ali usred opšte tišine začu se glas Ivanov: - Dosta brbljanja! reče on svirepo, prešavši od podsmevanja u otvorenu jarost, tvoje glupe reči, starče, pokazale su da ćeš biti dobra budala. Navuci ludački kaftan. A vi, nastavi car okrenuvši se okupljenim opričnicima, pomozite mu, navikao je da ga služe. Da se Morozov pokorio ili da se bacio caru pred noge, da ga je poniznr molio da mu oprosti, možda bi Ivan Vasiljević popustio. Ali Morozov je izgledao suviše gord, a glas mu beše suviše odlučan; u samoj njegovoj molbi ogledala se nesalomljivost volje, a to Ivan nije mogao podneti. Prema svim snažnijim ličnostima osećao je neodoljivu mržnju, i jedan od uzroka što se njegovo srce nesvesno odvratilo od Vjazemskog bila je, poznata mu, velika samostalnost kneževa. U tren oka opričnici zderaše s Morozova odelo i navukoše na njega kaftan s praporcima. Kad ču poslednje reči Ivanove, Morozov se nije više protivio. Pustio je da ga obuku i ćuteći gledao kako opričnici nameštaju na njemu budalino ruho. Njegove misli behu utonule u dubinu srca; on se povukao u sebe. - A kapu ste zaboravili? reče Grjazni, natičući Morozovu na glavu šarenu šiljastu kapu. Odstupivši natrag, on mu se pokloni do zemlje. - Družino Andrejeviću, reče on, čestitamo ti i pozdravljamo te na novom položaju. Uveseljavaj nas, kao što nas je pokojni Noktev uveseljavao. Morozov podiže glavu i pređe okom po čitavom skupu. - Dobro, reče on glasno i odlučno, primam novu carsku milost. Bojaru Morozovu nije priličilo da sedi pored Godunova, ali carskoj budali pristoji se biti za carskim stolom s Grjaznim i Basmanovom. Pomaknite se, robovi! Dajte mesta novoj budali! 116

Napravite put carskom šaljivcu i čujte svi kako će on veseliti Ivana Vasiljevića. Morozov učini zapovednički pokret i opričnici se i nehotice skloniše. Zveckajući praporcima, bojar priđe carevu stolu i spusti se na klupu spram Ivana sa toliko dostojanstva, kao da je na njemu umesto budalinog odela bila carska odora. - Pa, kako želiš da te veselim, gospodaru? reče on naslonivši svoje laktove na sto i gledajući pravo u oči Ivanu Vasiljeviću. Postao si vešt u smišljanju zabava, ništa te više ne može iznenaditi. Kakvih sve šala nije bilo u Rusiji otkako si ti zavladao! Šalio si se još kao dete, gazeći narod konjem na ulicama; zabavljao si se kad si naredio slugama da zakolju u lovu kneza Šujskog; veselio si se kad su došli izaslanici grada Pskova da se žale na tvog namesnika, a ti si naredio da im se vrelom smolom osmude brade. Opričnici htedoše da skoče sa svojih mesta i navale na Morozova, ali ih car zadrža pogledom. - Ali, nastavi Morozov, to su sve bile tek detinjarije, koje su ti uskoro dosadile. Počeo si ugledne ljude nagoniti da idu u manastir, da bi se sramno zabavljao s njihovim ženama i kćerima. I to ti je dosadilo. Onda si počeo hvatati svoje najbolje sluge i stavljati ih na muke. Ovo je već bilo zabavnije, ali ne za dugo. Ali, nije se moglo uvek rugati samo narodu i bojarima. Daj da oskrnavimo i Hristovu crkvu. Onda si pokupio razne probisvete po krčmama, najgori ološ, navukao im monaške rize i sam se napravio kaluđerom, i počeli ste danju klati ljude, a noću čitati molitve. Ti sam, poprskan krvlju, pojao si i zvonio i samo što nisi služio liturgiju. Ta zabava ispala je najzanimljivija; takvu, sem tebe, niko ne bi izmislio! Šta još da ti kažem, gospodaru? Čime još da te razonodim? Možda još ovo da ti kažem: dok ti sa svojim opričnicima igraš pod maskama, zvoniš na jutrenje i opijaš se ljudskom krvlju, dotle se sprema da na te sa zapada udari Žigmunt; navaliće sa severa Nemci i Finci, a sa juga i istoka dići će se han. Sručiće se tatarska horda na Moskvu, ali neće biti vojvoda da brane 117

svetinje Božje. Zaplamtiće opet crkve sa moštima svetitelja, nastaće opet doba Batuhana. A ti, care sve ruske zemlje, ropski ćeš se klanjati hanu i klečeći celivati uzengiju! Morozov zaćuta. Niko ga nije prekidao u reči; svima je zastao dah. Car je slušao nagnuvši se prema bojaru, bled, zažarenih očiju, s penom na ustima. Grčevito je stezao naslon svoje stolice i činilo se kao da se boji da propusti i jednu reč Morozova, i svaka mu se urezivala u pamćenje, da bi za svaku platio naročitom mukom. Svi opričnici behu bledi; niko se nije usuđivao da pogleda cara. Godunov je oborio oči, ne smejući da diše da ne bi privukao na sebe pažnju. Čak se i Maljuta osećao nelagodno. Najednom Grjazni poteže nož, pritrča Ivanu i pokazujući na Morozova, reče: - Dozvoli, gospodaru, da mu zapušim usta. - Nemoj, izgovori car skoro šapatom, gušeći se od uzbuđenja, pusti njegovu milost da kaže sve do kraja. Morozov je ponosito pogledao oko sebe. - Hoćeš li još šala, gospodaru! Izvoli, ja ću te zabavljati!... Od tvojih vernih slugu ostao ti je samo jedan, od stare bojarske loze; odlagao si da ga pogubiš, bilo zato što si se plašio Božjeg gneva, bilo zato što još nisi izmislio dostojnu kaznu za njega. Živeo je on daleko od tebe, u nemilosti, i ti si mogao zaboraviti na njega, ali ti ne zaboravljaš nikoga. Poslao si mu onog prokletagika Vjazemskog da mu zapali kuću i odvede ženu. A kad je došao k tebi da traži pravdu, ti si im radi svoje zabave odredio megdan, jer si očekivao da će Vjazemski ubiti tvog starog slugu. Ali Bog nije dao da on propadne, već pokaza da je pravda na njegovoj strani. A šta si tada učinio, gospodaru? Tada, nastavi Morozov, i glas mu zadrhta, a praporci na odelu zazvečaše, tada ti se učini da tvoj sluga nije dovoljno ponižen, i ti odluči da mu naneseš još nečuvenu i neviđenu sramotu. Tada, uzviknu Morozov, odgurnuvši sto i dižući se, tada si, gospodaru, navukao bojaru Morozovu ludino odelo i naredio 118

njemu, spasiocu Tule i Moskve, da te zabavlja zajedno s tvojim gadnim ulizicama. Strašno je izgledao stari vojvoda između zanemelih opričnika. Značaj njegova ludačkog odela potpuno se izgubio. Ispod gustih obrva sevahu munje. Bela brada spuštala mu se na grudi koje su nekada podnele mnogo neprijateljskih udaraca, a sada su bile pokriveie šarenim zakrpama; u njegovom negodujućem pogledu bilo je toliko dostojanstva i plemenitosti, da je prema njemu Ivan Vasiljević izgledao sićušan. - Gospodaru, nastavi Morozov podignutim glasom, evo pred tobom tvoje nove budale! Čuj njenu poslednju šalu! Dok si živ, usta ruskog naroda zapečaćena su strahom, ali će minuti tvoja zverska vladavina i na zemlji će ostati samo spomen na sve što si počinio, i tvoje ime koje će prelaziti s kolena na koleno biće prokleto do strašnog suda Božjeg. I tada će stotine i hiljade onih koje si pobio, bezbroj ljudi i žena, dece i staraca, svi koje si pogubio i mučio, svi će stati pred Gospoda vapijući protiv tebe, svoga mučitelja. Tog strašnog dana izići ću i ja pred Večitog Sudiju, izići ću u ovom istom odelu i tražiću natrag moju čast, što si mi oduzeo na zemlji. Ali pored tebe onda neće biti tvojih slugu, da zatvore usta onima koji vapiju, i čuće ih Sudija, i ti ćeš biti bačen u oganj večni, pripravljen za đavola i njegove opake sluge. Morozov ućuta, i bacivši prezriv pogled na carske ljubimce, okrenu im leđa i lagano se udalji. Niko ni da pomisli da ga zadrži. On dostojanstveno prođe izmeću stolova, i tek kad prestade zvonjenje njegovih praporaca, opričnici dođoše k sebi od zapanjenosti; a Maljuta, ustavši iza stola, reče Ivanu Vasiljeviću: - Zapovedaš li da ga odmah ubijemo ili da ga zasad bacamo u tamnicu? - U tamnicu, izgovori Ivan teško dišući. Čuvajte ga! Hranite ga! Ne mučite ga da ne crkne pre vremena! Ti mi svojom glavom odgovaraš za njega! Te večeri je car imao naročiti dogovor s Maljutom. Količevi, već odavno zatvoreni u tamnici, ispitivani od 119

