Terry Pratchett - Mali bogovi

Terry Pratchet 50 Skliznuo je s umotanog kanapa, oprezno otpuzao do ivice zaljuljane palube i zaglavio oklop među prečke kako bi mogao da pogleda u uzburkanu vodu. Onda je progovorio glasom koji nije moglo da čuje nijedno smrtno biće. Neko vreme se ništa nije desilo. Onda se jedan talas uzdigao više od ostalih i promenio oblik dok je rastao. Voda se slila unapred i ispunila nevidljivi kalup; oblik mu je bio ljudski, ali očigledno samo zato što je sâm želeo da bude takav. Mogao je podjednako lako da bude i vrtlog ili podvodna struja. More je uvek moćno. Toliko mnogo ljudi veruje u njega. Ali, ono retko uslišuje molitve. Vodeni oblik se podigao do palube i približio se Omu. Na njemu se pojavilo lice koje je otvorilo usta. "Dakle?", rekao je. "Pozdravi, o Kraljice od...", zaustio je Om. Vodene oči su se usredsredile. "Ali ti si samo mali bog. A usudio si se da zazoveš mene?" Vetar je zavijao među užadima. "Imam vernike", reče Om. "Stoga imam pravo." Nastupila je sasvim kratka pauza. Onda je Morska Kraljica rekla: "Jednog vernika?" "Jednog ili mnoge, to sada nije važno", reče Om. "Imam prava." "A na koja prava se pozivaš, kornjačice?", upita Morska Kraljica. "Spasi brod", reče Om. Kraljica je ćutala. "Moraš da ispuniš zahtev", reče Om. "Takva su pravila." "Ali mogu da navedem svoju cenu", rekla je Morska Kraljica. "I to je pravilo." "A cena će biti visoka." "Biće plaćena." Stub vode počeo je da se vraća u talase. "Razmisliću." Om je netremice gledao u belo more. Brod se nagnuo, zbog čega je Om otklizao niz palubu, a onda se nagnuo natrag. Uspaničena kandža zakačila se za prečku dok se Omov oklop vrteo ukrug i na jedan kratak trenutak obe zadnje noge bespomoćno su mu mlatarale nad vodom. A onda je Om izbavljen. Nešto belo jurnulo je na njega dok se klatio preko ivice, a on je to ujeo. Brata je viknuo i naviše povukao ruku na čijem je kraju visio Om. "Nisi morao da me ujedeš!" Talas je udario o brod i odbacio Bratu duž palube. Om se pustio i otkotrljao. Kad je Brata stao na noge, ili bar na kolena i šake, video je da su ga okružili članovi posade. Dvojica su ga zgrabila za laktove dok se talas kršio preko broda. "Šta radite?" Pokušavali su da ga ne gledaju u oči. Odvukli su ga prema ogradi. Negde pored odlivnika je Om vikao na Morsku Kraljicu. "Takva su pravila! Pravila!" Sada su četiri mornara uhvatila Bratu. Om je kroz tutnjavu oluje mogao da čuje tišinu pustinje. "Čekajte", reče Brata. "Ovo nije ništa lično", reče jedan mornar. "Ne želimo ovo da uradimo." "Ni ja ne želim da to uradite", reče Brata. "Je li to od pomoći?" "More potražuje jedan život", reče najstariji mornar. "Tvoj je najbliži. U redu, uhvatite ga za..." "Mogu li da se ispovedim svome Bogu?" "Šta?" "Ako ćete me ubiti, mogu li pre toga da se pomolim svom Bogu?"

Teri Pračet 51 "Ne ubijamo te mi", reče mornar, "nego more." '"Ruka što nedelo počini kriva je za zločin.'", reče Brata. "Osori, glava LVI, stih 93." Mornari su se zgledali. U ovakvim situacijama verovatno nije mudro suprotstavljati se bilo kom bogu. Brod je proklizao po boku jednog talasa. "Imaš deset sekundi", reče najstariji mornar. "A to je deset sekundi više nego što dobije većina ljudi." Brata je legao na palubu, u čemu mu je mnogo pomogao još jedan talas koji se razbio o grede. Om je, na svoje iznenađenje, bio nejasno svestan molitve. Nije mogao da razabere reči, ali ga je sama molitva svrbela negde u dnu uma. "Ne pitaj me ništa", reče pokušavajući da se sabere. "Iscrpeo sam sve mogućnosti..." Brod je pljusnuo... ... na mirno more. Bura je i dalje besnela, ali tek po sve širem krugu u čijem je središtu bio brod. Munje koje su se zarivale u more okruživale su ih kao šipke kaveza. Krug se produžavao pred njima. Sada je brod plovio po uskoj traci mirnog vremena između sivih olujnih zidova visokih kilometar. Nad brodom su besnele munje. A onda su nestale. Iza njih se planina sivila istopila u moru. Mogli su da čuju zamiruće gromove. Brata je nesigurno ustao, mahnito se ljuljajući kako bi uravnotežio klaćenje broda koje više nije postojalo. "Sada mogu...", zaustio je. Bio je sam. Mornari su pobegli. "Om?", rekao je Brata. "Ovde sam." Brata je izvadio svog Boga iz morske trave. "Rekao si da ništa ne možeš da učiniš!", optužio ga je. "Ovo nisam j..." Om je zaćutao. Postojaće cena, mislio je. I neće biti mala. Ne može da bude mala. Morska Kraljica je boginja. Ja sam lično srušio nekoliko gradova u svoje vreme. Svete vatre i tako to. Ako cena nije visoka, kako će vas ljudi poštovati? "Postarao sam se", reče. Plimni talasi. Potopljen brod. Nekoliko gradova će nestati pod vodom. Nešto takvo će da se desi. Ako vas ljudi nepoštuju, neće se plašiti, a ako se ne plaše, kako mogu da veruju u vas? Zbilja, to izgleda nepošteno. Jedan čovek je ubio pliskavicu. Naravno, Kraljici nije važno ko će biti bačen preko ograde, kao što i njemu nije bilo bitno koju je pliskavicu ubio. A to je nepošteno, jer je Vorbis to uradio. On navodi ljude da rade ono što ne bi smeli... O čemu ja razmišljam? Pre nego što sam postao kornjača, nisam ni znao šta nepoštenje znači... * * * Poklopci su se otvorili. Ljudi su izašli na palubu i pohitali ka ogradi. Boravak na palubi tokom oluje ostavlja mogućnost da vas talas odnese u more, ali takav ishod počinje da biva privlačan posle sati provedenih u potpalublju, među uplašenim konjima i putnicima s morskom bolešću. Više nije bilo oluja. Brod je, teran povoljnim vetrovima, mirno sekao talase pod vedrim nebom, po moru očišćenom od života kao vrela pustinja. Dani su monotono prolazili. Vorbis je uglavnom boravio u potpalublju. Posada se prema Brati ophodila s opreznim poštovanjem. Vesti kao što je Brata brzo se šire. Obala se ovde sastojala od dina i, mestimično, pustih slatina. Magla je obavijala krajolik. U blizini ovakve obale je primereniji bio strah od brodoloma u momentu opažanja kopna nego od davljenja. Nije bilo morskih ptica. Čak su nestale i ptice koje su letele za brodom u potrazi za otpacima.

Terry Pratchet 52 "Nema orlova", reče Om. I to je sve što je imalo da se kaže. Predveče četvrtog dana je sumornu panoramu narušila slaba svetlost, visoko na moru dina. Treptala je u izvesnom ritmu. Kapetan, čije je lice sada izgledalo kao da ga noćni san nije redovno posećivao, pozvao je Bratu. "Njegova... vaša... đakon mi je rekao da obratim pažnju na ovo", reče. "Idi i pozovi ga." Vorbisova kabina je bila blizu dna korita, gde je vazduh bio gust kao tanka supa. Brata je pokucao. "Slobodno."5 Tu dole nije bilo prozora. Vorbis je sedeo u mraku. "Da, Brato?" "Kapetan me je poslao da vas pozovem, gospodaru. Nešto sija u pustinji." "Dobro. Sada, Brato, obrati pažnju. Kapetan ima ogledalo. Tražićeš da ti ga pozajmi." "Ovaj... šta je ogledalo, gospodaru?" "Bezbožna i zabranjena naprava", reče Vorbis. "Koja, nažalost, može da se upotrebi u slavu božju. On će poreći da ga ima, naravno. Ali, čovek s tako štucovanom bradom i urednim brkovima je tašt, a tašt čovek mora da ima ogledalo. Stoga ga uzmi. I stani na sunce i pomeraj ogledalo tako da baca svetlost prema pustinji. Razumeš li?" "Ne, gospodaru", reče Brata. "Tvoje neznanje te štiti, sine moj. A onda se vrati i reci mi šta si video." * * * Om je dremao na suncu. Brata ga je našao na maloj čistini prema pramcu, gde je mogao da se sunča bez bojazni da će ga posada opaziti - a posada je trenutno već bila dovoljno zastrašena da nije vredelo izazivati dodatne nevolje. Kornjača sanja... ... milionima godina. To je bilo vreme sna. Neoblikovano vreme. Mali bogovi su cvrkutali i zujali u divljinama, ledenim mestima i dubinama. Rojili su se u tami, bez sećanja, vođeni nadom i žudnjom prema jednoj stvari, jedinoj stvari za kojom bog žudi - veri. U dubokoj šumi nije bilo stabala srednje veličine. Samo onih ogromnih, čije su se krošnje protezale preko neba. Niže, u tami, svetla ima tek za mahovine i paprati. Ali, kada div padne i oslobodi malo prostora tada počinje trka - između drveća, koje želi da se raširi, i izdanaka na zemlji, koji žele da se izduže. Ponekad sami sebi možete da stvorite prostor. Šume su vrlo daleko od divljine. Bezimeni glas koji će postati Om doplovio je na vetru do ivice pustinje i pokušavao da nadglasa bezbrojne druge, pokušavao da ne skonča u središtu. Možda je tu boravio milionima godina - nije imao čime da meri vreme. Imao je samo nadu i određen osećaj za prisustvo stvari. A i glas. Onda je nastupio dan. U izvesnom smislu, bio je to prvi dan. Om je bio svestan pastira neko vr - svestan pastira. Stado se sve više približavalo. Kiše su bile oskudne. Krmivo je bilo oskudno. Gladna usta terala su gladne noge dalje među stenje, u potragu za bilo kakvim sprženim busenima sparušene trave. Bile su to ovce, verovatno najgluplje životinje u svemiru, s mogućim izuzetkom patki. Međutim, čak ni njihovi jednostavni umovi nisu mogli da čuju glas, jer ovce ne slušaju. Doduše, bilo je tu jedno jagnje. Koje je malčice odlutalo. Om se pobrinuo da odluta još malčice. Oko stene. Niz kosinu. U pukotinu. Blejanjem je dozvalo svoju majku. 5 Reči su lakmus-papir uma. Ako se nađete u rukama nekoga ko hladnokrvno koristi reč "napred", hitro otiđite negde drugde. Ali, ako neko kaže "Slobodno", skupljajte prnje.

Teri Pračet 53 Pukotina je bila dobro skrivena, a ovca je, u krajnjoj liniji, bila srećna što je dobila jagnje. Nije našla za shodno da zableji, čak ni nakon što je pastir obišao sve stene i zvao je, psovao, a na kraju i preklinjao. Pastir je imao stotinu ovaca i možda iznenađuje što je bio spreman da danima traži jednu; zapravo, imao je stotinu ovaca upravo zato što je bio spreman da danima traži jednu izgubljenu. Glas koji će postati Om je čekao. Uveče drugog dana uplašio je jarebicu koja se ugnezdila blizu pukotine, baš kad je pastir tuda prolazio. Nije to bilo neko čudo, ali je bilo dovoljno za pastira. Napravio je kupu od kamenja na tom mestu i sutradan doveo celo svoje stado. Od popodnevne vreline je zaspao - a Om mu se obratio, unutar njegove glave. Tri nedelje kasnije pastira su na smrt kamenovali sveštenici Ur-Gilaša, koji je u to vreme bio glavni bog te oblasti. Ali, prekasno. Om je već imao stotinu vernika, a broj je rastao... Svega kilometar od pastira i njegovog stada boravio je jedan kozar s kozama. Čistom slučajnošću u mikrogeografiji, prvi čovek koji je čuo Omov glas i koji je Omu pružio uvid u ljudska bića bio je pastir, a ne kozar. Njihovi pogledi na svet se bitno razlikuju, a i cela istorija mogla je da bude drugačija. Zato što su ovce glupe i valja ih terati, a koze su pametne i valja ih voditi. * * * Ur-Gilaš, mislio je Om. Ah, kakvi dani... kad su Osori i njegovi sledbenici provalili u hram, razbili oltar i izbacili sveštenice kroz prozor da ih rastrgnu divlji psi, što je bio ispravan postupak, i bilo je jecanja i škrgutanja i gaženja, a sledbenici Omovi zapalili su logorske vatre u srušenim salama, kao što je Prorok i rekao, a to mu se računalo u službu iako je rečeno svega pet minuta ranije, dok su tek tražili drva za potpalu, jer su svi saglasni da proročanstvo jeste proročanstvo, a niko nije rekao da mora dugo da se čeka na njegovo ispunjenje. Sjajni dani. Sjajni dani. Svakog dana novi preobraćenici. Uzdizanje Omovo beše nezaustavljivo... Prenuo se iz sećanja. Stari Ur-Gilaš. Bog klime, je li tako? Da. Ne. Možda jedan od onih osnovnih džinovskih paukolikih bogova? Tako nešto. Šta li se s njim desilo? Šta se sa mnom desilo? Kako se to uopšte dešava? Plutaš po astralnim ravnima, nosi te struja, uživaš u ritmovima svemira, misliš da, je li, svi ljudi dole daju sve od sebe za veru, onda odlučiš da siđeš i malo ih razmrdaš, a onda si... kornjača. Kao da odeš u banku i otkriješ da je novac iscurio kroz rupu. Sve što znaš jeste da si silazio tražeći zgodan um, a onda si odjednom kornjača, bez dovoljno moći da se izbaviš. Tri godine gledanja u praktično sve... Stari Ur-Gilaš? Možda se negde muva kao gušter i ima samo nekog starog pustinjaka za vernika. Verovatnije je da su ga bacili u pustinju. Mali bog ima sreće ako dobije čak i jednu priliku. Nešto je tu bilo pogrešno. Om nije baš mogao da pokaže prstom na to, ali ne samo zato što nije imao prst. Bogovi su se podizali i tonuli kao komadi luka u ključaloj šupi, ali ovaj put je bilo drugačije. Ovaj put je nešto bilo pogrešno... On je isterao Ur-Gilaša. Pošteno. Zakon džungle. Ali niko nije na dvoboj izazvao njega... Gde je Brata? "Brato!" * * * Brata je brojao odbleske svetla u pustinji. "Dobro je što imam ogledalo, zar ne?", rekao je kapetan ljubazno. "Očekujem da njegovo gospodstvo neće imati ništa protiv ogledala, jer se ispostavilo korisno." "Ne bih rekao da on tako razmišlja", reče Brata i dalje brojeći.

Terry Pratchet 54 "Ne. Ni ja ne bih rekao", mračno je rekao kapetan. "Sedam, zatim četiri." "Čeka me Kvizicija", reče kapetan. Brata se spremao da kaže: "Onda se radujte što će vam duša biti pročišćena." Ali nije. A nije ni znao zašto nije. "Žao mi je zbog toga", reče. Tanka obloga iznenađenja obložila je kapetanovu tugu. "Vi ljudi obično govorite kako je Kvizicija dobra za dušu", reče. "Siguran sam da jeste", reče Brata. Kapetan ga je pomno gledao u oči. "Ravan je, znaš", tiho je rekao. "Plovio sam po Rubnom Okeanu. Ravan je, a video sam i Rub, a i kreće se. Ne Rub. Hoću da kažem... ono što je dole. Mogu da mi odseku glavu, ali će to i dalje da se kreće." "Ali se više neće kretati za vas", reče Brata. "Stoga bi valjalo da pripazim s kim razgovarate, kapetane." Kapetan se nagnuo. "Kornjača se kreće!", prosiktao je i utekao. "Brato!" Od krivice Brata se pretresao kao riba na udici. Okrenuo se i klonuo od olakšanja. Nije to bio Vorbis, samo Bog. Prišao je katarci. Om je zurio u njega. "Da?", rekao je Brata. "Nikad me ne obilaziš", rekla je kornjača. "Znam da si zauzet", dodala je sarkastično, "ali molitva na brzinu ne bi bila na odmet." "Obišao sam te čim sam se probudio", reče Brata. "A i gladan sam." "Sinoć si dobio koru cele dinje." "A ko je dobio dinju, a?" "Ne, nije je pojeo", reče Brata. "On jede bajat hleb i vodu." "Zašto ne jede svež hleb?" "Čeka da se ubajati." "Da. I mislio sam da je tako", rekla je kornjača. "Om?" "Molim?" "Kapetan je upravo rekao nešto čudno. Rekao je da je svet ravan i da ima rub." "Da? Pa šta?" "Ali, hoću da kažem, mi znamo da je svet okrugao, zato što..." Kornjača je trepnula. "Ne, nije", rekla je. "Ko je rekao da je okrugao?" "Ti", reče Brata. Onda je dodao: "Bar tako stoji u Knjizi. Valjda u jednoj iz Sedmoknjižja." Nikad nisam ovako razmišljao, mislio je. Nikad ne bih rekao "valjda". "Zašto bi mi kapetan rekao nešto takvo?", rekao je. "To nije normalan razgovor." "Rekao sam ti, ja nikad nisam napravio svet", reče Om. "Zašto bih pravio svet? On je već bio ovde. A da jesam napravio svet, ne bih ga napravio okruglog. Ljudi bi onda otpadali s njega. I sva mora bi iscurela s donje strane." "Ne bi ako im narediš da ostanu gde jesu." "Ha! Ma čuj ti njega!" "Pored toga, lopta je savršen oblik", reče Brata. "Jer u Knjizi..." "Lopta nije ništa posebno", rekla je kornjača. "Kad smo već kod toga, kornjača je savršen oblik." "Savršen oblik za šta?"

Teri Pračet 55 "Pa, savršen oblik za morsku kornjaču, pre svega", reče Om. "Da joj je oblik loptast, stalno bi iskakala na površinu." "Ali tvrdnja da je svet ravan jeste jeres", reče Brata. "Možda, ali je tačna." "I zaista počiva na leđima džinovske kornjače?" "Tako je." "U tom slučaju", reče Brata pobedonosno, "na čemu stoji kornjača?" Kornjača ga je belo pogledala. "Ne stoji ni na čemu", rekla je. "To je morska kornjača, zaboga. Ona pliva. A tome morske kornjače i služe." "Ja ovaj mislim da bi bilo bolje da odem i javim se Vorbisu", reče Brata. "Veoma se smiri ako suviše čeka. Za šta sam ti trebao? Pokušaću da ti donesem još hrane posle večere." "Kako ti je?", rekla je kornjača. "Dobro mi je, hvala." "Dobro jedeš i tako to?" "Da, hvala." "Drago mi je da to čujem. Sad pohitaj. Hoću da kažem, ipak sam ja samo Bog." Om je povisio glas dok je Brata žurno odlazio. "I mogao bi češće da navraćaš!" "I da se glasnije moliš, stalno se naprežem!", povikao je. * * * Vorbis je još sedeo u svojoj kabini kad je Brata dohujao kroz hodnik i pokucao na vrata. Nije bilo odgovora. Posle nekog vremena, Brata je odgurnuo vrata. Nije se činilo da Vorbis čita. Očigledno je pisao, zbog čuvenih Pisama, ali ga niko nikad nije video da to radi. Kad je bio sam, provodio bi vreme zureći u zid ili moleći se. Pored Vorbisa skrušenog u molitvi grandomanski imperatori u svojim pozama izgledali bi kao slugeranje. "Hm", reče Brata i pokušao ponovo da zatvori vrata. Vorbis je razdraženo mahnuo rukom. Onda je ustao. Nije otresao prašinu s rize. "Znaš li, Brato", reče. "Mislim da ne postoji niti jedna jedina osoba u Citadeli koja bi me prekinula u molitvi. Plašili bi se Kvizicije. Svi se plaše Kvizicije. Osim tebe, reklo bi se. Da li se plašiš Kvizicije?" Brata je pogledao u crno-crne oči. Vorbis je pogledao u okruglo ružičasto lice. Ljudi su navlačili specijalan izraz lica kada su razgovarali s ekskvizitorom. Ravnodušan i bezizrazan i blago blistav, a čak bi i poluškolovan ekskvizitor umeo da čita skrivenu grižu savesti kao otvorenu knjigu. Brata je samo gledao, bez daha, mada, to je uvek radio. Fascinantno. "Ne, gospodaru", reče. "Zašto?" "Kvizicija nas štiti, gospodaru. Tako piše u Osoriju, glava VII, stih..." Vorbis je nagnuo glavu na stranu. "Naravno. Ali, jesi li ikad pomislio da Kvizicija greši?" "Ne, gospodaru", reče Brata. "Zašto?" "Ne znam zašto, Gospodaru Vorbise. Jednostavno nisam." Vorbis je seo za mali pisaći sto, zapravo tek sklopivu ploču, šarkama okačenu za korito broda. "I u pravu si, Brato", reče. "Zato što Kvizicija ne može da pogreši. Stvari mogu da budu samo onakve kakvima ih Bog želi. Nemoguće je i pomisliti da bi svet mogao da bude drugačiji, zar nije tako?" Prizor jednooke kornjače načas je proleteo Bratinim umom. Brati laganje nikad nije išlo od ruke. Sama istina mu se uvek činila toliko nerazumljiva da bi dodatno komplikovanje zaista bilo van njegovih moći. "Tako nas uči Sedmoknjižje", reče.

