Terry Pratchet 150 VI. Kako se zoveš? "Dibler, bože." VII. A, da. A šta želiš? Trgovac je nervozno pocupkivao s noge na nogu. "Zar ne biste mogli da sredite samo jednu malu zapovest? Recimo, da se jogurt jede sredom? Teško je menjati smenu usred nedelje." VIII. Stojiš pred svojim Bogom i tražiš poslovne mogućnosti? "Paaaa", reče Dibler, "mogli bismo nešto da sredimo. Udaraj dok je gvožđe vrelo, kažu inkvizitori. Haha. Dvadeset odsto? Šta kažete? Kad se odbiju troškovi, naravno..." Veliki Bog Om se nasmešio. IX. Mislim da ćeš postati mali prorok, Diblere, reče. "Dobro. Dobro. Samo to i tražim. Samo malo 'leba i leblebija." X. Kornjače treba ostaviti na miru. Dibler je nakrivio glavu. "One ne pevaju, je li tako?", rekao je. "Ali... ogrlice od kornjačevine... hmm... broševi, naravno. Kornjačevi..." XI. NE! "Izvinite, izvinite. Shvatam šta hoćete da kažete. U redu. Statue kornjača. Daaa. Mislio sam o tome. Lep oblik. A da vas pitam, da li biste svako malo mogli malo da zaljuljate statuu? To bi bio odličan posao, ljuljajuće statue. Statua Osorija se ljulja o svakom Osorijevom Postu, bez greške. Kažu da je to zbog malog ventila u postolju. Ali je to, svejedno, vrlo dobro za proroke." XII. Zasmejavaš me, mali proroče. Ali svakako se bavi prodajom svojih kornjača. "Iskreno da vam kažem", reče Dibler, "već imam neke nacrte..." Om je nestao u kratkom pucnju groma. Dibler je zamišljeno pogledao svoje skice. "... ali pretpostavljam da ću morati da skinem ove figurice", reče, manje-više za sebe. * * * Vorbisova senka se osvrnula. "Ah. Pustinja", reče. Crni pesak bio je potpuno nepomičan pod zvezdanim nebom. Izgledao je hladan. Nije još bio planirao da umre. Zapravo... nije mogao ni da se seti kako je umro... "Pustinja", ponovio je, ovaj put s dozom nesigurnosti. Nikad nije bio nesiguran u svom... životu. Osećaj je bio nepoznat i zastrašujući. Da li su se obični ljudi ovako osećali? Sabrao se. Smrt je bio impresioniran. Vrlo malo ljudi je moglo da zadrži svoj stari način razmišljanja i posle smrti. Smrt nije uživao u svom poslu. Tu emociju je teško razumeo. Ali, znao je za nešto nalik zadovoljstvu. "Dakle", reče Vorbis. "Pustinja. A na kraju pustinje?" SUD. "Da, da, naravno." Vorbis je pokušavao da se koncentriše. Nije mogao. Osećao je da mu sigurnost klizi kroz prste. A on je uvek bio siguran. Oklevao je, kao čovek koji otvori vrata poznate sobe, a tamo zatekne samo jamu bez dna. Sećanja su još bila tu. Mogao je da ih oseti. Imala su tačan oblik. Samo nije mogao da ih se seti. Bio je neki glas... Sigurno je bio neki glas? Međutim, mogao je da se seti samo zvuka svojih sopstvenih misli kako odskaču unutar njegove glave. Sada je morao da pređe pustinju. Šta je tu moglo da ga uplaši? Pustinja je ono u šta verujete. Vorbis je pogledao u sebe. I nastavio da gleda.
Teri Pračet 151 Pao je na kolena. VIDIM DA SI U POSLU, reče Smrt. "Ne ostavljaj me! Tako je prazna!" Smrt je pogledao beskrajnu pustinju. Pucnuo je prstima i dogalopirao je veliki beli konj. VIDIM STOTINU HILJADA LJUDI, reče penjući se u sedlo. "Gde? Gde?" OVDE. S TOBOM. "Ne vidim ih!" Smrt je uhvatio dizgine. SVEJEDNO, reče. Konj je napravio nekoliko koraka. "Ne shvatam!", vrištao je Vorbis. Smrt je zastao. MOŽDA SI ČUO IZREKU, reče, DA PAKAO JESU DRUGI LJUDI? "Jesam. Jesam, naravno." Smrt je klimnuo glavom. VREMENOM ĆEŠ, rekao je, SPOZNATI DA TO NIJE TAČNO. * * * Prvi brodovi pristali su u plićaku, a vojnici su skočili u vodu do ramena. Niko nije bio sasvim siguran ko je predvodnik flote. Većina zemalja duž obale uzajamno se mrzela, ne na ličnoj osnovi, već prosto po istorijskoj tradiciji. S druge strane, koliko je vođstvo uopšte i bilo potrebno? Svi su znali gde je Omnija. Omniju su mrzeli više nego bilo koju drugu zemlju iz flote. Sad je bilo potrebno da Omnija... prestane da postoji. General Argavisti iz Efebe smatrao je da je on glavnokomandujući, jer se, iako većina brodova nije bila njegova, svetio za napad na Efebu. Međutim, Imperator Borvorijus iz Tsorta znao je da je on glavnokomandujući, jer je tsorćanskih brodova bilo najviše. A Admiral Ram-apEfan iz Dželibejbija znao je da je on glavnokomandujući, jer je on u svakoj situaciji smatrao da je glavnokomandujući. Jedini kapetan koji zapravo nije smatrao da je odgovoran za bilo šta bio je Fasta Bendž, ribar iz vrlo male nacije nomada iz močvare, nepoznate u ostalim zemljama, čiji je crveni brodić flota povukla sa sobom jer joj se zadesio na putu. Budući da