Stephen King-Izmaglica

Stiven King IZMAGLICA Prevod sa engleskog GORAN SKROBONJA

1 Dolazak oluje Evo šta se desilo. Te noći kada se najzad okončao najgori toplotni talas u istoriji severne Nove Engleske - u noći 19. jula - čitav region zapadnog Mejna bio je ošinut najopasnijim gromovnim olujama koje sam ikada video. Ziveli smo na Dugom jezeru, i videli smo kako se prve oluje probijaju ka nama preko vode tik pre mraka. Jedan sat pre toga, vazduh je bio sasvim nepokretan. Američka zastava koju je moj otac postavio na naše sklon[šte za čamce 1936. pružala se mlitavo niz svoju motku. Cak joj ni rub nije lepršao. Vrućina je bila kao čvrsta stvar, i delovala je duboko poput izvorske vode. To popodne nas troje smo išli da plivamo, ali voda nije pružala olakšanje, izuzev ako se ne ode duboko. Ni Stefi ni ja nismo hteli da idemo duboko jer Bili nije mogao. Biliju je pet godina. U pola šest smo ravnodušno pojeli hladnu večeru, sendviče sa šunkom i krompir salatu, na verandi koja gleda na jezero. Izgleda da niko nije hteo bilo šta drugo osim pepsi, iz čelične kofe sa kockicama leda. Posle večere Bili je otišao pozadi da se malo igra na svojim penjalicama. Stef i ja smo sedeli bez mnogo priče, pušili i posmatrali Harison na suprotnoj strani preko ozbiljnog ravnog ogledala jezera. Nekoliko motornih čamaca zujalo je napred-nazad. Zimzeleno drveće tamo preko delovalo je prašnjavo i izubijano. Na zapadu, veliki ljubičasti gromovni oblaci lagano su rasli, grupisali se kao vojska. U njima blesnu munja. Do nas, radio Brenta Nortona namešten da hvata onu stanicu sa klasičnom muzikom što emituje sa vrha Maunt Vašingtona, slao je glasni šum statike svaki put kad bi munja blesnula. Norton je bio advokat iz Nju Džersija, i njegovo imanje na Dugom

jezeru sastojalo se samo od letnje kućice bez peći ili izolacije. Pre dve godine imali smo spor oko međe koji je završio pred okružnim sudom. Ja sam dobio. Norton je tvrdio da sam ja dobio zbog toga što je on dođoš. Nismo se baš voleli. Stef uzdahnu i zamaha ivicom ivicom grudnjaka ispred vršaka dojki. Sumnjam da ju je to naročito rashladilo, ali prilično je poboljšalo vidik. “Ne želim da te plašim”, rekoh ja, “ali mislim da se sprema gadna oluja.” Ona me pogleda sumnjičavo. “I sinoć i preksinoć je bilo gromovnih oblaka, Dejvide. Prosto su se rasturili.” “Večeras neće.” “Ne?” “Ako bude baš gadno, sići ćemo dole.” “Koliko gadno misliš da može da bude?” Moj tata je bio prvi koji je na ovoj strani jezera izgradio kuću za preko cele godine. Kad je bio jedva nešto više od deteta, on i njegova braća podigli su letnje imanje gde je sada kuća, i 1938. letnja oluja ga je sasvim sravnila, sa sve kamenim zidovima. Izvuklo se samo sklonište za čamce. Godinu dana kasnije, započeo je veliku kuću. Ono što nanosi štetu kada gadno duva jeste drveće. Ono stari, i vetar ga obara. To je način na koji majka priroda povremeno pravi veliko spremanje. “U stvari, ne znam”, rekoh sasvim iskreno. “Samo sam čuo priče o velikoj oluji iz tridesetosme. Ali sa jezera vetar može da se digne kao ekspresni voz.” Bili se vrati malo kasnije i požali se da penjalice više nisu zabavne jer su se skroz “oznojile”. Prođoh mu prstima kroz kosu i dadoh mu još jednu pepsi. Više posla za zubara. Gromovni oblaci su se približavali, potiskujući plavetnilo. Više nije bilo sumnje da dolazi oluja. Norton je isključio radio. Bili je sedeo između majke i mcne posmatrajući nebo, opčinjen. Zatutnja grom, kotrljajući se polako preko jezera a onda ponovo uzvraćati odjekom. Oblaci su se uvijali i

kotrljali, sad crni, sad Ijubičasti, smi puni žila, sad opet crni. Postepeno su se raširili nad jezerom, i mogao sam da vidim delikatnu mrežu kiše kako se spušta iz njih. Još je bilo daleko. Dok smo gledali, kiša je verovatno padala na Bolsterove fabrike, a možda čak i na Norvej. Vazduh poče da se kreće, najpre u trzajima, dižući pa onda ponovo spuštajući zastavu. Poče da biva svežije, i zadrža se tako, hladeći nam znoj na telima, a onda naizgled ledeći ga. Tada videh kako se preko jezera kotrlja srebrna zavesa. Zbrisala je Harison za par sekundi, a onda pošla pravo na nas. Motomi čamci su napustili mesto zbivanja. Bili ustade sa stolice, minijaturne replike naših režiserskih stolica, sa sve njegovim imenom odštampanim pozadi. “Tatice! Gledaj!” “Hajdemo unutra”, rekoh. Ustao sam i obgrlio ga oko ramena. “Ali vidiš li to? Tata, šta je to?” “Vodeni ciklon. Hajdemo unutra.” Stefi baci brz, zaprepašćen pogled na moje lice i onda reče: “Hajde, Bili. Uradi kako ti otac kaže.” Uđosmo kroz klizna staklena vrata koja se otvaraju u dnevnu sobu. Zatvorih vrata gurajući ih duž ležišta i zastadoh da još jednom pogledam napolje. Srebrna zavesa je bila na tri četvrtine puta preko jezera. Rastvorila se u mahnito zavrtelu čajnu šolju između sve nižeg neba i površine vode, koja je dobila boju olova prošaranu belim hromom. Jezero je počelo užasno da liči na okean sa visokim talasima koji se kotrljaju unutra i nagore šalju penu sa dokova i molova. Napolju, na sredini, veliki zapenušani talasi bacali su glave napred-nazad. Posmatranje vodenog ciklona bilo je hipnotično. Već je bilo gotovo iznad nas kad je munja blesnula tako sjajno da mi je sve odštampala na očima u negativu još trideset sekundi kasnije. Telefon se oglasi zaprepašćenim ting! i ja se okrenuh da bih spazio moju ženu i sina kako stoje baš

ispred velikog panoramskog prozora koji nam pruža slikoviti pogled na jezero prema severozapadu. Dođe mi jedna od onih strašnih vizija - mislim da su one rezervisane isključivo za muževe i očeve - kako panoramski prozor puca na unutra sa dubokim, grubim kašljucavim zvukom i šalje nazubljene strele stakla u goli stomak moje žene, u lice i vrat moga dečaka. Užasi Inkvizicije nisu ništa u poređenju sa sudbinom koju um može da zamisli za one koje volite. Zgrabih ih oboje snažno i odvukoh dalje. “Sta to radite, dođavola? Sklanjajte se odatle!” Stefi mi uputi zaprepašćeni pogled. Bili me je samo gledao kao da se delimično probudio iz dubokog sna. Odvedoh ih u kuhinju i udarih po prekidaču za svetlo. Telefon se ponovo oglasi sa ting-a-ling. Onda dođe vetar. Izgledalo je kao da je kuća 747-ica koja uzleće. Bio je to visoki neprekidni zvižduk koji se ponekad produbljivao do urlajućeg besa pre nego što se otkliže u bučni vrisak. “Siđite dole”, rekoh Stef, i sada sam morao da vičem da bi me čula. Direktno iznad kuće grom pljesnu dve mamutske daske jednu o drugu i Bili mi se skupi uz nogu. “Dođi i ti!” uzvrati Stef vičući. Klimnuh glavom i rukama im pokazah da pođu. Morao sam da odvojim Bilija od noge. “Idi s majkom. Hoću da uzmem nekoliko sveća za slučaj da nestane svetla.” Otišao je s njom, a ja počeh da otvaram komode. Znate, sveće su čudne stvari. Ostavite ih tu svakog proleća, znajući da letnja oluja može da prekine struju. A kada vreme dođe, one se kriju. Kopao sam po četvrtoj komodi, pored pola unce trave koju smo Stef i ja kupili pre četiri godine i još uvek nismo mnogo popušili, pored Bilijevog kompleta cvojsotavih zuba na navijanje iz prodavnice sjajnih fazona, pored nanosa fotografija koje Stefi stalno zaboravlja da zalepi u naš

album. Pogledao sam ispod Sirsovog kataloga i iza kjupi lutke sa Tajvana koju sam osvojio na frajburškom vašaru oborivši drvene boce za mleko teniskom loptom. Nađoh sveće iza kjupi lutke sa staklastim očima mrtvaca. Još su bile umotane u celofan. Kako mi se šaka sklopila nad njima svetla nestade i jedini elektricitet ostade onaj na nebu. Trpezarija je bila osvetljena nizom naizmeničnih bljesaka bele i ljubičaste boje. Čuo sam da je dole Bili počeo da plače, i Stef kako tiho mrmlja da bi ga umirila. Moraću da bacim još jedan pogled na oluju. Vodeni ciklon je ili prošao kraj nas, ili se razbio kad je stigao do linije obale, ali i dalje nisam mogao da vidim više od dvadeset jardi u pravcu jezera. Voda je bila u totalnom metežu. Video sam nečiji dok - možda Džesersov - kako žurno prolazi sa glavnim podupiračima naizmenično okrenutim prema nebu i uronjenim u zapenjenu vodu. Siđoh dole. Bili dotrča do mene i prilepi mi se za noge. Podigoh ga i zagrlih. Onda upalih sveće. Sedeli smo u gostinskoj sobi na suprotnom kraju hodnika od mog malog studija i gledali jedno drugome u lice u treperavom žutom odsjaju, slušajući kako oluja urla i udara nam o kuću. Oko dvadeset minuta kasnije začusmo prasak paranja i cepanja kada se jedan od velikih borova srušio u blizini. Onda nastupi tišina. “Je li gotovo?” upita Stef. “Možda”, Tekoh ja. “Možda samo za kratko.” Popesmo se, svako od nas sa po svećom, kao sveštenici koji idu na večernje. Bili je svoju nosio ponosno i pažljivo. Nošenje sveće, nošenje vatre, bilo je za njega veoma velika stvar. Pomagalo mu je da zaboravi na to da se plaši. Bilo je suviše mračno da bi se videlo kolika je šteta naneta okolini kuće. Prošlo je Bilijevo vreme za spavanje, ali nijedno od nas nije predložilo da ga pošaljemo u krevet. Sedeli smo u dnevnoj sobi, slušali vetar, i gledali munje.

Oko sat kasnije poče ponovo da se roguši. Tri nedelje temperatura je bila preko devedeset, a šest dana od tih dvadeset i jedan Državna meteorološka služba na portlendskom aerodromu objavila je temperature od preko sto stepeni. Ćudnovato vreme. Zajedno sa satirućom zimom kroz koju smo prošli i kasnim prolećem, neki ljudi su ponovo izvukli ono staro otrcano o dugoročnim rezultatima testiranja atomske bombe iz pedesetih. To, i naravno, smak sveta. Najotrcanije od svih. Drugi udar nije bio tako jak, ali smo čuli pad nekoliko stabala koje je oslabilo prvi nalet. Kad je vetar ponovo počeo da zamire, jedno teško zatutnja po krovu, poput pesnice spuštene na poklopac mrtvačkog sanduka. Bili poskoči i bojažljivo podiže pogled. “Izdržaće, šampione”, rekoh ja. Bili se nervozno nasmeja. Oko deset sati dođe poslednji udar. Bilo je gadno. Vetar je zavijao gotovo isto tako glasno kao i prvi put, i činilo se da munje sevaju svuda oko nas. Pade još stabala i začu se rascepljujući prasak dole pored vode, koji natera Stef da se oglasi tihim uzvikom. Bili joj je zaspao u krilu. “Dejvide, šta je to bilo?” “Mislim da je to bilo sklonište za čamce.” “O. O, Isuse.” “Stefi, hoću da ponovo siđemo.” Uzeh Bilija u naručje i ustadoh sa njim. Stefine oči su bile krupne i preplašene. “Dejvide, hoće li sa nama biti sve u redu?” “Da.” “Stvarno?” “Da.” Siđosmo. Deset minuta kasnije, kad je poslednji udar došao do vrhunca, odozgo se začu rascepljujući prasak - panoramski prozor. Dakle, moja ranija vizija možda na kraju krajeva nije ni bila toliko luda. Stef, koja je zadremala, probudi se s prigušenim krikom, a Bili se nelagodno promeškoljio u gostinskom krevetu.