Terry Pratchet 56 "Gde ima kazne, uvek ima i zločina", reče Vorbis. "Ponekad zločin dolazi posle kazne, što je samo dokaz dalekovidosti Velikog Boga." "To je i moja baka govorila", reče Brata automatski. "Zbilja? Voleo bih da saznam više o toj zadivljujućoj dami." "Tukla me je svakog jutra, zato što bih svakako u toku dana uradio nešto dostojno batina", reče Brata. "Zaista potpuno razumevanje ljudske prirode", reče Vorbis oslonivši bradu na ruku. "Da nije bila uskraćena u pogledu pola, zvuči kao da bi bila odličan inkvizitor." Brata je klimnuo glavom. O, da. Da, zaista. "A sada", reče Vorbis nepromenjenim glasom, "reći ćeš mi šta si video u pustinji." "Uh. Bilo je šest blesaka. A onda pauza od oko pet otkucaja srca. Zatim osam blesaka. Pa još jedna pauza. I dva bleska." Vorbis je zamišljeno klimnuo. "Tri četvrtine", reče. "Neka je slava Velikom Bogu. On je moj štap i vodič po sumornim mestima. A ti možeš da ideš." Brata nije očekivao da mu se objasni značenje blesaka, a nije nameravao ni da pita. Kvizicija je postavljala pitanja. Po tome je bila poznata. * * * Sutradan je brod obišao oko rta i zašao u zaliv Efebe, a sam grad je bio bela mrlja na horizontu koji se od vremena i daljine pretvorio u gustiš zaslepljujuće belih kuća rasutih svuda po stenama. Izgleda da je ovo pobudilo znatan interes kod Narednika Simonija. Brata s njim nije prozborio ni reč. Bratimljenje među sveštenstvom i vojnicima se nije podsticalo; vojnici su posedovali izvesnu dozu grešnosti... Brata, ponovo prepušten sam sebi dok se posada pripremala za pristanak u luku, pomno je posmatrao vojnika. Vojnici su većinom pomalo zapušteni i uopšte uzev nepristojni prema nižem sveštenstvu. Simoni je bio drugačiji. Ako ništa drugo, blistao je. Od njegovog grudnog oklopa bolele su oči. Koža mu je izgledala izribana. Narednik je stajao na pramcu i ukočeno posmatrao grad koji se približavao. Neobično je bilo videti ga daleko od Vorbisa. Gde god je Vorbis stajao, tu je bio i narednik, s rukom na maču, a očima je pretraživao okolinu zbog... čega? I uvek je ćutao, osim kad bi mu se neko obratio. Brata je pokušao da se sprijatelji. "Baš je... beo, zar ne?", rekao je. "Grad. Vrlo beo. Naredniče Simoni?" Narednik se sporo okrenuo i zurio u Bratu. Vorbisovo zurenje je bilo grozno. Vorbis je gledao kroz vašu glavu u grehe koji su u njoj, a u njegovim očima niste bili skoro ništa drugo osim pokretača svojih sopstvenih grehova. Ali u Simonijevom pogledu videla se čista, prosta mržnja. Brata je ustuknuo. "Oh. Žao mi je", promrmljao je. Utučeno je otišao do krme i trudio se da se vojniku kloni s puta. Svejedno, uskoro se pojavilo još vojnika... Efebijanci su očekivali posetioce. Vojnici su se postrojili po keju, a oružje su držali skoro uvredljivo. I bilo ih je mnogo. Brata je lagano hodao duž stroja, a kornjačin glas mu je šaputao u glavi. "Dakle, Efebijanci žele mir, je li tako?", rekao je Om. "Ne bi se reklo. Ne čini mi se da smo doneli zakone poraženom neprijatelju. Čini mi se da smo dobijali ćuške i da to više ne želimo. Čini mi se da se tužimo za mir. Tako to meni izgleda." "U Citadeli su svi govorili da je pobeda bila veličanstvena", reče Brata. Otkrio je da sada može da govori jedva pomerajući usne; Om je, po prilici, hvatao njegove reči čim bi mu stigle do glasnih žica. Ispred njega je Simoni natkrilio đakona i sumnjičavo zurio u svakog efebijanskog stražara.

Teri Pračet 57 "Čudno je to", reče Om. "Pobednici nikad ne govore o veličanstvenim pobedama. Zato što oni znaju kako bojno polje izgleda posle toga. Samo gubitnici imaju veličanstvene pobede." Brata nije znao šta da odgovori. "To ne liči na božju reč", usudio se. "To je kornjačin mozak." "Šta?" "Zar ništa ne znaš? Tela nisu samo zgodne posude u kojima obitava tvoj um. Tvoj oblik utiče na tvoje misli. I uvek se iznova srećem s ovom morfologijom." "Šta?" Om je uzdahnuo. "Ako se ne koncentrišem, razmišljam kao kornjača!" "Šta? Hoćeš da kažeš, sporo?" "Ne! Kornjače su cinične. Uvek očekuju najgore." "Zašto?" "Ne znam. Zato što im se to često događa, pretpostavljam." Brata je razgledao Efebu. Stražari pod šlemovima s perjanim ukrasima perjem nalik podivljalim konjskim repovima marširali su s obe strane kolone. Nekoliko građana Efebe dokono je posmatralo s ivice puta. I začudo, veoma su ličili na ljude kod kuće, a nimalo na dvonožne demone. "Oni su ljudi", reče. "Oh, kako si stručan u uporednoj antropologiji." "Brat Numrod je rekao da Efebijanci jedu ljudsko meso", reče Brata. "On ne bi lagao." Jedan dečačić je zamišljeno kopao po nozdrvi dok je posmatrao Bratu. Ako je on bio demon u ljudskom obliku, glumio je izuzetno dobro. Duž puta od pristaništa bile su razmeštene bele kamene statue. Brata nikad ranije nije video statue. Osim statua Septarhâ, naravno, ali to nije isto. "Šta je ovo?" "Pa, bucko u togi je Tuvelpit, Bog Vina. U Tsortu ga zovu Smimto. A ženska s frizurom je Astorija, Boginja Ljubavi. Potpuna budala. Onaj ružnije Ofler, Bog Krokodil. Nije odavde. Poreklom je iz Klača, ali su Efebijanci čuli za njega i dopao im se. Obrati pažnju na zube. Dobri zubi. Dobri zubi. A onaj sa umršenom kosom je..." "Govoriš o njima kao da postoje", reče Brata. "Postoje." "Nema drugog boga osim tebe. To si rekao Osoriju." "Dobro. Znaš već. Malo sam preterao. Ali oni nisu tako dobri. Jedan od njih sve vreme dokono duva u flautu i jurca za mlekaricama. Ja to ne smatram osobito božanskim. Smatraš li to osobito božanskim? Ja ne." Put je počeo strmo da krivuda uz stenovito brdo. Izgledalo je da je grad uglavnom izgrađen na stenama ili uklesan u kamen, pa je trem jednog stana služio kao tavanica za drugi. Putevi su se zapravo sastojali od niza niskih stepenika, pogodnih za čoveka ili magarca, ali nepremostivih za kola. Efeba je bila grad pešaka. Ćutke ih je posmatralo sve više ljudi. I božjih statua. Efeba je imala bogove kao što drugi gradovi imaju pacove. Brata je osmotrio Vorbisovo lice. Ekskvizitor je netremice gledao pravo ispred sebe. Brata se pitao šta taj čovek vidi. Sve je bilo tako novo! I đavolsko, naravno. Doduše, statue bogova nisu odveć podsećale na demone - ali je mogao da čuje Numrodov glas koji ukazuje da su upravo zbog toga još demonskije. Greh vam se prikradao kao vuk u ovčjoj koži. Jedna boginja imala je krajnje ozbiljnih problema sa svojom haljinom, primetio je Brata; da je Brat Numrod bio u blizini, morao bi da odjuri i da vrlo ozbiljno prilegne. "Petulija, Boginja Ugovorene Nežnosti", reče Om. "Klanjaju joj se prijateljice noći i drugih doba dana, ako shvataš šta hoću da kažem." Brata je zinuo od iznenađenja.

Terry Pratchet 58 "Imaju boginju našminkanih bludnica?" "Zašto ne? Vrlo religiozni ljudi, procenjujem. Navikli su da budu na - odvajaju mnogo vremena na potragu za - vidi, vera je tamo gde je pronađeš. Specijalizacija. To je bezbedno, shvataš. Mali rizik, siguran profit. Negde postoji čak i Bog Zelene Salate. Hoću da kažem, nije da sad svako može da pokuša da postane Bog Zelene Salate. Ali, samo nađi zajednicu uzgajivača salate i čekaj. Bogovi groma dolaze i odlaze, ali će ljudi tebi da se obrate kad god udari Salatna Mušica. Moraš da... uh... to prepustiš Petuliji. Zapazila je slobodan prostor na tržištu i popunila ga." "Postoji Bog Zelene Salate?" "Zašto ne? Ako dovoljno ljudi veruje, možeš da budeš bog bilo čega..." Om je zaćutao i sačekao da vidi da li je Brata shvatio. Ali, izgleda da su Bratu obuzele druge misli. "To nije ispravno. Takvo postupanje s ljudima. Joj." Naleteo je na leđa jednog nižeg đakona. Povorka je stala, delom zato što je i efebijanska pratnja stala, ali uglavnom zato što je niz ulicu trčao neki čovek. Bio je prilično star i umnogome je podsećao na žabu koja je već duže vreme provela na suvom. Nešto u njemu je navodilo ljude da upotrebe reč "žustar", ali bi u ovom času verovatno pre rekli "kao od majke rođen" i, moguće, "mokar do kože" i bili bi sto odsto u pravu. Mada je imao bradu. U kojoj je moglo da se kampuje. Čovek je žurio ulicom bez ikakve uočljive stidljivosti i zastao ispred grnčarskog dućana. Grnčaru, po prilici, nije zasmetalo što mu se obratio nag mokar čovek; zapravo, niko od prolaznika na ulici nije mnogo ni obraćao pažnju na njega. "Hteo bih lonac veličine devet i nešto kanapa, molim", reče starac. "Odmah, gospodine Legibuse." Grnčar je posegao ispod pulta i izvadio peškir. Nagi čovek ga je odsutno uzeo. Brata je stekao utisak da se obojici ovo već dešavalo. "I beskrajno dugačku polugu i, hm, čvrst oslonac", reče Legibus brišući se. "Imam ono što vidite, gospodine. Lonce i osnovno pokućstvo, ali sam u izvesnom manjku s aksiomatskim mehanizmima." "Dobro, imate li krede?" "Ostalo mi je malo od prošlog puta", reče grnčar. Nagi čovečuljak uzeo je kredu i počeo da crta trouglove na najbližem zidu. Onda je spustio pogled. "Zašto nisam obučen?", rekao je. "Opet smo se kupali, zar ne?", rekao je grnčar. "Ostavio sam odeću u kupatilu?" "Verovatno vam je nešto palo na pamet dok ste se kupali?", smesta je ispalio grnčar. "Tako je! Tako je! Imam sjajnu ideju za pomeranje sveta!", rekao je Legibus. "Prosti princip poluge. Trebalo bi potpuno da uspe. Samo još da razradim tehničke detalje." "Vrlo lepo. Mogli bismo da se preko zime pomerimo u toplije krajeve", reče grnčar. "Mogu li da posudim peškir?" "Ionako je vaš, gospodine Legibuse." "Je li?" "Rekoh, ostavili ste ga ovde prošli put. Sećate li se? Kad ste imali onu ideju o svetionicima?" "Dobro. Dobro", reče Legibus omotavajući peškir oko sebe. Iscrtao je još neke linije na zidu. "Dobro. U redu. Poslaću nekog kasnije da ponese zid." Okrenuo se i, naizgled, tek tada opazio Omnijance. Zaškiljio je, a onda slegao ramenima. "Hmm", reče, a zatim otišao. Brata je povukao jednog efebijanskog vojnika za ogrtač. "Izvinite, zašto smo stali?", rekao je. "Filozofi imaju pravo prvenstva", reče vojnik. "Šta je filozof?", rekao je Brata.

Teri Pračet 59 "Neko ko je dovoljno pametan da nađe sebi posao koji ne uključuje dizanje tereta", reče glas u njegovoj glavi. "Nevernik koji traži dostojnu sudbinu i zasigurno će je i naći", reče Vorbis. "Izumitelj grešaka. Ovaj ukleti grad ih privlači kao što hrpa izmeta privlači muve." "Zapravo, u pitanju je klima", reče kornjačin glas. "Promisli. Ako si sklon da iskačeš iz kade i juriš po ulici svaki put kad pomisliš da imaš sjajnu ideju, ne bi voleo da živiš u hladnim predelima. Ako to budeš radio negde gde je hladno, umrećeš. To je prirodno odabiranje, ništa drugo. Efeba je poznata po filozofima. Bolji su i od putujućeg pozorišta." "Šta, gomila staraca trči ulicom bez odeće?", rekao je Brata poluglasno dok su hodali dalje. "Manje-više. Ako mnogo vremena provodiš razmišljajući o svemiru, sklon si da zaboravljaš nevažnije detalje. Recimo, svoje gaće. A devedeset devet od sto ideja koje im padaju na pamet potpuno su beskorisne." "Zašto ih onda ne zaključaju na neko bezbedno mesto? Meni ne izgledaju posebno korisni", reče Brata. "Zato što je stota ideja", reče Om, "obično prva liga." "Šta?" "Pogledaj najviši toranj na steni." Brata je podigao pogled. Na vrhu tornja, pričvršćen metalnim obručima, stajao je veliki disk koji je sijao pod jutarnjom svetlošću. "Šta je to?", prošaputao je. "Razlog za to što Omniji uglavnom više i ne treba flota", reče Om. "Zato uvek valja imati ponekog filozofa pri ruci. U jednom trenutku je sve samo Da Li Je Lepota Istina, pa Da Li Je Istina Lepota, a zatim Da Li Pad Drveta U Šumi Proizvodi Zvuk I Ako Nema Nikog Ko Bi Ga Čuo, i taman kad pomisliš da ćeš da poludiš, jedan od njih kaže: U suštini, postavljanje desetometarskog paraboličnog reflektora na visinu, kako bi se sunčevi zraci odbijali na neprijateljske brodove, predstavljalo bi vrlo zanimljivu upotrebu optičkih principa", dodao je. "Filozofima uvek padaju na pamet zapanjujuće nove ideje. Pre ovoga su imali neki komplikovan uređaj koji se zasnivao na principu poluge i bacao je kugle zapaljenog sumpora tri kilometra daleko. A pre toga, čini mi se, napravili su neku podvodnu napravu koja je zabijala zašiljene balvane u brodska korita." Brata je ponovo zurio u disk. Nije shvatio ni dve trećine reči u poslednjoj izjavi. "Dakle", reče, "proizvodi li?" "Proizvodi li šta?" "Zvuk. Kada padne, a nema nikog ko bi to čuo." "Koga je briga?" Povorka je stigla do kapije u zidu koji je okruživao vrh stene prilično slično kao što traka za glavu okružuje glavu. Efebijanski kapetan je stao i okrenuo se. "Dakle... posetiocima... moraju da se vežu oči", reče. "To je nečuveno!", rekao je Vorbis. "Ovde smo u diplomatskoj misiji!" "To se mene ne tiče", reče kapetan. "Moje je da kažem: Ako biste da prođete kroz ovu kapiju, proći ćete s povezom. Možete da ostanete ispred. Ali ako želite unutra, sleduje vam povez. Kako ono kažu, to vam je životno raskršće." Jedan niži đakon prošaputao je nešto u Vorbisovo uho. Vorbis je sotto voce popričao s vođom omnijanske straže. "Vrlo dobro", reče, "ali protestujemo." Povez je bio prilično mekan i sasvim neproziran. Ali, dok su Bratu vodili... ... deset koraka duž prolaza, zatim nalevo pet koraka, pa dijagonalno napred i ulevo tri i po koraka, pa nadesno stotinu tri koraka, nizbrdo tri stepenika, potom okret oko sebe sedamnaest puta i četvrt, zatim napred devet koraka, levo jedan korak, napred devetnaest koraka, pauza od tri sekunde, nadesno tri koraka, natrag dva koraka, levo dva koraka, okret tri i po puta, pauza od jedne sekunde, uzbrdo tri stepenika, udesno dvadeset koraka, okret pet puta i četvrt, nalevo

Terry Pratchet 60 petnaest koraka, unapred sedam koraka, udesno osamnaest koraka, uz sedam stepenika, dijagonalno napred, pauza od dve sekunde, desno četiri koraka, niz kosinu koja se spuštala metar na svakih deset koraka tokom trideset koraka, onda sedam i po okreta oko sebe i unapred šest koraka... ... pitao se čemu sve to. Povezi su im uklonjeni u otvorenom dvorištu, načinjenom od nekog belog kamena koji je pod sunčevom svetlošću blistao. Brata je treptao. Streličari su se postrojili po dvorištu. Strele su im bile uperene naniže, ali im je držanje sugerisalo da bi taj pravac mogao da se izmeni u horizontalan svakog časa. Još jedan ćelavi čovek ih je čekao. U Efebi je, po prilici, bilo bezbroj ćelavih mršavih ljudi omotanih čaršavima. Ovaj se smešio, ali samo usnama. Niko nas posebno ne voli, mislio je Brata. "Verujem da ćete nam oprostiti na ovoj maloj neugodnosti", reče mršavac. "Zovem se Aristokrates. Ja sam Tiraninov sekretar. Molim vas, naredite svojim ljudima da spuste oružje." Vorbis se uspravio do pune visine. Bio je za glavu viši od Efebijanca. Mada je i inače bio bled, sad je bio još bleđi. "Imamo pravo da zadržimo svoje oružje!", rekao je. "Mi smo izaslanici u stranoj zemlji!" "Ali ne varvarskoj", ljubazno je rekao Aristokrates. "Ovde vam oružje neće biti potrebno." "Varvarskoj?", rekao je Vorbis. "Vi ste spalili naše brodove!" Aristokrates je podigao ruku. "O tome ćemo kasnije razgovarati", reče. "Moja prijatna dužnost je da vas sada odvedem u vaše odaje. Siguran sad ćete poželeti da se malo odmorite posle putovanja. Naravno, slobodni ste da se šetate kuda god želite po palati. A ako postoji ikakvo mesto po kome ne želimo da lutate, straža će vas sigurno obavestiti brzo i uljudno." "A smemo i da napustimo palatu?", hladno je rekao Vorbis. Aristokrates je slegnuo ramenima. "Prilaz kapiji nije pod stražom, osim u ratno doba", reče. "Ako možete da se setite puta, slobodno ga koristite. No, nesigurna tumaranja po lavirintu su nepreporučljiva, moram na to da vas upozorim. Naši preci su, nažalost, bili vrlo sumnjičavi i postavili su mnoge zamke; mi ih podmazujemo i održavamo, naravno, čisto iz poštovanja prema tradiciji. A sada, ako biste želeli da pođete za mnom..." Omnijanci su se držali zajedno dok su sledili Aristokratesa po palati. Bilo je fontana. Bilo je vrtova. Tu i tamo ljudi nisu radili ništa, samo su u grupama sedeli i pričali. Efebijanci, izgleda, nisu imali čvrst koncept pojmova "unutra" i "napolju" - izuzimajući lavirint oko palate, koji je veoma jasno izražavao te termine. "Opasnost vreba na svakom uglu", tiho je rekao Vorbis. "Ko god bude govorio na svoju ruku ili se ikako zbližavao s ovim ljudima, objasniće svoje ponašanje inkvizitorima. Detaljno." Brata je posmatrao jednu ženu koja je punila krčag vodom s izvora. To i nije baš ličilo na vojnu akciju. Ponovo je osećao ono čudno dvostruko osećanje. Na površini su bile Bratine misli, upravo one koje bi u Citadeli bile odobrene. Ovo je bilo gnezdo nevernika i bezbožnika, a sama njegova svetovnost bila je maska za zamke pogrešnih misli i jeresi. Možda Efeba i jeste bila obasjana suncem, ali je zapravo bila puna senki. No, ispod površine bile su misli Brate koji je Bratu posmatrao spolja... Vorbis se s tog stanovišta činio loš. Oštar i neprijatan. A bilo koji grad čiji se grnčari ni najmanje nisu uzbuđivali zbog golih, mokrih staraca koji ulaze u radnju i crtaju trouglove po zidovima jeste mesto kakvo je Brata želeo bolje da upozna. Osećao se kao veliki prazan krčag. A uobičajeno je da se prazne stvari ispunjavaju. "Da li mi nešto radiš?", prošaputao je. Om je iz kutije pogledao oblik Bratinog uma. Onda je pokušao brzo da misli. "Ne", reče i makar je to bila istina. Da li se to ikad ranije desilo?

Teri Pračet 61 Da li je ovako bilo u prvim danima? Mora da jeste. Sad mu se sve zamaglilo. Nije mogao da se seti svojih tadašnjih misli, samo njihovog oblika. Sve je bilo živo obojeno i raslo je svaki dan; misli i um u kome su boravile razvijali su se istom brzinom. Lako je bilo zaboraviti događaje iz tih dana. Kao da vatra pokušava da zapamti oblik svojih plamenova. Ali osećanje - njega je mogao da se seti. Brati nije ništa radio. Brata je to radio sam sebi. Brata je počinjao da misli na božanski način. Brata je počinjao da postaje prorok. Om je poželeo da ima nekog s kime bi mogao da popriča. Nekoga ko razume. Ovo jeste bila Efeba, zar ne? Mesto na kome su ljudi zarađivali pokušavajući da razumeju? * * * Omnijanci su bili smešteni u malim sobama oko središnjeg dvorišta. U sredini je bila fontana, u minijaturnom šumarku borova. Vojnici su gurkali jedan drugog. Ljudi misle da profesionalni vojnici mnogo razmišljaju o borbi, ali pravi profesionalni vojnici mnogo razmišljaju o hrani i toplom konačištu, jer je te dve stvari uglavnom teško pribaviti, dok borbe izranjaju svako malo. U Bratinoj ćeliji bila je zdela s voćem i tanjir hladnog mesa. No, valja ići redom. Izvadio je Boga iz kutije. "Evo voća", reče. "Kakve su ovo bobice?" "Grožđe", reče Om. "Sirovina za vino." "I ranije si pomenuo tu reč. Šta ona znači?" Spolja se čuo povik. "Brato!" "To je Vorbis. Moram da idem." Vorbis je stajao nasred svoje ćelije. "Jesi li išta jeo?", pitao je. "Ne, gospodaru." "Voće i meso, Brato. A danas je post. Pokušavaju da nas uvrede!" "Hm. Možda ne znaju da postimo?", usudio se Brata. "Neznanje je samo po sebi greh", reče Vorbis. "Osori VII, stih 4", reče Brata automatski. Vorbis se nasmešio i potapšao Bratu po ramenu. "Ti si hodajuća knjiga, Brato. Septateuch perambulatus." Brata je spustio pogled na svoje sandale. U pravu je, pomislio je. A ja sam zaboravio. Ili makar nisam želeo da se setim. A onda je čuo odjek svojih sopstvenih misli: to je samo voće i meso i hleb, ništa drugo. Ništa osim toga. Posni dani i mrsni dani i Dani Proroka i hlebni dani... koga je briga? Boga, kome je sada bitno samo da hrana raste dovoljno nisko? Voleo bih da me ne tapše po ramenu. Vorbis se okrenuo od Brate. "Treba li da podsetim ostale?", rekao je Brata. "Ne. Našoj zaređenoj braći, naravno, neće trebati podsećanje. A što se tiče vojnika... mala sloboda je možda na mestu ovako daleko od kuće..." Brata se vratio u svoju ćeliju. Om je još bio na stolu i ukočeno je posmatrao dinju. "Zamalo sam počinio užasan greh", reče Brata. "Zamalo sam pojeo voće na dan kad je to zabranjeno." "Užasno je to, baš užasno", reče Om. "A sada iseci dinju." "Ali to je zabranjeno!", rekao je Brata. "Ne, nije", reče Om. "Iseci dinju." "Ali je upravo jedenje voća dovelo do toga da strast ovlada svetom", reče Brata. "Dovelo je samo do nadimanja creva", reče Om. "Iseci dinju!"