je njegovo pleme verovalo da na svetu postoji svega pedeset jedan čovek, da se klanjalo džinovskom daždevnjaku, da je govorilo osoben jezik koji niko drugi nije razumeo i da nikad nije videlo ni metal ni vatru, ribar se uglavnom samo zbunjeno smeškao. Nedvosmisleno su stigli do neke obale, ne uobičajeno blatnjave i obrasle trskom, već pune nekog sitnog praha. Izvukao je svoj brodić na pesak, seo i sa zanimanjem počeo da gleda šta će ljudi u perjanim šeširima i sjajnim krljuštavim oklopima sledeće da urade. General Argavisti pogledom je obuhvatio obalu. "Mora da su videli da dolazimo", reče. "Zašto bi nam inače dopustili da se iskrcamo?" Vrelina je treperila nad dinama. Ukazala se jedna tačka, koja je rasla i skupljala se u uzdrhtalom vazduhu. Na obalu se iskrcalo još vojnika. General Argavisti položio je dlan iznad očiju da bi ih zaklonio od sunca. "Tamo stoji neki momak", reče. "Možda je špijun", reče Borvorijus. "Ne shvatam kako bi mogao da bude špijun u svojoj sopstvenoj zemlji", reče Argavisti. "Svejedno, da je špijun, šunjao bi se. Po tome se zna." Prilika je stala u podnožju dine. Na neki neobičan način privlačila je pažnju na sebe. Argavisti se suočio s mnogim neprijateljskim armijama, što je bilo normalno. Za razliku od jedne osobe koja strpljivo čeka. Shvatio je da se stalno okreće i gleda u nju. "Nešto nosi", najzad je rekao. "Naredniče? Idite i dovedite tog čoveka." Nekoliko minuta kasnije narednik se vratio. "Rekao je da će vas sačekati nasred plaže, gospodine", raportirao je. "Zar vam nisam rekao da ga dovedete?" "Nije hteo da dođe, gospodine."
Terry Pratchet 152 "Imate mač, je li tako?" "Da, gospodine. Malo sam ga bocnuo, ali se nije ni pomerio, gospodine. A sa sobom je doneo neki leš, gospodine." "Na bojno polje? Tu ne važi sam-donesi-svoje, znate." "I... gospodine?" "Šta?" "Kaže da je verovatno Kenobijarh, gospodine. Želi da razgovara o mirovnom sporazumu." "Oh, je li? Mirovni sporazum? Znamo mi kakvi su mirovni sporazumi s Omnijom. Idite i recite mu... ne. Uzmite dva čoveka i dovedite ga ovamo." Brata je hodao među vojnicima kroz organizovanu zbrku bivaka. Trebalo bi da se plašim, mislio je. U Citadeli sam se uvek plašio. Ali sada ne. Ovo je prolazak kroz strah i izlazak na drugu stranu. Povremeno bi ga vojnici gurnuli. Neprijatelju nije dopušteno da svojevoljno hoda bivakom, čak i ako to želi. Doveden je pred sklopivi sto za kojim je sedelo šest krupnih ljudi u različitim vojničkim uniformama i jedan sitan tamnoputi čovek koji je predano čistio riblje iznutrice i usrdno se smešio svima. "Dakle", reče Argavisti. "Omnijanski Kenobijarh, a?" Brata je spustio Vorbisovo telo na pesak. Zurili su u njega. "Znam ga...", rekao je Borvorijus. "Vorbis! Konačno ga je neko ubio, a? I hoćeš li prestati da mi uvaljuješ ribu? Zna li iko ko je ovaj čovek?", dodao je pokazujući na Fastu Bendža. "Ubila ga je kornjača", reče Brata. "Zar? Ne čudi me. Nikad nisam imao poverenja u njih, stalno se šunjaju. Vidi, rekao sam da neću ribu! Ovo nije moj čovek, siguran sam. Je li vaš?" Argavisti je ljutilo odmahnuo rukom. "Ko te je poslao, dečače?" "Niko. Sam sâm došao. Ali može se reći da sam stigao iz budućnosti." "Jesi li ti filozof? Gde ti je sunđer?" "Došli ste da zapodenete rat s Omnijom. To ne bi bila dobra ideja." "S omnijanske tačke gledišta, to je tačno." "S bilo čije. Verovatno ćete nas poraziti. Ali ne sve nas. A šta ćete onda uraditi? Ostaviti garnizon? Zauvek? I kasnije će nova generacija Omnijanaca da se osveti. Vaši razlozi za rat neće im ništa značiti. Bićete okupatori. A oni će se boriti. Možda čak i pobede. I počeće novi rat. A jednog dana ljudi će se zapitati: zašto se onomad nisu dogovorili? Na plaži. Pre nego što je sve počelo. Pre nego što su ljudi izginuli. Sada imamo tu priliku. Zar to nije sreća?" Argavisti ga je netremice gledao. Onda je munuo Borvorijusa. "Šta je rekao?" Borvorijus, kome je razmišljanje išlo bolje nego ostalima, reče: "Govoriš li o predaji?" "Da, ukoliko se to tako zove." Argavisti je eksplodirao. "Ne možeš to da uradiš!" "Neko će morati. Molim vas, slušajte me. Vorbis je mrtav. On je svoje platio." "Nedovoljno. Šta ćemo s vašim vojnicima? Pokušali su da opustoše naš grad!" "Da li vaši vojnici slušaju vaša naređenja?" "Naravno!" "I ubili bi me istog časa ako biste im to naredili?" "Rekao bih da je tako!" "A ja sam nenaoružan", reče Brata. Sunce je pržilo neugodnu tišinu. "Kad sam rekao da slušaju...", zaustio je Argavisti.