Maljute, delimično su priznali izdaju kojom su ih bedili, a, s druge strane, po mišljenju Ivanovu, dovoljno su dokazivali njihovu krivicu iskazi njihovih prijatelja i slugu, koji su ih teretili ne mogavši izdržati mučenja. Mnoga druga lica bila su umešana u ovu stvar. Uhvaćeni po carevoj naredbi i svirepo mučeni, neki u Moskvi, neki u Slobodi, oni su redom odavali druge, tako da je broj mučenih rastao svakog dana i najzad dostigao tri stotine. Računajući s mišljenjem stranih država, Ivan odluči da sačeka dok iz Moskve odu litavski poslanici, pa da se istog dana izvrši kazna nad svim osuđenicima; a da bi utisak njen bio što jači i da bi se buntovnici za svagda uplašili, kazna se imala izvršiti u Moskvi pred celim narodom. Car je odredio da se tog istog dana pogube i Vjazemski i Basmanov. Vodeničar je bio osuđen da bude spaljen na lomači, kao čarobnjak, a Koršunu, koji se usudio da uđe u carsku ložnicu i koga su sve dosad čuvali za ovu svečanu priliku, Ivan je spremao izuzetne muke, kakvih još nije bilo. Isti udes očekivao je i Morozova. O pojedinostima ove opšte velike kazne car se dogovarao do kasno u noć, i već su drugi petlovi pevali kada je otpustio Maljutu i povukao se na molitvu. 120

XV IZVRŠENJE KAZNE Po odlasku litavskih poslanika, uoči dana određenog za svečano pogubljenje, stanovnici Moskve s užasom su posmatrali pripreme. Na velikom trgu usred Kitaj-grada bila su podignuta mnoga vešala. Između njih bilo je nekoliko uzvišenja s panjevima. Malo dalje, visio je na direku gvozden kotao. S druge strane, kraj uzvišenja, dizao se stub s lancima, a ispod njega radnici su spremali lomaču. Pored vešala videle su se razne nepoznate sprave, koje su izazivale u gomili nagađanja od kojih je srce unapred strepilo. Malo po malo, svi koji su došli na trg da pazare raziđoše se u strahu. Opustio je ne samo trg, nego i obližnje ulice. Stanovnici su se zatvorili po kućama i šapatom govorili o budućem događaju. Glas o strašnim pripremama raširio se po celoj Moskvi, i svuda je zavladala mrtva tišina. Radnje su se zatvorile, niko nije izlazio na ulicu, samo su s vremena na vreme jurili po njima carski glasnici sa Arbata, gde beše odseo Ivan u svom omiljenom dvoru. U Kitaj-gradu se nije čulo ništa sem udaranja radničkih sekira i govora opričnika koji su nadgledali radove. 121

Kada se spustila noć, utišali su se i ti zvuci, i mesec, izašavši iza zupčastih zidova Kitaj-grada, osvetlio je opusteli trg, sav načičkan kočevima i vešalima, Nigde ni jednog osvetljenog prozora; svi kapci su bili zatvoreni, samo gde-gde su mutno svetlila kandila pred ikonama na spoljnim crkvenim zidovima. Ali niko te noći nije spavao, svi su se molili očekujući svanuće. Najzad osvanu kobni dan. U vazduhu se čulo jače graktanje vrana i čavki, koje, naslutivši prolivanje krvi, sletahu sa svih strana na Kitaj-grad; njihova jata su kružila nad trgom i u crnim redovima popadoše na crkvene krstove, slemena kuća i na sama vešala. Tišinu prekidoše zvuci bubnja i talambasa, koji su dopirali izdaleka; postepeno su postajali sve jasniji. Pojavi se gomila opričnika na konjima, svrstanih po pet u jedan red. Napred su jahali bubnjari da bi rasterali narod i napravili put caru, ali su uzalud udarali u svoje bubnjeve: nigde nije bilo ni žive duše. Za opričnicima je jahao sam car Ivan Vasiljević, u svečanoj opremi sa tobolcem o sedlu i s pozlaćenim lukom o ramenu. Njegov kalpak beše ukrašen likovima Spasitelja, Bogorodice, Jovana Preteče i drugih svetaca. Pokrovac njegova konja blistao se od dragog kamena, a o vratu njegova vranca umesto kićanke visila je pseća glava. Pored cara jahao je carević Ivan, a iza njih, po tri u redu, grupa najbližih dvorana. Za njima je stupalo više od trista ljudi osuđenih na smrt. Okovani lancima, iznureni mučenjem, oni su s mukom pokretali noge pod pretnjama i udarcima opričnika koji su ih terali. Povorku je završavao veliki odred konjice. Kad je povorka ušla u Kitaj-grad i vojnici se, sjahavši s konja, rasporedili pored vešala, Ivan ostade na konju, pogleda naokolo i s čuđenjem opazi da na trgu nema nikoga. - Doterajte narod! reče on opričnicima. Neka se niko ne plaši! Recite žiteljima moskovskim da car kažnjava svoje zlotvore, a vernim daruje milost. Uskoro se svet poče skupljati na trgu, prozori se otvoriše i na njima se pojaviše bleda, uplašena lica. 122

Dotle je vatra, naložena pod kotlom, počela buktati, a na uzvišenja se popeše dželati. Car zapovedi da iz gomile osuđenika izvedu nekolicinu s manjim krivicama. - Ljudi! reče im on glasno i razgovetno, da bi ga svi na trgu mogli čuti, kao prijatelji i saučesnici izdajnika zaslužili ste istu kaznu kao i oni; ali ja u dobroti svog srca, brinući se o spasenju vaših duša, opraštam vam i poklanjam vam život da biste pokajanjem iskupili svoje grehe i molili se za mene, nedostojnoga. Na gotovo neprimetni znak carev, pomilovane odvedoše na stranu. - Moskovljani! reče tada Ivan, videćete danas mučenja i pogubljenja, ali ja kažnjavam zločince koji su hteli izdati državu. Sa suzama predajem njihova telesa mukama, jer ja sam sudija postavljen od Gospoda da sudim ovom narodu. I nema pristrasnosti u mome sudu, jer slično Avramu, koji je podigao nož na sina svoga, i ja prinosim na žrtvu svoje ljubimce. Tada, između ostalih osuđenika, izvedoše bojara Družinu Andrejevića Morozova. U prvom nastupu gneva Ivan ga beše osudio na najstrašnije muke; ali, po svojoj promenljivoj ćudi, a možda i zbog opšte ljubavi Moskovljana prema starom bojaru, on je uoči kazne promenio svoju odluku i osudio ga na manje svirepu smrt. Činovnik carskog veća, stojeći pored uzvišenja, razvi dugačku hartiju i glasno pročita: - Bivši bojaru Družino! Ti si hteo da stvoriš smutnju u državi, da dozoveš krimskog hana i litavskog kralja Žigmunta i da navučeš mnoga zla i bede na Rusiju. I još si se drznuo da ružnim, uvredljivim rečima napadaš samoga gospodara, cara i velikog kneza sve Rusije, a njegove verne sluge da podbadaš na nepokornost. Zaslužio si kaznu goru od smrti; ali veliki gospodar, uzimajući u obzir ranije tvoje zasluge, po milosrđu svoga srca zapovedi da, izuzetno i bez naročitog mučenja, budeš kažnjen brzom smrću - da ti se odseče glava, a tvoje imanje da se ne oduzima u korist države. 123

Morozov, koji se već bio popeo na uzvišenje, prekrsti se. - Osećam se nevin pred Bogom i carem, reče on mirno. Predajem dušu svoju Gospodu; a gospodara molim za jednu milost; ostatak moga imanja da se razdeli na tri jednaka dela: jedan deo crkvi i za spomen moje duše; drugi sirotinji, a treći mojim vernim slugama i čeljadi, a kmetovima i robovima dajem slobodu. Opraštam svojoj ženi i dopuštam da se uda za koga hoće. S ovim rečima, Morozov još jednom se prekrsti i spusti glavu na panj. Začu se mukli udarac - glava Družine Andrejevića otkotrlja se, a plemenita njegova krv pljusnu na daske gubilišta. Za njim opričnici, na veliko iznenađenje naroda, izvedoše čuvara carskog oružja kneza Vjazemskog, peharnika Fedora Basmanova i njegova oca Aleksija, koga je Fedor osumnjičio na ispitu. - Moskovljani! reče Ivan pokazujući osuđenike, evo, vidite moje i vaše zlotvore! Zaboravivši zakletvu, oni su vas kinjili u ime moje i ne bojeći se suda Božjeg pljačkali su vas i upropašćivali narod, za čije sam ih branioce postavio. I sada će primiti zasluženu odmazdu za svoja dela! Vjazemski i oba Basmanova, zato što su zloupotrebili carsko poverenje, bili su osuđeni na žestoke muke. Pisar im pročita optužbu da su nameravali uništiti cara mađijama da su bili u vezi s neprijateljima zemlje i da su zlostavljali narod u carevo ime. Kad su dželati dovukli Fedora Basmanova na gubilište, on se okrenu gomili i viknu gromko: - Narode pravoslavni! Hoću pred smrt da se pokajem za svoje grehe! Hoću da ceo narod čuje moju ispovest! Slušajte, pravoslavni... Ali Maljuta, koji je stajao iza njega, ne dade mu da produži. Veštim udarcem sablje odseče mu glavu u istom trenutku kad se on spremao da počne svoju ispovest. Njegov okrvavljeni trup pade na daske, a glava se otkotrlja, zveckajući minđušama, pod noge carskom konju, koji odskoči 124