Terry Pratchet 62 "Iskušavaš me!" "Nije tačno. Dajem ti dozvolu. Posebnu odredbu! Iseci prokletu dinju!" "Samo je biskupu ili višem svešteniku dopušteno da daj...", zaustio je Brata. A onda je stao. Om je zurio u njega. "Da. Upravo", reče. "A sada iseci dinju." Glas mu se malo ublažio. "Ako će ti to išta pomoći, proglasiću dinju hlebom. Slučajno sam ja ovde Bog. I mogu da je zovem, prokleta bila, kako god hoću. To je hleb. Može? Sad iseci prokletu dinju." "Veknu", ispravio ga je Brata. "Tačno. I daj mi jednu krišku bez semenki." Brata je to i uradio, pomalo obazrivo. "I jedi brzo", reče Om. "Da nas Vorbis ne bi otkrio?" "Zato što moraš da odeš i pronađeš filozofa", reče Om. Činjenica što su mu usta bila puna nije ostavila nikakvog traga na boju njegovog glasa u Bratinoj glavi. "Znaš, dinje divlje rastu u divljini. Ne ovako velike. Male, zelenkaste. Kožaste. Ne mogu se progristi. Godinama sam jeo mrtvo lišće koje bi ispljunule koze, pored živih vreža dinje. Dinje bi trebalo da imaju tanju koru. Upamti to." "Da nađem filozofa?" "Tačno. Nekoga ko ume da razmišlja. Nekoga ko će mi pomoći da prestanem da budem kornjača." "Ali... Vorbis bi mogao da me pozove." "Samo otiđi u šetnju. Nema problema. I požuri. Ima i drugih bogova u Efebi. Za sada ne želim da se sretnem s njima. Ne dok ovako izgledam." Brata je izgledao uspaničen. "Kako ću da nađem filozofa?", rekao je. "Ovde? Dovoljno je da baciš ciglu, rekao bih." * * * Lavirint u Efebi je drevan i u njemu počiva sto jedna zapanjujuća stvar koju možete da napravite od skrivenih opruga, noževa oštrih poput žileta i neučvršćenih stena. Kroz njega vas ne vodi samo jedan vodič. Ima ih šestorica i svaki zna put samo kroz šestinu lavirinta. Svake godine se među njima održava posebno takmičenje, a tad se pristupa i malom preuređenju. Nadmeću se jedan s drugim i gledaju ko će svoj deo lavirinta da učini smrtonosnijim za slučajnog prolaznika. Radove ocenjuje žiri, a dodeljuje se i skromna nagrada. Najveća udaljenost do koje je neko ušao u lavirint bez pomoći vodiča bila je devetnaest koraka. Dobro, tu negde. Glava mu se otkotrljala još sedam koraka, ali se to verovatno ne računa. Na svakoj graničnoj tački postoje sobice bez ikakvih zamki. U njima se nalazi po malo bronzano zvono. To su čekaonice u kojima se posetioci predaju sledećem vodiču. A tu i tamo, visoko na krovovima tunela s domišljatijim zamkama, razmešteni su prozori za posmatrače, jer i stražari vole dobro da se nasmeju, kao i svako drugi. Ništa od svega ovoga nije niti okrznulo Bratin um tokom njegove vesele šetnje tunelima i hodnicima bez nekog posebnog premišljanja, sve dok, napokon, nije odgurnuo kapiju i izašao na večernji vazduh. Bio je pun cvetnog mirisa. Noćni leptiri leteli su u pomrčini. "Kako filozofi izgledaju?", upita Brata. "Hoću da kažem, kad se ne kupaju." "Mnogo razmišljaju", reče Om. "Potraži nekog s napregnutim izrazom lica." "To može prosto da bude od zatvora." "Pa, dok god filozofiraju o zatvoru..." Grad Efeba ih je okružio. Psi su lajali. Negde je mjauknula mačka. Uopšte, mali, prijatni zvuci su romorili posvuda, što je bio znak da ovde ljudi žive svoje živote.

Teri Pračet 63 A onda su se jedna vrata prema ulici uz tresak otvorila i začula se lomljava neke povelike vinske amfore o nečiju glavu. Mršavi starac u togi se pridigao s kaldrme na koju je pao i pogledao u dovratak. "Kažem ti, slušaj me, ograničeni intelekt, dakle, ne može pomoću poređenja da dosegne apsolutnu istinu svih stvari, jer, budući da je po sebi nedeljiva, istina isključuje pojmove 'više' i 'manje', tako da ništa osim same istine ne može da bude tačna mera istine. Kopilani jedni", reče. Neko iz zgrade mu je odgovorio: "Ma nemoj? Ti mi kažeš?" Starac je ignorisao Bratu, ali je, uz primetan napor, izvadio jedan kamen iz kaldrme i odmerio mu težinu u šaci. Onda je jurnuo kroz vrata. Čuo se udaljen, besan krik. "Ah. Filozofija", reče Om. Brata je oprezno provirio kroz vrata. Unutra su dve grupe skoro potpuno istovetnih ljudi u togama pokušavale da obuzdaju dvojicu svojih kolega. Ta se scena ponavlja milion puta dnevno u barovima širom multiverzuma - oba razjarena čoveka su urlala i kreveljila se jedan na drugog i pokušavala da se otrgnu svojim prijateljima, mada se, naravno, nisu otimali suviše vatreno, jer nema ništa gore nego da zbilja uspete da se otrgnete i da se iznenada nađete sami u areni s luđakom koji se upravo sprema da vas udari kamenom među oči. "Da", reče Om, "to je filozofija, još kako." "Ali oni se tuku!" "Potpuna i slobodna razmena mišljenja, da." Sad je Brata mogao jasnije da vidi i uočio je jednu ili dve razlike među ljudima. Jedan je imao kraću bradu, bio je veoma crven u licu i optužujuće je mahao prstom. "Ovaj prokletnik me je optužio za klevetu!", vikao je. "Nisam!", vikao je drugi čovek. "Jesi! Jesi! Kaži im šta si rekao!" "Vidi, samo sam nabacio, ne bih li ukazao, je li, na prirodu paradoksa, da bi, kada bi Ksenon Efebijanac rekao: 'Svi Efebijanci su lažovi'" "Vidite? Vidite? Opet je to uradio!" "...ne, ne, slušaj, slušaj... onda bi, pošto je Ksenon i sam Efebijanac, to značilo da je i on sam lažov, te prema tome..." Ksenon je iz sve snage pokušao da se otme, vukući četvoricu očajnih kolega filozofa po podu. "Ma, dobićeš ti svoje, draškane!" Brata je rekao: "Izvinite, molim vas." Filozofi su se ukočili. Onda su pogledali Bratu. Značajno su se opustili. Začuo se hor postiđenih nakašljavanja. "Da li ste svi vi filozofi?", upitao je Brata. Onaj po imenu Ksenon je iskoračio i namestio svoju togu. "Tako je", reče. "Mi smo filozofi. Mislimo, dakle, postojim." "Postojimo", reče nesrećni stvaralac paradoksa automatski. Ksenon se žustro okrete. "E, dakle, dovde mi te je, Ibide!", zagrmeo je. Okrenuo se natrag Brati. "Postojimo, dakle, postojim", reče samopouzdano. "To je to." Nekoliko dragih filozofa zainteresovano se zgledalo. "To je zapravo vrlo zanimljivo", reče jedan. "Dokaz našeg postojanja je činjenica našeg postojanja, da li to želiš da kažeš?" "Umukni", reče Ksenon ne pogledavši ga. "Da li ste se vi to tukli?" Lica okupljenih filozofa poprimila su razne oblike šokiranih i užasnutih izraza. "Tukli? Mi? Mi smo filozofi", šokirano je rekao Ibid. "Časti mi, tako je", reče Ksenon. "Ali ste se...", zaustio je Brata. Ksenon je mahnuo rakom.

Terry Pratchet 64 "Žar rasprave", reče. "Teza plus antiteza jednako histereza", reče Ibid. "Strogi test svemira. Čekić intelekta na nakovnju fundamentalne istine..." "Umukni", reče Ksenon. "A šta možemo da učinimo za tebe, mladiću?" "Pitaj ih o bogovima", smesta je ispalio Om. "Uh, voleo bih da saznam o bogovima", reče Brata. Filozofi su se zgledali. "Bogovi?", rekao je Ksenon. "Ne gubimo vreme na bogove. Uh. To su ostaci staromodnog sistema verovanja." Čula se grmljavina iz vedrog večernjeg neba. "Izuzimajući Slepog Ioa i Boga Groma", nastavio je Ksenon skoro nepromenjenim glasom. Munja je zaparala nebo. "I Kubala, Boga Vatre", reče Ksenon. Kovit vetra udario je u prozore. "Flatulus, Bog Vetra, on je isto fini momak", reče Ksenon. Strela se materijalizovala u vazduhu i zabila se u sto pored Ksenonove rake. "Fedeks, Božji Glasnik, taj je za sva vremena", reče Ksenon. Ptica se pojavila u dovratku. Bar je izdaleka podsećala na pticu. Bila je oko pola metra visoka, crno-bela, povijenog kljuna i izgledala da kao da joj se već dogodilo sve ono čega se plašila da joj se ne dogodi. "Šta je to?", rekao je Brata. "Pingvin", reče Omov glas u njegovoj glavi. "Patina, Boginja Mudrosti? Ona je među najboljima", reče Ksenon. Pingvin je zakreštao na njega i odgegao se u tamu. Filozofi su izgledali prilično postiđeni. Onda je Ibid rekao: "Furgol, Bog Lavina? Gde je linija snega?" "Trista kilometara odavde", neko je rekao. Sačekali su. Ništa se nije desilo. "Ostaci staromodnog sistema verovanja", reče Ksenon. Zid ledene bele smrti nije se pojavio nigde u Efebi. "Čiste nepromišljene personifikacije prirodnih sila", reče jedan filozof nešto glasnije. Izgleda da su se posle toga svi osetili malo bolje. "Primitivno obožavanje prirode." "Ne vredi ni prebijene pare." "Prosta racionalizacija nepoznatog." "Ha! Visprena fikcija, laža koja plaši slabe i glupe!" Reči su se same oblikovale u Brati. Nije mogao da se obuzda. "Je li uvek ovako hladno?", rekao je. "Učinilo mi se da je vrlo sveže dok sam dolazio ovamo." Svi filozofi su se udaljili od Ksenona. "Doduše, ako išta može da se kaže za Furgala", reče Ksenon, "to je da je taj bog pun razumevanja. Voli šalu isto kao i svaki... čovek." Bacio je brze poglede levo i desno. Posle nekog vremena su se filozofi opustili i, reklo bi se, potpuno zaboravili na Bratu. A on je tek sad dobio priliku da zaista osmotri prostoriju. Nikad ranije nije video krčmu, ali se sada zadesio u jednoj. Šank se protezao duž jednog zida prostorije. Iza njega su bile uobičajene zamke efebijanskih barova - ćupovi s vinom, amfore i vesele slike vestalskih devica na paketima usoljenog kikirikija i kozjeg mesa, pribodene u nadi da postoje ljudi koji će pomahnitalo kupovati sve više i više nepotrebnih kutija oraha ne bi li bacili pogled na kartonske dojke. "Kakve su ovo stvari?", prošaputao je Brata.

Teri Pračet 65 "Otkud znam?", rekao je Om. "Izvadi me, pa ću da pogledam." Brata je otvorio kutiju i izvadio kornjaču. Jedno vlažno oko bacilo je pogled. "Oh. Tipična krčma", reče Om. "Dobro. Meni sleduje tanjir onoga što piju." "Krčma? Mesto na kome se pije alkohol?" "Veoma sam nameran da doprinesem tome, da." "Ali... ali... Sedmoknjižje nas, ne manje od sedamnaest puta, najizričitije preklinje da se uzdržimo od..." "E nek' sam proklet ako znam zašto", reče Om. "Vidiš onog momka što čisti krčage? Reci mu: Dajte mi..." "Ali, alkohol zamagljuje um Čovekov, kaže Prorok Osori. A..." "Ovo ću samo još jednom da ponovim! Ja to nikad nisam rekao! A sad idi kod čoveka!" Zapravo, čovek se obratio Brati. Na magičan način se pojavio s drage strane šanka, i dalje brišući krčag. "Dobro veče, gospodine", reče. "Šta želite?" "Hteo bih vode, molim vas", reče Brata veoma neuvijeno. "A šta ćemo za kornjaču?" "Vino!", rekao je Omov glas. "Ne znam", reče Brata. "Šta kornjače obično piju?" "One koje borave ovde obično piju kap mleka s malo hleba", reče krčmar. "Ima li ovde dosta kornjača?", glasno je rekao Brata, trudeći se da nadglasa Omovo uvredljivo vrištanje. "Oh, prosečna kornjača je vrlo korisna filozofska životinja. Brža je od metaforičkih strela, pobeđuje zečeve u trkama... vrlo zgodno." "Uh... ja nemam nimalo novca", reče Brata. Krčmar se nagnuo ka njemu. "Da vam kažem", reče. "Deklivitis je upravo platio turu. Neće imati ništa protiv." "Hleb i mleko?" "Oh. Hvala vam. Mnogo vam hvala." "Oh, razni nam ovde dolaze", reče krčmar ispravljajući se. "Stoici. Cinici. Pijandure su ti cinici. Epikurejci. Stohastici. Anamaksandriti. Epistemolozi. Peripatetici. Sinoptici. Raznorazni. Ja to uvek kažem. Uvek kažem da se svet" - uzeo je drugi krčag i počeo da ga briše - "sastoji od raznoraznih." "Hleb i mleko!", vikao je Om. "Snaći će te moj gnev zbog ovoga, znaš! A sada ga pitaj za bogove!" "Recite mi", reče Brata potegnuvši gutljaj iz svog krčaga vode, "da li iko od njih dobro poznaje bogove?" "Za to vam trebaju sveštenici", reče krčmar. "Ne, mislim... šta su bogovi... kako su postali... takve stvari", reče Brata, pokušavajući da se privikne na krčmarov neobičan način razgovora. "Bogovi to baš ne vole", reče krčmar. "Desi se to ponekad ovde, kad neko uveče malo više cugne. Kosmičke spekulacije o stvarnom postojanju bogova. Odmah zatim se kroz krov prolomi grom s porukom 'Da, postojimo' prikačenom za par zadimljenih sandala. Takve stvari ubijaju svaki interes za metafizička nagađanja." "A hleb čak nije ni svež", mrmljao je Om nosa zagnjurenog u svoj tanjir. "Ne, dobro znam da bogovi postoje", žurno je rekao Brata. "Samo sam hteo da saznam više o... njima." Krčmar je slegnuo ramenima. "Onda bih vam bio vrlo zahvalan ako biste se udaljili od vrednih stvari", reče. "Ipak, sve će biti isto i za stotinu godina." Uzeo je još jedan krčag i počeo da ga glanca. "Jeste li vi filozof?", rekao je Brata. "Posle nekog vremena vam se to uvuče pod kožu", reče krčmar.

Terry Pratchet 66 "Mleko je staro", reče Om. "Kažu da je u Efebi demokratija. Ovom mleku treba dati pravo glasa." "Ne bih rekao", oprezno je rekao Brata, "da ću ovde naći ono što tražim. Hm. Gospodine Prodavče Pića?" "Da?" "Kakva je ono ptica koja je ušla kada je Boginja" - okusio je nepoznatu reč - "Mudrosti pomenuta?" "E, to je mali problem", reče krčmar. "Mala neprijatnost." "Izvinite?" "To je", reče krčmar, "pingvin." "Je li to mudra ptica?" "Ne. Ne osobito", reče krčmar. "Nije čuvena po mudrosti. Druga na listi najsmušenijih ptica na svetu. Kažu da ume da leti samo pod vodom." "Zašto onda..." "Ne volimo da pričamo o tome", reče krčmar. "Ljudi se od toga uzrujaju. Prokleti vajar", dodao je poluglasno. Na drugom kraju krčme su filozofi ponovo počeli da se tuku. Krčmar se nagnuo napred. "Ako nemate novca", reče, "mislim da nećete dobiti nikakvu pomoć. Razgovor ovde nije jeftin." "Ali oni samo...", zaustio je Brata. "Troši se na sapun i vodu, za početak. Peškire. Prostirke. Sunđere. Kamenje za pete. Soli za kupanje. Sve to košta." Iz tanjira se čulo grgoljanje. Omova glava umazana mlekom okrenula se ka Brati. "Uopšte nemaš novca?", upitao je. "Ne", reče Brata. "Pa, moramo da pribavimo filozofa", rekla je kornjača ravnodušno. "Ja ne mogu da mislim, a ti ne umeš. Moramo da nađemo nekoga ko to radi neprekidno." "Naravno, možete da probate kod starog Didaktilosa", reče krčmar. "Nema jeftinijeg od njega." "Ne koristi skup sapun?", rekao je Brata. "Mislim da se može mirne duše da se kaže", svečano je rekao krčmar, "da on ne koristi nikakav sapun ni na kakav zamisliv način." "Oh. Dobro. Hvala vam", reče Brata. "Pitaj ga gde taj čovek stanuje", naredio je Om. "Gde mogu da nađem gospodina Didaktilosa?", rekao je Brata. "U dvorištu palate. Odmah pored Biblioteke. Ne možete da ga promašite. Samo sledite svoj njuh." "Tek smo stigli...", rekao je Brata, ali mu je unutrašnji glas naložio da ne dovrši rečenicu. "Onda ću odmah da pođem." "Ne zaboravite svoju kornjaču", reče krčmar. "Ima na njima slasnih zalogaja." "Da ti se sve vino pretvori u vodu!", vrisnu Om. "Hoće li se to desiti?", rekao je Brata kad su izašli u noć. "Ne." "Reci mi opet. Zašto tačno tražimo filozofa?", upita Brata. "Želim da vratim svoju moć", reče Om. "Ali svi veruju u tebe!" "Da veruju u mene, mogli bi da razgovaraju sa mnom. Ja bih mogao da razgovaram s njima. Ne znam šta je pošlo naopako. Niko se ne klanja nijednom drugom bogu u Omniji, je li tako?" "Ne bi im bilo dozvoljeno", reče Brata. "Kvizicija bi se za to pobrinula." "Da. Teško je klečati ako nemaš kolena." Brata je zastao u praznoj ulici.

Teri Pračet 67 "Ne razumem te!" "I ne treba. Putevi božji ne treba da budu razumljivi ljudima." "Kvizicija nas održava na putu istine! Kvizicija radi u slavu Crkve!" "A ti veruješ u to, je li?", rekla je kornjača. Brata je pogledao i shvatio da mu je uverenost negde nestala. Otvorio je i zatvorio usta, ali nije imalo šta da se kaže. "Hajde", reče Om što je ljubaznije bio u stanju. "Da se vratimo." * * * Usred noći Om se probudio. Iz Bratinog kreveta čuli su se zvuci. Brata se ponovo molio. Om je radoznalo slušao. Mogao je da se seti molitvi. Nekad ih je bilo mnogo. Toliko mnogo da nije mogao da razabere pojedinačne molitve, sve i da mu je bilo do toga, ali to i nije bilo važno, jer je bilo važno samo glasno kosmičko mrmorenje hiljada umova koji se mole, koji veruju. Same reči ionako nisu bile ništa posebno. Ljudi! Živeli su u svetu u kome je trava stalno bila zelena, u kome je sunce izlazilo svaki dan, u kome se cveće redovno pretvaralo u voće, a šta je njih impresioniralo? Uplakane statue. I vino napravljeno od vode! Prosti kvantnomehanički tunel-efekat, a to bi se ionako desilo ako biste hteli da sačekate zilion godina. Kao da pretvaranje sunčeve svetlosti u vino, putem čokota i grozdova i vremena i enzima nije hiljadu puta upečatljivije i kao da se stalno ne dešava... Dakle, sad nije mogao da izvodi ni najosnovnije božanske trikove. Munje su mu bile otprilike ravne varnicama u mačjem krznu, a pomoću njih ne možete skoro nikoga da spržite. U svoje vreme je pržio i dobre i zle. Sad je otprilike samo mogao da hoda kroz vodu i nahrani Jednog. Bratina molitva zvučala je kao deonica pikola u svetu tišine. Om je sačekao da iskušenik ponovo ućuti, a onda je ispružio noge i gegajući se pošao ka zori. * * * Efebijanci su se šetali kroz dvorišta palate i Omnijance okruživali skoro, ali ne baš sasvim, poput zatvorskih stražara. Brata je video da Vorbis cepti od besa. Mala vena na ekskvizitorovoj slepoočnici je pulsirala. Kao da oseća Bratin pogled na sebi, Vorbis je okrenuo glavu. "Reklo bi se da si od jutros uznemiren, Brato", reče. "Izvinite, gospodaru." "Izgleda da zaviruješ u svaki ugao. Šta očekuješ da nađeš?" "Uh. Samo sam radoznao, gospodaru. Sve je novo." "Sva takozvana mudrost Efebe nije dostojna niti jednog retka iz najkraćeg odeljka Sedmoknjižja", reče Vorbis. "Ne možemo li da izučavamo dela nevernika, kako bismo bili svesniji jeretičkih puteva?", rekao je Brata iznenadivši samog sebe. "Ah. Ubedljiv argument, Brato, koji su inkvizitori čuli mnogo puta, doduše pomalo nerazgovetno u nekim slučajevima." Vorbis je ljutito gledao potiljak Aristokratesa, koji je predvodio grupu. "Samo je mali korak od slušanja jeresi do dovođenja u sumnju utvrđene istine, Brato. Jeres je često opčinjavajuća. U tome i leži njena opasnost." "Da, gospodaru." "Ha! I ne samo da rezbare zabranjene statue, nego ni to ne rade kako treba." Brata nije bio stručnjak, ali je i on morao da se saglasi s ovim. Sad, kad je prvi utisak izbledeo, moglo je da se uoči da statue, smeštene u svim nišama palate, izgledaju pomalo loše. Brata je bio prilično siguran da je prošao pored jedne s dve leve ruke. Drugoj je jedno uho bilo

