Terry Pratchett - Mali bogovi

13 TERI PRAČET MALI BOGOVI Preveo Goran Kapetanović Naslov originala Terry Pratchett Small Gods

Teri Pračet 1 Mali bogovi ad porazmislite o kornjači i orlu. Kornjača živi na tlu. Nemoguće je živeti još bliže tlu, a da se ne bude pod njim. Horizonti su joj udaljeni nekoliko centimetara. Okretna je i hitra baš koliko je potrebno za lov na zelenu salatu. Dok je ostatak evolucije protekao mimo nje, ona je opstala zato što, u celini, nije pretnja ni za koga i previše ju je nezgodno pojesti. S druge strane je orao. Stvorenje vazduha i visina, čiji se horizonti protežu skroz do ivice sveta. Vid mu je dovoljno oštar da spazi šušanj nekog malog, cijukavog bića kilometar daleko. Čista moć, čista kontrola. Munjevita smrt na krilima. Kandže i kljun dovoljni da u obrok pretvore išta što je manje od njega, a da žurno ukradu užinu i ponečemu većem. A ipak, orao će satima sedeti na litici i pretraživati kraljevstva sveta, dok ne uoči udaljen pokret, a zatim će da se usredsredi, usredsredi, usredsredi na mali oklop koji se gega među grmljem, tamo u pustinji. I vinuće se... I minut kasnije kornjača shvata da svet otpada od nje. I prvi put vidi svet, ne više centimetar od zemlje, već sto pedeset metara nad njom, i razmišlja: orao mi je zaista dobar prijatelj. A onda je orao ispusti. I skoro uvek se kornjača sruči u smrt. Svi znaju zašto kornjača to radi. Gravitacija je navika koje se nije lako osloboditi. Niko ne zna zašto orao to radi. Na kornjači ima slasnih zalogaja, ali, kad se uzme u obzir potreban napor, mnogo slasnijih zalogaja ima na praktično bilo čemu drugom. U pitanju je prosto orlovski užitak u mučenju kornjača. No, naravno, orao ne shvata da učestvuje u vrlo grubom obliku prirodnog odabiranja. Jednog dana kornjača će da nauči da leti. * * * Priča se odvija u pustinji, među senkama boje umbre i narandži. Vreme njenog početka i kraja su nešto manje izvesni, ali se bar jedan od njenih početaka desio iznad linije snega, hiljadama kilometara dalje, na planinama oko Središta1 . Jedno od stalnih filozofskih pitanja jeste: "Da li pad drveta u šumi proizvodi zvuk i ako nema nikog ko bi ga čuo?" Što unekoliko osvetljava prirodu filozofâ, jer u šumi uvek postoji neko. Možda samo jazavac koji se pita šta se to prolomilo, ili veverica koja se pita zašto se pejsaž kreće naviše, ali neko. U potpuno krajnjem slučaju, ako je drvo palo dovoljno duboko u šumi, čuli bi ga milioni malih bogova. 1 Ili, ako ste sledbenik Omnijanizma, oko Pôla. S

Terry Pratchet 2 Stvari se prosto dešavaju, jedna za drugom. Nije ih briga ko zna za njih. Ali istorija... ah, istorija je drugačija. Istoriju valja posmatrati. U suprotnom, nije istorija. Samo je... pa, niz stvari koje se dešavaju jedna za drugom. I naravno, mora da bude kontrolisana. Inače bi mogla da se pretvori u bilo šta. Naime, istorija, suprotno popularnim teorijama, jesu kraljevi i datumi i bitke. A ti događaji moraju da se dese u pravo vreme. I to nije lako. U haotičnom kosmosu suviše mnogo stvari može da pođe naopako. Suviše lako može da se desi da generalovom konju otpadne potkovica, ili da neko pogrešno čuje naređenje, ili da kurira koji nosi ključnu poruku presretnu neki ljudi sa štapovima i nedostatkom gotovine. A zatim, tu su i divlje priče, parazitske tvorevine na drvetu istorije, koje pokušavaju da ga saviju po svom ukusu. Stoga istorija ima svoje staratelje. Oni žive... pa, u stvarnom svetu žive gde god da su poslati, ali njihov duhovni dom je u skrivenoj dolini na visokim Ramtopima na Disksvetu, gde se čuvaju istorijske knjige. To nisu knjige u kojima su prošli događaji pribodeni kao gomila leptirova za plutu. To su knjige iz kojih istorija izranja. Ima ih više od dvadeset hiljada; svaka je visoka tri metra, uvezana u olovo, a slova su toliko sitna da moraju da se čitaju pomoću lupe. Kad ljudi kažu: "Zapisano je..." zapisano je tu. Metafora ima manje nego što ljudi misle. Svakog meseca opat i dva starija monaha odlaze u pećinu gde se drže knjige. Nekad je to bila samo opatova dužnost, ali su dva druga poverljiva monaha uključena posle nesrećnog slučaja Pedeset devetog Opata, koji je zaradio milion dolara na sitnoj kocki pre nego što su njegovi drugovi monasi uhvatili. Pored toga, opasno je ulaziti sam. Čista koncentrovanost Istorije koja nečujno izvejava u svet može da bude ogromna. Vreme je droga. Prevelika doza može da vas ubije. Četiristo devedeset treći Opat sklopio je svoje smežurane ruke i obratio se Lu-Ceu, jednom od svojih najstarijih monaha. Zbog svežeg vazduha i lagodnog života u tajnoj dolini svi su monasi bili stariji; pored toga, izvesna količina Vremena, kad svakog dana baratate s njim, i otpadne. "Mesto je Omnija", reče opat, "na Klačanskoj obali." "Sećam se", reče Lu-Ce. "Mladić po imenu Osori, je li tako?" "Stvari valja... pažljivo posmatrati", reče opat. "Postoje pritisci. Slobodna volja, predodređenost... moć simbola... prelomna tačka... znaš sve o tome." "Nisam išao u Omniju već, oh, sigurno sedam stotina godina", reče Lu-Ce. "Suvo mesto. Verujem da u celoj državi nema više od tone dobre zemlje." "Pođi onda", reče opat. "Poneću svoje planine", reče Lu-Ce. "Klima će da im godi." Takođe je poneo i svoju metlu i prostirku za spavanje. Monasi istorije nisu zagriženi za materijalnu imovinu. Otkrili su da se većina stvari raspadne od upotrebe posle vek ili dva. Trebalo mu je četiri godine da stigne u Omniju. Morao je usput da odgleda nekoliko bitaka i jedan atentat, inače bi to bili samo nasumični događaji. * * * Bila je Godina Idejne Zmije, to jest, dve stotine godina nakon Deklaracije Proroka Abisa. U kojoj je rečeno da je vreme Osmog Proroka neizbežno. To je bila pouzdana stvar u Crkvi Velikog Boga Oma: imala je vrlo precizne proroke. Mogli ste prema njima da uskladite svoj kalendar, ako ste imali neki dovoljno velik. I, kao što je obično slučaj u vreme dolaska vremenskog proroka, Crkva je učetverostručila svoje napore da postane sveta. To je u suštini vrlo nalikovalo buci koja se diže u svakom velikom koncernu kad se očekuju revizori, ali je uključilo i hvatanje ljudi za koje se sumnjalo da nisu dovoljno sveti i njihovo usmrćivanje na stotinu domišljatih načina. Ovo se smatra pouzdanim barometrom stanja nečije bogobojažljivosti u većini zaista popularnih religija. Često se obznanjuje da se u veri posrće više nego na nacionalnim prvenstvima u toboganu, da

Teri Pračet 3 jeres mora se iščupa iz korena i da je vreme da se lista očisti. Krv se uglavnom smatra vrlo delotvornom za tu svrhu. * * * U to vreme Veliki Bog Om govoraše Brati što beše Odabrani: "Psst!" Brata je zastao usred plevljenja i osvrnuo se po vrtu Hrama. "Molim?", rekao je. Dan je bio lep, s ranog proleća. Molitveni točkici veselo su se okretali na povetarcu s planina. Pčele su dangubile u cvetovima pasulja, ali su zdušno zujale ne bi li ostavile utisak da naporno rade. Visoko u vazduhu kružio je usamljeni orao. Brata je slegao ramenima i vratio se dinjama. Da, Veliki Bog Om opet govoraše Brati što beše Odabrani: "Psst!" Brata je oklevao. Neko mu se sasvim sigurno obraćao niotkuda. Možda demon. Učitelj iskušenika, Brat Numrod, ljutito se odnosio prema demonima. Prema nečistim mislima i demonima. Jedno je vodilo drugom. Brata je postao neugodno svestan da je verovatno već odavno trebalo da dobije demona. Protivmera se sastojala u odlučnosti i ponavljanju Devet Fundamentalnih Aforizama. Još jednom Veliki Bog Om govoraše Brati što beše Odabrani: "Jesi li gluv, dečače?" Motika se zabila u suvu zemlju. Brata se osvrnuo. Video je pčele, orla, i, na drugom kraju dvorišta, starog Brata Lu-Cea kako vilama sneno prevrće gomilu đubriva. Molitveni točkici umirujuće su se okretali duž zidova. Načinio je znak kojim je Prorok Iškibel isterao duhove. "Prođi iza mene, demone", promrmljao je. "Jesam iza tebe." Brata se ponovo okrenuo, sporo. Vrt je i dalje bio prazan. Pobeže. * * * Mnoge priče začnu se davno pre nego što počnu, a Bratina priča začela se hiljadama godina pre njegovog rođenja. U svetu postoje milijarde bogova. Roje se gusto, poput haringine ikre. Većina ih je suviše mala za golo oko i nikad im se niko ne klanja, bar ne iko veći od bakterije, koje se nikad ne mole i nisu zahtevne u pogledu čuda. To su mali bogovi - duhovi raskrsnica mravljih puteva, bogovi mikroklime oko korenja trave. I većina njih to i ostane. Zato što im nedostaje vera. Šačica, međutim, doživi veću slavu. Bilo šta može da posluži kao okidač. Pastir u potrazi za zalutalim jagnjetom nalazi životinju među trnjem i odvaja minut ili dva da sagradi malu kupu od kamenja, iz uopštene zahvalnosti bilo kojim duhovima koji su možda u okolini. Ili se drvo čudnog oblika dovede u vezu s lekom protiv bolesti. Ili neko ureže spiralu na usamljenoj steni. Jer ono što bogovima treba jeste vera, a ono što ljudi žele jesu bogovi. Često se na tome i završi. No, ponekad ode dalje. Doda se više kamenja, uspravi se više blokova, izgradi se hram na mestu na kome je nekad stajalo drvo. Bog ojačava, a vera onih koji mu se klanjaju gura ga naviše kao hiljadu tona raketnog goriva. Za vrlo malo odabranih, granica je nebo. A ponekad čak ni nebo.

Terry Pratchet 4 * * * Brat Numrod rvao se s nečistim mislima u privatnosti svoje neudobne ćelije kad je čuo vatren glas iz iskušeničke spavaonice. Maleni Brata ležao je ničice pred statuom Omovog otelotvorenja u munji, tresao se i mrmljao odlomke molitve. Nešto u vezi s tim dečakom bilo je jezivo, mislio je Numrod. Način na koji vas je gledao dok ste govorili - kao da vas sluša. Približio se i bocnuo malaksalog mladića krajem svog štapa. "Ustaj, dečače! Kakva posla imaš u spavaonici usred bela dana? Mmm?" Brata je uspeo da se okrene, još uvek prostrt po podu, i da uhvati sveštenika za članke. "Glas! Glas! Obratio mi se!", jecao je. Numrod je uzdahnuo. Ah. Ovo je bio poznat teren. Glasovi su boravili u blizini Numrodovog samostana. On ih je stalno čuo. "Ustani, dečače", reče, nešto ljubaznije. Brata se podigao. Bio je, na šta se Numrod i ranije žalio, prestar za doličnog iskušenika. Oko deset godina prestar. Dajte mi dečaka od najviše sedam godina, stalno je govorio Numrod. No, Brata će i smrt dočekati kao iskušenik. Kad su sačinjavali pravila, nikad nisu predvideli ništa slično Brati. Njegovo široko rumeno lice netremice je posmatralo učitelja iskušenika. "Sedi na krevet, Brato", reče Numrod. Brata je smesta poslušao. Brata nije znao šta znači reč neposlušnost. Bila je to jedna od mnogobrojnih reči čije značenje nije znao. Numrod je seo pored njega. "Dakle, Brato", reče, "ti znaš šta se dešava ljudima koji govore laži, zar ne?" Brata je klimnuo pocrvenevši. "Vrlo dobro. Sada mi ispričaj o tim glasovima." Brata je rukama uvrnuo rub svoje rize. "Više je bio kao jedan glas, učitelju", reče. "...kao jedan glas", reče Brat Numrod. "A šta je taj glas rekao? Mmm?" Brata je oklevao. Posle ponovnog promišljanja shvatio je da glas nije rekao ništa posebno. Samo je progovorio. U svakom slučaju, bilo je teško razgovarati s Bratom Numrodom, koji je imao nervoznu naviku da škilji u sagovornikove usne i ponavlja poslednjih nekoliko reči koje ovaj kaže skoro odmah čim ih izgovori. Takođe je stalno dodirivao stvari - zidove, nameštaj, ljude - kao da se plašio da će kosmos nestati ukoliko ga on ne bude držao. I imao je toliko tikova da su morali da stanu u red i čekaju. Brat Numrod bio je prilično normalan za nekog koje proživeo pedeset godina u Citadeli. "Pa...", počeo je Brata. Brat Numrod podigao je koščatu šaku. Brata je mogao da vidi bledoplave vene svud po njoj. "A siguran sam da postoje dve vrste glasova koje čuju duhovnici", reče učitelj iskušenika. Jedna obrva počela je da mu podrhtava. "Da, učitelju. Brat Mardak nam je to rekao", reče Brata krotko. "...nam je to rekao. Da. Ponekad, ako On i Njegova beskrajna mudrost to nađu za shodno, Bog se obraća odabranome i on postaje veliki prorok", reče Numrod. "E sad, siguran sam da ti ne bi ni uzeo u obzir da pomisliš kako si jedan od njih? Mmm?" "Ne, učitelju." "...učitelju. Ali ima drugih glasova", reče Brat Numrod, a u glasu mu se čuo blagi tremolo, "obmanjujućih i laskavih i ubedljivih glasova, da? Glasova koji stalno čekaju da nas uhvate neoprezne?" Brata se opustio. Ovo je bio poznatiji teren.

Teri Pračet 5 Svi iskušenici znali su za takve glasove. Osim što su uglavnom govorili o prilično nedvosmislenim stvarima, kao što su zadovoljstva noćne manipulacije i opšta poželjnost devojaka. Što pokazuje da su bili početnici na polju glasova. Bratu Numrodu dolazili su glasovi koji su u odnosu na ove bili čitavi oratorijumi. Neki smeliji iskušenici voleli su da slušaju Brata Numroda kako priča o glasovima. Govorili bi da je on sušto obrazovanje. Pogotovu kad mu se kapljice pljuvačke skupe u uglovima usana. Brata je slušao. * * * Brat Numrod je bio učitelj iskušenika, ali nije bio učitelj iskušenika. Bio je samo učitelj grupe kojoj je pripadao Brata. Bilo je i drugih. Verovatno je neko u Citadeli znao koliko ih je bilo. Na nekom mestu postojao je neko Čiji je posao bio da zna sve. Citadela je zauzimala celo središte grada Koma, smeštenom između klačanskih pustinja i ravnica i džungli Hauondalenda. Širila se kilometrima, a njeni hramovi, crkve, škole, spavaonice, vrtovi i tornjevi rasli su jedno oko i preko drugog kao da milion termita pokušava istovremeno da izgradi svoje termitnjake. Kad je granulo sunce, odsjaj od vrata centralnog Hrama blistao je kao vatra. Vrata su bila bronzana i visoka trideset metara. Na njima su, u zlatnim i olovnim slovima, stajale Zapovesti. Do sada ih je bilo pet stotina dvanaest, a nesumnjivo će i sledeći prorok dodati svoj deo. Odraženi sunčev sjaj padao je na desetine hiljada pravovernih, koji su marljivo radili u slavu Velikog Boga Oma. Verovatno niko nije znao koliko ih je tu bilo. Neke stvari umeju da se otrgnu kontroli. Svakako je postojao samo jedan Kenobijarh, Vrhovni Ajam. To je bilo sigurno. I šest Prvosveštenika. I trideset nižih Ajama. I stotine biskupa, đakona, nižih đakona i sveštenika. I iskušenika koliko i pacova u ambaru. I zanatlija, i odgajivača bikova, i mučitelja, i Veslarskih devica... Kakve god bile vaše veštine, mogli ste za sebe da nađete mesto u Citadeli. A ako ste bili vešti u postavljanju pogrešnih pitanja ili gubljenju pravednih ratova, to mesto mogle su da budu pećnice pročišćenja ili tamnice pravedne Kvizicije. Mesto za svakoga. I svako na svom mestu. * * * Sunce je tuklo po vrtu hrama. Veliki Bog Om pokušao je da se skrasi u senci vreže dinje. Verovatno je bio bezbedan ovde, među ovim zidovima i molitvenim tornjevima, ali opreza nikad previše. Jednom ga je već poslužila sreća, no bilo bi suviše kad bi očekivao da se to ponovo desi. Kad ste bog, nevolja je u tome što nemate kome da se pomolite. Puzeći se zaputio ka jednom starcu koji je zgrtao đubrivo dok, posle priličnog napora, nije ocenio da se dovoljno približio njegovom uhu. I govoraše ovako: "Hej, ti!" Nije bilo odgovora. Nije bilo čak ni naznake da je išta i doprlo do ušiju. Om je izgubio nerve i pretvorio Lu-Cea u bednog crva u najdubljoj septičkoj jami pakla, a pobesneo je još više kad je starac mirno nastavio da prevrće đubrivo. "Đavoli beskraja pune tvoje kosti sumporom!", vrisnu. To nije imalo bogzna kakav uticaj. "Gluvi stari ološ", promrmljao je Veliki Bog Om. A možda je i postojao neko koje znao sve što je trebalo da se zna o Citadeli. Uvek postoje ljudi koji skupljaju znanje, ne iz ljubavi, već onako kao što svraka skuplja svetlucave predmete ili kao što larva vodenog moljca skuplja komadiće granja i kamenja. I uvek postoji neko ko mora da uradi sve ono što mora da se uradi, ali što drugi ljudi ne žele da urade ili čak da priznaju da postoji.

Terry Pratchet 6 Treća Vorbisova osobina koju su ljudi uočavali bila je visina. Imao je znatno preko metar i osamdeset, ali je bio tanak kao prut, kao da je neko dete od gline izvajalo normalnu osobu, a onda je izvaljalo ukrug. Druga Vorbisova osobina koju su ljudi primećivali bile su njegove oči. Njegovi preci poticali su iz dalekih pustinjskih plemena koja su posedovala osebujnu tamnookost - ne samo tamne dužice, već i skoro crne očne jabučice. Bilo je vrlo teško ustanoviti u šta Vorbis gleda. Baš kao da pod kožom ima naočari za sunce. No, pre svega su uočavali njegovu lobanju. Đakon Vorbis bio je oduvek ćelav. Većina sveštenika Crkve bi odmah po postavljenju u službu počela da pušta dugu kosu i brade dovoljno guste da se u njima izgubi koza. Međutim, Vorbis se ceo brijao. Blistao je. A čini se da je manjak dlaka pojačavao njegovu moć. Nije ugrožavao druge. Nikad nije pretio. Samo je u svima proizvodio osećanje da se njegov lični prostor razastire na nekoliko metara od njegovog tela i da je svako ko mu se približava zagazio u nešto važno. Vrhovnicima, starijim od njega pedeset godina, bilo je neprijatno da ga prekinu u bilo kakvom razmišljanju. Skoro da je bilo nemoguće znati o čemu Vorbis razmišlja, a niko nikad nije ni pitao. Najočigledniji razlog za ovo ležao je u tome što je Vorbis bio vođa Kvizicije, čiji je posao bio da uradi sve ono što je moralo da se uradi, a što drugi ljudi radije ne bi da urade. Takve ljude ne pitate o čemu razmišljaju jer ne želite da se vrlo sporo okrenu i kažu: "O vama". Najviši položaj koji je mogao da se dostigne u okviru Kvizicije bio je đakon, a to pravilo je ustanovljeno pre mnogo stotina godina, da taj ogranak Crkve ne bi prerastao svoje čizme.2 Međutim, s ovakvim umom, svi su govorili, Vorbis je lako do sada mogao da postane prvosveštenik, ili čak i Ajam. Vorbis se nije brinuo za takve tričarije. On je znao svoju sudbinu. Zar mu sam Bog nije rekao? * * * "Eto", reče Brat Numrod tapšući Bratu po ramenu. "Siguran sam da će stvari sada da ti budu jasnije." Brata je osećao da se od njega očekuje tačno određen odgovor. "Da, učitelju", reče. "Siguran sam da hoće." "...hoće. Tvoja je sveta dužnost da stalno odolevaš glasovima", reče Numrod i dalje ga tapšući. "Da, učitelju. Hoću. Pogotovu ako mi kažu da radim išta od onoga što ste pomenuli." "...pomenuli. Dobro. Dobro. A ako ih ponovo čuješ, šta ćeš uraditi? Mmm?" "Doći ću i kazaću vam", reče Brata revnosno. "...kazaću vam. Dobro. Dobro. To volim da čujem", reče Numrod. "Uvek to kažem svojim mladićima. Upamtite da sam uvek tu da se pozabavim bilo kakvim problemčićima koji vas možda muče." "Da, učitelju. Da li da se sada vratim u vrt?" "...vrt. Mislim da bi trebalo. Mislim da bi trebalo. I bez ikakvih glasova ubuduće, jasno?" Numrod je zamahao kažiprstom druge ruke. Obraz mu se naborao. "Da, učitelju." "Šta si radio u vrtu?" "Okopavao sam dinje, učitelju", reče Brata. "Dinje? Ah. Dinje", reče Numrod polako. "Dinje. Dinje. Pa, to unekoliko objašnjava stvari, naravno." Očni kapak luđački mu zatrepta. 2 Koje su bile unificirane veličine i pritezale su se šrafovima.