gledajući je unezvereno. Poslednja bestidnost spasla ga je od mučenja koja su ga očekivala. Njegov otac Aleksije i knez Vjazemski nisu bili te sreće. Zajedno sa hajdukom Koršunom njih su doveli na gubilište, gde su ih čekale strašne sprave. U isto vreme, starog vodeničara povukoše na lomaču i vezaše za stub. Izmučen ispitivanjem, Vjazemski se nije mogao držati na nogama i njega su podržavali dželati. Zverao je divlje na sve strane. U njegovim očima nije bilo ni straha ni kajanja. Kad je video za stub vezanog vodeničara, i kako se već oko njega dižu pramenovi dima, knez se seti njegovih poslednjih reči kada je starac, omađijavši njegovu sablju, gledao u vedro s vodom. Setio se knez i svoga viđenja kod mlina, kad se noću po mesečini, gledajući pod točak, trudio da prozre svoju budućnost, ali je video samo da se voda zacrvenela kao krv i kako se kreću zupčaste testere i kako se sklapaju i rasklapaju gvozdena klešta. Mlinar nije opazio Vjazemskog. Povučen u samog sebe, mrmljao je sebi nešto pod nos i kao sulud poigravao na lomači, tresući lancima: - Šikalu! Likalu! govoraše on: Doletele vrane na bogatu gozbu! Okrenulo se kolo, okrenulo! Što je bilo visoko, sad je nisko! Šagadam! Digni se, vetre, od vodenice, naleti na moje dušmane! Kula! Kula! Rasturi lomaču, ugasi vatru! I zaista, kao pokoravajući se čarolijama, vetar se podiže na trgu, ali umesto da ugasi lomaču, on još većma raspiri vatru, i plamen, probivši kroz suva drva, obavi sasvim mlinara i sakri ga od gledalaca. - Šagadam! Kula! Kula! čulo se još iza oblaka dima, ali se glas izgubi u pucketanju rasplamtele lomače. Koršunova spoljašnost nije se skoro nimalo promenila od mrcvarenja, ni od dugog čamljenja u tamnici. Njegova snažna priroda odolela je prethodnom ispitivanju na mukama, samo mu se izraz lica promenio. Ono je postalo blaže, a oči su gledale mirnije. Od one noći kad je bio uhvaćen u carskoj ložnici i bačen u 125

tamnicu, prestade ga mučiti griža savesti. On je odmah shvatio kaznu koja ga je očekivala kao iskupljenje nekada učinjenih zločina, i ležeći na truloj slami, prvi put je posle dugo vremena spokojno zaspao. Pisar pročita pred narodom Koršunovu krivicu i kaznu koja mu je bila određena. Popevši se na gubilište, Koršun se prekrsti prema crkvenim tornjevima, kleče i četiri puta uzastopce udari čelom o zemlju, na sve četiri strane trga. - Oprosti, pravoslavni narode! reče on, oprosti mi moje grehe: razbojništvo, pljačku, ubistva. Oprosti za sve što sam ti zgrešio. Zaslužio sam smrtne muke, oprosti mi krivice moje, narode pravoslavni! I okrenuvši se celatima, on sam provuče ruke kroz za njih pripremljene petlje. - Vežite! reče on, mahnuvši sedom kudravom glavom i ne reče više ni reči. Tada na znak carev pisar se obrati ostalim osuđenicima i pročita im da su optuženi zbog zavere protiv gospodara, namere da predaju gradove Novgorod i Pskov litavskom kralju i za zajedničke veze s turskim sultanom. Već su se spremali da ih vode - jedne na vešala, druge u kotlove s vrelom smolom, treće na sprave za mučenje. Narod se počeo glasno moliti. - Gospode, Gospode! čulo se na trgu, smiluj im se, Gospode! Primi njihove duše. - Molite se za nas, pravednici! vikali su neki iz gomile. Setite se nas kad uđete u carstvo Božje. Da zagluše ove reči, opričnici počeše glasno vikati: - Hojda! Hojda! Neka propadnu carevi neprijatelji! Ali u isti čas svetina se zatalasa, sve se glave okrenuše na jednu stranu i začuše se uzvici: - Ide blaženi! Gledajte, narode gledajte, ide blaženi! U dnu trga pojavi se čovek četrdesetih godina, retke brade, bled, bosonog, samo u dugačkoj gruboj košulji. Lice mu beše neobično krotko, a na usnama je lebdeo čudan, detinjski 126

dobrodušan osmeh. Pojava ovog čoveka meću ovolikim licima koja su izražavala užas, strah ili zverstvo, neobično je odudarala i snažno delovala na sve. Na trgu se sve stiša, kazne se prekidoše. Svi su znali blaženog, ali još niko nije video na njegovu licu takav izraz kao sad. Preko običaja, njegova su usta, mada se smešio, grčevito podrhtavala, kao da se s krotkošću u njemu borilo drugo, njemu strano osećanje. Pognuvši se, zvečeći lancima i mnogobrojnim gvozdenim krstovima, blaženi se probijao kroz gomilu, koja mu se sklanjala, i išao pravo prema Ivanu. - Ivaška! Ivaška! vikao je on još izdaleka, premećući svoje drvene brojanice i neprestano se smešeći, Ivaška, a mene si zaboravio! Kad ga opazi, Ivan je hteo okrenuti konja i skloniti se ustranu, ali jurodivi već stajaše pored njega. - Pogledaj blaženog, reče on hvatajući za uzdu careva konja, što ne narediš da se i blaženi pogubi? Po čemu je Vasja gori od ostalih? - Bog s tobom! reče car, vadeći pregršt zlatnika iz šarene kese koja mu je na zlatnom lancu visila o pojasu, evo ti, Vasja, idi, moli se za mene. Blaženi pruži obe ruke, ali ih odmah trže, i novac se prosu na zemlju. - Jao, jao! Žeže! povika on duvajući u prste i mašući rukama. Zašto si novac usijao na vatri? Zašto si ga na paklenoj vatri usijao? - Odlazi, Vasja! ponovi nestrpljivo Ivan. Ostavi nas, tebi nije ovde mesto! - Ne, ne! Moje je mesto ovde, s mučenicima! Daj i meni mučenički venac! Što mene zaobilaziš? Zašto me vređaš? Daj i meni mučenički venac kakav drugima daješ! - Odlazi, odlazi! viknu Ivan, počevši da se ljuti. - Neću! reče odlučno jurodivi uhvativši se za konjsku opremu, ali se najednom glasno nasmeja i stade prstom pokazivati na Ivana. Gledajte, gledajte! progovori on, šta ti je to na čelu? Šta 127

128

ti je to, Ivaška? Imaš na čelu jareće rogove! I glava ti je postala pasja. Ivanove oči sevnuše. - Vuci se, maloumniče! viknu on i istrgnuvši koplje iz ruke najbližeg opričnika Zamahnu njime na jurodivnog. Uzvici negodovanja začuše se u svetini. - Ne diraj ga! čulo se iz gomile, ne diraj blaženog! Našim glavama možeš raspolagati, a blaženog ne diraj. Ali se jurodivi jednako osmehivao, upola detinjski, upola bezumno. - Probodi me, care Saule! govoraše on razmaknuvši krstove koji su mu visili na grudima, ubodi ovamo, u samo srce! Po čemu sam gori od onih pravednika? Pošalji i mene u carstvo nebesko! Ili nam zavidiš što nećeš biti tamo sa nama, care Irode, care pakla! Koplje zadrhta u Ivanoj ruci. Još jedan trenutak i ono bi se zarilo u grudi jurodivog, ali ga zadržaše u vazduhu ponovni krici naroda. Car se s teškom mukom savlada, ali oluja je ipak morala da izbije... S penom na ustima, upaljenih očiju, s podignutim kopljem, on obode konja, nalete u trku na grupu osuđenika tako da su varnice sevnule ispod konjskih potkova i probode prvoga koji mu je došao pod ruku. Kad se korakom vratio na evoje mesto, spustivši okrvavljeni vrh koplja, opričnici su već uklonili blaženog. Ivan mahnu rukom, i dželati pristupiše svom poslu. Na bledom carevu licu pojavi se rumenilo; oči i nozdrve se raširiše, a na čelu iskočiše modre žile... Kad je najzad, sit umorstva, okrenuo konja, obišao oko trga i udaljio se, sav poprskan krvlju i okružen svojom krvavom pratnjom, vrane na crkvenim krstovima i krovovima mahnuše jedna za drugom krilima i popadaše na hrpe otkinutih udova i na leševe na vešalima... Tog dana Boris Godunov nije bio u sviti Ivanovoj. On se još uoči toga dana ponudio da isprati litavske poslanike koji su upravo odlazili iz Moskve. 129