“Ući će kiša”, reče ona. “Upropastiće nameštaj.” “Ako upropasti, neka. Osiguran je.” “To ništa ne vredi”, reče ona uznemirenim, svađalačkim glasom. “Toaletni sto tvoje majke... naša nova sofa... TV u boji...” “Šššš”, rekoh ja. “Spavaj.” “Ne mogu”, reče ona i pet minut kasnije zaspa. Ostao sam budan još pola sata sa jednom upaljenom svećom koja mi je pravila društvo, slušajući kako grmljavina napolju hoda i priča. Imao sam osećaj da će mnogi ljudi iz jezerskih naselja ujutro zvati svoje agente osiguranja, da će mnogo motornih testera drndati dok vlasnici kućica budu sekli stabla koja su im pala na krovove i probila im prozore, i da će mnogo narandžastih kamiona elektrodistribucije biti na putu. Oluja je sada jenjavala, bez naznaka da nailaze novi udari. Vratih se gore, ostavivši Stef i Bilija na krevetu, i poglcdah u dnevnu sobu. Klizna staklena vrata su izdržala. Ali tamo gde je bio panoramski prozor sada se nalazila nazubljena rupa ispunjena brezovim lišćem. Biia je to krošnja starog drveta koje je stajalo pored našeg spoljnog prilaza suterenu otkad znam za njega. Gledajući njegovu krošnju, sada u poseti našoj dnevnoj sobi, mogao sam da shvatim šta je Stef mislila kad je rekla da osiguranje ništa ne vredi. Voleo sam to drvo. Bilo je tvrdi borac iz mnogih zima, jedino drvo na jezerskoj strani kuće koje je bilo pošteđeno moje motorne testere. Veliki komadi stakla na tepihu iznova i iznova odražavali su plamen moje sveće. Podsetih sebe da upozorim Stef i Bila. Ovde će morati da nose papuče. Oboje su voleli jutrom da gacaju unaokolo bosi. Ponovo siđoh. Spavali smo svo troje u gostinskom krevetu, Bili između Stef i mene. Sanjao sam da gledam Boga kako hoda preko Harisona na suprotnoj strani jezera, Boga tako džinovskog da se iznad pasa gubio u vedrom plavom nebu. U snu sam mogao da čujem kidajući prasak i

rascepljivanje polomljenog drveća dok je Bog utiskivao šume u oblik Svojih koraka. Kružio je oko jezera, približavajući se bridžtonskoj strani, prema nama, i sve kuće, kućice i letnja imanja prskala su u ljubičasto-belom plamenu kao munje, i ubrzo je dim pokrio sve. Dim je pokrio sve kao izmaglica.

2 Posle oluje. Norton. Put do grada “Auu-uu”, reče Bili. Stajao je kraj ograde koja razdvaja naše imanje od Nortonovog i posmatrao naš prilazni put. Prilazni put se pruža četvrt milje do puta za kamp, koji se, opet, pruža oko tri četvrtine milje do produžetka asfaltnog puta sa dve trake, po imenu Kanzaški drum. Od Kanzaškog druma možete ići gde god želite, pod uslovom da je to Bridžton. Video sam ono što je Bili posmatrao, i srce mi se sledilo. “Ne prilazi bliže, šampione. Tu gde si dovoljno je blizu.” Bili se ne usprotivi. Jutro je bilo vedro i čisto poput zvona. Nebo, koje je imalo u vreme toplotnog talasa meku, zamagljenu boju, povratilo je duboko, sveže plavetnilo gotovo nalik na jesenje. Duvao je lagani povetarac i terao vesele suncokrete na priiaznom putu napred-nazad. Nedaleko od mesta gde je Bili stajao čula se neprekidna šištava buka, a tamo u travi bilo je nešto za šta biste u prvom trenutku pomislili da je izuvijano klupko zmija. Dvadeset stopa dalje, električni kablovi koji su vodili do naše kuće pali su neuredno umršeni i ležali u sprženoj travi. Lenjo su se uvijali i štrčali. Da trava i drveće nisu tako potpuno bili nakvašeni žestokom kišom, mogla je kuća da se zapali. Ovako, zapalio se samo taj deo koji su žice direktno dodirivale. “Tatice, dal’ bi to moglo nekog da ’lektrifikuje?” “Da. Moglo bi.” “Sta ćemo da radimo s tim?” “Ništa. Čekaćemo električare.” “Kad će oni doći?” “Ne znam.” Petogodišnjaci imaju pitanja koliko Holmark karata. “Mislim da su jutros prilično zauzeti. Hoćeš da

prošetamo do kraja prilaznog puta?” On krenu ka meni, a onda stade, nervozno posmatrajući žice. Jedna od njih se pogrbi i lenjo preturi, kao da doziva. “Tatice, može li ’lektricitet da prođe kroz zemlju?” Pošteno pitanje. “Da, ali ne brini. Elektricitet želi zemlju, ne tebe, Bili. Biće u redu ako se držiš dalje od žice.” “Želi zemlju”, promrmlja on, a onda dođe do mene. Hodali smo uz prilazni put držeći se za ruke. Bilo je gore nego što sam zamišljao. Drveće je preko prilaznog puta palo na četiri razna mesta, jedno od njih malo, dva osrednja, i jedno matoro luče koje po sredini mora da je imalo pet stopa. Mahovina se na njemu skorila kao plesnivi korzet. Grane su, neke poluogoljene od lišća, ležale svuda u izobilju poput slamki. Bili i ja odosmo do puta za kamp, bacajući manje grane u šumu na obe strane. To me podseti na jedan letnji dan od pre možda dvadeset pet godina; nisam mogao biti mnogo stariji nego Bili sada. Svi moji stričevi su bili tu, i proveli su dan u šumi sa sekirama, sekiricama i Darsijevim motkama, sekući grmlje. Kasnije popodne, svi su seli za sto za piknik sa nogarama, koji su imali moj otac i majka, i bio je to čudovišni obrok viršli, hamburgera i krompir salate. Ruben je skočio u jezero sa sve odećom, pa čak i sa brodaricama. Tih dana u ovim šumama još uvek je bilo jelena. “Tatice, smem da odem do jezera?” Umorio se od bacanja granja, a ono što treba uraditi sa malim dečakom kada se umori jeste pustiti ga da ode i radi nešto drugo. “Svakako.” Dođosmo zajedno do kuće i onda Bili skrenu desno, obilazeći je i široko izbegavajući srušene žice. Ja odoh levo, u garažu, da izvučem svog Mek Kuloha. Kao što sam pretpostavio, već sam mogao da čujem neprijatnu pesmu motornih testera gore i dole duž jezera. Napunih rezervoar, skinuh košulju i pođoh nazad uz prilazni put kad Stef izađe napolje. Ona pogleda nervozno

srušeno drveće koje je ležalo preko prilaznog puta. “Koliko je gadno?” “Mogu ga iseći. Koliko je gadno unutra?” “Pa, počistila sam staklo, ali moraćeš da uradiš nešto sa tim drvetom, Dejvide. Ne možemo držati drvo u dnevnoj sobi.” “Ne”, rekoh ja. “Mislim da ne možemo.” Pogledali smo jedno drugo na jutarnjem suncu i zakikotali se. Spustio sam Mek Kuloha na betonsku zaravan i poljubio je, držeći je čvrsto za guzove. “Nemoj”, promrmljala je. “Bili je...” U tom trenutku on dođe izjurivši iza ugla kuće. “Tata! Tatice! Treba da vidiš...” Stefi spazi ogoljene žice i vrisnu mu da se pazi. Bili, koji je od njih bio dosta daleko, stade na mestu i izbulji se u majku kao da je poludela. “Dobro sam, mama”, reče on pažljivim tonom koji koristite da primirite vrlo stare i senilne. Hodao je prema nama, pokazujući koliko mu je dobro, a Stef poče da mi drhti u naručju. “U redu je”, rekoh joj u uvo. “Zna sve o njima.” “Da, ali ljudi ginu”, reče ona. “Stalno daju priloge na televiziji o golim žicama, a ljudi - Bili, hoću da smesta uđeš u kuću!” “Ao, hajde, Mama! ’Oću da Tati pokažem sklonište za čamce!” Oči su mu bile gotovo iskolačene od uzbuđenja i razočarenja. Okusio je deo post-olujne apokalipse i želeo je s nekim da ga podeli. “Smesta ulazi! Te žice su opasne i...” “Tata kaže da žele zemlju a ne mene...” “Bili, ne suprostavljaj mi se!” “Sići ću i pogledati, šampione. Sidi i ti.” Osetio sam kako se Stef ukočila kraj mene. “Idi s druge strane, dete.” “Da! Važi!” On jurnu kraj nas, niz kamene stepenice koje vode do zapadnog kraja kuće, dve po dve. Nestade uz lepršanje

kraja košulje, ostavljajući za sobom jednu reč - “Au!” - kao da je spazio neko drugo parče uništenja. “On zna za žice, Stefi.” Uhvatih je nežno za ramena. “Boji ih se. To je dobro. To ga čini bezbednim.” Jedna suza spusti joj se niz lice. “Dejvide, bojim se.” “Ma hajde” Gotovo je.” “Je li? Prošla zima... i poslednje proleće... u gradu su ga zvali cmo proleće... rekli su da u ovim krajevima nije bilo takvog od 1888...” “Oni” su nesumnjivo bili gospođa Karmodi, koja drži bridžtonsku antikvarnicu, prodavnicu starudija po kojima Stef ponekad voli da kopa. Bili je voleo da ide s njom. U jednoj od senovitih, prašnjavih zadnjih soba, punjene sove sa očima sa zlatnim prstenovima širile su svoja krila zauvek dok su im noge beskonačno držale lakirana debla; trio punjenih rakuna stajao je oko “rečice” koju je predstavljalo dugo parče prašnjavog ogledala; i jedan vuk izjeden od moljaca, koji je penio piljevinom umesto balama oko njuške, kezio se jezivim večitim kezom. Gospođa Karmodi je tvrdila da je vuka ubio njen otac kada je ovaj došao da se napoji na Stivensovom potoku jednog septembarskog popodneva 1901. Ekspedicije u Antikvarnicu gospođe Karmodi dobro su delovale na moju ženu i sina. Ona je volela karnevalsko staklo, a on smrt u ime prepariranja. Ali ja sam mislio da ta starica ispoljava prilično neprijatnu vlast nad Stefinim umom koji je, što se svega drugog tiče, bio praktičan i tvrdoglav. Našla je Stefinu ranjivu tačku, mentalnu Ahilovu petu. A nije samo Stef u gradu bila fascinirana gotskim iskazima i narodnim lekovima gospođe Karmodi (koji su uvek bili prepisivani u ime Boga). Voda iz panja vam skida masnice ukoliko vam je muž od onih koji postanu malo previše slobodni sa pesnicama posle tri pića. Mogli ste da odredite kakva se zima sprema brojeći prstenove na gusenicama u junu ili mereći debljinu avgustovskog saća. A sad, neka nas dobri Bog zaštiti i

