Terry Pratchett - Mali bogovi

Terry Pratchet 100 "Šta to govoriš?" Još jedan talas je zapljusnuo Bratu i vrtlog je uhvatio njegovu rizu. "Ome?" "Da?" "Mislim da ne mogu da plivam..." * * * Bogovi nisu osobito skloni izučavanju samih sebe. Opstanak im nikad nije zavisio od toga. Laskanja, pretnje i zastrašivanje su uvek završavali posao. Ako možete namah da sravnite ceo grad, sklonost tihom razmišljanju i gledanju stvari sa tuđeg stanovišta retko su potrebni. Usled čega su se širom multiverzuma pojavili briljantno inteligentni i saosećajni muškarci i žene koji su cele svoje živote posvetili služenju božanstvima koja nisu mogla da ih pobede u prostoj partiji domina. Na primer, Sestra Sestina iz Kvirma obuzdala je gnev lokalnog kralja, nepovređena je prehodala preko ugljevlja i zalagala se za razuman moral u slavu boginje koju su zaista zanimale samo frizure, a Brat Zefilit iz Klača ostavio je svoje ogromno imanje i porodicu i proveo život propovedajući među bolesnima i siromašnima u slavu nevidljivog boga Fruma, koji je uglavnom smatran nesposobnim da uhvati svoja leđa, ako ih ima, obema rukama, ako ih ima. Bogovi uopšte ne moraju da budu posebno bistri ako postoje ljudi koji su bistri za njih. Morsku Kraljicu su čak i ostali bogovi smatrali prilično glupom. No, njenim mislima, dok se kretala duboko pod olujnim talasima, vladala je izvesna logika. Mali brod bio je privlačna meta... ali eno jednog većeg, punog ljudi, i plovi pravo u oluju. To je bilo pošteno. Pažnja Morske Kraljice bila je velika kao luk arpadžik. I svakako je sama stvarala svoje žrtve. I verovala je u količinu. * * * Božje Peraje ljuljalo se od vrha do dolje talasa, a bura mu je cepala jedra. Kapetan, do struka u vodi, probijao se preko pramca, gde se Vorbis grčevito držao za ogradu, očigledno nesvestan činjenice da je brod već napola potonuo. "Gospodine! Moramo da spustimo jedra! Ne možemo ovo da savladamo!" Zelena varnica udarila je u vrh katarke. Vorbis se okrenuo. Svetlost se odrazila duboko u njegovim očima. "Sve u slavu Omovu", reče. "Vera je naše jedro, a slava je naš cilj." Kapetanu je bilo dosta. Nije bio posebno potkovan u religiji, ali je bio prilično uveren da posle trideset godina zna ponešto o moru. "Okeansko dno je naš cilj!", povikao je. Vorbis je slegnuo ramenima. "Nisam rekao da usput nećemo nigde zastati", reče. Kapetan ga je netremice pogledao, a onda se ponovo uputio preko uskomešane palube. Znao je da se ovakve bure na moru ne događaju tek tako. Ne dešava se da iz čista mira uplovite s mirnog mora u pobesneli uragan. More nije takvo. Ovo je bilo lično. Munja je udarila u glavnu katarku. U tami se čuo krik kad su se razderano jedro i užad sručili na palubu. Kapetan je, plivajući i penjući se po merdevinama, stigao do kormila, gde je kormilar bio samo senka u maglovitom i jezivom svetlucanju oluje. "Nećemo preživeti!" TAČNO. "Moramo da napustimo brod." NE. UZEĆEMO GA SA SOBOM. LEP JE OVO BROD. Kapetan je bolje pogledao kroz pomrčinu. "Jesi li to ti, Bozune Koplei?" MOŽDA BI PONOVO DA POGAĐAŠ?

Teri Pračet 101 Korito je udarilo o podvodnu stenu i potpuno puklo. Munja je udarila u preostalu katarku i, kao papirni brod koji je predugo ostao u vodi, Božje Peraje se prelomilo. Drvene grede su se skršile i skočile u uskomešano nebo... Zatim je nastupila iznenadna, baršunasta tišina. Kapetan je otkrio da je nedavno stekao neka sećanja. Odnosila su se na vodu, zvonjavu u ušima i osećaj hladne vatre u plućima. No, bledela su. Zakoračio je preko ograde, dok su mu koraci odjekivali u tišini, i pogledao na drugu stranu. Mada su sećao i nečega u vezi sa potpunim raspadom broda, sada se činilo da je brod ponovo ceo. Na neki način. "Uh", reče, "izgleda da nam je nestalo mora." DA. "I kopna." Kapetan je potapšao ogradu. Bila je siva i blago providna. "Uh. Je li ovo drvo?" USPOMENA NA OBLIK. "Oprostite?" BIO SI MORNAR. ČUO SI DA SE O BRODU GOVORI KAO O ŽIVOM BIĆU? "O, da. Ne možete ni dan da provedete na brodu, a da ne osetite da ima duš..." DA. Uspomena Božjeg Peraja plovila je kroz tišinu. Čulo se udaljeno uzdisanje vetra, ili uspomene na vetar. Izduvani leševi mrtvih bura. "Uh", reče kapetanov duh, "jeste li upravo rekli: 'Bili ste'?" DA. "Tako mi se i učinilo." Kapetan je zurio naniže. Posada se okupila na palubi i nervozno ga gledala. Pogledao je dalje. Ispred posade su se okupili i brodski pacovi. Pred njima je bila jedna mala prilika u odori. Rekla je: SKVIK. Pomislio je: čak i pacovi imaju Smrt... Smrt je stajao po strani i mahnuo kapetanu. KORMILO JE TVOJE. "Ali - ali kuda idemo?" KO ZNA? Kapetan je bespomoćno uhvatio paoke. "Ali... nema zvezda po kojima bih se orijentisao! Nema mapa! Kakvi su vetrovi ovde? Gde su struje?" Smrt je slegnuo ramenima. Kapetan je besciljno okrenuo kormilo. Brod je klizao po duhu mora. Onda se ozario. Najgore se već desilo. Zapanjujuće je kako se čovek oseti bolje od te spoznaje. A ako se najgore već desilo... "Gde je Vorbis?", zarežao je. PREŽIVEO JE. "Zar? Pravda ne postoji!" POSTOJIM SAMO JA. Smrt je nestao. Kapetan je još malo okrenuo kormilo, čisto radi predstave. Najzad, ipak je on još uvek bio kapetan, a ovo je, još uvek, na neki način, brod. "Prvi oficiru?" Oficir je salutirao. "Gospodine!" "Hm. Kuda ćemo sad?" Oficir se počešao po glavi. "Pa, kapetane, čuo sam da u bezbožnom Klaču imaju to neko rajsko mesto gde se pije i peva i devojke imaju zvončiće i... znate... razonoda."

Terry Pratchet 102 Oficir je pun nade pogledao svog kapetana. "Razonoda, a?", zamišljeno je rekao kapetan. "Tako sam čuo." Kapetan je osećao da mu možda ipak sleduje malo razonode. "Imate li pojma kako da stignemo tamo?" "Mislim da vam se daju uputstva dok ste živi", reče oficir. "Oh." "A prema Središtu", reče oficir sladeći se tom rečju, "ima i nekih varvara što imaju velike dvorane u kojima ima svakakvog jela i pića." "A žene?" "Sigurno." Kapetan se namrštio. "Čudno je to", reče, "ali zašto bezbožnici i varvari odlaze na najbolja mesta kada umru?" "Teško je to pitanje", saglasio se oficir. "Rekao bih da je to što... uživaju sve vreme i dok su živi?" Izgledao je zbunjen. Sada, kada je bio mrtav, cela stvar zvučala je sumnjivo. "Pretpostavljam da ne znate ni kako da stignemo do raja", reče kapetan. "Žao mi je, kapetane." "Ali, ne može da škodi da ga potražimo." Kapetan je bacio pogled preko ograde. Ako dovoljno dugo plovite, ne možete da ne naletite na kopno. A nema štete od potrage. Krajičkom oka spazio je neki pokret. Nasmešio se. Dobro. Znak. Možda je ipak sve ispalo kako treba... U društvu duhova delfina, duh broda je zaplovio... * * * Morski galebovi nikad nisu zalazili toliko duboko u pustinjsku obalu. Njihov prostor zauzeli su svrapci, pripadnici familije vrana kojih bi se same vrane prve odrekle i o kojima nikad ne bi pričale u društvu. Retko su leteli, ali su svuda hodali nekakvim teturavim poskakivanjem. Njihovo osobeno glasanje podsetilo bi slušaoce na probavne probleme. Izgledali su kao što druge ptice izgledaju posle izlivanja nafte. Ništa živo se nije hranilo svrapcima, osim drugih svrabaca. Svrapci su jeli ono od čega bi lešinari bljuvali. Svrapci su jeli lešinarsku bljuvotinu. Svrapci su jeli sve. Jedan svrabac, tog vedrog jutra, šetkao se preko peska punog buva i besciljno kljucao svuda redom, za slučaj da su obluci i komadi drveta prekonoć postali jestivi. Po svrapčjem iskustvu, skoro sve je postajalo jestivo ako se ostavi da stoji dovoljno dugo. Na granici plime je naleteo na humku i ispitivački je bocnuo kljunom. Humka je zagunđala. Svrabac je hitro ustuknuo i posvetio svoju pažnju malom kupastom kamenu pored humke. Bio je prilično siguran da ga tu juče nije bilo. Ni njemu nije uskratio zainteresovan ključ. Kamen je ispružio glavu i rekao: "More, nosi se, ološu nijedan." Svrabac je odskočio unazad, a onda se upustio u nekakav skakutavi trk, što je granica do koje su svrapci stigli u razvijanju svojih letačkih sposobnosti, prema gomili izbledelog naplavljenog drveta. Sve bolje i bolje. Ako je ovaj kamen živ, vremenom će postati mrtav. Veliki Bog Om dogegao se do Brate i lupkao ga oklopom u glavu dok nije iz njega izmamio gunđanje. "Budi se, momče. Samo veselo. Hop, hop, hop. Ko će na obalu, neka se iskrca." Brata je otvorio jedno oko. "Šta se desilo?", rekao je. "Desilo se da si živ", reče Om. Život je grozan, prisetio se. A onda umreš. Brata se pridigao u klečeći stav. Postoje plaže kojima tragično nedostaju živo obojeni kišobrani. Postoje plaže koje svedoče o veličanstvenosti mora.

Teri Pračet 103 Ali ova plaža nije bila takva. Bila je tek ogoljena linija na kojoj se kopno dodirivalo s morem. Naplavljeno drvo, nagomilano na liniji plime, nošeno vetrom. U vazduhu su zujali neprijatni mali insekti. Smrad je ukazivao da je nešto odavno istrulilo, negde van domašaja svrabaca. Ovo nije bila dobra plaža. "Oh. Bože." "Bolje od davljenja", bodro je rekao Om. "Ne bih znao." Brata je pogledao duž plaže. "Ima li vode za piće?" "Mislim da nema", reče Om. "Osori V, stih 3, kaže da ti stvaraš živu vodu u suvoj pustinji", reče Brata. "To se desilo samo usled pesničke slobode", reče Om. "Ne možeš ni to da učiniš?" "Ne." Brata je ponovo pogledao u pustinju. Iza linije plavljenja, iza nekoliko busenova trave koja je, čini se, umirala još dok je rasla, dine su marširale u daljinu. "Koji je put ka Omniji?", rekao je. "Ne želimo da idemo u Omniju", reče Om. Brata je zurio u kornjaču. Onda ju je uzeo. "Mislim da je na ovu stranu", reče. Om je mahnito zamlatarao nogama. "Zašto želiš da ideš u Omniju?", rekao je. "Ne želim", reče Brata. "Ali ću svejedno otići." * * * Sunce je odskočilo visoko nad plažom. A možda i nije. Brata je sada znao štošta o suncu. Znanje mu je curilo u glavu. Efebijanci su bili veoma zainteresovani za astronomiju. Eksplecije je dokazao da je prečnik Diska petnaest hiljada kilometara. Febrije, koji je jednog dana u zoru postavio robove s dobrim refleksima i snažnim glasovima preko cele zemlje, dokazao je da svetlost putuje otprilike podjednako brzo kao i zvuk. A Didaktilos je zaključio da u tom slučaju, ako želi da prođe između slonova, sunce mora da prevali najmanje pedeset pet hiljada kilometara svaki dan, ili, drugačije rečeno, da se kreće dvostruko brže od sopstvene svetlosti. To znači da ste, u najboljem slučaju, mogli samo da vidite gde je sunce bilo, osim dvaput dnevno, kad bi se srelo sa samim sobom, što znači da je sunce bilo čestica brža od svetlosti, tahion ili, kako bi to Didaktilos rekao, ološ. Još uvek je bilo vruće. Iz beživotnog mora kao da se izvijala para. Brata se s mukom vukao, direktno ispod jedine sene u krugu od stotine kilometara. Čak je i Om prestao da se žali. Bilo je prevruće. Tu i tamo bi se komadi drveta valjali po peni na ivici mora. Ispred Brate se vazduh lelujao nad peskom. Usred vazduha bio je taman mehur. Ravnodušno ga je posmatrao dok mu se približavao, nesposoban za ikakvu stvarnu misao. Bio je to, u svetu narandžaste vreline, samo orijentir koji se širio i skupljao u treperavoj magli. Izbliza se ispostavilo da je to Vorbis. Misli je trebalo mnogo vremena da se dokopa Bratinog uma. Vorbis. Ne u rizi. Skroz iscepan. Samo u potkošulji sa. Ušivenim ekserima. Krv svuda. Po nozi. Izudaran. Kamenjem. Vorbis. Vorbis. Brata je pao na kolena. Na liniji plime kreketnuo je jedan svrabac. "Još je... živ", procedio je Brata. "Šteta", reče Om. "Treba da učinimo nešto... za njega."

Terry Pratchet 104 "Je li? Možda možeš da nađeš kamen i da mu rascopaš glavu", reče Om. "Ne možemo da ga ostavimo ovde." "Sve se bojim da ne možemo." "Ne možemo." Brata je podvukao ruku pod đakona i pokušao da ga podigne. Na njegovo tupo iznenađenje, Vorbis skoro da nije imao nikakvu težinu. Đakonova riza krila je telo sačinjeno od kože prevučene preko kostiju. Brata je mogao da ga prelomi golim rukama. "A šta je sa mnom?", zakukao je Om. Brata je prebacio Vorbisa preko ramena. "Imaš četiri noge", reče. "Ja sam tvoj Bog!" "Jesi. Znam." Brata se zateturao duž plaže. "Šta ćeš da uradiš s njim?" "Da ga odvedeni u Omniju", reče Brata promuklo. "Ljudi moraju da znaju šta je uradio." "Ti si lud! Ti si lud! Misliš da ćeš uspeti da ga odneseš do Omnije?" "Ne znam. Pokušaću." "Ti! Ti!" Om je udarao kandžom o pesak. "Milioni ljudi na ovom svetu, a morao sam da naletim baš na tebe! Glupane! Glupane!" Brata se pretvarao u nejasan obris u magli. "Gotovo je!", vikao je Om. "Ne trebaš mi! Misliš da mi trebaš? Ne trebaš mi! Uskoro ću naći drugog vernika! Bez problema!" Brata je nestao. "I nemam nameru da jurim za tobom!", vrištao je Om. * * * Brata je posmatrao svoja stopala kako se vuku jedno ispred drugog. Ostavio je horizont razmišljanja za sobom. Sada su kroz njegov usijani um plutali komadi raspadnutih slika i odlomci sećanja. Snovi. Slike u tvojoj glavi. Koakses je napisao ceo svitak o njima. Sujeverni su verovali da su to poruke od Boga, ali zapravo ih je stvarao sam mozak, kao dopunski proizvod noćnog razvrstavanja i pohranjivanja dnevnih iskustava. Brata nikad nije sanjao. Zato je ponekad... bio u nesvesti, dok se mozak bavio sortiranjem. Smestio je sve knjige. Sada je znao bez učenja... To su bili snovi. Bog. Bogu trebaju ljudi. Vera je hrana bogova. Ali im takođe treba i oblik. Bogovi su poprimali onaj oblik za koji su ljudi verovali da treba da poprime. Zato je Boginja Mudrosti nosila pingvina. Moglo je to da se desi bilo kom bogu. Trebalo je da bude sova. Svi to znaju. Ali jedan loš vajar, koji za sovu zna samo iz priče, napravi zbrku od statue, onda uskače vera i sledećeg trena ste Boginja Mudrosti na čijem ramenu čuči ptica koja nosi večernje odelo i smrdi na ribu. Svom bogu ste vi davali oblik, kao što žele ispunjava kalup. Bog često postaje vaš otac, govorio je Abraksas Agnostik. Bogovi su postajali velike brade na nebu jer je, kad ste imali tri godine, takav bio vaš otac. Naravno, Abraksas je preživeo... Ova misao iskrsla je oštra i hladna, iz dela Bratinog uma koji je Brata još mogao da naziva svojim. Bogovima nisu smetali ateisti, ako su u pitanju bili duboki, besni, vatreni ateisti, kao Simoni, koji su provodili ceo život ne verujući, ceo život mrzeći bogove zbog nepostojanja. Takva vrsta ateizma čvrsta je kao stena. I skoro se graniči s verom... Pesak. Njega ste nalazili u pustinji. Kristali stena oblikovani u dine. Gordo od Tsorta rekao je da pesak nastaje od istrošenih planina ali je Irekses otkrio da je peščar kamen sačinjen od peska, što nagoveštava da su zrna zapravo očevi planina... I svako je maleni kristal. I sva rastu... I još rastu...

Teri Pračet 105 Tiho, ne shvatajući, Brata je prestao da pada unapred i ležao je mirno. * * * "Nosi se!" Svrabac se nije ni obazreo. Ovo mu je bilo zanimljivo. Spremao se da pogleda sasvim nov nanos peska koji nikad ranije nije video, a naravno, uvek je postojala mogućnost, čak izvesnost, da će na njemu naći dobar obrok. Skočio je na Omov oklop. Om se vukao po pesku, povremeno zastajući radi vikanja na svog putnika. Brata je otišao ovim putem. No, ovde se jedna stena, zagađujući pustinju kao ostrvo more, protegla skroz do ivice vode. Nije bio uspeo da se popne na nju. Otisci u pesku skretali su ka kopnu, prema dubokoj pustinji. "Idiot!" Om se batrgao uz kosinu dine, ukopavajući se stopalima kako ne bi otklizao unazad. Na drugom kraju dine otisci su se pretvorili u dugačko udubljenje, i tu Brata mora da je pao. Om je uvukao noge i spustio se niz žleb kao niz tobogan. Sada su otisci promenili pravac. Mora da je pomislio da može da obiđe sledeću dinu i da ponovo nađe stenu s druge strane. Om je poznavao pustinje i znao je da su se u ovakvu logiku već bile upustile hiljade izbledelih, izgubljenih kostura. Ipak, zaputio se duž tragova, zahvalan što je bar nakratko u senci dine dok je sunce zalazilo. Obišao je dinu i da, tu su tragovi trapavo vijugali uz strminu, pod uglom od oko devedeset stepeni u odnosu na pravac u kom bi trebalo da idu. Garantovano. Takve su pustinje. Imaju svoju sopstvenu gravitaciju. Vukle su vas ka centru. * * * Brata je mileo unapred i nesigurno držao Vorbisa za ruku. Nije se usudio da stane. Baka bi ga onda ponovo udarila. A u vidno polje mu je navraćao i Učitelj Numrod. "Zaista si me razočarao, Brato. Mmm?" "Hoću... vode..." "...vode", reče Numrod. "Veruj u Velikog Boga." Brata se koncentrisao. Numrod je nestao. "Velikog Boga?", rekao je. Tu negde bila je senka. Pustinja ne može da se proteže beskrajno. * * * Sunce je brzo zalazilo. Neko vreme, znao je Om, pesak će isijavati vrelinu koja će da se nakupi u njegovom oklopu, ali to će uskoro da prestane i sleduje mu gorka pustinjska noć. Zvezde su se već bile pomolile kad je pronašao Bratu. Vorbis je ležao nešto dalje od njega. Om je prišao Bratinom uhu. "Hej!" Nije bilo ni zvuka ni pokreta. Om je nežno gurnuo Bratinu glavu i pogledao mu sasušene usne. Iza sebe je čuo nekakvo kljucanje. Svrabac je ispitivao Bratine nožne prste, ali je istraživanje prekinuto kad su se kornjačine vilice zatvorile oko njegove noge. "Hehao ha hi, nohi he!" Svrabac se uspaničio i pokušao je da odleti, ali mu je smetala odlučna kornjača zakačena za nogu. Om je nekoliko metara odskakivao od peska dok nije odlučio da se pusti. Pokušao je da pljune, ali usta kornjače nisu predviđena za tu delatnost.