Teri Pračet 153 "Nismo ovde poslati da pregovaramo", naglo je rekao Borvorijus. "Vorbisova smrt u suštini ne menja ništa. Ovde smo da se postaramo da Omnija prestane da bude pretnja." "Više nije pretnja. Poslaćemo građu i ljude i pomoći ćemo da se Efeba obnovi. I zlato, ako želite. Smanjićemo veličinu svoje vojske. I tako dalje. Smatrajte nas poraženima. Čak ćemo otvoriti Omniju za sve druge religije koje budu želele da ovde izgrade svoja sveta mesta." U njegovoj glavi odjekivao je glas, kao da je neka osoba otpozadi rekla: "Crna kraljica jede crnog kralja" baš u trenutku kad ste mislili da ste vi glavni igrač... I. Šta? "To će podstaći... lokalne poslove", reče Brata. II. Drugi bogovi? Ovde? "Duž obale će vladati slobodna trgovina. Želim da Omnija zauzme svoje mesto među bratskim nacijama." III. Čuo sam da si pomenuo druge bogove. "Njeno mesto je na dnu", reče Borvorijus. "Ne. Tako neće moći." IV. Možemo li, molio bih, da se vratimo na pitanje drugih bogova? "Molim vas, izvinite me na trenutak", reče Brata veselo. "Moram da se pomolim." Čak se ni Argavisti nije usprotivio kad se Brata malo udaljio. Sudeći po tome što se sv. Ungulant molio bilo kome ko sluša, postojale su pozitivne strane ludila. Ljudi su bili neskloni da vas zaustave, za slučaj da bi time pogoršali stvari. "Da?", rekao je Brata poluglasno. V. Ne bih rekao da se sećam rasprave o klanjaju nekim drugim bogovima u Omniji. "Ah, ali to će biti u tvoju korist", reče Brata. "Ljudi će uskoro uvideti da oni drugi ništa ne valjaju, zar ne?" Iza leđa je prekrstio prste. VI. Ovo je religija, dečače. A ne kojekakva slobodna trgovina! Nećeš svog Boga izlagati tržišnim silama! "Žao mi je. Vidim da se brineš..." VII. Brinem? Ja? Zbog gomile nakinđurenih žena i mišićavih pozera s kovrdžavim bradama? "Dobro. To smo, onda, rešili?" VIII. Neće oni potrajati ni pet minuta!... šta? "A sad je bolje da se vratim i još jednom porazgovaram s onim ljudima." Krajičkom oka spazio je neki pokret među dinama. "O, ne", reče. "Idioti..." Okrenuo se i očajnički potrčao prema usidrenoj floti. "Ne! Nije ono što mislite! Slušajte! Slušajte!" Međutim, i oni su opazili vojsku. Izgledala je upečatljiva, verovatno upečatljivija nego što je zaista bila. Kad se pročuje da se usidrila velika neprijateljska flota čiji vojnici imaju ozbiljnu nameru da sve opljačkaju, poharaju i - zato što dolaze iz civilizovanih zemalja - zvižde i mjauču za ženama, da se šepure pred njima u svojim prokletim sjajnim uniformama i da im se udvaraju svojim prokletim potrošačkim proizvodima, ne znam, da im pokažu uglačano bronzano ogledalo koje im zavrti glavu toliko da pomisle da nešto nije u redu s lokalnim momcima... onda ljudi odlaze u brda ili nađu neki pogodan predmet nalik batini, narede baki da sakrije porodično blago u svojim fiokama i spreme se za tuču. A vodilo ih je gvozdeno vozilo. Para je šištala iz njegovog dimnjaka. Urn mora da je ponovo uspeo da ga pokrene. "Glupani! Glupani!", povikao je Brata celom svetu i nastavio da trči. Flota se već pregrupisavala u borbeni položaj, a njenog komandanta, ko god to bio, zapanjilo je što ih očigledno napada samo jedan čovek. Borvorijus ga je uhvatio kad je potrčao ka podignutim kopljima. "Shvatam", reče. "Zagovaraš nas dok tvoji vojnici ne zauzmu položaj, a?"