sačuva, CRNO PROLEĆE 1888, (sami dodajte svoje uskličnike, koliko god mislite da zaslužuje). I ja sam čuo tu priču. Jedna je od onih koje ovde vole da prepričavaju. Ako je proleće dovoljno hladno, led na jezerima će na kraju pocrneti kao istruleli zub. Vole to da prepričavaju unaokolo, ali sumnjam da mnogo njih može to da prepriča sa toliko ubeđenja kao gospođa Karmodi. “Imali smo jaku zimu i kasno proleće”, rekoh. “Sada imamo vrelo leto. I imali smo oluju, ali ona je gotova. Ne ličiš na sebe, Stefani.” “To nije bila obična oluja”, reče ona istim hrapavim glasom. “Ne”, rekoh. “U tome ću se složiti s tobom.” Čuo sam priču o Crnom proleću od Bila Đostija, koji je posedovao i vodio - na neki način - Đostijev Mobil u Kasko Vilidžu. Bil je to vodio sa svoja tri sina ispičuture (uz povremenu pomoć svoja četiri unuka ispičuture... kada su mogli da odvoje vreme od popravljanja svojih motornih saonica i terenskih motocikala). Bilu je bilo sedamdeset, izgledao je kao da mu je osamdeset, a mogao je i dalje da pije kao da mu je dvadeset i tri, kada je bio raspoložen. Bili i ja smo odvezli Skauta na punjenje sutradan pošto je iznenadna oluja sredinom maja spustila skoro stopu mokrog, teškog snega na region, prekrivši nam travu i cveće. Đosti je prilično bio zaronio u čašicu, i bio je srećan da može da ispriča priču o Crnom proleću, zajedno sa svojim originalnim raspletom. Ali, imamo ponekad sneg u maju; dode i nestane posle dva dana. Nije to ništa naročito. Stef ponovo sumnjičavo baci pogled na srušene žice. “Kad će doći iz elektrodistribucije?” “Čim budu mogli. Neće dugo. Samo neću da brineš za Bilija. Glava mu stoji prilično pravo. Zaboravlja da pospremi odeću, ali neće ti taj otići i stati na gomilu golih žica. On ima dobru, zdravu dozu samointeresovanja.” Dotaknuh joj kut usana i on poslušno stade da se pretvara u začetak osmeha. “Bolje?”

“Uvek učiniš da izgledabolje”, reče ona, i to me natera da se osećam dobro. Bili nas je dozivao sa jezerske strane kuće da dođemo i vidimo. “Hajde”, rekoh. “Pogledajmo štetu.” Ona frknu ojađeno. “Ako želim da gledam štetu, mogu da odem i sednem u dnevnu sobu.” “Onda usreći malo dete.” Siđosmo niz kamene stepenice sa rukom u ruci. Tek što smo stigli do njihovog prvog škretanja, Bili naiđe punom brzinom iz suprotnog pravca i umalo nas ne obori. “Polako”, reče Stef, mršteći se malo. Možda ga je u mislima videla kako se zaustavlja u smrtonosnom gnezdu golih žica umesto kod nas dvoje. “Morate dođete vidite!” dahtao je Bili. “Sklonište za čamce je skroz izlupano. Dok je na kamenju... i drveće u zalivu za čamce... Isuse Hriste!” “Bili Drejtone!” zagrme Stef. “Izvini, Mama - ali morate - au!” On opet nestade. “Pošto je rekao svoje, vesnik propasti odlazi”, rekoh ja, i to ponovo natera Stef na kikot. “Čuj, pošto presečem to drveće na prilaznom putu, otići ću do Centralne kancelarije Mejna za struju na Portlendski drum. Reći im šta imamo. Važi?” “Važi”, reče ona zahvalno. “Kada misliš da možeš da odeš?” Da nije bilo velikog drveta - onog sa plesnivim korzetom mahovine - bio bi to posao za jedan sat. Kada se doda i veliko, mislim da posao ne bi bio gotov do jedanaest ili tako nešto. “Daću ti onda ručak ovde. Ali moraćeš da mi doneseš neke stvari iz tržnice... skoro nam je nestalo mleka i butera. Takođe... pa, moraću da ti napravim spisak.” Dajte ženi neku nesreću i pretvoriće se u vevericu. Zagrlih je i klimnuh,glavom. Obidosmo oko kuće. Bio mi je potreban

samo jedan pogled da shvatim zašto je Bili bio pomalo preneražen. “Zaboga”, reče Stef prigušenim glasom. Mesto na kom smo stajali bilo je dovoljno visoko da vidimo gotovo četvrt milje linije obale - Biberovo imanje s naše leve strane, naše sopstveno, i imanje Brenta Nortona s desne. Ogroman stari bor koji je čuvao naš zaliv za čamce bio je ošišan od polovine na gore. Ono što je ostalo izgledalo je kao surovo zašiljena olovka, a unutrašnjost drveta delovala je svetlucavo i bespomoćno belo naspram spoljne kore zatamljene starošću i vremenom. Stotinu stopa od drveta, gornja polovina starog bora ležala je delimično uronjena u naš plitki zaliv. Pade mi na pamet da imamo sreću što nam nije potopio na| mali Star Kruzer. Nedelju dana ranije nastao je neki problem s njegovim motorom pa je još bio u neplskoj marini, čekajući strpljivo na red. S druge strane našeg malog dela obale, sklonište za čamce koje je sagradio moj otac - sklonište u kojoj se nekad nalazile Kris Kraft dug šezdeset stopa kada je bogatstvo porodice Drajton bilo veće nego danas - ležalo je pod drugim velikim drvetom. Videh da je to ono koje je stajalo na Nortonovoj strani međe. To izazva prvu poplavu besa. Drvo je pet godina bilo mrtvo i odavno je trebalo da ga sruši. Sada je bilo srušeno tri četvrtine; naše sklonište za čamce ga je podupiralo. Krov je poprimio pijani, zaneseni izgled. Vetar je razbacao parčiće iz rupe koju je drvo napravilo po čitavom placu na kome se nalazilo sklonište. Bilijev opis “izlupano” bio je dobar koliko i svaki drugi. “To je Nortonovo drvo!” reče Stef. I to je rekla sa takvom ozlojeđenošću da sam morao da se nasmešim uprkos bolu koji sam osećao. Jarbol je ležao u vodi, a Stara Slava je gnjecavo plutala kraj njega, upletena u konopac. A mogao sam da zamislim Nortonov odgovor: Tuži me. Bili je bio na kamenom molu i ispitivao dok izbačen na stenje. Bio je ofarban u veselo plavo sa žutim prugama. On

pogleda preko ramena prema nama i povika radosno: “To je od Martinsovih, zar ne?” “Da, jeste”, rekoh ja. “Zagazi i upecaj zastavu, Veliki Bile, hoćeš?” “Naravno!” Desno od mola bila je mala peskovita plaža. Godine 1941, pre nego što je Perl Harbur otplatio čitavu Veliku Krizu u krvi, moj tata je unajmio čoveka da kamionom doveze taj fini pesak za plažu - šest punih kamiona za istovar - i da ga naspe negde do dubine meni do bradavice, recimo pet stopa. Radnik je naplatio osamdeset dolara za posao, i pesak se nikad nije ni pomerio. A isto tako, znate, na svoje zemljište sada ne smete da naspete pesak za plažu. Sad kad su otpadne vode od industrije izgradnje kućica koja je u procvatu pobile vežinu riba a ostatak učinile nesigurnim za jelo, agencija za zaštitu životne sredine je zabranila postavljanje peskovitih plaža. Vidite, one bi mogle da poremete ekologiju jezera, i trenutno je to protivzakonito za sve osim zatvelike zemljoposednike. Bili je pošao po zastavu - a onda stao. Istog trenutka osetih kako se Stef kraj mene ukočila, pa spazih to i sam. Harisonska strana jezera je nestala. Bila je pokopana pod linijom.svetlobele izmaglice, kao da se oblak za lepog vremena spustio na zemlju. Moj san od protekle noći se povrati, i kada me Stef upita šta je to, reč koja mi je prva gotovo iskočila iz usta bila je Bog. “Dejvide?” Tamo preko se nije mogao videti čak ni nagoveštaj obalske linije, ali godine posmatranja Dugog jezera učinile su da poverujem da obalska linija nije mnogo skrivena; možda samo nekoliko jardi. Ivica izmaglice bila je prava gotovo kao lenjir. “Šta je to, Tata?” povika Bili. Bio je u vodi do kolena i hvatao natopljenu zastavu. “Pojas izmaglice”, rekoh ja.

“Na jezeru?” upita Stef sumnjičavo, i u njenim očima mogao sam da primetim uticaj gospođe Karmodi. Prokleta žena. Moj sopstveni trenutak nelagodnosti je prolazio. Najzad, snovi su nematerijalne stvari, kao što je i sama izmaglica. “Svakako. Već si ranije viđala izmaglicu na jezeru.” “Nikada takvu. Ono više liči na oblak.” “To je zbog sunčevog sjaja”, rekoh ja. “Isto tako izgledaju oblaci iz aviona kada letiš iznad njih.” “Sta je moglo to da napravi? Izmaglicu imamo samo kada je vreme vlažno.” “Ne, imamo je baš sad”, rekoh ja. “Bar je ima Harison. Mali ostatak oluje, to je sve. Susret dva fronta. Nešto duž te linije.” “Dejvide, jesi li siguran?” Nasmejah se i prebacih ruku oko njenog vrata. “Nisam, u stvari, kenjam k’o foka. Da sam siguran radio bih prognozu na ves’tima u šest sati. Idi i napravi svoj spisak za kupovinu. Ona mi uputi još jedan sumnjičav pogled, osmotri pojas izmaglice trenutak ili dva zaklonivši oči podignutom ispruženom šakom, a onda zatrese glavom. “Uvrnuto”, reče ona, i ode. Za Bilija izmaglica je izgubila svojstvo novosti. Upecao je zastavu i zamršeni konopac iz vode. Raširismo ga po travnjaku da se suši. “Tata, čuo sam da nije dobro dozvoliti da zastava bilo kad dodirne zemlju”, reče on poslovnim, hajde-da-ovoskinemo-s-vrata tonom. “Da?” “Da. Viktor Mek Alister kaže da zbog toga ubijaju ljude ’lektricitetom.” “Pa, recf ti Viku da je pun onoga od čega trava raste zelena.” “Balege, zar ne?” Bili je bistar dečko, ali začuđujuće neduhovit. Za šampiona sve je ozbiljan posao. Nadam se da