Sutradan posle izvršenja kazne trg je bio očišćen, a lešine odnete i bačene u kremaljski šanac. Na tom mestu žitelji Moskve podigli su nekoliko drvenih crkava, na kostima i krvi, kako kažu drevni letopisci. Prošlo je mnogo godina; utisak od ove strašne kazne izbledio je u sećanju naroda; ali su još dugo stajale duž kremaljskog rova te skromne crkve, i oni koji su u njih dolazili mogli su čuti molitve za pokoj duše izmučenih i pobijenih po presudi cara i velikog kneza Ivana Vasiljevića Četvrtog. 130

XVI POVRATAK U SLOBODU Zaprepastivši Moskvu užasnim kaznama, car je sad hteo da se pokaže milostiv i velikodušan. Po njegovoj zapovesti, tamnice su bile otvorene i sužnji, koji su već izgubili nadu na pomilovanje, oslobođeni. Nekima je čak Ivan poslao i darove. Kao da je zloba, koja se dugo skupljala i tinjala u njemu, našla oduške u tom krvoproliću, kao kad vatra izbije iz vulkana. Njegova bolesna misao se umirila i on je prestao da svuda traži izdaju. Nije uvek Ivan posle nevino prolivene krvi osećao grižu savesti. To je zavisilo i od drugih okolnosti. Nebeska znamenja, iznenadni udar groma, narodne nevolje plašili su njegovu osetljivu uobrazilju i podsticali su ga na javno kajanje pred narodom; ali kada nije bilo ni znamenja, ni gladi, ni požara, unutrašnji glas u njemu je ćutao i savest dremala. Tako je i sada Ivanova duša bila u bezbrižnom pokoju. Posle izvršenih ubistava, osećao je neko zadovoljenje i mir, kao gladan kad se nahrani. Više po navici i ustaljenom običaju nego po potrebi srca, on se pri povratku u Slobodu zadržao nekoliko dana na molitvi u Troickoj lavri. Tokom celog puta, glasnici koji su išli ispred cara bacali su 131

prosjacima pregršti srebrnog novca, a odlazeći iz lavre on je ostavio igumanu bogat prilog da se neprestano čitaju molitve za njegovo zdravlje. Mećutim, u Slobodi se pripremao događaj koji niko nije očekivao. Poslat unapred da pripremi svečan doček gospodaru, Godunov je izvršio svoj zadatak i sedeo u svojoj odaji naslonivši laktove na hrastov sto, poduprevši rukama glavu. Mislio je o onome što se desilo poslednjih dana, o pogubljenjima od kojih je uspeo da se ukloni, o zagonetnoj ćudi groznog cara i o načinu kako da sačuva njegovu milost, a da nema učešća u opričničkim poslovima - kad u sobu uđe sluga i javi da ga knez Nikita Srebrni čeka u tremu. Kad ču to ime, Godunov iznenađen ustade. Srebrni je bio u nemilosti kod cara i osuđen na smrt. On je pobegao iz tamnice i svaka veza s njim mogla je stati Borisa Fedorovića glave. Ali odreći knezu gostoprimstvo ili izdati ga caru bilo bi nečasno, a na to se Godunov ne bi mogao odlučiti, jer bi izgubio narodno poverenje, do kojeg mu je bilo naročito stalo. Setio se, istovremeno, da je car sada dobro raspoložen i začas smisli šta ću raditi u toj prilici. Ne izlazeći da dočeka Srebrnog, on naredi da ga odmah puste u sobu. Niko od tuđih ga nije video, i odlučivši jednom da primi kneza, Godunov nije hteo da mu uskrati punu pažnju. - Zdravo, kneže, reče on i zagrli Nikitu Romanovića, dobro došao, sedi; kako si se odlučio da se vratiš ovamo, Nikita Romanoviću? Ali, najpre dopusti da te ugostim; ti si svakako umoran od puta. Na Borisovu zapovest donesoše na sto zakusku i nekoliko kupa vina. - Reci, kneže, upita Godunov brižno, jesu li te videli kad si ušao na kapiju? - Ne znam, odgovori Srebrni prostodušno, možda su me videli; ja se nisam krio, došao sam pravo na tvoja vrata. Poznato mi je da nisi naklonjen opričnicima. Godunov se namršti. 132

- Borise Fedoroviću, dodade Srebrni s poverenjem, ja nisam sam, sa mnom je došlo oko dvesta hajduka od Rjazana. - Šta kažeš, kneže! uzviknu Godunov. - Oni su ostali, produži Srebrni, pred gradskom kapijom. Došli smo da se predamo caru, da nas kazni ili pomiluje, kako je njegova volja. - Čuo sam, čuo, kneže, kako si s njima potukao Tatare; ali, znaš li ti šta se od toga doba desilo u Moskvi? - Znam, odgovori Srebrni i namrgodi se. Kad sam išao ovamo mislio sam da je opričnini kraj, a kod vas je sada još gore no nekad. Neka Bog oprosti gospodaru! A ti činiš greh, Borise Fedoroviću, što samo ćutiš i gledaš sve to! - Eh, Nikita Romanoviću, vidim da si ostao isti. Šta bih ja mogao reći caru? Misliš da bi on mene poslušao? - Pa da i ne posluša, tvrdoglavo nastavi Srebrni, ipak si dužan da govoriš. Od koga će on čuti istinu, ako ne od tebe? - Misdiš li da on ne zna istinu? Ti misliš da on zaista veruje svim dostavama, zbog kojih je pogubljeno toliko ljudi? Rekavši ovo, Godunov se ugrize za jezik, ali se seti da razgovara sa Srebrnim, čije otvoreno lice nije dopuštalo sumnju da će ga izdati. - Ne, nastavi on poluglasno, ti me bez razloga okrivljuješ. Car kažnjava one koje mrzi, a njegovim srcem niko ne može gospodariti. Carevo srce je u Božjoj ruci, veli sveto Pismo. Eto, Morozov je pokušavao da mu kaže istinu u oči, i šta je postigao? Morozov je pogubljen, a drugima od toga nije lakše. Ali ti, Nikita Romanoviću, izgleda ne mariš za svoju glavu, kad si znajući za pogubljenja u Moskvi smeo da dođeš u Slobodu. Kad je Godunov spomenuo Morozova, Srebrni uzdahnu. On je voleo Družinu Andrejevića, mada mu je ovaj oteo sreću. - Šta ćeš, Borise Fedoroviću, odgovori on Godunovu, što mora biti, biće! A pravo da ti kažem, i život mi je dojadio; teško je sada živeti u Rusiji. - Slušaj, kneže, ti sam sebe ne čuvaš; takva ti je, izgleda, narav, ali Bog te čuva. Ta, koliko si puta stavljao glavu u torbu, a ipak si ostao čitav! Mora biti da ti nije suđeno da umreš 133

uzalud. Da si se vratio pre nedelju dana, ne znam šta bi s tobom bilo; a sada možda ima nade; samo se ne žuri na oči Ivanu Vasiljeviću, pusti da se ja najpre vidim s njime. - Hvala ti, Borise Fedoroviću; o meni nemoj mnogo brinuti, a gledaj, ako možeš, da izbaviš iz nevolje hajduke. Mada su zločinci, oni su okajali svoje grehe. Godunov začuđeno pogleda Nikitu Romanovića. Nikako se nije mogao navići na jednostavnost kneževa karaktera, a njegova ravnodušnost prema svom sopstvenom životu izgledala je Godunovu neprirodna. - Tebi se, kanda, zbog jada ne mili život, kneže? upita on. - Možda i zbog jada. Radi čega sada da se živi? Hoćeš li verovati, Borise Fedoroviću, neki put mi i nehotice dođe na um Kurpski; pomislim na njega i bude mi strašno: čini mi se, napustio bih otadžbinu i prebegao Poljacima, da nisu naši neprijatelji. - To je to, kneže! U današnje vreme ostaju nam samo dva puta: ili učiniti što i Kurpski - ostaviti zauvek zemlju, ili ostati uz cara, kao ja, i tražiti njegovu naklonost. A ti nećeš ni jedno ni drugo: od cara ne ideš, a nisi uz njega; tako se ne može; treba ili jedno ili drugo. Kad već hoćeš da ostaneš u Rusiji, vrši volju carevu. Ako te on zavoli, možda će i sam omrznuti opričnike. Eto, na primer, kad bismo nas dvojica bili kraj njega, mogli bismo jedan drugog podržavati; danas bih ja kazao jednu reč, sutra ti, nešto bi mu ostalo u duši; kažu da voda, kad kaplje uvek na isto mesto, probija kamen. A ovako, s neba pa u rebra, ništa se ne može postići. - Samo da nije car, reče Srebrni turobno, ja bih znao šta treba raditi, a ovako ne mogu da se snađem; da idem protiv njega, zabranjuje Bog, a da mu se približim, to ie mogu; neka me svega iseče na komade, ja se s opričnicima neću nikako moći složiti. - Čekaj, kneže, ne očajavaj. Sećaš li se šta sam ti govorio? Ostavimo opričnike, nećemo se protiviti caru, oni će sami sebe satrti. Eto, već je trojice glavnih nestalo: oba Basmanova i Vjazemskog. Strpi se, kneže, i svi opričnici će se meću sobom 134