Terry Pratchet 154 "Ne! Nisam to želeo!" Borvorijus je stisnuo oči. Ne bi preživeo mnoge godine svog života da je bio glup. "Ne", reče, "možda i nisi. Ali to nije važno. Slušaj me, moj nedužni mali svešteniče. Ponekad rata mora da bude. Događaji odu predaleko za reči. Postoje... druge snage. Sada... vrati se svom narodu. Možda ćemo obojica biti živi kad se ovo završi, a onda ćemo moći da razgovaramo. Prvo borba, onda priča. Tako to ide, dečače. To je istorija. Sad se vrati." Brata se okrenuo. I. Da ih zgromim? "Ne!" II. Mogu da ih pretvorim u prah. Samo reci. "Ne. To je gore od rata." III. Ali, rekao si da Bog mora da štiti svoj narod - "U šta bismo se mi pretvorili kad bih ti rekao da uništiš časne ljude?" IV. Ne u jastučad za strele? "Ne." Omnijanci su se skupljali među dinama. Mnogi su se držali blizu oklopljenog vozila. Brata ga je gledao kroz izmaglicu očajanja. "Zar nisam rekao da ću sam ovde da dođem?", rekao je. Simoni, koji se naslonio na Kornjaču, zlobno se nasmešio. "Je li uspelo?", rekao je. "Mislim... da nije." "Znao sam. Žao mi je što si morao sam da otkriješ. Stvari ponekad žele da se dese, znaš. Ponekad se prosto sukobiš s ljudima i... to je to." "Ali kad bi ljudi samo..." "Aha. Možeš to da staviš kao zapovest." Čuo se zveket i na boku Kornjače podigao se poklopac. Iz njega je izronio Urn, unatraške, s ključem u ruci. "Kakva je ovo stvar?", upita Brata. "To je borbena mašina", reče Simoni. "Kornjača se Kreće, a?" "Za borbu protiv Efebijanaca?", rekao je Brata. Urn se okrenuo. "Šta?", rekao je. "Napravio si... ovo... za borbu protiv Efebijanaca?" "Pa... ne... ne", reče Urn zbunjeno. "Zar se borimo protiv Efebijanaca?" "Protiv svih", reče Simoni. "Ali ja nikad... ja sam... ja nikad..." Brata je pogledao točkove sa šiljcima i nazubljene ploče oko Kornjačinog okvira. "Ova naprava ide sama od sebe", reče Urn. "Upotrebićemo je za... mislim... vidi, nikad nisam želeo..." "Sad nam je potrebna", reče Simoni. "Kojim nama?" "Šta to izlazi iz ovog velikog dugačkog oluka spreda?", rekao je Brata. "Para", tupo je rekao Urn. "Povezan je sa sigurnosnim ventilom." "Oh." "Vrlo je vruća", reče Urn još tuplje. "Oh?" "Zapravo, prži." Bratin pogled skrenuo je sa ispusta za paru na obrtne noževe. "Vrlo filozofski", reče. "Nameravali smo da je upotrebimo protiv Vorbisa", reče Urn. "A sada nećete. Nego ćete da je upotrebite protiv Efebijanaca. Znaš, mislio sam da sam ja glup, a onda sam sreo filozofe."
Teri Pračet 155 Simoni je prekinuo tišinu potapšavši Bratu po ramenu. "Uspećemo", reče. "Nećemo izgubiti. Najzad", bodro se nasmešio, "Bog je na našoj strani." Brata se okrenuo. Pesnica mu je poletela. Udarac nije bio naučno proračunat, ali je bio dovoljan da se Simoni zatetura. Uhvatio se za bradu. "A zašto sad to? Zar nisi ovo želeo?" "Imamo bogove kakve zaslužujemo", reče Brata, "a čini mi se da ne zaslužujemo nikakve. Glupani. Glupani. Najzdraviji čovek koga sam sreo ove godine živi na stubu u pustinji. Glupani. Verovatno bi trebalo da mu se pridružim." I. Zašto? "Bogovi i ljudi, ljudi i bogovi", reče Brata. "Sve se dešava zato što se već desilo ranije. Glupani." II. Ali ti si Odabrani. "Odaberi nekog drugog." Brata je žurno prošao kroz neurednu vojsku. Niko nije pokušao da ga zaustavi. Stigao je do staze koja se penjala na litice i nije se ni okrenuo da pogleda borbene linije. "Zar nećeš posmatrati bitku? Treba mi neko da posmatra bitku." Didaktilos je sedeo na kamenu, ruku prekrštenih preko štapa. "O, zdravo", gorko je rekao Brata. "Dobro došli u Omniju." "Blagotvorno je ako filozofiraš o tome", reče Didaktilos. "Ali ovde nema razloga za borbu!" "Ima. Čast i osveta i dužnost i tako to." "Zaista to mislite? Mislio sam da filozofi treba da budu logični." Didaktilos je slegao ramenima. "Pa, s mog stanovišta, logika je samo način da postaneš rutinska neznalica." "Mislio sam da će se sve okončati kad Vorbis umre." Didaktilos je zurio u svoj unutrašnji svet. "Ljudima poput Vorbisa treba puno vremena da umru. Ostavljaju odjeke u istoriji." "Znam na šta mislite." "Kako je Urnova parna mašina?", upita Didaktilos. "Mislim da je malo uznemiren zbog nje", reče Brata. Didaktilos je zakikotao i udario štapom o zemlju. "Ha! Uči! Sve ima lice i naličje!" "Trebalo bi", reče Brata. * * * Nešto nalik zlatnoj kometi jurilo je nebom Disksveta. Om je šestario kao orao, nošen svežinom, snagom vere. Bar dok vera ne potraje. Ovako vatrena, ovako očajnička vera nikad ne traje dugo. Ljudski umovi ne mogu da je podnose. Ali, dok je trajala, on je bio jak. Centralni masiv Kori Celesti uzdiže se sa planina u Središtu, sastoji se od petnaest uspravnih kilometara zelenog leda i snega, povrh koga su smešteni tornjevi i kupole Danmanifestina. Tu žive bogovi Disksveta. Ili makar, svi bogovi koji su neko i nešto. I čudno je što se tamo, iako bogu trebaju godine napora i rada i spletkarenja da bi tu dospeo, ne radi ništa osim preteranog opijanja i blage korupcije. Mnogi sistemi vlasti rukovode se istim postavkama. Tamo se igraju igre. U pitanju su prilično jednostavne igre, jer bogovima brzo dosade komplikovane stvari. Čudno je što mali bogovi mogu da zadrže jedan cilj milionima godina, zapravo jesu jedan cilj, a velikim bogovima je usredsređenost veličine običnog komarca. A stil? Da su bogovi Disksveta ljudi, mislili bi da su tri gipsane patke prilično avangardne. Na kraju glavnog hodnika bila su dvokrilna vrata.