će poživeti dovoljno dugo da shvati da je u ovom sve^tu to vrlo opasno gledište. “Da, tako je, ali nemoj majci da kažeš da sam to ja rekao. Kad se zastava osuši, sklonićemo je. Čak ćemo je složiti u trougao pa ćemo i tu biti na sigurnom terenu.” “Tatice, hoćemo li popraviti krov skloništa za čamce i nabaviti novi jarbol?” Prvi put je delovao nespokojno. Možda mu je za izvesno vreme bilo dosta uništenja. Potapšah ga po ramenu. “Samo trubiš.” “Mogu da odem do Biberovih i vidim šta se tamo desilo?” “Samo na par minuta. I oni će čistiti, a to ponekad ljude čini gadnim.” Na način na koji sam se ja upravo osećao u vezi Nortona. “Važi. Zdravo!” On krenu. “Ne smetaj im, šampione. I Bili?” Osvrnuo se. “Seti se ogolelih žica. Ako ih još vidiš, zaobiđi ih.” “Naravno, Tata.” Stajao sam tamo za trenutak, najpre razgledajući štetu, a zatim ponovo pogledavajući prema izmaglici. Delovala je bliže, ali bilo je veoma teško tvrditi sa sigurnošću. Ako je bila bliže, suprotstavljala se svim zakonima prirode, jer je vetar - veoma blagi lahor - duvao prema njoj. To je, naravno, bilo očigledno nemoguće. Bila je veoma, veoma bela. Jedino sa čime sam mogao da je uporedim bio je sveže napadali sneg koji leži u zaslepljujućem kontrastu sa duboko plavom blistavošću zimskog neba. Ali sneg reflektuje stotine i stotine dijamantnih tačkica na suncu, a ovaj čudni pojas izmaglice, iako svetao i čistog izgleda, nije svetlucao. Uprkos onome što je Stef rekla, izmaglica nije neuobičajena u vedrim danima, ali kad je ima mnogo, vlaga koju sadrži gotovo uvek izaziva dugu. Ali ovde duge nije bilo. Nelagodnost se vrati i povuče me za rukav, ali pre no što je stigla da se produbi, začuh tih, mehanički zvuk -vut-vut-

vut! - praćen jedva čujnim “Sranje!” Mehanički zvuk se ponovi, ali ovaj put bez psovke. Treći put grubi zvuk bi propraćen sa “Mater ti jebem!” u istom ja-sam-sasvim-samali-dečko-ne-da-sam-besan tonu. Vut-vut-vut-vut... ...Tišina... ...onda: “Pizdo jedna.” Počeh da se cerim. Ovde se zvuk dobro prenosi, i sve zujeće motorne testere bile su dosta daleko. Dovoljno daleko da prepoznam ne-tako-milozvučne zvuke mog prvog suseda, slavnog advokata i vlasnika-imanja-na-jezeru, Brentona Nortona. Spustih se malo bliže vodi, praveći se da šetkam prema doku nasukanom na naš mol. Sad sam mogao da vidim Nortona. Bio je na čistini pored svog prekrivenog trema, i stajao na tepihu starih borovih iglica odeven u bojom umrljane farmerke i belu utegnutu majicu. Njegova frizura od četrdeset dolara bila je u neredu i znoj mu je lio niz lice. Klečao je na jednom kolenu i patio se sa svojom motornom testerom. Bila je mnogo veća i lepša od moje male kućne od 79,95 $. Izgleda da je, u stvari, imala sve osim startera. Cimao je uže, proizvodeći mlitave vut-vut-vut zvuke i ništa više. U srcu se obradovah što vidim kako mu je jedna žuta breza pala preko stola za piknik i slomila ga na dva dela. Norton strahovito cimnu uže za paljenje. Vut-vut-vutvutvut-VAV. VAT! VATL. VATL. Vut. Zamalo si ga imao na trenutak, drugar. Još jedno herkulovsko povlačenje. Vut-vut-vut. “Sranje”, prošaputa Norton besno, i iskezi zube na svoju lepu motornu testeru. Vratih se oko kuće, prvi put zaista dobro raspoložen otkad sam ustao. Moja testera je proradila posle prvog povlačenja, i ja krenuh na posao. Oko deset sati neko me kucnu po ramenu. Bio je to Bili sa konzervom piva u jednoj ruci i Stefinim spiskom u

drugoj. Nabih spisak u zadnji džep farmerki i uzeh pivo, koje nije bilo baš ledeno hladno, ali bar sveže. Iskapio sam gotovo pola odjednom - retko kad pivo ima tako dobar ukus - i podigao konzervu prema Biliju, u pozdravu: “Hvala, šampione.” “Mogu li ja malo?” Dadoh mu jedan gutljaj. On napravi grimasu i vrati mi konzervu. Dovrših ostatak i zaustavih se baš kad sam počeo da je gužvam u sredini. Zakon o depozitu boca i konzervi bio je na snazi preko tri godine, ali stare navike teško odumiru. “Napisala je nešto u dnu spiska, ali ja ne mogu da joj pročitam rukopis”, reče Bili. Ponovo izvadih spisak. “Ne mogu da uhvatim WOXO na radiju”, pisalo je u njenoj belešci. “Misliš da ih je oluja izbacila iz etra?” WOXO je lokalna automatizovana FM radio stanica. Emituje se iz Norveja, oko dvadeset milja severno, i to je sve što je naše staro i slabo FM radio pojačalo moglo da uhvati. “Reci joj verovatno”, rekoh ja, pošto sam i njemu pročitao pitanje. “Pitaj je može li da dobije Portlend na AM kanalu.” “Važi, Tatice, mogu da pođem i ja kad kreneš u grad?” “Svakako. I ti i Mamica, ako želite.” “Važi.” On otrča nazad do kuće sa praznom konzervom. Probio sam se do velikog drveta. Napravio sam prvi zasek, prosekao, a onda isključio testeru na nekoliko trenutaka da se ohladi - drvo je stvarno bilo preveliko za nju, ali mislio sam da će biti u redu ako ne žurim. Pitao sam se da li je zemljani put koji vodi do Kanzaškog druma čist od napadalog drveća, i baš dok sam se to pitao, protutnja narandžasti kamion elektrodistribucije, verovatno prema suprotnom kraju našeg malog puta. Znači, bilo je u redu. Put je bio čist i električari će ovamo stići do podne, da se pobrinu za ogolele žice.

Odsekao sam veliki trupac sa drveta, odvukao ga na stranu prilaznog puta, i preturio ga preko ivice. Otkotrljao se niz padinu u grmlje u podnožju koje je od onog davno prošlog dana kad su ga moj tata i njegova braća - svi oni umetnici, mi smo uvek bili umetnička porodica, Drajtoni - raskrčili, dopuzalo nazad. Obrisao sam znoj sa lica rukom i poželeo još jedno pivo; jedno vam u stvari samo pripremi usta. Podigao sam motornu testeru i pomislio na to da WOXO nije u etru. To je bio smer iz koga je došao taj čudni pojas magle. A to je bio smer u kome se nalazio Sejmor (lokalci su to izgovarali Samor). U Sejmoru je bio Projekt Strela. Bila je to teorija Bila Đostija o takozvanom crnom proleću: Projekt Strela. U zapadnom delu Sejmora, nedaleko od gradskih granica na Stounhemu, bio je mali državni rezervat okružen žicom. Bilo je tu stražara i kamera televizije zatvorenog tipa i Bog zna šta još. Ili sam tako čuo; nikada to, u stvari, nisam video, iako stari Sejmorski drum prolazi duž istočne strane državnog zemljišta jednu milju ili tako nešto. Niko sa sigurnošću nije znao odakle je došlo ime Projekt Strela, i niko sa sto procenata sigurnosti nije mogao da vam tvrdi da je to zaista bilo ime projekta - ako je projekt uopšte postojao. Bil Đosti je tvrdio da postoji, ali kada bi ga upitali kako je i gde došao do te informacije, postao bi neodređen. Njegova nećaka, rekao je, radi za Kontinentalnu telefonsku kompaniju, i ona je čula stvari. Tako je to išlo. “Atomske stvari”, rekao je Bil tog dana, dok se naginjao kroz prozor u Skauta i duvao mi zdravu promaju pabsta u lice. “Sa time se tamo gore glupiraju. Ispaljuju atome u vazduh i sve to.” “Gospodine Đosti, vazduh je pun atoma”, rekao je Bili. “To kaže gospođa Niri. Gospođa Niri kaže da je sve puno atoma.” Bil Đosti je mom sinu Bilu uputio dugi, zakrvavljeni pogled od koga je konačno splasnuo. “To su drugačiji atomi,

sinko.” “O, da”, progunđa Bili, popuštajući. Dik Miler, naš agent osiguranja, rekao je da je Projekt Strela poljoprivredna stanica koju vodi vlada, ni manje ni više. “Veći paradajzi sa dužom sezonom gajenja”, rekao je Dik mudro, a onda nastavio da mi pokazuje kako ću najjeftinije pomoći svojoj porodici ako umrem mlad. Žanina Loles, naša poštarka, rekla je da je to geološko istra-živanje koje ima nekakve veze sa naftom od ljuštura. Znala je to zasigurno, jer je njen dever radio sa čovekom koji je... A gospođa Karmodi... ona se verovatno više slagala sa Bil Đostijevim pogledom na stvar. Ne samo atomi, već drugačiji atomi. Odsekao sam još dva trupca sa velikog drveta i spustio ih preko pre nego što se Bili vratio s novim pivom u jednoj ruci, i ceduljom od Stef u drugoj. Ako postoji nešto što Veliki Bil voli više od prenošenja poruka, ne znam šta to može da bude. “Hvala”, rekoh, uzimajući oba. “Mogu da dobijem gutljaj?” “Samo jedan. Prošli put si uzeo dva. Ne mogu da te pustim da jurcaš okolo pijan u deset ujutro.” “I frtalj”, reče on i stidljivo se nasmeši iznad vrha konzerve. Uzvratih osmehom - to nije bio tako veliki štos, znate, ali Bili ih tako retko pravi - a onda pročitah cedulju. “Dobila sam JBQ na radiju”, napisala je Stef. “Nemoj da se napiješ pre nego što odeš u grad. Možeš da popiješ još jedno, ali to je sve do ručka. Misliš da možeš da se uspneš uz naš put bez problema?” Vratih mu cedulju i uzeh pivo. “Reci joj da je put u redu jer je upravo prošao električarski kamion. Radiće usput do ovde.” “Važi.” “Šampione?” “Šta, Tata?” “Kaži joj da je sve u redu.”

Ponovo se nasmeši, govoreći to možda najpre sebi. “Važi.” On otrča nazad i ja sam ga gledao kako ide, pumpa nogama i pokazujue đonove svojih japanki. Volim ga. Njegovo lice i ponekad način na koji njegove oči gledaju u moje, ono su što čini da pomislim da su stvari zaista u redu. To je, naravno, laž - stvari nisu u redu i nikad nisu ni bile - ali zbog sopstvenog deteta poverujem u tu laž. Popih nešto piva, pažljivo položih konzervu na kamen i ponovo uključih testeru. Oko dvadeset minuta kasnije opet osetih lagano kuckanje po ramenu i okrenuh se, očekujući da ponovo vidim Bilija. Umesto njega, bio je to Brent Norton. Isključih testeru. Nije izgledao onako kako Norton obično izgleda. Izgledao je vruće, umorno, nesrećno i pomalo zbunjeno. “Ćao, Brent”, rekoh ja. Naše poslednje reči bile su teške, i pomalo nisam bio siguran kako da nastavim. Imao sam čudan osećaj da je poslednjih pet minuta ili tako nešto stajao iza mene, pristojno se nakašljavajući pod agresivnom rikom testere. Nisam ga stvarno dobro pogledao ovog leta. Izgubio je u težini, ali to nije izgledalo dobro. Trebalo bi, pošto je nosio suvišnih dvadeset funti, ali nije. Zena mu je umrla prethodnog novembra. Rak. Egi Biber je rekla to Stefi. Egi je bila naš domaći nekrolog. Svaki kraj ima po jednog. Po nehajnom načinu na koji je Norton mučio i ponižavao svoju ženu (čineći to s oholom lakoćom starog matadora koji zabija banderilje u zahuktalo telo matorog bika), rekao bih da bi mu bilo drago da je se otarasi. Da me je neko pitao, čak bih i mudrovao da će se ovog leta pojaviti ruku pod ruku sa devojkom dvadeset godina mlađom od sebe i glupavim moj-kurac-je-umro-i-otišao-u-raj kezom na licu. Ali umesto glupavog keza, bio je tu samo novi niz bora, a težina mu se smanjila na svim pogrešnim mestima, ostavljajući ulegnuća, prevoje i podvaljke koji su pričali sopstvenu priču. U jednom prolaznom trenutku poželeh samo da povedem Nortona ilo mrlje sunca, posednem ga