Teri Pračet 7 * * * Veliki Bog nije bio jedini koji se obraćao Vorbisu unutar njegove glave. Svi bi govorili s ekskvizitorom, pre ili kasnije. U pitanju je bila samo izdržljivost. Poslednjih dana Vorbis nije često silazio da posmatra inkvizitore. Ekskvizitori to nisu morali da rade. Dole je slao naređenja, a stizali su mu izveštaji. Međutim, posebne okolnosti zahtevale su njegovu posebnu pažnju. Mora da se kaže... u podrumima Kvizicije nije bilo puno toga smešnog. Ne ako ste imali normalan smisao za humor. Nije bilo veselih plakata na kojima bi pisalo: Ne morate da budete nemilosrdni sadista da biste ovde radili, ali nije zgoreg!!! Međutim, bilo je tu nekih stvari koje bi pronicljivom čoveku ukazale da je Stvoritelj čovečanstva imao vrlo pomeren smisao za zabavu i od kojih bi mu se u srcu uzdigla bura besa dovoljna da razvali vrata raja. Šolje, na primer. Inkvizitori su dnevno imali dve pauze za kafu. Šolje, koje je svako donosio od kuće, uredno su slagali oko čajnika na ognjištu središnje peći, u kojoj su se, uzgred, grejali i žarači i noževi. Po njima su bile ispisane posvete, poput "Uspomena iz Svetog Kratera Osorija" ili "Najboljem tati na svetu". Većina ih je bila iskrzana i nikoje dve nisu bile istovetne. A na zidu su stajale razglednice. Tradicija je nalagala da inkvizitor, kada ode na odmor, pošalje grubo obojen drvorez lokalnog pejsaža s nekom prigodno duhovitom i blago neukusnom porukom na poleđini. Tu je stajalo i dirljivo pismo Inkvizitora prve klase Išmejla "Popa" Kvuma, u kome je zahvaljivao kolegama što su, njemu na poklon za penzionisanje, skupili čak sedamdeset osam obola i divan buket cveća za gospođu Kvum, naznačio da će se uvek sećati svojih dana u tamnici br. 3 i da bi se radovao da priskoči u pomoć ukoliko ikad budu imali manjak ljudstva. Sve je to, zapravo, značilo sledeće: čak ni najluđi psihopata ne može da počini ništa što podjednako lako ne može da izvede i normalan, ljubazan porodičan čovek koji svaki dan dolazi na radno mesto i ima pune ruke posla. Vorbisu se dopadalo što to zna. Ako čovek to zna, zna sve što treba da zna o ljudima. Trenutno je sedeo pored klupe na kojoj je još uvek ležalo, stručno rečeno, uzdrhtalo telo Brata Sašoa, njegovog bivšeg sekretara. Pogledao je dežurnog inkvizitora, koji je klimnuo glavom. Vorbis se nagnuo nad okovanog sekretara. "Kako se zovu?", ponovio je. "... ne znam..." "Dao si im kopije moje prepiske, Sašo. Oni su izdajnici i jeretici koji će večnosti provesti u paklu. Želiš li da im se pridružiš?" "... ne znam imena..." "Imao sam poverenja u tebe, Sašo. A ti si me špijunirao. Izdao si Crkvu." "... imena ne..." "Istina je svršetak bola, Sašo. Reci mi." "... istina..." Vorbis je uzdahnuo. A onda je opazio jedan Sašoov prst kako se savija i ispravlja pod okovima. Poziv. "Da?" Nagnuo se bliže nad telo. Sašo je otvorio svoje preostalo oko. "... istina..." "Da?" "... Kornjača se kreće. Vorbis se vratio u stolicu nepromenjenog izraza lica. Izraz mu se retko menjao mimo njegove volje. Inkvizitor ga je užasnuto posmatrao. "Shvatam", reče Vorbis. Ustao je i klimnuo glavom prema inkvizitoru.

Terry Pratchet 8 "Koliko je dugo on već ovde?" "Dva dana, gospodaru." "A možete da ga održite u životu još?" "Još možda dva dana, gospodaru." "Učinite tako. Učinite tako. Najzad", reče Vorbis, "naša je dužnost da očuvamo život što je moguće duže. Je li tako?" Inkvizitor mu je uputio nervozan osmeh čoveka svesnog da stoji pored nadređenog čija jedna reč može da ga pošalje u okove na klupi. "Ovaj... da, gospodaru." "Jeres i laži posvuda", uzdahnuo je Vorbis. "A sad još moram da nađem i drugog sekretara. Veoma neprijatno." * * * Posle dvadeset minuta Brata se opustio. Izgleda da su zavodljivi glasovi čulnog zla nestali. Nastavio je da se bavi dinjama. Osećao je da može da razume dinje. Dinje su se činile razumljivije od većine drugih stvari. "Hej, ti!" Brata se ispravio. "Ne čujem te, o, opaka sukubo", reče. "O, da, čuješ me, dečače. Elem, hoću da uradiš ovo..." "Strpao sam prste u uši!" "Pristaje ti. Pristaje ti. Ličiš na vazu. Dakle..." "Pevušim pesmicu! Pevušim pesmicu!" Brat Preptil, učitelj muzike, reče da ga Bratin glas podseća na razočaranog lešinara koji je prekasno stigao na mrtvog magarca. Koralno pevanje bilo je obavezno za iskušenike, ali je nakon mnogih primedbi Brata Preptila načinjen poseban izuzetak u Bratinom slučaju. Prizor Bratinog širokog okruglog lica, zgrčenog od napora da udovolji, sam je po sebi bio dovoljan, ali je još gore bilo slušanje kako se njegov glas, svakako snažan i pun predane samouverenosti, ljulja tamo -amo oko napeva ne pogodivši ga nijednom. Umesto toga, dobio je dodatne dinje. Iz molitvenog tornja jato vrana žurno izlete. Posle celog korala On satire nepravednike kopitima od vrelog gvožđa, Brata otpuši uši i usudi se da načas posluša. Osim udaljenog negodovanja vrana, vladala je tišina. Upalilo je. Verujte u Boga, kažu ljudi. A on je uvek verovao. Bar otkad mu seže sećanje. Uzeo je motiku i s olakšanjem se vratio vrežama. Oštrica motike taman je trebalo da padne na zemlju kad je Brata video kornjaču. Bila je mala, žuta, u osnovi, i prekrivena prašinom. Oklop joj je bio gadno iskrzan. I imala je jedno perlasto oko - drugo je palo kao danak nekoj od hiljadu opasnosti koje vrebaju spora bića nastanjena dva centimetra iznad zemlje. Osvrnuo se. Vrtovi su ležali duboko unutar kompleksa hramova i okruživali su ih visoki zidovi. "Kako si dospeo ovde, mali stvore?", rekao je. "Jesi li doleteo?" Kornjača je monokularno zurila u njega. Brata je osetio blagu nostalgiju za kućom. Kod kuće, u peščanim dinama, bilo je mnogo kornjača. "Mogao bih da ti dam malo zelene salate", reče Brata. "Ali mislim da je kornjačama zabranjen pristup u vrtove. Zar ti nisi štetočina?" Kornjača je nastavila da zuri. Skoro ništa ne može da zuri kao kornjača. Brata se osetio prinuđen da učini nešto. "Ima grožđa", reče. "Verovatno nije grešno ako ti dam jedno zrno. Bi li ti se dopalo grožđe, kornjačice?" "Bi li se tebi dopalo da postaneš gnusoba u najdubljoj rupi pakla?", rekla je kornjača.

Teri Pračet 9 Vrane, koje su odletele na spoljne zidove, ponovo su poletele začuvši izvođenje korala Put nevernika pun je trnja. Brata je otvorio oči i ponovo izvadio prste iz ušiju. Kornjača je rekla: "Ja sam još ovde." Brata je oklevao. Vrlo polako mu je sinulo da demoni i sukube ne uzimaju oblik malih starih kornjača. Ne bi bilo svrhe. Čak bi i Brat Numrod morao da se složi da, što se tiče obesne erotičnosti, postoje i daleko bolja rešenja od jednooke kornjače. "Nisam znao da kornjače mogu da govore", reče. "I ne mogu", rekla je kornjača. "Čitaj mi s usana." Brata je primakao pogled. "Nemaš usne", reče. "Nemam, kao ni podesne glasne žice", saglasi se kornjača. "Govorim direktno u tvoju glavu, razumeš li?" "Bogo!" "Razumeš to, zar ne?" "Ne." Kornjača je zakolutala okom. "Trebalo je da znam. Dobro, nije ni bitno. Ne mogu da traćim vreme na baštovane. Idi i dovedi glavnog čoveka, smesta." "Glavnog čoveka?", rekao je Brata. Rukom je pokrio usta. "Ne misliš valjda na... Brata Numroda?" "Ko je taj?", rekla je kornjača. "Učitelj iskušenika!" "O, Ja!", rekla je kornjača. "Ne", nastavila je, monotono imitirajući Bratin glas. "Ne mislim na učitelja iskušenika. Mislim na Visokog Sveštenika ili kako god već sebe zove. Pretpostavljam da imate takvog?" Brata je tupo klimnuo glavom. "Visoki Sveštenik, je li tako?", rekla je kornjača. "Visoki. Sveštenik. Visoki Sveštenik." Brata je ponovo klimnuo. Znao je da postoji Visoki Sveštenik. No, mada je mogao potpuno da pojmi hijerarhijsku strukturu između samog sebe i Brata Numroda, nije mogao ozbiljno da promisli o ikakvoj mogućoj vezi između Brate iskušenika i Kenobijarha. Bio je tek teorijski svestan da postoji Kenobijarh, da postoji razgranata kanonska struktura, s Visokim Sveštenikom na čelu i Bratom čvrsto zalepljenim za začelje, ali je na to gledao kao što bi ameba mogla da posmatra ceo evolutivni lanac između sebe i, recimo, sertifikovanog računovođe. Nedostajale su sve karike do vrha. "Ne mogu da tražim." Brata je oklevao. Čak je i od pomisli na razgovor s Kenobijarhom zaćutao od straha. "Ne mogu ni od koga da tražim da traži od Visokog Kenobijarha da dođe i razgovara s kornjačom!" "Pretvori se u blatnu pijavicu i nestani u vatrama odmazde!", vrisnula je kornjača. "Nema potrebe za kletvama", reče Brata. Kornjača je besno skakutala. "To nije bila kletva! Nego naređenje! Ja sam Veliki Bog Om!" Brata je trepnuo. Potom je rekao: "Ne, nisi. Video sam Velikog Boga Oma", mahnuo je rukom, savesno opisavši oblik svetih rogova, "i on nema oblik kornjače. On stiže kao orao, ili kao lav, ili kao moćni bik. Ima statua u Velikom Hramu. Visoka je sedam lakata. Sva je u bronzi i koječemu. I satire nevernike. Ne možeš da satireš nevernike ako si kornjača. Mislim, sve što možeš jeste da ih značajno pogledaš. Statua ima rogove od čistog zlata. U mom zavičaju, u selu pored mog imali su statuu visoku jedan lakat, takođe u obliku bika. Po tome znam da nisi Veliki Bog" - sveti rogovi - "Om." Kornjača se staložila. "Koliko si do sada video kornjača koje govore?", upita ga sarkastično.

Terry Pratchet 10 "Ne znam", reče Brata. "Kako to misliš, ne znaš?" "Pa, možda sve govore", revnosno je odgovorio Brata, prikazujući veoma ličnu vrstu logike koja ga je i dovela do dodatnih dinja. "Možda samo ne izgovaraju ništa kad sam ja u blizini." "Ja sam Veliki Bog Om", rekla je kornjača pretećim i uočljivo dubokim glasom, "a ti ćeš za prilično kratko vreme da postaneš vrlo nesrećan sveštenik. Idi po njega." "Iskušenik", reče Brata. "Šta?" "Iskušenik, ne sveštenik. Ne dopuštaju mi..." "Dovedi ga!" "Ali mislim da Kenobijarh nikad ne dolazi u naš povrtnjak", reče Brata. "Mislim da čak i ne zna šta je dinja." "To me ne zanima", rekla je kornjača. "Dopremi ga odmah ili će biti zemljotresa, mesec će da postane krvav, groznice i čirevi će svladati ljudski rod, a spopašće ga i raznolike bolesti. Ozbiljan sam", dodala je. "Pokušaću nešto da učinim", reče Brata odstupajući. "A čak sam i razuman, kad se uzmu u obzir okolnosti!", viknula je kornjača za njim. "Samo da kažem, ne pevaš loše", dodade. "Čuo sam i gore!", dok je gruba Bratina riza nestajala kroz kapiju. "Podseća me na ono doba kad je kuga zavladala Pseudopolisom", tiho je rekla dok su koraci jenjavali. "Kakvog li samo naricanja i škrgutanja zubima tamo beše." Uzdahnu. "Veliki dani. Veliki dani!" * * * Mnogi osete da su pozvani u sveštenstvo, ali zapravo samo čuju unutrašnji glas koji kaže: "Radi se pod krovom, ne diže se ništa teško, zar hoćeš da budeš ratar kao tvoj otac?" S druge strane, Brata nije samo verovao. On je zaista Verovao. Takva stvar je obično neprijatna ako iskrsne u bogobojažljivoj porodici, ali je Brata imao samo svoju baku, a i ona je Verovala. Bila je onaj tip žene od kog svaki sveštenik zazire u svojoj pastvi, ona što zna sve napeve, sve propovedi. Ženama je u Omnijansku Crkvu pristup bio dozvoljen samo zato što im nije bio zabranjen, i pri tom su morale da budu sasvim neme i pokrivene u svom odeljku iza predikaonice, kako se ne bi desilo da, od pogleda na polovinu ljudskog roda, muški vernici počnu da čuju glasove srodne onima koji su mučili Brata Numroda pre svakog sna i po svakom buđenju. Problem je bio što je Bratina baka imala ličnost koja je mogla da se probije kroz olovnu ploču i gorku pobožnost snagom dijamantskog svrdla. Da je rođena kao muškarac, Omnijanizam bi dobio svog Osmog Proroka mnogo ranije nego što se očekivalo. No, u datim okolnostima, organizovala je čišćenje hrama, glancanje statua i kamenovanje mogućih preljubnica s užasavajućom efikasnošću. Tako je Brata odrastao siguran i uveren u Velikog Boga Oma. Brata je odrastao znajući da ga Om gleda sve vreme, naročito u klozetu, da demoni jurišaju na njega sa svih strana i da može da ih obuzda samo snagom svoje vere i težinom bakine trščane batine, koja je stajala iza vrata u onim retkim trenucima kada nije bila korišćena. Znao je napamet svaki stih iz svih sedam Knjiga Proroka i sve do jedan Propis. Znao je sve Zakone i Pesme. Pogotovu Zakone. Omnijanci su bili bogobojažljivi ljudi. A imali su i čega da se boje. * * * Vorbisova soba bila je u gornjoj Citadeli, što je bilo neobično za đakona. Nije sam to tražio. Retko je tražio bilo šta. Sudbina ima načina da se sama pobrine za svoje ljude. Takođe su ga posetili neki od najmoćnijih ljudi u hijerarhiji Crkve.

Teri Pračet 11 Ne, naravno, šest Prvosveštenika ni sam Kenobijarh. Oni nisu bili toliko važni. Bili su prosto na vrhu. Ljudi koji zbilja vode organizaciju nalaze se nekoliko nivoa niže, gde štošta još može da se uradi. Ljudi su voleli da budu prijatelji s Vorbisom, uglavnom zbog već pomenutog mentalnog polja koje im je sugerisalo, na najtamniji mogući način, da ne žele da mu budu neprijatelji. Dvojica prijatelja sada su sedela s njim. Bili su to Opšti Ajam Friit, koji je, ma šta pisalo u zvaničnim arhivama, vodio najveći deo Božanskog Legiona, i Biskup Druna, sekretar Kongresa Ajama. Ljudi možda nisu mislili da je to položaj od posebne moći, ali nikad nisu ni minut proveli kao sekretar na sastanku nagluvih staraca. Nijedan čovek zapravo nije bio tu. I nisu razgovarali s Vorbisom. Bio je to jedan od onih sastanaka. Mnogo ljudi nije htelo da razgovara s Vorbisom i davali su sve od sebe da se ne sretnu s njim. Neki opati iz dalekih manastira nedavno su bili pozvani u Citadelu, i tajno su putovali nedelju dana preko krivudavog terena, samo da se ne bi pridružili senovitim figurama koje su posećivale Vorbisovu sobu. Poslednjih nekoliko meseci, Vorbis je imao posetilaca koliko i Čovek s gvozdenom maskom. A nisu ni razgovarali. Ali da su bili tu i da su razgovarali, dijalog bi tekao ovako: "A sada", reče Vorbis, "pitanje Efebe." Biskup Drima slegao je ramenima.3 "Beznačajno je, kažu. Ne prete nam." Dva čoveka pogledala su Vorbisa, koji nikad nije podigao glas. Bilo je vrlo teško reći šta Vorbis misli, čak i nakon što vam to i kaže. "Zaista? Do toga smo stigli?", rekao je. "Ne prete nam? Posle onoga što su učinili jadnom Bratu Mardaku? Posle vređanja Oma? Ne sme da ostane na tome. šta je predloženo da se učini?" "Nema više sukoba", reče Friit. "Bore se kao luđaci. Ne. Već smo izgubili previše ljudi." "Imaju jake bogove", reče Druna. "Imaju bolje lukove", reče Friit. "Nema drugog Boga do Oma", reče Vorbis. "Ono čemu se Efebijanci, po svom uverenju, klanjaju jesu tek prikaze i demoni. Ako se to i može nazvati klanjanjem. Jeste li već videli ovo?" Gurnuo je svitak hartije ka njima. "Šta je to?", rekao je Friit oprezno. "Laž. Istorija koja ne postoji i nikad nije postojala... ono... ono što..." Vorbis je oklevao, pokušavajući da se seti reči koja je već odavno prestala da se koristi, "kao one... priče koje se pričaju deci koja su još mala... reči koje ljudi izgovaraju... dakle..." "Oh. Pozorišni komad", reče Friit. Vorbisov pogled prikuca ga za zid. "Poznate su vam te stvari?" "Ja - kad sam jednom putovao u Klač..." Friit je zamuckivao. Očigledno je pokušavao da se pribere. Komandovao je nad stotinu hiljada ljudi u bici. Nije ovo zaslužio. Shvatio je da se ne usuđuje da pogleda u Vorbisov izraz lica. "Oni plešu plesove", reče mlitavo. "Na svoje svete dane. Žene nose zvončiće na svojim... I pevaju pesme. O počecima svetova, kad su bogovi..." Zaćutao je. "Bilo je odvratno", reče. Pucnuo je zglobovima prstiju, što je radio uvek kad bi bio zabrinut. "Ovde se pominju njihovi bogovi", reče Vorbis. "Ljudi s maskama. Možete li da poverujete? Imaju boga vina. Pijani starac! I onda ljudi kažu da Efeba nije pretnja! A ovo..." Bacio je drugi, deblji svitak na sto. "Ovo je daleko gore. Naime, ako se i greškom klanjaju lažnim bogovima, greška leži u izboru bogova, ne u klanjanju. Ali ovo..." Druna je pažljivo pregledao svitak. "Verujem da postoje i drugi primerci, čak i u Citadeli", reče Vorbis. "Ova je pripadala Sašou. Mislim da ste ga vi preporučili za mog službenika, Friite?" 3 Ili bi to uradio. Da je bio tu. Ali nije bio. Stoga nije mogao.

Terry Pratchet 12 "Uvek su me impresionirale inteligencija i pronicljivost tog mladića", reče general. "Manjkalo mu je lojalnosti", reče Vorbis, "a upravo sada dobija svoju zasluženu nagradu. Možemo samo da žalimo što nismo uspeli da ga navedemo da oda imena svojih drugova jeretika." Friit se opirao naglom naletu olakšanja. Pogledao je Vorbisa u oči. Druna je prekinuo tišinu. "De Chelonian Mobile", reče glasno. "Kornjača se kreće. Šta to znači?" "Ako bih vam samo i rekao, izložio bih vašu dušu riziku od hiljadugodišnjih paklenih muka", reče Vorbis. Nije spuštao pogled s Friita, koji je sada netremice gledao u zid. "Mislim da uz dovoljno pažnje možemo da preuzmemo taj rizik", reče Druna. Vorbis je slegao ramenima. "Pisac tvrdi da svet... putuje kroz prazninu na leđima četiri ogromna slona", reče. Druna je zinuo od zapanjenosti. "Na leđima?", rekao je. "Tako se tvrdi", reče Vorbis i dalje gledajući Friita. "Na čemu oni stoje?" "Pisac tvrdi da stoje na oklopu divovske kornjače", reče Vorbis. Druna se nervozno nasmešio. "A na čemu stoji kornjača?", upita. "Ne vidim svrhu u nagađanju na čemu ona stoji", brecnu se Vorbis, "jer i ne postoji!" "Naravno, naravno", brzo reče Druna. "Samo me je obuzela dokona radoznalost." "Radoznalost je većinom takva", reče Vorbis. "Odvodi um na sumnjive staze. A ipak, čovek koji je ovo napisao slobodno se šeta po Efebi, sada." Druna baci pogled na svitak. "Piše da je brodom otplovio do ostrva na rubu i da je pogledao dole i..." "Laži", reče Vorbis bezizražajno. "A ne bi bilo razlike i da nisu laži. Istina leži unutar, ne spolja. U rečima Velikog Boga Oma koje nam donose njegovi odabrani proroci. Oči mogu da nas zavaraju, ali naš Bog neće nikad." "Ali..." Vorbis je pogledao Friita. General se znojio. "Da?", rekao je. "Dakle... Efeba. Mesto na kom luđaci imaju lude ideje. Svi to znaju. Možda je najmudrije ostaviti ih da se kuvaju u sopstvenoj ludosti?" Vorbis je zavrteo glavom. "Nažalost, razuzdane i nestabilne ideje imaju uznemirujuću sklonost da se šire i preuzimaju prevlast." Friit je morao da prizna da je ovo tačno. Iz iskustva je znao da su tačne i očigledne ideje, poput neizrecive mudrosti i suda Velikog Boga Oma, toliko nejasne mnogim ljudima da ste zapravo morali da ih ubijete pre nego što bi uvideli svoje greške, dok su, pak, opasna, maglovita i tvrdoglava mišljenja bila toliko privlačna nekim ljudima da su se - zamišljeno je protrljao ožiljak - krili u planinama i bacali stene na vas dok ih ne biste ubili izgladnjivanjem. Bili su spremniji da umru nego da se urazume. Friit se urazumio vrlo rano. Shvatio je da je razumno ne umreti. "Šta predlažete?", rekao je. "Savet želi da pregovara sa Efebom", reče Druna. "Znate da moram da organizujem delegaciju koja sutra polazi na put." "Koliko vojnika?", upita Vorbis. "Samo jedan telohranitelj. Garantovana nam je bezbednost tokom puta, ipak", reče Friit. "Garantovana nam je bezbednost tokom puta", reče Vorbis. Zvučalo je kao dugačka kletva. "A kad stignete...?" Friit je želeo da kaže: Razgovarao sam sa zapovednikom efebijanskog garnizona i čini mi se da je on častan čovek, mada je, naravno, gnusni nevernik i manji od crva. No, nije osećao da je mudro Vorbisu reći tako nešto.