Terry Pratchet 156 Zaljuljala su se od gromoglasnog kucanja. Bogovi su skrenuli pogled sa svojih raznovrsnih poslova, slegnuli ramenima i ostali na svojim mestima. Vrata su poletela ka unutra. Om je gazio kroz ostatke, gledajući oko sebe kao da mora da obavi pretres, a nema vremena na bacanje. "U redu", reče. Io, Bog Groma, pogledao ga je sa svog prestola i preteći zamahnuo čekićem. "Ko si ti?" Om je prišao prestolu, zgrabio Ioa za togu i udario ga čelom. Skoro niko više ne veruje u bogove groma... "Joj!" "Slušaj, draškane, nemam vremena za nekakve mlakonje u čaršavu. Gde su bogovi Efebe i Tsorta?" Io, držeći se za nos, neodređeno je mahnuo prema sredini dvorane. "Nifi moao to da unadif.", prekorno je rekao. Om je pohitao preko dvorane. Nasred sobe stajalo je nešto što je isprva podsećalo na okrugli sto, onda je zaličilo na model Disksveta, Kornjača, slonovi, sve po redu, a potom je, na neki neobjašnjiv način, izgledalo kao pravi Disksvet, viđen izdaleka, ali ipak izbliza. Udaljenosti su nekako bile pogrešne, kao da je ogroman prostor smotan u malo klupko. No, moguće je da stvarni Disksvet nije prekriven mrežom sjajnih linija, razapetom tik iznad površine. Ili možda kilometrima iznad površine? Om ovo ranije nije video, ali je znao šta je to. Istovremeno i talas i čestica, istovremeno i karta i kartografisano mesto. Kad bi se usredsredio na blistavu tačkicu na vrhu Kori Celesti, nesumnjivo bi video sebe kako gleda na još manju maketu... i tako dalje, sve do tačke u kojoj se kosmos uvrtao kao rep amonita, bića koje je živelo pre mnogo miliona godina i nikad nije verovalo ni u kakve bogove... Bogovi su se skupili oko njega i podozrivo ga gledali. Om se laktom naslonio na manju Boginju Izobilja. Nad svetom su se vrtele kocke i stajale male glinene figure i žetoni. Nije vam trebala ni trunka svemoćnosti da biste znali šta se dešava. "Stavio je lažan nos!" Om se okrenuo. "Ja nikad ne zaboravljam lica, druškane. Stoga mi nosi svoje ispred očiju, može? Dok ti je još na okupu." Vratio se partiji. "Izvinite", reče neki glas pored njegovog struka. Spustio je pogled i video vrlo velikog daždevnjaka. "Da?" "To ovde nije dozvoljeno. Nema Satiranja. Ne ovde. Ako hoćete kavgu, onda svoje ljude zavadite s njegovim ljudima." "Ko si ti?" "Ptang-Ptang." "Ti si bog?" "Svakako." "Aha? Koliko vernika imaš?" "Pedeset jednog!" Daždevnjak ga je usrdno pogledao i dodao: "Je li to mnogo? Ne umem da brojim!" Pokazao je grubo izvajanu figuru na omnijanskoj plaži i rekao: "Ali imam šta da uložim!" Om je gledao u figuru malog ribara. "Kad on bude umro, imaćeš pedeset vernika", reče.
Teri Pračet 157 "Je li to manje ili više od pedeset jedan?" "Mnogo manje." "Sigurno?" "Da." "Niko mi to nije rekao." Nekoliko desetina drugih bogova takođe je posmatralo plažu. Om se nejasno sećao efebijanskih statua. Beše ona boginja s jadno urađenom sovom. Da. Om je protrljao glavu. Ovo nije ličilo na božansko razmišljanje. Odavde je sve izgledalo jednostavnije. Sve je bila igra. Dole biste zaboravili na taj detalj. Ljudi su umirali. Komadi mesa su odsecani. Ovde smo kao orlovi, mislio je. Ponekad pokažemo kornjači kako se leti. Onda je pustimo. Rekao je celom okultnom svetu: "Tamo će ljudi umirati." Tsorćanski Bog Sunca nije se ni potrudio da podigne pogled. "Tome i služe", reče. U ruci je držao čašu za kocke, koja je vrlo podsećala na ljudsku lobanju s rubinima u očnim dupljama. "Ah, da", reče Om. "Načas sam to zaboravio." Pogledao je lobanju, a onda se obratio maloj Boginji Izobilja. "Šta je ovo, srce? Rog izobilja? Mogu da pogledam? Hvala." Om je istresao nešto voća iz roga. Onda je munuo Boga-Daždevnjaka. "Da sam na tvom mestu, druškane, našao bih nešto dugačko i jako", reče. "Je li jedan manje od pedeset jedan?", upitao je Ptang-Ptang. "Isto je", čvrsto je rekao Om. Krišom je pogledao glavu tsorćanskog Boga. "Ali ti imaš hiljade", reče Bog-Daždevnjak. "Boriš se za hiljade." Om je protrljao čelo. Suviše sam vremena proveo dole, pomislio je. Ne mogu da prestanem da mislim na svetovnom nivou. "Mislim", reče, "mislim da ako želiš hiljade, moraš da se boriš za jednog." Kucnuo je Boga Sunca po ramenu. "Hej, sunašce?" Kad se Bog osvrnuo, Om je razbio rog izobilja o njegovu glavu. * * * Nije to bio uobičajen grom. Mucao je kao sjaj supernove, kao velik neravan talas koji je pocepao nebo. Pesak je poskočio i uskovitlao se preko tela koja su ničice ležala na plaži. Sevnula je munja, a indukovane varnice skočile su sa vrhova kopalja i mačeva. Simoni je podigao pogled na tutnjajuću pomrčinu. "Šta se, kog vraga, dešava?" Munuo je telo pored sebe. Bio je to Argavisti. Netremice su se gledali. Novi gromovi prolomili su se nebom. Talasi su jedan za drugim kršili flotu. Korita su s užasnom elegancijom udarala jedna u druga, dajući basovoj liniji groma kontrapunkt u obliku pucanja drveta. Slomljeni jarbol zabio se u pesak pored Simonijeve glave. "Mrtvi smo ako ostanemo ovde", reče. "Idemo." Posrtali su po mokrom pesku, među grupama uplašenih vojnika koji su se molili, i dokopali se nečega čvrstog, polupokrivenog. U unutrašnjosti Kornjače našli su mir. Drugim ljudima već je ista ideja pala na pamet. Senovite prilike sedele su ili su se protezale u tami. Urn je bezvoljno sedeo na svojoj kutiji za alat. Odnekud se osetio miris ribljih iznutrica. "Bogovi su ljuti", reče Borvorijus. "Prokleto besni", reče Argavisti. "Ni ja baš nisam srećan", reče Simoni. "Bogovi? Ha!" "Ovo nije vreme za huljenje", reče Ram-ap-Efan. Spolja je grožđe padalo s neba.