Terry Pratchet 106 "Mrzim sve ptice", reče večernjem vazduhu. Svrabac ga je prekorno posmatrao s vrha dine. Nakostrešio je svoje oskudno masno perje na način nekoga ko je spreman da čeka celu noć, ako treba. Koliko god je potrebno. Om se vratio Brati. Pa, bar je još uvek disao. Voda... Bog se malo zamislio. Da skrši živu stenu. To je bio jedan način. Da stvori tekuću vodu... bez problema. U pitanju su samo molekuli i vektori. Voda je imala prirodnu sklonost ka tečenju. Samo treba da se postarate da teče ovamo umesto tamo. Nikakav problem za boga na vrhuncu kondicije. Kako se toga poduhvatiti ako ste kornjača? Kornjača je otpuzala do podnožja dine i potom nekoliko minuta hodala gore-dole. Konačno je odabrao tačku i počeo da kopa. * * * Ovo nije ispravno. Prvo je bilo divljački vruće. Sad se smrzavao. Brata je otvorio oči. Pustinjske zvezde, bele kao brilijanti, gledale su ga. Činilo se da mu jezik ispunjava celu usnu duplju. E, šta ono... Voda. Prevrnuo se na leđa. Čuo je glasove u glavi, a sad je bilo glasova i van njegove glave. Bili su slabi, ali su sigurno bili tu i tiho odjekivali preko peska obasjanog mesečinom. Brata je bolno dopuzao do podnožja dine. Tu je zatekao humku. Zapravo, zatekao je nekoliko humki. Prigušeni glas dopirao je iz jedne od njih. Prišao je bliže. U humki je bila rupa. Negde duboko pod zemljom neko je psovao. Reči su bile nejasne, jer su odjekivale na putu uz tunel, ali je opšti utisak bio nedvosmislen. Brata je pao na zemlju i posmatrao. Posle nekoliko minuta i izvesnog komešanja, na otvoru rupe pojavio se Om, prekriven onim što bi Brata, da nije pustinje, zvao blato. "Oh, ti si", rekla je kornjača. "Otcepi komad svoje rize i daj mi ga." Brata je sneno poslušao. "Okretanje ovde dole u rupi", reče Om, "nije mačji kašalj, kad ti kažem." Uzeo je krpu u usta, pažljivo odšetao unazad i nestao u rupi. Posle dva minuta se vratio, i dalje držeći krpu. Bila je natopljena. Brata je pustio da mu tečnost kaplje u usta. Imala je ukus na blato, pesak, jeftinu smeđu farbu i pomalo na kornjaču, ali bi sada bio u stanju da popije celo bure. Plivao bi u bazenu punom te tečnosti. Otcepio je još jedan komad tkanine i dao ga Omu. Kad je Om ponovo izronio, Brata je klečao pored Vorbisa. "Pet metara pod zemljom! Prokletih pet metara!", vikao je Om. "Ne traći vodu na njega! Je li već mrtav?" "Ima groznicu." "Oslobodi ga muka." "Ipak ćemo ga odvesti u Omniju." "Misliš da ćemo stići tamo? Bez hrane? Bez vode?" "Ali, ti si našao vodu. Vodu u pustinji." "Nije to nikakvo čudo", reče Om. "Blizu obale ima kišnih perioda. Naglih poplava. Suvih rečnih korita. I vodonepropusnih stena", dodao je. "Meni to zvuči kao čudo", zabrundao je Brata. "To što si u stanju da objasniš ne znači da nije čudo." "Elem, ovde dole nema hrane, slobodno mi veruj", reče Om. "Ničega za jelo. Ničega u moru, ako budemo ponovo našli more. Ja znam pustinju. Stenoviti grebeni koje moraš da obiđeš. Sve živo te skreće s puta. Dine koje se noću pomeraju... lavovi... i ostalo..." ... bogovi.

Teri Pračet 107 "Šta onda hoćeš?", upita Brata. "Rekao si: bolje živ nego mrtav. Hoćeš da se vratiš u Efebu? Bićemo popularni tamo, to misliš?" Om je ćutao. Brata je klimnuo glavom. "Donesi onda još vode." * * * Lakše je bilo putovati noću, s Vorbisom preko jednog ramena i Omom pod drugom rukom. U ovo doba godine - - ona svetlost na nebu je Aurora Korealis, Središnja Svetlost, gde se magijsko polje Disksveta neprestano prazni duž vrhova Kori Celesti, centralne planine. A u ovo doba godine je i sunce nad pustinjom u Efebi i nad morem u Omniji, stoga gledaj da ti je središnja svetlost sleva, a zalazak sunca iza leđa - "Da li si ikad išao na Kori Celesti?", upita Brata. Om, koji je sve vreme klimao glavom od hladnoće, probudio se. "A?" "Tamo žive bogovi." "Ha! Priče mogu da ti pričam", mračno je rekao Om. "Šta?" "Misle da su neka elita!" "Dakle, nisi živeo tamo?" "Ne. Morao bih da budem neki bog gromova ili tako nešto. Morao bih da imam punu torbu vernika da bih živeo na Brdu Glavonja. Moram da budem antropomorfna personifikacija i tako već nešto. "Znači, ne samo Veliki Bog?" Pa, ovo je bila pustinja. A Brata će ionako umreti. "Mogu i da ti kažem", promrmljao je Om. "Pošto ne izgleda da ćemo preživeti... Vidiš, svaki bog je Veliki Bog za nekoga. Nikad nisam želeo da budem toliko veliki. Šačica plemena, jedno ili dva. To nije prevelik zahtev, zar ne?" "U carstvu ima dva miliona ljudi", reče Brata. "Aha. Baš dobro, a? Na početku nisam imao ništa osim pastira koji je čuo glasove u svojoj glavi, a završio sam sa dva miliona ljudi." "Ali nikad ništa nisi učinio s njima", reče Brata. "Na primer?" "Pa... da im kažeš da se ne ubijaju međusobno i tako to..." "Nikad mi to nešto nije ni palo na pamet. Zašto bih im to govorio?" Brata je pokušao da nađe odgovor koji bi se dopao božjoj psihologiji. "Dakle, ako se ljudi ne bi ubijali, ti bi imao više vernika?", predložio je. "Dobro ti je ovo", priznao je Om. "Zanimljivo. Lukavo." Brata je ćutke nastavio da hoda. Po dinama je počeo da se hvata mraz. "Jesi li ikad čuo", upita, "za Etiku?" "Negde u Hauondalendu, je li tako?" "Efebijanci su veoma zainteresovani za to." "Verovatno razmišljaju o invaziji." "Izgleda da baš puno misle o tome." "Dugoročna strategija, možda." "Ali, ne mislim da je to zbog samog grada. Mislim da je više zbog toga kako ljudi žive." "Šta, vrte palčevima po ceo dan dok robovi rade? Kad ti ja kažem, uvek kad vidiš gomilu ološa kako se kočoperi time da govori o istini i lepoti i najboljem načinu za napad na Etiku, možeš da se kladiš u svoje sandale da je to zato što desetine drugih jadnika rade pravi posao po kući, dok ovi prvi momci žive kao..." "...bogovi?", rekao je Brata.

Terry Pratchet 108 Nastupila je užasna tišina. "Hteo sam da kažem kraljevi", prekorno je rekao Om. "Pomalo zvuče i kao bogovi." "Kraljevi", naglasio je Om. "Šta će ljudima bogovi?" Brata je bio nepopustljiv. "Oh, morate da imate bogove", reče Om srdačnim, bistrim glasom. "Ali bogovima trebaju ljudi", reče Brata. "Da veruju. Sam si rekao." Om je oklevao. "Dobro, u redu", reče. "Ali ljudi moraju da veruju u nešto. Je li? Hoću da kažem, čemu onda grmljavina?" "Grmljavina", reče Brata, a oči su mu se malo zacaklile. "Ja ne..." "...je izazvana sudaranjem oblaka; posle udara munje u vazduhu ostane rupa, stoga je zvuk prouzrokovan time što oblaci hitaju da popune rupu i pri tom se sudaraju, u skladu sa strogim kumulodinamičkim principima." "Glas ti postane sav smešan kad citiraš", reče Om. "Šta znači prouzrokovan?" "Ne znam. Nisu mi pokazali rečnik." "Svejedno, to je samo objašnjenje", reče Om. "Ali ne i razlog." "Moja baka je govorila da grmljavinu izaziva Veliki Bog Om kad skida svoje sandale", reče Brata. "Tog dana je bila čudno raspoložena. Skoro da se nasmešila." "Metaforički tačno", reče Om. "Ali, nikad se nisam bavio grmljavinom. Razgraničenje, shvataš. Prokleti imam-veliki-čekić Slepi Io na Brdu Glavonja barata gromovima." "Čini mi se da si rekao da postoji stotine bogova groma", reče Brata. "Aha. A on ih sve objedinjuje. Racionaliziranje. Nekoliko plemena se ujedini, a oba imaju boga groma, u redu? A onda se bogovi na neki način spoje - znaš li kako se dele amebe?" "Ne." "Dakle, ovo ti je isto tako, samo obrnuto." "Ipak ne shvatam kako jedan bog može da bude stotinu bogova groma. Svi oni izgledaju različito..." "Lažni nosevi." "Šta?" "I različiti glasovi. Slučajno znam da Io ima sedam različitih čekića. To nije opštepoznato. A isto je i sa majkama boginjama. Postoji samo jedna. Samo ima mnogo perika i, naravno, čudo jedno šta sve možeš da uradiš s podstavljenim grudnjakom." U pustinji je vladala apsolutna tišina. Zvezde su se blago razmazale od vlage visoko u atmosferi i nalikovale su sićušnim, nepokretnim rozetama. U pravcu onoga što je Crkva zvala Gornjim Polom, a o čemu ja Brata počeo da razmišlja kao o Središtu, nebo je treperilo. Brata je spustio Oma i položio Vorbisa na pesak. Apsolutna tišina. Kilometrima unaokolo ništa, osim onoga što nosi sa sobom. Mora da su se proroci baš ovako osećali kad su odlazili u pustinju da nađu... šta god da su našli i da razgovaraju... s kim god da su razgovarali. Čuo je Oma kako pomalo čangrizavo kaže: "Ljudi moraju da veruju u nešto. Pa što onda da to ne budu bogovi? Koja je druga mogućnost?" Brata se nasmejao. "Znaš", reče, "mislim da ljudi više ne veruju ni u šta." "Osim u mene!" "Oh, znam da ti postojiš", reče Brata. Osetio je da se Om malo opustio. "Kornjače imaju nešto. U kornjače mogu da verujem. Izgleda da su nakupile mnogo postojanja na jednom mestu. Ja problem imam s bogovima uopšte." "Čuj, ako ljudi prestanu da veruju u bogove, verovaće u bilo šta", reče Om. "Verovaće u parnu kuglu mladog Urna. U šta god." "Hmm."

Teri Pračet 109 Zeleni sjaj na nebu ukazivao je da zora mahnito juri svoje sunce. Vorbis je promumlao. "Ne znam zašto neće da se probudi", reče Brata. "Nisam našao nijednu slomljenu kost." "Kako znaš?" "Jedan od efebijanskih svitaka bavio se kostima. Možeš li išta da učiniš za njega?" "Zašto bih?" "Ti si bog." "Pa, jesam. Da sam dovoljno jak, verovatno bih ga spržio munjom." "Mislio sam da je Io zadužena za munje." "Ne, samo za gromove. Munje možeš da praviš koliko ti drago, ali za gromove moraš da potpišeš ugovor." Sada se horizont pretvorio u široku zlatnu traku. "A možda kiša?", rekao je Brata. "Možda nešto korisno?" Srebrna linija ukazala se podno zlatne. Sunčeva svetlost hitala je prema Brati. "To je vrlo bolna opaska", rekla je kornjača. "Opaska sračunata da povredi." Malo pored sve snažnije svetlosti Brata je spazio kameno ostrvo. Njegovi stubovi posuti peskom nisu nudili ništa sem hladovine, ali je hladovine, uvek naveliko raspoložive u dubinama Citadele, ovde bila retka. "Pećine?", rekao je Brata. "Zmije." "Ali ipak pećine?" "Skupa sa zmijama." "Otrovnim zmijama?" "Valjda." * * * Bezimeni Brod lagano je plovio, a vetar je punio Urnovu togu prikačenu za katarku napravljenu od ostataka rama za kuglu, uvezanih kaiševima sa Simonijevih sandala. "Mislim da znam šta je pošlo naopako", reče Urn. "Mali problem s prekoračenjem brzine." "Prekoračenje brzine? Izleteli smo iz vode!", rekao je Simoni. "Treba mu nekakav mehanizam za ograničenje", reče Urn skicirajući nacrt na boku broda. "Nešto što će da otvara ventil ako ima previše pare. Mislim da bih mogao nešto da napravim s dvema rotirajućim kuglama." "Čudno je što to kažeš", reče Didaktilos. "Kad sam osetio da smo izleteli iz vode i kad je kugla eksplodirala, nesumnjivo sam osetio da su moja..." "Ta stvar nas je zamalo ubila!", rekao je Simoni. "Sledeći model biće bolji", reče Urn veselo. Pogledao je udaljenu obalu. "Zašto se ne ukotvimo negde ovde?", rekao je. "Na obali pustinje?", rekao je Simoni. "Čemu to? Nema hrane, nema vode, lako je zalutati. Omnija nam je pri ovom vetru jedino moguće odredište. Možemo da pristanemo na ovu stranu grada. Poznajem neke ljude. A i one koji poznaju druge ljude. Svuda po Omniji postoje ljudi koji poznaju ljude. Ljudi koji veruju u Kornjaču." "Znaš, nikad nisam nameravao da ljudi poveruju u Kornjaču", nesrećno je rekao Didaktilos. "To je samo velika kornjača. Ona samo postoji. A uvek se to tako desi. I mislim da je Kornjači potpuno svejedno. Samo sam mislio da je dobra ideja da zapišem i objasnim ponešto." "Ljudi su noćima stražarili dok su ostali prepisivali kopije", reče Simoni ignorišući ga. "I delili ih iz ruke u ruku! Svako je napravio primerak i prosledio ga dalje! Kao vatra koja se širi pod zemljom!" "To će biti, dakle, mnogo primeraka?", oprezno je rekao Didaktilos. "Stotine! Hiljade!"

Terry Pratchet 110 "Pretpostavljam da je sad već kasno da tražim, recimo, pet odsto za autorska prava?", rekao je Didaktilos, načas pun nade. "Da. Verovatno ne dolazi u obzir. Ma ne. Zaboravi i da sam pitao." Još jedna riba poletuša iskočila je iz vode, bežeći ispred delfina. "Ne mogu a da pomalo ne žalim onog mladog Bratu", reče Didaktilos. "Bez sveštenika se može", reče Simoni. "Ionako ih ima previše." "S njim su bile sve naše knjige", reče Urn. "Tako napunjen znanjem, verovatno će da pluta", reče Didaktilos. "Ionako je bio lud", reče Simoni. "Video sam ga da šapuće onoj kornjači." "Kamo sreće da je kornjača tu. Ima na njima slasnih zalogaja", reče Didaktilos. * * * Nije to bila baš pećina, više duboka šupljina koju su izdubili bezbrojni pustinjski vetrovi i, u davna vremena, čak i voda. Ali, bila je dovoljna. Brata je kleknuo na kameni pod i podigao kamen iznad glave. U ušima mu je zujalo i osećao je kao da su mu oči pune peska. Nije pio vode od zalaska sunca i nije jeo stotinu godina. Morao je to da učini. "Žao mi je", reče, i udario kamenom. Zmija ga je gledala napeto, ali je usled jutarnje obamrlosti bila suviše spora da bi se izmakla. Brata je znao da će zvuk lomljenja iznova i iznova da izranja u njegovoj svesti. "Dobro", reče Om pored njega. "Sad je oderi i nemoj da prospeš sok. Sačuvaj i kožu." "Nisam želeo ovo da uradim", reče Brata. "Posmatraj to ovako", reče Om. "Da si ušao u pećinu bez mog upozorenja, sada bi ležao na podu sa stopalom velikim poput ormana. Dočepaj se drugih pre nego što se oni dočepaju tebe." "To nije čak ni mnogo velika zmija", reče Brata. "A dok bi, dok se koprcaš u neopisivom bolu, zamišljao šta bi sve mogao da uradiš toj prokletoj zmiji da si je se dočepao prvi", reče Om. "Pa, želja ti je uslišena. I nemoj ništa da daš Vorbisu", dodao je. "U teškoj je groznici. Stalno mrmlja." "Zaista misliš da ćeš ga vratiti u Citadelu i da će ti oni tamo poverovati?", upita Om. "Brat Numrod je uvek govorio da sam istinoljubiv", reče Brata. Udario je kamenom o zid pećine, kako bi na njemu napravio grubu oštricu, i bojažljivo je počeo da komada zmiju. "Uostalom, ne mogu ništa drugo da učinim. Ne mogu tek tako da ga ostavim." "Da, možeš", reče Om. "Da umre u pustinji?" "Da. To je lako. Mnogo lakše nego da ga ne ostaviš u pustinji." "Nije." "Tako se radi u Etici, je li?", sarkastično upita Om. "Ne znam. Tako se radi kod mene." * * * Bezimeni Brod se ljuljuškao u procepu između dve stene. Ispod plaže bila je niska litica. Simoni se spustio niz nju, do filozofa koji su se pod njom krili od vetra. "Poznajem ovu oblast", reče. "Nalazimo se nekoliko kilometara od sela u kome živi jedan prijatelj. Samo treba da sačekamo da padne noć." "Zašto radite sve ovo?", rekao je Urn. "Mislim, u čemu je svrha?" "Da li si ikad čuo za zemlju po imenu Istancija?", rekao je Simoni. "Nije mnogo velika. U njoj nema ničega za čim drugi žude. Tamo ljudi prosto žive." "Omnija ju je osvojila pre petnaest godina", reče Didaktilos. "Tako je. Moja zemlja", reče Simoni. "Tad sam bio dete. Ali nisam zaboravio. A nisu ni ostali. Ima mnogo ljudi koji s pravom mrze Crkvu."

Teri Pračet 111 "Video sam vas da stojite blizu Vorbisa", reče Urn. "Ja sam mislio da ga štitite." "Oh, štitio sam ga, tako je", reče Simoni. "Ne želim da ga iko ubije pre mene." Didaktilos je omotao togu oko sebe i naježio se. * * * Sunce je bilo zakovano za bakarnu kupolu neba. Brata je dremao u pećini. U drugom uglu se Vorbis bacakao i obrtao. Om je sedeo na ulazu u pećinu i čekao. Čekao iščekujući. Čekao užasnut. I došli su. Izašli su ispod kamičaka i iz pukotina u stenama. Iskakali su iz peska, curili su iz kolebljivog neba. Vazduh je bio pun njihovih glasova, slabašnih poput šapata komaraca. Om se napeo. Njegov jezik nije nalikovao jeziku visokih bogova. To skoro i da nije bio jezik. Bilo je to tek uobličenje želja i žudnji, bez ikakvih imenica i sa svega nekoliko glagola. ... Hoću... Om je odgovorio: moj. Bilo ih je hiljade. On jeste bio jači, da, imao je vernika, ali su oni punili nebo kao skakavci. Čežnja se survavala na njega težinom istopljenog olova. Jedina prednost, jedina prednost bila je što malim bogovima nepoznat koncept timskog rada. Taj luksuz stiže tek s evolucijom. ... Hoću... Moj! Cvrkut se pretvorio u jecanje. Ali možete da uzmete onog drugog, reče Om. ... Dosadan, krut, zatvoren, zaključan... Znam, reče Om. Ali ovaj je moj! Avetinjski krik odjeknuo je pustinjom. Mali bogovi su pobegli. Svi osim jednog. Om je bio svestan da se on nije rojio s ostalima, već da je lagano lebdeo nad jednim bledim kamenom. Nije govorio ništa. Om mu je posvetio pažnju. Ti. Moj! Znam, reče mali bog. Poznavao je govor, pravi božanski govor, mada su mu reči zvučale kao da ih izvlači iz laguma pamćenja. Ko si ti? upitao je Om. Mali bog se uzvrpoljio. Nekad je postojao grad, reče mali bog. Ne bilo koji grad. Carstvo gradova. Ja, ja, ja se sećam kanala i vrtova. Bilo je i jezero. Na jezeru su imali ploveće vrtove, sećam se. Ja, ja. A bilo je i hramova. Hramova iz snova. Veliki hramovi u obliku piramida visokih do neba. Hiljade ljudi su bile žrtvovane. U slavu. Omu se smučilo. Ovo nije bio tek mali bog. Ovo je bio mali bog koji nije oduvek bio mali... Ko si bio? A bilo je i hramova. Ja, ja, meni. Hramova iz snova. Veliki hramovi u obliku piramida visokih do neba. U slavu. Hiljade žrtvovane. Meni. U slavu. A bilo je i hramova. Meni, meni, meni. Slava. Tako slavni hramovi iz snova. Velike piramide visoke do neba. Meni, meni. Žrtvovane. Snova. Hiljade žrtvovane. Meni slava neba. Bio si njihov Bog? izustio je Om. Hiljade žrtvovane. U slavu. Čuješ li me?

Terry Pratchet 112 Hiljade žrtvovane u slavu. Meni, meni, meni. Kako si se zvao? povikao je Om. Zvao? Vreo vetar zaduvao je preko pustinje i podigao nekoliko zrna peska. Odjek izgubljenog boga je bledeo i prevrtao se, dok nije nestao među kamenjem. Ko si bio? Nije bilo odgovora. Tako to biva, mislio je Om. Loše je biti mali bog, osim u vreme kad skoro i da niste znali da je to loše jer niste znali skoro ništa, ali stalno je postojala neka klica nade, znanje i vera da ćete jednog dana biti više od onoga što ste sad. Ipak, mnogo je gore biti bog, a zatim se pretvoriti u šačicu maglovitih sećanja koja se tamo-amo prevrće po pesku stvorenom od smrvljenog kamenja vaših hramova... Om se okrenuo i na kratkim nožicama se odlučno vratio u pećinu, prišao Bratinoj glavi i gurnuo je. "Št?" "Samo gledam jesi li još živ." "Fgfl." "Dobro." Om se odgegao na svoj stražarski položaj na ulazu u pećinu. Kažu da u pustinji postoje oaze, ali da nikad nisu na istom mestu dvaput. Ne može se napraviti mapa pustinje. Pustinja jede kartografe. Kao i lavovi. Om je mogao da ih se seti. Žgoljava stvorenja, ne kao lavovi iz savane Hauondalenda. Više vukovi nego lavovi, više hijene nego bilo šta drugo. Ne hrabri, već nekakve opake, odvratne kukavice, što je bilo mnogo opasnije... Lavovi. Oh, jao meni... Morao je da nađe lavove. Lavovi piju vodu. * * * Brata se probudio dok se popodnevna svetlost vukla preko pustinje. U ustima je osećao ukus zmije. Om mu je gurkao nogu. "Hajde, hajde, propustićeš najbolji deo dana." "Ima li vode?", promrmljao je Brata promuklo. "Biće. Samo osam kilometara odavde. Zapanjujuća sreća." Brata se pridigao. Svi mišići su ga boleli. "Otkud znaš?" "Mogu da osetim. Ja jesam bog, znaš." "Rekao si da možeš da osećaš samo umove." Om opsova. Brata ništa nije zaboravljao. "To je malo komplikovano", šlaga Om. "Veruj mi. Hajde, dok još ima nekog svetla. I ne zaboravi gospodina Vorbisa." Vorbis je bio sklupčan. Pogledao je Bratu neusredsređenim pogledom i ustao je, uz Bratinu pomoć, kao da još spava. "Mislim da se možda otrovao", reče Brata. "Neka morska bića imaju žaoke. A ima i otrovnih korala. Pokreće usne, ali ne mogu da razaznam šta govori." "Povedi ga", reče Om. "Povedi ga. O, da." "Sinoć si hteo da ga ostavim", reče Brata. "Jesam li?", rekao je Om dok mu je iz samog oklopa zračila nedužnost. "Pa, možda sam bio u Etici. I možda mi se srce izmenilo. Sad shvatam da njegov boravak s nama ima neku svrhu. Stari dobri Vorbis. Povedi ga."