Teri Pračet 13 Umesto toga rekao je: "Bićemo oprezni." "Možemo li da ih zaskočimo?" Friit je oklevao. "Mi?", upita. "Ja ću voditi grupu", reče Vorbis. Tek na trenutak se zgledao sa sekretarom. "Ja bih... voleo da budem podalje od Citadele na neko vreme. Da promenim okolinu. Pored toga, efebijanci ne smeju da pomisle da zavređuju pažnju višeg pripadnika Crkve. Samo sam razmatrao sve mogućnosti, budemo li isprovocirani..." Nervozno krckanje Friitovih zglobova zazvučalo je kao pucanj biča. "Dali smo im svoju reč..." "Nema primirja s nevernicima", reče Vorbis. "Ali ima praktičnih problema", reče Friit najoštrije što se usuđivao. "Palata u Efebi je lavirint. Znam to. Ima zamki. Niko ne može da uđe bez vodiča." "Kako vodič ulazi?", upita Vorbis. "Pretpostavljam da vodi samog sebe", reče general. "Po mom iskustvu, uvek postoji i drugi način", reče Vorbis. "Za sve postoji drugi način. A Bog će nam ga blagovremeno pokazati, u to možemo da se pouzdamo." "Svakako bi sve bilo lakše kad bi Efeba bila manje stabilna", reče Druna. "Tamo su doista našli utočište izvesni... elementi." "A time bi se otvorila i vrata prema celoj Nizvrtnoj obali", reče Vorbis. "Pa..." "Prema Dželu, a zatim i Tsortu", reče Vorbis. Druna je pokušavao da izbegne pogled u Friitov izraz lica. "To je naša dužnost", reče Vorbis. "Naša sveta dužnost. Ne smemo da zaboravimo jadnog Brata Mardaka. Bio je nenaoružan i sam." * * * Bratine velike sandale poslušno su lepetale duž kamenog hodnika prema oskudnoj ćeliji Brata Numroda. Pokušao je da u glavi sroči poruku. Učitelju, tamo je kornjača koja kaže - Učitelju, ova kornjača hoće - Učitelju, znate šta, čuo sam od kornjače među dinjama da... Brata se nikad ne bi usudio da za sebe pomisli da je prorok, ali je imao jasnu predstavu o ishodu bilo kog razgovora koji bi počeo ovim rečima. Mnogi su Bratu smatrali idiotom. Ličio je na idiota, počev od okruglog, otvorenog lica pa do stopala okrenutih napolje i izubijanih članaka. Takođe je imao običaj da mrda usnama kad duboko razmišlja, kao da isprobava svaku rečenicu. A to je bilo zato što to i jeste radio. Razmišljanje za Bratu nije bila laka aktivnost. Većina ljudi razmišlja automatski, a misli im plešu kroz mozak kao statički elektricitet preko oblaka. U najmanju ruku, Brati se tako činilo. S druge strane, on je morao da konstruiše misli malo po malo, kao da gradi zid. Kratki život ispunjen podsmehom zbog tela nalik bačvi i stopala koja bi svaki čas mogla da polete u suprotnim smerovima naučio ga je da vrlo pažljivo razmisli pre nego što išta kaže. Brat Numrod pružio se po podu ispred statue Oma Gazitelja Bezbožnih, a prste je strpao u uši. Glasovi su ga ponovo mučili. Brata se nakašlja. Potom se ponovo nakašlja. Brat Numrod podiže glavu. "Brate Numrode?", reče Brata. "Šta?" "Ovaj... Brate Numrode?" Brat Numrod otpuši uši. "Da?", reče osorno. "Hm. Treba da pogledate nešto. U. U vrtu. Brate Numrode?" Učitelj iskušenika je seo. Bratino lice zračilo je zabrinutošću. "Kako to misliš?", upita Brat Numrod.

Terry Pratchet 14 "U vrtu. Teško je objasniti. Hm. Otkrio sam... odakle dopiru glasovi, Brate Numrode. A vi ste rekli da vam to svakako kažem." Stari sveštenik oštro pogleda Bratu. No, ako je ikada postojala osoba bez trunke lukavosti ili prevejanosti, bio je to Brata. * * * Strah je čudno tle. Uglavnom rađa poslušnost nalik kukuruzu, koji raste u redovima i lako ga je pleviti. No, ponekad rađa i krompire prkosa, koji bujaju pod zemljom. U Citadeli je bilo mnogo podzemlja. Bilo je tamnica i tunela Kvizicije. Bilo je podruma i slivnika, zaboravljenih soba, slepih hodnika, prostora iza starih zidova, čak i prirodnih pećina u samom temelju. Baš takva je bila ova pećina. Dim vatre, naložene nasred poda, uspeo je da se probije napolje kroz pukotinu na tavanici i, napokon, u lavirint bezbrojnih dimnjaka i svetlarnika nad pećinom. Među nemirnim senkama bilo je desetak osoba. Nosili su grube kapuljače preko neugledne odeće - stvari sačinjenih od sirovih krpa, ništa što ne bi moglo lako da se spali posle sastanka, kako dugački prsti Kvizicije ne bi našli nikakav povod za optužbu. Način na koji se kretala većina tih ljudi ukazivao je da su navikli da nose oružje. Tu i tamo, putokazi. Poza. Izbor reči. Na jednom zidu pećine bio je crtež. Otprilike ovalan, sa tri mala produžetka na vrhu - srednji je bio nešto veći od ostalih - i tri na dnu, od kojih je srednji bio nešto duži i zašiljeniji. Dečji crtež kornjače. "Naravno da će da ode u Efebu", rekla je maska. "Ne bi se usudio da ne ode. Mora da zajazi reku istine pravo na izvoru." "Onda moramo da izbavimo šta možemo", rekla je druga maska. "Moramo da ubijemo Vorbisa!" "Ne u Efebi. Kad se to bude desilo, mora da se desi ovde. Zato da bi ljudi znali. Kad budemo dovoljno snažni." "Da li ćemo ikad biti dovoljno snažni?", rekla je maska. Njen vlasnik je nervozno pucnuo zglobovima. "Čak i seljaci znaju da nešto nije kako treba. Istina ne može da se zaustavi. Zajaziti reku istine? Onda će kroz pukotine da pokuljaju snažni mlazevi. Zar nismo saznali za Mardaka? Ha! Ubijen u Efebi, rekao je Vorbis." "Jedan od nas mora da ode u Efebu i spasi Gospodara. Ako je zaista stvaran." "Stvaran je. Ime mu je na knjizi." "Didaktilos. Čudno ime. To znači Dvoprsti, znate." "Sigurno ga poštuju u Efebi." "Dovedi ga ovamo, ako je moguće. S Knjigom." Činilo se da je jedna maska neodlučna. Zglobovi su mu ponovo pucnuli. "Ali, hoće li se ljudi okupiti... oko knjige? Ljudima treba više od knjige. Oni su seljaci. Ne umeju da čitaju." "Ali umeju da slušaju!" "Čak i tada... mora da im se pokaže... treba im simbol..." "Imamo ga!" Instinktivno, sve maskirane osobe okrenule su se ka crtežu na zidu, nejasnom spram svetlosti vatre, ali urezanom u njihove umove. Gledali su u istinu, koja je često impresivna. "Kornjača se kreće!" "Kornjača se kreće!" "Kornjača se kreće!" Vođa je klimnuo glavom. "A sada", reče, "vući ćemo slamke..."

Teri Pračet 15 * * * Veliki Bog Om postajao je sve gnevniji, ili se bar zdušno trudio. Rast gneva na dva centimetra od tla vrlo je ograničen, ali je Om dao sve od sebe. Ćutke je prokleo bubu, što je isto kao i sipanje vode u baru. Svejedno, izgleda da nije imalo nikakvog efekta. Buba je ionako okapavala. Prokleo je dinju do osmog kolena, ali se ništa nije desilo. Pokušao je s pošašću čireva. Dinja je samo sedela na zemlji i još malko sazrela. Samo zato što je Om bio u privremenoj nevolji, ceo svet je pomislio da može time da se okoristi. Pa, kad se bude povratio svoj pravi oblik i moć, reče sebi, Koraci će biti Preduzeti. Plemena Bubina i Dinjina poželeće da nikad nisu stvorena. I... postojaće i sveta zapovest u vezi sa povećanom sadnjom zelene salate... Dok se krupni momak nije vratio s čovekom bledog tena, Veliki Bog Om već je prestao da bude raspoložen za šalu. Pored toga, s tačke gledišta kornjače, čak se i najzgodnije ljudsko biće svodi na par stopala, udaljenu sićušnu glavu i, negde gore, pogrešno okrenut par nozdrva. "Šta je ovo?", zarežao je. "Ovo je Brat Numrod", reče Brata. "Učitelj iskušenika. On je vrlo važan." "Zar ti nisam rekao da mi ne dovodiš nekog debelog matorog pederasta!", urlao je glas u njegovoj glavi. "Očne jabučice biće ti nabodene na vatrene ražnjeve zbog ovoga!" Brata je kleknuo. "Ne mogu da idem kod Visokog Sveštenika", reče što je strpljivije mogao. "Iskušenicima nije dopušten čak ni pristup u Veliki Hram, sem u posebnim prilikama. Ako budem uhvaćen, dobiću Nauk od Kvizicije o Greškama Svog Puta. Takav je Zakon." "Glupa budalo!", vikala je kornjača. Numrod je odlučio da je vreme da progovori. "Iskušeniče Brato", reče, "iz kog se razloga obraćaš kornjačici?" "Zato što..." Brata je zastao. "Zato što se ona obraća meni... zar ne?" Brat Numrod pogleda malu, jednooku glavu koja je virila iz oklopa. On je bio u velikoj meri dobar čovek. Činjenica je da su demoni i đavoli ponekad usađivali uznemirujuće glasove u njegovu glavu, ali se starao o tome da tu i ostanu i ni u kom doslovnom smislu nije zaslužio da ga kornjača nazove rečju kojom ga je nazvala, za koju bi, zapravo, da ju je čuo, pomislio da ima neke veze sa stopalima. I bio je prilično svestan da je ponekad moguće čuti glasove koji se vezuju za demone i, ponekad, bogove. No, kornjača je bila novost. Zbog kornjača je počeo da se brine za Bratu, koga je uvek doživljavao kao dobroćudnog tupana koji, bez pogovora, radi sve što mu se kaže. Naravno, mnogi iskušenici su se dobrovoljno javljali za poslove poput čišćenja septičkih jama ili bikovskih kaveza, usled čudnog uverenja da svetost i pobožnost imaju veze s gaženjem po prljavštini do kolena. Brata nikad nije bio dobrovoljac, ali ako bi mu se reklo da nešto uradi, to bi i uradio, ne iz želje da impresionira, već prosto zato što mu je rečeno. A sada je razgovarao s kornjačama. "Mislim da moram da ti kažem, Brato", reče, "da ona ne govori." "Ne čujete je?" "Ne čujem je, Brato." "Rekla mi je da je..." Brata je oklevao. "Rekla mi je da je Veliki Bog." Trgnuo se. Baka bi ga sada udarila nečim teškim. "Ah. Pa, vidiš, Brato", reče Brat Numrod, blago se tresući, "takve stvari nisu nepoznate među mladićima koje je nedavno Pozvala Crkva. Rekao bih da si čuo glas Velikog Boga kad si bio Pozvan, je li tako? Mmm?" Brata nije shvatio metaforu. Setio se bakinog glasa. Nije bio Pozvan, više Poslat. Ali je svejedno klimnuo glavom. "A budući da si... oduševljen, sasvim je prirodno što misliš da čuješ Velikog Boga da ti se obraća", nastavio je Numrod. Kornjača je poskakivala. "Neka te satru gromovi!", vrištala je. "Otkrio sam da su zdrave vežbe vrlo prikladne", reče Numrod. "I mnogo hladne vode."

Terry Pratchet 16 "Koprcaj se na šiljcima prokletstva!" Numrod se sagnuo, podigao kornjaču i okrenuo je na leđa. Ljutito je mahala nogama. "Kako li je dospela ovde, mmm?" "Ne znam, Brate Numrode", reče Brata poslušno. "Neka ti se ruka sasuši i otpadne!", urlao je glas u njegovoj glavi. "Na kornjačama ima slasnih zalogaja, znaš", reče učitelj iskušenika. Video je izraz na Bratinom licu. "Posmatraj to ovako", reče. "Da li bi se Veliki Bog Om" - sveti rogovi - "ikada prikazao u ovako bednom biću? Bik, da, naravno, orao, svakako, a mislim i labud, u jednoj prigodi... ali kornjača?" "Neka ti na seksualnim organima izniknu krila i neka odlete!" "Napokon", nastavio je Numrod, nesvestan tajnog hora u Bratinoj glavi, "kakva bi čuda mogla da napravi kornjača? Mmm?" "Neka ti se skočni zglobovi smrve u čeljustima divova!" "Da pretvori zelenu salatu u zlato, možda?", rekao je Brat Numrod šaljivim tonom onih što su blagosloveni odsustvom smisla za humor. "Da satre mrave nogama? Ahaha." "Haha", reče Brata poslušno. "Poneću je u kuhinju, da ti ne smeta", reče učitelj iskušenika. "Od njih se pravi odlična supa. A onda više nećeš čuti glasove, pouzdaj se u to. Vatra leči sve Ludosti, da?" "Supa?" "Ovaj...", rekao je Brata. "Creva da ti se uvezuju oko drveta dok se ne izviniš!" Numrod se osvrnuo po vrtu. Izgledalo je da je pun dinja i tikava i krastavaca. Stresao se. "Mnogo hladne vode, to je prava stvar", reče. "Baš, baš mnogo." Ponovo se usredsredio na Bratu. "Mmm?" Odgegao se prema kuhinjama. * * * Veliki Bog Om ležao je naglavačke u korpi, u jednoj od kuhinja, napola zatrpan gomilom trava i nekim šargarepama. Izvrnuta kornjača prvo će pokušati da se osovi tako što će sasvim da isturi glavu i da vrat upotrebi kao polugu. Ako to ne upali, mahnito će mahati nogama, nadajući se da će ljuljanje da je preturi. Izvrnuta kornjača je deveta najjadnija stvar u celom multiverzumu. Izvrnuta kornjača koja zna šta će sledeće da se desi zauzima, pa, bar četvrto mesto. Kornjača za obrok najbrže se ubija tako što se spusti u ključalu vodu. Kuhinje i ostave i zanatske radionice, vlasništvo civilnog življa Crkve, bile su načičkane svud po Citadeli.4 Ovo je bila samo jedna takva prostorija, podrum čađave tavanice, u kom je nasred poda stajao lučni kamin. Plamenovi su lizali sulundar. Psi koji su okretali ražnjeve beskrajno su se vukli ukrug. Satare su se dizale nad panjevima i padale na njih. Ukraj velikog ognjišta, među raznim drugim čađavim kodovima, u jednom malom loncu voda je već proključala. "Neka crvi osvete izjedu tvoje čađave nozdrve!", vrištao je Om, divljački mašući nogama. Korpa se ljuljala. Maljava ruka zavukla se u korpu i sklonila trave. "Sokolovi neka ti kljuju džigericu!" Ruka se ponovo zavukla i uzela šargarepe. "Umri od hiljadu rezova!" Ruka se zavukla i uzela Velikog Boga Oma. "Ljudožderne gljive!" 4 Potrebno je četrdeset ljudi s nogama na zemlji da bi se održao jedan čovek s glavom u vazduhu.

Teri Pračet 17 "Umukni!", prosiktao je Brata, strpavši kornjaču pod svoju rizu. Šmugnuo je prema vratima, neprimećen u opštem kulinarskom haosu. Jedan kuvar ga je pogledao i podigao obrvu. "Moram da vratim ovo", promrmljao je Brata vadeći kornjaču i mašući njome. "Đakonova naredba." Kuvar se namrštio, a potom je slegnuo ramenima. Svi redom iskušenike su smatrali najnižim oblikom života, ali naređenja s viših mesta morala su da se slušaju bez pogovora, sem ako potčinjeni ne želi da se suoči s važnijim pitanjima, poput da li moguće otići u raj nakon što vas živog ispeku. Kad su izašli u dvorište, Brata se naslonio na zid i odahnuo. "Neka ti očne jabučice...!", zausti kornjača. "Ni reči više", reče Brata, "ili se vraćaš u korpu." Kornjača ućuta. "Dakle, verovatno ću dopasti nevolje što sam izostao s časa komparativne religije kod Brata Velka", reče Brata. "No, Veliki Bog je našao za shodno da jadnika učini slabovidim, pa verovatno neće ni primetiti da nisam tamo, ali ako primeti, moraću da priznam šta sam uradio, jer je laganje Brata greh i Veliki Bog bi me poslao na milion godina u pakao." "U ovom jednom slučaju mogao bih da budem milostiv", reče kornjača. "Ne više od hiljadu godina u predvorju." "Moja baka mi je rekla da ću svejedno da odem u pakao kad bude umro", reče Brata zanemarivši poslednju izjavu. "Biti živ je grešno. Tu ima logike, jer moraš da počiniš greh svaki dan, ako si živ." Spustio je pogled na kornjaču. "Znam da ti nisi Veliki Bog Om" - sveti rogovi - "jer kad bih dodirnuo Velikog Boga Oma" - sveti rogovi - "opekao bih ruke. Veliki Bog nikad ne bi postao kornjača, kao što je Brat Numrod i rekao. Ali u Knjizi Proroka Sene piše da su mu se, dok je lutao pustinjom, obraćali duhovi tla i vazduha, pa se pitam da ti nisi možda jedan od tih." Kornjača je neko vreme jednooko zurila u njega. Onda je rekla: "Visok momak? Gusta brada? Pogled koji leti tamo-amo?" "Šta?", reče Brata. "Mislim da ga se sećam", rekla je kornjača. "Šarao je očima dok je govorio. A govorio je neprestano. Sam sebi. Često je udarao u stene." "Lutao je po divljini tri meseca", reče Brata. "Onda je sve jasno", rekla je kornjača. "Tamo nema bogzna kakve hrane osim pečuraka." "Možda ti i jesi demon", reče Brata. "Sedmoknjižje nam brani da razgovaramo s demonima. Ipak, odolevamo li demonima, kaže Prorok Fruni, vera može da nam ojača..." "Neka ti se zubi pretvore u upaljene apscese!" "Molim?" "Kunem se u sebe da sam Veliki Bog Om, najveći od bogova!" Brata je potapšao kornjaču po oklopu. "Da ti pokažem nešto, demone." Mogao je da oseti kako mu vera ojačava, da je obratio pažnju. * * * To nije bila najveća statua Oma, ali je bila najbliža. Nalazila se u tamničkom suterenu, rezervisanom za zatvorenike i jeretike. I bila je načinjena od uzajamno zakovanih gvozdenih ploča. Tamnice su bile prazne, s izuzetkom dva iskušenika koja su u daljini gurala teška kolica. "Velik je to bik", rekla je kornjača. "Doslovna predstava Velikog Boga Oma u jednoj njegovoj inkarnaciji na ovom svetu!", ponosno je rekao Brata. "A ti tvrdiš da si on?" "Nije mi dobro u poslednje vreme", reče kornjača.

Terry Pratchet 18 Tanki vrat još joj se više ispruži. "Postoje vrata na leđima statue", rekla je. "Čemu služe vrata na leđima statue?" "Da bi grešnik mogao da bude stavljen unutra", reče Brata. "A čemu služe ova druga, na stomaku?" "Da bi pročišćeni pepeo mogao da se ispusti", reče Brata. "A dim izlazi kroz nozdrve, kao upozorenje bezbožnima." Kornjača je oprezno osmotrila nizove vrata s rezama. Pogledala je naviše, u skorenu čađ na zidovima. Pogledala je naniže, u prazno ognjište pod gvozdenim bikom. Stigla je do zaključka. Trepnula je okom. "Ljude?", napokon je rekla. "Pečete ljude u ovome?" "Eto!", pobedonosno je rekao Brata. "I time si dokazao da nisi Veliki Bog! On bi znao da, naravno, tu ne spaljujemo ljude. Da tu spaljujemo ljude? To bi bilo nečuveno!" "Ah", odahnu kornjača. "Šta onda?" "Služi za uništavanje jeretičkih spisa i sličnih koještarija", reče Brata. "Vrlo razumno", primeti kornjača. "Grešnike i kriminalce vatra pročišćava u tamnicama Kvizicije ili, ponekad, ispred Velikog Hrama", reče Brata. "Veliki Bog bi to znao." "Mora biti da sam zaboravio", tiho reče kornjača. "Veliki Bog Om" - sveti rogovi - "znao bi da je On sam rekao Proroku Volspuru..." Brata se nakašljao i namršteno uškiljio očima, što je značilo da se poduhvatio ozbiljnog razmišljanja. '"Neka sveta vatra potpuno uništi nevernika.' To je stih šezdeset peti." "Zar sam to rekao?" "U Godini Trpeljivog Povrća je Biskup Kriblfor preobratio demona samo snagom razuma", reče Brata. "U stvari, demon se čak i pridružio Crkvi i postao niži đakon. Ili se bar tako priča." "Nemam ništa protiv tuče", zaustila je kornjača. "Tvoj lažljivi jezik ne može da me zavede, gmizavče", reče Brata. "Jer moja je vera jaka!" Kornjača je roptala od napora. "Neka te satru gromovi!" Mali, vrlo mali oblak pojavio se nad Bratinom glavom i mala, vrlo mala munja oprljila mu je obrvu. Bila je otprilike iste snage kao i varnica u mačjem krznu po suvom vrelom danu. "Joj!" "Da li mi sada veruješ?", upita kornjača. * * * Po krovu Citadele duvao je povetarac. Odatle je takođe mogla lepo da se vidi duboka pustinja. Friit i Druna su neko vreme čekali da im se dah povrati. Onda je Friit rekao: "Jesmo li bezbedni ovde gore?" Druna je podigao pogled. Jedan orao kružio je iznad suvih brda. Uhvatio je sebe u razmišljanju koliko je dobar orlovski sluh. Orao je sigurno bio dobar u nečemu. Beše li to sluh? U stanju je da, u tišini pustinje, čuje biće osamsto metara ispod sebe. Ma, do đavola - ne ume i da govori, je li tako? "Verovatno", reče. "Mogu li da se pouzdam u tebe?", rekao je Friit. "Mogu li ja da se pouzdam u tebe?" Friit je zadobovao prstima po grudobranu. "Uh", reče. I to je bio problem. Bio je to problem svih zaista tajnih društava. Bila su tajna. Koliko je članova imao Pokret Kornjače? Niko nije tačno znao. Kako se zove čovek pored vas? Neka dva člana su to znala, jer su ga oni i uveli, ali ko se krije iza tih maski? Sve to stoga što je znanje bilo