Terry Pratchet 158 "Gde ćete bolje vreme od ovoga?", rekao je Simoni. Šrapnel s roga izobilja udario je u krov Kornjače, koja se zaljuljala na svojim točkovima sa šiljcima. "Ali zašto se ljute na nas?", rekao je Argavisti. "Radimo ono što oni žele." Borvorijus je pokušao da se nasmeši. "Bogovi, a?", rekao je. "Ne možeš s njima, ne možeš bez njih." Neko je munuo Simonija i dodao mu vlažnu cigaretu. Bio je to neki vojnik iz Tsorta. Simoni nije odoleo da ne povuče dim. "Dobar duvan", reče. "Ovaj naš ima ukus na kamilju balegu." Dodao ju je narednoj pogrbljenoj prilici. HVALA. Borvorijus je odnekud izvukao pljosku. "Da li ćete otići u pakao ako potegnete koji gutljaj?", zapitao je. "Izgleda", odsutno je rekao Simoni. Onda je uočio pljosku. "Oh, mislite na alkohol? Verovatno. Ali, koga je briga? Neću ni stići na red za vatru od silnih sveštenika. Hvala." "Dodajte je dalje." HVALA. Kornjača se zaljuljala od groma. "Gn jhimbe bo?" Svi su pogledali u komade presne ribe i usrdan izraz lica Faste Bendža. "Odavde bih mogao da dohvatim nešto uglja iz ložionika", reče Urn posle nekog vremena. Neko je kucnuo Simonija po ramenu, izazvavši čudan, golicav osećaj. HVALA VAM. MORAM DA POĐEM. Dok je uzimao pljosku, Simoni je postao svestan kovitlaca u vazduhu, iznenadnog disanja svemira. Osvrnuo se da vidi kako ogroman talas diže ceo brod iz mora i razbija ga o dine. Udaljeni vrisak obojio je vazduh. Vojnici su netremice gledali. "Unutra je bilo ljudi", reče Argavisti. Simoni je ispustio pljosku. "Idemo", reče. Dok su uklanjali balvane po najžešćoj buri, dok je Urn primenjivao sva svoja znanja o polugama, dok su šlemovima raskopavali pesak ispod olupine, niko nije pitao za kim su kopali ni kakvu su uniformu nosili. Magla se valjala na vetru, vrela i sjajna od elektriciteta, a more je i dalje besnelo. Simoni je dograbio jarbol, a onda je otkrio da mu se težina smanjila jer je neko dohvatio drugi kraj. Pogledao je Bratu u oči. "Ne govori ništa", reče Brata. "Bogovi nam ovo rade?" "Ne govori ništa!" "Moram da znam!" "Bolje ovako, nego da mi ovo radimo sebi, zar ne?" "Ima ljudi koji nisu uspeli da napuste brodove!" "Niko nije rekao da će da bude prijatno!" Simoni je izvukao neke daske. Ispod njih je ležao čovek, oklop i pojasevi bili su mu toliko prljavi da nisu mogli da se prepoznaju, ali je bio živ. "Slušaj", reče Simoni dok ih je vetar šibao. "Ja se ne predajem! Nisi pobedio! Ovo ne radim ni zbog kakvog boga, bilo da postoje ili ne postoje! Ovo radim zbog drugih ljudi! I prekini tako da se smešiš!" Dve kocke pale su na pesak. Varničile su i pucketale neko vreme, a onda su iščezle. More se umirilo. Magla se raspršila i smotala u ništavilo. Vazduh još nije bio sasvim čist, ali se bar sunce ponovo videlo, makar kao nešto svetliji deo nebeskog svoda.