Teri Pračet 113 * * * Simoni i dva filozofa stajali su na vrhu litice i preko obrađenih njiva Omnije gledali u udaljenu Citadelu. Bar su dvojica gledala, u svakom slučaju. "Dajte vi meni polugu i čvrst oslonac, a ja ću to mesto da razbucam kao jaje", reče Simoni povevši Didaktilosa duž uske staze. "Izgleda mi velika", reče Urn. "Vidiš li sjaj? To su vrata." "Izgledaju masivna." "Pitao sam se", reče Simoni, "nešto u vezi s brodom. S njegovim kretanjem. Nešto takvo bi moglo da razlomi vrata, je li tako?" "Morali biste da poplavite dolinu", reče Urn. "Mislio sam, kada bi bilo na točkovima." "Ha, da", reče Uni sarkastično. Bio je to naporan dan. "Da, kada bih imao kovačnicu i pola tuceta kovača i raznu drugu pomoć. Točkovi? Nema problema. Ali..." "Moraćemo da vidimo", reče Simoni, "šta možemo da učinimo." * * * Sunce je već sišlo do horizonta kada je Brata, ruke prebačene oko Vorbisovih ramena, stigao do sledećeg kamenog ostrva. Bilo je veće od onog sa zmijom. Vetar je isklesao kamenje u sumorne, nedopadljive oblike nalik prstima. Čak su i neke biljke nikle u pukotinama. "Negde ima vode", reče Brata. "Uvele ima vode, čak i u najgorim pustinjama", reče Om. "Četrdeset, oh, možda pedeset milimetara kiše godišnje." "Mogu da nanjušim nešto", reče Brata prestavši da gazi po pesku i krečnjaku oko odronjenog kamenja. "Nešto odvratno." "Podigni me iznad glave." Om je razgledao stene. "Dobro. Sada me spusti. I pođi prema onoj steni što izgleda kao... što izgleda vrlo neočekivano, zaista." Brata je zurio. "Zaista", napokon je izustio. "Zapanjujuće je da je tako nešto plod vetra." "Vetar ima dobar smisao za humor", reče Om. "Mada prilično jednostavan." Blizu podnožja stene su tokom godina, u veliku oštru gomilu, napadale velike kamene ploče među kojima su, tu i tamo, zjapili senoviti prorezi. "Taj smrad...", zaustio je Brata. "Verovatno životinje dolaze da piju vodu", reče Om. Brata je šutnuo nešto žuto-belo što je odskočilo o stene i proizvelo zvuk nalik vreći punoj kokosovih oraha. Odjek je u prigušenoj tišini pustinje bio glasan. "Šta je to bilo?" "Svakako ne lobanja", slagao je Om. "Ne brini..." "Svuda su kosti!" "Pa? Šta si očekivao? Ovo je pustinja! Ljudi ovde umiru! To je vrlo popularan hobi u ovim krajevima!" Brata je podigao jednu kost. On je, po sopstvenom znanju, bio glup. Ali znao je da ljudi ne glođu svoje kosti nakon što umru. "Ome..." "Evo vode!", povikao je Om. "Treba nam! Ali - verovatno imamo i jedan ili dva problemčića." "Kakva problemčića?" "Prirodne opasnosti." "Recimo...?" "Dakle, jesi li čuo za lavove?", očajno reče Om.

Terry Pratchet 114 "Ovde ima lavova?" "Pa... pomalo." "Pomalo lavova?" "Samo jedan lav." "Samo jedan." "...obično vodi usamljenički život. Najviše se valja plašiti starih mužjaka, koje njihovi mladi suparnici teraju u najnegostoljubivije oblasti. Imaju zlu narav, lukavi su i u nuždi gube sav strah od ljudi..." Sećanje je izbledelo i ostavilo na miru Bratine glasne žice. "Takav problemčić?", dovršio je Brata. "Neće ni obratiti pažnju na nas kada ga nahranimo", upita Om. "Je li?" "Posle jela spavaju." "Posle jela-?" Brata je bacio pogled na Vorbisa koji se skljokao uz stenu. "Jela?", ponovio je. "Biće to dobro delo", reče Om. "Da, za lava! Hoćeš da ga iskoristiš kao mamac?" "Neće preživeti u pustinji. Uostalom, već je naneo mnogo više zla hiljadama ljudi. Umreće za časnu stvar." "Časnu stvar?" "Meni se to dopada." Odnekud iz stena čulo se režanje. Nije bilo glasno, ali je bilo mišićavo. Brata je ustuknuo. "Mi ne bacamo ljude lavovima tek tako!" "On ih je bacao." "Jeste. Ja ih ne bacam." "Dobro, popećemo se na vrh ploče, pa kad mu lav priđe, možeš da ga onesvestiš kamenom. Možda će mu samo pojesti ruku ili nogu. Neće ni primetiti da je nema." "Ne! Ne možeš to da radiš drugim ljudima samo zato što su bespomoćni!" "Znaš, ne mogu da smislim nijedan bolji trenutak." Iz gomile kamenja opet se čulo režanje. Ovaj put bliže. Brata je očajno pogledao rasute kosti. Među njima, napola skriven prašinom, ležao je mač. Bio je star, ne posebno dobar i prekriven peskom. Pažljivo ga je uzeo za oštricu. "Drugi kraj", reče Om. "Znam!" "Umeš li da ga koristiš?" "Ne znam!" "Zaista se nadam da brzo učiš." Lav je lagano izašao iz jazbine. Tvrdi se da pustinjski lavovi ne liče na lavove iz savane. Nekada su ličili, kada je pustinja bila zelena šuma.7 U to doba je moglo da se skoro ceo dan leškari i da se izgleda veličanstveno, u pauzama između redovnih obroka od kozjeg mesa.8 Međutim, šuma se pretvorila u šiprag, šiprag se pretvorio u, pa, suvlji šiprag, a koze, ljudi, vremenom čak i gradovi nestali su. Lavovi su ostali. Uvek ima šta da se pojede, ako ste dovoljno gladni. Ljudi su još uvek morali da prelaze pustinju. Bilo je guštera. Bilo je zmija. Nije to bila bogzna kakva ekološka niša, ali su lavovi odlučili da ostanu do sudnjeg dana, koji bi snašao većinu ljudi posle susreta s pustinjskim lavom. Neko je već bio sreo ovog. 7 tj. pre nego što su stanovnici pustili koze da sve obrste. Ništa ne stvara pustinju bolje od koze. 8 Ali ne baš mnogo.

Teri Pračet 115 Griva mu je bila olinjala. Stari ožiljci ukrštali su mu se po krznu. Prilazio je Brati vukući neupotrebljive zadnje noge. "Povređen je", reče Brata. "Oh, dobro. Na njima ima slasnih zalogaja", reče Om. "Pomalo žilavih, ali..." Lav se srušio na zemlju, a izbrazdane grudi su mu se podizale i spuštale. Koplje mu je virilo iz boka. Muve, koje uvek mogu da nađu hranu u bilo kojoj pustinji, uzletele su u roju. Brata je spustio mač. Om je uvukao glavu u oklop. "Oh, ne", promrmljao je. "Dvadeset miliona ljudi na ovom svetu, a ovaj jedini koji veruje u mene je samoubica..." "Ne možemo da ga ostavimo", reče Brata. "Možemo. Možemo. To je lav. Lavove ostavljaš na miru." Brata je kleknuo. Lav je otvorio jedno krmeljivo žuto oko, preslab čak i da bi ujedao. "Umrećeš, umrećeš. Ovde neću naći nikoga ko veruje u mene..." Bratino poznavanje životinjske anatomije bilo je rudimentarno. Iako su neki inkvizitori u vezi sa unutrašnjošću ljudskog tela pokazivali zavidno znanje, nedostupno svima koji nisu imali dozvolu da ga otvaraju dok je još živo, na samu medicinu se u Omniji nije gledalo blagonaklono. Međutim, svuda, u svakom selu, postojao je neko ko zvanično nije nameštao kosti, nije znao štošta o pokojim travama i ostajao je izvan domašaja Kvizicije zbog krhke zahvalnosti svojih pacijenata. Takođe, svaki seljak je znao poneku sitnicu. Nagla zubobolja može da sagori sve osim onih čija je vera najsnažnija. Brata je uhvatio dršku koplja. Lav je režao dok ju je Brata pomerao. "Možeš li da razgovaraš s njim?", rekao je Brata. "To je životinja." "I ti si. Mogao bi da pokušaš da ga umiriš. Jer ako se unervozi..." Om se smesta koncentrisao. Zapravo, u umu lava nije bilo ničeg osim sve veće magline bola, koji je maskirao čak i uobičajenu glad. Om je pokušavao da opkoli bol, da ga udalji... i da ne misli šta bi moglo da se desi ako bol ode. Po svim pokazateljima, lav nije jeo danima. Lav je zabrundao kad je Brata izvukao koplje. "Omnijansko", reče. "I nije dugo tu stajalo. Mora da se susreo s vojnicima kad su bili na putu ka Efebi. Mora da su prošli ovde negde." Otcepio je još jednu traku sa svoje rize i pokušao da očisti ranu. "Hoćemo da ga pojedemo, ne da ga izlečimo!", povikao je Om. "Gde li je tebi glava? Misliš da će ti biti zahvalan?" "Želeo je da mu se pomogne." "A uskoro će želeti da bude nahranjen, je li ti to palo na pamet?" "Tužno me gleda." "Verovatno nikad nije video nedeljno sledovanje hrane kako unaokolo hoda na dve noge." To nije bilo tačno, pomislio je Om. Bratina težina se u pustinji topila kao kocka leda. To ga je održavalo u životu! Dečak je bio dvonožna kamila. Brata je otišao do gomile kamenja, a krhotine i kosti škripale su i mrvile se pod njegovim nogama. Stene su stvorile lavirint poluotvorenih tunela i pećina. Sudeći po smradu, lav je ovde dugo živeo i često je bolovao. Neko vreme je zurio u najbližu pećinu. "Šta je tako zapanjujuće u lavljoj jazbini?", reče Om. "Mislim to što ima stepenice", reče Brata. * * * Didaktilos je mogao da oseti gužvu. Ispunila je ambar. "Koliko ljudi ima?", upita. "Stotine!", odgovori Urn. "Sede čak i na krovnim gredama! I... učitelju?"

Terry Pratchet 116 "Da?" "Tu su čak i jedan ili dva sveštenika! I desetine vojnika!" "Ne brinite", reče Simoni pridruživši im se na privremenoj pozornici od buradi sa smokvama. "Oni veruju u Kornjaču, kao i vi. Imamo prijatelje na neočekivanim mestima!" "Ali ja ne...", bespomoćno je zaustio Didaktilos. "Ovde ne postoji niko ko Crkvu ne mrzi iz dna duše", reče Simoni. "Ali to nije..." "Samo čekaju nekoga da ih povede!" "Ali ja nikad..." "Znam da nas nećete izneveriti. Vi ste razuman čovek. Urne, dođi ovamo. Ono je kovač s kojim želim da te upoznam..." Didaktilos je okrenuo lice gomili. Mogao je da oseti vrelu, mirnu tišinu njihovih pogleda. * * * Svakoj kapi trebalo je nekoliko minuta. Bila je to čista hipnoza. Brata je shvatio da zuri u svaku rastuću kap. Rasle su skoro neuočljivo, ali su rasle i kapale već hiljadama godina. "Kako?", rekao je Om. "Voda curi naniže posle kiše", reče Brata. "I zaustavlja se u stenama. Zar bogovi ne znaju te stvari?" "Nema potrebe za tim." Om se osvrnuo. "Hajdemo. Ne mogu da podnesem ovo mesto." "To je samo stari hram. Nema ovde ničega." "To i mislim." Pesak i obluci su napola ispunili hram. Svetlost se probijala kroz visoki urušeni krov, niz strminu kojom su sišli. Brata se zapitao o broju kamenova što ih je u pustinji izvajao vetar, a koji su nekada bili zgrade. Ova mora da je bila ogromna, možda neki visoki toranj. A onda je došla pustinja. Ovde nije bilo šaputavih glasova. Čak su se i mali bogovi držali dalje od napuštenih hramova, isto kao što se ljudi drže dalje od groblja. Čulo se samo povremeno kapanje vode. Skupljala se u malu baru ispred nečega što je ličilo na oltar. Iz bare je, duž žleba u kamenoj ploči, oticala skroz do okrugle jame, koja naizgled nije imala dno. Bilo je nekoliko statua i sve su bile srušene; bile su grubih proporcija, bez ikakvih detalja, kao da je dečji rad u glini pretočen u granit. Udaljene zidove nekada je prekrivao nekakav bareljef, ali se i on smrvio, osim na nekoliko mesta na kojima su se videli neobični prikazi, uglavnom sačinjeni od pipaka. "Ko su ljudi koji su ranije ovde živeli?", upita Brata. "Ne znam.'" "Kom su se bogu klanjali?" "Ne znam." "Statue su od granita, ali granita nema nigde u okolini." "Onda su bili vrlo pobožni. Dovlačili su ga izdaleka." "A oltar je prekriven žlebovima." "Ah. Izuzetno pobožno. Biće da je to zbog oticanja krvi." "Stvarno misliš da su prinosili ljudske žrtve?" "Ne znam! Hoću da izađem odavde!" "Zašto? Ima vode i sveže je..." "Zato što je... ovde živeo bog. Moćan bog. Hiljade su mu se klanjale. Osećam to. Znaš? Oseća se u zidovima. Veliki Bog. Moćni behu posedi njegovi i veličanstvena beše reč njegova. Vojske su hodile u ime njegovo i pokoravale i klale. I tako to. A niko, ni ti, ni ja, niko čak ne zna ni kako se zvao ni kako je izgledao. Lavovi se poje na svetim mestima, a one gnjecave životinjice s osam nogu, eto ti je jedna pored noge, kako li se zovu te što imaju pipke, gmižu pod oltarom. Da li sad razumeš?" "Ne", reče Brata.

Teri Pračet 117 "Zar se ne plašiš smrti? Ti si čovek!" Brata je promislio o ovome. Nekoliko metara dalje, Vorbis je nemo zurio u komad neba. "Budan je. Samo još ne govori." "Koga je briga? Nisam te pitao za njega." "Pa... ponekad... kad sam na dužnosti u katakombama... na takvom mestu te spopadnu... mislim, one silne lobanje i koješta... a Knjiga kaže..." "Eto", reče Om s gorkim prizvukom trijumfa u glasu. "Ne znaš. To je ono što sprečava ljude da polude, ta neizvesnost, osećanje da će možda sve ipak da ispadne kako treba. Ali, s bogovima je drugačije. Mi znamo. Znaš li priču o vrapcu koji je proletao kroz sobu?" "Ne." "Svi je znaju." "Ja je ne znam." "Ono, daje život nalik vrapcu koji proleće kroz sobu? Izvan koje je samo mrak? I on proleće kroz sobu i tek načas spozna svetlost i toplotu?" "Prozori su otvoreni?", rekao je Brata. "Zar ne možeš da zamisliš kako je biti taj vrabac i poznavati tamu? Znati da posle nje neće biti nikakvih uspomena, nikad više, osim tog jednog trenutka svetlosti?" "Ne." "Ne. Naravno da ne možeš. Ali tako izgleda biti bog. A ovo mesto je... mrtvačnica." Brata se osvrnuo po drevnom, polumračnom hramu. "Pa... znaš li ti kako je biti čovek?" Omova glava poletela je u oklop, što je pokret najpribližniji sleganju ramenima koji je mogao da izvede. "U poređenju s bogom? Lako. Rodiš se. Slušaš neka pravila. Radiš što ti se kaže. Umreš. Zaboraviš." Brata je zurio u njega. "Je li sve u redu?" Brata je zavrteo glavom. Onda je ustao i prišao Vorbisu. Đakon je popio vode iz Bratinih skupljenih šaka. No, sada je izgledao nekako ugašen. Hodao je, pio je, disao je. Ili je bar njegovo telo to radilo. Tamne oči su se otvarale, ali se nije činilo da gledaju u bilo šta. Nije se sticao utisak da ikakav gledalac postoji iza njih. Brata je bio siguran da bi Vorbis, ako bi se Brata udaljio, sedeo na kamenju dok se ne bi skljokao. Vorbisovo telo bilo je tu, ali boravište njegovog uma verovatno nije bilo ubeleženo ni u jedan normalan atlas. Brata se, prosto rečeno, s vremena na vreme osećao toliko usamljeno da mu je čak i Vorbis bio prijatno društvo. "Zašto se mučiš s njim? Ubio je hiljade drugih ljudi!" "Da, ali možda je mislio da ti tako želiš." "Nikad nisam rekao da to želim." "Nije ti ni bilo stalo", reče Brata. "Ali ja..." "Umukni!" Om je zinuo od zapanjenosti. "Mogao si da pomogneš ljudima", reče Brata. "Ali si se samo šepurio i urlikao i trudio se da ih uplašiš. Kao... kao čovek koji udara magarca štapom. Ali su ljudi poput Vorbisa toliko usavršili štap da su svi magarci na kraju poverovali u njega." "To može da se iskoristi, kao parabola", reče Om kiselo. "Ja govorim o stvarnom životu!" "Nisam ja kriv što su ljudi zloupotrebili..." "Jeste! Mora da bude! Ako blatiš ljudske umove samo da bi poverovali u tebe, onda je sve to tvoja krivica!"

Terry Pratchet 118 Brata je zurio u kornjaču, a onda je žurno otišao do gomile kamenja u jednom uglu srušenog hrama. Počeo je da je prevrće. "Šta tražiš?" "Moraćemo nekako da nosimo vodu", reče Brata. "Nećeš naći ništa", reče Om. "Ljudi su prosto otišli. Nestalo je zemljišta, a zatim i ljudi. Sa sobom su poneli sve. Zašto uopšte i gledaš?" Brata ga je ignorisao. Nešto je bilo ispod stena i peska. "Čemu briga za Vorbisa?", kukao je Om. "Za stotinu godina će ionako biti mrtav. Svi ćemo biti mrtvi." Brata je povukao zakrivljeni komad grnčarije. Uspeo je da ga izvuče i ispostavilo se da su u pitanju dve trećine velike činije, slomljene po sredini. Bila je široka skoro koliko i Bratine raširene ruke, ali je bila suviše izlomljena da bi je iko ukrao. Nije koristila ničemu. Ali nekad je korišćena za nešto. Po rubu su bile ugravirane ljudske figure. Brata ih je gledao, tek da bi se nečim zabavio, a Omov glas mu je tulio u lobanji. Figure su manje-više ličile na ljudske. I bile su zaokupljene religijskim radnjama. Sudeći bar po noževima (ako ubijate za boga, to nije ubistvo). Nasred činije bila je jedna veća figura, očigledno važna, nekakav bog u čije ime su to sve radili... "Šta?", rekao je. "Kažem, za stotinu godina ćemo svi biti mrtvi." Brata je zurio u ljude na činiji. Niko nije znao ko je bio njihov bog, a oni su nestali. Lavovi su spavali na svetim mestima, a - - Chilopoda aridius, obična pustinjska stonoga, stiglo je objašnjenje pravo iz biblioteke nastanjene u njegovom umu - - otrčala je ispod oltara. "Da", reče Brata. "Hoćemo." Podigao je činiju iznad glave i okrenuo se. Om je sklonio glavu pod oklop. "Ali ovde..." Brata je stegao zube posrćući pod težinom. "I sada..." Bacio je činiju. Udarila je u oltar. Komadići drevne keramike poleteli su posvuda, a onda su se ponovo smirili na podu. Odjek je hujao hramom. "- smo živi!" Podigao je Oma koji se potpuno uvukao. "I stići ćemo kući. Svi", reče. "Znam to." "Tako je pisano, je li?", rekao je Om prigušenim glasom. "Tako je rečeno. A ako imaš nešto protiv - kornjačin oklop je vrlo pogodan sud za vodu, čini mi se." "Ne bi se usudio." "Ko zna? Mogao bih. Za stotinu godina ćemo svi biti mrtvi, sam si rekao." "Da! Da!", očajno je rekao Om. "Ali ovde i sada..." "Tako je." * * * Didaktilos se nasmešio. To mu nije osobito lako išlo. Nije baš on bio mračnjak, ali nije mogao da vidi tuđe osmehe. Za osmeh je potrebno nekoliko desetina mišićnih pokreta, a za taj trud nije dobijao nagradu. Mnogo puta je govorio okupljenima u Efebi, ali su bez razlike uvek u pitanju bili filozofi, čiji su mu povici: "Kakva glupost!", "Izmišljaš na licu mesta!" i ostali prilozi raspravi uvek donosili olakšanje. I to zato što niko nije zbilja obraćao nikakvu pažnju. Svi su samo razmišljali šta će oni sami sledeće da kažu. No, ova gomila ga je podsetila na Bratu. Njihovo slušanje nalikovali je ogromnoj jami koja čeka da bude ispunjena njegovim rečima. Nevolja je bila u tome što je on govorio na filozofskom, ali su oni slušali na koještarskom.