Terry Pratchet 68 veće od drugog. I nije neko namerno rezbario ružne bogove. Očigledno su statue bile zamišljene kao vrlo privlačne. Ali vajar i nije bio posebno dobar. "Reklo bi se da ona žena tamo drži pingvina", reče Vorbis. "Patina, Boginja Mudrosti", reče Brata automatski, a onda je shvatio da je to rekao. "Ja, ovaj, čuo sam da ju je neko pomenuo", dodao je. "Zbilja. A siguran sam da imaš izuzetan sluh", reče Vorbis. Aristokrates je zastao ispred impresivnih vrata i klimnuo glavom prema ostalima. "Gospodo", reče, "Tiranin će vas sada primiti." "Upamtićeš sve što bude rečeno", prošaputao je Vorbis. Brata je klimnuo glavom. Vrata su se širom otvorila. Svuda po svetu postojali su vladari s titulama poput Uzvišeni ili Vrhovni ili Visoki Gospodar Ovaj ili Onaj. Samo je u jednoj maloj zemlji postojao vladar koga je birao narod i koji je mogao da bude smenjen u svakom trenutku - a zvali su ga Tiranin. Efebijanci su verovali da svaki čovek treba da ima pravo glasa.6 Svakih pet godina neko je bio biran za Tiranina, ukoliko je mogao da dokaže da je častan, inteligentan, razborit i pouzdan. Odmah po njegovom izboru, naravno, svima bi postalo jasno da je u pitanju ludi kriminalac bez ikakvog kontakta sa stvarnošću, prilično nalik običnom filozofu koji po ulici traži peškir. Onda bi pet godina kasnije izabrali nekog drugog sličnog njemu i zaista je bilo zapanjujuće kako su pametni ljudi iznova pravili iste greške. Kandidati za Tiraniju birani su pomoću crnih i belih kuglica koje su ubacivane u različite urne, što je pokrenulo dobro poznate komentare o politici. Tiranin je bio debeli čovečuljak s tankim nogama, koji je ljude podsećao na jaje iz koga se pile izleže naglavačke. Sedeo je sam nasred mermernog poda, u stolici okruženoj svicima i komadima hartije. Stopala mu nisu dosezala do mermera, a lice mu je bilo ružičasto. Aristokrates mu je nešto šapnuo na uho. Tiranin je podigao pogled sa svojih papira. "Ah, izaslanici iz Omnije", reče, a osmeh mu je blesnuo preko lica kao da je nešto sitno pretrčalo preko stene. "Molim vas da sednete, svi." Ponovo je spustio pogled. "Ja sam Đakon Vorbis, Kvizitor iz Citadele", reče Vorbis ledeno. Tiranin ga je pogledao i ponovo se gušterski nasmešio. "Da, znam", reče. "Vi mučite ljude za platu. Molim vas, sedite, Đakone Vorbise. A i vaš bucmasti mladi prijatelj koji, reklo bi se, nešto traži. I svi ostali. Naše devojke će ubrzo doneti grožđe i slične počasti. To se vrlo često događa. Zapravo, skoro da je nemoguće tome stati na put." Ispred Tiraninove stolice stajale su klupe. Omnijanci su seli. Vorbis je i dalje stajao. Tiranin je klimnuo glavom. "Po volji vam", reče. "Ovo je nepodnošljivo!", povikao je Vorbis. "S nama se postupa..." "Mnogo bolje nego što biste vi postupali s nama", reče Tiranin ljubazno. "Možete da sedite ili stojite, gospodine, jer je ovo Efeba i zbilja, što se mene tiče, možete i da dubite na glavi, ali ne očekujte da poverujem da biste mene, kad bih potražio mir u vašoj Citadeli, podstakli da radim išta drugo nego da se prostrem ničice po ostacima svoje utrobe. Sedite ili stojte, gospodine, ali ćutite. Skoro sam završio." "Završili s čim?", rekao je Vorbis. "S mirovnim sporazumom", reče Tiranin. "Ali i došli smo da bismo razgovarali o njemu", reče Vorbis. "Ne", reče Tiranin. Gušterski osmeh je ponovo protrčao. "Došli ste da biste ga potpisali." * * * Om je duboko udahnuo i odgurnuo se napred. 6 Pod uslovom da nije siromašan, stranac, neuračunljiv, lakomislen, ni ženskog pola.

Teri Pračet 69 Stepenici su bili prilično strmi. Osećao je svaki dok se preturao niz njih, ali je bar bio na nogama. Zalutao je, ali je lutanje po Efebi ipak bilo bolje od lutanja po Citadeli. Ako ništa drugo, nije bilo uočljivih podruma. Biblioteka, biblioteka, biblioteka... U Citadeli je postojala biblioteka, kazao je Brata. Opisao ju je, pa je Om imao izvesnu predstavu o tome šta traži. U njoj bi trebalo da ima knjiga. * * * Mirovni pregovori nisu dobro napredovali. "Napali ste nas!", rekao je Vorbis. "Ja bih to nazvao predostrožnom odbranom", reče Tiranin. "Videli smo šta se dogodilo Istanciji i Betreku i Ušistanu." "Oni su spoznali istinu Omovu!" "Da", reče Tiranin. "Verujemo da na kraju i jesu." "A sada su to ponosne članice Carstva." "Da", reče Tiranin. "Verujemo da jesu. Ali volimo da ih pamtimo onakve kakve su bile. Pre nego što ste im poslali svoja pisma, koja su ljudske umove bacila u lance." "Koja su stopala čovečja usmerila pravim putem", reče Vorbis. "Pismo-lanac", reče Tiranin. "Pismo-lanac Efebijancima. Zaboravite Svoje Bogove. Pokorite Se. Spoznajte Strah. Ne prekidajte lanac - poslednji ljudi koji su to uradili jednog jutra su se probudili i zatekli pedeset hiljada naoružanih ljudi u svom dvorištu." Vorbis je seo. "Čega se plašite?", upitao je. "Ovde, u pustinji, uz vaše... bogove? Neće li biti da duboko u dušama osećate da su vaši bogovi varljivi kao i vaš pesak?" "Oh, da", reče Tiranin. "Znamo to. To je uvek bila njihova prednost. Znamo sve o pesku. A vaš Bog je stena - a znamo sve i o stenama." * * * Om se gegao duž kaldrmisanog prolaza, držeći se sene što je bolje umeo. Izgleda da je bilo mnogo dvorišta. Zastao je u tački u kojoj se prolaz pretvarao u još jedno. Čuo je glasove. Uglavnom se isticao samo jedan, razdražljiv i prozukao. Bio je to filozof Didaktilos. Iako je bio jedan od najnavođenijih i najpopularnijih filozofa svih vremena, Didaktilos iz Efebe nikad nije dobio poštovanje svojih kolega filozofa. Smatrali su da nema štofa za filozofiju. Nije se kupao dovoljno često, ili drugačije rečeno, nikad. I filozofirao je o pogrešnim stvarima. I zanimale su ga pogrešne stvari. Opasne stvari. Ostali filozofi postavljali su pitanja poput: Je li Lepota Istina i je li Istina Lepota? i: Da li Stvarnost stvara Posmatrač? Ali, Didaktilos je postavio čuvenu filozofsku začkoljicu: "Da, ali o čemu se tu stvarno radi, dakle, kad zaista dođeš do suštine, baš zaista!" Njegova filozofija bila je mešavina tri čuvene škole - Cinika, Stoika i Epikurejaca - i sve tri je sažela u njegovoj poznatoj izjavi: "Ne možete nijednom ološu da verujete ni na tren, i tu nema pomoći, stoga aj'mo na piće. Meni duplo, ako vi častite. Hvala lepo. I kesicu oraha. Leva sisa joj je skoro gola, a? Onda još dva paketa!" Mnogi ljudi su citirali njegove čuvene Meditacije: "Nastran je ovo svet, nema zbora. Ali, morate da se smejete, je li tako? Nil Illegitimo Carborundum, kažem ja. Stručnjaci ne znaju baš sve. Ipak, gde bismo dospeli kad bismo svi bili isti?" Om se približio glasu, skrenuvši oko ugla kako bi mogao da baci pogled u malo dvorište.

Terry Pratchet 70 S druge strane, uza zid, stajalo je veliko bure, a oko njega raznovrsni otpaci - krhotine amfora, oglodane kosti i dve koso postavljene grabe daske u funkciji kolibe - što je ukazivalo da je to nečiji dom. A taj utisak je potkrepljivao i natpis ispisan kredom na ploči i zakačen za zid iznad bureta. Pisalo je: DIDAKTILOS i Nećak Praktični Filozofi Nema Prevelikog Zahteva "Mi Razmišljamo Za Vas " Poseban Popust posle 18.00 Dnevno Sveži Aksiomi Ispred bureta je nizak čovek u togi, koja je nekada sigurno bila bela, baš kao što su nekad svi kontinenti sigurno bili spojeni, šutirao drugog čoveka koji je ležao na zemlji. "Lenštino nijedna!" Mlađi je seo na zemlju. "Iskreno, striče..." "Nema me pola sata, a ti zaspiš na poslu!" "Kakvom poslu? Nismo imali ništa od gospodina Piloksija zemljoradnika prošle nedelje..." "Otkud znaš? Otkud znaš? Dok si hrkao, možda su desetine ljudi prošle ovuda i možda je svakom trebala lična filozofija!" "...a on je platio maslinama." "Ima da dobijem dobru cenu za te masline!" "Trule su, striče." "Koješta! Rekao si da su zelene!" "Da, ali bi trebalo da su crne." U senci se kornjačina glava pomerala levo-desno kao da posmatra teniski meč. Mladić je ustao. "Gospođa Bilaksis je bila jutros", reče. "Rekla je da je izreka koju si joj napravio prošle nedelje prestala da radi." Didaktilos se počešao po glavi. "Koja to beše?", rekao je. "Dao si joj: 'Noć je najcrnja pred zoru.'" "Ništa tu nije pogrešno. Vraški dobra filozofija." "Rekla je da se ne oseća ništa bolje. Svejedno, probdela je celu noć zbog bolova u nozi i videla je da je pred zoru zapravo prilično svetlo, stoga to nije istina. A noga i dalje hoće da joj otpadne. Stoga sam joj s popustom dao: 'Smeh vam ipak čini dobro.'" Didaktilos se malo ozario. "Zamenila je, a?" "Rekla je da će da vidi kako ide. Dala mi je celu suvu sipu za to. Rekla je da izgledam kao da bi me valjalo nahraniti." "Je li? Učiš. Kako god, sredili smo ručak. Vidiš, Urne? Rekao sam ti da ćemo uspeti ako budemo uporni." "Ne bih ja suvu sipu i kutiju masnih maslina nazvao nekom nagradom, učitelju. Ne za dvonedeljno razmišljanje." "Dobili smo tri obola za onu poslovicu što smo je dali starom Grilosu obućaru." "Ne, nismo. Vratio ju je. Njegovoj ženi se nije dopala boja." "A ti si mu vratio novac?"

Teri Pračet 71 "Da." "Šta, sav?" "Da." "Ne može tako. Ne nakon što nam je onako izlizao reči. Koja to beše?" '"Mudra je ona vrana što zna kuda ide kamila.'" "Oko te sam se baš trudio." "Rekao je da je ne razume." "Ni ja ne razumem obućarski zanat, ali znam šta su dobre sandale kad ih obujem." Om je trepnuo okom. Onda se zagledao u oblik umova pred sobom. Onaj po imenu Urn je, izgleda, bio nećak i imao je prilično normalnu vrstu uma, iako je u njemu bilo možda malo previše krugova i uglova. Međutim, Didaktilosov um je ključao i svetlucao kao uzavreli lonac pun električnih jegulja. Om nikad nije video ništa slično. Bratinim mislima su trebali eoni da bi se smestile na svoja mesta, kao da se planine sudaraju; Didaktilosove su jedna drugu jurile uz fijuk. Nije ni čudo što je bio ćelav. Kosa bi mu sagorela iznutra. Om je našao mislioca. I to jeftinog, sudeći po njegovim rečima. Pogledao je zid iza bureta. Dalje duž njega uzdizale su se impresivne mermerne stepenice koje su vodile do nekih bronzanih vrata, a na vratima, metalnim slovima ulivenim u kamen, pisala je reč LIBRVM. Suviše je vremena protraćio u gledanju. Urnova ruka ščepala ga je za oklop i čuo je Didaktilosa kako kaže: "Hej... na tome ima slasnih zalogaja..." * * * Brata se naježio. "Kamenovali ste našeg emisara!", vikao je Vorbis. "Nenaoružanog čoveka!" "Sam je to tražio", reče Tiranin. "Aristokrates je bio prisutan. On će vam reći." Visoki čovek se naklonio i ustao. "Po tradiciji, svako može da govori na trgu", počeo je. "I da bude kamenovan?", pitao je Vorbis. Aristokrates je podigao ruku. "Ah", reče, "svako može da kaže šta god hoće na trgu. Imamo, doduše, i drugu tradiciju, koja se zove slobodno slušanje. Nažalost, kad se ljudima ne dopadne ono što čuju, umeju da postanu pomalo... naprasiti." "I ja sam bio tamo", reče drugi savetnik. "Vaš sveštenik je počeo da govori i isprva je sve bilo u najboljem redu, jer su se ljudi smejali. A onda je rekao da je Om jedini pravi Bog i svi su ućutali. Zatim je gurnuo statuu Tuvelpita, Boga Vina. Tada su počele nevolje." "Pokušavate da me ubedite da ga je udario grom?", rekao je Vorbis. Vorbis više nije vikao. Glas mu je bio smiren, neostrašćen. U Bratinom umu rodila se misao: ovako govore ekskvizitori. Kad inkvizitori završe, ekskvizitori govore... "Ne. Nego amfora. Tuvelpit je bio među ljudima, znate." "A udaranje čestitih ljudi se smatra doličnim božanskim ponašanjem, je li?" "Vaš izaslanik je rekao da će oni koji ne veruju u Oma trpeti beskrajne kazne. Moram da vam kažem da su okupljeni to smatrali nepristojnošću." "I zato su bacili kamenje na njega..." "Ne mnogo. Samo su mu povredili ponos. I to tek pošto im je nestalo povrća." "Bacali su povrće?" "Kad im je ponestalo jaja." "A kada smo došli da se požalimo..." "Siguran sam da sa šezdeset brodova niste nameravali samo da se žalite", reče Tiranin. "A upozorili smo vas, Gospodaru Vorbise. U Efebi ljudi pronalaze ono što traže. Češće ćemo vam upadati na obalu. Potapaćemo vaše brodove. Ukoliko ne potpišete."

Terry Pratchet 72 "A prolaz kroz Efebu?", rekao je Vorbis. Tiranin se nasmešio. "Preko pustinje? Gospodine, ako možete da pređete pustinju, sigurno možete da stignete bilo gde." Tiranin je sklonio pogled s Vorbisa i pogledao je u nebo između stubova. "A vidim i da se već bliži podne", reče. "I sve je toplije. Nesumnjivo želite da porazgovarate o našim... uh... predlozima sa svojim kolegama. Mogu li da predložim da se ponovo sastanemo u suton?" Činilo se da Vorbis razmišlja o ovome. "Mislim", reče napokon, "da će naša premišljanja potrajati duže. Recimo... sutra ujutru?" Tiranin je klimnuo glavom. "Po volji vam. U međuvremenu vam je palata na raspolaganju. Imamo mnoge lepe hramove i umetnička dela, ako želite da ih pogledate. Kad vam bude vreme obroku, pomenite to najbližem robu." "Rob je efebijanska reč. U Omniji nemamo reč za roba", reče Vorbis. "Shvatam", reče Tiranin. "Isto bih rekao i da ribe nemaju reč za vodu." Ponovo se nasmešio letećim osmehom. "Imamo i kupatila i Biblioteku, naravno. Mnoga fina mesta. Naši ste gosti." Vorbis je nakrivio glavu. "Molim se", reče, "da vi jednog dana postanete moj gost." "Šta li bih tek ja video", reče Tiranin. Brata je ustao oborivši svoju klupu i pocrveneo od srama. Mislio je: lagali su za Brata Mardaka. Prebili su ga skoro na smrt, rekao je Vorbis, a nadalje ga bičevali. A Brat Numrod je rekao da je video leš, i da je to zaista istina. Samo zbog priče! Ljudi koji čine takve stvari zaslužuju... kaznu. A i drže robove. Ljude koji moraju da rade protiv svoje volje. Ljude s kojima postupaju kao sa životinjama. Čak svog vladara i zovu Tiranin! A zašto ipak sve to izgleda drugačije? Zašto ne verujem ni u šta od toga? Zašto znam da je to laž? I šta je mislio kad je rekao da ribe nemaju reč za vodu? * * * Omnijance su napola otpratili, napola odveli do njihovih odaja. Još jedna zdela s voćem čekala je na stolu u Bratinoj ćeliji, uz još malo ribe i veknu hleba. Takođe je tu bio i neki čovek i čistio je pod. "Hm", reče Brata. "Jeste li vi rob?" "Da, gospodaru." "To mora da je grozno." Čovek se naslonio na svoju metlu. "U pravu ste. Jeste grozno. Zaista grozno. Znate, imamo samo jedan slobodan dan nedeljno." Brata, koji nikad ranije nije čuo izraz "slobodan dan" i kome je cela ta zamisao bila potpuno nepoznata, nesigurno je klimnuo glavom. "Zašto ne pobegnete?", rekao je. "Oh, radio sam to", reče rob. "Jednom sam pobegao u Tsort. Nije mi se baš dopalo. Vratio sam se. Ali pobegnem svake zime na dve nedelje u Đelibebu." "Da li vas vraćaju natrag?", rekao je Brata. "Hm!", rekao je rob. "Ne. Grozna je tvrdica onaj Aristokrates. Moram da se vraćam sam. Moljakam za vožnju brodom i tako to." "Vraćate se?" "Aha. Inostranstvo je zgodno za posetu, ali nije baš da se živi tamo. U svakom slučaju, imam da odradim još četiri godine kao rob, a onda sam slobodan. Kad vas oslobode, dobijate pravo glasa. I pravo da držite svoje robove." Lice mu se orosilo od napregnutog prisećanja dok je brojao na prste. "Robovi dobijaju tri obroka dnevno, najmanje jedan s mesom. I jedan slobodan

Teri Pračet 73 dan nedeljno. I dvonedeljni slobodan beg jednom godišnje. A ne moram ni da čistim pećnice ni da dižem težak teret, a britke dosetke radim samo po ugovoru." "Da, ali niste slobodni", reče Brata, prilično zbunjen. "U čemu je razlika?" "Ovaj... pa, tada nemate nijedan slobodan dan." Brata se počešao po glavi. "I imate obrok manje." "Zaista? Onda bih radije da zaobiđem slobodu, hvala." "Ovaj... da niste možda videli neku kornjaču ovde negde?", rekao je Brata. "Ne. A počistio sam i ispod kreveta." "Da li ste je danas videli negde drugde?" "Želite jednu? Ima slasnih zalogaja na..." "Ne. Ne. Sve je u redu..." "Brato!" Vorbisov glas. Brata je pohitao u dvorište, pa u Vorbisovu ćeliju. "Ah, Brato." "Da, gospodaru?" Vorbis je prekrštenih nogu sedeo na podu i zurio u zid. "Ti si mlad čovek na nepoznatom mestu", reče Vorbis. "Nesumnjivo želiš da vidiš mnogo šta." "Zar?", rekao je Brata. Vorbis je ponovo koristio ekskvizitorski glas - ravan i monoton, glas nalik traci tvrdog čelika. "Možeš da ideš kuda god želiš. Pogledaj nove stvari, Brato. Nauči sve što možeš. Ti si moj vid i sluh. I moje pamćenje. Nauči sve o ovom mestu." "Uh. Zbilja, gospodaru?" "Jesam li te zadivio svojim korišćenjem nepromišljenog rečnika, Brato?" "Ne, gospodaru." "Odlazi. Napuni se. I vrati se do sutona." "Uh. Čak i Biblioteka?", rekao je Brata. "Molim? Da, Biblioteka. Biblioteka koju imaju ovde. Naravno. Natrpana beskorisnim i opasnim i zlim znanjem. Vidim to u svom umu, Brato. Možeš li to da zamisliš?" "Ne, Gospodaru Vorbise." "Tvoja nedužnost je tvoj štit, Brato. Ne. Svakako otiđi u Biblioteku. Ne strahujem da će ona uticati na tebe." "Gospodaru Vorbise?" "Da?" "Tiranin je rekao da skoro ništa nisu uradili Bratu Mardaku..." Tišina se uznemirujuće razmotavala. Vorbis je rekao: "Lagao je." "Da." Brata je čekao. Vorbis je nastavio da zuri u zid. Brata se pitao šta vidi na njemu. Kad se činilo da više ništa neće biti rečeno, kazao je: "Hvala." Koraknuo je unazad pre nego što je izašao, kako bi mogao da baci pogled pod đakonov krevet. * * * Verovatno je u nevolji, mislio je Brata dok je žurio kroz palatu. Svi vole da jedu kornjače. Pokušao je da traži svuda, ali je ipak izbegavao da gleda frizove od obnaženih nimfi. Brata je, bar na papiru, bio svestan da su žene drugačijeg oblika od muškaraca; selo nije napuštao do dvanaeste godine, a do tog trenutka su neki njegovi savremenici već bili u braku. Omnijanizam je podsticao brak u mladim godinama kao predohranu od Greha, iako je manjeviše svaka aktivnost povezana s ljudskim telom od vrata do kolena bila i ovako i onako Grešna. Brata je zažalio što nije bio bolji đak, jer bi onda mogao da pita svog Boga zašto je to tako.