kraj jednog od palih stabala sa mojom konzervom piva u ruci, i skiciram ga ugljenom. “Ćao, Dejv”, reče on posle dugog trenutka nezgrapne lišine - tišine koju je još glasnijom činio nedostatak galama i rike testere. On zastade, a onda prasnu: “To drvo. To prokleto drvo. Zao mi je. Bio si u pravu.” Slegnuh ramenima. Rekao je, “Drugo mi je palo na kola.” “Žao mi je da to č...” počeh, a onda mi osvanu strašna sumnja. “Nije valjda Ti-Berd, zar ne?” “Da. Jeste.” Norton je imao Tanderberd iz 1960. u sjajnom stanju, samo trideset hiljada milja. Bio je tamno, ponoćno plav i spolja i iznutra. Vozio ga je samo leti, a i tada samo retko. Voleo je taj Berd na način na koji neki Ijudi vole električne vozove, modele brodova ili pištolje za gađanje u metu. “Koje sranje”, rekoh, i zaista sam tako i mislio. On lagano odmahnu glavom. “Umalo da ga nisam dovezao. Umalo da sam dovezao karavan, znaš. Onda rekoh, kakve veze ima, dovezoh ga i veliki truli bor pade na njega. Krov je skroz ulubljen. I mislio sam da ga isečem... mislim, drvo... ali ne mogu da nateram testeru da proradi... platio sam dvesta dolara za to sranje... i... i...” Njegovo grlo poče da ispušta male škljocave zvuke. 1 Isne su mu se kretale kao da je bez zuba i da žvaće urme. I) jednoj bespomoćnoj sekundi mislio sam da će stajati tu i kukati kao dete u pesku. Onda se stavio pod neku polukontrolu, slegnuo ramenima, i okrenuo se kao da će da pogleda trupce drveta koje sam sasekao. “Pa, možemo da pogledamo tvoju testeru”, rekoh ja. “Je li tvoj Ti-Berd osiguran?” “Jeste”, reče on, “kao i tvoje sklonište za čamce.” Shvatih na šta misli, i ponovo se setio onog što je Stef rekla o osiguranju. “Slušaj, Dejv, pitao sam se da li bi mi dao na poslugu tvoj Saab da trknem do grada. Mislio sam da uzmem malo

hleba, hladnih narezaka i piva. Mnogo piva.” “Bili i ja idemo tamo Skautom”, rekoh ja. “Pođi s nama ako hočeš. Tojest, ako mi pomogneš da odvučem ostatak ovog drveta u stranu.” “Rado.” Zgrabio je jedan kraj, ali nije mogao baš da ga podigne. Ja sam morao da obavim veći deo posla. Zajedno smo mogli da ga otkotrljamo u grmlje u podnožju. Norton je duvao i dahtao, a obrazi su mu bili gotovo ljubičasti. Posle svog tog cimanja užeta za paljenje na onoj testeri, malo sam se zabrinuo za njegovu čuku. “U redu?” upitah ja, i on klimnu glavom, i dalje zadihan. “Vrati se onda do kuće, rfiogu da te povratim pivom.” “Hvala”, reče on. “Kako je Stefani?” Ponovo je dobio nešto stare glatke naduvenosti koju nisam voleo. “Vrlo dobro, hvala.” “A tvoj sin?” “I on je dobro.” “Drago mi je da to čujem.” Stef izađe napolje i trenutno iznenađenje joj prođe licem kad je videla ko je sa mnom. Norton se nasmeši i oči mu zapuzaše preko njene uske majice. Na kraju krajeva, i nije se toliko promenio. “Zdravo, Brente”, reče ona oprezno. Bili joj proturi glavu ispod ruke. “Zdravo, Stefnni. Ćao, Bili.” “Brentov Ti-Berd je u oluji dobio prilično dobar udarac”, kazah joj. “Kaže, krov mu je probijen.” “O, ne!” Norton je to ponovo ispričao dok je pio jedno od naših piva. Ja sam pijuckao treće, ali nije počelo da mi zuji, očigledno sam iznojio pivo isto tako brzo kao što sam ga pio. “Poći će u grad sa Bilijem i sa mnom.” “Pa, ja te neko vreme neću očekivati. Možda ćeš morati da odeš u diskont u Norveju.” “O? Zašto?”

“Pa, ako nema struje u Bridžtonu...” “Mama kaže da sve kase i stvari rade na elektricitet”, dopuni Bili. Imalo je smisla. “Još imaš spisak?” Potapšah se po zadnjem džepu. Oči joj pređoše na Nortona. “Jako mi je žao zbog Karle, Brente. Svima nama.” “Hvala ti”, reče on. “Mnogo ti hvala.” Nastade još jedan trenutak nezgrapne tišine koju razbi Bili. “Možemo sad da pođemo, Tatice?” Presvukao se u farmerke i patike. “Da, valjda možemo. Jesi li spreman, Brente?” “Daj mi jedno pivo za put, i biću.” Stefi nabra veđe. Nikad nije odobravala filozofiju jedne za put, ili ljude koji voze dok im se konzerva bada oslanja o prepone. Klimnuh joj jedva primetno glavom i ona slegnu ramenima. Nisam hteo sada da ponovo otvaram stvari sa Nortonom. Ona mu dade pivo. “Hvala”, reče on Stefi stvarno joj ne zahvaljujući, već samo izgovarajući tu reč. Bio je to način na koji zahvaljujete kelnerici u restoranu. Okrenuo se prema meni. “Vodi, Mek Dafe.” “Odmah se vraćam”, rekoh ja i odoh u dnevnu sobu. Norton krenu za mnom i uzviknu kad ugleda brezu, ali baš tada nije me zanimalo ni to, niti trošak za zamenu prozora. Posmatrao sam jezero kroz klizni stakleni panel koji je vodio na naš krov. Vetrić je bio malo svežiji, a dok sam sekao drva dan se zagrejao za nekih pet stepeni. Mislio sam da će se čudna izmaglica koju smo ranije zapazili svakako razići, ali nije. Osim toga, bila je bliže. Sada je bila na polovini jezera. “Zapazio sam to ranije”, reče Norton ozbiljno. “Neka vrsta temperaturne inverzije, to je moje nagađanje.” Nije mi se dopadalo. Veoma snažno sam osećao da nisam nikad video izmaglicu sasvim istu kao što je ova.

Deo toga bila je uznemirujuće prava linija njenog vodećeg fronta. Ništa u prirodi nije tako ravno; čovek je izumitelj pravih ivica. Deo toga bila je čista, zaslepljujuća belina, bez ikakve varijacije ali takođe i bez iskričenja vlage. Sada je bila udaljena samo oko pola milje, a kontrast između nje i plavetnila jezera i neba sada je bio upadljiviji nego ikad. “Hajde, Tata!” Bili me je vukao za pantalone. Svi odosmo do kuhinje. Brent Norton sačuva jedan konačni pogled na drvo koje nam se srušilo u dnevnu sobu. “Baš šteta što to nije bila jabuka, a?” primeti Bili pametno. “To moja mama kaže. Baš smešno, šta mislite?” “Tvoju majku boli glava, Bili”, reče Norton. Prošao je Biliju prstima kroz kosu nekako traljavo i oči mu se vratiše prednjoj strani Stefine majice. Ne, nije to bio čovek koji će ikad moći stvarno da mi se svidi. “Slušaj, Stef, zašto ne pođeš s nama?” upitah ja. Bez ikakvog konkretnog razloga odjednom sam želeo da i ona pođe s nama. “Ne, misiim da ću da ostanem ovde i počupam korov iz bašte”, reče ona. Oči joj pređoše na Nortona, pa onda ponovo na mene. “Izgleda da sam ovog jutra ja jedina stvar ovde koja ne radi na elektricitet.” Norton se nasmeja previše srdačno. Shvatao sam njenu poruku, ali pokušao sam još jednom. “Sigurna si?” “Siguma”, reče ona odlučno. “Staro dobro saginjanje i istezanje dobro će mi doći.” “Pa, ne ostaj dugo na suncu.” “Staviću slamnati šešir. Ješćemo sendviče kad se vratite.” “Dobro.” Ona okrenu lice naviše da ga poljubim. “Budi oprezan, možda i na Kanzaškom drumu ima srušenih stabala znaš.” “Biću oprezan.” “I ti budi oprezan”, reče ona Biliju, i poljubi ga u obraz.

“Dobro, Mama.” Izleteo je kroz vrata i zastor se zalupi za njim. Norton i ja izađosmo za njim. “Da odemo kod tebe i sasečemo ti drvo sa Berda?” upitah ga. Odjednom sam mogao da smislim puno razloga da odložim odlazak u grad. “Ne želim ni da ga pogledam do posle ručka i još nekoliko ovih”, reče Norton podižući svoju konzervu piva. “Šteta je nanesena, Dejv, druže stari.” Nisam voleo da me zove drugom. Svi uđosmo na prednje sedište Skauta (u suprotnom uglu garaže izbrazdana oštrica mog Fišer pluga ležala je svetlucavo žuta, kao duh Božića koji treba tek da dođe) i ja izvezoh unazad krckajući po razbacanim, olujom oduvanim grančicama. Stef je stajala na cementnoj stazi koja vodi do povrtnjaka na krajnje zapadnom delu našeg imanja. lmala je makaze u jednoj ruci, sa rukavicom, a motiku za plevljenje u drugoj. Stavila je svoj stari nezgrapni šešir za sunce, i on joj je bacao traku senke preko lica. Lupnuh dvaput po sireni, lako, i ona podiže ruku držeći makaze u pozdravu. Odvezosmo se. Od tada više nisam video svoju ženu. Morali smo jednom da stanemo na našem putu do Kanzaškog druma. Posle prolaska električarskog kamiona, preko puta se srušio prilično pozamašni bor. Norton i ja smo izašli i pomerili ga dovoljno da provučem Skauta kraj njega, i ruke su nam se umazale smolom. Bili je hteo da pomogne ali ja mu mahnuh da ostane. Bojao sam se da se ne ubode u oko. Staro drveće me je uvek podsećalo na Ente iz Tolkinove divne sage o Prstenovima, samo na Ente koji su se prozlili. Staro drveće želi da vas povredi. Nije važno da li hodate po snegu, skijate kros kontri, ili tek šetate po šumi. Staro drveće želi da vas povredi, i ubilo bi vas da može. Sam Kanzaški drum bio je čist, ali na nekoliko mesta videli smo još oborenih žica. Oko četvrt milje iza terena za kampovanje Viki-Lin, u jarku je punom dužinom ležala bandera, teških žica upletenih oko vrha poput divlje kose.

“To je stvamo bila oluja”, reče Norton svojim medenim, u sudnici istreniranim glasom; ali sada to nije delovalo svečano, već samo ozbiljno. “Jeste, bila je.” “Gledaj, Tata!” Pokazivao je na ostatke Eličeve štale. Dvanaest godina umorno se ulegala na zadnjoj njivi Tomija Eliča, do bokova u suncokretima, ivanskom cveću i minđušicama. Svake jeseni mislio sam da neće izdržati novu zimu. I svakog proleća opet bi bila tamo. Ali, više nije. Sve što je ostalo bila je rascepkana ruševina i krov sa koga je šindra bila skoro sasvim strugnuta. Izvučen je i njen broj. I to iz nekog razloga koji je u meni odjekivao svečano, čak i zlokobno. Oluja je došla i sravnila je sa zemljom. Norton iskapi pivo, zgnječi konzervu jednom rukom i indiferentno je ispusti na pod. Bili otvori usta da kaže nešto, a onda ih ponovo zatvori - dobar dečko. Norton je došao iz Nju Džersija, gde nije postojao zakon o bocama i konzervama; verujem da mu se moglo oprostiti što je zgnječio moju kintu kad sam se jedva setio da sam to ne uradim. Bili stade da petnja oko radija, i ja ga zamolih da vidi da li se WOXO vratio u etar. Doterao je do FM 92 i dobio šamo prazan šum. Pogledao me je i slegnuo ramenima. Razmišljao sam jedan trčhutak. Koje su se druge stanice naiazile na suprotnoj strani tog čudnog fronta magle? “Probaj WBLM”, rekoh ja. Doterao je do drugog kraja prelazeći WJBQ-FM i WI-GYFM usput. Bile su tu i radile kao i obično... ali WBLM, prva progresivna rok stanica u Mejnu, nije bila u etru. “Čudno”, rekoh ja. “Šta to?” upita Norton. “Ništa. Samo naglas razmišljam.” Bili je ponovo našao muzičke pahuljice na WJBQ. Vrlo brzo stigli smo u grad.