Teri Pračet 19 opasno. Ako ste znali, inkvizitori su to mogli lagano da iscede iz vas. Stoga se pazilo da ne znate. Time su se razgovori znatno olakšali tokom sastanaka i potpuno onemogućili van njih. Svi ambiciozni zaverenici su kroz istoriju imali isti problem: kako skovati zaveru, a ne izustiti ni reč mogućem drugom, neproverenom zavereniku koji bi, ako bude prijavljen, mogao u vas da uperi usijani žarač krivice. Male graške znoja na Druninom čelu, uprkos toplom povetarcu, sugerisale su da i sekretar grozničavo razmišlja u istom pravcu. Ali nisu to dokazale. A za Friita je neumiranje postalo navika. Nervozno je krcnuo zglobovima prstiju. "Sveti rat", reče. To je bilo dovoljno bezbedno. Rečenica nije sadržavala reči koje bi ukazale na Friitove misli o ishodu. Nije rekao: "Ajoj bože, kakav prokleti sveti rat, je li onaj poludeo? Neki tupavi misionar pogine, neko napiše kojekakve gluposti o obliku sveta, a mi zato moramo u rat?" Kad bi bio pritisnut, i zbilja istegnut i polomljen, uvek bi mogao da tvrdi da je hteo da kaže: "Najzad! Jedinstvena prilika da se slavno umre za Oma, jedinog pravog Boga, koji će Satrti Nepravednike Kopitima od Vrelog Gvožđa!" Ne bi to bilo od nekog značaja, svedočenja nikad ne bi bila bitna ako biste zaglibili duboko, gde je optužba imala status dokaza, ali bi bar jedan ili dva inkvizitora mogla da pomisle da možda i nisu u pravu. "Naravno, Crkva je postala znatno manje ratoborna tokom poslednjeg veka", reče Druna, gledajući po pustinji. "Previše je zauzeta svetovnim problemima carstva." Izjava. Bez pukotine u koju biste mogli da zavučete iščašivač zglobova. "Imali smo krstaški rat protiv Hodžsonita", reče Friit odsutno. "I Podjarmljivanje Melhiorita. I Rastavljanje lažnog proroka Zeba. I Ispravljanje Ashelijanaca, i Ispovedanje..." "Ali sve je to bila samo politika", reče Druna. "Hmm. Da. Naravno, u pravu ste." "I, naravno, ne dolazi u obzir da iko posumnja u opravdanost rata za širenje poštovanja i slave Velikog Boga." "Tačno. Niko ne bi mogao da posumnja", reče Friit, koji je prošao preko mnogog bojnog polja dan nakon bitke i više nego jasno mogao da vidi šta je zapravo značila pobeda. Omnijanci su zabranili upotrebu bilo kakvih lekova. U takva vremena prohibicija je naročito teško padala, jer se niste usuđivali da zaspite, zaplašeni od sopstvenih snova. "Nije li Veliki Bog kroz Proroka Abisa objavio da nema veće i časnije žrtve od polaganja sopstvenog života za Boga?" "Zbilja jeste", reče Friit. Nije mogao da se ne seti da je Abis u Citadeli postao Biskup pedeset godina pre nego što ga je Veliki Bog Odabrao. Neprijatelji nikad nisu urlajući jurišali mačevima na njega. Nikad nije pogledao u oči ljude koji žele da ga ubiju - da, naravno da jeste, sve vreme, jer Crkva svakako ima svoju politiku - ali u tim trenucima bar u rukama nisu držali sredstva za ostvarenje tog cilja. "Slavna smrt zbog vere je časna", naznačio je Druna, kao da čita reči s unutarnje oglasne table. "Tako nam proroci kažu", žalostivo je rekao Friit. Tajanstveni su putevi Velikog Boga, znao je to. Nesumnjivo je On birao svoje proroke, ali se činilo kao da Mu treba pomoć. Možda je bio suviše zauzet da bi sam pravio izbor. Izgledalo je da ima mnogo više sastanaka, mnogo više klimanja glavom, mnogo više zgledavanja, čak i tokom službi u Velikom Hramu. Svakako je iz mladog Vorbisa zračila aura - kako je lako skliznuti iz jedne misli u drugu. Eto čoveka koga je dodirnula sudbina. Mali deo Friita, deo koji je većinu svog života proveo pod šatorima, na koji se često pucalo i koji je prošao kroz masovne tuče u kojima bi podjednako lako mogao da vas ubije bilo saveznik, bilo neprijatelj, dodao je: ili ga je bar nešto dodirnulo. Tom delu njega već je sledovalo da provede sve večnosti u svim paklovima, ali je u tome već imao prilično iskustva. "Znate li da sam dosta putovao kad sam bio mlađi?", rekao je.

Terry Pratchet 20 "Često sam čuo vaše veoma zanimljive pripovesti o putovanjima po neznabožačkim zemljama", reče Druna učtivo. "Često su se pominjala zvona." "Jesam li vam ikad pričao o Smeđim ostrvima?" "Tamo, preko kraja sveta", reče Druna. "Sećam se. Gde hleb raste na drveću, a devojke nalaze male bele kugle u školjkama. Rone da bi ih izvadile, rekli ste, a pri tom ne nose ni krpic..." "Nečeg drugog se ja sećam", reče Friit. Bila je to usamljena uspomena, tu, u neplodnoj zemlji pod purpurnim nebom. "Tamo je more moćno. Ima jakih talasa, mnogo većih od onih u Kružnom moru, shvatate, a ribolovci veslaju među njima. Na čudnim drvenim daskama. A kad požele da se vrate na obalu, čekaju talas, a onda... usprave se, na talasu, i on ih odnese skroz do obale." "Više mi se sviđa priča o mladim plivačicama", reče Druna. "Ponekad su talasi zaista visoki", reče Friit ignorišući ga. "Ništa ne može da ih zaustavi. Ali ako ih jašete, ne možete da se udavite. To sam naučio." Druna je opazio sjaj u njegovom oku. "Ah", reče klimnuvši glavom. "Kako je divno što nas Veliki Bog na našem putu suočava s tako poučnim primerima." "Trik je u proceni snage talasa", reče Friit. "I u jahanju." "Šta se dešava onima koji ne uspeju?" "Udave se. Često. Neki talasi su zaista veliki." "Narav talasa je često takva, jasno mi je." Orao je i dalje kružio. Ako je išta i shvatio, to nije pokazivao. "Korisno je to imati na umu", reče Druna, iznenadno ozaren. "Ako se čovek ikad zatekne u neznabožačkim krajevima." "Zbilja." * * * Sa molitvenih tornjeva, uzduž i popreko obrisa Citadele, đakoni su pojali zapovesti za taj sat. Brata je trebalo da bude na času. Međutim, sveštenici-nastavnici nisu bili posebno strogi prema njemu. Najzad, ipak je ovde stigao znajući Sedmoknjižje od reči do reči i sve molitve i himne napamet, zahvaljujući baki. Verovatno su pretpostavljali da ima neka posla. Ona koja niko drugi nije hteo da radi. Okopavao je leje pasulja tek da niko ništa ne posumnja. Veliki Bog Om, mada trenutno mali bog Om, jeo je list zelene salate. Celog mog života, mislio je Brata, učili su me da je Veliki Bog Om - načinio je svete rogove prilično malodušno - zapravo... da je... velika bela brada na nebu, ili ponekad, kad siđe u svet, ogroman bik ili lav ili... nešto ogromno, u svakom slučaju. Nešto dostojno divljenja. Kornjača, nekako, nije baš ista stvar. Trudim se iz sve snage... ali nije isto. I još dok ga slušam kako o Septarsima govori kao da su... samo neki stari luđaci... kao da sanjam. Iz kišnih šuma Bratine podsvesti izronio je leptir sumnje i oprezno mahnuo krilom, potpuno nesvestan onoga što teorija haosa ima da kaže o takvom ponašanju... "Sad mi je mnogo bolje", rekla je kornjača. "Bolje nego mesecima unazad." "Mesecima?", rekao je Brata. "Koliko si dugo već... bolestan?" Kornjača je spustila nogu na list. "Koji je danas datum?", rekla je. "Deseti grun", reče Brata. "Je li? Koje godine?" "Ovaj... Idejne Zmije... kako to misliš, koje godine?" "Dakle... tri godine", rekla je kornjača. "Ovo je dobra salata. Kad ti ja kažem. U brdima nema salate. Nešto malo zelenih banana, trnovit grm tu i tamo. Neka bude još jedan list." Brata je otkinuo list s najbliže glavice. I gle, pomislio je, bi još jedan list. "A trebalo je da postaneš bik?", rekao je.

Teri Pračet 21 "Otvorio sam oči... oko... i bio sam kornjača." "Zašto?" "Otkud znam? Ne znam!", slagala je kornjača. "Ali ti si... ti si sveznajući." "To ne znači da sve znam." Brata se ugrizao za usnu. "Hm. Da. Znači." "Sigurno?" "Da." "Mislio sam da sam svemoćan." "Ne. To znači da imaš sve moći. I imaš ih. Tako stoji u Knjizi Osorijevoj. On je bio jedan od velikih proroka, znaš. Nadam se", dodao je Brata. "Ko mu je rekao da sam svemoćan?" "Ti." "Ne, nisam ja." "Pa, kazao je da jesi." "Čak se i ne sećam nikoga po imenu Osori", promrmljala je kornjača. "Govorio si mu u pustinji", reče Brata. "Mora da se sećaš. Visok dva i po metra? I nosio je dugačku bradu? I veliki štap? I oreol od svetih rogova blistao mu je nad glavom?" Oklevao je. No, video je statue i svete ikone. One nisu mogle da budu pogrešne. "Nikad nisam sreo ikoga sličnog", reče mali bog Om. "Možda je bio nešto niži", popusti Brata. "Osori. Osori", reče kornjača. "Ne... ne... ne mogu da kažem..." "Kazao je da si mu govorio iz stupa vatre", reče Brata. "Ah, taj Osori", reče kornjača. "Stup vatre. Da." "I diktirao si mu Knjigu Osorija", reče Brata. "Koja sadrži Uputstva, Kapije, Odricanja i Pouke. Sto devedeset tri poglavlja." "Ne bih rekao da sam sve to uradio", sumnjičavo je rekao Om. "Siguran sam da bih se sećao sto devedeset tri poglavlja." "Pa onda, šta si mu rekao?" "Koliko se ja sećam, rekao sam: 'Hej, vidi šta mogu da uradim!'", rekla je kornjača. Brata je zurio u nju. Činilo se da joj je neprijatno, u meri u kojoj je to moguće za kornjaču. "Čak i bogovi vole da se opuste", rekla je. "Stotine hiljada ljudi žive svoje živote prema Odricanjima i Poukama!", zarežao je Brata. "Pa? Ja ih u tome ne sprečavam", reče Om. "Ako ih ti nisi diktirao, ko onda jeste?" "Ne pitaj mene. Ja nisam sveznajući." Brata se tresao od besa. "A Prorok Abis? Pretpostavljam da mu je neko tek onako dao Kodicile, je li tako?" "Ja nisam..." "Zapisani su na olovnim pločama visokim tri metra!" "Oh, dakle, mora da sam bio ja, da? Uvek sa sobom nosim olovne ploče, za slučaj da sretnem nekog u pustinji, da?" "Šta! Ako mu ih ti nisi dao, ko onda jeste?" "Ne znam. Zašto bih znao? Ne mogu da budem svuda odjednom!" "Ti si sveprisutan!" "Ko to kaže?" "Prorok Hašimi!" "Nikad ga nisam sreo!" "Oh? Oh? Dakle, pretpostavljam da mu onda nisi dao ni Knjigu Postanja?" "Kakvu Knjigu Postanja?" "Hoćeš da kažeš da ne znaš?"

Terry Pratchet 22 "Da!" "Ko mu ju je onda dao?" "Ne znam! Možda ju je sam napisao!" Brata je užasnuto pokrio usta šakom. "Fo he foghljhnjh!" "Šta?" Brata je sklonio ruku. "Rekoh, to je bogohuljenje!" "Bogohuljenje? Kako ja mogu da bogohulim? Ja sam bog!" "Ne verujem ti!" "Ha! Hoćeš još jedan grom?" "Ti ono zoveš gromom?" Brata je bio crven u licu i tresao se. Kornjača je snuždeno spustila glavu. "U redu. U redu. Nije nešto posebno, priznajem", rekla je. "Da sam bolji, do sada bi se ti već pretvorio u par zadimljenih sandala." Izgledala je očajna. "Ne razumem. Ovakve stvari mi se nikad ranije nisu događale. Nameravao sam da budem veliki beli bučni buk nedelju dana, a skončao sam kao kornjača na tri godine. Zašto? Ja to ne znam, a očekuje se da znam sve. Bar po rečima tih tvojih proroka koji tvrde da su me sreli. Znaš li da me niko čak nije ni čuo? Pokušavao sam da govorim krdima koza i tako tome, a one nikad nisu to ni uočile! Počeo sam da mislim da sam kornjača koja sanja da bude bog. Eto, bilo je toliko loše." "Možda i jesi", reče Brata. "Noge da ti se pretvore u balvane!", brecnu se kornjača. "Ali - ali", reče Brata, "ti kažeš da su proroci samo... ljudi koji su pisali štošta!" "To i jesu bili!" "Da, ali nisu pisali tvoje reči! "Možda poneku i jesu", reče kornjača. "Ja sam... mnogo toga zaboravio u poslednjih nekoliko godina. "Ali, ako si ti ovde, kao kornjača, ko onda sluša molitve? Ko prihvata žrtve? Ko sudi mrtvima?" "Ne znam", rekla je kornjača. "Ko je to ranije radio?" "Ti!" "Zar jesam?" Brata je nabio prste u uši i zapevao treći stih korala Gle, nevernici beže od gneva Omova. Posle nekoliko minuta kornjača je uvukla glavu u oklop. "Dakle", rekla je, "pre nego što nevernike žive spalite... da li im pevate?" "Ne!" "Ah. Milostiva smrt. Mogu li da kažem nešto?" "Ako iskušaš moju veru samo još jednom..." Kornjača je zaćutala. Om je pretraživao svoje sve slabije pamćenje. Onda je kandžom zagrebao zemlju. "Ja se... sećam dana... letnjeg dana... imao si... trinaest godina..." Mali suvi glas je nastavljao da melje. Bratina usta su se lagano pretvorila u O. Najzad je rekao: "Kako si to znao?" "Veruješ da Veliki Bog Om gleda sve, zar nije tako?" "Ti si kornjača, nisi mogao..." "Kad si imao skoro četrnaest, tvoja baka te je prebila što si krao pavlaku iz sušnice, što zbilja i nisi uradio, i zaključala te je u tvoju sobu, a ti si rekao: 'Kamo sreće da si...'" * * * Postojaće znak, mislio je Vorbis. Uvek postoji znak, za čoveka koji ga traži. Mudar čovek uvek prati put Božji.

Teri Pračet 23 Šetao se kroz Citadelu. Imao je redovan običaj da deo svoje dnevne šetnje obavi u nižim suterenima, doduše, uvek u drugo vreme i uvek drugim putem. Do sada su se Vorbisova životna zadovoljstva, u smislu prepoznatljivom za svako normalno ljudsko biće, svodila na posmatranje lica nižih članova sveštenstva kad im iza ugla izroni lice Đakona Vorbisa od Kvizicije. Uvek bi kratko udahnuli, što je bio znak nečiste savesti. Vorbis je voleo da vidi valjano onečišćene savesti. Savest tome i služi. Krivica je bila mazivo koje je pokretalo zupčanike vlasti. Zašao je za ugao i na zidu preko puta video grub crtež, nesavršen oval s četiri nespretne noge i još nespretnijom glavom i repom. Nasmešio se. Činilo se da ih u poslednje vreme ima sve više. Neka se jeres gnoji, neka izroni na površinu kao čir. Vorbis je znao kako da ga raseče. No, posle kratkog razmišljanja prošao je mimo zida i iskoračio na sunce. Na tren se izgubio, sudeći bar po njegovom poznavanju sporednih budžaka crkve. Ovde je naleteo na vrtove okružene zidovima. Oko lepog zasada visokog, dekorativnog klačanskog kukuruza, vreže pasulja su otvarale svoje crvene i bele cvetove prema suncu; među lejama pasulja, dinje su se tiho pekle na prašnjavom tlu. U normalnim okolnostima Vorbis bi uočio i odobrio ovako efikasno korišćenje prostora, ali u normalnim okolnostima ne bi susreo punačkog mladog iskušenika kako se valja napred-nazad po zemlji, prstiju nabijenih u uši. Vorbis ga je netremice gledao. Onda je gurnuo Bratu sandalom. "Šta te muči, sine moj?" Brata je otvorio oči. Nije bilo mnogo visokih pripadnika hijerarhije koje je prepoznavao. Čak je i Kenobijarh bio tek daleka grudvica u gomili. Međutim, svi su znali Vorbisa ekskvizitora. Neki deo njega projektovao vam se u svest najdalje nekoliko dana pošto biste stigli u Citadelu. Boga su se ljudi plašili tek iz površne navike, ali Vorbisa su se užasavali. Brata se onesvesti. "Zbilja vrlo čudno", reče Vorbis. Osvrnuo se oko sebe kad je začuo neki šištavi zvuk. Pored stopala mu je bila mala kornjača. Dok ju je gledao, pokušala je da ustukne, i sve vreme ga je netremice gledala i šištala kao čajnik. Podigao ju je i pažljivo razgledao, prevrćući je u rakama. Onda je bacio pogled po vrtu dok nije pronašao malo osunčano mesto, gde je gmizavca spustio na leđa. Posle kratkog razmišljanja uzeo je nekoliko oblutaka iz jedne leje s povrćem i uglavio ih ispod oklopa, da se stvorenje ne bi obrnulo od mahanja. Vorbis je verovao da valja iskoristiti svaku priliku za sticanje ezoteričnog znanja i u glavi je pribeležio da treba da se vrati za nekoliko sati i osmotri razvoj događaja, budu li mu dužnosti dopustile. Onda je svoju pažnju usmerio na Bratu. * * * Postojao je pakao za bogohulnike. Postojao je pakao za protivnike zakonite vlasti. Postojalo je mnogo paklova za lažove. Verovatno je postojao i pakao za dečake koji su želeli da im bake umru. Bilo je više nego dovoljno paklova za sve potrebe. Ovo je bila definicija večnosti: to je vremenski prostor koji je osmislio Veliki Bog Om kako bi bio siguran da će svako dobiti kaznu koja mu sleduje. Omnijanci su imali tusta i tma paklova. Trenutno, Brata je prolazio kroz sve njih. Brat Numrod i Brat Vorbis su ga gledali kako se baca i prevrće po svom krevetu kao nasukani kit. "Od sunca", reče Numrod, maltene ponovo smiren posle početnog šoka izazvanog time što ga je tražio ekskvizitor. "Jadni momak po ceo dan radi u tom vrtu. Ovakav ishod nije mogao da se izbegne." "Jeste li pokušali da ga tučete?", upita Brat Vorbis.

Terry Pratchet 24 "Sa žaljenjem kažem da su batine za mladog Bratu isto što i šiba za madrac", reče Numrod. "Kaže on 'jao!', ali mislim da samo pokušava da pokaže revnost. Vrlo je revnostan momak, ovaj Brata. O njemu sam vam govorio." "Ne izgleda posebno bistar", reče Vorbis. "I nije", reče Numrod. Vorbis je s odobravanjem klimnuo. Prekomerna inteligencija u iskušenika bila je protivrečan blagoslov. Ponekad bi mogla da se usmeri, za veću slavu Oma, ali je često izazivala... pa, nije izazivala nevolje, jer je Vorbis tačno znao šta treba da radi s pogrešno primenjenom inteligencijom, ali je izazivala nepotreban posao. "A ipak, kažete mi da ga njegovi nastavnici hvale?", rekao je. Numrod je slegao ramenima. "Vrlo je poslušan", reče. "I... pa, u pitanju je njegovo pamćenje." "Šta u vezi s njegovim pamćenjem?" "Ima ga tako mnogo", reče Numrod. "Ima dobro pamćenje?" "Dobro je pogrešna reč. Veličanstveno je. Od reči do reči zna celo Sedm..." "Hmm?", rekao je Vorbis. Numrod je uhvatio đakonov pogled. "Savršeno je, hoću da kažem, koliko išta može da bude savršeno u ovom sasvim nesavršenom svetu", promrmljao je. "Temeljno načitan mladić", reče Vorbis. "Ovaj", reče Numrod, "ne. Ne ume da čita. Ni da piše." "Ah. Lenjivac." Đakon nije bio od onih koji žive u sivim zonama. Numrod je otvorio usta i ćutke ih zatvorio dok je tražio prave reči. "Ne", reče. "Trudi se. Sigurni smo da se trudi. Prosto bi se reklo da nije u stanju da napravi... ne može da uspostavi vezu između glasova i slova." "Jeste li ga bar istukli zbog toga?" "Čini se da se time ništa nije postiglo, đakone." "Kako je onda postao tako sposoban đak?" "Sluša", reče Numrod. Niko ni izdaleka nije slušao kao Brata, pomislio je. Zbog toga ga je bilo vrlo teško podučavati. Kao da ste - da ste u vrlo velikoj pećini. Sve vaše reči nestajali su u neispunjivim dubinama Bratine glave. Prosto koncentrisano upijanje moglo je nastavnike da pretvori u ćutljive mucavce, dok bi svaka reč koju izgovore uletala pravo u Bratine uši. "On sluša sve", reče Numrod. "I sve posmatra. Sve upija." Vorbis je zurio u Bratu. "I nikad ga nisam čuo da kaže nešto neljubazno", reče Numrod. "Drugi iskušenici mu se ponekad podsmevaju. Zovu ga Glupa Volina. Znate na šta mislim?" Vorbisov pogled usisao je Bratine šake veličine šunke i noge nalik balvanima. Činilo se da je duboko zamišljen. "Ne ume da čita ni da piše", reče Vorbis. "Ali je izuzetno lojalan, kažete?" "Lojalan i pobožan", reče Numrod. "I dobro pamti", promrmljao je Vorbis. "I više od toga", reče Numrod. "To kao da uopšte i nije pamćenje." Izgledalo je da je Vorbis doneo odluku. "Pošaljite mi ga kad se bude oporavio", reče. Numrod je izgledao uspaničen. "Samo želim da porazgovaram s njim", reče Vorbis. "Mogao bi mi biti od koristi." "Da, gospodaru?" "Jer su, držim, tajanstveni putevi Velikog Boga Oma."