Terry Pratchet 74 Onda je uhvatio sebe kako žali što njegov Bog nije malo inteligentniji Bog, jer bi onda umeo da odgovori. Nije vikao za mnom, pomislio je. Siguran sam da bih to čuo. Stoga ga možda ipak niko ne kuva. Rob koji je glancao jednu statuu uputio ga je prema Biblioteci. Brata je trupkao duž hodnika pod stubovima. Kad je stigao do dvorišta ispred Biblioteke, u njemu je bilo tušta i tma filozofa i svi su se tiskali da nešto pogledaju. Brata je čuo uobičajeno razdraženo prepiranje, siguran znak filozofske rasprave. U ovom navratu: "Evo deset obola da to ne može da ponovi!" "Opa, pare? To se ne čuje svakog dana, Ksenone." "Aha. A svakog časa ima da odapne." "Čuj, ne budi glup. To je kornjača. I samo pleše ples udvaranja..." Potom pauza bez daha. Pa nekakav kolektivni uzdah. "Eto!" "To nikako nije prav ugao!" "Ma daj! Voleo bih tebe da vidim kako bi to izveo pod datim okolnostima!" "Šta je sad to?" "Hipotenuza, čini mi se." "To je tebi hipotenuza? Sva je kriva." "Nije kriva. Nacrtana je pravo, a ti je gledaš na kriv način!" "Evo trideset obola da ne može da nacrta kvadrat!" "Evo četrdeset da može." Još jedna pauza, a za njom klicanje. "Bravo!" "To je više paralelogram, ako mene pitate", reče iznervirani glas. "Slušaj, znam ja dobro šta je kvadrat! A ovo je kvadrat." "Dobro. Onda duplo ili ništa. Kladim se da ne može da nacrta dvanaestougao." "Ha! Upravo si se kladio da ne može da napravi ni sedmougao." "Duplo ili ništa. Dvanaestougao. Prpa, a? Malo se osećaš kao avis domestica? Kokodaaak?" "Sramota je da ti uzimam novac..." Još jedna pauza. "Deset strana? Deset strana? Ha!" "Rekoh ti ja već da nema pojma! Ko je još čuo da kornjača zna geometriju?" "Imaš li još neku blistavu ideju, Didaktilose?" "Ja sam to stalno i govorio. To je samo kornjača." "Ima slasnih zalogaja na njima..." Masa filozofa se razdvojila i prošla pored Brate ne obraćajući puno pažnje na njega. Krajičkom oka spazio je na zemlji krug od mokrog peska, prekriven geometrijskim crtežima. Om je sedeo usred njih. Iza njega bila su dva vrlo zapuštena filozofa i brojala su gomilicu novca. "Kako smo prošli, Urne?", rekao je Didaktilos. "Dobri smo pedeset dva obola, učitelju." "Vidiš? Svakog dana je sve bolje. Šteta samo što ne zna razliku između deset i dvanaest. Odseci joj jednu nogu, pa ćemo da zakuvamo supu." "Da joj odsečem nogu?" "Pa takvu kornjaču ne vredi jesti celu odjednom." Didaktilos se okrenuo ka bucmastom mladiću raširenih stopala i crvenog lica koji je netremice gledao u kornjaču. "Da?", rekao je. "Kornjača zna razliku između deset i dvanaest", reče debeli dečko.

Teri Pračet 75 "Prokletstvo, upravo izgubih osamdeset obola", reče Didaktilos. "Da. Ali sutra...", zaustio je dečak dok je užagrenih očiju pokušavao da ponovi nešto što je upravo čuo, "... sutra... ćete moći da dobijete odnos od najmanje tri prema jedan." Didaktilos je zapanjeno zinuo. "Daj mi kornjaču, Urne", reče. Filozof-šegrt se sagnuo i vrlo pažljivo podigao Oma. "Znaš, od početka sam znao da je nešto čudno s ovim stvorom", reče Didaktilos. "Rekao sam Urnu: eto nam sutrašnje večere, a on je rekao: ne, vidi, vuče rep po pesku i crta geometrijske figure. Geometrija baš i nije prirođena kornjačama." Omovo oko se okrenulo ka Brati. "Morao sam", reče. "Samo tako sam mogao da mu privučeni pažnju. Sad sam ga upecao na radoznalost. Ako ih upecaš na radoznalost, uhvatio si im i srce i um." "On je Bog", reče Brata. "Zaista? Kako se zove?", rekao je filozof. "Nemoj da mu kažeš! Nemoj da mu kažeš! Lokalni bogovi će čuti!" "Ne znam", reče Brata. Didaktilos je obrnuo Oma. "Kornjača se Kreće", zamišljeno je rekao Urn. "Šta?", rekao je Brata. "Učitelj je napisao knjigu", reče Urn. "Zapravo, ne knjigu", skromno je rekao Didaktilos. "Više svitak. Tek nešto malo što sam nažvrljao." "I tu piše da je svet ravan i da se kroz svemir kreće na leđima džinovske kornjače?", rekao je Brata. "Čitao si?" Didaktilos ga je ukočeno gledao. "Jesi li ti rob?" "Ne", reče Brata. "Ja sam..." "Ne pominji moje ime! Reci da si pisar ili tako nešto!" "...pisar", reče Brata tiho. "Aha", reče Urn. "To vidim. Odaje te žulj na palcu, tamo gde držiš pero. I mrlje od mastila svud po rukavima." Brata je bacio pogled na svoj levi palac. "Nisam..." "Aha", reče Urn nacerivši se. "Levoruk si, je li?" "Ovaj, koristim obe", reče Brata. "Ali ne naročito spretno, to svi kažu." "Ah", reče Didaktilos. "Ambisinister?" "Šta?" "Hoće da kaže, nespretan s obe ruke", reče Om. "Oh. Da. Taj sam." Brata se učtivo nakašljao. "Da vam kažem... tražim filozofa. Hm. I to nekog koji zna o bogovima." Sačekao je. Onda je rekao: "Nećete reći da su oni ostaci staromodnog sistema verovanja?" Didaktilos je, i dalje gladeći Omov oklop, odmahnuo glavom. "Ne. Volim da su oluje daleko od mene." "Oh. Možete li da prestanete da ga obrćete? Upravo mi je rekao da mu se to ne dopada." "Starost može da im se oceni ako ih presečeš na pola i prebrojiš im prstenove", reče Didaktilos. "Hm. On nema naročito razvijen smisao za humor." "Ti si Omnijanac, tako zvučiš." "Da." "Došao da pregovaraš o sporazumu?" "Zadužen sam da slušam." "A šta želiš da znaš o bogovima?" Napokon je rekao: "Kako nastaju. Kako rastu. I šta im se dešava posle toga."

Terry Pratchet 76 Didaktilos je spustio kornjaču u Bratine ruke. "Takve poduke se plaćaju", reče. "Recite mi kad budem istrošio pedeset dva obola", reče Brata. Didaktilos se nasmešio. "Reklo bi se da umeš da misliš svojom glavom", reče. "Imaš dobro pamćenje?" "Ne. Ne baš dobro." "Je li? U redu. Dođi u Biblioteku. Krov joj je od bakra i uzemljen je, znaš. Bogovi to zaista mrze." Didaktilos je posegao rukom pored Brate i podigao malu zarđalu gvozdenu lampu. Brata je pogledao veliku belu zgradu. "To je Biblioteka?", rekao je. "Da", reče Didaktilos. "Zato je na vratima urezano LIBRVM tolikim slovima. Ali, ti si pisar, pa to već znaš, naravno." * * * Biblioteka u Efebi - pre nego što je izgorela - bila je druga po veličini na Disku. Ne toliko velika kao biblioteka u Nevidljivom Univerzitetu, naravno, ali je ta biblioteka imala poneku prednost, zahvaljujući tome što je bila nevidljiva. Nijedna druga biblioteka nema, na primer, celu galeriju nenapisanih knjiga - knjiga koje bi bile napisane da autora nije pojeo aligator oko kraja prvog poglavlja, i tako dalje. Atlasi imaginarnih mesta. Rečnici nestvarnih reči. Posmatrački vodiči za nevidljive stvari. Ogromni rečnici sinonima u Sali Izgubljenog Štiva. Biblioteka toliko ogromna da izobličuje stvarnost i ima otvorene prolaze u sve druge biblioteke, svagde i svakad... I toliko različita od Biblioteke u Efebi, koja je imala četiri ili pet stotina tomova. Većinom su to bili svici, da se čitaoci ne bi maltretirali i zvali roba svaki put kad žele da im se okrene stranica. Međutim, ipak je svaki čuvan u zasebnom pretincu. Knjige ne valja držati suviše blizu, inače će jedna na drugu da utiču na čudne i nepredvidljive načine. Zraci sunca probijali su senke, opipljivi kao stubovi u prašnjavom vazduhu. Brata, iako to nije bilo najveće čudo u Biblioteci, nije mogao da ne primeti čudnu konstrukciju u prolazima. Među redovima kamenih polica bile su postavljene drvene letve, na oko dva metra iznad poda, i na njih se oslanjala šira daska čija namena uopšte nije bila očigledna. Njena donja strana bila je ukrašena grubim duborezom. "Biblioteka", obznanio je Didaktilos. Podigao je ruku. Prsti su mu nežno dodirnuli dasku nad glavom. Brati je sinulo. "Vi ste slepi, je li tako?", rekao je. "Tako je." "Ali nosite lampu?" "Sve je u redu", reče Didaktilos. "Ne stavljam ulje u nju." "Lampa koja ne sija za čoveka koji ne vidi?" "Aha. Savršeno radi. I naravno, uz to je i vrlo filozofski." "A i živite u buretu." "Vrlo je moderno živeti u buretu", reče Didaktilos žureći napred, dok je prstima tek povremeno dodirivao reljefne obrise na dasci. "Većina filozofa to radi. To odslikava omalovažavanje i preziranje svetovnih dobara. Ne zaboravi, Legibus ima saunu u svom buretu. I zapanjujuće je o čemu sve možeš da misliš u njemu, tvrdi on." Brata se osvrnuo. Svici su virili sa svojih polica kao kukavice koje oglašavaju vreme. "Sve je to... nikad nisam sreo filozofa dok nisam došao ovamo", reče. "Sinoć su svi bili..." "Moraš da upamtiš da ovde postoje tri osnovna pristupa filozofiji", reče Didaktilos. "Reci mu, Urne."

Teri Pračet 77 "Postoje Ksenonisti", smesta je rekao Urn. "Oni tvrde da je svet u osnovi komplikovan i nasumičan. Zatim Ibidisti. Oni tvrde da je svet u osnovi jednostavan i da se povinuje izvesnim suštinskim pravilima." "I postojim ja", reče Didaktilos vadeći svitak s police. "Učitelj tvrdi da je ovo čudan neki svet", reče Urn. "U kome nema dovoljno pića", reče Didaktilos. "U kome nema dovoljno pića." "Bogovi", reče Didaktilos napola za sebe. "Želiš da znaš o bogovima? Evo Ksenonovih Razmišljanja, i Otrcanih fraza starog Aristokratesa, i Ibidovih tragično glupih Rasprava, i Legibusove Geometrije, i Hijerarhove Teologije..." Didaktilosovi prsti plesali su po policama. Podiglo se još prašine. "Sve su ovo knjige?", rekao je Brata. "O, da. Ovde ih svi pišu. Ne mož' čovek da zaustavi te prokletnike." "I ljudi smeju da ih čitaju?", upita Brata. Omnija se zasnivala na jednoj knjizi. A ovde ih je bilo... stotine... "Pa, smeju ako žele", reče Urn. "Ali ljudi ovde uglavnom ne zalaze. Nisu ovo knjige za čitanje. Više su za pisanje." "Ovo ovde ti je vekovna mudrost", reče Didaktilos. "Vidiš, moraš da napišeš knjigu kako bi dokazao da si filozof. Onda dobijaš svitak i besplatni zvanični filozofski sunđer za kupanje." Sunce je obasjalo veliki kameni sto u sredini sobe. Urn je razmotao svitak. Divni cvetovi sjajili su se na zlatnoj svetlosti. "Orinđkratesova O prirodi biljaka", reče Didaktilos. "Šest stotina biljaka i njihova upotreba..." "Divne su", prošaputa Brata. "Da, biljkama je i to namena, između ostalog", reče Didaktilos. "A upravo tu je stari Orinđkrates ispustio iz vida. Vrlo dobro. Pokaži mu Filonov Zverinjak, Urne." Još jedan svitak se razmotao. Tu su bile desetine slika životinja i hiljade nečitljivih reči. "Ali... slike životinja... pogrešno je... pogrešno je da..." "Ovde ti je prikazano skoro sve", reče Didaktilos. Umetnost nije bila dopuštena u Omniji. "A ovo je knjiga koju je napisao Didaktilos", reče Urn. Brata je spustio pogled na sliku kornjače. I... slonova, to su slonovi, priskočilo je Bratino sećanje u pomoć, na osnovu upravo pogledanog zverinjaka koji se neizbrisivo zario u njegov um... slonovi na njenim leđima, a na njima nešto s planinama i vodopadnim okeanom oko ivice... "Kako je ovo moguće?", rekao je Brata. "Svet na leđima kornjače? Zašto mi svi to stalno govore? To ne može biti istina!" "Reci to mornarima", reče Didaktilos. "Svako ko je ikad plovio Rubnim Okeanom to zna. Zašto poricati ono što je očigledno?" "Ali sigurno je svet u obliku savršene lopte i okreće se oko sunčeve lopte, baš kako stoji u Sedmoknjižju", reče Brata. "To mi izgleda tako... logično. Tako treba da bude." "Treba?", rekao je Didaktilos. "Pa, ne znam za treba. To nije filozofska reč." "A... šta je ovo...", promrmljao je Brata pokazujući na krug ispod crteža kornjače. "To je tlocrt", reče Urn. "Mapa sveta", reče Didaktilos. "Mapa? Šta je mapa?" "To je vrsta slike koja ti kazuje gde se nalaziš", reče Didaktilos. Brata je začuđeno gledao. "A kako ona to zna?" "Ha!" "Bogovi", oglasio se Om. "Ovde smo da se raspitamo o bogovima!" "Ali je li sve to istina?", rekao je Brata. Didaktilos je slegnuo ramenima. "Može biti. Može biti. Mi smo ovde i sada. Po mom shvatanju, sve nakon toga je sklono da se pretvori u nagađanje."

Terry Pratchet 78 "Hoćeš da kažeš da ne znaš da li je to istina?", rekao je Brata. "Mislim da jeste", reče Didaktilos. "Možda grešim. Nesigurnost je čista suština filozofskog zanata." "Pričajte o bogovima", reče Om. "Bogovi", reče Brata klonulo. Um mu je bio usijan. Ljudi su pisali ove silne knjige o svemu i svačemu, a nisu bili sigurni. Ali, on je bio siguran, a i Brat Numrod je bio siguran, a oko sigurnosti Đakona Vorbisa mogli ste da savijete potkovicu. Sigurnost je stena. Sada je znao zašto je Vorbisu, kada bi govorio o Efebi, lice sivelo od mržnje, a glas bi mu se napeo kao strana. Ako nema istine, šta nam ostaje? A ovi trapavi starci su sve vreme rušili noseće stubove sveta, a nisu imali čime da ih zamene osim nesigurnošću. I još su se time i ponosili? Urn je stajao na malim merdevinama i preturao po policama sa svicima. Didaktilos je seo preko puta Brate i svoj slepi pogled zalepio za njega. "Ne sviđa ti se to, je li?", rekao je filozof. Brata nije ništa rekao. "Znaš", reče Didaktilos neobavezno, "ljudi kažu da smo mi, slepci, stručnjaci kad su ostala čula u pitanju. A to nije tačno, naravno. Kopilani to samo govore da bi im se umirila savest. To ih oslobađa obaveze da nas žale. Ipak, kad ne vidiš, naučiš bolje da slušaš. Ljudsko disanje, zvuke njihove odeće..." Urn se pojavio s još jednim svitkom. "Ne bi trebalo to da radite", reče Brata ojađeno. "Sve ovo..." Glas mu je zamro. "Znam dosta o sigurnosti", reče Didaktilos. Sad je laka, plahovita nota u njegovom glasu nestala. "Sećam se da sam, pre nego što sam oslepeo, jednom posetio Omniju. Pre nego što su granice zatvorene, dok ste još dozvoljavali ljudima da putuju. I u vašoj Citadeli sam video kako čoveka na smrt kamenuju u tamnici. Jesi li to ikad video?" "To mora da se radi", promrmljao je Brata. "Da bi duša mogla da se oslobodi i..." "Ne znam puno o duši. Nikad nisam bio ta vrsta filozofa", reče Didaktilos. "Znam samo da je prizor bio užasan." "Stanje tela nije..." "Oh, ne govorim ja o jadnom ološu u tamnici", reče filozof. "Govorim o ljudima koji su bacali kamenje. Bili su prepuni sigurnosti. Bili su sigurni da oni sami nisu u tamnici. Videlo im se na licima. Toliko im je bilo drago što nisu oni u pitanju da su bacali kamenje iz sve snage." Urn je nesigurno zastao. "Imam Abraksasovu O religiji", reče. "Matori 'Ćumur' Abraksas", reče Didaktilos, najednom opet veseo. "Do sada ga je petnaest puta udario grom, a još uvek se ne da. Možeš da posudiš ovu do sutra ako želiš. Upamti, nema šaranja po marginama, osim ako nije nešto zanimljivo." "To je to!", rekao je Om. "Hajde, odosmo od ovog idiota." Brata je razmotao svitak. Nije bilo nikakvih slika. Samo red za redom nečitkog rukopisa. "Potrošio je godine na istraživanje", reče Didaktilos. "Otišao je u pustinju i pričao s malim bogovima. Pričao je i s nekim našim bogovima. Hrabar čovek. Kaže da bogovi vole da se sretnu s ateistom. Time dobiju neki cilj." Brata je još malo razmotao svitak. Pet minuta ranije priznao bi da ne ume da čita. Sad ni najzdušniji inkvizitorski trud ne bi to izvukao iz njega. Držao je svitak na način za koji se nadao da je uobičajen. "Gde je on sada?", rekao je. "Pa, govorilo se da je neko video par zadimljenih sandala ispred njegove kuće pre godinu ili dve dana", reče Didaktilos. "Možda je, znaš, izazvao sreću." "Mislim", reče Brata, "da bi trebalo da pođem. Izvinjavam se što sam vam oduzeo vreme." "Vrati je kad je budeš pročitao", reče Didaktilos.

Teri Pračet 79 "Da li ljudi u Omniji tako čitaju?", upita Urn. "Šta?" "Naopačke." Brata je uzeo kornjaču, pogledao Urna i izašao iz Biblioteke što je brže mogao. "Hmm", reče Didaktilos. Dobovao je prstima po stolu. "Njega sam video sinoć u krčmi", reče Urn. "Siguran sam, učitelju." "Ali, Omnijanci borave u palati." "Tako je, učitelju." "A krčma je spolja." "Da." "Onda mora da je preleteo zidove, šta misliš?" "Siguran sam da je bio on, učitelju." "Onda je... možda kasnije stigao. Možda još nije bio ušao u palatu kad si ga video." "To je jedina mogućnost, učitelju. Čuvari lavirinta su nepotkupljivi." Didaktilos je lampom udario Urna po potiljku. "Glupane! Učio sam te o izjavama takve vrste." "Hoću da kažem, nisu lako potkupljivi, učitelju. Recimo, ni za sve zlato Omnije." "To je već bolje." "Mislite li da je kornjača bog, učitelju?" "Ima da napravi gadne nevolje u Omniji ako jeste. Dobili su boga-kopile. Jesi li ikad čitao matorog Abraksasa?" "Ne, učitelju." "Gazda za bogove. Skroz. Uvek je smrdeo na sprženu kosu. Prirodno otporan." * * * Om je sporo puzao duž ispisanog retka. "Prekini da hodaš tamo-amo", reče. "Ne mogu da se koncentrišem." "Kako ljudi mogu tako da govore?", obrati se Brata vazduhu. "Ponašaju se kao da im je drago što ne znaju! I što ima sve više i više stvari o kojima ne znaju! Kao kad deca s ponosom pokazuju punu nosu!" Om je kandžom označio mesto do koga je stigao. "Ipak, otkrivaju stvari", reče. "Ovaj Abraksas je bio mislilac, veruj mi. Ja nisam znao ponešto od ovoga. Sedi!" Brata je poslušao. "Dobro", reče Om. "Sada... slušaj. Znaš li kako bogovi dobijaju moć?" "Tako što ljudi veruju u njih", reče Brata. "Milioni ljudi veruju u tebe." Om je oklevao. U redu, u redu. Mi smo ovde i sada. Pre ili kasnije otkriće i sam... "Ne veruju", reče Om. "Ali..." "Već se to događalo", rekla je kornjača. "Desetine puta. Znaš li da je Abraksas otkrio izgubljeni grad Ee? Vrlo čudan duborez, kaže. Vera, kaže. Vera se menja. Ljudi počnu s verom u boga, a završe s verom u strukturu." "Ne razumem", reče Brata. "Hajde da to ovako kažem", rekla je kornjača. "Ja sam tvoj Bog, je li tako?" "Da." "I ti ćeš me slušati." "Da." "Dobro. Sada uzmi kamen i idi ubij Vorbisa." Brata se nije ni mrdnuo. "Sigurno si me čuo", reče Om. "Ali on će... on je... Kvizicija će..."

Terry Pratchet 80 "Sada ti je jasno šta hoću da kažem", rekla je kornjača. "Sada se više bojiš njega nego mene. Abraksas ovde kaže: 'Oko Boga se stvara Ljuštura molitvi i Ceremonija i Građevina i Sveštenika i Vlasti, sve dok poslednji Bog ne Umre. A to može da prođe neprimećeno.'" "To nije istina!" "Mislim da jeste. Abraksas kaže da jedna vrsta školjke živi na isti način. Stvara sve veću i veću ljušturu dok više ne može da se pomera, a onda umire." "Ali... ali... to znači... cela Crkva..." "Da." Brata je pokušavao da promisli o tome, ali je sama veličina ideje skrhala njegove umne sposobnosti. "Ali ti nisi mrtav", uspeo je da izusti. "Skoro da jesam", reče Om. "Znaš šta? Nijedan drugi mali bog ne pokušava da mi prigrabi mesto. Jesam li ti ikad pričao o Ur-Gilašu? Nisam? On je bio bog u današnjoj Omniji pre nego što sam ja stigao. Nije bio nešto posebno. U osnovi bog klime. Ili bog zmija. Šta god, svejedno. No, trebale su mi godine da ga se otarasim. Ratovi i koješta. Zato sam mislio..." Brata nije ništa rekao. "Om još postoji", rekla je kornjača. "Hoću da kažem, ljuštura. A ti samo treba da navedeš ljude da to shvate." Brata i dalje ništa nije govorio. "Možeš da budeš sledeći prorok", reče Om. "Ne mogu! Svi znaju da će Vorbis da bude sledeći prorok!" "Ah, ali ti ćeš biti zvanični." "Ne!" "Ne? Ja sam tvoj Bog!" "A ja sam moj ja. Ja nisam prorok. Ne umem ni da čitam. Ne umem da pišem. Niko me neće slušati." Om ga je odmerio od glave do pete. "Moram da priznam da nisi onaj odabrani koga bih odabrao", reče. "Veliki proroci imaju vizije", reče Brata. "Čak i ako... čak i ako im se ne obratiš, imaju nešto da kažu. Šta bih ja imao da kažem? Nemam nikome ništa da kažem. Šta bih mogao da kažem?" "Verujte u Velikog Boga Oma", rekla je kornjača. "A onda?" "Kako to misliš, a onda?" Brata je smrknuto posmatrao dvorište na koje se spuštala tama. "Verujte u Velikog Boga Oma ili će vas spržiti munje", reče. "To mi zvuči dobro." "Zar uvek mora tako da bude?" Poslednji zraci sunca odbili su se od statue u centru dvorišta. Bila je neodređeno ženstvena. A na jednom ramenu čučao je pingvin. "Patina, Boginja Mudrosti", reče Brata. "Ona s pingvinom. Zašto pingvin?" "Nemam pojma", brzo je rekao Om. "Pingvini nisu nešto mudri, zar ne?" "Mislim da nisu. Osim ako ne uzmeš u obzir činjenicu da ih nema u Omniji. Što je prilično mudro." "Brato!" "To je Vorbis", reče Brata pridižući se. "Da te ostavim ovde?" "Da. Ima još malo dinje. Mislim, vekne." Brata je izašao u suton. Vorbis je sedeo na klupi pod drvetom, nepokretan poput statue u seni. Sigurnost, mislio je Brata. Nekad sam bio siguran. Sad više ne znam. "Ah, Brato. Pridružićeš mi se u kratkoj šetnji. Udahnućemo večernji vazduh."