Teri Pračet 119 "Ne možete da verujete u Velikog A'Tuina", reče. "Veliki A'Tuin postoji. Nema svrhe verovati u ono što postoji." "Neko je podigao ruku", reče Urn. "Da?" "Gospodine, zar ne vredi verovati upravo i samo u ono što postoji?", rekao je čovek, koji je nosio uniformu narednika Svete Garde. "Ako nešto postoji, ne morate u to da verujete", reče Didaktilos. "To prosto jeste." Uzdahnuo je. "Šta da vam kažem? Šta želite da čujete? Samo sam zapisao ono što ljudi znaju. Planine se dižu i nestaju, a pod njima Kornjača pliva napred. Ljudi se rađaju i umiru, a Kornjača se Kreće. Carstva rastu i ruše se, a Kornjača se Kreće. Bogovi dolaze i odlaze, a Kornjača se i dalje Kreće. Kornjača se Kreće." Iz tame je dopro glas: "I to je zaista istina?" Didaktilos je slegnuo ramenima. "Kornjača postoji. Svet je ravan disk, Sunce ga obiđe jedanput dnevno i vuče svoju svetlost za sobom. I to će se i dalje događati, bilo da u to verujete ili ne verujete. To je stvarnost. Ja ne znam šta je istina. Istina je mnogo složenija od toga. Mislim da Kornjači potpuno svejedno da li je istinita ili nije, da vam iskreno kažem." Simoni je povukao Urna u stranu dok je filozof govorio. "Nisu došli ovo da slušaju! Zar ne možeš ništa da učiniš?" "Molim?", rekao je Urn. "Ne žele filozofiju. Žele razlog da se dignu protiv Crkve! Odmah! Vorbis je mrtav, Kenobijarh je ćaknut, a sveštenici jedni drugima zabijaju noževe u leđa. Citadela je jedna velika trula šljiva." "Ipak još tu ima osa", reče Urn. "Rekli ste da imate samo desetinu vojske." "Ali oni su slobodni ljudi", reče Simoni. "Slobodnih umova. Boriće se za nadnicu veću od pedeset centi dnevno." Urn je pogledao svoje šake. Često je to radio kad nije bio siguran šta mu je činiti, kao da su njegove šake jedina sigurna stvar na čitavom svetu. "Šanse će im pasti na tri prema jedan pre nego što ostali i shvate o čemu se radi", mračno je rekao Simoni. "Jesi li razgovarao s kovačem?" "Jesam." "Možeš li to da uradiš?" "Mislim... da mogu. Nisam baš to..." "Mučili su mu oca. Samo zato što je u kovačnici obesio potkovicu, a svi znaju da kovači imaju svoje male rituale. I odveli su mu sina u vojsku. Ali, mnogi mu pomažu. Radiće pod okriljem noći. Samo treba da mu kažeš šta želiš." "Skicirao sam nešto..." "Dobro", reče Simoni. "Slušaj, Urne. Crkvu vode ljudi slični Vorbisu. Tako to ide. Milioni ljudi su umrli zbog - zbog golih laži. Možemo sve to da prekinemo..." Didaktilos je prestao da govori. "Spetljao se", reče Simoni. "Mogao je s njima da uradi šta je hteo. A samo im je ispričao gomilu činjenica. Ne možeš da inspirišeš ljude činjenicama. Treba im cilj. Treba im simbol." * * * Napustili su hram neposredno pred zalazak sunca. Lav se smestio u hladu ispod nekih stena, ali je nesigurno ustao da otprati njihov odlazak. "Pratiće nas", jadikovao je Om. "Oni to rade. Kilometrima." "Preživećemo." "Voleo bih da sam ja tako siguran u to." "Ah, ali ja imam Boga u koga imam vere." "Neće više biti srušenih hramova." "Biće nečeg drugog." "Čak ni zmije za jelo."

Terry Pratchet 120 "Ali ja hodam sa svojim Bogom." "Ni zalogaja. Osim toga, hodaš u pogrešnom pravcu." "Ne. Još uvek se udaljavam od obale." "Na to i mislim." "Dokle može da stigne lav s onakvom ranom od koplja?" "Kakve to sad ima veze?" "Svakakve." I pola sata kasnije naišli su na crnu izuvijanu liniju u pustinji posrebrenoj mesečinom. Na tragove. "Vojnici su prošli ovuda. Samo treba da pratimo tragove unazad. Ako se uputimo tamo odakle su oni došli, stići ćemo kuda smo krenuli." "Nikad nećemo uspeti!" "Ne nosimo puno prtljaga." "Aha, tako je. A oni su, jadni, bili preopterećeni hranom i vodom", gorko je rekao Om. "Kakva sreća što mi ne moramo to da nosamo." Brata je bacio pogled na Vorbisa. Sada je hodao bez pomoći, pod uslovom da ste ga nežno okrenuli svaki put kada je trebalo da se skrene. No, čak je i Om morao da prizna da su tragovi pružali izvesnu utehu. Na neki način bili su živi, isto kao što je i odjek živ. Ljudi su nedavno prošli ovuda. Postoji još ljudi na svetu. Neko je negde preživeo. Ili nije. Posle nekih sat vremena naišli su na humku pored tragova. Na njoj je bio šlem, a u pesak je bio poboden mač. "Mnogi vojnici su umrli da bi se dovde stiglo brzo", reče Brata. Ko god da je odvojio vremena za sahranu, nacrtao je i simbol u pesku. Brata je napola očekivao da vidi Kornjaču, ali pustinjski vetar ipak nije uspeo do kraja da zbriše obris para rogova. "Ne razumem to", reče Om. "Ne veruju da zaista postojim, ali ipak stavljaju takav znak na grob." "Teško je to objasniti. Mislim da je to zato što veruju da oni sami postoje", reče Brata. "Zato što su ljudi, a i on je bio čovek." Izvukao je mač iz peska. "Šta će ti to?" "Može da koristi." "Protiv koga?" "Može da koristi." Sat kasnije je lav, koji je šepao za Bratom, takođe stigao do groba. Preživeo je u pustinji šesnaest godina, a živeo je tako dugo zato što nije umro, a nije umro zato što nikad nije bacao upotrebljive belančevine. Počeo je da kopa. Ljudi su stalno bacali upotrebljive belančevine još otkad su počeli da se pitaju ko je u njima živeo. No, celini uzev, čovek može da bude sahranjen i na mnogo gorim mestima od lavljeg stomaka. * * * Na stenovitim ostrvima bilo je guštera i zmija. Verovatno su bili vrlo hranljivi i pojedinačno su bili, na svoj način, eksplozija ukusa. Više nije bilo vode. Ali je bilo biljaka... manje ili više. Ličile su na kamenje, osim onih kojima je na sredini izrastao cvet, jarko ružičast i purpuran pod svetlošću zore. "Odakle uzimaju vodu?" "Fosilna mora." "Voda koja se pretvorila u kamen?"

Teri Pračet 121 "Ne. Voda koja je potonula pre mnogo hiljada godina. Skroz do stenovitog dna." "Možeš li da kopaš do nje?" "Ne budi glup." Brata je premestio pogled sa cveta na najbliže stenovito ostrvo. "Med", reče. "Šta?" * * * Pčelinjak je stajao visoko na vrhu stene. Zujanje je moglo da se čuje u podnožju. I nije bilo nikakvog načina da se čovek gore popne. "Lep pokušaj", reče Om. Sunce je izašlo. Stene su već bile tople na dodir. "Odmori se malo", ljubazno je rekao Om. "Ja ću da pazim." "Paziš na šta?" "Paziću i saznaću." Brata je poveo Vorbisa u hlad velike gromade i blago ga gurnuo naniže. Onda je i on legao. Žeđ još nije bila velika. Napio se iz bazena u hramu dok voda nije počela da mu izlazi na uši. Kasnije možda naiđu i na zmiju... Kad pomislite šta neki ljudi imaju, život i nije tako loš. Vorbis je ležao na boku, a njegove crno-crne oči nisu gledale ni u šta. Brata je pokušao da zaspi. Nikad nije sanjao. Didaktilos je bio prilično očaran tom činjenicom. Neko ko sve pamti i nikad ne sanja sigurno razmišlja sporo, reče. Zamisli srce,9 rekao je, koje je skoro sasvim ispunjeno pamćenjem i koje jedva poneki otkucaj može da odvoji za svakodnevno razmišljanje. Time je objašnjeno zašto je Brata pomerao usne dok je razmišljao. Ovo, prema tome, nije mogao da bude san. Ovo je bilo sunce. Čuo je Omov glas u svojoj glavi. Kornjača je zvučala kao da razgovara s ljudima koje Brata nije mogao da čuje. Moji! Odlazi! Ne. Moji! Obojica! Moji! Brata je okrenuo glavu. Kornjača je stajala u procepu između dva kamena i ispruženom glavom mahala sa strane na stranu. Čuo se još neki zvuk, nekakvo zujkavo kukanje, koje se približavalo i udaljavalo... a i obećanja u njegovoj glavi. Brzo su proletala... lica su mu se obraćala, oblici, vizije veličanstvenosti, trenuci sreće podigli su ga i poneli nad svet, sve je to bilo njegovo, mogao je da čini sve, samo je trebalo da poveruje, u mene, u mene, u mene - Pred njim se stvorila slika. Tu, na kamenu pored njega, izronili su pečeno prase okruženo voćem i tako hladno pivo da se vazduh ledio sa spoljne strane krčaga. Moji! Brata je trepnuo. Glasovi su nestali. Kao i hrana. Ponovo je trepnuo. Pojavile su se čudne paslike koje nije video, više ih je osećao. Iako je besprekorno pamtio, nije mogao da se seti ni šta su glasovi pričali ni kakve su bile ostale slike. Samo se sećao pečene svinjetine i hladnog piva. 9 Kao i mnogi rani mislioci, Efebijanci su smatrali da misli potiču iz srca, a da mozak služi samo za hlađenje krvi.

Terry Pratchet 122 "To je zato što ne znaju šta da ti ponude", tiho je rekao Omov glas. "Zato pokušavaju da ti ponude sve. Uglavnom prvo počinju od vizija hrane i telesnih zadovoljstava." "Stigli su tek do hrane", reče Brata. "Onda sam ih dobro osujetio", reče Om. "Ne može da se kaže šta bi sve mogli da postignu s mladićem poput tebe." Brata se izdigao na laktove. Vorbis se nije pomerio. "Da li su pokušavali i njega ga ugrabe?" "Pretpostavljam. Ali ne bi uspelo. Ništa ne ulazi, ništa ne izlazi. Nikad nisam sreo um toliko okrenut samom sebi." "Hoće li da se vrate?" "O, da. Ne bi moglo da se kaže da imaju neka druga posla." "Kad se budu vratili", reče Brata pomalo ošamućen, "možeš li da sačekaš dok mi ne pokažu vizije telesnih zadovoljstava?" "Vrlo loše po tebe." "Brat Numrod je imao vrlo loše mišljenje o njima. Ipak mislim da bi trebalo da upoznamo svoje neprijatelje, zar ne?" Bratin glas utihnuo je do krkljanja. "Mada bi mi dobro došla vizija pića", reče iscrpljeno. Senke su se izdužile. Zapanjeno se osvrnuo. "Koliko dugo su pokušavali?" "Ceo dan. Uporni đavoli. Glupi kao tocila." Brata je u sumrak saznao zašto. Sreo je sv. Ungulanta stolpnika, prijatelja svih malih bogova. Posvuda. * * * "Vidi, vidi, vidi", reče sv. Ungulant. "Posetioci nam ovde ne dolaze baš često. Je li tako, Anguse?" Obratio se vazduhu pored sebe. Brata je pokušavao da održi ravnotežu, jer se točak opasno ljuljao svaki put kad bi se pomerio. Ostavili su Vorbisa šest metara niže, u pustinji, da grli svoja kolena i da ne gleda ni u šta. Točak je bio zakucan na vrh tanke motke. Bio je tek toliko širok da na njega neudobno legne jedna osoba. Ali, činilo se da je sv. Ungulantu tu zapravo udobno. Bio je toliko mršav da bi čak i kosturi rekli: "Zar nije mršav?" Nosio je nekakvu minijaturnu krpu preko prepona, bar sudeći po onome što je moglo da se vidi ispod kose i brade. Nije bilo lako ignorisati sv. Ungulanta, jer je stalno skakao po vrhu svog stuba i vikao: "Uja!" i "Ovde sam!" Nekoliko metara dalje stajao je drugi, niži stub, na kome je bio staromodan klozet sa polumesečastim izrezom na vratima. To što ste stolpnik, reče sv. Ungulant, ne znači da morate da se odreknete svega. Brata je čuo za stolpnike, koji su bili nekakvi jednosmerni proroci. Odlazili su u pustinju, ali se nisu vraćali, odlučujući se za isposnički život od prljavštine i teškoća i prljavštine i svete kontemplacije i prljavštine. Mnogi su poželeli da sebi još otežaju život tako što bi davali da ih zazidaju u ćelije ili bi, sasvim prigodno, živeli na vrhu stuba. Omnijanska crkva ih je podsticala, vođena mišlju da je luđake najbolje držati daleko, gde ne mogu da naprave nikakvu štetu i gde može da ih izdržava zajednica, pri čemu su se pod zajednicom podrazumevali lavovi i lešinari i prljavština. "Mislio sam da tamo dodam još jedan točak", reče sv. Ungulant. "Da uhvatim malo jutarnjeg sunca, znaš." Brata se osvrnuo oko sebe. Ništa osim kamenja i peska dokle pogled doseže. "Zar ne hvatate sunce sve vreme?", rekao je.

Teri Pračet 123 "Ali ujutru je mnogo važnije", reče sv. Ungulant. "Osim toga, Angus kaže da nam treba dvorište." "Da prave roštilj", reče Om unutar Bratine glave. "Hm", reče Brata. "U kojoj ste tačno... religiji... svetac?" Izraz stida je prešao vrlo malim delom lica sv. Ungulanta između obrva i brkova. "Uh. Zapravo ni u jednoj. Sve je to u stvari greška", reče. "Roditelji su mi dali ime Sevrijan Vadeus Ungulant, a onda je jednog dana, naravno, zamisli, neko ukazao na moje inicijale. Posle toga je sve bilo nekako neizbežno." Točak se blago zaljuljao. Koža sv. Ungulanta je od pustinjskog sunca postala skoro crna. "Morao sam da učim o isposništvu usput, naravno", reče. "Samouk sam. U potpunosti. Nijedan isposnik neće te učiti isposništvu, jer bi to onda pokvarilo celu ideju." "Ovaj... a... Angus?", rekao je Brata zureći u tačku za koju je verovao da je Angusovo prebivalište, ili bar u tačku za koju je sv. Ungulant verovao da je Angusovo prebivalište. "Sad je ovde", oštro je rekao svetac pokazujući na drugi deo točka. "Ali on se ne bavi isposništvom. Nije, znaš, prošao obuku. On mi samo pravi društvo. Časti mi, da nemam Agnusa da me stalno veseli, poludeo bih!" "Da... verujem", reče Brata. Nasmešio se praznom vazduhu u znak dobre volje. "U stvari, prilično dobro živim. Radno vreme je podugačko, ali se hrana i piće više nego isplate." Brata je osećao da zna šta dolazi posle ovoga. "Hladno pivo?", rekao je. "Ledeno", reče sv. Ungulant ozareno. "I pečeno prase?" Osmeh sv. Ungulanta bio je maničan. "Skroz smeđe i krckavo po ivicama, da", reče. "Ali verujem, ovaj... ponekad pojedete i guštera ili zmiju, je li tako?" "Čudno što to kažeš. Da. S vremena na vreme. Malo radi promene." "A pečurke?", upita Om. "Ima li pečuraka u okolini?", nedužno je pitao Brata. Sveti Ungulant je radosno klimnuo glavom. "Da, posle godišnjih kiša. Crvene s belim tufnama. Pustinja postane zaista zanimljiva posle sezone pečuraka." "Puna džinovskih purpurnih puževa koji pevaju? Stubova vatre koja govori? Žirafa koje eksplodiraju? Takvih stvari?", rekao je Brata oprezno. "Za ime neba, da", reče svetac. "Ne znam zašto. Mislim da ih privlače pečurke." Brata je klimnuo glavom. "Učiš, mali", reče Om. "A verujem da ponekad pijete... vodu?", rekao je Brata. "Znaš, čudno je to, zaista", reče sv. Ungulant. "Stalno pijem sve te divne stvari, ali svako malo me spopadne, pa, mogu samo da kažem žudnja za nekolikim gutljajima vode. Možeš li to da mi razjasniš?" "Mora da ju je... teško nabaviti", reče Brata, još uvek oprezno, kao da ribarskim koncem koji izdržava pedeset kilograma vadi ribu od četrdeset devet kilograma. "Neobično, zaista", reče sv. Ungulant. "Kad mi je ledeno pivo stalno nadohvat ruke." "Gde je, uh, nabavljate? Vodu?", upita Brata. "Jesu li ti poznate kamene biljke?" "One s velikim cvetovima?" "Ako rasečeš mesnati deo listova, naći ćeš oko dva decilitra vode", reče svetac. "Ali ima ukus na pišu, ne zaboravi." "Mislim da ću uspeti to da zanemarim", reče Brata suvih usana. Okrenuo se ka merdevinama od užeta koje su bile svečeva veza sa tlom.

Terry Pratchet 124 "Jesi li siguran da ne želiš da ostaneš?", rekao je sv. Ungulant. "Danas je sreda. Sredom dobijamo sisanče i sveže povrće po izboru šefa kuhinje." "Imamo, uh, mnogo posla", reče Brata na pola puta do zemlje. "Slatkiši iz gondole?" "Ili možda..." Sveti Ungulant je tužno gledao kako Brata odlazi pomažući Vorbisu. "A posle će verovatno biti i čokoladica s mentolom!", povikao je kroz sastavljene šake. "Ipak ne?" Uskoro su se figure pretvorile u tačkice na pesku. "Možda bude i vizija seksualnih zadovoljstava - ne, lažem, to je petkom...", mrmljao je sv. Ungulant. Sad kad su posetioci otišli, vazduh se ponovo ispunio zujanjem i kukanjem malih bogova. Bilo ih je milijarde. Sveti Ungulant se nasmešio. Naravno, bio je lud. Povremeno bi to i njemu samom prošlo kroz glavu. Ali, smatrao je da ludilo ne treba da ode badava. Svakodnevno je večerao božansku hranu, pio najređe berbe, jeo voće kome ne samo da nije bilo vreme, nego nije ni postojalo. Stoga je to što je morao povremeno da popije gutljaj slankaste vode ili da sažvaće nogu guštera u zdravstvene svrhe bila zaista mala cena. Vratio je prepunom stolu koji je treperio u vazduhu. Sve to... a mali bogovi su samo želeli da neko zna za njih, nekoga ko možda čak i veruje da oni postoje. Danas je bilo i želea i sladoleda. "Ostaće više za nas, je li, Anguse?" Da, reče Angus. * * * Borba u Efebi se okončala. Nije trajala dugo, pogotovu nakon što su se priključili i robovi. Bilo je mnogo uskih ulica, mnogo zaseda i, pre svega, mnogo užasne odlučnosti. Generalno se smatra da slobodni ljudi uvek pobeđuju robove, ali možda to ipak zavisi od vaše tačke gledišta. Pored toga, komandant efebijanskog garnizona je pomalo nervozno objavio da nadalje više neće biti robovlasništva, što je razbesnelo robove. Kakva je svrha u štednji novca za sopstveno oslobađanje ako posle toga ne možete da držite robove? Osim toga, šta bi jeli? Omnijanci to nisu mogli da razumeju, a nesigurni ljudi se ljuto bore. A i Vorbis je nestao. Izvesnosti su izgledale neizvesnije bez njegovih očiju u blizini. Tiranin je pušten iz zatvora. Svoj prvi dan na slobodi proveo je pišući poruke drugim malim državama duž obale. Došlo je vreme da se učini nešto povodom Omnije. * * * Brata je pevao. Glas mu je odjekivao o kamenje. Jata svrabaca odbacili su svoje lenje pešačke navike i mahnito pokušavali da polete dok im je perje od žurbe otpadalo. Zmije su se uvukle u pukotine u kamenju. Moglo je da se živi u pustinji. Ili makar da se preživi... Samo je pitanje vremena kada će stići u Omniju. Još jedan dan... Vorbis se vukao za njim. Nije govorio ništa, a nije pokazivao ni da shvata ono što se njemu govori. Om, truckajući se u Bratinoj torbi, počeo je da oseća naglu depresiju koja obuzima svakog realistu kad se nađe pored optimiste. Napeti napevi himne Gvozdene kandže razderaće bezbožnika su utihnuli. Nešto poizdalje čuo se mali odron. "Živi smo", reče Brata.