poklati. - A šta će biti dotle? reče Srebrni. - A dotle, odgovori Godunov ne želeći da suviše ističe misao koju je hteo ubaciti Srebrnom, dotle, ako te car pomiluje, možeš ponovo otići na Tatare; to ti ne gine. Srebrni je teško primao u svoju dušu istovremeno dva utiska; zato je nada da će poći na Tatare u prvi mah potisnula potištenost koja ga beše obrvala. - Da, reče on, to nam je jedino i ostalo, da se bijemo s Tatarima! Da ne čekamo dok nam oni dođu u goste, nego da udarimo na Krim sa čitavom našom vojskom i sa kozacima, pa bismo mogli i Krim zauzeti! Pomislivši na to, on se čak osmehnu od zadovoljstva. Godunov poče s njim razgovarati o tome kako su ga silom oslobodili iz tamnice i o rjazanskoj bici. Već se smrkavalo, a oni su još sedeli za stolom, pričajući sa čašom u ruci. Najzad Srebrni ustade. - Zbogom, Borise, reče on, eto, već se i suton hvata. - Kuda ćeš, Nikita Romanoviću? Ostani kod mene, prenoći; sutra dolazi car, i ja ću mu govoriti o tebi. - Ne mogu, Borise Fedoroviću, moram ići k ljudima. Bojim se da se s kime ne posvađaju. Da je car bio ovde, mi bismo izišli pravo pred njega da se predamo i neka bude Božja volja, a s ovim dušmanima teško je izići na kraj. Mada nam je logor podalje od druma, na ivici same šume, ipak može kakva četa na nas naići. - Onda, zbogom, Nikita Romanoviću! Pa, gledaj, ne izlazi caru na oči, čekaj dok te ja ne pozovem... Ali, nemoj ići ovuda, reče Godunov kad je video da se Srebrni uputio glavnom ulazu, i uzevši ga za ruku izvede ga na sporedna vrata. Zbogom, Nikita Romanoviću, ponovi on i zagrli Srebrnog. Bog je milostiv: možda će se tvoja stvar dobro svršiti. I sačekavši dok Srebrni nije pojahao konja i skrenuo u sporednu ulicu, Godunov se vrati u sobu, veoma zadovoljan što Srebrni nije primio ponudu da prenoći u njegovoj kući. Sutradan car svečano uđe u Slobodu, kao posle kakve pobede. 135

Opričnici su ga dočekali uzvicima: „Hojda, hojda!” koji su se čuli od gradske kapije do samog dvorca. Jedino ga stara dojilja Onufrijevna dočeka prekorom i grdnjom. - Zveri divlja! reče ona izlazeći mu u susret na doksat, kako te još zemlja nosi, krvoločni zlotvore? Zaudaraš na krv, ubico! Kako si smeo da ideš svetom ugodniku Sergiju, posle moskovskog nedela? Bog će poraziti tebe, prokletnika, zajedno s tvojom đavolskom četom! Ali ovoga puta dojiljini prekori nisu imali nikakva dejstva. Napolju se nije čula grmljavina, niti je bilo oluje. Sunce je sjalo u svoj svojoj lepoti, na nebu bez oblaka, i spram njega prelivale su se boje i odsjajivala pozlata na krovovima i kubetima dvorca. Ivan ne obrati pažnju na reči staričine i prođe mimo nje u unutrašnje odaje dvorca. - Čekaj, čekaj! nastavi starica gledajući za njim i udarajući štapom o pod, udariće grom Božji u tvoju kuću i spaliće tvoje grešno naselje! I starica se povuče u svoju sobu jedva pokrećući noge i bacajući srdite poglede na dvorane koji su joj se sklanjali s puta s nekim sujevernim strahom. Primetivši da je car veseo i raspoložen i da preko svoje navike hoće da počine posle ručka, Godunov pođe za njim u ložnicu. Naklonost careva davala mu je to pravo, osobito ako je imao da javi caru nešto što ostali nisu morali čuti. U carskoj ložnici stajahu dva kreveta: jedan od prostih dasaka, na koji je Ivan legao kad je hteo da kazni svoje telo u časovima duševnog nemira i kajanja; drugi, širi, bio je pokriven debelim ovnujskim kožama, dušecima i svilenim jastucima. Na ovome se car odmarao kad ništa nije uzbuđivalo njegove misli. Istina, to se događalo retko, te je ovaj krevet većinom ostajao prazan. Valjalo je dobro poznavati Ivana Vasiljevića da bi se moglo pogoditi njegovo stvarno raspoloženje. Čak i onda kad je osećao grižu savesti, on nije uvek bio sklon milosrđu. Grižu savesti propisivao je jedino iskušenju đavola, koji ga je hteo 136

odvratiti od borbe protiv izdaje, i tada, umesto da mu srce omekša, on se, uprkos sotoni, još više molio i metanisao, podajući se u isto vreme još većoj jarosti. Mirnoća koja se ogledala na njegovu licu takođe nije uvek morala biti znak unutrašnjeg spokojstva. Ona je takođe bila samo maska. Obdaren retkom pronicljivošću i sposobnošću da pogađa tuđe misli, voleo je katkad da pomrsi račune onima s kojima je razgovarao i da ih iznenadi neočekivanom provalom gneva upravo onda kad su se oni nadali njegovoj milosti. Ali Godunov je uspeo da prouči najtananije crte careve naravi i s neobičnom osetljivošću pogađao je i objašnjavao drugima neprimetne promene na njegovom licu. Sačekavši da Ivan legne u meku postelju i ne primećujući u njegovim crtama ničega sem umora, Boris Fedorović reče bez ikakvog uvoda: - Je li ti poznato, gospodaru, da se tvoj sužanj našao? - Koji? upita Ivan zevajući. - Nikita Srebrni, onaj isti što je isekao sabljom tvog izdajnika Vjazemskog i koji je bio u tamnici. - Aha! Uhvatili su ptičicu! reče Ivan. A ko ta je uhvatio? - Niko, gospodaru. Sam je došao i doveo sve razbojnike koji su pod njegovom komandom potukli Tatare pod Rjazanom. Oni su došli sa Srebrnim da se predaju tvojoj carskoj milosti. - Opametili se, reče Ivan. A jesi li ga video? - Video sam, gospodaru: došao je pravo k meni; mislio je da je tvoja milost u Slobodi i molio me da ti javim o njemu. Hteo sam najpre da ga zatvorim, ali sam pomislio: možda će Grigorije Lukijanović reći da mu ja kvarim račune, a Srebrni ionako neće pobeći, kad je već došao da ti se preda. Godunov je govorio iskreno, otvorena lica, bez ikakve zbunjenosti, kao da nije imao u sebi ni senke lukavstva, ni najmanje saučešća prema Srebrnom. Kada je uoči tog dana ispratio kneza na sporedna vrata, on to nije učinio da bi sakrio od cara njegovu posetu (to bi bilo suviše opasno) već da ga ne bi ko iz Slobode preduhitrio i prvi izvestio Ivana, podbadajući ga protiv Godunova. A to što je spomenuo Vjazemskog, 137

predstavljajući pritom Srebrnog kao neprijatelja pogubljenog kneza, bilo je smišljeno i pripremljeno od strane Borisa Fedorovića još ranije. Car zevnu još jednom, ali ništa ne reče, i Godunov, vrebajući svaki pokret njegova lica, ne primeti na njemu nikakvog traga ni otvorene ni skrivene srdžbe. Naprotiv, primetio je da se caru svidela namera Srebrnog da mu se preda. Prolivajući krv i ispunjavajući užasom svet, Ivan je istovremeno želeo da ga smatraju pravednim, i, čak, milostivim; svojim ubistvima je uvek davao vid stroge pravičnosti, i vera u njegovu velikodušnost laskala mu je tim više što je malo kad na nju nailazio. Sačekavši malo, Godunov se odlučio da izazove cara na odgovor. - Kako zapovedaš, gospodaru, upita on, da zovem Grigorija Lukijanića? Ali skorašnja pogubljenja zasitila su cara; još koja glava više ne bi mogla pribaviti nikakvo novo zadovoljenje, ni probuditi privremeno uspavanu žeć za krvlju. On pažljivo pogleda Godunova. - Ti kanda misliš, reče on strogo, da ja ne mogu živeti bez prolivanja krvi? Drugo su izdajnici koji ruše carstvo, a drugo Nikita koji je isekao Afonjku Vjazemskog. A za hajduke, videću koga ću kazniti, a koga pomilovati. Neka svi dođu zajedno s Nikitom i čekaju me na glavnom ulazu dvorca. Kad iziđem iz ložnice, videću šta ću s njima. Godunov poželi caru prijatan odmor, pokloni se duboko i iziđe iz sobe. Sada je sve zavisilo od toga u kakvom će se raspoloženju Ivan probuditi. 138