Teri Pračet 81 "Da, gospodaru." "Uživao si u našoj poseti Efebi." Vorbis bi retko postavljao pitanje ako bi bila dovoljna i izjava. "Bila je... zanimljiva." Vorbis je stavio jednu ruku na Bratino rame, a drugom se oslonio na svoj štap. "I kako ti se čini?", pitao je. "Imaju mnogo bogova i ne posvećuju im mnogo pažnje", reče Brata. "I u potrazi su za neznanjem." "I nalaze ga obilato, budi siguran", reče Vorbis. Uperio je štap u tamu. "Pođimo", reče. Negde u tami čuo se smeh i zveket lonaca. Miris noćnih cvetova brzo je ispunio vazduh. Kamenje je isijavalo prikupljenu dnevnu vrelinu, koja je noć pretvarala u miomirisnu supu. "Efeba izlazi na more", reče Vorbis posle nekog vremena. "Vidiš li kako je izgrađena? Sva je nagnuta na brdu nasuprot moru. Ali, more je promenljivo. Ništa trajno ne potiče iz mora. Naša Citadela, pak, gleda u pustinju. A šta tamo vidimo?" Brata se instinktivno okrenuo i pogledao preko krovova u tamno prostranstvo pustinje pod nebom. "Video sam blesak svetla", reče. "I još jedan. Na strmini." "Ah. Svetlost istine", reče Vorbis. "Pođimo joj onda u susret. Odvedi me do ulaza u lavirint, Brato. Ti znaš put." "Gospodaru?", rekao je Brata. "Da, Brato?" "Hteo bih nešto da vas pitam." "Učini to." "Šta se desilo Bratu Mardaku?" U ritmičnom lupkanju Vorbisovog štapa po kaldrmi osetio se jedva čujan preskok. Onda je ekskvizitor rekao: "Istina je, dobri Brato, kao svetlost. Znaš li šta o svetlosti?" "Ona... potiče od sunca. I od meseca i zvezda. I sveća. I lampi." "I tako dalje", reče Vorbis klimnuvši glavom. "Naravno. Međutim, postoji i drugačija vrsta svetlosti. Svetlost koja ispunjava i najmračnija mesta. To mora biti tako. Jer, ako ta metasvetlost ne bi postojala, kako bi tama mogla da se vidi?" Brata ništa nije rekao. Ovo je suviše nalikovalo filozofiji. "Tako je i sa istinom", reče Vorbis. "Postoje neke stvari koje su naizgled istinite i koje imaju sva obeležja istine, ali koje nisu prava istina. Pravu istinu ponekad valja zaštititi lavirintom laži." Okrenuo se prema Brati. "Razumeš li me?" "Ne, Gospodaru Vorbise." "Hoću da kažem da ono što osećamo svojim čulima nije fundamentalna istina. Ono što se vidi i čuje i čini smrtnim telom tek je senka dublje stvarnosti. To moraš da shvatiš u svom napredovanju u Crkvi." "Ali za sada, gospodaru, ja znam samo površne istine, istine koje su napolju", reče Brata. Osećao se kao da je pred vratima tamnice. "Tako svi mi počinjemo", blago je rekao Vorbis. "Dakle, jesu li Efebijanci ubili Brata Mardaka?" Brata je bio uporan. Sad se stopu pred stopu kretao po tami. "Kažem ti da u najdubljem smislu reči jesu. Time što nisu prihvatili njegove reči, time što su bili nepomirljivi, svakako su ga ubili." "Ali u površnom smislu istine", reče Brata birajući svaku reč s pažnjom kakvu bi inkvizitor mogao da posveti svom pacijentu u dubinama Citadele, "u površnom smislu, Brat Mardak je umro, je li tako, u Omniji, jer nije umro u Efebi, ovde su mu se samo rugali, ali se strahovalo da bi ostatak Crkve mogao da, da ne razume dublju istinu, pa je stoga objavljeno da

Terry Pratchet 82 su ga Efebijanci ubili u, u površnom smislu, čime ste vi i drugi koji su videli istinu o zlu u Efebi dobili dostojan razlog da se upustite u - u pravednu odmazdu." Prošli su pored fontane. Kuckanje čeličnog vrha đakonovog štapa odzvanjalo je kroz noć. "Vidim da ćeš u Crkvi imati sjajnu budućnost", napokon je rekao Vorbis. "Vreme osmog Proroka se približava. Vreme napretka i mnogih prilika za one koji odista služe Omu." Brata je pogledao u tamnicu. Ako je Vorbis u pravu i ako postoji svetlost koja tamu čini vidljivom, onda je tamo dole vladala suprotnost, tama koju nikakva svetlost nije mogla da probije: tama koja je mračila svetlost. Setio se slepog Didaktilosa i njegove lampe. Čuo je sebe kako izgovara: "A s ljudima kakvi su Efebijanci nema primirja. Nijedan sporazum se ne može smatrati obaveznim ako se sklopi između ljudi poput Efebijanaca i onih koji slede dublju istinu?" Vorbis je klimnuo glavom. "Kad je Veliki Bog s nama", reče, "ko može da nam se suprotstavi? Zadivljuješ me, Brato." U mraku se čulo još smeha i zvuk žičanog instrumenta. "Gozba!", podrugljivo je rekao Vorbis. "Tiranin nas je pozvao na gozbu! Poslao sam neke ljude, naravno. Čak su i njihovi generali tamo! Misle da su bezbedni iza svog lavirinta, kao što kornjača misli da je bezbedna u svom oklopu, a ne shvata da joj je to zatvor. Napred." Unutrašnji zid lavirinta izronio je iz tame. Brata se naslonio na njega. Daleko gore, gde se straža upravo smenjivala, čuo se zveket metala po metalu. Kapija lavirinta bila je širom otvorena. Efebijanci nisu smatrali za shodno da ljudima uskraćuju ulazak. Na kraju kratkog bočnog tunela, vodič za prvu šestinu dremao je na klupi, a sveća je dogorevala pored njega. Nad njim je visilo bronzano zvono koji su ga zainteresovani prolaznici dozivali. Brata se prošunjao pored njega. "Brato?" "Da, gospodaru?" "Povedi nas kroz lavirint. Znam da to možeš." "Gospodaru..." "To je naređenje, Brato", ljubazno je rekao Vorbis. Nema nade, mislio je Brata. To je naređenje. "Onda gazite kuda i ja gazim, gospodaru", prošaputao je. "I ne zaostajte više od jednog koraka za mnom." "Da, Brato." "Ako budem zaobišao neko mesto bez razloga, zaobiđite ga i vi." "Da, Brato." Brata je mislio: možda ću da pogrešim. Ne. Zavetovao sam se. Ne mogu sad odjednom da postanem neposlušan. Ceo svet bi prestao da postoji kad bi se tako razmišljalo... Pustio je svom snenom umu da preuzme kontrolu. Put kroz lavirint odmotavao se u njegovoj glavi kao sjajna žica. ... dijagonalno napred i desno tri i po koraka, levo šezdeset tri koraka, pauza dve sekunde - tokom koje je čelični fijuk u tami nagovestio da je jedan od čuvara smislio nešto što mu je donelo nagradu — i uzbrdo tri stepenika... Mogao bih da potrčim napred, mislio je. Mogao bih da se sakrijem, a on bi upao u neku rupu ili ćorsokak ili nešto, a ja bih se kradom vratio u svoju sobu i ko bi išta znao? Ja bih znao. ... napred devet koraka, desno jedan korak, napred devetnaest koraka, levo dva koraka... Ispred njih je bila svetlost. Ne uobičajeni zraci mesečine kroz proreze ne krovu, već žuta lampa, čiji je sjaj postajao sve jasniji dok im se njen vlasnik približavao. "Neko dolazi", šapnuo je. "Mora da je jedan od vodiča!" Vorbis je nestao. Brata je nesigurno stajao u prolazu dok se svetlost doklackavala ka njemu. Stariji glas je rekao: "Ti li si, Četvorko?"

Teri Pračet 83 Svetlost je izronila iza ugla. Napola je osvetlila starog čoveka koji je prišao Brati i prineo sveću njegovom licu. "Gde je Četvorka?", rekao je bacajući pogled mimo Brate. Neka prilika pojavila se iza čoveka, iz bočnog prolaza. Brata je tek načas video Vorbisa, čije je lice bilo začuđujuće mirno, dok je hvatao, obrtao i povlačio glavu svog štapa. Oštar metal je na tren blesnuo u svetlosti sveće. Onda se svetlo ugasilo. Vorbisov glas je rekao: "Nastavi da nas vodiš." Brata ga je drhteći poslušao. Na trenutak je osetio meko meso ispružene ruke pod sandalom. Tamnica, mislio je. Pogledaj u Vorbisove oči i videćeš tamnicu. A ja sam u njoj s njim. Moram da zapamtim ono o fundamentalnoj istini. Drugi vodiči nisu patrolirali lavirintom. Posle jedva milion godina, noćni vazduh je zapahnuo njegovo lice i Brata je zakoračio pod zvezde. "Svaka čast. Sećaš li se puta do kapije?" "Da, gospodaru Vorbise." Đakon je navukao kapuljaču preko lica. "Nastavi." Nekoliko baklji osvetljavalo je ulicu, ali Efeba nije imala razuđen noćni život. Dvojica prolaznika nisu obratili nikakvu pažnju na njih. "Čuvaju svoju luku", reče Vorbis ležerno. "Međutim, put ka pustinji... svi znaju da niko ne može da pređe pustinju. Siguran sam da ti to znaš, Brato." "Ali sada podozrevam da ono što znam nije istina", reče Brata. "Upravo. Ah. Kapija. Verujem da su juče na njoj bila dva stražara?" "Video sam dvojicu." "A sada je noć i kapija je zaključana. No, sigurno postoji noćni čuvar. Sačekaj ovde." Vorbis je nestao u tami. Posle nekog vremena čuo se prigušen razgovor. Brata je zurio ravno ispred sebe. Za razgovorom je usledila prigušena tišina. Nešto kasnije je Brata u sebi počeo da broji. Posle deset se vraćam. Još jedna desetka, pa onda. U redu. Neka bude trideset. A onda ću... "Ah, Brato. Pođimo." Brata je izvukao srce iz pete i lagano se okrenuo. "Nisam vas čuo, gospodaru", uspeo je da procedi. "Tiho hodam." "Ima li noćnog čuvara?" "Više ne. Pomozi mi oko reze." U glavnoj kapiji postojala je manja kapija. Brata, uma utrnulog od mržnje, odigao je reze zapešćem. Vrata su se otvorila uz jedna čujnu škripu. Napolju su se videla povremena svetla s udaljenih farmi i sve gušća tama. Onda je mrak pohrlio. * * * Hijerarhija, reče Vorbis kasnije. Efebijanci ne misle o hijerarhiji. Nijedna vojska nije mogla da pređe pustinju. Ali, možda bi manja armija mogla da pređe četvrtinu puta i da ostavi zalihu vode. I da to ponovi nekoliko puta. Onda bi draga mala vojska mogla da iskoristi deo te zalihe i da nastavi dalje, možda do pola puta, i da ostavi zalihu. A onda bi još jedna mala vojska... To je trajalo mesecima. Trećina ljudi je umrla, od vrućine i dehidracije i divljih životinja i gorih stvari, gorih stvari kojih je bilo u pustinji... Treba vam um poput Vorbisovog da biste to isplanirali.

Terry Pratchet 84 I planirajte rano. Ljudi su već umirali u pustinji pre nego što je Brat Mardak otišao da propoveda; već je omnijanska flota spaljena u zalivu pred Efebom. Treba vam um poput Vorbisovog da biste svoju odmazdu planirali pre svog napada. * * * Sve je bilo gotovo za manje od sat vremena. Fundamentalna istina bila je da šačica efebijanskih stražara u palati nije imala nikakve izglede. * * * Vorbis se ispravio u Tiraninovoj stolicu. Bližila se ponoć. Grupa građana Efebe, među njima i Tiranin, saterana je ispred njega. Pregledao je neke papire, a onda je podigao pogled s dozom blage iznenađenosti, kao da uopšte nije bio svestan činjenice da pedeset ljudi na nišanu samostrela čeka pred njim. "Ah", reče i hitro se nasmeši. "Dakle", rekao je, "vrlo sam zadovoljan što sada možemo da se ostavimo mirovnog sporazuma. Sasvim je nepotreban. Čemu naklapanje o miru kad više nema rata? Efeba je sada dijeceza Omnije. I to je neopozivo." Bacio je papir na pod. "Za nekoliko dana ovde će stići flota. Otpora neće biti dok mi držimo palatu. Vaše pakleno ogledalo se upravo ovog časa razbija." Sastavio je jagodice prstiju i pogledao u okupljene Efebijance. "Ko ga je napravio?" Tiranin je podigao pogled. "Konstruisano je u Efebi", reče. "Ah", reče Vorbis, "demokratija. Zaboravih. Ko je, onda" - mahnuo je jednom stražaru, koji mu je dodao vreću - "napisao ovo?" Primerak De Chelonian Mobile poleteo je na mermerni pod. Brata je stajao pored prestola. Rečeno mu je da tu stoji. Pogledao je u tamnicu i video je sebe. Sve oko njega se dešavalo u nekom udaljenom krugu svetlosti, okruženom tamom. Misli su mu jurile jedna drugu. Da li je Kenobijarh znao za ovo? Da li je iko znao za dve vrste istine? Ko je još znao da je Vorbis ratovao za obe strane, kao dete koje se igra olovnim vojnicima? Je li to zaista bilo pogrešno ako se činilo u slavu... ... boga koji je bio kornjača. Boga u koga je samo Brata verovao? Kome se Vorbis obraćao u svojim molitvama? Kroz mentalnu oluju Brata je čuo ravan Vorbisov glas: "Ako filozof koji je ovo napisao ne prizna svoje delo, svi ćete završiti u plamenu. I ne sumnjajte da sam ozbiljan." Gomila se uskomešala i čuo se Didaktilosov glas. "Pusti me! Čuo si ga! Dakle... uvek sam želeo ovo da uradim..." Dvojica sluga su odgurnula da bi iz gomile iskoračio filozof, prkosno držeći svoju ugašenu lampu nad glavom. Brata je gledao filozofa kako zastaje na jedan kratak čas u praznom prostoru, a onda se vrlo lagano okrenuo dok se nije izravno suočio s Vorbisom. Potom mu je prišao još nekoliko koraka, pružio lampu i ocenjivački osmotrio đakona. "Hmm", reče. "Vi ste... vinovnik?", reče Vorbis. "Svakako. Zovem se Didaktilos." "Slepi ste?" "Samo kad su oči u pitanju, gospodaru." "Ipak, nosite lampu", reče Vorbis. "Nesumnjivo iz nekog duhovitog razloga. Verovatno ćete mi reći da tražite časnog čoveka?" "Ne znam, gospodaru. Možda biste mogli da mi kažete kako izgleda."

Teri Pračet 85 "Trebalo bi smesta da vas ubijem", reče Vorbis. "Oh, naravno." Vorbis je pokazao na knjigu. "Te laži. Taj skandal. Ta... ta zamka koja odvlači ljudske umove sa staze pravoga znanja. Usuđujete se da stanete pred mene i kažete" - nogom je gurnuo knjigu - "da je svet ravan i da putuje kroz prazninu na leđima džinovske kornjače?" Brata je ostao bez daha. Kao i istorija. Potvrdi svoju veru, mislio je Brata. Samo jednom, molim te, suprotstavi se Vorbisu. Ja ne mogu. Ali neko... Shvatio je da mu pogled beži ka Simoniju, koji je stajao s druge strane Vorbisove stolice. Narednik je izgledao umrtvljen, opčinjen. Didaktilos se ispravio do pune visine. Napola se okrenuo i načas je pogledom okrznuo Bratu. U potpuno ispruženoj ruci držao je lampu. "Ne", reče. "A svaki častan čovek zna da je svet loptast, savršenog oblika, i da se okreće oko Sunčeve lopte kao što se Čovek okreće oko središnje istine Omove", reče Vorbis, "a zvezde..." Bratino srce je lupalo dok se naginjao napred. "Gospodaru?", šapnuo je. "Šta je?", brecnuo se Vorbis. "Kazao je 'ne'", reče Brata. "Tako je", reče Didaktilos. Vorbis je na trenutak sedeo potpuno nepomičan. Onda mu se vilica jedva primetno mrdnula, kao da je bezglasno isprobavao neke reči. "Poričete?" "Neka bude lopta", reče Didaktilos. "Nema problema sa loptom. Nesumnjivo je nekako rešeno da sve ostane na njoj. A Sunce može da bude druga, veća lopta na velikoj udaljenosti. Da li biste radije da se Mesec okreće oko sveta ili oko Sunca? Savetujem svet. U skladu je s hijerarhijom i svima će nam služiti kao odličan primer." Brata je gledao nešto što nikad ranije nije video. Vorbis je izgledao zbunjen. "Ali, napisali ste... rekli ste da je svet na leđima džinovske kornjače! Dali ste i ime kornjači!" Didaktilos je slegnuo ramenima. "Sad više znam", reče. "Ko je ikad čuo za kornjaču dugu petnaest hiljada kilometara? Koja pliva kroz prazan prostor? Ha. Kakva glupost! Sad se stidim kad mislim o tome." Vorbis je zatvorio usta. Onda ih je ponovo otvorio. "Zar se ovako ponaša efebijanski filozof?", rekao je. Didaktilos je ponovo slegnuo ramenima. "Tako se ponaša svaki pravi filozof, reče. "Čovek uvek mora da bude otvoren za nove ideje i da uzme u obzir nove dokaze. Slažete li se? A vi ste nam ukazali na mnoge nove detalje" - pokret rukom obuhvatio je, sasvim slučajno, i omnijanske strelce u dvorani - "o kojima sam morao da promislim. Uvek sam u stanju da se pokorim snažnom argumentu." "Vaše laži su već zatrovale svet!" "Onda ću napisati novu knjigu", mirno je rekao Didaktilos. "Zamislite kako bi to izgledalo - ponosni Didaktilos se pokorava argumentima Omnijanaca. Potpuno uzmicanje. Hmm? Zapravo, s vašim dopuštenjem, gospodaru - znam da vas čeka puno pljačke i spaljivanja i tih stvari - odmah ću se povući u svoje bure i početi da radim na knjizi. Svemir lopti. Kugle koje se vrte kroz kosmos. Hmm. Da. S vašim dopuštenjem, gospodaru, ispisaću vam više kugli nego što možete da zamislite..." Stari filozof se okrenuo i vrlo sporo pošao ka izlazu. Brata ga je gledao kako napola diže ruku u znak stražarima, a onda je ponovo spušta. Vorbis se okrenuo Tiraninu.

Terry Pratchet 86 "Toliko o tom vašem...", zaustio je. "Utata!" Lampa je prozviždala kroz dovratak i razbila se o Vorbisovu glavu. "Svejedno... Kornjača se Kreće!" Vorbis je skočio na noge. "Ja...", vrisnuo je, a onda se pribrao. Uzrujano je mahnuo dvojici stražara. "Želim da ga uhvatite. Odmah. I... Brato?" Brata je jedva mogao da ga čuje od krvi koja mu je navalila u uši. Didaktilos je bio bolji mislilac nego što je Brata očekivao. "Da, gospodaru?" "Uzećeš nešto ljudi i povešćeš ih u Biblioteku... a onda ćeš, Brato, Biblioteku da spališ." * * * Didaktilos je bio slep, ali je ionako bio mrak. Stražari koji su ga gonili mogli su da vide, ali se ništa nije videlo. A i nisu ceo svoj život tumarali po izuvijanim, neravnim i, pre svega, izrazito stepenastim stazama Efebe. "...osam, devet, deset, jedanaest", mrmljao je filozof skakućući po mrklo mračnom stepeništu i zamičući za ugao. "Uh, joj, to je moje koleno", mrmljala je većina stražara, prepletena u hrpu otprilike na pola puta. Jedan je, međutim, uspeo da se dokopa vrha. Pod svetlošću zvezda jedva je mogao da nazre mršavi obris kako mahnito skakuće duž ulice. Podigao je svoj samostrel. Stara budala nije se čak ni izmakla... Savršena meta. Čuo se trzaj. Stražar je načas izgledao zbunjen. Samostrel mu je ispao iz ruku, okinuo je kad je udario u zemlju, a ispaljena strela odbila se o statuu. Pogledao je naniže, u pernatu strelu koja mu je virila iz grudi, a potom u figuru koja je izronila iz sene. "Naredniče Simoni?", šapnuo je. "Žao mi je", reče Simoni. "Zaista jeste. Ali, Istina je važna." Vojnik je otvorio usta ne bi li iskazao svoje mišljenje o istini, a onda se skljokao unapred. Otvorio je oči. Simoni je odlazio. Sve je izgledalo svetlije. Bio je još mrak. Ali sada je mogao da vidi kroz tamu. Sve je bilo u sivim nijansama. A kaldrma pod njegovom rukom se nekako pretvorila u grubi crni pesak. Podigao je pogled. NA NOGE, REDOVE IHLOSE. Pokorno je ustao. Sad nije bio samo vojnik, anonimna osoba koju jure i ubijaju i koja nije ništa više od nejasnog delića u tuđim životima. Sada je bio Dervi Ihlos, star trideset osam godina, srazmerno besprekoran, u poređenju s ostalim stvarima, i mrtav. Nesigurno je prineo šaku usnama. "Vi ste sudija?", rekao je. NISAM JA. Ihlos je pogledao u pesak koji se prostirao pred njim. Instinktivno je znao šta mora da uradi. Bio je znatno manje pronicljiv od Generala Friita i trebalo mu je više vremena da se seti pesmice koju je naučio u detinjstvu. S druge strane, imao je prednost. Bio je još manje religiozan od generala. SUD JE NA KRAJU PUSTINJE. Ihlos je pokušao da se nasmeši. "Moja mama mi je pričala o ovome", reče. "Kad umrete, morate da pređete pustinju. A onda sve vidite kako treba, rekla je. I svega se sećate kako treba." Smrt revnosno nije pokazao nikakve emocije.