Teri Pračet 125 "Za sada." "I blizu smo kuće." "Je li?" "Na onim stenama sam video divlju kozu." "Još uvek ih ima mnogo." "Koza?" "Bogova. A oni što smo ih videli tamo su slabašni, ne zaboravi." "Kako to misliš?" Om je uzdahnuo. "To je razumno, zar ne? Razmisli. Jači se drže po ivicama, gde ima plena... to jest, ljudi. Slabi bivaju potisnuti na mesta puna peska, gde ljudi jedva zalaze..." "Jaki bogovi", reče Brata zamišljeno. "Bogovi koji znaju kako je biti snažan." "Tako je." "Ne bogovi koji znaju kako je biti slab..." "Šta? Ne bi preživeli ni pet minuta. U ovom svetu bog jede boga." "Možda to i objašnjava ponešto od božje naravi. Snaga je nasledna. Kao i greh." Lice mu se smračilo. "Osim što... nije tako. Mislim na greh. Mislim da ću možda da razgovaram s nekim ljudima kad budemo stigli." "Oh, a oni će da slušaju, je li?" "Mudrost dolazi iz divljine, kažu." "Samo ona mudrost koju ljudi žele. I pečurke." Kad je sunce počelo da se diže, Brata je pomuzao kozu. Stajala je strpljivo dok joj je Om blažio um. I Brata je primetio da Om nije predložio da je ubiju. Onda su ponovo našli hladovinu. Tu je bilo grmlja, niskog, oštrog, s krunom od trnja oko svakog sićušnog lista. Om je neko vreme pažljivo osmatrao, ali su mali bogovi na ivici divljine lukaviji i manje užurbani. Stići će ovde kad sunce bude pretvorilo krajolik u paklenu vatru, negde oko podneva. Čuće ih. U međuvremenu može nešto i da pojede. Puzao je kroz grmlje čije je trnje bilo neškodljivo po njegov oklop. Prošao je pored jedne kornjače koju nije nastanjivao bog, a ona ga je pogledala neodlučnim pogledom koji kornjače upražnjavaju kad ne mogu da se odluče da li je nešto za jelo ili za seks, što su jedine dve stvari koje su kornjačama uobičajeno na pameti. Zaobišao ju je i našao nekoliko listova koje je ona promašila. S vremena na vreme bi se kroz peskovito tle dogegao natrag i pogledao spavače. Tada je video Vorbisa kako seda, pomno gleda oko sebe, uzima neki kamen, pažljivo ga posmatra i udara njime Bratu u glavu. Brata nije pustio ni glasa. Vorbis je ustao i požurio pravo ka grmlju u kome se krio Om. Pokidao je grane, ne obazirući se na trnje i izvukao kornjaču s kojom se Om upravo susreo. Na trenutak se, lagano mašući nogama, našla iznad Vorbisove glave, pre nego što ju je đakon iz sve snage bacio o kamenje. Onda je s izvesnim naporom podigao Bratu, prebacio ga preko ramena i zaputio se prema Omniji. Sve se odigralo za nekoliko sekundi. Om se trudio da ne uvuče glavu i noge u oklop, što kornjače instinktivno rade kad se uspaniče. Vorbis je već bio nestajao iza nekih stena. Nestao je. Om se zaputio napred, a onda se sklonio u oklop kad je jedna senka prešla preko tla. Bila je to poznata senka, koja je kornjače ispunjavala užasom. Orao se obrušio prema tački na kojoj se koprcala ranjena kornjača, bez ikakve primetne stanke je zgrabio gmizavca i ponovo se dugim, lenjim zamasima krila vinuo u nebo.

Terry Pratchet 126 Om je posmatrao kako se orao pretvara u tačku, a onda je sklonio pogled, kad se još manja tačka otkačila i počela da pada prema stenama. Orao se sporo spustio, spreman da se nahrani. Povetarac je zatresao trnovito grmlje i podigao pesak. Omu se učinilo da čuje zajedljive, podrugljive glasove svih malih bogova. * * * Sveti Ungulant je, klečeći na koščatim kolenima, rascepao natekli list kamene biljke. Fini momak, mislio je. Mnogo je pričao sam sa sobom, ali nije to ništa neočekivano. Pustinja to uradi nekim ljudima, je li tako, Anguse? Da, reče Angus. Angus nije hteo da pije slankastu vodu. Rekao je da se od nje nadima. "Kako hoćeš", reče sv. Ungulant. "Vidi, vidi! Evo nama gozbe." U otvorenoj pustinji se ne naleće često na Chilopoda aridius, a ovde ih je bilo tri, pod jednom stenom! Čudno kako vam je uvek do zakuske, čak i posle sjajnog obroka sačinjenog od Petit porc rôti avec pommes de terre nouvelles et légumes du jour et bičre glacée avec figment de l'imagination. 10 Upravo je iz zuba iščačkavao nožice druge po redu kad se lav popeo na vrh najbliže dine. Lav je osećao čudnu zahvalnost. Smatrao je da treba da sustigne finu hranu koja mu je spasla život i da je, dakle, ne pojede na neki simboličan način. A sad je naišao na još hrane, koja skoro i da ne obraća pažnju na njega. Pa, ovoj hrani ne duguje ništa... Lagano je krenuo unapred, a onda je potrčao. Nesvestan svoje sudbine, sv. Ungulant je počeo da se bavi trećom stonogom. Lav je skočio... I stvari bi bile veoma loše po sv. Ungulanta da Angus nije kamenom udario lava iza uha. * * * Brata je stajao u pustinji, osim što je pesak sada bio crn kao i nebo i što nije bilo sunca, iako je sve bilo bleštavo osvetljeno. Ah, pomislio je. Dakle, ovo je san. Pustinjom su prolazile hiljade ljudi. Nisu obraćali pažnju na njega. Hodali su kao da su potpuno nesvesni da se nalaze usred gužve. Pokušao je da im mahne, ali nije mogao da se pomeri. Pokušao je da govori, ali su mu reči zamirale na usnama. A onda se probudio. * * * Prvo što je video bili su kosi zraci svetlosti koji su se probijali kroz prozor. Osvetljavali su dve šake, podignute u obliku svetih rogova. Uz izvestan napor, dok mu je u glavi urlao bol, Brata je spustio pogled sa šaka duž ruku, do pognute glave. "Brate Numrode?" Učitelj iskušenika podigao je pogled. "Brato?" "Da?" "Neka je slava Omu!" Brata je ispružio vrat da bi pogledao unaokolo. "Je li on ovde?" 10 (franc.) - Pečenog praseta s mladim krompirom i sezonskim povrćem i ledenog piva s plodovima uobrazilje. (prev.)

Teri Pračet 127 "- ovde? Kako ti je?" "Ja..." Imao je glavobolju, činilo mu se da mu leđa gore, a u kolenima je osećao tup bol. "Imaš ozbiljne opekotine od sunca", reče Numrod. "A i gadnu čvorugu na glavu koju si zaradio od pada." "Kakvog pada?" "...pada. Sa stena. U pustinji. Bio si sa Prorokom", reče Numrod. "Hodao si s Prorokom. Jedan od mojih iskušenika." "Sećam se... pustinje...", rekao je Brata, oprezno dodirujući glavu. "Ali... Prorok?" "...Prorok. Ljudi kažu da bi mogao da postaneš biskup, ili čak Ajam", reče Numrod. Postoji već jedan raniji slučaj, znaš. Najsvetiji Sveti Bobi postao je biskup jer je bio u pustinji s Prorokom Osorijem, a bio je magarac." "Ali ja se... ne sećam... nikakvog Proroka. Bili smo samo ja i..." Brata je zaćutao. Numrod je sijao od sreće. "Vorbis?" "Najljubaznije mi je ispričao šta se desilo", reče Numrod. "Imao sam čast da se zadesim na Trgu Plača kad je on stigao. Upravo posle sestinskih molitvi. Kenobijarh je upravo odlazio... dakle, poznata ti je ceremonija. A onda se pojavio Vorbis. Sav prašnjav, i vodio je magarca. Plašim se da si preko magarčevih leđa ležao ti." "Ne sećam se magarca", reče Brata. "...magarca. Uzeo ga je s jedne farme. A za njim je išla velika gomila!" Numroda je preplavilo uzbuđenje. "Zatim je objavio mesec Džadre, dvostruke kazne, Savet mu je dao Štap i Ular, a Kenobijarh je otišao u isposništvo u Skant!" "Vorbis je osmi Prorok", reče Brata. "Prorok. Naravno." "A... je li sa sobom doneo i kornjaču? Je li išta rekao o kornjači?" "...kornjači? Kakve veze kornjače imaju s bilo čim?" Numrodov izraz lica je omekšao. "Ali naravno, Prorok je rekao da je sunce ostavilo posledice na tebe. Rekao je da si buncao - izvini - o raznoraznim čudnim stvarima." "Zar?" "Sedeo je pored tvog kreveta tri dana. Bilo je... nadahnjujuće." "Kada smo se... vratili?" "...vratili? Pre skoro nedelju dana." "Nedelju dana!" "Rekao je da te je putovanje veoma iscrpio." Brata je zurio u zid. "I naredio je da mu te dovedemo čim se potpuno osvestiš", reče Numrod. "Bio je vrlo odlučan u vezi s tim." Glasom je odavao utisak da još uvek nije siguran u stanje Bratine svesti. "Misliš li da možeš da hodaš? Mogu da pozovem neke iskušenike da te ponesu, ako želiš." "Moram odmah da odem kod njega?" "...njega? Smesta. Mislim da ćeš hteti da mu zahvališ." * * * Brata je ove delove Citadele poznavao samo iz priče. Ni Brat Numrod ih nikad nije video. Iako nije izričito rečeno da i on treba da se pojavi, ipak je pošao, praveći se važan pored Brate koga su dva ojača iskušenika nosila u nosiljci kakva se inače koristi za trošnije pripadnike starijeg sveštenstva. U središtu Citadele, iza Hrama, bio je vrt ograđen zidom. Brata ga je osmotrio stručnim pogledom. Na golim stenama nije bila ni šaka prirodnog tla - sva zemlja na kojoj su rasla ta široka stabla morala je ovde da bude doneta na rukama.

Terry Pratchet 128 U vrtu je stajao Vorbis, okružen biskupima i Ajamima. Osvrnuo se dok se Brata približavao. "Ah, moj družbenik iz pustinje", prijateljski je rekao. "I Brat Numrod, čini mi se. Braćo, želim da znate da nameravam da našeg Bratu postavim za nadbiskupa." Sveštenici su vrlo tiho zažamorili od iznenađenja, a onda se čulo nakašljavanje. Vorbis je pogledao Biskupa Trima, koji je bio arhivar u Citadeli. "Dakle, tehnički rečeno, on još nije zaređen", sumnjičavo je rekao Biskup Trim. "Ali naravno, svi znamo da je ranije postojao sličan slučaj." "Osorijev magarac", hitro je rekao Brat Numrod. Poklopio je usne rukom i pocrveneo od stida i neprijatnosti. Vorbis se nasmešio. "Dobri Brat Numrod je u pravu", reče. "On takođe nije bio zaređen, sem ako u to vreme uslovi nisu bili malo blaži nego danas." Čulo se nervozno horsko smejanje, kao i uvek kada ljudi duguju svoja radna mesta i, možda, živote hirovima osobe koja je upravo izgovorila ne baš zabavnu rečenicu. "Doduše, magarac je postavljen samo za biskupa", reče Biskup "Hoću da umrem" Trim. "I za tu ulogu je bio visoko kvalifikovan", oštro je rekao Vorbis. "A sada ćete svi otići. Uključujući i Nižeg Đakona Numroda", dodao je. Numrodova boja izmenila se od crvene do bele posle ovog unapređenja. "Ali Nadbiskup Brata će ostati. Želimo da razgovaramo." Sveštenstvo se povuklo. Vorbis je seo na kamenu stolicu pod starim drvetom. Bilo je veliko i drevno, nasuprot svojim kratkovečnim rođacima izvan vrta, i plodovi su mu upravo dozrevali. Prorok je spustio svoje laktove na kamene rukodržače, a šake je prepleo ispred sebe i dugo, sporo zurio u Bratu. "Jesi li se... oporavio?", napokon je rekao. "Da, gospodaru", reče Brata. "Ali, gospodaru, ja ne mogu da budem biskup, ne umem ni da..." "Uveravam te da za taj posao ne treba puno pameti", reče Vorbis. "Da nije tako, biskupi ne bi bili u stanju da ga rade." Nastupila je još jedna duga tišina. Kad je Vorbis ponovo progovorio, ličilo je da svaku reč čekrkom izvlači sa velike dubine. "Jednom smo već, nije li tako, razgovarali o prirodi stvarnosti?" "Da." "I o tome da ono što se opaža nije ono što je fundamentalno istinito?" "Da." Još jedna pauza. Visoko na nebu je kružio orao i tražio kornjače. "Siguran sam da su ti sećanja na naše lutanje po pustinji zbrkana." "Ne." "To je sasvim razumljivo. Sunce, žeđ, glad..." "Ne, gospodara. Moja sećanja nisu sklona zbrci." "Oh, da. Sećam se." "I ja, gospodaru." Vorbis je blago okrenuo glavu i postrance pogledao Bratu, kao da pokušava da se sakrije iza sopstvenog lica. "U pustinji mi se obraćao Veliki Bog Om." "Da, gospodaru. Svakog dana." "Tvoja vera je snažna, iako jednostavna, Brato. Kad su ljudi u pitanju, donosim dobar sud." "Da, gospodaru. Gospodaru?" "Da, moj Brato?" "Numrod je rekao da ste vi vodili mene kroz pustinju, gospodaru."

Teri Pračet 129 "Sećaš li se šta sam rekao o fundamentalnoj istini, Brato? Naravno da se sećaš. Postoji prirodna pustinja, zbilja, ali i pustinja duše. Moj Bog je vodio mene, a ja sam vodio tebe." "Ah. Da. Shvatam." Orao u obliku tačke koja je kružila na nebu se načas zaustavio u vazduhu. Onda je sklopio krila i počeo da pada... "Mnogo mi je pruženo u pustinji, Brato. Mnogo sam naučio. Sada moram to da kažem svetu. Takva je dužnost proroka. Da odlazi tamo kuda drugi nisu išli i da sa sobom donese istinu." ... brže od vetra, a ceo mozak i telo pretvorili su mu se tek u maglu oko puste snage njegove namere... "Nisam očekivao da će se to desiti ovako brzo. Ali, Om je vodio moje korake. A sada, kad imamo Kenobijaršiju... iskoristićemo je." Negde na obroncima brda orao se stuštio, podigao nešto i vinuo u visine... "Ja sam samo iskušenik, Gospodaru Vorbise. Ja nisam biskup, čak i ako me svi budu tako zvali." "Navići ćeš se." Ponekad su se ideje sporo oblikovale u Bratinom umu, ali je sada jedna ipak uspela da se oblikuje. Imala je veze s Vorbisovim načinom sedenja, s bojom njegovog glasa. Vorbis ga se plašio. Zašto mene? Zbog pustinje? Koga je briga? Koliko ja znam, uvek je bilo ovako - verovatno je i Osorija njegov magarac nosio po divljini, našao mu vodu, ritao lava do smrti. Zbog Efebe? Ko će slušati? Koga je briga? On je Prorok i Kenobijarh. Mogao bi da me ubije bez premišljanja. Sve što on učini je ispravno. Sve što kaže je istinito. Fundamentalno istinito. "Imam da ti pokažem nešto što bi moglo da te zabavi", reče Vorbis ustajući. "Možeš li da hodaš?" "O, da. Numrod je samo preterano ljubazan. Uglavnom me muče samo opekotine." Dok su odlazili, Brata je primetio nešto čega ranije nije bilo. U vrtu su stajali pripadnici Svete Garde naoružani lukovima. Držali su se u hladu drveća ili u grmlju - ne baš uočljivi, ali ni sasvim skriveni. Stepenice su iz vrta vodile u podzemni lavirint hodnika i soba, koji se prostirao pod Hramom, zapravo, pod celom Citadelom. Dva stražara su na pristojnoj udaljenosti, bez buke, krenula za njima. Brata je pratio Vorbisa kroz tunele, do zanatlijskih odaja, gde se među kovačnicama i radionicama nalazila široka, duboka jama svetlosti. Dim i isparenja talasali su se oko grubih kamenih zidova. Vorbis je prišao velikoj niši koja se crvenela od svetlosti kovačkih vatri. Nekoliko radnika zguralo se oko nečega širokog i ravnog. "Eto", reče Vorbis. "Šta misliš?" Bila je to kornjača. Livci su dali sve od sebe, tako da je kornjačin oklop bio prošaran, a po nogama je imala krljušti. Bila je dugačka oko dva i po metra. Brata je začuo nalete krvi u svojim ušima dok je Vorbis govorio. "Govore otrovne budalaštine o kornjačama, nije li tako? Misle da žive na leđima Velike Kornjače. Pa, sad će moći na njima i da umru." Brata je sad opazio okove na svakoj gvozdenoj nozi. Muškarac, ili žena, mogao je veoma neudobno, raširenih udova, da legne na leđa kornjače i da bude čvrsto okovan. Sagnuo se. Da, pod kornjačom je bilo ložište. Neki aspekti Kvizicije nikad se ne menjaju. Tolikoj količini gvožđa bi trebalo mnogo vremena da se ugreje do granice bola. Dovoljno vremena, dakle, da se promisli o svemu... "Šta misliš?", rekao je Vorbis. Vizija budućnosti proletela je pred Bratinim očima.

Terry Pratchet 130 "Dovitljivo", reče. "I služiće za nauk svima koji požele da skrenu sa staze pravog znanja", reče Vorbis. "Kad nameravate da je, uh, prikažete?" "Siguran sam da će se prigoda sama ukazati", reče Vorbis. Kad se Brata ispravio, Vorbis ga je gledao tako napeto da se činilo kao da mu čita misli kroz potiljak. "A sada, molim te, pođi", reče Vorbis. "Odmaraj se koliko god možeš... sine moj." * * * Brata je lagano prelazio preko Trga, duboko zamišljen, na šta nije bio navikao. '"Bar dan, vaša Svetlosti." "Već ste čuli?" Još-Malo-Pa-Džabe Dibler nasmešio se preko svoje tezge sa tek-mlakim ledeno-hladnim šerbetom. "Ide od usta do usta", reče. "Evo, uzmite komad Klačanskog Lokuma. Besplatno. I ražnjić." Na Trgu je bila veća gužva nego obično. Čak su se i Diblerovi ludi kolači prodavali kao ludi. "Puno sveta danas", reče Brata skoro i ne misleći o tome. "Vreme Proroka, znate", reče Dibler, "kad Veliki Bog silazi u svet. A ako mislite da je ovo sad gužva, za nekoliko dana neće moći ni igla da padne." "Šta će onda da se desi?" "Je li vam dobro? Izgledate malo uvenulo." "Šta će onda da se desi?" "Zakoni. Vi bar znate. Knjiga Vorbisova? Pretpostavljam..." Dibler se nagnuo prema Brati "... da nemate pojma je li Bog rekao išta u korist industrije prehrambenih delikatesa?" "Ne znam. Mislim da bi voleo kad bi ljudi gajili više zelene salate." "Zbilja?" "Samo nagađam." Dibler se zlobno nacerio. "Ah, da, ali to vi nagađate. A i gluva kamila razume ubod oštrim štapom, kako se ono kaže. Začudo, znam kako mogu da se dokopam nekoliko jutara dobro navodnjene zemlje. Možda bi trebalo odmah da je kupim, da preduhitrim gužvu?" "Ne vidim ništa loše u tome, gospodine Dibler." Dibler mu se pobočke približio. To nije bilo teško. Dibler se svuda kretao pobočke. Krabe su smatrale da on hoda pobočke. "Čudno je to", reče. "Mislim... Vorbis?" "Čudno?", rekao je Brata. "Da se čovek zamisli. Čak je i Osori sigurno bio običan čovek, kao vi i ja. I imao je vosak u ušima, kao svi ljudi. Čudno." "Šta je čudno?" "Sve zajedno." Dibler se ponovo zaverenički nacerio Brati, a onda je nekom hodočasniku s bolovima u stopalima, na njegovu buduću žalost, prodao zdelu putera od leblebija. Brata je zamišljeno otišao u svoju spavaonicu. U to doba dana bila je prazna, jer je muvanje po spavaonicama bilo zabranjeno, za slučaj da je prisustvo velikih, tvrdih madraca podsticalo grešne misli. Nešto malo njegovih stvari koje su stajale u polici pored kreveta odneto je. Verovatno mu je negde dodeljena zasebna soba, premda mu niko ništa nije rekao. Brata se osećao potpuno izgubljen. Legao je na krevet, za svaki slučaj, i pomolio se Omu. Nije bilo odgovora. Skoro celog njegovog života nije bilo odgovora i to nije bilo posebno loše, jer odgovor nije ni očekivao. I ranije je bar mogao da se teši pomišlju da Om možda i sluša i da prosto ne želi da ga udostoji odgovora.