XVII POMILOVANJE Pošto ga je Godunov obavestio o carevom raspoloženju, Nikita Romanović dođe u dvorac sa svojim hajducima. Izranjavljeni, pocepani, u ritama svake vrste, neki u zubunu, neki u košulji; jedni u opancima, drugi bosi, mnogi zavijenih glava, svi gologlavi i bez oružja, stajali su oni ćuteći jedan pored drugog i čekali da se car probudi. Nisu ove delije prvi put videle Slobodu; dolazili su u nju prerušeni kao guslari, prosjaci i mečkari. Neki su učestvovali i u poslednjoj paljevini, kada su Prsten i Koršun došli da oslobode Srebrnog. Među njima je bilo i mnogo poznatih nam lica, ali mnogi su i nedostajali. Nedostajali su oni koji su braneći rusku zemlju pali na rjazanskim poljima - i oni koji, posle pobede, iz ljubavi prema pustolovnom hajdučkom životu nisu hteli da mole cara za oproštenje. Nije bilo među njima ni Prstena, ni Mitka, ni riđeg pevača, ni čiča Koršuna. Pojavivši se u Slobodi poslednji put na dan suda Božjeg, Prsten je iščezao neznano kuda; Mitka ga nije napuštao; riđeg pevača još ranije ubio je Srebrni, a Koršunov leš, ispod kremaljskih zidina, razdirahu psi i gavrani. Već dva sata čekali su momci oborenih glava, ne sluteći da ih 139

car posmatra kroz mali prozor iznad samih stepenica, skriven iza šarene nadstrešnice. Niko od njih nije razgovarao ni sa drugovima ni sa Srebrnim, koji je zamišljen stajao po strani, ne obraćajući pažnju na svet koji se gurao na vratima i kapijama. Među radoznalima je bila i careva dojilja. Ona je stajala na doksatu naslonjena na štap, gledajući na sve ugaslim očima i očekivala da se pojavi Ivan, možda radi toga da ga svojim prisustvom zadrži od nove svireposti. Pošto se već Ivan Vasiljević kroz tajni prozor nagledao svojih odmetnika i zadovoljio mišlju da se oni sad nalaze između života i smrti, i da im svakako nije lako na srcu - on se odjednom pojavio na drugim vratima, u pratnji nekolikih stolnika. Kad videše cara, koji je bio obučen u zlatotkano odelo i išao oslanjajući se na žezlo, hajduci padoše na kolena i sagnuše glave. Neko vreme Ivan je ćutao. - Zdravo, odrpanci! reče on najzad i pogledavši Srebrnog, dodade: A što si ti izvoleo u Slobodu? Zaželeo si se zatvora, je li? - Gospodaru, reče smerno Srebrni, nisam izišao iz tamnice po svojoj volji, nego su me silom odveli hajduci. A oni su razbili širinskog mirzu Šihmata, što je tvojoj milosti svakako već poznato. Zajedno smo tukli Tatare, zajedno se i predajemo u tvoje ruke; kazni nas ili pomiluj, po tvojoj carskoj volji. - Dakle, vi ste radi njega dolazili onaj put u Slobodu? upita Ivan okupljene hajduke. A otkuda ga vi poznajete? - Baćuška, care, odgovoriše tiho hajduci, on je spasao našeg atamana kad su ga u Medvjedevki hteli obesiti. Ataman ga je i izneo iz tamnice. - U Medvjedevki? reče Ivan i osmehnu se. To je bilo valjda onda kad si izbatinao Homjaka i njegovu družinu. Pamtim tu stvar. Ja sam ti tu prvu krivicu oprostio, a ti si, po našem ugovoru, bačen u tamnicu za novu krivicu, kada si po drugi put napao moje ljude kod Morozova. Šta imaš da kažeš na to? Srebrni je hteo da odgovori, ali ga dojilja preteče: 140

- Dosta već s nabrajanjem njegovih krivica, reče ona Ivanu srdito. Umesto da ga nagradiš što je razbio nevernike i odbranio Hristovu crkvu, a ti samo gledaš da mu pronađeš kakvu krivicu. Malo ti je bilo onog klanja u Moskvi, nesiti vuče! - Ćuti, stara! reče strogo Ivan, neće me još babe učiti šta treba raditi. Ali, kivan na Onufrijevnu, on ipak nije hteo da je razdražuje i okrenuvši se hajducima koji su još klečali, reče: - A gde vam je ataman, probisveti? Neka iziće napred! Srebrni uze na sebe da odgovori u ime hajduka. - Njihov ataman nije ovde, gospodaru. On je otišao odmah posle rjazanske bitke. Zvao sam ga, ali on nije hteo da dođe. - Nije hteo, ponovi Ivan. Čini mi se da je taj vaš ataman onaj slepac što mi je došao u ložnicu sa starcem. Čujte, odrpanci jedni! Ja ću potražiti vašeg atamana i nabiti ga na kolac. - Tebe će samog na onom svetu đavoli nabijati na kolac! progunća dojilja. Car se učini kao da ne čuje i nastavi, gledajući hajduke: - A vama zato što ste mi dragovoljno glave predali, objavljujem pomilovanje. Donesite im pet bačvi medovine, neka piju u dvorištu... No, matora, jesi li sad zadovoljna? Dojilja, umesto odgovora, poče nečujno micati usnama. - Živeo car! povikaše hajduci. Mi ćemo tebi verno služiti, naš gospodaru! Daćemo i glave da zaslužimo oproštenje! - Dajte im svakom po dobar kaftan i po deset kopejaka u srebru. Ja ću ih upisati u opričnike. Hoćete li mi, probisveti jedni, služiti kao opričnici? Jedan deo hajduka oklevao je s odgovorom, ali većina poče vikati: - Rado ćemo služiti tvojoj carskoj milosti, gde god narediš. - Šta veliš, reče Ivan zadovoljno Srebrnom, da li će valjati kao vojnici? - Valjaće, odgovori Nikita Romanović. Samo, gospodaru, nemoj ih prevoditi u opričnike. Car pomisli da Srebrni smatra hajduke nedostojnim takve časti. 141

- Kad nekom činim milost, reče on svečano, ja to ne činim upola. - Pa kakva je to milost, ote se Srebrnom. Ivan ga pogleda začuđeno. - Oni su, gospodaru, nastavi Nikita Romanović pomalo ustežući se, oni su učinili dobro delo. Da nije bilo njih, Tatari bi napali i na sam Rjazan. - Onda, zašto da ne budu opričnici? zapita naglo car, probijajući Srebrnog svojim oštrim pogledom. - Zato, gospodaru, izgovori Srebrni uzalud se trudeći da bude što blaži u izražavanju, zato što, mada su loši ljudi, ipak su bolji od tvojih krvoloka. Ta neočekivana i nehotična smelost dovede u zabunu Ivana. Seti se da ovo nije prvi put što Nikita Romanović govori s njim tako iskreno i otvoreno. A, međutim, on se, osuđen na smrt, vratio svojom voljom u Slobodu i predao se u careve ruke. Nije bilo mogućno optuživati ga zbog nepokornosti, i car se dvoumio kako da uzme taj smeli ispad, kad jedno novo lice privuče njegovu pažnju. U gomilu hajduka neprimetno se uvukao neki stran čovek šezdesetih godina, čisto odeven, koji se trudio da privuče pažnju Srebrnog, a da ga car ne vidi. Već nekoliko puta pokušavao je da iza prvog reda provuče ruku kako bi dohvatio kneza za skut, ali, ne uspevši u tome ponovo se skrivao za hajduke. - Kakav je ono pacov? upita car pokazujući na nepoznatog. Ali ovaj je već uspeo da se sakrije u gomili. - Sklonite se ljudi! reče Ivan. Dovedite mi onog što se krije iza vas. Nekoliko opričnika uleteše u gomilu i izvukoše krivca. - Ko si ti? upita Ivan starca, gledajući ga podozrivo. - To je moj seiz, gospodaru, požuri se Srebrni da objasni, poznavši svog starog Mihejića, nije me video od onog dana... - Jeste, jeste, baćuška care! potvrdi Mihejić, mucajući od straha i radosti. Njegovo gospodstvo govori čistu istinu... Nismo se videli od onda kad su njegovu milost zatvorili. 142