Teri Pračet 87 "Možda nađem neke prijatelje usput, a?", reče vojnik. MOGUĆE. Ihlos je pošao. U celini, mislio je, moglo je i gore da ispadne. * * * Urn se verao po policama kao majmun, izvlačio knjige sa polica i bacao ih na pod. "Mogu da ponesem dvadesetak", reče. "Ali kojih dvadesetak?" "Uvek sam to želeo da uradim", srećno je mrmljao Didaktilos. "Da saspem istinu u lice tiraniji i tako to. Ha! Pojedinac, nezaplašen..." "Šta da ponesem? Šta da ponesem?", vikao je Urn. "Ne treba nam Gridonova Mehanika", reče Didaktilos. "Hej, da sam mu samo video lice! Prokleto dobar pogodak. Samo se nadam da je neko pribeležio šta sam..." "Principi funkcionisanja! Teorija širenja vode!", vikao je Urn. "Ali nam ne trebaju Ibidova Prava građanina ni Gnomonova Ektopija, to je sigurno..." "Šta? To su tekovine celog čovečanstva!", brecnuo se Didaktilos. "Onda neka celo čovečanstvo dođe i nosi ih s nama", reče Urn. "Ali, ako nas ima samo dvojica, radije bih da ponesem nešto korisno." "Korisno? Knjige o mehanizmima?" "Da! Iz njih ljudi mogu da saznaju kako da žive bolje!" "A iz ovih ljudi mogu da saznaju kako da budu ljudi", reče Didaktilos. "Vidiš, to me je podsetilo. Nađi mi novu lampu. Osećam se prilično slep bez nje..." Vrata Biblioteke su se zatresla od gromoglasnog kucanja. To nije bilo kucanje čoveka koji očekuje da se vrata otvore. "Ostale bismo mogli da bacimo u..." Šarke izleteše iz zidova. Vrata se s treskom srušiše. Vojnici su, isukanih mačeva, potrčali preko njih. "Ah, gospodo", reče Didaktilos. "Molim, ne dirajte moje krugove." Kaplar belo pogleda u njega, pa u pod. "Kakve, krugove?", upita. "Hej, možete li da mi date šestar i da se vratite za, recimo, pola sata?" "Ostavite ga, kaplare", reče Brata. Zakoračio je preko vrata. "Rekao sam, ostavite ga." "Ali naređeno mi je da..." "Jeste li gluvi? Ako jeste, Kvizicija bi mogla to da izleči", reče Brata zapanjen stamenošću sopstvenog glasa. "Vi niste pripadnik Kvizicije", reče kaplar. "Nisam. Ali poznajem čoveka koji jeste", reče Brata. "Rečeno vam je da tražite knjige po palati. Njega ostavite sa mnom. On je starac. Kakvu štetu može da učini?" Kaplar je neodlučno bacao poglede na Bratu i na svoje zatvorenike. "Vrlo dobro, kaplare. Odavde ja preuzimam." Svi su se okrenuli. "Jeste li me čuli?", rekao je narednik Simoni gurajući se napred. "Ali đakon nam je rekao..." "Kaplare?" "Da, naredniče?" "Đakon je daleko. Ja sam ovde." "Razumem, naredniče." "Idite!" "Razumem, naredniče." Simoni je načuljio uho dok su vojnici izlazili.

Terry Pratchet 88 Onda je zabio mač u vrata i okrenuo se Didaktilosu. Levu šaku skupio je u pesnicu i preko nje stavio raširen desni dlan. "Kornjača se Kreće", reče. "Zavisi", oprezno je rekao filozof. "Hoću da kažem... ja sam prijatelj", reče Simoni. "Zašto bismo vam verovali?", rekao je Urn. "Zašto što nemate izbora", reče Narednik Simoni ljutito. "Možete li da nas izbavite odavde?", upita Brata. Simoni je zurio u njega. "Tebe?", reče. "Zašto bih tebe izbavljao odavde? Ti si inkvizitor!" Dograbio je mač. Brata je ustuknuo. "Nisam!" "Na brodu, kad ti se kapetan otkrio, nisi rekao ništa", reče Simoni. "Ti nisi naš." "Mislim da nisam ni njihov", reče Brata. "Ja sam svoj." Molećivo je pogledao Didaktilosa, što je bio uzaludan trud, te se stoga okrenuo Urnu. "Ne znam ništa o ovom vojniku", reče. "Znam samo da Vorbis namerava da vas ubije i sigurno će vam spaliti Biblioteku. Ali, mogu da pomognem. Pronašao sam izlaz odavde." "A vi ga ne slušajte", reče Simoni. Kleknuo je na jedno koleno pred Didaktilosom, kao da ga preklinje. "Gospodine, neki... od nas... koji znaju vrednost vaše knjige... vidite, imam primerak..." Zavukao je ruku ispod oklopa. "Prepisali smo je", reče Simoni. "Jedan primerak! To je sve što imamo! Ali ide iz ruke u ruku. Mi, koji umemo da čitamo, čitamo je ostalima! I sve je tako smisleno!" "Ovaj...", rekao je Didaktilos. "Šta?" Simoni je uzbuđeno mahnuo rukom. "Zato što znam - ja sam bio na mestima koja - to je istina! Postoji Velika Kornjača. Kornjača se zaista kreće! Ne trebaju nam bogovi!" "Urne? Bakar je još na krovu, je li?", upita Didaktilos. "Mislim da jeste." "Onda me podseti da s ovim momkom ne pričam napolju." "Ne shvatate!", rekao je Simoni. "Mogu da vas spasem. Imate prijatelje na neočekivanim mestima. Hajdemo. Samo da ubijem ovog sveštenika..." Stegao je svoj mač. Brata je ustuknuo. "Ne! I ja mogu da pomognem! Zato sam i došao. Kad sam vas video ispred Vorbisa, znao sam šta mogu da učinim!" "Šta možeš da učiniš?", podrugljivo je rekao Urn. "Mogu da spasem Biblioteku." "Šta? Da je staviš na leđa i pobegneš?", podrugljivo je rekao Simoni. "Ne. Ne mislim na to. Koliko tu ima svitaka?" "Oko sedam stotina", reče Didaktilos. "Koliko njih su važni?" "Svi!", rekao je Urn. "Možda dve stotine", blago je rekao Didaktilos. "Striče!" "Sve ostalo je prazna slama i sujeta", reče Didaktilos: "Ali to su knjige!" "Mogao bih da ponesem i više od toga", sporo je rekao Brata. "Postoji li izlaz odavde?" "Hm... možda", reče Didaktilos. "Nemojte da mu kažete!", rekao je Simoni. "Onda će sve knjige izgoreti", reče Brata. Uperio je prst na Simonija. "Rekao je da nemate izbora. Dakle, nemate ni šta da izgubite, je li tako?" "On je...", zaustio je Simoni. "Umuknite svi", reče Didaktilos. Gledao je mimo Bratinog uha.

Teri Pračet 89 "Možda postoji izlaz", reče. "Šta nameravaš?" "Ne mogu da verujem!", rekao je Urn. "Ovo su Omnijanci, a ti im govoriš da postoji drugi izlaz!" "Svuda kroz ove stene postoje tuneli", reče Didaktilos. "Možda, ali o tome ne pričamo drugima!" "Sklon sam da verujem ovoj osobi", reče Didaktilos. "Ima iskreno lice. Filozofski rečeno." "Zašto da mu verujemo?" "Svako dovoljno glup da očekuje da mu verujemo u ovim okolnostima mora da je dostojan poverenja", reče Didaktilos. "Suviše bi bilo glupo da nas vara." "Mogu ovog časa da odem odavde", reče Brata. "A šta će onda da bude s vašom Bibliotekom?" "Vidite?", rekao je Simoni. "Upravo kad je sve izgledalo crno, neočekivano smo shvatili da imamo prijatelje svuda", reče Didaktilos. "Kakav je tvoj plan, mladiću?" "Za sada nikakav", rekao je Brata. "Ja samo radim stvari, jednu za drugom." "A koliko će ti trebati za činjenje jedne stvari za drugom?" "Oko deset minuta, rekao bih." Simoni je netremice gledao Bratu. "Sada uzmite knjige", rekao je Brata. "A trebaće mi i malo svetla." "Ali ti ne umeš ni da čitaš!", rekao je Urn. "Neću ih čitati." Brata je belo pogledao prvi svitak, De Chelonian Mobile. "Oh. Bože", reče. "Nešto nije u redu?", rekao je Didaktilos. "Može li neko da pronađe moju kornjaču?" * * * Simoni je žurio kroz palatu. Niko nije obraćao posebnu pažnju na njega. Većina efebijanskih stražara stajala je izvan lavirinta, a Vorbis je jasno stavio do znanja šta će se desiti stanovnicima palate ako se iko usudi da zađe u lavirint. Grupa omnijanskih vojnika disciplinovano je pljačkala ratni plen. Osim toga, on se vraćao u svoje odaje. U Bratinoj sobi jeste bila kornjača. Stajala je na stolu, između umotanog svitka i oglodane kore dinje i, ukoliko je to moguće prepoznati kod kornjača, spavala je. Simoni ju je zgrabio bez najave, ubacio je u telećak i pohitao natrag ka Biblioteci. Mrzeo je sebe što ovo radi. Glupi sveštenik je sve pokvario! Ali, Didaktilos ga je naterao da obeća, a Didaktilos je čovek koji je znao Istinu. Sve vreme svog boravka u palati osećao je da neko pokušava da privuče njegovu pažnju. * * * "Možeš da ih zapamtiš samo jednim pogledom?", upita Urn. "Da." "Ceo svitak?" "Da." "Ne verujem ti." "Na reči LIBRVM na vratima ove zgrade okrnjeno je prvo slovo", reče Brata. "Ksenon je napisao Razmišljanja, matori Aristokrates Otrcane fraze, a Didaktilos misli da su Ibidove Rasprave tragično glupe. Od Tiraninove prestone dvorane do Biblioteke ima šest stotina koraka. Postoji i..." "Ima dobro pamćenje, to mora da mu se prizna", reče Didaktilos. "Pokaži mu još svitaka."

Terry Pratchet 90 "Kako ćemo znati da ih je zapamtio?", pitao je Urn odmotavajući svitak s geometrijskim teoremama. "Ne ume da čita! A sve i da ume da čita, ne ume da piše!" "Moraćemo da ga naučimo." Brata je gledao u svitak pun mapa. Zatvorio je oči. Na trenutak su krivudavi obrisi svetlucali unutar njegovih kapaka, a onda je osetio kako mu se usađuju u um. I dalje su bili tu negde - mogao je da ih prizove u svako doba. Urn je odmotao još jedan svitak. Slike životinja. A u narednom, crteži biljaka i mnogo teksta. U sledećem samo tekst. Dalje, trouglovi i koješta. Sve mu se urezalo u pamćenje. Posle nekog vremena više nije bio ni svestan da se svici odmotavaju. Samo je gledao. Pitao se koliko sadržaja je u stanju da upamti. Ali to je bilo glupo. Čovek se prosto seća svega što vidi. Bilo da je ploča stola, bilo da je svitak pun teksta. U vlaknima i boji drveta bilo je podjednako mnogo informacija kao i u Ksenonovim Razmišljanjima. I pored toga, osećao je izvesnu težinu u umu, osećanje da će, ako bude okrenuo glavu, sećanja da mu iscure kroz uši. Urn je nasumice uzeo svitak i delimično ga razmetao. "Opisi izgled Dvosmislene Puzume", naredio je. "Ne znam", reče Brata. Trepnuo je. "Eto ti tvoj Pamtiša", reče Urn. "On ne ume da čita, dečače. To nije pošteno", reče filozof. "U redu. Htedoh reći - četvrta slika u trećem svitku koji si video", reče Ura. "Četvoronožno stvorenje okrenuto nalevo", reče Brata. "Velika glava slična mačjoj i široka ramena, a leđa se spuštaju prema zadnjim nogama. Telo je išarano svetlim i tamnim kvadratima. Uši su vrlo male i slepljene su za glavu. Šest brkova. Rep je kratak i jak. Samo na zadnjim nogama postoje kandže, po tri na svakoj šapi. Prednje noge su otprilike iste dužine kao i glava i ispružene su duž tela. Pramen guste dlake..." "To je bilo pre pedeset svitaka", reče Urn. "A video je ceo svitak na sekundu ili dve." Pogledali su Bratu. Brata je ponovo trepnuo. "Ti znaš sve?", rekao je Urn. "Ne znam." "Imaš pola Biblioteke u svojoj glavi!" "Osećam se... pomalo..." * * * Biblioteka u Efebi pretvorila se u peć. Plamenovi su plaveli tamo gde bi otopljeni bakarni krov kapao na police. Sve biblioteke, svuda, povezane su knjiškim crnim rupama u svemiru, uzrokovanima jakim poremećajima prostor-vremena oko bilo kakve velike zbirke knjiga. Samo veoma mali broj bibliotekara zna za tu tajnu, a pravila o korišćenju tajne su veoma kruta. Zato što tajna uključuje i putovanje kroz vreme, a putovanje kroz vreme izaziva velike nevolje. Ali, biblioteka gori, a na dnu istorijskih knjiga, dok su gorele... Čuo se mali "plop", potpuno neprimećen od pucketanja polica, i niotkuda je, na mali komad neizgorelog poda nasred biblioteke, izronila jedna prilika. Ličila je na majmuna, ali se kretala s jasnom namerom. Duge primatske ruke gasile su plamenove, vadile svitke iz polica i trpale ih u vreću. Kad se vreća napunila, prilika se vratila u sredinu sobe... i nestala uz još jedan "plop". Ovo nema nikakve veze s pričom. Kao ni činjenica da su se, nešto kasnije, svici za koje se verovalo da su uništeni zajedno s Velikom Bibliotekom u Efebi pojavili u izuzetno očuvanom stanju u Biblioteci Nevidljivog Univerziteta u Ank-Morporku. Ali je, svejedno, lepo to znati.

Teri Pračet 91 * * * Brata se probudio s mirisom mora u nozdrvama. Bar je to ono što su ljudi smatrali mirisom mora, što je zapravo smrad prastarih riba i trule morske trave. Bio je u nekakvoj šupi. Svetlost koja je uspela da se probije kroz jedan zastakljen prozor bila je crvena i treperila je. S drugog kraja šupe moglo je otvoreno da se priđe vodi. U slaboj svetlosti ocrtavale su se neke osobe, okupljene tu oko nečega. Brata je pažljivo ispitao sadržaj svog uma. Izgleda da je sve bilo tu, svi uredno složeni svici iz Biblioteke. Reči mu nisu ništa značile, kao ni bilo šta drugo napisano, ali su slike bile zanimljive. Barem zanimljivije od većine stvari koje je upamtio. Oprezno je seo. "Dakle, budan si", reče Omov glas u njegovoj glavi. "Malko smo prepunjeni, a? Malko se osećamo k'o polica za knjige? Kao da svud po glavi imamo natpise 'SILENCIOS!'? Šta ti je to sve samo trebalo?" "Ja... ne znam. Izgledalo mi je... da to treba da uradim. Gde si?" "Tvoj drugar vojnik me je strpao u svoj telećak. Usput, mnogo ti hvala što si se tako brižno starao o meni." Brata je uspeo da ustane. Svet se na trenutak okretao oko njega i time dodao treću astronomsku teoriju dvema koje su već obitavale u umovima lokalnih mislilaca. Provirio je kroz prozor. Crvena svetlost kupala je celu Efebu, ali je najjače sijala nad Bibliotekom. "Gerilske operacije", reče Om. "Čak se i robovi bore. Ne shvatam zašto. Rekao bi čovek da će jedva da dočekaju priliku da se osvete svojim gospodarima, a?" "Pretpostavljam da rob u Efebi ima priliku da se oslobodi", reče Brata. S drugog kraja šupe čulo se šištanje, a zatim metalan šum. Brata je čuo Urna kako kaže: "Eto! Rekao sam ti. Samo blokirane cevi. Hajde da sipamo još goriva." Brata se odgegao prema skupini. Bili su okupljeni oko broda. Bio je, za brod, normalnog oblika - zašiljen na prednjem kraju, ravan na zadnjem. Međutim, nije imao katarku. Umesto nje je imao veliku kuglu boje bakra, obešenu o drveni ram prema krmi. Pod njom je bila gvozdena kofa u kojoj je neko već založio vatru. A kugla se, u oblaku pare, okretala u svom ramu. "Video sam ovo", reče Brata. "U De Chelonian Mobile. Bilo je nacrtano." "Oh, evo i hodajuće Biblioteke", reče Didaktilos. "Da. U pravu si. Ilustracija principa reakcije. Nikad nisam tražio od Urna da napravi ovoliku verziju. Ali, to se dešava kad razmišljaš rukama." "Provozao sam ga oko svetionika jedne noći prošle nedelje", reče Urn. "Nikakvih problema." "Ank-Morpork je mnogo dalje od toga", reče Simoni. "Da, od Efebe je pet puta dalji nego Omnija", svečano je rekao Brata. "Bio je jedan svitak s mapama", dodao je. Para se u vrelim oblacima dizala iz uskovitlane kugle. Sad kad joj je prišao, Brata je video da je šest vrlo kratkih vesala vezano u zvezdu iza bakarne kugle i obešeno sa zadnje strane broda. Drveni zupčanici i dva beskrajna remena ispunjavali su međuprostor. Kako se kugla obrtala, tako su se i lopatice vrtele u vazduhu. "Kako ovo radi?", rekao je. "Vrlo prosto", reče Urn. "Vatra greje..." "Nemamo vremena za to", reče Simoni. "- greje vodu, koja se zbog toga ljuti", reče šegrt-filozof. "Zato juri kroz ove četiri mala ispusta da bi pobegla od vatre. Mlazevi pare teraju kuglu ukrug, a zupčanici i Legibusov mehanizam s navojima prenose kretanje na lopatice koje pokreću brod kroz vodu." "Vrlo filozofski", reče Didaktilos.

Terry Pratchet 92 Brata je osećao da mora da stane na stranu omnijanskog napretka. "Velika vrata Citadele teška su više tona, ali se otvaraju samo snagom vere", reče. "Dovoljno ih je malo gurnuti da bi se širom otvorila." "Vrlo bih voleo to da vidim", reče Urn. Brata je osetio blagi probad grešnog ponosa što Omnija još ima čime da se podiči. "Odlična ravnoteža i neka hidraulika, verovatno." "Oh." Simoni je zamišljeno bocnuo mehanizam svojim mačem. "Jeste li razmišljali o svim mogućnostima?", rekao je. Urn je zamlatarao rukama po vazduhu. "Mislite na moćne brodove koji seku more tamno poput vina bez...", zaustio je. "Mislio sam na kopno", reče Simoni. "Možda... nekakva kolica..." "Oh, nema svrhe stavljati brod na kolica." Simonijeve oči sijale su sjajem čoveka koji je video budućnost i otkrio da je ona prepuna vojničkih oklopa. "Hmm", reče. "Sve je to vrlo dobro, ali to nije filozofija", reče Didaktilos. "Gde je sveštenik?" "Ovde sam, ali ja nisam..." "Kako ti je? Bio si se istopio kao sveća." "Ja... sad mi je bolje." "U jednom času stoji, u sledećem ga nema." "Mnogo mi je bolje." "Često ti se to dešava, a?" "Ponekad." "Sećaš li se svitaka?" "Da... mislim. Ko je zapalio Biblioteku?" Urn je podigao pogled s mehanizma. "On", reče. Brata je zurio u Didaktilosa. "Vi ste zapalili sopstvenu Biblioteku?" "Ja sam jedini dovoljno stručan za to", reče filozof. "Osim toga, tako je se Vorbis neće dočepati." "Šta?" "Zamisli da pročita svitke? Već je ionako dovoljno loš. A bio bi još gori kad bi imao sve to znanje." "Ne bi ih pročitao", reče Brata. "Oh, bi. Znam takve", reče Didaktilos. "U javnosti tiho pobožni, a privatno prevrtljivi i razmaženi." "Ne i Vorbis", reče Brata potpuno uveren. "On ih ne bi pročitao." "Dakle, kako god", reče Didaktilos, "ako je to moralo da se uradi, uradio sam." Urn se odmakao od krme, gde je natrpao još drveta u gorionik pod kuglom. "Možemo li da se ukrcamo?", upita. Brata se s olakšanjem smestio na grubu klupu nasred broda, kako god da se taj deo zove. Vazduh je mirisao na vrelu vodu. "Dobro", reče Urn. Povukao je polugu. Uzvitlane lopatice pljusnule su u vodu; osetio se potres, a onda je brod, dok se para vijorila u vazduhu iza njega, krenuo napred. "Kako se zove ovo plovilo?", upita Didaktilos. Urn je izgledao iznenađen. "Ime?", rekao je. "Ovo je brod. Stvar, od roda stvari. Ne treba mu ime." "Imena su filozofskija", reče Didaktilos uz tračak zle volje. "A trebalo je i da o njega razbiješ amforu vina."

Teri Pračet 93 "To bi bilo samo traćenje." Brod je hukćući izašao iz spremišta u mračnu luku. Na jednoj strani gorela je efebijanska galija. Po celom gradu bili su rasuti plamenovi. "Ali ukrcao si i amfore?", rekao je Didaktilos. "Da." "Dodaj onda jednu." Bela voda vukla se za brodom. Lopatice su je komešale. "Bez vetra. Bez veslača!", rekao je Simoni. "Da li uopšte shvataš šta si napravio, Urne?" "Apsolutno. Principi po kojima funkcioniše su zapanjujuće jednostavni", reče Urn. "Nisam na to mislio. Mislio sam na ono što možeš da ostvariš ako imaš ovakvu moć!" Urn je ubacio još jednu cepanicu u vatru. "To je samo pretvaranje toplote u rad", reče. "Pretpostavljam... oh, pumpanje vode. Vetrenjače koje rade čak i ako ne duva vetar. Takve stvari? Jeste li to imali na umu?" Vojnik Simoni je oklevao. "Da", reče. "Tako nešto." Brata je prošaputao: "Om?" "Da?" "Jesi li dobro?" "Ovde smrdi kao u vojničkom rancu. Vadi me." Bakarna kugla se mahnito okretala nad vatrom. Blistala je skoro podjednako jako kao i Simonijeve oči. Brata ga je kucnuo po ramenu. "Mogu li da dobijem svoju kornjaču?" Simoni se gorko nasmejao. "Ima na njima slasnih zalogaja", rekao je vadeći Oma. "Svi to kažu", reče Brata. Utišao je svoj glas do šapata. "Kakvo je mesto Ank?" "Grad sa milion duša", reče Omov glas, "a mnoge nastanjuju i tela. I sa hiljadu religija. Ima čak i hram malih bogova! Izgleda da tamo ljudima nije problem da veruju u štošta. Nije loše za nov početak, rekao bih. S mojom pameću i tvojim... s mojom pameću, uskoro bi trebalo da smo opet na nogama." "Ne želiš da se vratiš u Omniju?" "Nema svrhe", reče Omov glas. "Uvek je moguće zbaciti vladajućeg boga. Ljudima se smuči i požele promenu. Ali, ne možeš da zbaciš samog sebe, zar ne?" "S kim razgovaraš, svešteniče?", upita Simoni. "Ja... ovaj... molim se". "Ha! Omu? Možeš slobodno da se moliš i kornjači." "Da." "Stidim se Omnije", reče Simoni. "Pogledaj nas. Zaglavljeni smo u prošlosti. Zauzdava nas represivni monoteizam. Susedi nas se klone. Kakvog nam je dobra naš Bog doneo? Bogovi? Ha!" "Smiri se, smiri se", reče Didaktilos. "Na vodi smo, a to oružje koje nosiš vrlo je provodno." "Oh, ne kažem ja ništa za druge bogove", reče Simoni brzo. "Nemam pravo. Ali Om? Bauk za Kviziciju! Ako postoji, sasekao bih ga sada i ovde!" Simoni je izvukao mač i ispružio ga u ruci. Om je spokojno sedeo u Bratinom krilu. "Sviđa mi se ovaj momak", reče. "Skoro da je pa vernik. To ti je kao ljubav i mržnja, znaš na šta mislim?" Simoni je vratio svoj mač u korice. "Ovim se odričem Oma", reče. "Dobro, ali šta je alternativa?"