Teri Pračet 25 * * * U visinama. Ni zvuka osim šuštanja vetra među lišćem. Orao je stajao na povetarcu i gledao u građevine-igračke po Citadeli. Negde ju je ispustio, a sad ne može da je nađe. Negde je dole, među onim zelenilom. * * * Pčele su zujale u cvetovima pasulja. A sunce je tuklo po izvrnutom Omovom oklopu. Postoji pakao i za kornjače. Bio je preumoran da bi se opet koprcao. Samo ste to mogli da učinite, da se koprcate. I da isturite glavu koliko god možete i da mašete njome, u nadi da ćete uspeti da se prevrnete. Umirali biste ako ne biste imali vernike i to je bila osnovna briga koja je mučila male bogove. Ali biste umrli i ako biste umrli. Onim delom svog uma koji nisu zauzele misli o vrućini mogao je da oseti Bratin užas i zbunjenost. Nije trebalo to da priredi dečaku. Naravno da ga nije gledao. Koji je bog pa to radio? Koga je bilo briga šta su ljudi radili? Vera je bila glavna stvar. Prosto je izvukao sećanja na skorašnje događaje iz dečakove glave, da bi se pravio važan, kao što mađioničar vadi jaje iz nečijeg uha. Na leđima sam i vruće mi je i umreću... A ipak... a ipak... onaj prokleti orao ispustio ga je na gomilu đubriva. Baš je neki krelac taj orao. Sve je sačinjeno od stena na stenama u stenovitom predelu, a uspeo je da sleti na jednu jedinu stvar koja je mogla da mu zaustavi pad i da ga pri tom ne izlomi. Uz to i sasvim blizu verniku. Čudno je to. Zapitate se nije li možda u pitanju neko božansko proviđenje, sem što ste vi božansko proviđenje... i na leđima ste i vruće vam je i spremate se da umrete... Onaj što ga je obrnuo. Onaj izraz na onako blagom licu. Upamtiće ga. Taj izraz, ne okrutnosti, već nekog drugog nivoa bitisanja. Taj izraz užasnog mira... Senka je prešla preko sunca. Om je zaškiljio na lice Lu-Cea, koji ga je gledao s nežnom, izvrnutom saosećajnošću. A onda je uzeo svoju metlu i otišao, ne osvrnuvši se. Om se otromboljio gubeći dah. A onda je živnuo. Neko me gore voli, mislio je. A to sam Ja. * * * Narednik Simoni je odmotao svoj komad hartije tek kad se vratio u svoje odaje. Ni najmanje ga nije iznenadilo što je našao znak u obliku malog crteža kornjače. Posrećilo mu se. Živeo je za ovakav trenutak. Neko je morao da dovede pisca Istine i da ga načini simbolom pokreta. To je morao da bude on. Samo je bila šteta što nije mogao da ubije Vorbisa. Ali, to je moralo da se desi negde gde je moglo da se vidi. Jednog dana. Ispred Hrama. U suprotnom, niko ne bi verovao. * * * Om se gegao duž peskovitog hodnika. Bio je tu neko vreme po Bratinom nestanku. Bivanje tu je jedna od stvari koje kornjačama vrlo dobro idu. Praktično su svetski šampioni u tome. Prokleti beskorisni dečak, mislio je. Tako mu i treba kad je pokušavao da razgovara s jedva razumnim iskušenikom. Naravno, mršavi starac nije mogao da ga čuje. Ni kuvar. Pa, stari je verovatno bio gluv. A kuvar... Om je pribeležio da će, kad bude povratio svoje punu božansku moć, posebna kob da vreba na kuvara. Nije bio sasvim siguran šta će to tačno biti, ali će da ima veze s ključalom vodom, a verovatno će nekako i šargarepe negde da se uklope. Uživao je u pomisli na to. Ali dokle su ga takve misli dovele? Dovele su ga do ovog bednog vrta, u obliku kornjače. Znao je kako je dospeo unutra - zurio je, tupo užasnut, u tačkicu

Terry Pratchet 26 na nebu koju je njegovo pamćenje prepoznavalo kao orla - i bolje bi mu bilo da pronađe kopneni izlaz, sem ako ne želi da se sledećih mesec dana krije pod listom dinje. Sinula mu je još jedna misao. Dobar obrok! Kad bude ponovo imao moć, odvojiće prilično mnogo vremena na smišljanje nekoliko novih paklova. I izvesnog broja svežih Pouka. Ne jedi Mesa s Kornjače. Ta je bila dobra. Čudilo ga je što je se i ranije nije setio. Tačka gledišta, to je u pitanju. A da se pre nekoliko godina setio nečega poput Ima I Te Kako Da Podigneš Kornjaču U Nevolji I Da Je Odneseš Gde God Ona Hoće, Osim, A Ovo Je Važno, Ako Nisi Orao, sad ne bi bio u ovoj neprilici. Nema mu druge. Moraće sam da nađe Kenobijarha. Neki Visoki Sveštenik zasigurno bi mogao da ga čuje. A on bi trebalo da bude ovde negde. Visoki Sveštenici imaju sklonost da ostaju gde ih stavite. Trebalo bi da može lako da ga nađe. I mada je trenutno bio kornjača, Om je ipak bio bog. šta je tu teško? Moraće da krene naviše. To je značenje hijerarhije. Čoveka na vrhu nalazite tako što krenete naviše. Pomalo nesigurno, dok mu se oklop ljuljao sa strane na stranu, bivši Veliki Bog Om zaputio se u istraživanje citadele podignute u slavu njegovu. Nije mogao da ne primeti da se štošta vrlo izmenilo u poslednjih tri hiljade godina. * * * "Mene?", rekao je Brata. "Ali, ali..." "Ne verujem da želi da te kazni", reče Numrod. "Mada je kazna ono što bogato zaslužuješ, naravno. Svi mi bogato zaslužujemo", dodao je pobožno. "Ali zašto?" "...zašto? Kaže da samo želi da razgovara s tobom." "Ali ne postoji ništa što bih ja mogao da kažem, a što bi kvizitor želeo da Čuje!", zakuka Brata. "...čuje. Siguran sam da se ne protiviš đakonovim željama", reče Numrod. "Ne. Ne. Naravno da ne", reče Brata. Pokunjio je glavu. "Takvog te volim", reče Numrod. Potapšao je Bratina leđa dosežući rukom što je dalje mogao. "Samo pođi", reče. "Siguran sam da će sve biti u redu." A zatim je, budući da je i on odgojen da bude iskren, dodao: "Verovatno u redu." * * * U Citadeli je bilo malo stepenika. Kretanje mnogih procesija, koje su bile deo složenih rituala Velikog Oma, zahtevalo je duge, blage uzbrdice. Ako je i bilo stepenika, bili su dovoljno niski za nesigurne korake veoma starih ljudi. A u Citadeli je bilo toliko mnogo veoma starih ljudi. Vetar je sve vreme unosio pesak iz pustinje. Nanosi su se skupljali po stepenicima i dvorištima, uprkos svim naporima armije iskušenika s metlama. Međutim, kornjača ima vrlo nedelotvorne noge. "Gradi Niže Stepenike", prosiktao je vukući se uzbrdo. Čuo je topot stopala iza sebe, sasvim blizu. Ovo je bila jedna od glavnih saobraćajnica u Citadeli, vodila je do Trga Plača i njome su svakodnevno gazile hiljade hodočasnika. Jedanput ili dvaput mu je neka sandala zakačila oklop i izvrnula ga. "Noge da ti odlete od tela i da se ukopaju u termitnjak!", vrisnuo je. Od toga se osetio malo bolje. Još jedna noga ga je okrznula i šutnula preko kamenja. Zaustavio se, uz zvonak udarac, na zakrivljenoj metalnoj rešetki, nisko postavljenoj u jednom zidu. Samo ga je munjevit ugriz za šipku spasao od prolaska. Na kraju je završio viseći nad podrumom i držeći se ustima.

Teri Pračet 27 Kornjača ima neverovatno jake vilične mišiće. Malo se ljuljao i mlatarao nogama. Dobro je. Kornjače u izrovanim, stenovitim predelima navikle su na ovo. Treba samo da se zakači nogom... Slabi zvuči su mu privukli pažnju. Čuo je zveket metala, a zatim vrlo tih jauk. Om je okrenuo svoje oko na drugu stranu. Rešetka je stajala na vrhu jednog zida vrlo dugačke, niske sobe. Bila je dobro osvetljena svetlarnicima, kojih je bilo svuda po Citadeli. Vorbis je na to ukazao. Inkvizitori ne treba da rade u seni, govorio je, nego na svetlu. Tako su mogli vrlo jasno da vide šta rade. A mogao je i Om. Neko vreme je visio na rešetki, nemoćan da odvoji pogled s nanizanih klupa. U celini uzev, Vorbis se nije zalagao za usijana gvožđa, lance sa šiljcima i naprave s burgijama i velikim šrafovima, sem ako nije pitanju aktivnost pred javnošću tokom nekog važnog Posta. Zapanjujuće je šta sve možete, uvek je govorio, jednostavnim nožem... Međutim, mnogim inkvizitorima su se više dopadale stare metode. Posle nekog vremena, Om se vrlo lagano uspuzao do rešetke, grčeći vratne mišiće. Kao da misli o nečem sasvim drugom, kornjača je za šipku zakačila prvo jednu, pa drugu nogu. Leđa su joj se kolebala neko vreme, a onda se kandžom zakačila za kamen. Napregla se do krajnje granice i izvukla se na svetlo. Om se lagano udaljio, držeći se zida ne bi li izbegao stopala. Ionako nije imalo drugog izbora do da hoda polako, ali je sad hodao polako zato što je razmišljao. Većini bogova je teško da hoda i misli istovremeno. * * * Svako je mogao da ode na Trg Plača. Bila je to jedna od velikih sloboda Omnijanizma. Predstavke Velikom Bogu mogle su da se upute na raznorazne načine, koji su uglavnom zavisili od količine novca koju ste mogli da priuštite, što je ispravno i valjano i upravo onako kako treba da bude. Napokon, oni koji su postigli uspeh u životu očigledno su to ostvarili s odobrenjem Velikog Boga, zato što nije bilo moguće verovati da su to ostvarili s njegovim neodobravanjem. Na isti način, nije postojala mogućnost greške u radu Kvizicije. Sumnja je bila dokaz. Kako bi mogla da bude išta drugo? Veliki Bog ne bi našao za shodno da posadi sumnju u umove svojih ekskvizitora, osim ako nije ispravno da se ona tu nađe. Život je mogao da bude vrlo jednostavan ako ste verovali u Velikog Boga Oma. A ponekad i vrlo kratak. Ali, uvek je bilo nesmotrenih, glupih i onih koji zbog nekog propusta ili previda u ovom ili prošlom životu nisu mogli da priušte ni prstohvat tamjana. No, Veliki Bog i Njegova mudrost i milost, prečišćena kroz Njegove sveštenike, opskrbili su te ljude. Molitve i preklinjanja mogle su da se ponude na Trgu Plača. Odatle će svakako biti čute. Možda će na njih čak biti i obraćena pažnja. Iza Trga, kvadrata širokog dvesta metara, uzdizao se sam Veliki Hram. Tu je, bez trunčice sumnje, Bog slušao. Ili negde u blizini, u svakom slučaju... Hiljade hodočasnika posećivalo je Trg svakog dana. Peta je udarila Omov oklop i odbacila ga u zid. U povratnoj putanji neka štaka ga je dokačila i gurnula u gužvu, zavrtevši ga kao novčić. Odbio se o savijenu asuru neke starice koja je, poput mnogih drugih, računala da će delotvornost njene molbe da se poveća količinom vremena koje bude provela na Trgu. Bog je ošamućeno trepnuo. Ovo je bilo skoro podjednako loše kao i orlovi. Skoro podjednako loše kao i podrum... ne, verovatno ništa nije gore od podruma... Razabrao je nekoliko reči pre nego što ga je neko stopalo opet šutnulo u prolazu. "Suša u našem selu traje već tri godina... malo kiše, o, Gospode?" Vrteći se na vrhu oklopa i nejasno se pitajući da li će od tačnog odgovora ljudi da prestanu da ga šutiraju, Veliki Bog je promrmljao: "Nema problema."

Terry Pratchet 28 Njega, što ga ne uočiše mnogi pobožni, udarilo je još jedno stopalo u šumi nogu. Svet se pretvorio u mrlju. Začuo je drevan glas, preplavljen beznađem, kako govori: "Gospode, Gospode, zašto moj sin mora da ode u tvoje Božanske Legije? Ko će sada da se brine o imanju? Zar nisi mogao da uzmeš nekog drugog mladića?" "Ništa se ne brini", propištao je Om. Sandala ga je zakačila po repu i poslala nekoliko metara dalje. Niko nije gledao dole. U principu se verovalo da netremično gledanje u zlatne rogove na krovu hrama tokom molitve pojačava njenu snagu. U slučajevima kada bi prisustvo kornjače bilo ovlaš registrovano kao udarac po skočnom zglobu, odstranjivalo bi se automatskim udarcem drugom nogom. "... moja žena, koja boluje od..." "Važi!" Udarac - "... očisti izvor u našem selu, koji su zagadile..." "Sređeno!" Udarac - "... svake godine dolaze skakavci i..." "Obećavam, samo...!" Udarac - "... izgubljen na moru pet meseci..." "... prestanite da me udarate!" Kornjača je sletela na noge na mali čist prostor. Vidljiva... Ogroman deo životinjskog života jeste prepoznavanje obrazaca, obrisa lovca i lovine. Za oko površnog posmatrača šuma je, pa, samo šuma; za oko golubice to je potpuno nevažna zelena pozadina za sokola na grani, koga vi niste primetili. Za sićušnog jastreba u visinama, cela panorama sveta tek je magla u poređenju sa hitrim plenom u travi. Sa svog sedala navrh samih Rogova, orao se vinu kroz vazduh. Srećom, ista svest o oblicima, zbog koje je kornjača tako odskakala od trga punog užurbanih ljudi, okrenula je, u očekivanju najstrašnijeg, njeno jedino oko naviše. Orlovi su odlučna bića. Kad se ideja ručka učvrsti u njihovom umu, sklona je da tu ostane dok se ne zadovolji. * * * Ispred Vorbisovih odaja stajala su dva Božanska Legionara. Popreko su gledali Bratu dok je snebivljivo kucao na vrata, kao da traže razlog da ga napadnu. Niski sedi sveštenik otvorio je vrata i uveo Bratu u malu, skoro nenameštenu sobu. Značajno je pokazao na stolicu. Brata je seo. Sveštenik je nestao iza zavese. Brata se osvrnuo po sobi i... Tama ga je progutala. Pre nego što je stigao da se pomeri, a Bratini refleksi nisu bili dobro usklađeni ni u svojim najboljim danima, glas pored njegovog uha je rekao: "Dakle, brate, nemoj da paničiš. Naređujem ti da ne paničiš." Preko Bratinog lica bila je krpa. "Samo klimni glavom, dečače." Brata je klimnuo. Stave vam kukuljicu preko lica. Svi iskušenici su to znali. Pričalo se po spavaonicama. Stave vam krpu preko lica da inkvizitori ne bi znali na kome rade... "Dobro. Sada idemo u susednu sobu. Hodaj pažljivo." Ruke su ga podigle i povele preko poda. Kroz magle neshvatanja osetio je dodir zavese, a onda je sišao niz neke stepenice u sobu s peskom po podu. Ruke su ga obrnule nekoliko puta, čvrsto, ali bez uočljive zle namere, pa su ga povele kroz hodnik. Čuo se fijuk još jedne zavese, a onda neopisiv osećaj velikog prostora.

Teri Pračet 29 Kasnije, mnogo kasnije, Brata je shvatio: nije bilo užasa. U sobi Kvizicije kukuljica mu je prebačena preko glave, a njemu nije ni palo na pamet da se užasne. Zato što je verovao. "Iza tebe je stolica. Sedi." Brata je seo. "Možeš da ukloniš kukuljicu." Brata je uklonio kukuljicu. Trepnuo je. Na stolicama na suprotnom kraju sobe, uz po jednog Svetog Legionara s obe strane, sedele su tri osobe. Prepoznao je orlovsko lice Đakona Vorbisa; uz njega su bili jedan nizak i punačak čovek i jedan vrlo debeo. Ne jako građen, kao Brata, već zbilja bure masti. Sva trojica nosili su obične sive rize. Nigde nije bilo nikakvih gvožđa za žigosanje, čak ni skalpela. Sva trojica su napeto zurili. "Iskušenik Brata?", rekao je Vorbis. Brata je klimnuo glavom. Vorbis se ovlaš nasmejao, onako kao kad vrlo inteligentni ljudi razmišljaju o nečemu što verovatno i nije previše smešno. "Naravno, jednog dana ćemo morati da te zovemo Brat Brata", reče. "Možda čak i Otac Brata? Prilično zbunjujuće, rekao bih. Najbolje je da se to izbegne. Mislim da ćemo morati da se pobrinemo da postaneš Niži Đakon Brata što je pre moguće; kako ti se to čini?" Brati se to nikako nije činilo. Bio je nejasno svestan da se govorilo o napredovanju, ali mu je um bio ugašen. "Dakle, dosta s ovim", reče Vorbis uz blagu ogorčenost spoznajom da će imati mnogo posla u ovom razgovoru. "Prepoznaješ li ove učene očeve s moje leve i desne strane?" Brata je zavrteo glavom. "Dobro. Imaju neka pitanja za tebe." Brata je klimnuo glavom. Veoma debeo čovek nagnuo se napred. "Imaš li jezik, dečače?" Brata je klimnuo. A zatim ga je, osetivši da to možda i nije dovoljno, ponudio na uvid. Vorbis je obuzdao debelog položivši mu ruku na mišicu. "Mislim da je naš mladi prijatelj pomalo preplašen", blago je rekao. Nasmešio se. "Dakle, Brato - molim te, ukloni jezik - postaviću ti neka pitanja. Razumeš li to?" Brata je klimnuo. "Kad si prvi put ušao u moje odaje, nekoliko sekundi proveo si u predvorju. Molim te, opisi mi ga." Brata je neko vreme belo zurio u njega. Međutim, turbine sećanja pokrenule su se mimo njegove volje i počele su da sipaju reči u prednjicu njegovog uma. "Prostorija je velika oko tri kvadratna metra. Beli zidovi. Ima peska na podu, osim u uglu pored vrata, gde se vidi kaldrma. Na suprotnom zidu je prozor, na oko dva metra visine. Na prozoru su tri rešetke. Stolica na tri noge. Sveta ikona Proroka Osorija, izrezbarena u drvetu afacije i posrebrena. Donji levi ugao okvira je ogreban. Pod prozorom je polica. Na polici nema ničega osim jednog poslužavnika." Vorbis sastavi svoje duge, tanke prste u mali toranj ispred nosa. "Na poslužavniku?", upita. "Oprostite, gospodaru?" "Šta je na poslužavniku, sine moj?" Slike su se kovitlale pred Bratinim očima. "Na poslužavniku je naprstak. Bronzani naprstak. I dve igle. Na poslužavniku je povesmo kanapa. Na kanapu su tri čvora. Tri čvora. Ima i devet novčića na poslužavniku. Na poslužavniku je srebrni pehar, ukrašen uzorkom listova afacije. Takođe i dugačak bodež, mislim da je od

Terry Pratchet 30 čelika, ima crnu dršku sa sedam brazgotina. Na poslužavniku je i komadić crne tkanine. Pored toga i pero i pločica..." "Pričaj mi o novčićima", promrmljao je Vorbis. "Tri novčića su Citadelini centi", ispalio je Brata. "Na dva su prikazani Rogovi, a na trećem sedmostruka kruna. Četiri novčića su vrlo mala i zlatna. Imali su natpis koji... nisam mogao da pročitam, ali ako biste mi dali pero, mislim da bih mogao..." "Je li ovo nekakav trik?", rekao je debeli. "Uveravam vas", reče Vorbis, "da je dečak video prostoriju tek na trenutak. Brato... pričaj nam o ostalim novčićima." "Ostali novčići bili su veliki. Bronzani. Bili su to derehmi iz Efebe." "Kako to znaš? Taj novac je skoro nepoznat u Citadeli." "Video sam ih jednom ranije, gospodaru." "Kada?" Bratino lice zgrčilo se od napora. "Nisam siguran...", rekao je. Debeljko se osmehnuo Vorbisu. "Ha", reče. "Mislim...", rekao je Brata "...da je bilo posle podne. Mada je možda bilo i jutro. Oko podneva. Trećeg gruna, u godini Zapanjene Pčele. Neki trgovci došli su u naše selo." "Koliko si tada imao godina?", rekao je Vorbis. "Mesec dana manje od tri godine, gospodaru." "Ja u ovo ne verujem", reče debeli. Brata je još jedanput ili dvaput otvorio i zatvorio usta. Kako je debeli mogao da zna? On nije bio tamo! "Možda grešiš, sine moj", reče Vorbis. "Već si odrastao mladić od... koliko... sedamnaest, osamnaest godina? Skloni smo pomisli da zbilja ne bi mogao da se setiš slučajnog pogleda na strani novčić od pre petnaest godina." "Smatramo da izmišljaš", reče debeli. Brata nije ništa rekao. Čemu izmišljanje? Kad je sve već ionako posađeno u njegovoj glavi. "Možeš li da se setiš svega što ti se desilo?", rekao je punački čovek, koji je pažljivo posmatrao Bratu sve vreme razgovora. Brati je prijao ovaj prekid. "Ne, gospodaru. Samo većine stvari." "Zaboravljaš li?" "Uh. Ima nekih stvari kojih se ne sećam." Brata je čuo za zaboravnost, mada mu je bilo teško da je zamisli. No, bilo je perioda u njegovom životu, pogotovu tokom prvih nekoliko godina, kad nije bilo... ničega. Ni tračka sećanja, samo velike zaključane sobe u palati njegovog sećanja. Ne zaboravljeno, kao što ni zaključane sobe ne prestaju da postoje, ali... zaključano. "Šta je tvoje najranije sećanje, sine moj?", blago je upitao Vorbis. "Jaka svetlost, a onda me je neko udario", reče Brata. Tri čoveka su belo gledala u njega. Onda su pogledali jedan drugog. Brata je, ojađen užasom, uhvatio odlomke njihovog šaputanja. "... možemo da izgubimo?..." "Budalaština i verovatno demonski..." "Cena je visoka..." "Jedna prilika i oni će nas očekivati..." I tako dalje. Osvrnuo se po sobi. Nameštaj nije bio bitna stavka u Citadeli. Police, stolice, stolovi... Među iskušenicima se pričalo da sveštenici na visokim položajima imaju zlatan nameštaj, ali mu ovde nije bilo ni traga. Soba je bila gruba kao i svaka iskušenička, mada je, možda, bila raskošnije gruba; nije bila u pitanju iznuđena ogoljenost siromaštva, već čvrstina namere. "Sine moj?" Brata je hitro uzvratio pogled.