Teri Pračet 131 A sada se ništa nije čulo. Mogao je komotno da se obraća sebi i da sluša sebe. Kao i Vorbis. Ta misao nije ga napuštala. Um poput čelične kugle, reče Om. Ništa nije ni ulazilo ni izlazilo. Zato je Vorbis mogao da čuje samo udaljene odjeke svoje sopstvene duše. A od tih udaljenih odjeka iskovaće Knjigu Vorbisovu, a Brata je podozrevao da već zna kakve će zapovesti tu stajati. Govoriće se o svetim ratovima i krvi i krstaškim pohodima i krvi i pobožnosti i krvi. Brata je ustao. Osećao se kao budala. Ali, misli nisu htele da odu. Bio je biskup, ali nije znao šta biskupi rade. Viđao ih je samo izdaleka, kako promiču nalik prizemljenim oblacima. Postojala je samo jedna stvar za koju je sebe smatrao stručnim. Neki pegavi dečak okopavao je povrtnjak. Zapanjeno je gledao Bratu kako mu uzima motiku i bio je dovoljno glup da je načas ne pusti iz ruku. "Ja sam biskup, znaš", reče Brata. "U svakom slučaju, ne radiš to kako treba. Idi i radi nešto drugo." Brata je divljački zabijao motiku u korov oko izdanaka. Nije ga bilo svega nekoliko nedelja, a po tlu se već uhvatila zelena magla. Ti si biskup. Jer si bio dobar. A postoji i gvozdena kornjača. Ako ne budeš bio dobar. Jer... ... u pustinji su bila dva čoveka, o Om se obraćao jednom od njih. To nikad nije Brati palo na pamet. Om se obraćao njemu. Istini za volju, nije mu rekao stvari za koje su Veliki Proroci tvrdili da ih je rekao. Možda nikad i nije rekao te stvari... Lagano je stigao do kraja leje. Onda je uredio vitice pasulja. Lu-Ce je pažljivo promatrao Bratu iz svoje male šupe pored brdašaca đubriva. * * * Još jedan ambar. Urn se nagledao ambara. Počeli su od kolica, a onda su potrošili mnogo vremena ne bi li im što više smanjili težinu. Prenosni mehanizam je bio zakučast. Mnogo je razmišljao o prenosnom mehanizmu. Kugla je želela da se okreće mnogo brže nego što su točkovi želeli da se vrte. To je verovatno bila metafora za ovo ili ono. "I ne mogu da je pokrenem unazad", reče. "Ne brini", reče Simoni. "Neće morati da ide unazad. Šta je s oklopom?" Urn je ozlojeđeno mahnuo rukom po svojoj radionici. "Ovo je seoska kovačnica!", rekao je. "A ova stvar je dugačka šest metara! Zaharos ne može da napravi ploče duže od metar-dva. Pokušao sam da ih zakujem za okvir, ali se on prosto lomi pod teretom." Simoni je posmatrao kostur parnih kola i gomilu ploča naslaganih pored njih. "Jesi li ikad bio u bici, Urne?", rekao je. "Ne. Imam ravne tabane. I nisam posebno snažan." "Znaš li šta je kornjača?" Urn se počešao po glavi. "U redu. Odgovor nije mali gmizavac u oklopu, je li tako? Zato što znaš da to znam." "Mislio sam na oklopnu kornjaču. Kad napadaš tvrđavu ili zidinu, a neprijatelj baca sve živo po tebi, svaki vojnik digne svoj štit iznad glave, tako da se... nekako... svi sastave oko njih. I to izdržava priličnu težinu." "Preklapanje", mrmljao je Urn. "Kao krljušti", reče Simoni. Urn je zamišljeno pogledao kolica. "Kornjača", reče. "A ovan?", rekao je Simoni.

Terry Pratchet 132 "Oh, to nije problem", reče Urn ne obraćajući mnogo pažnje. "Balvan zakovan za okvir. Veliki gvozdeni ovan. Vrata su bronzana, tako ste rekli?" "Da. Ali vrlo velika." "Onda su verovatno šuplja. Ili su od drveta obloženog bronzanim pločama. To bih ja uradio." "Nisu od pune bronze? Svi kažu da su od pune bronze." "To bih i ja rekao." "Izvinite, gospodo." Prišao im je jedan krupan čovek. Bio je odeven u uniformu stražara. "Ovo je Narednik Fergmen", reče Simoni. "Da, naredniče?" "Vrata su ojačana klačanskim čelikom. Još od borbi u vreme Lažnog Proroka Zoga. I otvaraju se samo iznutra. Kao prelivnici na kanalima, razumete li? Ako ih gurnete, brave ih samo još čvršće zatvore." "Kako se onda otvaraju?", upitao je Urn. "Kenobijarh podigne ruku, a Božji dah ih otvara", reče narednik. "Mislio sam na logično objašnjenje." "Oh. Pa, jedan đakon odlazi iza zavese i povlači polugu. Ali... dok sam čuvao stražu dole u kriptama, video sam sobu... tu je bilo rešetki i koječega... i čula se tekuća voda..." "Hidraulika", reče Urn. "I mislio sam da je u pitanju hidraulika." "Možete li tu da uđete?", upitao je Simoni. "U sobu? Zašto ne? Nikome ona nije na pameti." "Da li bi mogao da otvori vrata?", nastavi Simoni. "Hmm?", reče Urn. Urn je zamišljeno trljao bradu čekićem. Izgledao je kao da se izgubio u sopstvenom svetu. "Rekoh, može li Fergmen da pokrene tu hitru uliku?" "Hmm? Oh. Ne bih rekao", tupo odgovori Urn. "Možeš li ti?" "Šta?" "Možeš li ti da je pokreneš?" "Oh. Verovatno. Ipak su to samo cevi i pritisak. Hm." Urn je i dalje zamišljeno zurio u kolica. Simoni je značajno klimnuo glavom prema naredniku, stavljajući mu do znanja da treba da ode, a onda se poduhvatio mentalnog međuplanetarnog putovanja na svet na kome je Urn trenutno boravio. I on je pokušao da gleda u kolica. "Do kada možeš sve da završiš?" "Hmm?" "Rekoh..." "Sutra kasno uveče. Ako budemo radili celu noć." "Ali treba nam za prekosutra u zoru! Nećemo imati vremena da proverimo da li radi!" "Proradiće iz prve", reče Urn. "Zaista?" "Ja sam ih napravio. Ja ih poznajem. Ti se razumeš u mačeve i koplja i tako to. Ja se razumem u stvari koje se okreću. Proradiće iz prve." "Dobro. Dakle, imamo još štošta da obavimo..." "Tako je." Urn je ostao sam u ambaru. Zamišljeno je pogledao svoj čekić, a potom gvozdena kolica. Ovde nisu znali kako se propisno lije bronza. Gvožđe im je bilo jadno, baš jadno. A bakar? Odvratan. Izgleda da su proizvodili čelik koji se na najmanji udar mrvio. Tokom dugih godina Kvizicija je iskorenila sve dobre kovače. Dao je sve od sebe, ali... "Samo me ne pitaj da li će raditi i drugi ili treći put", tiho je rekao za sebe.

Teri Pračet 133 * * * Vorbis je sedeo u kamenoj stolici u svom vrtu, a oko njega su bili rasuti papiri. "Dakle?" Osoba koja je klečala nije podigla pogled. Dva stražara su s isukanim mačevima stajala iznad nje. "Narod Kornjače... narod nešto smera", rekla je s drhtavim užasom u glasu. "Naravno da smera. Naravno da smera", reče Vorbis. "A kakva je to zavera?" "Neka vrsta... kad ste potvrđeni za Kenobijarha... neka vrsta naprave, neka mašina koja se sama kreće... razbiće vrata Hrama..." Glas je utihnuo. "A gde je sada ta naprava?", upitao je Vorbis. "Ne znam. Od mene su kupili gvožđe. Ne znam ništa drugo." "Gvozdena naprava." "Da." Čovek je duboko udahnuo - napola udahnuo, napola progutao. "Ljudi kažu... stražari kažu... moga oca držite u zatvoru i mogli biste... molim vas..." Vorbis je spustio pogled na čoveka. "Ali se plašiš", reče, "da bih mogao da i tebe bacim u tamnicu. Misliš da sam takav čovek. Plašiš se da bih mogao da pomislim: ovaj čovek je povezan s jereticima i bogohulnicima pod poznatim okolnostima..." Čovek je netremice zurio u zemlju. Vorbisovi prsti blago su se sklopili oko njegove brade i dizali mu glavu dok se im se pogledi nisu susreli. "Uradio si dobru stvar", reče Vorbis. Pogledao je jednog stražara. "Je li otac ovog čoveka još uvek živ?" "Da, gospodaru." "Još je u stanju da hoda?" Inkvizitor je slegnuo ramenima. "Pa... da, gospodaru." "Onda ga smesta pustite, predajte ga njegovom revnosnom sinu i obojicu ih pošaljite kući." Vojske nade i straha borile su se u doušnikovim očima. "Hvala vam, gospodaru", reče. "Pođi s mirom." Vorbis je gledao kako jedan stražar izvodi čoveka iz vrta. Onda je nehajno mahnuo rukom prema jednom od glavnih inkvizitora. "Znamo li gde stanuje?" "Da, gospodaru." "Dobro." Inkvizitor je oklevao. "A ta... naprava, gospodaru?" "Om mi se obratio. Mašina koja ide sama? To se protivi svakom razumu. Gde su joj mišići? Gde joj je um?" "Da, gospodaru." Inkvizitor, čije je ime bilo Đakon Kasp, dospeo je do svog sadašnjeg položaja, za koji više nije bio siguran da ga želi, zato što je voleo da povređuje ljude. Bila je to jednostavna žudnja, koju je naveliko mogao da utaži u okviru Kvizicije. A spadao je i u one ljude koji su se vrlo osebujno užasavali Vorbisa. Povređivanje ljudi zato što vam se to dopada... to je razumljivo. Vorbis je, pak, povređivao ljude zašto što bi odlučio da treba da budu povređeni, bez ikakve strasti, čak i bez nekakve grube ljubavi. Po Kaspovom iskustvu, ljudi nakon svega nisu izmišljali stvari, ne pred ekskvizitorom. Naravno da ne postoje naprave koje mogu da idu same, ali je sebi naložio da pojača stražu... "Međutim", reče Vorbis, "biće izvesnih nereda sutra tokom ceremonije." "Gospodaru?"

Terry Pratchet 134 "Imam... posebne spoznaje", reče Vorbis. "Naravno, gospodaru." "Poznate su vam lomljive vrste tetiva i mišića, Đakone Kasp." Kasp se priklonio mišljenju da je Vorbis otišao s one strane ludila. S običnim ludilom je mogao da se nosi. Po njegovom iskustvu, na svetu je bilo prilično mnogo ludih ljudi, a mnogi su postali još luđi u tunelima Kvizicije. No, Vorbis je prošao pravo kroz taj crveni zid i izgradio svojevrsnu logičku strukturu s druge strane. Razumne misli sačinjene od umobolnih sastojaka... "Da, gospodaru", reče. "Meni je poznata lomljiva vrsta ljudi." * * * Bila je noć i bilo je hladno za to doba godine. Lu-Ce se šunjao po pomrčini ambara i marljivo meo. Ponekad bi izvadio krpu iz dubina svoje rize i glancao stvari. Izglancao je spoljnu stranu Pokretne Kornjače, koja je, niska i preteća, vrebala u senkama. A onda je metući stigao do kovačnice i tamo je neko vreme samo posmatrao. Potrebna je izuzetna koncentracija da bi se izlio dobar čelik. Nije ni čudo što su se bogovi uvek tiskali oko usamljenih kovača. Ima toliko mnogo stvari koje mogu da pođu naopako. Mala greška u sastavu, trenutni previd... Urn, koji je gotovo spavao stojeći, zabrundao je kad ga je neko razbudio gurkanjem i stavio mu nešto u ruke. Bila je to šolja čaja. Pogledao je malo okruglo lice Lu -Cea. "Oh", reče. "Hvala. Hvala najlepše." Naklon, osmeh. "Skoro je gotovo", reče Urn, manje-više za sebe. "Samo mora da se ohladi. Mora da se ohladi vrlo sporo. Inače se kristališe, znate." Naklon, osmeh, naklon. Čaj je bio dobar. "I nije to neki posebno važan odlivak", reče Urn klateći se. "Samo kontrolne poluge..." Lu-Ce ga je oprezno uhvatio i odveo ga da sedne na gomilu uglja. Onda se vratio i neko vreme posmatrao kovačnicu. Čelične šipke sijale su u kalupima. Sipao je kofu hladne vode preko njih, odgledao kako se veliki oblak pare diže i rasipa, a onda je prebacio metlu preko ramena i hitro pobegao. Ljudi koji su Lu-Cea doživljavali kao nejasan obris iza vrlo spore metle bili bi iznenađeni njegovom hitrošću, pogotovu za čoveka starog šest hiljada godina koji je jeo isključivo smeđi pirinač i pio isključivo zeleni čaj začinjen grudvom smrdljivog putera. Malo ispred glavne kapije Citadele prestao je da trči i počeo je ponovo da mete. Meo je do kapije, meo je oko same kapije, klanjao se i smešio vojniku koji je zureći u njega shvatio da je u pitanju samo ćaknuti stari čistač, uglancao je jednu kvaku na kapiji i metući pored prolaza i samostana stigao do Bratinog povrtnjaka. Video je jednu osobu pognutu među dinjama. Lu-Ce je našao ćilim, a onda se ponovo vratio u vrt, gde je Brata zgrbljeno sedeo s motikom u krilu. Lu-Ce je video mnoga očajna lica za svoga života, koji je bio duži od života mnogih civilizacija. Bratino je bilo najgore. Lu-Ce je prebacio ćilim preko biskupovih ramena. "Ne čujem ga", promuklo je rekao Brata. "To možda znači da je predaleko. Stalno mislim o tome. Možda je tamo negde. Kilometrima daleko!" Lu-Ce se nasmešio i naklonio. "Sve će ponovo da se dogodi. On nikad nije nikome rekao da nešto učini. Ili da ne učini. Nije ga bilo briga!"

Teri Pračet 135 Lu-Ce se ponovo naklonio i nasmešio. Zubi su mu bili žuti. Bili su to zapravo njegovi dvestoti zubi po redu. "Trebalo je da ga bude briga." Lu-Ce je ponovo nestao u svom uglu i vratio se s plitkom zdelicom punom nekakvog čaja. Naklonio se i nasmešio i držao je ispred Brate sve dok Brata nije srknuo. Imao je ukus na vrelu vodu s kesicom lavande. "Ne razumete ništa što govorim, zar ne?", rekao je Brata. "Ne baš", reče Lu-Ce. "Vi govorite?" Lu-Ce je stavio smežurani prst preko usana. "Velika tajna", reče. Brata je pogledao sitnog čoveka. Koliko ga je poznavao? Koliko ga je iko poznavao? "Ti govoriš Bogu", reče Lu-Ce. "Otkud to znate?" "Znaci. Čovek govori Bogu, onda težak život ima." "U pravu ste!" Brata je zurio u Lu-Cea preko šolje. "Zašto ste ovde?", rekao je. "Niste Omnijanac. Ni Efebijanac." "Odrastao kod Središta. Davno. Sada Lu-Ce stranac svuda. Najbolje. Naučio religiju u hramu kod kuće. Sada ide gde je posao." "Vozite đubrivo i orezujete biljke?" "Jeste. Nikad bio biskup ni visoki pandžandram. Opasan život. Uvek bio čovek što čisti klupe ili mete iza oltara. Niko ne muči korisni čovek. Niko ne muči mali Čovek. Niko ne zapamti ime." "To sam i ja hteo da uradim! Ali meni ne polazi za rukom." "Onda nađeš drugi način. Ja učio u hramu. Učio kod starog učitelja. Kad nevolja, uvek se seti mudrih reči starog i časnog učitelja." "Kojih?" "Stari učitelj kaže: 'Ti tamo dečak! Šta jedeš? Nadam se ima dovoljno za sve!' Stari učitelj kaže: 'Ti loš dečak! Zašto ne radi domaći?' Stari učitelj kaže: 'Ko dečak što smeje? Ne kaže ko dečak što smeje, svi ostanu posle škole!' Kad se seti ovih mudrih reči, ništa nije tako crno." "Šta da radim? Ne mogu njega da čujem!" "Ti radiš Šta moraš. Ja učio sve, ti moraš sam da ideš." Brata je obgrlio svoja kolena. "Ali, nije mi ništa rekao! Gde je sva ta mudrost? Svi drugi proroci vratili su se sa zapovestima!" "Gde ih dobili?" "Ja... mislim da su ih izmislili." "Tamo i ti njih dobiješ." * * * "Tebi je ovo filozofija?", zagrmeo je Didaktilos zamahujući štapom. Urn je očistio komadiće peščanog kalupa s poluge. "Pa... filozofija prirode", reče. Štap je zviznuo o bokove Pokretne Kornjače. "Nikad te nisam učio ovakvim stvarima!", vikao je filozof. "Filozofija bi trebalo da poboljšava život!" "Ovo će poboljšati život mnogim ljudima", mirno je rekao Urn. "Pomoći će da se svrne tiranin." "A onda?", rekao je Didaktilos. "A onda šta?"

Terry Pratchet 136 "A onda ćeš je razbiti u paramparčad, je li tako?", rekao je starac. "Izlomićeš je? Skinućeš točkove? Otarasićeš se svih tih šiljaka? Spalićeš nacrte? Je li? Kad bude poslužila svrsi, je li tako?" "Pa..."zaustio je Urn. "A-ha!" "A-ha šta? Šta ako je zadržimo? Biće to... sredstvo za zastrašivanje drugih tirana!" "Misliš da ih tirani neće praviti za sebe?" "Pa... ja mogu da napravim veće!", povikao je Urn. Didaktilos je klonuo. "Da", reče. "Nesumnjivo možeš. Dakle, onda je sve u redu. Časti mi. A kad samo pomislim da sam se brinuo. A sada... mislim da ću malo negde da prilegnem..." Izgledao je zgrbljen i najednom star. "Učitelju?", reče Urn. "Ne zovi me 'učitelju'", reče Didaktilos, napipavajući put ka vratima ambara. "Vidim da sada znaš i najmanju prokletu sitnicu o ljudskoj prirodi. Ha!" * * * Veliki Bog Om skliznuo je u jarak za navodnjavanje i pao na leđa među korov na dnu. Obrnuo se tako što je ustima zgrabio jedan koren i povukao ga. Oblik Bratinih misli treperio mu je u umu. Nije mogao da razabere nikakve reči, ali mu to i nije trebalo, baš kao što je vama dovoljno samo mreškanje vode da biste videli na koju stranu teče reka. Povremeno bi, kad bi mogao da vidi Citadelu kao sjajnu tačku u sumraku, pokušavao da viče koliko ga um nosi: "Čekaj! Čekaj! Nije ti to pametno! Možemo da odemo u Ank-Morpork! Obećanu zemlju! S mojom pameću i tvojim... tobom, svet će nam biti pod nogama! Zašto se toga odreći..." A onda bi skliznuo u sledeću brazdu. Jednom ili dvaput je spazio i orla kako beskrajno kruži. "Zašto da stavljaš glavu u torbu? To mesto zaslužuje Vorbisa! Ovce zaslužuju da budu vođene!" Isto je ovako bilo i kad je njegov prvi vernik kamenovan na smrt. Naravno, do tog časa je već imao desetine drugih vernika. Ali, bilo je tužno. Bilo je uznemirujuće. Prvi vernik se nikad ne zaboravlja. On vas oblikuje. Kornjače nisu dobro opremljene za trke u prirodi. Trebaju im ili duže noge ili plići jarkovi. Om je procenio da vazdušnom linijom napreduje sporije od trista metara na sat, a da je Citadela udaljena najmanje trideset kilometara. Povremeno bi imao dobro prolazno vreme među drvećem u maslinjaku, ali bi to više nego uravnotežio na stenovitom tlu i nasipima. Sve vreme dok je mlatarao nogama, Bratine misli zujale su mu u glavi kao udaljene pčele. Ponovo je pokušao da viče umom. "Šta ti imaš? On ima vojsku! Imaš li ti vojsku? Koliko ti divizija imaš?" Međutim, takve misli zahtevale su energiju, a količina energije raspoložive pojedinoj kornjači je ograničena. Pronašao je hrpu otpalog grožđa i halapljivo ih je proždrao dok se nije sav ispolivao sokom, ali učinak tog obroka nije bio znatan. A onda je došla noć. Noći ovde nisu bile tako hladne kao u pustinji, ali nisu bile ni tako tople kao dan. Noću bi usporio, jer mu se krv hladila. Nije bio u stanju da razmišlja onako brzo. Ili da hoda onako brzo. Već je počeo da gubi temperaturu. Vrućina je značila brzinu. Ispeo se na mravinjak... "Umrećeš! Umrećeš!" ... i skliznuo na drugu stranu.

Teri Pračet 137 * * * Pripreme za ustoličenje Kenobijarha Proroka počele su mnogo sati pre svanuća. Prvo, i mimo drevne tradicije, Đakon Kasp i njegove kolege su temeljno pretražile hram. Provereno je da po hodnicima nema razapetih žica, a po uglovima skrivenih strela. Jeste da to nije bilo uobičajeno, ali je Đakon Kasp i dalje imao glavu na ramenima. Takođe je poslao stražare u grad da pokupe uobičajene sumnjivce. Kvizicija je uvek praktikovala da nekoliko sumnjivaca ostavi na slobodi. Tako je uvek znala gde se nalaze, ako joj zatrebaju. Posle toga je desetak nižih sveštenika došlo da osveti odaje i da istera sve demone. Đakon Kasp posmatrao ih je bez ijedne reči. Lično nikad nije imao iskustava s natprirodnim bićima, ali je dobro znao šta dobro plasirana strela ume da učini nespremnom stomaku. Neko ga je kucnuo po grudnom košu. Zacenio se od iznenadnog uplitanja stvarnog života u tok misli i instinktivno se uhvatio za bodež. "Oh", reče. Lu-Ce se naklonio i osmehnuo i metlom ukazao na činjenicu da Đakon Kasp stoji na delu poda koji on, Lu-Ce, želi da pomete. "Zdravo, grozna mala žuta budala", reče Đakon Kasp. Naklon, osmeh. "Nikad ništa ne govoriš, je li?", rekao je Đakon Kasp. Osmeh, osmeh. "Idiot." Osmeh. Osmeh. Pogled. * * * Urn se odmakao. "Dakle", reče, "sigurno ste sve shvatili?" "Lako je", reče Simoni, koji je sedeo u sedištu Kornjače. "Ponovite mi", reče Urn. "Založi-vatru", reče Simoni. "Onda-kada-crvena-igla-dođe-do-XXVI-okreni-mesinganuslavinu; kada-bronzana-pištaljka-zapišti-pomeri-veliku-polugu. I upravljaj pomoću užadi." "Tako je", reče Urn. Ali je i dalje izgledao sumnjičav. "To je precizni mehanizam", reče. "A ja sam profesionalni vojnik", reče Simoni. "Nisam ja praznoverni seljak." "U redu, u redu. Pa... ako ste sigurni..." Bilo je vremena da se na Pokretnu Kornjaču stave neki završni detalji. Ivice šiljaka na oklopu i točkovima bile su nazubljene. I naravno, odvodna cev za paru... malo se kolebao u vezi sa odvodnom cevi za paru... "To je prosto naprava", reče Simoni. "Neće izazivati nikakav problem." "Onda nam dajte sat vremena. Trebalo bi da stignete do Hrama baš kad budemo otvorili vrata." "Dobro. Razumem. Pođite sada. Narednik Fergmen zna put." Urn je gledao u cev za paru i ugrizao se za usnu. Ne znam kakav će utisak ostaviti na neprijatelja, mislio je, ali meni se koža ježi. * * * Brata se probudio, ili je bar prestao da pokušava da zaspi. Lu-Ce je otišao. Verovatno negde mete. Lunjao je napuštenim hodnicima iskušeničkog krila. Novi Kenobijarh biće krunisan tek za nekoliko sati. Pre toga su morale da se obave desetine dragih ceremonija. Svako ko je iole važan biće na Trgu i okolnim skverovima, kao i mnogo veći broj onih koji nisu nimalo važni. Šestine su bile prazne, a bezbrojne molitve ostale su neispevane. Citadela je mogla da bude proglašena i mrtvom, da nije bilo glasne neodredive pozadinske bučne tišine desetina hiljada ljudi. Sunčeva svetlost cedila se kroz svetlarnike.