Perionica Nordž u tržnom centru bila je zatvorena, pošto perionica na sitninu ne može da radi bez elektriciteta, ali i Bridžtonska apoteka i Savezni supermarket ishrane bili su otvoreni. Parking je bio prilično pun, i kao i uvek sredinom leta, dosta kola imalo je tablice drugih država. Mala klupka ljudi stajala su tii i tamo na suncu, razglabajući o oluji, žene sa ženama, muškarci sa muškarcima. Ugledah gospođu Karmodi, onu sa punjenim životinjama i poukama o vodici iz panja. Uplovila je u supermarket uparađena u neverovatan kanarinac-žuti komplet s pantalonama. Tašna koja je ličila na mali Samsonajt kofer bila joj je obešena o podlakticu. Onda neki idiot na Jamahi zaurla kraj mene i promaši mi prednji branik za par oskudnih inča. Nosio je teksas jaknu, naočare za unce nalik na ogledala, i nije imao kacigu. “Vidi to glupo govno”, progunđa Norton. Obiđoh jednom oko parkinga, tražeći dobro mesto. Nije ga bilo. Upravo sam se pomirio sa dugim hodanjem sa suprotnog kraja parkinga, kad mi se nasmeši sreća. Limunzeleni Kadilak veličine omanje jahte izlazio je iz proreza u redu najbližem vratima tržnice. Čim je otišao, skliznuh na njegovo mesto. Dadoh Biliju Stefin spisak za kupovinu. Imao je pet godina, ali umeo je da čita štampana slova. “Uzmi kolica i počni. Hoću da ti okrenem majku. Gospodin Norton će li pomoći. A ja ću odmah doći.” Izađosmo i Bili odmah zgrabi gospodina Nortona za ruku. Naučen je da ne prelazi preko parkinga ako ne drži odraslu osobu za ruku kad je bio mlađi, i još nije izgubio tu naviku. Norton je na tren delovao iznenađeno, a onda se malo nasmešio. Mogao sam gotovo da mu oprostim što je očima pipao Stef. Njih dvojica uđoše u tržnicu. Odšetah do govornice koja se nalazila na zidu između dragstora i Nordža. Sparušena žena u ljubičastom letnjem kompletu cimala je prekidač gore-dole. Stajao sam iza nje i rukama u džepovima, pitajući se zbog čega se osećam tako

nelagodno u vezi Stef, i zbog čega je ta nelagodnost potpuno uvijena u onu liniju bele ali ne i svetlucave izmaglice, radio stanice kojih nije bilo u etru... i u Projekt Strela. Žena u ljubičastom letnjem kompletu imala je opekotine od sunčanja i pege na debelim ramenima. Ličila je na znojavu narandžastu bebu. Ona zalupi slušalicu nazad u ležište, okrenu se prema dragstoru i tu me spazi. “Uštedite sitniš”, reče. “Samo da-da-da.” Ona ode natmurena. Umalo se nisam pljesnuo po čelu. Naravno, telefonski kablovi su negde bili oboreni. Neki od njih bili su pod zemljom, ali nipošto svi. Svejedno, pokušah s telefonom. Govornice u ovom kraju Stef zove Paranoidnim govornicama. Umesto da odmah stavite unutra sitniš, dobijete signai za biranje i zovete. Kad se neko javi dođe do automatskog prekida i morate sitniš da nabijete unutra pre nego što vam sagovornik spusti slušalicu. Jeste da iritiraju, ali toga dana ta mi je uštedela sitniš. Nije bilo signala za biranje. Kao što gospođa reče, samo da-da-da. Spustio sam i lagano krenuo prema tržnici, taman na vreme da vidim zabavan mali incident. Jedan postariji par pošao je prema ulaznim vratima, ćaskajući. I dalje ćaskajući, ušli su pravo u njih. Prestali su da razgovaraju uz zveku, i žena iznenađeno zakrešta. Zurili su komično jedno u drugo. Onda se nasmejaše, i stari momak svojoj ženi otvori vrata, uz određeni napor - ta vrata sa električnim okom su teška - i oni uđoše. Kad nestane elektriciteta, to vas dohvati na sto raznih načina. I sam gurnuh vrata da bih ih otvorio i najpre uočih nedostatak rashlađivanja vazduha. Leti to obično nameste dovoljno jako da dobijete promrzline ako u tržnici provedete iz cuga duže od jedan sat. Kao mnoge moderne tržnice, Savezna je bila sagrađena poput Skinerove kutije - moderne tehnike marketinga sve kupce pretvaraju u bele pacove. Stvari koje su vam zaista

potrebne, glavne namirnice kao što je hleb, mleko, meso, pivo i zamrznute večere, nalaze se sve na suprotnoj strani radnje. Da biste tamo stigli, morate da prođete pored svih impulsivnih predmeta koje poznaje moderan čovek - pored svega, od Kriket upaljača, do gumenih kostiju za pse. Iza ulaznih vrata najpre stoji gondola sa voćem i povrćem. Pogledah tamo, ali Nortonu ili mom sinu nije bilo ni traga. Stara gospođa koja je naletela na vrata razgledala je grejpfrute. Njen muž je izvadio mrežu u koju će stavljati kupljenu robu. Hodao sam duž reda i skrenuo levo. Nađoh ih u trećem redu, Bilija kako pretura po poređanim pakovanjima DželiO i instant pudinzima. Norton je stajao odmah iza njega i virio u Stefin spisak. Morao sam malo da se nacerim zbog njegovog smetenog izgleda. Provukoh se do njih pored polunatovarenih kolica (Stef očigledno nije bila jedina pogođena impulsom veverice) i brstećih kupaca. Norton uze dve konzerve fila za pitu sa gornje police i stavi ih u kolica. “Kako napredujete?” upitah, i Norton se osvrnu jasno uočljivim olakšanjem. “Dobro, zar ne, Bili?” “Naravno”, reče Bili i ne izdrža da ne doda prilično izveštačeno: “Ali ima dosta stvari koje ni gospodin Norton ne ume da pročita, Tata.” “Da vidim.” Uzeh spisak. Norton je uredno, advokatski označio svaki proizvod koji su on i Bili uzeli - pet-šest, uključujući mleko i pakovanje od šest koka-kola. Bilo je još možda desetak drugih stvari koje je htela. “Treba da se vratimo do voća i povrća”, rekoh ja. “Ona hoće i nešto paradajza i krastavaca.” Bili poče da okreće kolica a Norton reče: “Treba da odeš i baciš pogled na kase, Dejv.” Odoh i bacih pogled. Bila je to stvar kakvu ponekad vidate u novinama u dane kada nema mnogo vesti, sa

šaljivim podnaslovom. Samo dve trake bile su otvorene, i ilvostruki red ljudi koji čekaju da plate svoju robu pružao so pored mahom ogoljenih polica sa hlebom, zatim skretao udesno i izlazio sa vidika duž hladnjaka sa smrznutim večerama. Sve nove kompjuterizovane kase bile su pokrivene. Na oba otvorena mesta po jedna devojka izmučenog izgleda sabirala je kupljeno na džepnom računaru na baterije. Kraj svake devojke stajao je po jedan od dvojice upravnika Saveznog, Bad Braun i Oli Viks. Oli mi se dopadao, ali Bada Brauna nisam mnogo cenio, jer je sebe, izgleda, smatrao Šarl De Golom sveta supermarketa. Kad god bi devojke završile sa naplatom, Bad ili Oli bi napisali potvrdu na ceduljici za kupčevu gotovinu ili ček i bacili u kutiju koju su koristili za čuvanje novčanica. Svi su delovali vruće i umorno. “Nadam se da si poneo neku dobru knjigu”, reče Norton, pridruživši mi se. “Bićemo neko vreme u redu.” Opet pomislih na Stef, samu kod kuće, i iskusih novi blesak nelagodnosti. “Idi ti i uzmi svoje stvari”, rekoh. “Bili i ja možemo da izađemo na kraj sa ostatkom ovoga.” “Da ćapim još par piva i za tebe?” Razmislih o tome, ali i pored zbližavanja, nisam želeo da provedem popodne sa Brentonom Nortonom opijajući se. Ne uz gužvu u kojoj su bile stvari oko kuće. “Izvini”, rekoh. “Moram da pregledam štetu od kiše, Brente.” Mislim da mu se lice malo ukočilo. “Važi”, reče on kratko i ode. Posmatrao sam kako odlazi, a onda me Bili povuče za košulju. “Jesi li razgovarao s Mamicom?” “Jok. Telefon ne radi. Pretpostavljam da su i ti kablovi oboreni.” “Brineš se za nju?” “Ne”, slagah. Brinuo sam se, nego šta, ali nisam imao predstavu o tome zbog čega. “Ne, naravno da se ne brinem. A ti?”

“Ne-eee...” Ali, brinuo se. Lice mu je bilo zgrčeno. Trebalo je tada da se vratimo. Ali čak i tada je moglo biti prekasno.

3 Dolazak izmaglice Nekako smo se vratili voću i povrću kao lososi koji se bore protiv struje. Video sam neka poznata lica - Majka Hatlena, jednog od naših gradskih upravnika, gospođu Repler iz osnovne škole (ta što je prestravljivala generacije trećih razreda upravo se podrugljivo osmehivala dinjama), gospođu Turman koja je ponekad čuvala Bilija kada bismo Stef i ja izašli - ali bilo je tu najviše ljudi na letovanju koji su pravili gužvu kod proizvoda što se ne kuvaju i zadirkivali jedni druge o tome kako se ovde životari. Hladni odresci nestali su u potpunosti kao knjige za novčić sa poslužavnika na rasprodaji; nije ostalo ništa izuzev nekoliko pakovanja parizera, nešto makarona vekni i jedne usamljene kilbasa kobasice. Uzeo sam paradajz, krastavce i teglu majoneza. Htela je i slanine, ali slanine nije bilo. Uzeo sam malo parizera umesto toga, iako nikad više nisam mogao da ga jedem sa pravim entuzijazmom otkad je Državna uprava za hranu i lekove javila da svako pakovanje sadrži i malu količinu insektnog izmeta - mali višak za iste pare. “Vidi”, reče Bili kad smo zašli iza ugla u četvrti red. “Ima i nekih iz vojske.” Bilo ih je dvojica, u mrkim uniformama koje su odskakale od mnogo svetlije podloge letnje i sportske odeće. Navikli smo da viđamo raštrkana vojna lica iz Projekta Strela udaljenog samo oko trideset milja. Ova dvojica jedva da su izgledali dovoljno stari da se briju. Pogledao sam opet Stefin spisak i video da imamo sve... ne, gotovo, ali ne sasvim. Na dnu, kao naknadnu misao, napisala je: Boca Lensersa? Zvučalo je dobro. Nekoliko