Teri Pračet 31 Vorbis je pogledao svoje kolege. Punački čovek je klimnuo glavom. Debeli je slegao ramenima. "Brato", reče Vorbis, "sada se vrati u svoju spavaonicu. Pre nego što pođeš, jedan sluga daće ti hrane i pića. Javićeš se na Kapiju Rogova sutra u zoru i poći ćeš sa mnom u Efebu. Da li si čuo za izaslanstvo u Efebu?" Brata je zavrteo glavom. "Možda i nema razloga zašto bi čuo", reče Vorbis. "Idemo da raspravljamo o političkim problemima s Tiraninom. Razumeš li?" Brata je zavrteo glavom. "Dobro", reče Vorbis. "Vrlo dobro. Oh, i - Brato?" "Da, gospodaru?" "Zaboravićeš ovaj sastanak. Nisi bio u ovoj sobi. Nisi nas video ovde." Brata je zinuo od zapanjenosti. Ovo je bila besmislica. Stvari ne mogu da se zaborave tek od želje da ih zaboravite. Neke stvari su se same zaboravljale - one u zaključanim sobama - ali je razlog tome neki mehanizam kome Brata nije mogao da pristupi. Šta li je hteo da kaže ovaj čovek? "Da, gospodaru", reče. To se činilo najjednostavnije. * * * Bogovi nemaju kome da se mole. Veliki Bog Om hitao je ispruženog vrata, pomoću svojih nedelotvornih nogu, ka najbližoj statui. U pitanju je bila statua njega u obliku bika koji gazi nevernika, mada ga to nije odveć utešilo. Orao je svakog trenutka trebalo da prestane da kruži i da se obruši. Om je bio kornjača svega tri godine, ali je s tim oblikom dobio i asortiman instinkta, od kojih su se mnogi vrteli oko užasnutosti jedinom divljom životinjom koja je našla način da pojede kornjaču. Bogovi nemaju kome da se mole. Om je zaista poželeo da to nije tako. No, svakome je potreban neko. "Brato!" * * * Brata je bio pomalo nesiguran u svoju neposrednu budućnost. Đakon Vorbis ga je očigledno oslobodio iskušeničkog rintanja, ali svejedno nije imao šta da radi tokom ostatka dana. Motao se oko vrta. Bilo je pasulja koji je valjalo uvezati i Brata je zdušno pozdravio tu činjenicu. S pasuljem ste znali na čemu ste. Pasulj vam nije govorio nemoguće stvari, recimo, da zaboravite. Pored toga, ako će da odsustvuje neko vreme, moraće prethodno da nađubri dinje i štošta objasni Lu-Ceu. Lu-Ce je bio prateća oprema za vrtove. Svaka organizacija ima nekog nalik njemu. Možda nekog ko mete mračne hodnike ili luta među policama u zadnjem delu prodavnice (u kojoj samo oni znaju gde je šta) ili imaju neki suštinski, mada nejasan odnos s vešernicom. Svi znaju ko su oni i niko se ne seća vremena kad ih nije bilo u okolini, niti gde odlaze kad nisu, pa, tamo gde obično jesu. Tek povremeno će poneki čovek pronicljiviji od proseka, što, da budemo iskreni, nije teško biti, da zastane i porazmisli o njima a onda da se posveti nečem drugom. No, začudo, uprkos svom laganom tumaranju po vrtovima Citadele, Lu-Ce nikad nije pokazivao veliki interes za same biljke. Bavio se zemljištem, đubrivom, kompostom, ilovačom i prašinom i sredstvima njihovih premeštanja. Uglavnom bi meo metlom ili prevrtao gomilu. Čim bi neko posadio neko seme u nešto, on bi gubio interes.

Terry Pratchet 32 Upravo je grabuljao stazu kad je Brata ušao. Grabuljanje staza mu je dobro išlo. Pravio je šare u obliku školjaka i lepe, odmerene krive linije. Brata se uvek osećao kao krivac što je morao da gazi po njima. Jedva da je ikad razgovarao s Lu-Ceom, jer nikad i nije bilo važno šta iko govori Lu-Ceu. Starac bi u svakom slučaju samo klimao glavom i smešio se svojim jednozubim osmehom. "Odlazim na neko vreme", reče Brata glasno i razgovetno. "Očekujem da će nekog drugog poslati da pazi na vrtove, ali ima nekih stvari koje treba završiti" Naklon, osmeh. Starac ga je strpljivo sledio duž leja, dok je Brata govorio o pasulju i travama. "Razumete li?", rekao je Brata deset minuta kasnije. Naklon, osmeh. Naklon, osmeh, pokret rukom. "Šta?" Nakon, osmeh, pokret rukom. Naklon, osmeh, pokret rukom, osmeh. Lu-Ce se lagano odšetao do male čistine na suprotnom kraju ograđenog vrta, na kojoj su bile njegove hrpe, saksije i sva druga kozmetika za ulepšavanje vrta. Brata je podozrevao da starac tu i spava. Naklon, osmeh, pokret rukom. Pored gomile trski, na suncu, bio je stočić na nogarama. Po njemu je bila prostrta asura, a na asuri je stajalo šest oštrih kamenova, od kojih nijedan nije bio veći od tridesetak centimetara. Oko njih su bili pažljivo složeni prutovi. Komadi tankog drveta zaklanjali su pogled na neke delove kamenja. Mala metalna ogledala odbijala su svetlost u drugim pravcima. Papirni fišeci pod čudnim uglovima su, činilo se, usmeravali povetarac u vrlo precizne tačke. Brata nikad nije čuo za umetnost bonsaija ni za njenu primenu na planine. "Vrlo je lepo", reče neuvereno. Naklon, osmeh, uzet jedan kamenčić, osmeh, nagovor, nagovor. "Oh, zaista ne mogu da uzmem..." Nagovor, nagovor. Širok osmeh, naklon. Brata je uzeo sićušnu planinu. Bila je neobično, nestvarno teška - njegovoj ruci činilo se da ima oko pola kilograma, ali je za njegov um imala hiljade vrlo, vrlo malih tona. "Uh. Hvala vam. Najlepše vam hvala." Naklon, osmeh, uljudno guranje. "Vrlo je planinstvena." Naklon, osmeh. "To na vrhu nije pravi sneg, zar..." "Brato!" Glava mu se štrecnula. No, glas je stigao iznutra. O, ne, nesrećno je pomislio. Strpao je malu planinu Lu-Ceu u ruke. "Ali, ovaj, čuvajte mi je, može?" "Brato!" Sve je to bio san, zar ne? Pre nego što sam postao važan i razgovarao s đakonima. "Ne, nije! Pomozi mi!" * * * Molioci su se raspršili dok je orao nadletao Trg Plača. Klizio je, svega nekoliko metara nad zemljom, i sleteo na statuu Velikog Boga Oma koji gazi Nevernika. Bila je to veličanstvena ptica, zlatnosmeđa, žutih očiju, i posmatrala je gomilu s ravnodušnim prezirom. "To je znak?", rekao je starac s drvenom nogom. "Da! Znak!", rekla je mlada žena pored njega. "Znak!"

Teri Pračet 33 Okupili su se oko statue. "To je nitkov", reče mali, sasvim neprimećen glas negde oko njihovih stopala. "Ali čega je to znak?", rekao je stariji čovek koji je bivakovao na trgu tri dana. "Kako to mislite, čega? To je znak!", rekao je čovek s drvenom nogom. "Ne mora to da bude znak ničega. I pitanje je vrlo sumnjičavo: čega je to znak." "Mora da bude znak nečega", reče stariji čovek. "To je referentni pojam. Negacija. Možda je znak negacije." Mršava figura pojavila se na obodu grupe i kretala se kriomice, ali iznenađujuće brzo. Bila je obučena u dželibu pustinjskih plemena, no oko vrata je imala poslužavnik obešen o kanap. U vazduhu je lebdeo zlokoban utisak lepljivih slatkiša prekrivenih prašinom. "Možda je to glasnik samog Velikog Boga", rekla je žena. "To je prokleti orao, eto šta je", reče obeshrabreni glas negde pored ukrašenog bronzanog ubistva udno statue. "Urme? Smokve? Šerbet? Svete relikvije? Lepi, svezi oprosti? Gušteri? Ražnjići?", rekao je pun nade čovek s poslužavnikom. "Mislio sam da se On pojavljuje u svetu u obliku labuda ili bika", reče čovek s drvenom nogom. "Ha!", rekao je zanemareni glas kornjače. "Uvek sam se pitao u vezi s tim", reče mladi iskušenik na kraju gomile. "Znate pa labudovi? Pomalo nemuževno, je li?" "Da te na smrt kamenuju zbog bogohuljenja!", rekla je žena ljutito. "Veliki Bog čuje svaku nepristojnu reč koju izustiš!" "Ha!", čulo se ispod statue. A čovek s poslužavnikom se protisnuo još malo bliže, govoreći: "Klačanski lokum? Ose u medu? Uzmite ih dok su još hladne!" "Ima to smisla", reče stariji čovek dosadnim, nezaustavljivim glasom. "Mislim, ima nečeg vrlo begovskog u orlu. Kralj ptica, jesam li u pravu?" "To je samo bolje građena ćurka", reče glas udno statue. "Mozak mu je velik k'o orah." "Vrlo naočita ptica, orao. A i pametna", reče stariji čovek. "Zanimljiva činjenica: orlovi su jedine ptice koje umeju da pojedu kornjaču. Znate li to? Podignu ih, uzlete visoko, a onda ih bace na stenje. Od toga se sasvim raspuknu. Zapanjujuće." "Jednog dana", reče tup glas odozdo, "vratiću se u svoj oblik, a onda ćeš ti jako da zažališ što si to rekao. Na vrlo dugo. Možda ću čak da napravim i još Vremena samo da bi ti duže ispaštao. Ili ne, pretvoriću tebe u kornjaču. Pa da vidimo kako će da ti se dopadne, a? Kad ti vetar bude zviždao oko oklopa, a zemlja postajala sve veća i veća. E, to će da bude zanimljiva činjenica!" "Zvuči užasno", rekla je žena dok je gledala orla u oči. "Pitam se šta li jadnom malom stvorenju prolazi kroz glavu dok pada." "Njegov oklop, gospođo", reče Veliki Bog Om, pokušavajući da se još više skloni pod bronzanu izbočinu. Čovek s poslužavnikom izgledao je odbačen. "Da vam kažem", reče. "Dve kesice ušećerenih urmi po ceni jedne, šta kažete? A to samo što nije badava." Žena je bacila pogled na poslužavnik. "Vidi, svuda su ti muve!", rekla je. "Ribizle, gospođo." "Zašto onda lete?", pitala je žena. Čovek je pogledao naniže. Onda ju je ponovo pogledao u oči. "Čudo!", rekao je dramatično mašući rukama. "Ovo je vreme čuda!" Orao se uznemireno promeškoljio. Ljude je video samo kao pokretne delove pejsaža koji, u vreme jagnjenja u planinama, imaju veze s kamenjem koje se baca na njega prilikom pokušaja krađe novorođenog jagnjeta, ali koji su inače u opštem poretku nevažni podjednako kao i grmlje i stenje. Međutim, nikad nije bio okružen tolikim brojem ljudi. Njegov besan pogled nesigurno je jurcao tamo-amo.

Terry Pratchet 34 U tom času trube razlegoše po Trgu. Orao stade da se unezvereno osvrće, a njegov mali grabljivački um pokušavao je da obradi ovu iznenadnu draž. Vinuo se u vazduh. Vernici su žurili da mu se sklone s puta dok je klizio tik iznad kaldrme, a onda se veličanstveno digao ka tornjevima Velikog Hrama i ka vrelom nebu. Ispod njega su se vrata Velikog Hrama, svaka načinjena od četrdeset tona pozlaćene bronze, odbravila od daha (govorilo se) samog Velikog Boga i širom otvorila teško i - a u tome je ležala svetost - nečujno. * * * Bratine ogromne sandale lepetale su po kaldrmi. Brata je uvek ulagao mnogo napora u trčanje; trčao je iz kolenâ, a potkolenice su mu mlatarale kao vesla. Ovo je već bilo previše. Dakle, neka kornjača je tvrdila da je Bog, a to nije mogla da bude istina, osim što je moralo da bude istina, sudeći po onome što je znala. A takođe ga je propitivala i Kvizicija. Ili nešto slično. Kako god, nije bilo onoliko bolno koliko je očekivao. "Brato!" Trg, inače živ od mrmorenja hiljada molitvi, sada je utihnuo. Svi hodočasnici su se okrenuli ka Hramu. Dok mu je um ključao od događaja toga dana, Brata se probio kroz zanemelu masu. "Brato!" Ljudi imaju štitnike od stvarnosti. Opštepoznata je činjenica da se devet desetina mozga ne koristi, što je, kao i većina opštepoznatih činjenica, netačno. Čak ni najgluplji Stvoritelj ne bi ljudskoj glavi namenio da nosa oko kilogram nepotrebne sive sluzi ako bi sva njena svrha bila, recimo, da posluži kao delikates izvesnim udaljenim plemenima u neistraženim dolinama. Ona se koristi. A jedna od njenih funkcija jeste da čudesno učini običnim, a da neobično pretvori u obično. I to zato što bi se, ako to ne bi bio slučaj, ljudska bića, svakodnevno suočena sa začudnošću svega, neprekidno glupavo smešila, slično pripadnicima izvesnih udaljenih plemena koje povremeno posete vlasti s namerom da vrlo ozbiljno pregledaju sadržaj njihovih plastenika. Često bi govorili "Uuu!" I niko ne bi mnogo radio. Bogovi ne vole da ljudi ne rade mnogo. Ljudi koji nisu stalno u poslu mogli bi da počnu da misle. Jedan deo mozga zaduženje da to spreči. I vrlo je efikasan u tome. Sposoban je da pruži ljudima osećanje dosade usred čuda. A Brata je grozničavo radio. Stoga nije odmah primetio da se probio kroz poslednji red ljudi i da je izleteo nasred široke staze, sve dok se nije okrenuo i video da mu se približava procesija. Kenobijarh se vraćao u svoje odaje, nakon što je služio - ili bar nejasno klimao glavom dok je kapelan služio u njegovo ime - večernje. Brata se osvrnuo, tražeći pravac u kome bi pobegao. Onda se pored njega neko zakašljao, a on je podigao pogled i video besna lica dvojice Nižih Ajama i, među njima, zbunjeno i gerijatrijski ljubazno lice samog Kenobijarha. Starac je automatski podigao ruku da blagosilja Bratu svetim rogovima, a onda su dva pripadnika Nebeske Legije uhvatila iskušenika za laktove, iz drugog pokušaja, brzo ga uklonili ispred procesije i bacili u gužvu. "Brato!" Brata se u skokovima dokopao statue i zadihan se naslonio na nju. "Skončaću u paklu!", promrmljao je. "Za sva vremena!" "Koga je briga? Sada me nosi odavde." Niko više nije obraćao pažnju na njega. Svi su gledali procesiju. Čak je i posmatranje procesije bio sveti čin. Brata je kleknuo i zavirio u spiralne ukrase oko osnove statue. Jedno perlasto oko ga je pogledalo. "Kako si se tu uvukao?"

Teri Pračet 35 "Igrao sam se šugice", rekla je kornjača. "Kažem ti, kad se vratim u svoj oblik, izvršiću bitna preoblikovanja orlova." "Šta orao hoće da ti uradi?", upita Brata. "Hoće da me odnese u svoje gnezdo i ponudi me večerom", progunđala je kornjača. "Šta misliš da hoće da mi uradi?" Potom je usledila kratka pauza tokom koje je kornjača razmatrala uzaludnost sarkazma kad je Brata u blizini; isto kao kad bi puslicama gađao zamak. "Želi da me pojede", strpljivo je rekao. "Ali ti si kornjača!" "Ja sam tvoj Bog!" "Ali trenutno u obliku kornjače. S oklopom, to hoću da kažem." "To nije poseban problem za orlove", mračno je rekla kornjača. "Podignu te, odnesu te nekoliko stotina metara u vazduh, a onda te ispuste." "Uhhh." "Ne. Više kao krc-šljis. Šta misliš, kako sam ušao u Citadelu?" "Bio si ispušten? Ali..." "Sleteo sam na gomilu đubriva u tvom vrtu. Takvi su ti orlovi. Celo mesto je sagrađeno na kamenju, od kamenja je i popločano je kamenjem, a oni promaše." "Imao si sreće. Verovatnoća od jedan prema milion", reče Brata. "Nikad nisam imao tih nevolja dok sam bio bik. Orlove koji mogu da podignu bika možeš da izbrojiš na prste jedne glave. Kako bilo", rekla je kornjača, "ovde ima gorih stvari od orlova. Ovde ima..." "Na njima ima slasnih zalogaja, znaš", reče neki glas iza Brate. Brata se postiđeno pridigao s kornjačom u rukama. "Oh, dobar dan, gospodine Dibler", reče. Svi u gradu su poznavali Još-Malo-Pa-Džabe Diblera, dobavljača sumnjivo novih svetih relikvija, sumnjivo starih pokvarenih ražnjića, smokava punih peska i odavno prekoračenih datuma korišćenja. On je bio nalik prirodnoj sili, kao vetar. Niko nije znao odakle je stigao niti kuda ide kad padne mrak. No, bio je ovde svakog jutra i prodavao je lepljive stvari hodočasnicima. A sveštenici su smatrali da on ovim čini dobro delo, zato što je većina hodočasnika dolazila prvi put i stoga im je nedostajala suštinska stvar za nošenje s Diblerom, naime, prethodno iskustvo nošenja s njim. Prizor osobe koja na Trgu pokušava da razlepi svoje vilice bio je uobičajen. Mnogi pobožan hodočasnik, nakon hiljada kilometara napornog putovanja, bivao bi prinuđen da se pomoli jezikom znakova. "Može malo šerbeta za kasnije?", upitao je Dibler pun nade. "Samo jedan cent za čašu, a to samo što nije džabe." "Ko je ova budala?", rekao je Om. "Neću je pojesti", žurno je rekao Brata. "Onda ćeš da je dresiraš?", upitao je Dibler veselo. "Da gleda kroz obruč i tako to?" "Otarasi ga se", reče Om. "Zvizni ga po glavi, šta te košta, i odguraj telo iza statue." "Umukni", reče Brata, suočivši se još jednom s problemima koje stvara razgovor s nekim koga niko drugi ne može da čuje. "Nemoj da si takav", reče Dibler. "Nisam se vama obratio", reče Brata. "Govorio si kornjači, je li?", rekao je Dibler. Brata se postideo. "Moja stara majka imala je običaj da priča sa skočimišem", nastavio je Dibler. "Kućni ljubimci uvek dobro dođu u teškim vremenima. I u vreme gladi, naravno." "Ovaj čovek nije iskren", reče Om. "Mogu da mu čitam misli." "Možeš li?" "Mogu li šta?", rekao je Dibler. Iskosa je pogledao Bratu. "U svakom slučaju, praviće ti društvo na putovanju." "Kakvom putovanju?" "U Efebu. Tajna misija radi razgovora s nevernikom."

Terry Pratchet 36 Brata je znao da ne treba da bude iznenađen. Vesti su se po zatvorenom svetu Citadele širile kao poljski požar u vreme suše. "Oh", reče. "To putovanje." "Kažu da ide i Friit", reče Dibler. "I - onaj drugi. Siva eminencija." "Đakon Vorbis je vrlo fina osoba", reče Brata. "Bio je vrlo ljubazan prema meni. Dao mi je piće." "Kakvo? Nije važno", reče Dibler. "Naravno, ja nikad ne bih rekao ništa protiv njega", brzo je dodao. "Zašto razgovaraš s ovom glupom osobom?", pitao je Om. "On je moj prijatelj", reče Brata. "Kamo sreće da je i moj prijatelj", reče Dibler. "S takvim prijateljima nemaš neprijatelje. Mogu li da ti ponudim ušećerene grožđice? Ražnjić?" * * * U Bratinoj spavaonici bilo je još dvadeset tri iskušenika, u skladu s principom da spavanje nasamo proizvodi greh. Ovo je uvek zbunjivalo iskušenike, jer bi posle kratkog razmišljanja postalo jasno da vam je, kad ste u društvu, na raspolaganju ceo asortiman grehova. No, pravi razlog jeste što je kratko razmišljanje najveći od svih grehova. Ljudi kojima bi se dopustilo da previše vremena provode sami mogli bi da se upuste u razmišljanje. Bilo je dobro poznato da to može čoveku da zaustavi rast. Zasigurno, moglo bi da ga snađe da mu se odseku stopala. Stoga se Brata povukao u vrt, a njegov Bog je vrištao iz džepa rize, gde se gužvao s klupkom baštenskog kanapa, jednim makazama i nekim semenjem. Konačno je izvađen. "Vidi, nisam imao priliku da ti kažem", reče Brata. "Odabran sam da idem na vrlo važnu misiju. Ja idem u Efebu, na misiju među nevernike. Đakon Vorbis me je odabrao. On je moj prijatelj." "Ko je on?" "On je glavni ekskvizitor. On se brine da ti se ljudi klanjaju kako treba." Om je uočio oklevanje u Bratinom glasu, i setio se rešetke. I užurbane zaposlenosti ispod nje "On muči ljude", reče hladno. "Oh, ne! To rade inkvizitori. Oni takođe imaju dugačko radno vreme za prilično malu platu, kaže Brat Numrod. Ne, ekskvizitori samo organizuju stvari. Svi inkvizitori žele da postanu ekskvizitori jednog dana, kaže Brat Numrod. Zato pristaju na danonoćnu dužnost. Ponekad i danima ne spavaju." "Dok muče ljude", zamišljeno je rekao Bog. Ne, um kao što je onaj iz vrta ne bi uzeo nož u ruke. To bi uradili drugi ljudi. Vorbis bi uživao u drugim metodama. "I isteruju zloću i jeres iz ljudi", reče Brata. "Ali ljudi možda ne preživljavaju taj postupak?" "Ali to nije važno", reče Brata ozbiljno. "Ono što nam se dešava u ovom životu nije zaista stvarno. Možda može da bude malo bolno, ali to nije važno. Pogotovu ako se time skraćuje vreme provedeno u paklovima posle smrti." "Ali, šta ako ekskvizitori greše?", rekla je kornjača. "Oni ne mogu da pogreše", reče Brata. "Njih vodi ruka Velikog... tvoja ruka... tvoja prednja noga... hoću da kažem, tvoja kandža", mrmljao je. Kornjača je trepnula svojim jednim okom. Sećala se vreline sunca, bespomoćnosti i lica koje ju je posmatralo bez ikakve okrutnosti, nego još gore, s interesovanjem. Neko posmatra kako nešto umire samo da bi video koliko će to da potraje. To lice bi svuda prepoznao. A i um iza njega - tu čeličnu kuglu od uma. "Ali, zamisli da nešto krene naopako", bio je uporan.