Dozvoli, baćuška care, da se nagledam svog bojara! Gospode Bože, Nikita Romanoviću, mislio sam da te nikad više neću videti. - A šta si hteo da mu kažeš, upita car, gledajući još uvek nepoverljivo Mihejića, zašto si se krio za ove razbojnike? - Bojao sam se, gospodaru Ivane Vasiljeviću, tvojih opričnika sam se bojao. To ti je, gospodaru, i sam znaš, to ti je takav svet... I Mihejić se ugrize za jezik. - Kakav svet? upita Ivan, trudeći se da svom licu da blaži izraz. Govori starče, bez ustezanja, kakvi su ljudi moji opričnici! Mihejić pogleda u cara i umiri se. - Takve mi pre litavskog rata nikad nismo videli, baćuška! progovori on najednom, ohrabren izrazom careva lica. Ne mislim da ih vređam, sumnjivi su to ljudi, obešenjaci jedni! Car pogleda Mihejića pažljivije, čudeći se što se i sluga odlikuje istom iskrenošću kao i gospodar. - A što si se izbečio na njega? reče dojilja. Hoćeš da ga proždereš? Zar ne kaže pravu istinu? Zar su se mogli videti ranije u Rusiji takvi krvoloci? Naišavši na podršku, Mihejić se obradova. - Tako je, bakice, tako! reče on. Svako zlo u zemlji dolazi od njih! Oni su i mog bojara oblagali. Ne veruj im, gospodaru, ne veruj! Nose pseće njuške konju o vratu, pa i sami laju kao psi. Moj gospodar verno ti je služio, a to su ga Vjazemski i Homjak obedili. Pravo kaže bakica, da takvih krvoloka još nije bilo u Rusiji. I gledajući na opričnike oko sebe Mihejić se primače Srebrnom, kao da je hteo reći: mada ste vuci, sad ga nećete pojesti. Kada je car izišao na doksat, on je već bio rešio da oprosti razbojnicima, ali je hteo da ih neko vreme ostavi u neizvesnosti. Dojiljine primedbe pale su u nevreme i umalo nisu naljutile Ivana, ali, srećom, bio je milostivo raspoložen, i, umesto da pusti gnevu na volju, naumi da izigra Onufrijevnu, 143

da je ponizi u očima dvorana, a u isto vreme da se našali sa seizom Srebrnog. - Dakle, tebi se ne sviđa opričnina? upita on Mihejića, kao dobroćudno. - A kome se svića, baćuška, gospodaru? Od onog časa kad smo se vratili iz Litve, imamo od nje samo neprijatnosti za mog gospodina. Da nije tih, Bože prosti, strvodera, moj gospodar bi i sada uživao naklonost tvoje milosti. I Mihejić opet bojažljivo pogleda u carske čuvare, ali odmah zatim pomisli: Neka, obešenjaci jedni! Opravdaću svoga gospodara pred carem, pa makar i sam glavu izgubio! - Dobar ti je seiz, reče car Srebrnom. Voleo bih da i moje sluge budu ovakve prema meni. Je li odavno kod tebe? - Ja, baćuška Ivane Vasiljeviću, upade Mihejić, potpuno ohrabren carskom pohvalom, ja služim knezu od samog njegova detinjstva. Služio sam i njegovom pokojnom ocu, a moj otac je služio njegovom dedi, a kad bih imao dece i ona bi njegovoj deci služila. - A zar ti nemaš dečice, stari moj? upita Ivan još milostivije. - Imao sam, gospodaru, dva sina, ali mi obojicu Bog uze. Oba su pala na bojnom polju pod Polockom, u tvojoj vojsci, kada smo došli u pomoć Polocku s knezom Nikitom Romanovićem i knezom Pronskim. Starijem sinu, Vasiliju, vraški Poljak u naletu sabljom rascepi glavu, a mlađeg, Stepana, pogodi zrno u grudi, evo toliko iznad leve sise. I Mihejić pokaza prstom na svojim grudima mesto gde je Stepana pogodilo zrno. - Gle, gle! progovori Ivan mašući glavom i kao pokazujući saučešće prema sudbini Mihejićevih sinova. Pa šta ćemo: jedne je Bog uzeo, imaćeš druge. - A otkud ću imati? Domaćica mi je odavno umrla, a ja ne mogu iz rukava da istresem novu decu. - Ništa za to, reče car kao da je hteo utešiti starog seiza, naći ćeš ti s Božjom pomoći i drugu domaćicu. Mihejić je osećao ogromno zadovoljstvo razgovarajući s carem. 144

- Tog zelja ima na svakom koraku, odgovori on smeškajući se, ali ja ne marim mnogo za žene, baćuška gospodaru, a i mator sam već da se bavim takvim stvarima. - Ima žena i žena, primeti Ivan i uhvativši Onufrijevnu za bundicu gurnu je napred i reče: Evo ti domaćice! Uzmi je, starino, živi s njom u ljubavi i slozi, pa se pobrinite da imate dece! Shvativši carevu šalu, opričnici se grohotom nasmejaše, a Mihejić začuđeno pogleda u cara da vidi je li to šala, ali Ivanovo lice bilo je ozbiljno. Ugašene oči dojiljine sevnuše. - Bezobrazniče jedan! povika ona na Ivana, bezbožniče! Pokazaću ja tebi kako se sa mnom ruga. Pfuj, bezobrazniče jedan! Jeretik bezdušni! Starica poče udarati štapom o pod i još micati ustima, a nos joj pomodre. - Nemoj da se toliko ustežeš, bakice! reče car. Ja sam ti našao dobrog muža; on će te voleti, paziti i savetovati. Još večeras, posle večernjeg, venčaćemo vas. No, kakvom ti se čini tvoja domaćica, starino? - Smiluj se, baćuška gospodaru! reče Mihejić uplašeno. - A što? Zar ti nije po volji? - Kako po volji, gospodaru! zajeca Mihejić, ustuknuvši. - Naviknućeš, zavolećeš, reče Ivan, a ja ću dati uz nju dobar miraz. Mihejić je s užasom gledao Onufrijevnu, koju je car neprestano držao za bundicu. - Baćuška, Ivane Vasiljeviću, uzviknu on najednom, padajući na kolena, bolje da me pogubiš nego da baciš na me takvu sramotu. Pre ću otići na gubilište nego se oženiti njenom milošću, đavo da je nosi... Ivan Vasiljević poćuta malo i najednom prsnu u glasan i dug smeh. - No, reče on puštajući najzad Onufrijevnu, koja požuri da umakne grdeći i pljujući, samo sam vas ponudio, a nisam oštetio. Hteo sam da vas usrećim, ali silom vas neću venčati. 145

Služi svom bojaru kao i pre, starino, a sad priđi ti, Nikita. Praštam ti i drugu tvoju krivicu. A te golaće neću uzeti u opričnike, moji momci možda bi se uvredili. Neka idu u Žizdru, da čuvaju granicu. Kad već toliko vole da tuku Tatare, imaće tamo s kim da se ogledaju. A ti, nastavi on naročito ljubaznim glasom, bez trunke uobičajene podrugljivosti i spustivši ruku Srebrnom na rame, ti ostani kod mene. Ja ću te pomiriti s opričnicima. Kada nas bliže upoznaš, nećeš se od nas tuđiti. Lepo je tući Tatare, ali nisu samo Tatari moji neprijatelji, ima i gorih od njih. Nauči i ti da grizeš zubima i čistiš metlom. I car potapša Srebrnog po ramenu. - Nikita, nastavi on blagonaklono, ne skidajući ruku s njegova ramena, srce ti je otvoreno, a jezik ne zna lukavstva; takve su mi sluge potrebne. Stupi u opričnike; ja ću te postaviti na mesto Vjazemskog. U tebe imam poverenja, ti me sigurno nećeš izdati. Svi opričnici zavidljivo pogledaše Srebrnog; oni su već videli u njemu novu zvezdu, i oni koji su bili podalje od cara počeše šaputati među sobom i pokazivati svoje nezadovoljstvo što im car, ne obzirući se na njihove zasluge, tovari na vrat osuđenog došljaka, bojara od starine, od stare kneževske loze. Ali Srebrnom se steže srce od Ivanovih reči. - Gospodaru, reče on savlađujući se, zahvaljujem ti na milosti; ali dozvoli i meni da idem u graničnu vojsku. Ovde nemam šta da radim, ja nisam navikao na život u Slobodi, a tamo ću služiti tvojoj milosti dok budem imao snage. - Zar tako! reče Ivan i skide ruku s ramena Srebrnog, to znači da nismo po volji vašoj kneževskoj milosti. Dakle, časnije je ostati s lopovima nego biti u mene na dvoru. Po dobro, nastavi on podrugljivo, ja nikom ne namećem svoje prijateljstvo i nikog ne zadržavam silom. Ako ste navikli jedni na druge, onda i služite zajedno. Srećan put, razbojnički vođo! I prezrivo pogledavši Srebrnog, car mu okrete leđa i uđe u dvorac. 146