Terry Pratchet 138 Brata se nikad nije osećao usamljeniji. Divljina je bila prava pesma u poređenju s ovim. Sinoć... sinoć, s Lu-Ceom, sve mu je postalo toliko jasno. Sinoć je bio spreman da se na licu mesta suprotstavi Vorbisu. Sinoć se činilo da postoji prilika. Sinoć je sve bilo moguće. U tome je i nevolja sa sinoć. Iza sinoć uvek dolazi jutros. Otišao je u kuhinje, a onda je izašao napolje. U kuhinjama je zatekao jednu ili dve kuvarice kako pripremaju ceremonijalni obrok od mesa, hleba i soli, ali nije privukao ni trunku njihove pažnje. Seo je ispred jedne klanice. Negde tu, znao je, postoje zadnja vrata. Danas ga verovatno niko ne bi zaustavio ako bi izašao. Danas se pazilo da nepoželjni ne uđu. Mogao je prosto da ode. Divljina je izgledala vrlo prijatna, izuzevši žeđ i glad. Izgleda da je sv. Ungulant, u društvu svog ludila i pečuraka, sasvim ispravno shvatio život. Nije važno ako zavaravate sami sebe pod uslovom da to sami sebi ne priznate. Život je toliko jednostavniji u pustinji. Međutim, pored kapije su stajale desetine stražara. I nisu izgledali prijazno. Vratio se tamo gde je sedeo, naime u jedan ugao, i mračno zurio u zemlju. Da je Om živ, sigurno bi poslao neki znak? Rešetka pored Bratinih sandala podigla se nekoliko centimetara i pomakla u stranu. Brata je zurio u otvor. Iz otvora je iskočila jedna glava pod kapuljačom, uzvratila mu pogled i ponovo nestala. Čulo se podzemno šaputanje. Glava se ponovo pojavila, a za njim i telo. Izvuklo se na kaldrmu. Kapuljača je zbačena. Čovek se zaverenički nasmešio, stavio prst preko usana i onda se, bez upozorenja, bacio na Bratu nameren da mu naudi. Brata se prevrnuo preko kaldrme i mahnito podigao ruke kad je spazio sjaj metala. Jedna prljava ruka ščepala ga je preko usta. Oštrica noža ocrtavala se vrlo dramatično i neumitno... "Ne!" "Zašto ne? Rekli smo da ćemo prvo da pobijemo sve sveštenike!" "Ne ovog!" Brata se usudio da pomeri oči. Iako je druga osoba koja je izašla iz rupa takođe nosila prljavu rizu, čekinjasta frizura bila je dovoljno rečita. Pokušao je da kaže: "Urne?" "Umukni", reče drugi čovek pritiskajući mu nož uz grlo. "Brato?", rekao je Urn. "Živ si?" Brata je pogledom rekao Urnu da po tom pitanju ne bi trebalo donositi nikakve prerane zaključke. "Pusti ga", reče Urn. "Da ga pustim? On je sveštenik!" "Ali je na našoj strani. Je li tako, Brato?" Brata je pokušao da klimne glavom i pomislio: ja sam na svačijoj strani. Bilo bi lepo da je, za promenu, neko na mojoj. Ruka je pustila njegova usta, ali mu je nož ostao pod grlom. Bratini uobičajeno spori misaoni procesi jurcali su poput munje. "Kornjača se Kreće?", usudio se. Nož je sklonjen, mada nerado. "Ne verujem mu", reče čovek. "Trebalo bi makar da ga bacimo u jamu." "Brata je naš", reče Urn. "Tako je. Tako je", reče Brata. "A koji ste vi?" Urn se nagnuo. "Kako pamćenje?" "Nažalost, dobro je." "Dobro. Dobro. Uh. Bilo bi dobro da se kloniš nevolja, čuješ... ako se nešto desi. Seti se Kornjače. Da, naravno da ćeš se setiti." "Šta može da se desi?"

Teri Pračet 139 Urn ga je potapšao po ramenu i načas Bratu podsetio na Vorbisa. Vorbis, koji nikad nije dodirivao druge ljude u svom umu, sjajno je dodirivao rukama. "Najbolje je da ne znaš šta se dešava", reče Urn. "Ali ja ne znam šta se dešava", reče Brata. "Dobro. Tako i treba." Krupni čovek mahnuo je nožem prema tunelima koji su vodili kroz setnu. "Hoćemo li već jednom?", pitao je. Urn je potrčao za njim, a onda je načas stao i okrenuo se. "Pazi se", reče. "Treba nam ono što ti je u glavi." Brata ih je posmatrao dok su odlazili. "I meni", promrmljao je. A onda je ponovo bio sam. Međutim, mislio je: Sačekaj. Ne moram da budem. Ja sam biskup. Mogu bar da gledam. Om je nestao, a uskoro će doći kraj sveta, zato bar mogu da posmatram kako se odigrava. Bratine sandale su landarale dok je išao prema Trgu. Biskupi se kreću dijagonalno11. Stoga se često pojavljuju tamo gde ih kraljevi ne očekuju. * * * "Prokleti idiote! Ne idi tamo!" Sunce je već dobro odskočilo. Zapravo, verovatno je već zalazilo, ako su Didaktilosove teorije o brzini svetlosti tačne, no kad se govori o relativnosti, položaj posmatrača je veoma bitan, a iz Omovog položaja sunce je bilo zlatna kugla na vatreno narandžastom nebu. Popeo se uz još jednu kosinu i zamagljenog pogleda zurio u udaljenu Citadelu. U svom umu mogao je da čuje podsmešljive glasove svih malih bogova. Nisu voleli bogove koji propadnu. Nisu ih nimalo voleli. To im je svima snižavalo ugled. Podsećalo ih je na smrtnost. Biće odbačen u duboku pustinju, kuda niko nikad neće proći. Nikad. Do kraja sveta. Naježio se u oklopu. * * * Urn i Fergmen ležerno su se šetali tunelima Citadele, koristeći vrstu ležernog hoda koja bi, da je ikoga to zanimalo, trenutno privukla nepodeljenu pažnju na njih. No, u blizini su bili samo ljudi s ključnim poslovima. Osim toga, nije bilo preporučljivo zuriti u stražare, kako oni ne bi uzvratili pogled. Simoni je Urnu rekao da se on sam saglasio s ovim. A Urn toga baš i nije mogao da se seti. Narednik je, razumljivo, znao put u Citadelu. A Urn je poznavao hidrauliku. Dobro. Sada je hodao kroz ove suve tunele dok mu je pojas zveckao. Između toga je postojala logična veza, ali ju je uočio neko drugi. Fergmen je skrenuo iza ugla i stao pored velike rešetke, koja se protezala od poda do tavanice. Bila je vrlo zarđala. Nekada to jesu bila vrata - videle su se šarke, zarđale i stopljene s kamenom. Urn je provirio kroz šipke. S druge strane, u tami, video je cevi. "Eureka", reče. "Ideš na kupanje, je li?", rekao je Fergmen. "Samo gledaj." Urn je izvadio kratki pajser iz pojasa i zavukao ga između rešetke i kamena. Dajte mi pola metra dobrog čelika i zid o koji... mogu da... oslonim... nogu - rešetka se savila unapred, a onda je iskočila uz težak zvuk - i promeniću svet... Ušao je u dugačku, mračnu, vlažnu sobu i zviznuo od divljenja. Tu niko ništa nije održavao već - pa, onoliko koliko je šarkama potrebno da se pretvore u krtu rđu - ali je sve i dalje radilo? 11 U engleskom jeziku se reč "biskup" koristi i za lovca u šahu. (prev.)

Terry Pratchet 140 Pogledao je olovne i gvozdene kofe veće od sebe i preplet cevi kroz koje je mogao da se provuče čovek. Ovo je bio Božji dah. Verovatno je poslednji čovek koji je znao kako ovo radi mučen do smrti pre mnogo godina. Ili odmah po instaliranju. Ubijanje stvaraoca bio je tradicionalni način zaštite patenata. Blizu sebe video je poluge, a tamo, nad rupama u kamenom podu, bila su dva seta kontrategova. Verovatno je potrebno svega nekoliko stotina litara vode da se ravnoteža prebaci na ovu ili onu stranu. Naravno, tu vodu valja pumpati... "Naredniče?" Fergmen je virio kroz vrata. Izgledao je nervozan, kao ateista tokom grmljavine. "Molim?" Urn je pokazao prstom. "Vidite onu veliku šipku što ide kroz zid? Ispod prenosnog zupčanika?" "Čega?" "Veliki nazubljeni točak." "Oh. Da." "Kuda vodi ta šipka?" "Ne znam. S one strane je veliki Popravni Mlinski Točak. Ah. U osnovi Božjeg daha ležao je ljudski znoj. Didaktilosu bi se dopala ova šala, pomislio je Urn. Postao je svestan zvukova koji su sve vreme bili tu, ali su se tek sad probili kroz njegovu koncentraciju. Bili su limeni i slabi i puni odjeka, ali su ipak bili glasovi. Iz cevi. Narednik ih je, sudeći po izrazu lica, takođe čuo. Urn je prislonio uvo uz metal. reči uopšte nisu mogle da se razaznaju, ali je generalni religiozni ritam bio dovoljno poznat. "To je samo služba u Hramu", reče. "Verovatno rezonira u vratima, a zvuk se onda prenosi kroz cevi." Fergmen nije izgledao baš uveren. "Bogovi nemaju nikakve veze s ovim", preveo je Urn. Ponovo je posvetio pažnju cevima. "Prost princip", reče Urn, više samom sebi nego Fergmenu. "Voda teče u rezervoare na tegovima i narušava ravnotežu. Jedan set tegova se spušta, a drugi se diže do šipke u zidu. Težina vrata je nebitna. Dok se niži teg spušta, one kofe tamo se prevrću i iz njih se izliva voda. Verovatno sve klizi kao podmazano. A i savršeno je uravnoteženo. Ovo je dobro smišljeno." Uhvatio je Fergmenov izraz lica. "Voda se uliva i izliva, a vrata se otvaraju", preveo je. "Zato samo moramo da sačekamo... šta ste ono rekli, kakav znak?" "Dunuće u trubu kada budu prošli kroz glavnu kapiju", reče Fergmen, zadovoljan što je na raspolaganju. "Dobro." Urn je pogledom odmerio tegove i rezervoare nad glavom. Po bronzanim cevima uhvatila se rđa. "Ali, možda je bolje da prvo proverimo znamo li o čemu se radi", reče. "Vratima verovatno treba minut ili dva pre nego što se pokrenu." Zavukao je ruke u rizu i izvadio nešto što je Fergmenu veoma ličilo na neki instrument za mučenje. Urn ovo mora da je uočio, jer je veoma lagano i ljubazno rekao: "Ovo je po-de-si-vi ključ." "Je li?" "Služi za odvrtanje šrafova." Fergmen je klimnuo glavom. "Je li?", rekao je. "A ovo je boca ulja za podmazivanje." "Oh, dobro."

Teri Pračet 141 "Samo mi pridržite lopovske, može? Trebaće mi vremena da otkačim ventil, stoga bolje da odmah počnem." Urn je zaronio u drevnu mašineriju dok se gore čulo jednolično brujanje ceremonije. * * * Još-Malo-Pa-Džabe Dibler svesrdno je bio za nove proroke. Čak je pozdravljao i smak sveta, ukoliko bude dobio prava na prodaju religijskih statua, ikona po sniženoj ceni, smrdljivog mesa, natrulih urmi i gnjilih maslina na štapiću svim eventualnim posmatračima. U skladu s tim, ovo je bio njegov testament. Nikad nije postojala Knjiga Proroka Brate, ali je preduzimljivi pisar, tokom onoga što se zvalo Obnova, bacio na papir neke beleške, a Dibler je imao da kaže sledeće: "I. Stajao sam pored statue Osorija, s desne strane, kad sam Bratu primetio odmah pored sebe. Svi su se držali dalje od njega jer je bio biskup, a svašta može da vam se desi ako gurnete biskupa. "II. Rekao sam mu: zdravo, vaša Milosti, i ponudio mu jogurt praktično besplatno. "III. Odgovorio je: ne. "IV. Rekao sam: vrlo je zdrav, to je živ jogurt. "V. Rekao je: da, vidim to. "VI. Piljio je u vrata. To je bilo u vreme trećeg gonga, tačno, zato smo znali da ćemo morati još satima da čekamo. Izgledao je malo neraspoložen, ali ne zato što je pojeo jogurt, koji je, priznajem, bio malo, hm, od vrućine. Mislim, bio je življi nego obično. Mislim, morao sam stalno da ga udaram kašikom da ne bi izašao iz... u redu. Samo sam objašnjavao o jogurtu. U redu. Mislim, priču valja malo obojiti, zar ne? Ljudi vole boje. Bio je zelen. "VII. Samo je stajao i piljio. Zato sam rekao: neki problem, vaša Prečasnosti? Na šta se on udostojio: ne čujem ga. Rekao sam: kakav je to on o kome govorite? Rekao je: da je ovde, poslao bi mi znak. "VIII. Nema nikakve istine u glasinama da sam u tom trenutku pobegao. Samo me je gužva ponela. Nikad nisam bio u prijateljskim odnosima s Kvizicijom. Možda im jesam prodavao hranu, ali sam im uvek naplaćivao više. "IX. Svejedno, dobro, onda se on probio kroz špalir stražara koji su obuzdavali gomilu i stao tačno ispred vrata, stražari nisu bili sigurni šta da rade s biskupima, a ja sam čuo da je rekao nešto kao: nosio sam te po pustinji, verovao sam celog života, tražim samo jednu stvar. "X. Tako nešto je rekao, u svakom slučaju. Može malo jogurta? Džabe. Ražnjić." * * * Om se uspuzao uz zid prekriven puzavicama tako što je izdanke hvatao čeljustima i vukao se naviše vratnim mišićima. Onda je pao na drugu stranu. Citadela nije bila ništa bliže nego pre. Bratin um je kao svetionik goreo u Omovim čulima. Uvek postoji crta ludila u onima koji provedu izvesno vreme u druženju s bogovima, a sada je ta crta pokretala dečaka. "Prerano je!", vikao je Om. "Trebaju ti sledbenici! Ne možeš sam! Ne možeš to sam da uradiš! Moraš prvo da imaš apostole!" * * * Simoni se osvrnuo i pogledom odmerio Kornjaču. Trideset ljudi sakrilo se pod oklopom i izgledali su prilično prestrašeni. Kaplar je salutirao. "Igla je na mestu, naredniče." Mesingana zviždaljka je zazviždala. Simoni je uhvatio užad za upravljanje. Ovakav rat treba da bude, mislio je. Bez neizvesnosti. Još nekoliko ovakvih Kornjača i niko se nikad više neće boriti. "Spreman sam", reče. Snažno je povukao veliku polugu.

Terry Pratchet 142 Krti metal pukao mu je u ruci. Dajte bilo kome dovoljno dugačku polugu i promeniće svet. Problem leži u nepouzdanim polugama. * * * U dubinama skrivenom vodovoda Hrama, Urn je ključem čvrsto uhvatio bronzanu cev i oprezno je odvrnuo. Opirala se. Promenio je položaj i gunđao dok je primenjivao jaču silu. Uz tužan metalan zvuk, cev se uvrnula - i pukla... Voda mu je pokuljala pravo u lice. Ispustio je alatku i pokušao da prstima zaustavi tečnost, ali mu je tekla kroz prste i klokotala niz mali kanal ka jednom od tegova. "Zaustavite je! Zaustavite je!", povikao je. "Šta?", rekao je Fergmen nekoliko metara niže. "Zaustavite vodu!" "Kako?" "Cev je slomljena!" "Mislio sam da smo to i hteli?" "Ne još!" "Ne vičite, gospodine! Stražari su u blizini!" Urn je načas pustio vodu da kulja dok se nije iskobeljao iz rize, a onda je namočenu tkaninu nabio u cev. Izletela je, mokro uradila u olovni levak i skliznula naniže dok nije zapušila cev prema tegovima. Voda se skupila iznad nje, a onda je počela da curi po podu. Bacio je pogled na teg. Nije se pomerio. Urn se malo opustio. Sada, ukoliko je ostalo dovoljno vode za pokretanje tega... "Obojica - stanite." Osvrnuo se, a um mu je utrnuo. Krut čovek u crnoj rizi stajao je u razvaljenom dovratku. Iza njega je stražar značajno držao mač. "Ko ste vi? Šta radite ovde?" Urn je oklevao samo na trenutak. Mahnuo je svojim ključem. "Pa, ležište, časni", reče. "Oko ležišta vam tragično curi. Čudo da se već nije raspalo." Čovek je ušao u sobu. Nesigurno je pogledao Urna na trenutak, pa je onda posvetio pažnju puknutoj cevi. A zatim Urnu. "Ali vi niste...", zaustio je. Hitro je pogledao iza sebe kad je Fergmen udario stražara slomljenom cevi. Kad se ponovo okrenuo, Urnov ključ mu se ceo zabio u stomak. Urn nije bio snažan, ali je ključ bio dugačak, a dobro poznati principi poluge učinili su svoje. Čovek se presamitio se, a zatim skljokao na jedan teg. Ono što se potom desilo trajalo je delić sekunde. Đakon Kasp zgrabio je teg ne bi li se oslonio na njega. Teg je tromo krenuo naniže, zbog dodatne težine. Đakon se na noktima vukao sve više. Teg se kretao sve niže i potonuo je kroz otvor jame. Đakon je ponovo potražio ravnotežu, ali ovaj put se našao u vazduhu i pao je na teg. Urn je video njegovo lice dok je teg nestajao u tami. Polugom je mogao da promeni svet. Svet se svakako promenio za Đakona Kaspa. Prestao je da postoji. Fergmen je, držeći cev u ruci, stajao nad stražarom. "Poznajem ovoga", reče. "Ima da mu..." "Nije to važno!" "Ali..." Iznad njih je mehanizam stupio u dejstvo. Čulo se udaljeno škripanje bronze o bronzu. "Bežimo odavde", reče Urn. "Samo bogovi znaju šta se dešava tamo gore."

Teri Pračet 143 * * * A udarci su pljuštali po oklopu nepokretne Pokretne Kornjače. "Prokletinjo! Prokletinjo! Prokletinjo!", vikao je Simoni neprekidno je šutirajući. "Kreni! Naređujem ti da kreneš! Razumeš li ti efebijanski?! Kreni!" Nepokretna mašina pustila je malo pare i nije se ni mrdnula. * * * A Brata je stajao ispred ogromnih vrata, nesvestan gomile i uznemirenih stražara. Kvizicija je mogla da uhapsi bilo koga, ali stražari nisu bili sigurni da se to dešava i nadbiskupima, posebno onima koji su Prorokovi miljenici. Samo znak, mislio je Brata u samoći svoje glave. Vrata su se zatresla i lagano otvorila. Brata je zakoračio unutra. Nije bio sasvim pri svesti, bar ne na bilo kakav celovit način poznat običnim ljudima. Samo je još jedan deo njega bio u stanju da pogleda stanje svog uma i pomisli: možda su se Veliki Proroci ovako osećali sve vreme. Hiljade ljudi unutar hrama zatečeno su se osvrnuli. Horovi nižih Ajama prestali su da pojaju. Brata, koji je u zbunjenoj gužvi jedini imao neku nameru, zaputio se duž prolaza. Vorbis je stajao nasred hrama, pod svodom kupole. Stražari su pojurili prema Brati, međutim, Vorbis je blago ali odlučno podigao ruku. Sad je Brata shvatao gde se nalazi. Video je Osorijev štap, Abisov ogrtač i Cenine sandale. A kupola se držala na velikim statuama četiriju prvih proroka. Nikad ih ranije nije video. Ali je u detinjstvu o njima slušao svaki dan. A šta su one sada značile? Nisu značile ništa. Nisu značile ništa, ako je Vorbis Prorok. Ništa nije značilo ništa, ako je Kenobijarh čovek koji u unutrašnjim prostorima svoje glave ne čuje ništa osim sopstvenih misli. Postao je svestan da Vorbisov pokret nije samo zaustavio stražare, iako su oni Bratu okružili kao živa ograda. Pokret je i hram ispunio tišinom. U kojoj je Vorbis progovorio. "Ah. Moj Brato. Uzalud smo te tražili. A sada si ovde..." Brata je stao nedaleko od njega. Trenutak... čega god... što ga je teralo da prođe kroz vrata sada je nestao. Sada je postojao samo Vorbis. Nasmešen. Deo Brate koji je još bio sposoban da misli mislio je: ne možeš ništa da kažeš. Niko neće slušati. Nikoga neće biti briga. Nije bitno šta ćeš ljudima reći o Efebi i Bratu Mardaku i pustinji. To neće biti fundamentalna istina. Fundamentalna istina. Svet je sada to, s Vorbisom u centru. Vorbis je rekao: "Nešto nije u redu? Želiš li nešto da kažeš?" Crno-crne oči su kao dve jame ispunile svet. Bratin um se predao i prepustio kontrolu Bratinom telu. Telo je pokrenulo ruku i podiglo je, nesvesno da su stražari istog časa pohrlili ka njemu. Video je Vorbisa kako mu podmeće obraz i smeši se. Brata je stao i spustio ruku. Rekao je: "Ne. Neću." Onda je, prvi i jedini put, video Vorbisa zaista besnog. Ranije je đakona viđao ljutog, ali to je dolazilo iz njegovog mozga i uključivalo se ili isključivalo po potrebi. Ovo je bilo nešto drugo, nešto nekontrolisano. I preletelo mu je preko lica tek na trenutak. Kad su se stražari dočepali Brate, Vorbis je zakoračio napred i potapšao ga po ramenu. Načas je pogledao Bratu u oči, a onda tiho rekao: "Izbičujte ga do ivice smrti, a posle toga ga spalite." Jedan Ajam je zaustio nešto da kaže, ali je odustao kad je video Vorbisov izraz lica. "Učinite to odmah."