čaša vina večeras pošto Bili ode u krpe, a onda možda dugo, lagano voditi ljubav pred spavanje. Ostavih kolica, probih se do vina i uzeh bocu. Dok sam se vraćao prošao sam pored velikih dvokrilnih vrata koja vode u magacinski prostor i čuo snažnu riku pozamašnog generatora. Pomislih da je verovatno taman dovoljno velik da hladnjake održava hladnim, ali ne i dovoljno velik da strujom napaja vrata i kase i svu ostalu električnu opremu. Ono pozadi zvučalo je kao motocikl. Norton se pojavi čim smo se vratili u red, balansirajući sa dva pakovanja od po šest Šlic Lajta, veknom hleba i kilbasom koju sam uočio pre par minuta. Ušao je u red kod Bilija i mene. U samoposluzi je bilo jako vruće sa isključenim hlađenjem vazduha, i ja se upitah zašto nijedan momak nije bar zaglavio otvorena vrata. Video sam Badija Egltona u crvenoj kecelji dva reda pozadi kako svojski ne radi ništa. Generator je monotono rikao. Poče da me boli glava. “Stavi stvari ovde pre nego što nešto ispustiš”, rekoh. “Hvala.” Redovi su se sada pružali duž zamrznute hrane; ljudi su morali da ih presecaju kako bi uzeli ono što žele i mnogo puta se čulo izvin’te i pardon. “A u pizdu materinu”, reče Norton mrzovoljno, i ja se malo namrštih. Ne želim da Bili sluša takve stvari. Rika generatora se malo utišala kad je red krenuo napred. Norton i ja smo vodili nevezani razgovor, zaobilazili ružan spor o vlasništvu koji nas je doveo do okružnog suda i držali se stvari kao što su šanse Crvenih Sokni i vreme. Najzad smo iscrpli našu malu rezervu neobaveznog razgovora i utihnuli. Bili se vrpoljio kraj mene. Red je puzao napred. Sada su nam zamrznuti obroci bili s desna a skuplja vina i šampanjci s leva. Kada je red krenuo prema jeftinijim vinima, poigrah se nakratko idejom da uzmem

bocu Ripla, vina moje plamene mladosti. Nisam to učinio. Moja mladost ionako nikad nije nešto mnogo plamtela. “Joj, Tatice, zašto ne mogu da požure?” upita Bili. Onaj zgrčeni izraz još mu je bio na licu i iznenada, nakratko, magla nelagodnosti koja se oko mene spustila rascepi se i nešto strašno proviri napolje sa druge strane - svetlo i metalno lice strave. Onda prođe. “Samo mirno, šampione”, rekoh ja. Uspeli smo da stignemo do polica sa hlebom i mesta gde se dvostruki red savijao ulevo. Sada smo mogli da vidimo trake za naplatu, one dve koje su bile otvorene, i ostale četiri, napuštene, svaku sa po malim znakom na stacionarnom prenosnom remenu, znakom na kome je pisalo MOLIMO ODABERITE DRUGU TRAKU i VINSTON. Iza traka se nalazio veliki izlog izdeljen u staklene ploče, koji je pružao pogled na parking i na raskrsnicu puteva 117 i 302 pozadi. Pogled je bio delimično zaklonjen belim papirnim naličjima reklama koje su oglašavale trenutne specijalke i najnoviju rasprodaju koja se slučajno odnosila na komplet knjiga po imenu “Enciklopedija Majke Prirode”. Bili smo u onom redu koji bi nas konačno doveo do naplate gde je stajao Bad Braun. Ispred nas bilo je još možda trideset ljudi. Najlakše se mogla uočiti gđa Karmodi u svom plamenožutom kompletu sa pantalonama. Ličila je na reklamu za žutu groznicu. Iznenada se začu vrištava buka u daljini. Ubrzo se pojača i pretvori se u ludačko podrhtavanje policijske sirene. Zadreča trubljenje i vrisnuše kočnice i goruće gume. Nisam mogao da vidim - ugao je bio sasvim loš - ali sirena je postala najglasnija kada se približila samoposluzi a onda počela da jenjava kada su policijska kola prošla. Nekoliko ljudi istupi iz reda da pogleda, ali ne previše. Suviše su dugo čekali da bi rizikovali da izgube mesto. Norton je otišao; njegove stvari bile su u mojim kolicima. Posle nekoliko trenutaka vratio se i ponovo ušao u red. “Lokalna panduracija”, reče on.

Onda poče da zavija gradska požarna sirena, verglajući polako sve do sopstvenog vriska, spuštajući se i ponovo rastući. Bili me zgrabi za ruku - ščepa me. “Šta je to, Tatice?” upita, a onda, odmah: “Je li Mamica dobro?” “Sigurno požar na Kanzaškom drumu”, reče Norton. “Te proklete žice ogoljene olujom. Za minut će proći i vatrogasna kola.” To mojoj nelagodnosti dade nešto na čemu je mogla da se iskristališe. Ogoljenih žica bilo je u našem dvorištu. Bad Braun reče nešto kasirki koju je nadgledao; ona se naginjala da vidi šta se dešava. Pocrvenela je i ponovo počela da radi sa računarom. Nisam želeo da se nalazim u ovom redu. Odjednom sam veoma želeo da nisam u njemu. Ali on se ponovo pomerao, i bilo bi budalasto sada otići. Stigosmo do boksova cigareta. Neko se progura kroz ulazna vrata, neki tinejdžer. Mislim da je to bio klinac koga smo umalo udarili kad smo dolazili, onaj na jamahi, bez kacige. “Izmaglica!” povika on. “Treba da vid’te izmaglicu! Valja se Kanzaškim drumom!” Ljudi se osvrnuše prema njemu. Dahtao je, kao da je pretrčao veliku daljinu. Niko ne reče ništa. “Pa, treba da je vid’te”, ponovi on, i ovaj put je zvučao defanzivno. Ljudi su ga osmotrili, i neki od njih se uskomešaše, ali niko nije želeo da izgubi svoje mesto u redu. Nekoliko ljudi koji još nisu stigli do redova ostaviše kolica i odoše kroz prazne trake za naplatu da vide može li se videti to o čemu priča. Krupan tip sa šeširom sa šarenom trakom (od onih koje gotovo nikad ne primećujete izuzev u reklamama za pivo smeštenim u dvorišta roštiljijade) cimnu i otvori ulazna vrata i nekoliko ljudi - deset, možda dvanaest - iziđe za njim. Klinac ode s njima. “Nemojte da pustite napolje sav rashlađeni vazduh”, provali jedan od klinaca iz vojske i začu se nešto kikotanja. Ja se nisam kikotao. Video sam kako izmaglica dolazi preko jezera. “Bili, što ne odeš da pogledaš?” reče Norton.

“Ne”, rekoh ja smesta, bez konkretnog razloga. Red se ponovo pomerio napred. Ljudi su krivili vratove, tražeći. maglu koju je klinac pomenuo, ali nije se moglo videti ništa osim svetloplavog neba. Cuo sam kako neko kaže da klinac mora da se šalio. Neko drugi odgovori da je video čudnu liniju izmaglice na Dugom jezeru ni sat vremena ranije. Prva sirena zahuča i vrisnu. To mi se nije sviđalo. Zvučalo je kao hučanje prvoklasne propasti. Izađe još ljudi. Nekoliko ih čak ostavi mesta u redu, koji malo ubrza napredovanje. A onda sedi, stari Džon Li Frovin, koji radi kao mehaničar na Teksako pumpi, ulete unutra i povika: “Hej! Ima li neko kameru?” Pogledao je unaokolo, a onda ponovo izleteo. To izazva nešto pometnje. Ako je bilo vredno slikanja, bilo je vredno i da se pogleda. Odjednom gospođa Karmodi povika svojim zarđalim ali moćnim staračkim glasom: “Ne izlazite napolje!” Ljudi se okrenuše da je pogledaju. Sređen oblik redova postao je bezobličan kada su ljudi pošli da pogledaju maglu, povukli se od gospođe Karmodi, ili mileli unaokolo tražeći svoje prijatelje. Prilično mlada žena u dukseru boje brusnice i tamnozelenim pantalonama posmatrala je gospođu Karmodi zamišljeno, procenjivački. Nekoliko oportunista koristilo je nastalu situaciju da bi napredovali nekoliko mesta. Kasirka pored Bada Brauna ponovo je gledala preko ramena i Braun je po ramenu kucnu srednjim prstom. “Misli na ono što radiš, Seli.” “Ne izlazite napolje!” povika gđa Karmodi, “To je smrt! Osećam da je smrt napolju!” Bad i Oli Viks, koji su je obojica poznavali, delovali su samo nestrpljivo i iritirano, ali svako od ljudi na letovanju mudro je odstupio ne mareći za mesta u redu. Torbarke u velikim gradovima izgleda da jednako utiču na ljude, kao da su nosioci neke zarazne bolesti. Ko zna? Možda i jesu. Onda stvari počeše da se dešavaju ubrzanim, zbrkanim tempom. Čovek se utetura u samoposlugu, odgurujući

ulazna vrata. Nos mu je krvario. “Nešto u izmaglici!” zavrišta on, i Bili se skupi uz mene, zbog njegovog krvavog nosa ili zbog onog što je govorio, ne znam. “Nešto u izmaglici! Nešto u magli odnelo je Džona Lija! Nešto...”. Zatetura se unazad, kod izloženog đubriva za travnjake nagomilanog uz izlog, i tamo sede. “Nešto u magli je odnelo Džona Lija i čuo sam ga kako vrišti!” Situacija se promeni. Nervozni zbog oluje, policijske i vatrogasne sirene, suptilne dislokacije koju svaka nestašica struje izaziva u američkoj psihi, i stalno rastuće nelagodnosti kao da su se stvari nekako... nekako izmenile (ne znam kako da se bolje izrazim), ljudi se pokrenuše kao jedno telo. Nisu jurnuli. Kada bih vam to rekao, dobili biste potpuno pogrešnu predstavu. Nije bila to baš panika. Nisu potrčali - ili bar većina nije. Ali pošli su. Neki od njih prosto su otišli do velikog izloga na suprotnoj strani od naplatnih traka da pogledaju napolje. Ostali su izašli kroz izlazna vrata, neki i dalje sa robom koju su nameravali da kupe. Bad Braun, uznemiren i zvaničan, poče da viče: “Hej! To niste platili! Hej, vi! Vratite se ovamo sa tim rol-viršlama!” Neko mu se nasmeja ludim, jodlujućim zvukom koji ostale natera da se nasmeše. Cak i dok su se smešili izgledali su pometeno, zbunjeno i nervozno. Onda se neko drugi nasmeja i Braun pocrvene. On ote kutiju pečurki od gospođe koja se gurala pored njega da pogleda kroz izlog - segmenti stakla bili su sada oivičeni ljudima, bili su kao raja koju vidite da viri kroz otvore u gradilište - i gospođa vrisnu: “Vrati mi moje pečurke!” Ovaj bizarni izraz ljubavi natera dva muškarca koji su stajali u blizini da prasnu u ludački smeh - i sada je sve to nekako ličilo na staru englesku ludnicu. Gospođa Karmodi ponovo zatrubi da se ne izlazi napolje. Požarna sirena hučala je bez daha, starica koja je preplašila uljeza u kući. A Biliju grunuše suze. “Tatice, šta je taj krvavi čovek? Zašto je krvav taj čovek?”