Teri Pračet 37 "Meni teologija ne ide dobro", reče Brata. "Međutim, Osorijeva poslanica je vrlo jasna po tom pitanju. Oni su sigurno nešto uradili, inače ti u svojoj mudrosti ne bi uputio Kviziciju na njih." "Ne bih?", rekao je Om i dalje razmišljajući o onom licu. "Sami su krivi što ih stižu muke. Zar sam zaista to rekao?" '"Sudi nam se u životu kao i u smrti' Osori III, glava VI, stih 56. Moja baka kaže da ljudi, kada umru, dolaze pred tebe i da moraju da pređu užasnu pustinju, a da im ti premeravaš srca na nekakvim terazijama", reče Brata. "A ako su lakša od pera, bivaju pošteđeni pakla." "Oh, blagi ja", rekla je kornjača. I dodala: "Je li ti palo na pamet, momče, da možda i nisam u stanju da radim to i da se u isto vreme šetkam ovuda s oklopom na leđima?" "Ti možeš da radiš šta god poželiš", reče Brata. Om je podigao pogled na Bratu. On zaista veruje, pomislio je. Ne zna da laže. Snaga Bratine vere gorela je u njemu kao plamen. A onda se istina survala na Oma baš kao što se kornjače survavaju na zemlju posle orlovskog napada. "Moraš da me odvedeš u tu Efebu", reče grozničavo. "Učiniću šta god želiš", reče Brata. "Da li ćeš je kazniti kopitom i plamenom?" "Možda, možda", reče Om. "Ali moraš da me odvedeš." Pokušao je da obuzda svoje najdublje misli, da ih Brata ne bi čuo. Ne ostavljaj me ovde! "Ali, mogao bi da stigneš tamo mnogo brže ako te ostavim", reče Brata. "U Efebi su vrlo pokvareni. Što pre bude počišćena, to bolje. Mogao bi da prestaneš da budeš kornjača i da tamo othujiš kao plameni vetar i spržiš ceo grad." Plameni vetar, mislio je Om. A kornjača je mislila o tihoj pustoši duboke pustinje i o brbljanju i uzdisanju bogova koji su se pretvorili u obične prikaze i glasove u vazduhu. Bogovi bez vernika. Bez ijednog. Jedan bi bio sasvim dovoljan. Bogovi koji su ostavljeni. A kvaka s Bratinim plamenom vere bila je sledeća: u celoj Citadeli, tokom čitavog dana, on je bio jedini koga je Bog uspeo da nađe. * * * Friit je pokušavao da se moli. Nije to radio vrlo dugo. Oh, naravno, postojalo je osam obaveznih dnevnih molitvi, ali je u mraku nemirne noći Friit spoznao šta su one zapravo. Navika. Možda trenutak za razmišljanje. I način merenja vremena. Pitao se je li se ikad molio, je li ikad otvorio srce i um za nešto oko sebe ili iznad sebe. Mora da jeste, zar ne? Možda kad je bio mlad. Nije čak ni toga mogao da se seti. Krv je sprala sve uspomene. Za to je sam bio kriv. Mora da jeste. Već je ranije bio u Efebi i bio je skloniji da se divi belom mermernom gradu na kamenitoj obali plavog Kružnog Mora. Posetio je i Đelibebu i njene lude stanovnike u rečnoj dolini, koji su verovali u bogove sa smešnim glavama i svoje mrtve sahranjivali u piramide. Čak je stigao i do dalekog Ank-Morporka, gde su se klanjali svakom bogu dokle god je on ili ona imao novca. Da, Ank-Morpork - u kome su ulice vrvele bogovima, napakovanim gusto kao špil karata. A nijedan nije želeo da spali nikoga drugog, ili bar ne u meri većoj od uobičajene za Ank-Morpork. Samo su hteli da budu ostavljeni na mira, da bi svako mogao da ode u raj ili pakao na svoj sopstveni način. A i ove noći je previše popio, iz tajne ostave za vino čije bi ga otkriće uvuklo u inkvizitorsku mašineriju u roku od deset minuta. Da, stari Vorbis jeste bio takav. Nekada davno je Kvizicija bila podmitljiva, ali više ne. Glavni ekskvizitor se vratio osnovnim principima. Sada je vladala demokratija oštrih noževa.

Terry Pratchet 38 Zapravo, još bolje od toga. Jeres se sada još pomnije tražila među višim nivoima Crkve. Vorbis je tu bio nedvosmislen: što je grana viša, testera je tuplja. Da mi je ona stara religija Ponovo je čvrsto zatvorio oči i mogao je da vidi samo rogove hrama, ili isprekidane naznake krvoprolića koje je predstojalo, ili Vorbisovo lice. Dopadao mu se taj beli grad. Čak su i robovi bili zadovoljni. Postojala su pravila u vezi s robovima. Postojale su stvari koje niste smeli da uradite robovima. Robovi su imali vrednost. Tamo je saznao za Kornjaču. I sve je to bilo vrlo smisleno. Mislio je: zvuči ispravno. Ima smisla. Ali, smislena ili ne, ta ga je misao slala u pakao. Vorbis je znao za njega. Mora da jeste. Špijuna je bilo posvuda. Sašo je bio koristan. Koliko je Vorbis uspeo da izvuče iz njega? Da li je rekao šta zna? Naravno da je rekao šta zna. Nešto je puklo u Friitu. Pogledao je svoj mač, obešen na zidu. A zašto ne? Najzad, provešće čitavu večnost u hiljadama paklova Znanje je bilo sloboda, na neki način. U situaciji kad su, u najmanju ruku, mogli da vam učine sve, onda ono što su u krajnoj liniji mogli da vam učine više nije bilo užasno. Ako će ga već skuvati kao jagnje, mogli bi baš i da ga ispeku kao ovcu. Nesigurno je ustao i, nakon nekoliko pokušaja, skinuo korice mača sa zida. Vorbisove odaje nisu bile daleko, ako bude uspeo da savlada stepenice. Jedan udarac, samo toliko. Mogao bi Vorbisa da preseče napola jednim zamahom. A možda, možda se ništa neće dogoditi posle toga. Bilo je i drugih koji su mislili kao i on - negde. Ili bi, pak, mogao da siđe u štale, da do zore bude već daleko, stigne u Efebu, možda, preko pustinje. Prišao je vratima i uhvatio se za kvaku. Sama se okrenula. Friit je ustuknuo kad su se vrata otvorila. Na njima je stajao Vorbis. U treptavoj svetlosti uljane lampe na licu mu se očitovala učtiva zabrinutost. "Oprostite na ovako kasnoj poseti, gospodaru", reče. "Ali sam mislio da treba da razgovaramo. O sutrašnjem danu." Mač je Friitu ispao iz ruke. Vorbis se nagnuo napred. "Je li sve u redu, brate?", rekao je. Nasmešio se i ušao u sobu. Dva inkvizitora s kukuljicama ušunjala su se za njim. "Brate", ponovo je rekao Vorbis. I zatvorio vrata. * * * "Kako je unutra?", rekao je Brata. "Skakućem kao grašak u loncu", progunđala je kornjača. "Mogao bih da stavim malo slame. Pogledaj, imam i ovo." Gomila zeleniša sletela je na Omovu glavu. "Iz kuhinje", reče Brata. "Ljuske i kupus. Ukrao sam ih", dodao je, "ali sam se onda setio da nije krađa ako to radim za tebe." Zaudaranje polutrulog lišća je ukazivalo da je Brata počinio svoj zločin kad je zeleniš već bio na putu ka đubretu, ali Om to nije rekao. Ne sada. "Tačno", promrmljao je. Mora da ima i drugih, reče u sebi. Sigurno. Drugde u zemlji. Ovo mesto je suviše prefinjeno. Ali ispred Hrama je bila gomila hodočasnika. To nisu tek obični seljaci, nego najpobožniji. Celo selo je odabralo jednu osobu da ponese molitve mnogih. Ali, nije bilo plamena. Bilo je straha, užasa, žudnje i nade. Sve te emocije imale su svoj ukus. Ali nije bilo plamena.

Teri Pračet 39 Orao ga je ispustio blizu Brate. Potom se probudio. Jedva da je mogao da se seti sveg tog vremena u obliku kornjače. A sada se sećao kako je biti bog. Na kojoj udaljenosti od Brate bi se i dalje sećao? Na kilometar? Deset kilometara? Kako bi izgledalo da se seti kako mu spoznaja bledi i kako se pretvara u bednog gmizavca? Možda bi se neki bespomoćni deo njega zauvek sećao. Naježio se. Trenutno je Om boravio u kutiji od vrbovine obešenoj o Bratinom ramenu. Da je sve potaman, ne bi je baš proglasio udobnom, ali se sada lagano klackao dok je Brata gazio kroz hladnjikav cik zore. Posle nekog vremena sreli su konjušare iz Citadele, s konjima. Brata je bio podvrgnut nekolikim čudnim pogledima. Nasmešio se svima. To se činilo najbolje. Počeo je da gladni, ali se nije usuđivao da napusti svoj položaj. Rečeno mu je da bude ovde. No, posle nekog vremena je čuo neke zvuke iza ugla i usudio se da se pomeri nekoliko metara ne bi li video o čemu se radi. Dvorište je bilo u obliku slova U, a iza ugla se činilo da se sprema još jedna povorka. Brata je znao za kamile. Bilo ih je dve u selu njegove bake. No, ovde ih je, po prilici, bilo na stotine, jogunastih poput nepodmazanih pumpi i smrdljivih poput hiljadu mokrih tepiha. Muškarci u dželibama su se kretali oko njih i povremeno ih udarali štapovima, što je odobreni način postupanja s kamilama. Brata je prišao najbližoj životinji. Jedan čovek je vezivao boce s vodom oko njene grbe. "Dobro jutro, brate", reče Brata. "Ma, nosi se", reče čovek i ne pogledavši. "Prorok Abis nam kaže (gl. XXV, stih 6): 'Jadan je onaj što usta svoja psovkom prlja jer će reč njegova u prah da se pretvori', reče Brata." "Je l' tako? Pa, može i on da se nosi", reče čovek ležerno. Brata je oklevao. Tehnički, naravno, čovek je sebi upravo kupio kartu za hiljadu paklova i za jednomesečni ili dvomesečni tretman u Kviziciji, ali je Brata shvatio da je čovek pripadnik Nebeske Legije; mač mu je bio napola skriven pod pustinjskom odećom. A za Legionare su postojala posebna dopuštenja, kao i za inkvizitore. Čest kontakt s bezbožnicima uticao je na njihov um i izlagao njihove duše smrtnim opasnostima. Odlučio je da bude velikodušan. "A kuda ste ovog lepog jutra pošli sa svim tim kamilama, brate?" Vojnik je pritegao kaiš. "Verovatno u pakao", reče zlobno se nasmešivši. "Odmah za tobom." "Zaista? Prema rečima proroka Iškibela, čoveku ne treba kamile da bi odjahao u pakao, da, niti konja niti mule; čoveka u pakao njegov jezik vodi", reče Brata, puštajući tek malu naznaku neodobravanja u svoj glas. "Da l' neki stari prorok kaže nešto o radoznalim mamlazima kojima sleduje jedna zauška?", rekao je vojnik. '"Jadan je onaj što na brata svoju ruku podiže i nagrdi ga kao i Nevernika'", reče Brata. "To je Osori, Pouke XI, stih 16." '"Odmah da se čistiš i da zaboraviš da si nas ikad video, inače ćeš videti šta je prava nevolja, druškane.' Narednik Aktar, glava I, stih I", reče vojnik. Brata se namrštio. Nije mogao da se seti tog stiha. "Odlazi", reče Božji glas u njegovoj glavi. "Ne trebaju ti nevolje." "Nadam se da ćete dobro putovati", reče Brata učtivo. "Kuda god da ste pošli." Okrenuo se i zaputio ka kapiji. "Ovaj bi čovek morao da provede neko vreme u popravnim paklovima, da se ja išta pitam", reče. Bog nije rekao ništa. Povorka za Efebu počela je polako da se okuplja. Brata je pažljivo posmatrao i pokušavao svima da se skloni s puta. Video je tuce vojnika, ali, za razliku od jahača kamila, oni

Terry Pratchet 40 su bili u blistavo uglačanim oklopima i crno-žutim ogrtačima koje su Legionari nosili samo u posebnim prilikama. Brata je mislio da izgledaju zaista upečatljivo. Najzad mu je prišao jedan štalski momak. "Šta radiš ovde, iskušeniče?", pitao je. "Idem u Efebu", reče Brata. Čovek ga je netremice gledao, a onda se nasmešio. "Ti? Nisi čak ni zaređen. Ideš u Efebu?" "Da." "Otkud ti takva pomisao?" "Jer sam mu ja to rekao", reče Vorbisov glas iza čoveka. "I eto njega, pokornog mojim željama." Brata je dobro osmotrio čovekovo lice. Izraz mu se rasplinuo kao masna mrlja po površini bare. Onda se štalski momak okrenuo kao da su mu noge prikovane za gramofon. "Gospodaru Vorbise", procedio je. "Sada će mu biti potreban at", reče Vorbis. Lice štalskog momka požutelo je od užasa. "Sa zadovoljstvom. Najbolji u šta..." "Moj prijatelj Brata je ponizan pred Omom", reče Vorbis. "Neće očekivati ništa bolje od mule, nesumnjivo. Brato?" "Ja - ja ne umem da jašem, gospodaru", reče Brata. "Svako ume da jaše mulu", reče Vorbis. "Često i više puta tokom male razdaljine. A sada, čini se da smo se svi skupili?" Podigao je obrvu na narednika straže, koji je salutirao. "Čekamo Generala Friita, gospodaru", reče. "Ah. Narednik Simoni, je li tako?" Vorbisova moć pamćenja imena bila je užasavajuća. Znao ih je sva. Narednik je blago prebledeo, a onda je žustro salutirao. "Da! Gospodine!" "Krenućemo bez Generala Friita", reče Vorbis. Slovo A reči "ali" oblikovalo se na narednikovim usnama i tu i utihnulo. "General Friit ima druga posla", reče Vorbis. "Vrlo važna i neodložna posla. Koji samo on može da obavi." * * * Friit je otvorio oči i video sivilo oko sebe. Mogao je da nazre i prostoriju, ali jedva, kao niz ivica u vazduhu. Mač Ispustio je mač, ali možda uspe da ga ponovo nađe. Koraknuo je, osećajući bolan otpor oko skočnih zglobova, i pogledao naniže. Video je mač. Međutim, prsti su mu prošli kroz njega. Kao da je pijan, ali je znao da nije pijan. Nije čak bio ni trezan. Bio je najednom bistre svesti. Okrenuo se i pogledao ono što ga je načas sprečilo u naumu. "Oh", reče. DOBRO JUTRO. "Oh." ISPOČETKA JE DOŠLO DO IZVESNE ZABUNE. NO, TO SE I MOGLO OČEKIVATI. Na svoj užas, Friit je video da je visoka crna prilika prošla kroz sivi zid. "Čekajte!" Lobanja pokrivena crnom kapuljačom provirila je iz zida. DA? "Vi ste Smrt, zar ne?" ZBILJA.

Teri Pračet 41 Friit je skupio ostatke svog dostojanstva. "Znam vas", reče. "Suočio sam se s vama mnogo puta." Smrt ga je dugo gledao. NE, NISI. "Uveravam vas..." SUOČIO SI SE S LJUDIMA. DA SI SE SUOČIO SA MNOM, BUDI SIGURAN DA BI SE SEĆAO. "Ali, šta se sada zbiva sa mnom?" Smrt je slegnuo ramenima. ZAR NE ZNAŠ? rekao je i nestao. "Čekajte!" Friit je potrčao u zid i iznenađeno otkrio da može da prođe kroz njega. Sada se obreo u praznom hodniku. Smrt je nestao. Potom je shvatio da to nije bio hodnik koga se sećao, onaj sa senkama i peskom po podu. Na kraju onog drugog hodnika nije bilo svetla koje ga je privlačilo kao što magnet privlači gvožđe. Niste mogli da izbegnete neizbežno. Zato što biste, pre ili kasnije, dospeli na mesto na kome je neizbežno prosto sedelo i čekalo. A ovo je bilo to. Friit je kroz svetlost zakoračio u pustinju. Nebo je bilo tamno i posuto velikim zvezdama, ali je crni pesak koji se protezao u daljinu svejedno bio dobro osvetljen. Pustinja. Posle smrti - pustinja. Pustinja. Ipak, ne paklovi. Možda ima nade. Setio se pesme iz detinjstva. Koja, neuobičajeno, nije pevala o ubijanju. U njoj niko nije bio zgažen. Nije pevala ni o Omu ni o Njegovom groznom besu. Bila je to jednostavna domaća pesma, užasavajuća u svojoj prostoj repetitivnosti. Moraš da pređeš pustinju veliku... "Kakvo je ovo mesto?", pitao je promuklo. OVO NIJE MESTO, reče Smrt. Moraš je preći sam... "Šta je na kraju pustinje?" SUD. Niko je ne može umesto tebe preći... Friit je zurio u beskrajno, bezizražajno prostranstvo. "Moram da je pređem sam?", prošaputao je. "Ali pesma kaže da je pustinja užasna..." JE LI? A SADA ME IZVINITE. Smrt je nestao. Friit je duboko udahnuo, iz čiste navike. Možda će naći neki kamen u blizini. Mali kamen da ga uzme u ruku i veliki kamen da se iza njega sakrije i sačeka Vorbisa A i ta misao bila je iz navike. Osveta? Ovde? Nasmešio se. Urazumi se, čoveče. Bio si vojnik. Ovo je pustinja. Prešao si ih već nekoliko u životu. I preživeo si zato što si učio kakve su. Cela plemena umeju da prežive u najgorim postojećim pustinjama. Ližu vodu sa senovitih obronaka peščanih dina i tome slično Oni misle da im je to dom. Stavi ih u povrtnjak i pomisliće da si poludeo. Obuzela su ga sećanja: pustinja je ono što misliš da jeste. A sada možeš pribrano da misliš. Ovde nije bilo laži. Sve uobrazilje su pobegle. To se dešava u svim pustinjama. Imali ste samo sami sebe i ono u šta ste verovali. U šta sam oduvek verovao? Da će čovek, u celini i u najvećem broju slučajeva, ako živi ispravno, ne prema onome što govore sveštenici, već prema onome što se čini dostojno i časno iznutra, na kraju završiti manje-više kako treba.

Terry Pratchet 42 To nije moglo da se napiše na transparentu. Ali se pustinja već učinila nešto manje strašnom. Friit je pošao. * * * Mula je bila mala, a Brata je imao duge noge; da se potrudio, mogao je da stane na zemlju i pusti mulu da išeta ispod njega. Redosled u povorci nije bio onakav kakav bi se očekivao. Narednik Simoni i njegovi vojnici jahali su napred, s obe strane karavana. Za njima su se vukle sluge, službenici i niži sveštenici. Vorbis je jahao na začelju, što je bilo pravično mesto za ekskvizitora, pastira koji nadgleda svoje stado. Brata je jahao s njim. To je bila čast za koju bi voleo da mu nije ukazana. Brata je bio od onih ljudi koji su mogli da se oznoje po mrazu, a prašina mu se zalepila kao hrapava koža. No, izgleda da je Vorbisu u nekoj meri prijalo Bratinu društvo. Povremeno bi mu postavio neko pitanje: "Koliko smo već prešli, Brato?" "Sedam kilometara i sedamsto metara, gospodaru." "Kako znaš?" Na to pitanje nije mogao da odgovori. Kako je znao da je nebo plavo? To je prosto postojalo u njegovoj glavi. Nemoguće je misliti o tome kako mislite. Kao da pokušavate da otvorite kutiju polugom koja je u njoj. "A koliko već putujemo?" "Nešto više od sedamdeset devet minuta." Vorbis se nasmejao. Brata se zapitao zašto. Nije ga zbunjivalo što on pamti, nego što su, po prilici, svi ostali zaboravljali. "Da li su tvoji preci imali tu izvanrednu sposobnost?" Nastupila je stanka. "Da li su i oni to umeli?", strpljivo je upitao Vorbis. "Ne znam. Imao sam samo baku. Ona je - dobro pamtila. Neke stvari." Grešne postupke, svakako. "I vrlo je dobro videla i čula." Ono što je bila u stanju da čuje i vidi kroz dva zida, sećao se, izgledalo je kao fenomen. Brata se obazrivo promeškoljio u sedlu. Na putu, kilometar i po iza njih, video se oblak prašine. "Pristiže ostatak vojnika", reče neobavezno. Izgleda da je ovo šokiralo Vorbisa. Možda je to bio prvi put u mnogo godina da mu neko uputi bezazlenu primedbu. "Ostatak vojnika?", rekao je. "Narednik Aktar i njegovi ljudi, na devedeset osam kamila s mnogo boca za vodu", reče Brata. "Video sam ih pre nego što smo krenuli." "Nisi ih video", reče Vorbis. "Oni ne idu s nama. Zaboravićeš na njih." "Da, gospodaru." Ponovo zahtev za čaroliju. Posle nekoliko minuta udaljeni oblak je skrenuo s puta i zaputio se dugačkom uzbrdicom koja je vodila na pustinjsku visoravan. Brata ih je kradom gledao i podigao pogled na peščane dine. Nad njima je kružila tačkica. Prekrio je usta rukom. Vorbis je čuo da se Brata zacenio. "Šta te mori, Brato?", upita. "Setio sam se Boga", reče Brata bez razmišljanja. "Uvek treba da se sećamo Boga", reče Vorbis, "i da verujemo da nas On prati na ovom putovanju."

Teri Pračet 43 "Jeste tako", reče Brata, a apsolutna uverenost u njegovom glasu izmamila je Vorbisu osmeh. Načas se napregao da oslušne zvocajući unutrašnji glas, ali nije bilo ničega. U trenutku užasa Brata se zapitao nije li kornjača ispala iz kutije, ali je onda osetio dovoljnu težinu o ramenu. "A ne smemo ni ostati bez uverenja da će On biti s nama i u Efebi, među nevernicima", reče Vorbis. "Siguran sam da hoće", reče Brata. "I da nas pripremi za dolazak proroka", reče Vorbis. Oblak je sada stigao do vrha dina i nestao u tihoj pustoši. Brata je pokušao da ga izbaci iz glave, što je nalikovalo pražnjenju kofe pod vodom. Niko nije preživeo na pustinjskim visoravnima. Tamo ima samo dina i vreline. Užasi su vrebali u usijanom središtu, u koje nisu zalazila čak ni luda plemena. Okean bez vode, glasovi bez usta. A nije moglo da se kaže da i u neposrednoj budućnosti nije vrebalo dovoljno užasa. On je već video more, ali Omnijanci time nisu bili oduševljeni. Možda stoga što je znatno teže preći pustinju nego more. Zato su držali ljude unutar zidova. No, ponekad pustinjske prepreke jesu predstavljale problem, a tada ste morali da se oslonite na more. Il-drim nije bio ništa više od nekoliko koliba oko kamenog mola, za koji je sada bila ukotvljena trirema sa svetom zastavom. Na crkvenim putovanjima putnici su uglavnom bili zaista visoki sveštenici, te su crkvena putovanja mahom bila otmena. Povorka je zastala na brežuljku i pogledala brod. "Meki i pokvareni", reče Vorbis. "Takvi smo postali, Brato." "Da, gospodaru Vorbise." "I podložni razornim uticajima. More, Brato. Ono zapljuskuje bezbožne obale i podstiče opasne ideje. Ljudi ne bi smeli da putuju, Brato. U središtu je istina. Što više putuješ, u središte se prikrada sve više grešaka." "Da, gospodaru Vorbise." Vorbis je uzdahnuo. "U Osorijevo vreme sami smo plovili u brodovima napravljenim od kože, i išli smo gde god bi nas Božji vetar odneo. Tako treba da putuje sveti čovek." Mala varnica prkosa u Brati objavila je da bi lično rizikovala malo kvarenja u zamenu za putovanje uz dve palube između stopala i vode. "Čuo sam da je Osori jednom doplovio do ostrva Erebos na vodeničkom kamenu", upustio se u razgovor. "Ništa nije nemoguće za onog čija je vera jaka", reče Vorbis. "Pokušaj onda da zapališ šibicu o pihtije, druškane." Brata se ukočio. Vorbis mora da je čuo ovaj glas. Kornjačin Glas čuo se u pustinji. "Ko je ovaj ološ?" "Napred", reče Vorbis. "Vidim da je naš prijatelj Brata nestrpljiv da se ukrca." Konj je pošao. "Gde smo? Ko je ovaj? Ovde je vruće kao u paklu, veruj mi, znam o čemu govorim." "Ne mogu sada da pričam!", prosiktao je Brata. "Ovaj kupus smrdi kao močvara! Neka bude zelene salate! Neka bude krišaka dinje!" Konji su bili postrojeni duž mola i ukrcavani jedan po jedan. Do tog časa se kutija već tresla. Brata se osvrnuo, pun krivice, ali niko nije obraćao pažnju. Uprkos njegovoj veličini, Bratu je bilo lako ne primetiti. Skoro svako je imao pametnija posla nego da primećuje osobe nalik Brati. Čak ga je i Vorbis isključio i obratio se kapetanu. Pronašao je mesto blizu šiljastog kraja, gde je mogao da se zakloni iza onog nečega visokog na čemu su jedra. Onda je, pomalo uplašen, otvorio kutiju. Kornjača je progovorila iz dubine svog oklopa. "Ima li orlova u blizini?"