Terry Pratchet 144 * * * Svet tišine. Tu gore nema nikakvog zvuka, sem šuma vetra kroz perje. Odatle je svet okrugao i oivičen morem. Vidik se proteže od horizonta do horizonta, a sunce je bliže. A ipak, kad se pogleda naniže, u potrazi za oblicima... ... dole na oranici na ivici divljine... ... na brežuljku... ... mala pokretna kupola, smešno izložena... Nikakvog zvuka sem šuma vetra kroz perje dok orao skuplja krila i pada kao strela, a svet se okreće oko malog pomičnog oblika na koji je usredsređena sva orlova pažnja. Bliže i... ... kandže se šire... ...zahvat... nazad gore... * * * Brata je otvorio oči. Leđa su ga samo mučila. Davno je naučio da gasi bol. Međutim, ležao je raširenih nogu na nekoj površi, a ruke i noge su mu bile okovane za nešto što nije mogao da vidi. Nad njim nebo. Sa strane visoko pročelje hrama. Nakon što je malo okrenuo glavu, video je ćutljivu masu ljudi. I smeđi metal gvozdene kornjače. Mogao je da nanjuši dim. Neko je upravo pritezao okove na njegovim rukama. Brata je pogledao inkvizitora. Dakle, šta je ono imao da kaže? A, da. "Kornjača se Kreće?", promrmljao je. Čovek je uzdahnuo. "Ova ne, druškane", reče. * * * Svet se vrteo pod Omom dok je orao grabio ka visini za lomljenje oklopa, a um mu je bio opsednut suštinskom užasnutošću kornjača od gubljenja tla pod nogama. A Bratine misli, jasno i glasno na ivici smrti... Na leđima sam i postaje sve vrelije i umreću... Pažljivo, pažljivo. Koncentriši se, koncentriši se. Ispustiće te svakog časa... Om je izbacio svoj dugački tanki vrat, pogledao telo iznad sebe, ponadao se da je uočio pravu tačku, uronio svoje čeljusti kroz smeđe perje između kandži i ugrizao. Orao je trepnuo. Nijedna kornjača ovo nikad nije uradila orlu, nikad nigde u istoriji. Omove misli skupile su se u malom srebrnastom svetu njegovog uma: "Ne želimo da povredimo jedan drugog, je li tako?" Orao je ponovo trepnuo. Orlovi nikad nisu imali mnogo mašte ili dalekovidosti, osim u meri potrebnoj da shvate da se kornjača razbija kad udari o stenje. No, ovaj orao je sada počeo da shvata šta će se desiti ako ispusti tešku kornjaču koja se još čvrsto držala za važan deo njegovog tela. Oči su mu se napunile suzama. Još jedna misao ušunjala mu se u glavu. "Dakle. Budi, uh, dobar prema meni, ja ću biti... dobar prema tebi. Shvataš? To je važno. Hoću da učiniš ovo..." Orao se vinuo na toploj vazdušnoj struji iznad stena i poleteo prema udaljenom sjaju Citadele. Nijedna kornjača nikad ovo nije izvela. Nijedna kornjača u celom kosmosu. Međutim, nijedna kornjača nikad nije bila bog i nije znala nepisani moto kvizicije: Cuius testiculos habes, habeas cardia et cerebellum.

Teri Pračet 145 Ako ste uhvatili njihovu punu pažnju, imaćete i njihova srca i um. * * * Urn se probio kroz gužvu, a za njim se vukao Fergmen. Najbolja i najgora stvar kod građanskog rata, bar na početku, bila je što svi nose iste uniforme. Mnogo je lakše ako odaberete neprijatelja koji je drugačije boje ili bar govori s čudnim akcentom. Mogli ste lako da ih nazovete "žutaći" ili tako nešto. Onda je sve lakše. Hej, pomislio je Urn. Ovo je skoro filozofija. Šteta što verovatno neću preživeti da je nekom ispričam. Velika vrata bila su odškrinuta. Okupljena masa je ćutala i budno pazila. Isteglio je vrat da bi video šta se dešava, a onda je pogledao vojnika pored sebe. Bio je to Simoni. "Mislio sam..." "Nije proradila", gorko je rekao Simoni. "Jeste li?" "Sve sam uradio! Nešto se polomilo!" "Mora da je ovaj ovdašnji čelik", reče Urn. "Karike naležu..." "To sad nije važno", reče Simoni. Ravan ton njegovog glasa naveo je Urna da se pridruži pogledima okupljenih ljudi. Video je drugu gvozdenu kornjaču - tačan model kornjače, postavljen na nekakvu metalnu rešetku u kojoj su dva inkvizitora raspaljivala vatru. A za leđa kornjače bio je vezan... "Ko je to?" "Brata." "Šta?" "Ne znam šta se desilo. Udario je Vorbisa, a možda i nije. Ili već nešto. Svakako ga je razbesneo. Vorbis je smesta prekinuo ceremoniju." Urn je bacio pogled na đakona. Još nije postao Kenobijarh, te nije imao krunu. Među nesigurnim Ajamima i biskupima u dovratku, njegova ćelava glava blistala je na jutarnjem suncu. "Idemo, onda", reče Urn. "Idemo kuda?" "Možemo da pojurimo uz stepenice i da ga oslobodimo!" "Ima ih više nego nas", reče Simoni. "Pa, zar nije uvek tako bilo? Nema ih magijski više nego nas samo zato što su uhvatili Bratu, zar ne?" Simoni ga je ščepao za mišicu. "Budi logičan, može?", rekao je. "Ti si filozof, zar ne? Pogledaj ovu gomilu!" Urn je pogledao gomilu. "Pa?" "Ne dopada im se ovo." Simoni se okrenuo. "Vidi, Brata će ionako umreti. Ali ovako će njegova smrt imati značenje. Ljudi ne shvataju, zaista ne shvataju ništa o obliku sveta i tim stvarima, ali će se sećati šta je Vorbis uradio čoveku. U redu? Možemo Bratinu smrt da pretvorimo u simbol za ljude, zar ne shvataš?" Urn je zurio u udaljeni Bratin obris. Bio je nag, izuzimajući pregaču. "Simbol?", rekao je. Grlo mu je bilo suvo. "Mora da bude." Setio se Didaktilosovih reči da je svet čudno mesto. I, nejasno je mislio, zaista je tako. Ovi ljudi bili su spremni da ispeku nekoga na smrt, ali mu nisu skinuli pregaču, iz poštovanja. Da umreš od smeha. Inače bi poludeo. "Znate", reče Simoniju. "Sada znam da je Vorbis zao. Spalio je moj grad. Dobro, i Tsorćani to nekad rade, a i mi spaljujemo njihove gradove. Takav je rat. Sve je to deo istorije.

Terry Pratchet 146 Ali, on laže i vara i grabi moć za sebe, a mnogi ljudi rade to isto. Međutim, znate li šta je posebno? Znate li?" "Naravno", reče Simoni. "Ono što radi..." "Ono što je uradio vama." "Šta?" "On pretvara druge ljude u svoje kopije." Simoni ga je stegao čvršće od mengela. "Kažeš da sam ja kao on?" "Jednom ste rekli da ćete ga poseći", reče Urn. "Sada razmišljate kao i on..." "Dakle, da krenemo u juriš?", rekao je Simoni. "Siguran sam u - recimo, četiri stotine ljudi na našoj strani. I onda ja dam znak i nekoliko stotina nas napadne nekoliko hiljada njih? I onda on svejedno umre, a s njim i mi? U čemu je smisao?" Urnovo lice sada je posivelo od užasa. "Hoćete da kažete da ne znate?", rekao je. Neki ljudi iz gomile radoznalo su ga pogledali. "Ne znate?", rekao je. * * * Nebo je bilo plavo. Sunce nije još bilo dovoljno visoko da bi se pretvorilo u bakarnu činiju, uobičajenu za Omniju. Brata je ponovo okrenuo glavu, prema suncu. Bilo se tek promolilo nad horizontom, mada je, ako su Didaktilosove teorije bile tačne, zapravo zalazilo hiljadama godina u budućnost. Pomračila ga je Vorbisova glava. "Je li ti vruće, Brato?", upita đakon. "Toplo." "Postaće toplije." U gomili se začuo nemir. Neko je vikao. Vorbis nije obratio pažnju na to. "Ne želiš ništa da kažeš?", rekao je. "Ne možeš da procediš čak ni psovku? Čak ni psovku?" "Nikad nisi čuo Oma", reče Brata. "Nikad nisi verovao. Nikad, nikad nisi čuo njegov glas. Čuo si samo odjeke u svom sopstvenom umu." "Zaista? Ali ja sam Kenobijarh, a ti ćeš goreti zbog izdaje i jeresi", reče Vorbis. "Toliko o Omu." "Biće pravde", reče Brata. "Ako nema pravde, nema ničega." Postao je svestan tihog glasa u svojoj glavi, preslabog da bi reči mogle da se razaberu. "Pravda", rekao je Vorbis. Činilo se da ga je ta ideja razbesnela. Brzo se okrenuo okupljenim biskupima. "Jeste li ga čuli? Biće pravde? Om je sudio! Kroz mene! Ovo je pravda!" Sada se na suncu ukazala mrlja koja je hitala ka Citadeli. A glasić je govorio levo levo levo gore gore levo desno malo levo - Metal pod Bratom postajao je neprijatno topao. "Upravo dolazi", reče Brata. Vorbis je mahnuo rukom prema velelepnoj fasadi hrama. "Ovo su sagradili ljudi. Ovo smo sagradili mi", reče. "A šta je Om uradio? Om dolazi? Neka dođe! Neka sam sudi!" "Upravo dolazi", ponovio je Brata. "Pravi Bog." Ljudi su bojažljivo pogledali naviše. U tom trenutku, samo u tom trenutku, ceo svet zadržao je dah i, protivno svim očekivanjima, nadao se čudu. ... gore levo sada, kad kažem tri, jedan, dva, TRI... "Vorbise?", promuklo je rekao Brata. "Šta je?", planuo je đakon. "Umrećeš." Bio je to tek šapat, ali se odbio o bronzana vrata i razlegao Palatom... Ljudi su se uznemirili, iako nisu mogli da shvate zbog čega.

Teri Pračet 147 Orao je hitao preko trga, toliko nisko da su se ljudi saginjali. Onda je nadleteo krov hrama i skrenuo prema planinama. Posmatrači su se opustili. Bio je to samo orao. Na trenutak, samo na trenutak... Niko nije video mrljicu koja je pala s neba. Ne pouzdajte se u bogove. Ali u kornjače možete da verujete. Osećaj uskovitlanog vetra u Bratinom umu, i glas... ...odođavoladođavolaaupomoćNeAaaaDođavolaNENEAAA... Čak se i Vorbis prenuo. Na jedan trenutak video je orla - ali, ne... Ispružio je ruke i blaženo se nasmešio nebu. "Žao mi je", reče Brata. Jedan ili dva čoveka, koji su izbliza posmatrali Vorbisa, kasnije su rekli da je imao tek toliko vremena da izmeni izraz lica pre nego što ga je kornjača mase jedan kilogram brzinom od tri metra u sekundi udarila među oči. Bilo je to otkrivenje. A otkrivenje ostavlja traga na posmatračima. Za početak, počnu da veruju svim srcem. * * * Brata je spoznao da neke noge trče uz stepenice i da neke ruke vuku njegove lance. A zatim je čuo i glas: I. On je Moj. Veliki Bog uzdigao se nad Hramom, talasajući se i menjajući kako je vera hiljada ljudi tekla u njega. Bilo je tu raznih oblika, ljudi s orlovskim glavama, bikova, zlatnih rogova, ali su se svi prepleli i sijali i stopili jedan u drugi. Četiri plamene kugle zazujale su iz oblaka i razlomile lance koji su okivali Bratu. II. On je Kenobijarh i Prorok Nad Prorocima. Glas otelotvorenog Boga grmeo je preko udaljenih planina. III. Čujem li ja to neke primedbe? Ne? Dobro. Oblak se sada zgusnuo u treperavu zlatnu figuru, visoku kao Hram. Nagnula se dok joj se lice nije našlo tik uz Bratino i šapatom, koji je odjeknuo Trgom, rekla: IV. Ne brini. Ovo je tek početak. Ti i ja, mali! Ljudi će otkriti šta stvarno znači kukanje i škrgutanje zubima. Još jedan plameni jezik udario je u vrata Hrama. Zalupila su se, onda se usijana bronza istopila, a s njom i vekovne zapovesti. V. Kako ćemo, Proroče? Brata je nesigurno ustao. Urn ga je uhvatio za jednu ruku, a Simoni za drugu. "Mm?", rekao je tupo. VI. Tvoje zapovesti? "Mislio sam da ti treba da ih sačiniš", reče Brata. "Mislim da ne mogu da se setim ničega..." Svet je čekao. "Šta misliš o 'Misli svojom glavom'?", rekao je Urn, užasnuto posmatrajući prikazanje. "Ne", reče Simoni. "Pokušaj, recimo 'Socijalna kohezija je ključ progresa'." "Ne bih baš rekao da se to lako izgovara", reče Urn. "Ako mogu da pomognem", reče Još-Malo-Pa-Džabe Dibler iz gomile, "nešto u korist industrije prehrambenih delikatesa bilo bi vrlo dobrodošlo." "Da se ljudi ne ubijaju. To ne bi bilo loše", reče neko drugi. "Biće odlično za početak", reče Urn. Pogledali su Odabranog. Otrgao im se i stao, blago se klateći. "Ne, ne", reče Brata. "Ne. I ja sam nekada tako mislio, ali to neće biti odlično za početak. Zbilja neće." Sada, reče. Samo sada. Samo u jednoj tački istorije. Ne sutra, ne sledećeg meseca, uvek će biti prekasno ako ne bude sada.

Terry Pratchet 148 Zurili su u njega. "Ma hajde", reče Simoni. "Šta je loše u tome? Ne možeš tome da se usprotiviš." "Teško je to objasniti", reče Brata. "Ali mislim da ima veze s ljudskim ponašanjem. Mislim... da bi trebalo da činite stvari zato što su ispravne. Ne zato što vam bogovi nalože da ih činite. Oni bi mogli svako malo da kažu nešto drugo." VII. Sviđa mi se ovo o neubijanju, reče Om iz visina. VIII. Lepi se za uši. Požuri, čekaju me kojekakva razaranja. "Vidite?", rekao je Brata. "Ne. Nema razaranja. Nema zapovesti osim ako ih i ti ne budeš poštovao." Om je udario u krov Hrama. IX. Ti naređuješ Meni? Ovde? SADA? MENI? "Ne. Tražim." X. To je gore od naređivanja! "Sve ima lice i naličje." Om je ponovo udario Hram. Zid se urušio. Onaj deo gomile koji nije uspeo da zaždi sa Trga sada je dao sve od sebe po tom pitanju. XI. Mora da postoji kazna! Inače neće biti reda! "Ne." XII. Ne trebaš mi! Sada imam dovoljno vernika! "Ali samo preko mene. I, možda, ne zadugo. Sve će ponovo da se desi. Desilo se ranije. Dešava se stalno. Zato bogovi umiru. Nikad ne veruju u ljude. Ali, ti imaš priliku. Samo treba da... veruješ." XIII. Šta? Da slušam glupe molitve? Da pazim na sitnu decu? Da puštam kišu? "Ponekad. Ne uvek. Možemo da se dogovorimo." XIV. DOGOVOR! Ja se ne dogovaram! Ne s ljudima! "Dogovori se sada", reče Brata. "Dok imaš priliku. Ili ćeš jednog dana morati da se dogovaraš sa Simonijem, ili nekim njemu sličnim. Ili sa Urnom, ili nekim sličnim njemu." XV. Mogu potpuno da te uništim. "Da. Potpuno sam u tvojoj moći." XVI. Mogu da te zgnječim kao jaje! "Da." Om je zaćutao. Onda je rekao: XVII. Ne možeš da koristiš slabost kao oružje. "To je jedino oružje koje imam." XVIII. Zašto bih se onda pokorio? "Ne pokorio. Dogovorio. Razgovaraj sa mnom o slabostima. Ili ćeš jednog dana morati s nekim da razgovaraš o moćima. Svet se menja." XIX. Ha! Želiš ustavnu religiju? "Zašto ne? Ona druga vrsta pokazala se loša." Om se naslonio na Hram, a bes mu se stišavao. Gl. II, st. I. Onda u redu. Ali samo na neko vreme. Osmeh se raširio njegovim ogromnim, zadimljenim licem. Stotinu godina, može? "A nakon stotinu godina?" II. Videćemo. Prst veličine drveta se ispružio, spustio i dodirnuo Bratu. III. Ubedljiv si. I to će ti trebati. Približava se flota. "Efebijanci?", rekao je Simoni. IV. I Tsorćani. I Đelibejbijanci. I Klačani. Sve slobodne zemlje duž obale. Da pregaze Omniju zauvek. I za sva vremena. "Nemate baš mnogo prijatelja, zar ne?", rekao je Urn. "Čak nas ni ja mnogo ne volim, a ja jesam mi", reče Simoni. Pogledao je boga. "Hoćeš li nam pomoći?"

Teri Pračet 149 V. Ti čak i ne veruješ u mene! "Da, ali sam realan čovek." VI. I dovoljno hrabar da priznaš ateizam pred svojim Bogom. "To ništa ne menja, znaš!", rekao je Simoni. "Nemoj da misliš da možeš da me nadmudriš svojim postojanjem!" "Nema pomoći", čvrsto je rekao Brata. "Šta?", rekao je Simoni. "Trebaće nam moćna vojska protiv one pošasti!" "Tačno. A mi je nemamo. Stoga ćemo uraditi nešto drugo." "Ti si lud!" Brata je bio miran poput pustinje. "To nije nemoguće." "Moramo da se borimo!" "Još ne moramo." Simoni je besno stegnuo pesnice. "Vidi... slušaj... Umirali smo zbog laži, vekovima smo umirali zbog laži." Mahnuo je rukom prema bogu. "Sada imamo istinu zbog koje možemo da umremo!" "Ne. Ljudi treba da umiru zbog laži. Ali istina je suviše dragocena da bi se zbog nje umiralo." Simonijeva usta su se bezglasno otvarala i zatvarala dok je tražio reči. Konačno je iz najranijih dana svog obrazovanja izvukao neke. "Rečeno mi je da je to najčasnija stvar za koju može da se umre", promrmljao je. "Vorbis je to rekao. A on je bio... glup. Možeš da umreš za svoju zemlju ili za svoj narod ili za svoju porodicu, ali za boga treba da živiš puno i marljivo, svakodnevno i dugovečno." "A koliko će to da traje?" "Videćemo." Brata je podigao pogled na Oma. "Više se nećeš ovako prikazivati?" Gl. III, st. I. Ne. Jednom je dovoljno. "Sećaj se pustinje." II. Sećaću se. "Hodaj sa mnom." Brata je prišao Vorbisovom telu i podigao ga. "Mislim", reče, "da će se ukotviti na strani plaže koja gleda prema Efebi. Neće odabrati kamenu obalu, a ne mogu da pristanu uz litice. Dočekaću ih tamo." Bacio je pogled na Vorbisa. "Neko mora da ih dočeka." "Ne misliš valjda da pođeš sam?" "Deset hiljada ljudi neće biti dosta. Jedan bi mogao da bude dovoljan." Sišao je niz stepenice. Urn i Simoni gledali su za njim. "Umreće", reče Simoni. "Neće od njega ostati ni fleka na pesku." Okrenuo se Omu. "Možeš li da ga zaustaviš?" III. Moguće je da ne mogu. Brata je već stigao do pola Trga. "Pa, nećemo ga napustiti", reče Simoni. IV. Dobro. Om je gledao za njima. A onda je ostao sam, zanemarivši hiljade koje su ga gledale i tiskale se po ivicama velikog trga. Zažalio je što ne zna šta da im kaže. Zato su mu trebali ljudi poput Brate. Zato svim bogovima trebaju ljudi poput Brate. "Izvinite?" Bog je pogledao naniže. V. Da? "Hm. Ne bih mogao ništa da vam prodam, je li tako?"