Teri Pračet 159 Još jednom se učinilo da svemir udiše. Pojavili su se bogovi, providni, treperavi i nejasni. Sunce se odbijalo o naznake zlatnih uvojaka, krila i lira. Kad su progovorili, govorili su jednoglasno, a glasovi su im ili žurili ili kasnili za glasovima ostalih, što se uvek dešava kada grupa ljudi pokušava verno da ponovi ono što im je naloženo da kažu. Među njima je bio i Om, iza tsorćanskog Boga Groma, s odsutnim izrazom na licu. Bilo je uočljivo, makar samo Brati, da je desna ruka Boga Groma nestala iza njegovih leđa na način koji je nagoveštavao, ako je to uopšte zamislivo, da ju je neko zavrtao do granice bola. Ono što su bogovi govorili svi učesnici u bici čuli su na svom jeziku i prema svojoj moći razumevanja. Svelo se na: I. Ovo nije igra. II. Ovde i sada ste živi. * * * A onda se završilo. "Bili biste dobar biskup", reče Brata. "Ja?", rekao je Didaktilos. "Ja sam filozof!" "Dobro. Vreme je da imamo bar jednog." "I Efebijanac!" "Dobro. Moći ćete da smislite bolji način vladavine. Sveštenici ne treba to da rade. Ne mogu o vlasti da misle kako treba. Niti vojnici." "Hvala", reče Simoni. Sedeli su u Kenobijarhovom vrtu. U visinama je kružio orao i tražio bilo šta što nije kornjača. "Sviđa mi se ideja demokratije. Mora uvek da postoji neko kome niko ne veruje", reče Brata. "Tako će svi biti srećni. Razmislite o tome. Simoni?" "Da?" "Postaviću vas za vodu Kvizicije." "Šta?" "Želim da bude zaustavljena. I želim da bude zaustavljena na težak način." "Želite da pobijem sve inkvizitore? Odlično!" "Ne. To je lagan način. Želim što je moguće manje mrtvih. Možda samo one koji su uživali u tome. Ali samo njih. Nego... gde je Urn?" Pokretna Kornjača je još bila na plaži, a točkovi su joj se ukopali u pesak što ga je nanela oluja. Urnu je bilo suviše neprijatno da pokuša da je iskopa. "Poslednje što sam video bilo je da se petlja s mehanizmom vrata", reče Didaktilos. "Nema veće sreće za njega nego da se petlja s bilo čim." "Da. Moraćemo da ga uposlimo. Navodnjavanje. Arhitektura, Takve stvari." "A šta ćeš ti da radiš?" "Moram da ispišem Biblioteku", reče Brata. "Ali ne umeš ni da čitaš ni da pišeš", reče Didaktilos. "Ne. Ali umem i da vidim i da crtam. Dva primerka. Jedan će ostati ovde." "Biće dovoljno mesta kad budemo spalili Sedmoknjižje", reče Simoni. "Ništa se neće spaljivati. Mora da se ide korak po korak", reče Brata. Pogledao je u drhtavu liniju pustinje. Čudno. U pustinji je bio najsrećniji u životu. "A zatim...", zaustio je. "Da?" Brata je spustio pogled na oranice i sela oko Citadele. Uzdahnuo je. "A zatim nam valja da prionemo na posao", reče. "Svaki dan."
Terry Pratchet 160 * * * Fasta Bendž je zamišljeno veslao kući. Poslednjih nekoliko dana bili su vrlo dobri. Upoznao je mnogo novih ljudi i prodao priličnu količinu ribe. Ptang-Ptang, skupa sa svojim nižim slugama, lično mu se obratio i naterao ga da obeća da neće voditi ratove na mestima za koje nikad nije ni čuo. Saglasio se.12 Neki od ovih novih ljudi pokazali su mu izvanredan način za pravljenje munja. Uzmete ovaj kamen i udarite ga nečim tvrdim, pa dobijete komadiće munje koji padnu na nešto suvo, pa to suvo onda postane crveno i toplo kao sunce. Ako stavite više drveta, to onda naraste, a ako stavite ribu, ona pocrni, ali ako požurite, ne postane crna nego smeđa i ukusnija od ičega što je ikad probao, mada to i nije neka preporuka. A dali su mu i neke noževe od kamena i odeću koja nije od trske i, sve u svemu, život se konačno pobrinuo za Fastu Bendža i njegov narod. Nije bio siguran zašto bi mnogi ljudi želeli da udare strica Pače Modža kamenom, ali je to neopozivo ubrzalo tehnološki napredak. * * * Niko, čak ni Brata, nije primetio da Lu-Ce više nije bio u okolini. Neuočljivost istorijskih monaha, i kad su tu i kad nisu tu, deo je tajni njihovog zanata. On je, zapravo, spakovao svoju metlu i svoje bonsai planine i otišao tajnim tunelima i zaobilaznim putevima do skrivene doline u središnjim vrhovima, gde ga je čekao opat. Opat je igrao šah u dugačkoj galeriji s pogledom na dolinu. Fontane su žuborile u vrtovima, a laste su proletale kroz prozore. "Sve je prošlo dobro?", upitao je opat ne dižući pogled. "Jako dobro, gospodaru", reče Lu-Ce. "Doduše, morao sam malo da poguram stvari." "Voleo bih da to nisi radio", reče opat držeći pešaka u ruci. "Jednog dana ćeš prekoračiti crtu." "To je zbog istorije što nam stiže ovih dana", reče Lu-Ce. "Vrlo traljava roba, gospodaru. Stalno moram da je krpim..." "Da, da..." "Ranije smo imali mnogo bolju istoriju." "Stvari su uvek bolje onda nego sada. To je stvarima u prirodi." "Da, gospodaru. Gospodaru?" Opat je podigao pogled blago razdražen. "Ovaj... znate li da u knjigama piše da je Brata umro i da se stotinu godina vodio užasan rat?" "Znaš da mi vid više nije kao nekad, Lu-Ce." "Pa... to za sada nije sasvim tako." "Samo je važno da na kraju sve ispadne kako treba", reče opat. "Da, gospodaru", reče istorijski monah. "Do sledećeg zadatka imaš nekoliko nedelja. Zašto se malo ne odmoriš?" "Hvala, gospodaru. Mogao bih da pođem u šumu i gledam stabla kako padaju." "Dobra vežba. Dobra vežba. Urn nikad ne spava, a?" Kad je Lu-Ce izašao, opat je bacio pogled na svog protivnika. "Dobar je to čovek", reče. "Vi ste na potezu." Protivnik je dugo gledao u tablu. Opat je želeo da vidi nekakve dugoročne, zaobilazne strategije na delu. Onda je protivnik kucnuo jednu figuru koščatim prstom. PODSETITE ME, reče, KAKO SE KREĆU OVI MALI U OBLIKU KONJA. 12 Narod Faste Bendža nije imao reč za rat, budući da nisu imali protiv koga da se bore, a život im je već bio dovoljno težak. reči Ptang-Ptanga doslovno su glasile: "Sećaš li se kad je Pača Modž udario svog strica kamenom? Isto tako, samo mnogo gore."