Terry Pratchet 94 "Filozofija! Praktična filozofija! Kao ovaj Urnov motor. To bi, uprkos svemu, moglo da uvede Omniju u Vek Ljiljka!" "Uprkos svemu", reče Brata. "Svim potrebnim sredstvima", reče Simoni. Osmehnuo im se. "Ne brini se zbog njega", reče Om. "Bićemo daleko. I dobro. Nisam siguran da će Omnija da postane popularna zemlja kad se budu raširile vesti o noćašnjim događajima." "Ali to je Vorbisova krivica!", rekao je Brata naglas. "On je sve započeo! Poslao je jadnog Brata Mardaka ovamo, a onda ga je ubio kako bi mogao da okrivi Efebijance! Nikad nije nameravao da sklopi mir! Samo je hteo da se dokopa palate!" "Da me ubiješ, ne znam kako mu je to pošlo za rukom", reče Urn. "Niko nikad nije prošao kroz lavirint bez vodiča. Kako je uspeo?" Didaktilosove slepe oči potražile su Bratu. "Nemam pojma", reče. Brata je pokunjio glavu. "Zaista je sve to izveo?", rekao je Simoni. "Da." "Idiote! Budaletino!", urlao je Om. "Reći ćeš to i drugima?", bio je uporan Simoni. "Mislim da hoću." "Javno ćeš se usprotiviti Kviziciji?" Brata je ojađeno gledao u noć. Iza njih su se plamenovi Efebe spojili u jednu narandžastu buktinju. "Mogu samo da kažem ono čega se sećam", reče. "Mrtvi smo", reče Om. "Baci me u more, hajde. Ovaj tupadžija će sad da nas odvede nazad u Omniju!" Simoni je zamišljeno protrljao bradu. "Vorbisovi neprijatelji su brojni", reče, "pod izvesnim okolnostima. Bolje je da bude usmrćen, ali neki bi to nazvali ubistvom. Ili čak mučeništvom. Ali suđenje... ako postoje dokazi... ako samo i pomisle da postoje dokazi..." "Vidim kako mu um radi!", vrištao je Om. "Svi bismo bili bezbedni da si držao jezik za zubima!" "Suđenje Vorbisu", razmišljao je Simoni. Brata je prebledeo od te pomisli. Takvu misao je skoro nemoguće držati u umu. Takva misao nije imala smisla. Suđenje Vorbisu? Suđenja su se dešavala drugim ljudima. Setio se Brata Mardaka. I vojnika koji su se izgubili u pustinji. I svega što je učinjeno ljudima, čak i Brati. "Reci mu da se ne sećaš!", vikao je Om. "Reci mu da ne možeš da se setiš!" "A ako bi mu se sudilo", reče Simoni, "bio bi proglašen krivim. Niko se ne bi usudio da se tome usprotivi." Misli su se kroz Bratin um uvek kretale sporo, kao ledeni bregovi. Stizale su sporo i odlazile sporo, a dok su bile tu, zauzimale su mnogo prostore, većim delom ispod površine. Mislio je: najgore kod Vorbisa nije što je zao, već što dobre ljude tera da čine zlo. Preobraća ljude u sebi slične. I tu nema pomoći. Prosto je zarazan. Nije se čulo ništa osim pljuskanja vode o korito Bezimenog Broda i okretanja filozofskog motora. "Uhvatiće nas ako se vratimo u Omniju", reče Brata polako. "Možemo da se ukotvimo izvan luke", gorljivo je rekao Simoni. "Ank-Morpork!", vikao je Om. "Prvo treba da odvedemo gospodina Didaktilosa u Ank-Morpork", reče Brata. "Onda ću - da se vratim u Omniju." "Mogao bi baš i mene tamo da ostaviš!", rekao je Om. "Ubrzo ću da nađem neke vernike u Ank-Morporku, ništa ne brini, tamo veruju u svašta!"

Teri Pračet 95 "Nikad nisam video Ank-Morpork", reče Didaktilos. "Ipak, čovek se uči dok je živ. To uvek kažem." Okrenuo se prema vojniku. "Uprkos svemu." "U Anku borave neki izgnanici", reče Simoni. "Ne brinite. Tamo ćete biti bezbedni." "Zadivljujuće!", rekao je Didaktilos. "A kad pomislim da jutros nisam ni znao da sam u opasnosti." Ponovo je seo. "Život na ovom svetu", reče, "jeste, kako se ispostavlja, boravak u pećini. Šta možemo da znamo o stvarnosti? Jer sve što vidimo o pravoj prirodi postojanja jesu, da kažemo, tek zbunjujuće i zabavne senke koje na unutrašnji zid pećine baca neviđena, zaslepljujuća svetlost apsolutne istine, od koje možemo ili ne moramo dobiti poneki blesak verodostojnosti, ali sve što mi, pećinski ljudi u potrazi za mudrošću, možemo da učinimo jeste da se obratimo neviđenom i pokorno kažemo: 'Hajde, napravi opet Deformisanog Zeca... taj mi je omiljen.'" * * * Vorbis je razgrtao pepeo nogom. "Nema kostiju", reče. Vojnici su stajali i ćutali. Paperjaste sive mrlje mrvile su se i rasipale na jutarnjem povetarcu. "A i pepeo je od pogrešne vrste", reče Vorbis. Narednik je otvorio usta da nešto kaže. "Budite uvereni da znam o čemu govorim", reče Vorbis. Prišao je ugljenisanom poklopcu na podu i gurnuo ga stopalom. "Prošli smo kroz tunel", reče narednik tonom čoveka koji se, uprkos iskustvu, nada da će predusretljivost obuzdati nadolazeći gnev. "Vodi do dokova." "Ali, ako u njega uđete kod dokova, onda ne vodi dovde", zamišljeno je rekao Vorbis. Zadimljeni pepeo ga je, očigledno, beskrajno opčinjavao. Narednikove obrve su se namrštile. "Shvatate?", rekao je Vorbis. "Efebijanci ne bi napravili izlaz koji je istovremeno i ulaz. Umovi koji su smislili lavirint ne razmišljaju tako. Postoje... ventili. Niz kamenih okidača, možda. Brava koje se otvaraju samo na jednu stranu. Uzvitlanih sečiva koja neočekivano iskaču iz zidova." "Ah." "Nesumnjivo komplikovanih i zloćudnih." Narednik je olizao usne suvim jezikom. Nije mogao da čita Vorbisa kao otvorenu knjigu, jer nikad nije postojala knjiga nalik Vorbisu. Ali, Vorbis je razmišljao na izvesne načine koje biste vremenom izučili. "Želite da uzmem vod ljudi i da prođem kroz tunel s druge strane", šuplje je rekao. "Upravo sam hteo to da predložim", reče Vorbis. "Da, gospodaru." Vorbis je potapšao narednika po ramenu. "Ali ne brinite!", veselo je rekao. "Om će štititi one čija je vera jaka." "Da, gospodaru." "A poslednji preživeli može da mi podnese potpun izveštaj. Ali pre svega... oni nisu u gradu?" "Celog smo ga pretražili, gospodaru." "I niko nije prošao kroz kapiju? Onda su otišli morem." "Svi efebijanski ratni brodovi su na broju, Gospodaru Vorbise." "Ovaj zaliv je prepun malih brodova." "Koji nemaju kuda da odu, osim na pučinu, gospodine." Vorbis je pogledao Kružno More. Ispunjavalo je svet od horizonta do horizonta. Iza njega su ležale zamrljane ravnice Sto i oštre ivice Ramtopa, skroz do ogromnih vrhova koje su jeretici zvali Središte, ali koji su, znao je, zapravo bili Pol, vidljiv duž zakrivljenog sveta samo zato što

Terry Pratchet 96 se svetlost prelamala u atmosferi, kao i u vodi... a video je i belu mrlju kako u daljini krivuda po okeanu. Vorbis je veoma dobro video s visokih mesta. Uzeo je šaku sivog pepela, od koga su nekad bili sačinjeni Dikerijevi Principi navigacije, i pustio da mu iscuri kroz prste. "Om nam je poslao povoljan vetar", reče. "Idemo do dokova." Nada se optimistički zatalasala u vodama narednikovog očajanja. "Ne želite da ispitamo tunel, gospodaru?", rekao je. "Oh, ne. To možete kad se vratimo." * * * Urn je bocnuo bakarnu kuglu komadom žice dok se Bezimeni Brod valjao po talasima. "Zar ne možeš da ga izudaraš?", rekao je Simoni kome nije bila naročito jasna razlika između mašina i ljudi. "To je filozofski motor", reče Urn. "Udaranje neće pomoći." "Ali rekao si da mašine mogu da budu naši robovi", reče Simoni. "Ne oni što ih tučete", reče Urn. "Ispusti su prepuni soli. Kad voda pojuri iz kugle, za sobom ostavlja so." "Zašto?" "Ne znam. Voda voli da putuje bez puno prtljaga." "Nepokretni smo! Možeš li nešto da učiniš?" "Da, mogu da sačekam da se ohladi, a onda da je očistim i ponovo napunim vodom." Simoni se zbunjeno osvrtao. "Ali s obale još uvek mogu da nas vide!" "Možda tebe mogu da vide", reče Didaktilos. Sedeo je nasred broda, ruku prekrštenih preko svog štapa za hodanje, i ličio je na starca koji, na svoju radost, ne izlazi često na svež vazduh. "Ne brini. Niko ovde ne može da nas vidi", reče Urn. Opet je žicom gurnuo mehanizam. "No, mene više brine vrteška. Smišljena je da pomera vodu, ne da se pomera u vodi." "Hoćeš da kažeš da je zbunjena?", rekao je Simoni. "Uvrnuta", reče Didaktilos veselo. Brata je ležao na pramcu i gledao u vodu. Mala sipa je prošla pored broda, tik ispod površine. Pitao se šta je to - - i znao je da je to obična sipa, iz klase Glavonožaca, razdela Mekušaca, i da ima unutrašnju hrskavičavu potporu umesto skeleta, dobro razvijen nervni sistem i velike, proste oči koje su vrlo slične očima kičmenjaka. Znanje je na trenutak visilo na prednjoj strani njegovog uma, a onda je izbledelo. "Ome?", šapnu Brata. "Šta je?" "Šta radiš?" "Pokušavam da odspavam. Kornjačama, znaš, treba dosta sna." Simoni i Urn nagnuli su se nad filozofski motor. Brata je zurio u kuglu - - sferu poluprečnika r, koja stoga ima zapreminu V = 4r³/3, a površinu P = 4r² - "O, bože moj..." "Šta je sad?", rekao je kornjačin glas. Didaktilosovo lice okrenulo se Brati, koji se uhvatio za glavu. "Šta je?" Didaktilos je ispružio ruku i umirio Bratu. "Zar je bitno?", rekao je Om. "Ne znam! To su samo reči! Ne znam šta je u knjigama! Ne umem da čitam!" "Naspavanost je vrlo važna", reče Om. "Od nje raste zdrav oklop."

Teri Pračet 97 Brata je pao na kolena u zaljuljanom brodu. Osećao se kao kućevlasnik koji se neočekivano vraća i zatiče svoj dom pun stranaca. Po svim sobama. Doduše, nisu agresivni, ali ispunjavaju prostor svojim prisustvom. "Knjige otiču!" "Ne vidim kako to može da se desi", reče Didaktilos. "Rekao si da si ih samo gledao. Nisi ih čitao. Ne znaš šta znače." "One znaju šta znače!" "Slušaj. To su samo knjige, od roda knjiga", reče Didaktilos. "Nisu magične. Kad bi samo gledanjem moglo da se sazna šta piše u knjigama, ovaj Urn bi bio genije." "U čemu je njegov problem?", rekao je Simoni. "Misli da previše zna." "Ne! Ja ne znam ništa! Mislim na stvarno znanje", reče Brata. "Samo sam zapamtio da sipe imaju hrskavičavu unutrašnju potporu!" "Shvatam da te to zabrinjava", reče Simoni. "Hm. Sveštenici? Luđaci, većina njih." "Ne! Ja ne znam šta hrskavičavo znači!" "Hrskavica je čvrsto vezivno tkivo", reče Didaktilos. "Zamisli nešto istovremeno i koštano i kožasto." Simoni je frknuo. "Eto, eto", reče, "čovek se uči dok je živ, baš kako ste rekli." "Za neke od nas važi i obrnuto", reče Didaktilos. "Hoćete nešto time da kažete?" "To je filozofija", reče Didaktilos. "I sedi već jednom, momče. Zbog tebe se brod ljulja. Ionako smo već pretovareni." "Sila potiska ravna je težini istisnute tečnosti", klonulo je promrmljao Brata. "Hmm?" "Osim što ne znam šta znači potisak." Urn je izvirio iza kugle. "Spremni smo za polazak", reče. "Samo ulijte ovde nešto vode svojim šlemom, gospodine." "I onda ćemo ponovo poći?" "Pa, ponovo ćemo imati paru", reče Urn. Obrisao je ruke o svoju togu. "Znaš", reče Didaktilos, "postoje razni načini za učenje stvari. Sećam se vremena kad me je Princ Lazger od Tsorta pitao kako da postane učevan, pogotovu što nije imao nimalo vremena za čitanje. Rekao sam mu: 'Nema kraljevskog puta do znanja, veličanstvo', a on je meni rekao: 'Ima da ga smisliš ili ću da ti otkinem noge. Uzmi robova koliko ti treba.' Osvežavajuće direktan pristup, uvek sam to mislio. Nije on od onih što seckaju reči. Ljude, da. Ali reči, ne." "Zašto ti nije otkinuo noge?", rekao je Urn. "Smislio sam mu put. Manje-više." "Kako? Mislio sam da je to samo metafora." "Učiš, Urne. Dakle, našao sam tuce robova koji su umeli da čitaju, pa sam ih poseo u njegovu spavaću sobu da mu čitaju odabrane odlomke dok spava." "Je li to uspelo?" "Ne znam. Treći rob mu je zabio bodež od petnaest centimetara u uho. Onda me je posle revolucije novi vladar pustio iz zatvora i rekao da mogu da odem iz zemlje ako obećam da neću ni o čemu da razmišljam sve do granice. No, ipak verujem da sama ideja u principu uopšte nije bila pogrešna." Urn je raspalio vatru. "Treba malo vremena da se voda zagreje", objasnio je. Brata je ponovo legao na pramac. Kad bi se koncentrisao, uspeo bi da obuzda navalu znanja. Samo je trebalo da ne gleda ni u šta. Čak bi ga i oblak - - proizvod filozofije prirode, namenjen povremenom bacanju senke na površinu sveta kako bi se sprečilo pregrevanje - - pomeo. Om je čvrsto zaspao. Znanje bez učenja, mislio je Brata. Ne. Obrnuto. Učenje bez znanja...

Terry Pratchet 98 * * * Devet desetina Omovog bića dremalo je u oklopu. Ostatak je poput magle plovio pravim svetom bogova, koji je znatno manje zanimljiv od trodimenzionalnog sveta u kome živi veći deo čovečanstva. Mislio je: ovo je mali brod. Verovatno nas ona neće ni primetiti. U celom ovom okeanu. Ne može ona baš svuda da bude. Naravno, ona ima mnoge vernike. Ali, ovo je samo mali brod... Osetio je umove radoznalih riba kako zagledaju vrtešku. Što je bilo čudno, jer inače ribe nisu bile poznate po svojoj - "Pozdravi", rekla je Morska Kraljica. "Ah." "Vidim da si još u životu, kornjačice." "Držim se", reče Om. "Nema problema." Potom je usledila pauza koja bi, da se desila tokom razgovora dva ljudska bića, bila ispunjena nakašljavanjem i neprijatnošću. No, bogovima nikad nije neprijatno. "Pretpostavljam", reče Om oprezno, "da si došla da naplatiš svoju cenu." "Tražim ovaj brod i sve putnike", rekla je Kraljica. "Ali, tvoj vernik može da bude pošteđen, po običaju." "Od kakve su ti oni koristi? Jedan je čak i ateista." "Ha! Na kraju svi postanu vernici." "To mi ne izgleda..." Om je oklevao. "Pošteno?" Sada je Morska Kraljica zaćutala. "Šta znači pošteno?" "Pa ono... suštinski pravedno?", rekao je Om. Pitao se zašto je to izgovorio. "To mi zvuči kao vrlo ljudska ideja." "Maštoviti su oni, veruj mi. Ali hteo sam da kažem... dakle... nisu učinili ništa čime bi to zaslužili." "Zaslužili? To su ljudi. Kakve veze zasluživanje ima s tim?" Om je morao da se saglasi s ovim. Nije razmišljao kao bog. I to ga je mučilo. "Samo..." "Predugo si se oslanjao na ljudsko biće, mali bože." "Znam. Znam." Om je uzdahnuo. Dva uma su se izmešala. Suviše stvari je gledao s ljudskog stanovišta. "Uzmi onda brod. Ako moraš. Samo bih voleo da je to..." "Pošteno?", rekla je Morska Kraljica. Pošla je napred. Om ju je osetio svuda oko sebe. "To ne postoji", rekla je. "Život je grozan. A potom umireš." Zatim je otišla. Om se povukao u svoj oklop. "Brato?" "Da?" "Umeš li da plivaš?" Kugla je počela da se okreće. Brata je čuo Urna kako kaže: "Eto. Uskoro polazimo." "I bolje." Ovo je bio Simoni. "Eno nekog broda." "Ovaj brod plovi brže od ičega s jedrima i veslima." Brata je bacio pogled na zaliv. Vitki omnijanski brod prolazio je pored svetionika. Još uvek je bio daleko, ali su ga Bratina užasnutost i iščekivanje uvećali bolje od teleskopa. "Kreće se brzo", reče Simoni. "Ne shvatam - nema vetra." Urn je bacio pogled na mirno more. "Možda vetra ima tamo, ali ne i ovde", reče. "Pitam, umeš li da plivaš?" Kornjačin glas je uporno odzvanjao u Bratinoj glavi. "Ne znam da li umem", reče Brata. "Možeš li brzo da saznaš?"

Teri Pračet 99 Urn je pogledao naviše. "Oh", reče. Oblaci su se zgusnuli nad Bezimenim Brodom. I uočljivo su se komešali. "Moraš da saznaš!", vikao je Om. "Mislio sam da imaš savršeno pamćenje!" "Imali smo običaj da se brčkamo u velikim cisternama u selu", prošaputao je Brata. "Ne znam da li se to računa!" Magla se podigla s površine mora. Brati su pucale uši. Ipak, omnijanski brod se i dalje približavao, leteći preko talasa. "Kako se kaže kad je potpuno mirno more okruženo vetrom...", počeo je Urn. "Uragan?", rekao je Didaktilos. Munja je skočila između neba i vode. Urn je zgrabio polugu kojom se vrteška spuštala u vodu. Oči su mu blistale skoro kao i munja. "Evo prave moći", reče. "Zauzdavanje munje! San čovečanstva!" Bezimeni Brod je poleteo unapred. "Zar? To nije moj san", reče Didaktilos. "Uvek sam sanjao da me džinovska šargarepa juri po polju jastoga." "Mislim na metaforički san, učitelju", reče Urn. "Šta je metafora?", upita Simoni. Brata je rekao: "Šta je san?" Stub munje zaparao je maglu. Indukovane varnice skakale su sa uzvitlane kugle. "Možeš da upotrebiš mačke za to", reče Urn, izgubljen u filozofskom svetu dok je Brod ostavljao belu brazdu za sobom. "Protrljaš ih ćilibarnim štapom i dobiješ male varnice... ako bi mogao da ih pojačaš milion puta, nijedan čovek više ne bi bio rob i mogli bismo da ih držimo u teglama i da pobedimo mrak..." Munja je udarila nekoliko metara dalje. "Nalazimo se u brodu s bakarnom kuglom usred slane vodene površine", reče Didaktilos. "Hvala, Urne." "A božji hramovi bi bili veličanstveno osvetljeni, naravno", hitro je rekao Urn. Didaktilos je kucnuo svojim štapom po koritu broda. "Dobra ideja, ali nikad nećeš nabaviti dovoljno mačaka", reče. More se uzburkalo. "Skači u vodu!", povika Om. "Zašto?", upita Brata. Talas je skoro prevrnuo brod. Kiša je šištala po površini kugle i pretvarala se u vrelu izmaglicu. "Nemam vremena da ti objašnjavam! Skači u more! Tako je najbolje! Veruj mi!" Brata je ustao, držeći se za ram od kugle. "Sedi!", rekao je Urn. "Samo izlazim", reče Brata. "Možda ću biti odsutan neko vreme." Brod se zaljuljao pod njim kad je napola skočio, a napola pao u ključalo more. Munja je udarila u kuglu. Kad je Brata izronio na površinu, na trenutak je video belu, usijanu kuglu, Bezimeni Brod i njegovu vrtešku kako lete kroz maglu kao kometa. Brod je nestao u oblacima i kiši. Trenutak kasnije se kroz buku oluje čulo prigušeno "bum". Brata je podigao ruku. Om se pojavio na površini i izduvavao morsku vodu iz nozdrva. "Rekao si da je ovo najbolje!", vrištao je Brata. "Pa? Mi smo još živi! I drži me iznad vode! Kornjače ne umeju da plivaju!" "Ali oni su možda mrtvi!" "Želiš da im se pridružiš?" Talas je potopio Bratu. Načas se svet pretvorio u tamno-zelenu zavesu koja mu je zvonila u ušima. "Ne mogu da plivam jednom rukom!", viknuo je kad je ponovo izronio. "Bićemo spaseni! Ne bi se usudila!"