XVIII ODLAZAK IZ ALEKSANDROVE SLOBODE Godunov pozva Srebrnog da ostane u njegovoj kući dok ne krenu u pohod. Ovoga puta ponuda je bila iskrena, jer je Boris Fedorović, prateći svaku reč i svaki pokret carev, došao do zaključka da bure više neće biti i da će se Ivan ograničiti samo na hladan odnos prema Nikiti Romanoviću. Veran reči koju je dao Maksimu, Srebrni se, čim iziće iz dvorca, uputi majci svog pobratima i predade joj Maksimov krst. Maljute nije bilo kod kuće. Starica je već bila obaveštena o smrti svoga sina i dočeka Srebrnog kao svog rođenog; ali kada se on, izvršivši poruku, oprosti, ona nije smela da ga zadrži, jer se bojala Maljutina povratka; samo ga je dopratila do vrata, blagosiljajući ga. Uveče, kada je Godunov ostavio Srebrnog u ložnici i otišao poželevši mu prijatan odmor, Mihejić se potpuno predade radosti. - Najzad smo, gospodaru, dočekali lepe dane, posle tolikih jada! Od onog dana kad su te zatvorili, Nikita Romanoviću, kao da ni Božjeg dana nisam gledao. Samo sam neprestano lunjao po Moskvi i Aleksandrovoj Slobodi, kako bih saznao nešto o tebi. Kad sam danas čuo da si se vratio s hajducima, potrčao 147

sam koliko su me noge nosile u dvorac, ali car je već bio na doksatu. Počeo sam da se provlačim izmeću hajduka, da ti se približim, ali nisam mogao odoleti želji - počeh te hvatati za skut, a car je to primetio. Ala sam se bio uplašio! Nikad neću zaboraviti! Sutra ću dati da se očitaju dve molitve: jednu u tvoje zdravlje, a drugu što me je Bog sačuvao od one veštice, što nije dopustio da se onako pakosno delo izvrši. I Mihejić poče pripovedati sve što je doživeo posle napada na kuću Morozova - kako je, obavestivši Prstena i vrativši se vodeničaru, našao tamo Jelenu Dimitrijevnu i kako se primio da je isprati do imanja njenog muža, kuda su sluge odvele i Morozova za vreme požara. Srebrni je s nestrpljenjem slušao mnogobrojna okolišenja Mihejićeva. - Nemoj misliti, Nikita Romaniću, da sam slep, reče starac. Ja samo ćutim, ali vidim sve. Moram ti reći da mi se nije svidelo kad si odlazio Morozovu. Neće od toga biti dobra, mislio sam, a i stideo sam se za tebe kad si sedeo s njim za jednim stolom i pio iz iste čaše. Ti me već razumeš. Mada nisi, recimo, kriv za to, jer ko zna otkud to snađe čoveka! ali prema Morozovu to je bio greh. Sad je, razume se, sasvim druga stvar; sad ona nema pred kim da odgovara, Bog da mu dušu prosti. A, uz to, i mlada je da ostane udovica. - Nemoj me prekorevati, Mihejiću, reče Srebrni nezadovoljno, već mi reci gde je sada i šta znaš o njoj? - Pusti me, gospodaru, čekaj; daj da ti sve po redu ispričam. Dakle, kad sam se vratio od hajduka vodenici, mlinar mi reče: „Doletela mi”, veli, „ognjena ptica, a ti je”, veli, „odnesi caru Dalmatu.” Ispočetka nisam razumeo o kakvoj ptici i kakvom caru govori; tek kasnije, kad mi pokaza bojarku, shvatio sam da je o njoj govorio. Dakle, mi se zajedno uputimo na imanje Družine Andrejića. Ispočetka ona samo ćuti i očiju ne diže; zatim se poče raspitivati za muža, a zatim, baćuška, ovamo, onamo, i za tebe upita, samo ne otvoreno nego kao uzgred, skrenuvši glavu na stranu. Zna se, ženska posla! Ispričao sam joj sve što sam znao, a ona, jadnica, još se više ožalostila, 148

snuždeno je pokunjila glavu i do kraja puta više ni reči nije izgovorila. Kad smo počeli da se približavamo imanju - bilo je valjda još desetak vrsta - ona poče bivati sve nemirnija. „Zašto se”, velim, „gospođo, toliko uzrujavaš? A ona na to brizne u plač. Počnem je tešiti. „Nemoj da tuguješ”, velim, „bojarko: Družina Andrejević je zdrav!” Kad spomenuh ime Družinino, ona poče plakati još više. Ja je samo pogledah i ne znam šta da joj kažem. „I knez Nikita Romanović”, velim, „mada je u tamnici, verovatno je i on živ i zdrav.” Prosto, baćuška, nisam znao šta da joj kažem; vidim da ne govorim ono što treba, a nešto se, opet, mora reći. Ali tek što izustih tvoje ime, baćuška, ona odjednom zaustavi konja. „Ja” veli, „čiča, ne mogu na imanje moga muža!” „Kako to, bojarko, nego kud ćeš?” „Vidiš li, čiča, one pozlaćene krstove što blistaju iza šume?” „Vidim, gospođo!” „To je”, veli „devojački manastir, poznala sam ga po krstovima, vodi me tamo, čiča. „Hteo sam da se usprotivim, ali ona ne odstupa: vodi, pa vodi. ,,Ja ću tamo”, veli, „sačekati nedelju dana, pomoliću se Bogu, a zatim izvestiti Družinu Andrejića; on će poslati po mene.” Šta sam mogao, ispratih je do manastira i ostavih je tamo kod igumanije. - Je li daleko taj manastir? upita Srebrni. - Od vodenice je bilo valjda četrdeset vrsta, baćuška, a od Moskve, mislim, biće i više. Pa to će nam biti skoro uz put, ako pođemo na Žizdru. - Mihejiću, reče Srebrni, učini mi što ti kažem. Pre zore, ja ne mogu krenuti odavde, moji ljudi moraju da polože zakletvu. Ali ti još noćas moraš krenuti sa dva konja; ne štedi ni sebe ni konje; nađi Jelenu, kaži joj sve, zamoli je da me primi i da se ne odlučuje ni na šta pre no što se sa mnom sastane. - Hoću, gospodaru, hoću. Ali, ti se kanda bojiš da se ona ne zakaluđeri? Neće toga biti, gospodaru. Proći će godina, biće i suza, dabome, bez toga se ne može, a kako i da ne plače za Družinom Andrejićem, Bog da mu dušu prosti! A posle, upamti što kažem, biće vaša svadba. Ne može se celog veka tugovati. Iste noći Mihejić krenu u manastir, a Srebrni, čim je svanulo, ode da se oprosti sa Godunovom. 149

Boris Fedorović se već vratio s jutrenja, koje je, po običaju, odstojao zajedno s carem. - Što si tako rano ustao, kneže? upita on Nikitu Romanovića. To priliči nama, ovdašnjim, a ti bi mogao još spavati, posle jučerašnjeg dana. Ili ti je bilo neugodno kod mene? Ali pronicljiv pogded Godunova pokazivaše da je znao pravi uzrok kneževe nesanice. Ljubaznost Borisova, njegovo iskreno saučešće prema Srebrnom, usluge koje mu je više puta činio, a najviše razlika između njega i ostalih dvorana - sve je to privlačilo njemu Nikitu Romanovića. Najzad, on mu otkri da voli Jelenu. - Sve sam to već davno znao, reče Godunov smešeći se. Shvatio sam to još onda kad si prvi put došao u Slobodu, po tome kako si gledao Vjazemskoga. A kad sam počeo da govorim s tobom o Morozovu, ti si se ustezao, mada si bio s njime u prijateljstvu. Ti, kneže, ništa ne umeš da kriješ. Što god pomisliš, odmah ti se vidi na licu. I govor ti je suviše iskren, Nikita Romanoviću, dopusti da ti to kažem. Uplašio sam se za tebe juče, a pomalo mi je bilo i krivo kad si onako preko odgovorio caru da nećeš u opričnike. - A šta bih mu drugo mogao odgovoriti? - Trebalo je da mu zahvališ i primiš njegovu milost. - Da li se šališ, Borise Fedoroviću, ili govoriš iskreno? Kako bih mogao za to blagodariti caru? A ti sam, jesi li upisan u opričnike? - Ja sam nešto drugo, kneže. Ja znam šta radim. Ja ne prkosim caru, on me sam neće upisati, tako sam sebe postavio. A kad bi ti došao na mesto Vjazemskog i kad bi postao carski doglavnik i ljubimac, time bi učinio uslugu celoj zemlji. Ja i ti mogli bismo raditi zajednički i uspeti da presečemo žile opričnini. - Ne, Borise Fedoroviću, ja to ne bih umeo. Sam kažeš da mi se na licu sve može pročitati. - Zato što ti nećeš da savladaš sebe, kneže. Kad bi se rešio da pobediš svoju otvorenost, i makar prividno prišao opričnicima - šta ne bismo nas dvojica učinili! Ovako, pogledaj mene: sam 150