Teri Pračet 161 * * * Napokon je Brata umro, pod sumnjivim okolnostima. Doživeo je duboku starost, ali bar to nije bilo neobično u Crkvi. Kako je sam rekao, valja svaki dan prionuti na posao. Ustajao je u zoru i bacao pogled kroz prozor. Voleo je da gleda izlazak sunca. Nikad nisu stigli da poprave vrata Hrama. Čak ni Urn nije mogao da smisli način za uklanjanje izvitoperene gomile rastopljenog metala. Stoga su samo preko njih izgradili stepenice. I posle godinu ili dve, ljudi su se sasvim navikli na to, a govorilo se i da su stepenice simbol. Ne simbol nečega, ali ipak simbol. Svakako simbolične. No, sunce se jeste ogledalo u bakarnoj kupoli Biblioteke. Brata je sebi naložio da se raspita o napretku novog krila. Tih dana je stizalo sve više pritužbi na prevelike gužve. Ljudi su sa svih strana dolazili u posetu Biblioteci. Bila je to najveća nemagijska biblioteka na svetu. Izgleda da se pola efebijanskih filozofa tu preselilo, a i u samoj Omniji su iznikla dvojica ili trojica. Čak su i sveštenici provodili vreme u njoj, zbog zbirke religijskih knjiga. Biblioteka je raspolagala sa hiljadu dve stotine osamdeset tri knjige o religiji, a svaka je - po sopstvenim rečima - bila jedina knjiga koju je svaki čovek trebalo da pročita. Bilo je nekako lepo sve te knjige videti na okupu. Kako je Didaktilos umeo da kaže, da puknete od smeha. Dok je Brata doručkovao, jedan niži đakon, zadužen da ga obaveštava o njegovim sastancima tog dana i da učtivo pripazi da Brata ne oblači svoj donji veš preko gornjeg, ponudio mu je svoje čestitke. "Mmm?", rekao je Brata dok mu je kaša kapala s kašike. "Stotinu godina", reče niži đakon. "Otkad ste pošli u pustinju, gospodine." "Zaista? Mislio sam da ima, mm, pedeset godina. Ma, ne može da bude više od šezdeset, dečače." "Uh, stotinu godina, gospodaru. Pogledali smo u spise." "Zbilja. Stotinu godina? Punih stotinu godina?" Brata je vrlo oprezno spustio kašiku i netremice gledao u ravan beli zid ispred sebe. Niži đakon se okrenuo da vidi u šta to Kenobijarh gleda, ali nije bilo ničeg sem beline zida. "Stotinu godina", razmišljao je Brata. "Mmm. Blagi gospode. Zaboravio sam." Nasmejao se. "Zaboravio sam. Stotinu godina, a? Ali sada i ovde, mi..." Niži đakon se okrenuo. "Kenobijarše?" Približio se, a krv mu je nestala iz lica. "Gospodaru? Okrenuo se i otrčao po pomoć. Bratino telo prevrnulo se unapred, skoro elegantno, i udarilo o sto. Zdela se prevrnula, a kaša je zakapala po podu. A onda je Brata ustao i ne pogledavši svoje telo. "Ha. Nisam te očekivao", reče. Smrt je prestao da stoji naslonjen na zid. IMAO SI MNOGO SREĆE. "Ali trebalo je još mnogo toga da se uradi..." DA. UVEK TREBA. Brata je za mršavom prilikom prošao kroz zid iza kog je, umesto klozeta, bio... ... crni pesak. Svetlost je bila blistava, kristalna, nebo crno i puno zvezda. "Ah. Zaista postoji pustinja. Da li svima ovo sleduje?", upita Brata. KO ZNA? "A šta je na kraju pustinje?" SUD. Brata je razmislio o ovome. "Na kom kraju?"
Terry Pratchet 162 Smrt se nasmešio i sklonio u stranu. Ono za šta je Brata mislio da je kamen zapravo je bila zgrbljena prilika, koja je sedela na zemlji i grlila svoja kolena. Izgledalo je da je oduzeta od straha. Gledao je netremice. "Vorbise?", rekao je. Pogledao je Smrt. "Ali Vorbis je umro pre stotinu godina!" DA. MORAO JE DA PREĐE PUSTINJU SASVIM SAM. SAM SA SOBOM. AKO SE USUDI. "Proveo je ovde stotinu godina?" MOŽDA I NIJE. OVDE JE VREME DRUGAČIJE. VIŠE JE... LIČNO. "Ah. Hoćeš da kažeš, stotinu godina može da izgleda kao nekoliko sekundi?" STOTINU GODINA MOŽE DA IZGLEDA KAO VEČNOST. Crno-crne oči su preklinjale Bratu, koji je automatski, bez razmišljanja, pružio ruku... a onda zastao. BIO JE UBICA, reče Smrt. STVARAO JE UBICE. BIO JE MUČITELJ. HLADNOKRVAN. OKRUTAN. BEZOSEĆAJAN. NEUMOLJIV. "Da. Znam. On je Vorbis", reče Brata. Vorbis je menjao ljude. Ponekad bi ih pretvorio u mrtve ljude. Ali ih je uvek menjao. I to je bio njegov trijumf. Uzdahnuo je. "Ali ja sam ja", reče. Vorbis je nesigurno ustao i pošao za Bratom preko pustinje. Smrt ih je gledao kako odlaze. - KRAJ -