Terry Pratchet 44 Brata je pogledao u nebo. "Ne." Glava se promolila. "Ti...", zaustila je. "Nisam mogao da pričam! Ljudi su sve vreme bili oko mene! Zar ne možeš da čitaš reči u mom umu? Zar ne možeš da mi čitaš misli?" "Misli smrtnika nisu takve", brecnuo se Om. "Misliš da je to kao da su reči ispisane na nebu? Ha! Više je kao da pokušavaš da razmrsiš upetljan korov. Numere, da. Osećanja, da. Ali ne i misli. Većinom ni ti sam ne znaš šta misliš, zašto bih onda ja znao?" "Zato što si Bog", reče Brata. "Abis, glava LVI, stih 17: 'Sav smrtan um on poznaje, i tajne ne postoje.'" "Je li to onaj s kvarnim zubima?" Brata je pognuo glavu. "Slušaj", rekla je kornjača. "Ja sam ono što jesam. Ne mogu da pomognem ako ljudi misle nešto drugo." "Ali, znao si moje misli u vrtu", promrmljao je Brata. Kornjača je oklevala. "To je bilo drugo", rekla je. "Nisu to bile misli. Nego krivica." "Verujem u to da Veliki Bog jeste Om, i u Njegovu Pravdu", reče Brata. "I nastaviću da verujem, šta god ti da kažeš i šta god da jesi." "Drago mi je da to čujem", rekla je kornjača vatreno. "Ostani na tome. Gde se nalazimo?" "Na brodu", reče Brata. "Na moru. Ljuljamo se." "Idemo u Efebu brodom? Šta fali pustinji?" "Niko ne može da pređe pustinju. Niko ne može da živi u srcu pustinje." "Ja sam živeo." "Ima samo dva dana plovidbe." Bratin stomak se uzbunio, premda je brod jedva i napustio mol. "A kažu da nam Bog..." "...ja..." "...šalje dobar vetar." "Šaljem? Oh. Da. Imaj poverenja u mene što se tiče dobrog vetra. Ima da bude kao po gnoju sve vreme, ne brini." * * * "Mislio sam kao po loju! Mislio sam kao po loju!" * * * Brata se držao za katarku. Posle nekog vremena prišao mu je mornar, seo na namotaj konopca i zainteresovano ga pogledao. "Možete da je pustite, Oče", reče. "Stajaće sama." "More talasi", promrmljao je Brata oprezno, mada više nije bilo ničega što bi mogao da povrati. Mornar je zamišljeno pljunuo. "Jes"', reče. "Moraju da budu takvog oblika, znate, da bi se uklopili s nebom." "Ali brod škripi!" "Jes'. Takav vam je brod." "Znači, ovo nije oluja?" Mornar je uzdahnuo i otišao. Posle nekog vremena Brata se usudio da se pusti. Nikad u životu nije mu bilo toliko zlo. Nije u pitanju bila samo morska bolest. Nije znao ni gde se nalazi. A Brata je uvek znao gde se nalazi. Njegov položaj i postojanje Oma bile su dve čvrste izvesnosti njegovog života. Tu je bio vrlo nalik kornjačama. Posmatrajte kornjaču kako hoda: s vremena na vreme će stati dok prebira po uspomenama s dotadašnjeg putovanja. Nije slučajno što se drugde u

Teri Pračet 45 multiverzumu mala prevozna sredstva kontrolišu pametnim električnim uređajima pod imenom "kornjače". Brata je znao gde je tako što bi pamtio gde je bio - nesvesnim brojanjem koraka i obraćanjem pažnje na krajolik. Negde u njegovom umu postojao je konac sećanja koji bi, kad biste ga namotali na ono što je kontrolisalo Bratine noge, Bratu odveo unatrag po malim stazama njegovog života, skroz do mesta njegovog rođenja. Bez kontakta sa tlom, na promenljivoj površini mora, konac se prekinuo. Om se u svojoj kutiji treskao i prevrtao u skladu s Bratinim pokretima, dok se Brata, teturajući se po zaljuljanoj palubi, nije dokopao ograde. Po svačijem utisku, osim iskušenikovom, brod je sekao talase po danu dobrom za plovidbu. Morske ptice su kružile nad vodom. Na jednoj strani - sleva ili zdesna ili tako negde - jato riba poletuša izletelo je iz vode u pokušaju da pobegne nekim delfinima. Brata je zurio u sive oblike kako vijugaju pod kobilicom, u svetu u kome nikad nisu morali da broje. "Ah, Brato", reče Vorbis. "Hraniš ribe, vidim." "Ne, gospodaru", reče Brata. "Nije mi dobro, gospodaru." Okrenuo se. Tu je stajao Narednik Simoni, mišićavi mladić s ravnodušnim licem potpuno profesionalnog vojnika. Stajao je pored nekoga koga je Brata jedva prepoznao kao nekakvog prvog oficira ili šta već. A bio je tu i nasmešeni ekskvizitor. "On! On!", vrištao je kornjačin glas. "Naš mladi prijatelj nije dobar mornar", reče Vorbis. "On! On! Svuda bih ga prepoznao!" "Gospodaru, kamo sreće da uopšte nisam mornar", reče Brata. Osećao je da se kutija trese od Omovog poskakivanja u njoj. "Ubij ga! Nađi nešto oštro! Gurni ga preko ograde!" "Pođi s nama na pramac, Brato", reče Vorbis. "Tamo može da se vidi mnogo zanimljivih stvari, ako je verovati kapetanu." Kapetan se usiljeno nasmešio kao neko ko je uhvaćen između stene i provalije. Vorbis je uvek mogao da mu pruži i jedno i drugo. Brata se vukao iza ostalih i usudio se da prošapuće. "O čemu se radi?" "On! Ćelavi! Gurni ga preko ograde!" Vorbis se napola okrenuo, uočio Bratinu zbunjenu pažnju i nasmešio se. "Znanje će nam se proširiti, siguran sam", reče. Okrenuo se kapetanu i pokazao prstom veliku pticu koja je klizila nad talasima. "Besmisleni Albatros", smesta je rekao kapetan. "Leti od Središta do Iv...", zapleo je jezikom. No, Vorbis je posmatrao prizor s očevidnom predusretljivošću. "Okrenuo me je na suncu! Pogledaj mu u um!" "Od jednog pola do dragog, svake godine", reče kapetan. Blago se znojio. "Zaista?", rekao je Vorbis. "Zašto?" "Niko ne zna." "Osim Boga, naravno", reče Vorbis. Kapetanovo lice je dobilo bolesno žutu nijansu. "Naravno. Svakako", reče. "Brato?", vikala je kornjača. "Slušaš li ti mene?" "A ono tamo?", rekao je Vorbis. Mornar je pogledao za njegovom ispruženom rakom. "Oh. Ribe poletuše", reče. "Ali one zapravo ne lete", brzo je dodao. "Samo skupe malo zaleta u vodi i klize kroz vazduh neko vreme." "Jedno od Božjih čuda", reče Vorbis. "Beskrajna raznovrsnost, a?" "Da, zbilja", reče kapetan. Preko lica mu je prešlo olakšanje, kao prijateljska vojska. "A ono tamo dole?", rekao je ekskvizitor.

Terry Pratchet 46 "Ono? Pliskavice", reče kapetan. "Vrsta ribe." "Da li uvek ovako plivaju oko brodova?" "Često. Svakako. Naročito u vodama oko Efebe." Vorbis se naslonio na ogradu i nije ništa rekao. Simoni je zurio u horizont, potpuno nepomičnog lica. Ovim je nastupio prekid u razgovoru koji je kapetan, vrlo glupavo, pokušao da ispuni. "U stanju su danima da prate brod", reče. "Izvanredno." Još jedna pauza, lepljiva zamka tišine sposobna da uhvati mastodonta u obliku neumesnog komentara. Ranije su ekskvizitori vikali i grdnjama izvlačili priznanja iz ljudi. Vorbis to nikada nije radio. On je samo iskopavao beskrajne tišine ljudima pred nogama. "Izgleda da ih vole", reče kapetan. Nervozno je pogledao Bratu, koji je pokušavao da ućutka kornjačin glas u svojoj glavi. Od Brate nije bilo pomoći. No, Vorbis mu je izašao u susret. "To mora da je vrlo pogodno na dugim putovanjima", reče. "Uh. Da?", uzvrati kapetan. "Sa stanovišta zaliha", reče Vorbis. "Gospodaru, ne razumem baš..." "Kao da imate putujuću ostavu", reče Vorbis. Kapetan se nasmešio. "O, ne, gospodaru. Ne jedemo ih." "Zaista? Meni izgledaju vrlo izdašno." "Oh, ali poznata vam je stara izreka, gospodara" "Izreka?" "Oh, kažu da se duše mornara posle smrti pretvaraju u..." Kapetan je video ponor pred sobom, ali je rečenica nastavila da se kreće užasnom snagom svog sopstvenog zamaha. Neko vreme se nije čulo ništa osim šuma talasa, udaljenog pljuskanja pliskavica i ubitačnog lupanja kapetanovog srca. Vorbis se ponovo naslonio na ogradu. "Ali, mi svakako nismo podložni takvom sujeverju", lenjo je rekao. "Pa, naravno", reče kapetan hvatajući se za ovu slamku. "Prazne mornarske priče. Ako to ikad budem ponovo čuo, narediću bičevanje..." Vorbis je gledao mimo njegovog uha. "Hej! Da, ti tamo!", rekao je. Jedan mornar klimnuo je glavom. "Donesi mi harpun", reče Vorbis. Momak je pogledao kapetana, a onda se poslušno udaljio. "Ali, ah, uh, ali vaše gospodstvo ne bi trebalo, uh, ha, da se okušava u takvom sportu", reče kapetan. "Ah. Uh. Harpun je opasno oružje u neveštim rakama, plašim se da biste mogli da se povredite..." "Ali neću ga ja koristiti", reče Vorbis. Kapetan je pognuo glavu i pružio raku da bi uzeo harpun. Vorbis ga je potapšao po ramenu. "A zatim ćete nas", reče, "zabaviti za ručkom. Je li tako, naredniče?" Simoni je salutirao. "Kako kažete, gospodine." "Da." * * * Brata je ležao na leđima među jedrima i konopcima negde u dnu palube. Bilo je vruće, a vazduh je smrdeo na sav vazduh koji je ikada igde došao u dodir s mokrim drvetom. Brata nije jeo ceo dan. Ispočetka mu je bilo suviše muka da bi jeo. Nakon toga prosto nije jeo.

Teri Pračet 47 "Ali to što je okrutan prema životinjama ne znači da je loš čovek", usudio se da primeti, no zvuk njegovog glasa nagoveštavao je da čak ni on ne veruje u to. Bila je to prilično mala pliskavica. "Izvrnuo me je na leđa", reče Om. "Dobro, ali su ljudi važniji od životinja", reče Brata. "To je stanovište koje ljudi često zauzimaju", reče Om. "Glava IX, stih 16 iz knjige...", zausti Brata. "Koga je briga šta piše u nekakvoj knjizi?", vrisnu kornjača. Brata pretrnu. "Ali, ti nikad nisi rekao nijednom proroku da ljudi treba da budu dobri prema životinjama", reče. "Ne sećam se ničega na tu temu. Bar dok si bio veći. Ti ne želiš da ljudi budu dobri prema životinjama zato što su one životinje, već želiš da ljudi budu dobri prema životinjama zato što bi neka od njih mogao da budeš ti." "To nije loša zamisao!" "Pored toga, bio je ljubazan prema meni. A nije morao da bude." "Tako misliš? Da li zaista to misliš? Da li si pogledao u um tog čoveka?" "Naravno da nisam! Ne umem!" "Ne umeš?" "Ne! Ljudi ne mogu..." Brata je zastao. Činilo se da Vorbis ume. Bilo mi je dovoljno da pogleda u nekog i odmah bi znao kakve su se pokvarene misli naselile u njima. A baka je bila ista takva. "Ljudi to ne mogu, siguran sam", reče. "Mi ne umemo da čitamo misli." "Ne mislim da ih čitate, mislio sam da ih gledate", reče Om. "Tek da im vidite oblik. Um ne može da se čita. Isto tako bi mogao da pokušaš da čitaš reku. Ali je lako videti oblik. Veštice to umeju, bez teškoća." '"Put veštičji biće put trnjem posut', reče Brata." "Osori?", upita Om. "Da. Ali naravno, to već znaš", reče Brata. "U životu čuo nisam", ogorčeno reče kornjača. "Samo sam, kako bi se reklo, vešto pogađao." "Kako god kažeš", reče Brata, "ali ja ipak i dalje znam da ti ne možeš zbilja da budeš Om. Bog ne bi tako govorio o svojim odabranima." "Nikad nikoga nisam odabrao", reče Om. "Sami su se birali." "Ako si zaista Om, prestani da budeš kornjača." "Rekao sam ti, ne mogu. Misliš da nisam pokušavao? Tri godine! Najveći deo tog vremena mislio sam da jesam kornjača." "Onda si verovatno i bio. Možda si samo kornjača koja misli da je bog." "Nah. Ne potezi opet filozofiju. Samo počni tako da razmišljaš i završićeš kao leptir koji sanja da je puž ili nešto slično. Ne. Jednog dana sam na umu imao samo koliko li ću morati da hodam do najbliže biljke s pristojnim, niskim lišćem, sledećeg sve to pamćenje mi je ispunjavalo glavu. Tri godine pre oklopa. Ne, ne možeš da mi kažeš da sam kornjača s velikim idejama." Brata je oklevao. Znao je da će biti nevaljao ako pita, ali je hteo da zna kakvo je to bilo pamćenje. Uostalom, zar je to nevaljalo? Ako Bog sedi i razgovara s vama, zar biste mogli da kažete išta nevaljalo? Licem u lice? Nekako se to nije činilo onoliko nevaljalo kao kad kažete nešto nevaljalo dok Bog sedi na oblaku ili nečem takvom. "Koliko mogu da se setim", reče Om, "nameravao sam da budem veliki beli bik." "I da gaziš nevernike", reče Brata. "Nije mi to bila osnovna namera, ali bi se nesumnjivo dala organizovati izvesna količina gaženja. Ili labud, palo mi je na pamet. Nešto upečatljivo. Tri godine kasnije sam se probudio i ispostavilo se da sam kornjača. Hoću da kažem, teško da ima išta niže od toga." Oprezno, oprezno treba ti njegova pomoć, ali nemoj sve da mu kažeš. Ne odaj mu svoje sumnje.

Terry Pratchet 48 "Kad si počeo da misliš - kad si se setio svega toga?", rekao je Brata, za koga je fenomen zaboravljanja bio i čudan i očaravajući, baš kako bi drugi ljudi doživeli zamisao o letenju mahanjem sopstvenim rukama. "Na oko šezdeset metara nad tvojim povrtnjakom", reče Om, "što nije naročito zgodan trenutak za otrežnjenje, veruj mi kad ti kažem." "Ali zašto?", rekao je Brata. "Bogovi ne moraju da budu kornjače ako to ne žele!" "Ne znam", slagao je Om. Ako sâm uspe to da prokljuvi, svršeno je sa mnom, mislio je. Ovakva prilika se više ne ukazuje. Ako pogrešim, eto meni života u kome se sreća svodi na list koji možeš da dohvatiš. Neki deo njega vrištao je: ja sam bog! Ja ne moram ovako da razmišljam! Ja ne moram da se stavljam u ruke ljudskom biću! Međutim, drugi deo njega, deo koji se tačno sećao šta znači provesti tri godine u obliku kornjače, reče: ne. Moraš. Ako želiš ponovo da se dokopaš svog mesta. On je glup i tunjav i nema ni trunke ambicije u svom velikom mlitavom telu. A tebi sleduje da se s tim izboriš... Božanski deo je rekao: Vorbis bi bio bolji. Budi razuman. Takav um može sve da ostvari! Izvrnuo me je na leđa! Ne, izvrnuo je kornjaču na leđa. Da. Mene. Ne. Ti si bog. Da, ali dosledno oblikovan kao kornjača. Da je znao da si bog... Međutim, Om se setio Vorbisovog zadubljenog izraza, sivih očiju ispred uma neprobojnog poput čelične kugle. Nikad nije video takav um u bilo čemu što hoda uspravno. Verovatno su postojali ljudi koji bi okrenuli boga na leđa, samo da bi videli šta će da se desi. Ljudi koji bi izvrnuli i ceo svemir, bez pomisli o posledicama, samo da bi saznali šta se dešava kad svemir bespomoćno leži na leđima... No, njemu je zapalo da se nosi s Bratom, čiji je um bio prodoran poput puža. A ako bi Brata otkrio da... Ili ako bi Brata umro... "Kako ti je?", upita Om. "Loše." "Ušuškaj se još malo pod jedra", reče Om. "Ne bi bilo dobro da nazebeš." Mora da postoji još neko, mislio je. Nemoguće da je on jedini koji... ostatak misli bio je tako užasan da je pokušao da je istera iz uma, ali nije mogao. ... jedini koji veruje u mene. Zaista u mene. Ne u par zlatnih rogova. Ne u velelepnu građevinu. Ne u strah od usijanog gvožđa i noževa. Ne u plaćanje poreza hramu zato što to svi ostali rade. Nego u činjenicu da Veliki Bog Om zaista postoji. A sada se upetljao i sa najneprijatnijim umom koji sam ikad susreo, s osobom koja ubija ljude da vidi hoće li umreti. Orlovski tip osobe, ako uopšte postoji takva... Omu je postao svestan mrmljanja. Brata je potrbuške ležao na daskama. "Šta to radiš?", rekao je Om. Brata je okrenuo glavu. "Molim se." "To je dobro. Za šta?" "Zar ne znaš?" "Oh." Ako Brata umre... Kornjača je zadrhtala u oklopu. Ako Brata umre, već je u svom umnom uhu mogao da čuje zavijanje vetra u dubokim, vrelim predelima pustinje. Kuda su odlazili mali bogovi.

Teri Pračet 49 * * * Odakle bogovi stižu? Kuda odlaze? Izvestan pokušaj u pravcu odgovora na ova pitanja napravio je filozof religije Kumi od Smejla, u svojoj knjizi Ego-Video Liber Deorum, što se na lokalni jezik grubo prevodi kao Bogovi: Vodič za posmatrača. Ljudi kažu da mora da postoji Višnje Biće, jer kako bi onda postojao svemir, a? I naravno, reče Kumi, potpuno je jasno da mora da postoji Višnje Biće. Međutim, budući da je svemir pomalo neuredan, očigledno je da ga nije stvorilo Višnje Biće. Da ga je ono napravilo, budući da je Višnje, uradilo bi to mnogo bolje, više bi promislilo o, uzmimo nasumičan primer, o obliku obične nozdrve. Ili, drugačije rečeno, postojanje loše napravljenog sata dokaz je postojanja slepog sajdžije. Samo je trebalo da se osvrnete oko sebe i videli biste skoro svuda ima prostora za poboljšanje. Ovo je ukazivalo na tezu da je Svemir verovatno stvorio neki potčinjeni, na brzinu, dok ga Višnje Biće nije nadziralo, baš kao što se preporuke za Savez izviđača, prave na mašinama za fotokopiranje širom zemlje. Dakle, zaključio je Kumi, nije naročito mudro moliti se Višnjem Biću. To bi samo moglo da mu skrene pažnju i izazove nevolje. A ipak, činilo se da u okolini ima mnogo nižih bogova. Kumijeva teorija bila je da bogovi nastaju, rastu i bujaju zato što se u njih veruje. Sama vera je hrana za bogove. Ispočetka, dok je čovečanstvo živelo u malim primitivnim plemenima, verovatno su postojali milioni bogova. Reklo bi se da sada postoji samo nekoliko veoma bitnih - lokalni bogovi groma i ljubavi, na primer, sjedinjavali su se kao barice žive kako su se primitivna plemena spajala i postajala ogromna, moćna primitivna plemena sa savršenijim oružjima. No, svaki bog je mogao da se pridruži. Svaki bog je mogao da počne kao mali. Svaki bog je mogao da jača zajedno s porastom broja njegovih vernika. I da vene kako bi se taj broj smanjivao. Baš kao stara dobra igra zmija i merdevina. Bogovi su voleli igre, pod uslovom da u njima pobeđuju. Kumijeva teorija je uglavnom bila zasnovana na staroj dobroj gnostičkoj jeresi, koja izranja svuda po multiverzumu kad god se ljudi dignu s kolena i uspeju da promisle na dva minuta, mada iznenadan visinski šok podrazumeva da je razmišljanje pomalo zamagljeno. Ipak, to uznemirava sveštenike, koji su skloni da svoje nezadovoljstvo iskazuju na tradicionalne načine. Kad su pripadnici Omnijanske Crkve saznali za Kumija, prikazivali su ga u svakom gradu pod okriljem Crkve da bi pokazali suštinske manjkavosti u njegovoj raspravi. Bilo je mnogo gradova, stoga su morali da ga iseckaju na prilično sitne delove. * * * Teški oblaci parali su nebo. Jedra su škripala na sve jačem vetru, a Om je čuo viku mornara koji su pokušavali da izbegnu oluju. Spremala se velika oluja, čak i po pomorskim standardima. Bela pena krunisala je talase. Brata je hrkao u svom gnezdu. Om je slušao mornare. Oni nisu bili skloni sofizmima. Neko je ubio pliskavicu i svi su znali šta to znači. Znači da će biti oluje. Znači da će brod potonuti. Jednostavno, uzrok i posledica. Još gore od žena na brodu. Još gore i od albatrosâ. Om se pitao umeju li kopnene kornjače da plivaju. Morske kornjače umeju, u to je bio siguran. Ali su te prokletinje imale i oklop pogodan za to. Bilo bi previše moliti (čak i kad bi bog imao koga za šta da moli) da telo predviđeno za bazanje po suvoj divljini dobije i još neke hidrodinamičke osobine, pored onih koje su potrebne za tonjenje na dno. Ah, pa dobro. Ništa strašno. On je još uvek bog. Ima svoja prava.