“U redu je, Veliki Bile, to mu je nos, dobro mu je.” “Na šta je to mislio, nešto u izmaglici?” upita Norton. Teško se mrštio, što je verovatno bio Nortonov način da izgleda zbunjeno. “Tatice, bojim se”, reče Bili kroz suze. “Molim te, možemo li kući?” Neko udari o mene grubo, izbaci me iz ravnoteže, i ja podigoh Bilija. I ja sam počinjao da se plašim. Zbrka je rasla. Seli, kasirka pored Bada Brauna htela je da krene i on je zgrabi i povuče za okovratnik njenog crvenog radnog mantila. On se pocepa. Ona ga pljesnu šakom savijenom u kandžu, kriveći lice. “Sklanjaj svoje jebene ruke sa mene!” vrisnu. “O, zaveži, kučko mala”, reče Braun, ali zvučao je totalno zaprepašćeno. On ponovo posegnu za njom i Oli Viks reče oštro: “Bad. O’ladi.” Neko drugi vrisnu. Ranije to nije bila panika - ne baš - ali polako je postajala. Ljudi su izvirivali kroz oboja vrata. Začu se prasak slomljenog stakla i kokiška iznenada zapenuša po podu. “Hrista mu, šta je ovo?” uzviknu Norton. Tada poče da se smrkava... ali ne, to nije sasvim tačno. Moja pomisao u tom trenutku nije bila da se smrkava već da su nestala svetla u samoposluzi. Pogledao sam brzo i refleksno u fluoroscentna svetla, i nisam bio jedini. I isprva, dok se nisam setio da nema struje, činilo se da je to bilo ono što je promenilo kvalitet svetlosti. Onda se setih da svetla nisu radila sve vreme dok smo bili u samoposluzi, i da stvari pre toga nisu izgledale mračno. A onda shvatih još pre nego što su ljudi kraj izloga počeli da viču i pokazuju. Dolazila je izmaglica. Došla je sa ulaza sa Kanzaškog druma na parkiralište, i čak ovako blizu nije izgledala drugačije nego kad sam je ugledao prvi put na suprotnoj strani jezera. Bila je bela i svetla ali nije reflektovala svetlost. Kretala se brzo i

zbrisala je većinu sunčeve svetlosti. Tamo gde se sunce nalazilo bio je sada srebrni novčić na nebu, kao pun mesec zimi viđen kroz tanak zastor oblaka. Došla je tromo. Gledanje u nju podsetilo me je nekako na vodeni stub od prošle noći. U prirodi postoje velike sile koje retko kada uopšte primetite - zemljotresi, orkani, tornada - nisam ih video sve, ali sam video dovoljno da nagađam da se sve kreću tom tromom, hipnotišućom brzinom. Opčine nas, na način na koji su Bili i Stef bili opčinjeni pred panoramskim prozorom prošle noći. Prevaljala se ravnodušno preko dve trake asfalta i zbrisala ga sa vidika. Progutala je čitav Mek Keonsov lepi, restaurirani Holandski Kolonijal. Na trenutak je drugi sprat rasklimatane stambene zgrade do njega štrčao izvan beline, a zatim ode i on. Znak DRŽITE DESNO na ulaznim i izlaznim tačkama Saveznog nestadoše, a ona slova na znaku kao da su za tren lebdela u ništavilu pošto je nestala prljavobela pozadina znaka. Kola na parkiralištu počeše da nestaju sledeća. “Hrista mu, šta je ovo?” upita Norton ponovo, i glas mu zape u grlu. Dolazilo je, proždirući plavo nebo i sveži crni asfalt sa istovetnom lakoćom. Cak i na dvadeset stopa demarkaciona linija bila je savršeno jasna. Imao sam neki blesav osećaj da posmatram izuzetno dobar filmski efekat, nešto što su nasanjali Vilis O’Brajen ili Daglas Trambul. Dogodilo se toliko brzo. Plavo nebo je iščezlo u široki potez, zatim u traku, a onda u liniju olovke. Potom nestade. Prazna belina pritiskala je staklo širokog izloga. Mogao sam da vidim do udaljenosti bureta za otpatke koje je stajalo na možda četiri stope, ali ne i mnogo dalje. Mogao sam da vidim prednji branik mog Skauta, ali to je bilo sve. Vrisnu neka žena, veoma glasno i dugo. Bili se jače stisnu uzmene. Telo mu je drhtalo kao kabl pun žica kroz koje protiče visoki napon.

Jedan muškarac povika i jurnu preko jedne od pustih traka prema vratima. Mislim da je to konačno započelo stampedo. Ljudi nagrnuše navrat-nanos u izmaglicu. “Hej!” grmnu Braun. Ne znam je li bio besan, uplašen, ili i jedno i drugo. Lice mu je bilo gotovo ljubičasto. Vene su mu iskočile na vratu i izgledale debele gotovo kao kablovi za akumulator. “Hej, ljudi, ne smete uzeti te stvari! Vratite se ovamo sa tim, kradete!” Nastavili su da idu, ali neki od njih baciše svoje stvari u stranu. Neki su bili nasmejani i uzbuđeni, ali oni su bili u manjini. Iscureli su u maglu, i niko od nas koji smo ostali nije ih nikada više video. Slab, reski miris dolebde kroz otvorena vrata. Ljudi počeše tamo da se gomilaju. Nastade guranje i odgurivanje. Ramena su počinjala da me bole od držanja Bilija. Bio je pozamašan; Stef ga je ponekad zvala svojim telencetom. Norton krenu, prezauzetog i u misli udubljenog lica. Pošao je prema vratima. Prebacih Bilija u drugu ruku kako bih mogao da zgrabim Nortonovu pre nego što otplovi izvan domašaja. “Ne, čoveče. Ja ne bih to”, rekoh. On se osvrnu. “Šta?” “Bolje da sačekaš i vidiš.” “Vidim šta?” “Ne znam”, rekoh ja. “Ne misliš valjda...” započe on, i iz magle stiže vrisak. Norton umuknu. Zagušenje na izlaznim vratima popusti, a onda se vrati nazad. Zubor uzbuđenog razgovora, uzvici i dozivanje splasnuše. Lica ljudi pored vrata odjednom su izgledala ravno, bledo i dvodimenzionalno. Vrisak je trajao i trajao, takmičeći se sa vatrogasnom sirenom. Izgledalo je nemoguće da ijedna ljudska pluća mogu u sebi da imaju dovoljno vazduha da održe takav vrisak. Norton promrmlja: “O moj Bože”, i prstima prođe kroz kosu.

Vrisak se odjednom okonča. Nije se gubio postepeno; bio je presečen. Još jedan čovek izađ&napolje, mesnati tip i radničkim pantalonama. Mislim da je krenuo da spase onoga što je vrištao. Na trenutak je bio tamo, vidljiv kroz staklo i izmaglicu, kao figura viđena kroz ostatke mleka u čaši. A onda (koliko znam, ja sam bio jedini koji je to video), činilo se da se nešto pozadi kreće, siva senka u svoj toj belini. I činilo mi se da ja, umesto da potrči u maglu, čovek u radničkim pantalonama bio trgnut u nju, mlatarajući iznenađeno rukama. Jedan trenutak u samoposluzi je vladala potpuna tišina. Konstelacija meseca iznenada zasvetle napolju. Natrijumska svetla parkirališta, nesumnjivo, snabdevena podzemnim električnim kablovima, upravo su se upalila. “Ne izlazite napolje”, reče gospođa Karmodi svojim liišinarskim glasom. “Otići napolje znači smrt.” Odjednom, činilo se da niko nema poriv da se usprotivi ili nasmeje. Spolja stiže još jedan krik, ovaj put prigušen, i po zvukii prilično udaljen. Bili se ponovo stisnu uz mene. “Dejvide, šta se to dešava”, upita Oli Viks. Napustio je svoje mesto. Njegovom okruglo, glatko lice bilo je orošeno kapima znoja. “Sta je ovo?” “Proklet bio ako imam pojma”, rekoh ja. Oli je izgledao jako uplašeno. On je bio neženja, živeo je u lepoj kućici kod Vrletnog jezera i voleo da pijucka u baru kod Prijatne Gore. Na debeljuškastom malom prstu leve ruke nosio je prsten sa zvezdastim safirom. Prethodnog februara dobio je nešto para na državnoj lutriji. Od dobitka je kupio prsten. Uvek sam imao utisak da se Oli pomalo plašio devojaka. “Ne kapiram ovo”, reče on. “Ne. Bili, moram da te spustim. Držaću te za ruku, ali ovako mi lomiš ruke, važi?” “Mamica”, prošaputa on. “Dobro joj je”, rekoh mu. Bilo je to tek da bih nešto rekao.

Stari čudak koji drži radnju sa polovnim stvarim blizu Džonovog restorana prođe pored nas, umotan u staru univerzitetsku ispisanu duksericu koji nosi preko čitave godine. On reče naglas: “To je jedan od onih oblaka zagađenja. Fabrike u Ramfordu i Južnom Parizu. Hemikalije.” S time se uputio četvrtim prolazom, pored lekova koji se prodaju bez recepta i toalet papira. “Dejvide, hajdemo odavde”, reče Norton sasvim neubedljivo. “Šta kažeš da...” Začu se udar. Čudan, spiralni udar koji sam najviše osetio u stopalima, kao da je čitava zgrada odjednom potonula za tri stope. Nekoliko ljudi uzviknu od straha i iznenađenja. Melodično zazveketaše flaše koje su se nagnule sa svojih polica i polupale se na popločanom podu. Parče stakla u obliku klina ispade sa jednog segmenta širokog prednjeg izloga, i ja videh kako se drveni ramovi koji povezuju teške odeljke stakla savijaju i cepaju na nekim mestima. Vatrogasna sirena zamuknu usred hučanja. Tišina koja je usledila bila je bremenita tišina ljudi koji očekuju nešto drugo, nešto više. Bio sam šokiran i otupeo, i moj um načini čudno ukrštanje sa prošlošću. U vreme kada je Bridžton bio tek nešto više od raskršća, moj tata bi me poveo sa sobom unutra i stajao i razgovarao kod kase dok bih ja posmatrao kroz staklo slatkiše za peni i žvake za dva centa. Bila je januaarska jugovina. Jedini zvuk bilo je kapanje otopljene vode iz galvanizovanih limenih oluka u burad za kišnicu sa obe strane radnje. Posmatram vilicolomke i dugmiće i zupčanike. Mistično žute kugle svetlosti iznad glave prikazuju čudovišne, projektovane senke bataljona mrtvih muva od lanjskog leta. Dečak po imenu Dejvid Drajton posmatra kartice Dejvi Kroket žvaka, i neodređeno oseća potrebu da ode da piški. A napolju pritiska talasasta, žuta izmaglica januarske jugovine. Sećanje prođe, ali veoma sporo. “Ljudi!” povika Norton. “Ljudi, slušajte me svi!”

Oni se ogledaše. Norton je visoko držao obe ruke, sa prstima raširenim kao kod političkog kandidata koji prima zagrljaje, “Može biti opasno izaći napolje!” viknu Norton. “Zašto?” uzvrati mu neka žena vriskom. “Deca su mi kod kuće! Moram da se vratim deci!” “Izaći napolje znači smrt!” uzvrati gospođa Karmodi mudro. Stajala je kraj džakova đubriva od dvadesetpet funti nagomilanih ispod izloga, i lice kao da joj se nekako izbočilo, kao da se nadimala. Jedan tinejdžer je iznenada snažno gurnu i ona sede na džakove stenjući znenađeno. “Prestani da pričaš, vrećo matora! Prestani da pričaš to ludačko sranje!” “Molim vas!” povika Norton. “Samo kada bismo sačekali nekoliko trenutaka dok ne prođe i dok ne budemo mogli da vidimo...” “U pravu je”, rekoh ja, vičući da bi me čuli od buke. “Dajte samo da pokušamo da ostanemo mirni.” “Mislim da je to bio zemljotres”, reče čovek sa naočarima. Glas mu je bio mek. U jednoj ruci držao je pakovanje hamburgera i kesu keksa. Drugom rukom držao je za ruku malu devojčicu, možda godinu dana mlađu od Bilija. “Stvamo mislim da je to bio zemljotres.” “U Neplsu su jedan imali pre četiri godine”, reče lokalni debeljko. “To je bilo u Kasku”, smesta mu se usprotivi njegova žena. Govorila je nezamenljivim tonom veterana u protivljenju. “Nepls”, reče lokalni debeljko, ali manje sigurno. “Kasko”, reče njegova žena čvrsto, i on odustade. Negde konzerva odgurnuta do same ivice svoje police udarom, zemljotresom, čime god, pade preko sa zakasnelim zveketom. Biliju grunuše suze. “Hoću da idem kući! Hoću moju MAJKU!” “Zar ne možete da ućutkate do dete?” upita Bad Braun. Oči su mu preletale brzo ali bez cilja s mesta na mesto.

“Kako bi voleo jedan šut u zube, blebetalo?” upitah ja njega. “Hajde, Dejv, to ne pomaže”, reče Norton rastrojeno. “Žao mi je”, reče žena koja je ranije vrištala. “Žao mi je, ali ne mogu da ostanem ovde. Moram da stignem kući i pobrinem se za moju decu.” Pogledala nas je, unaokolo, plava žena umornog, lepog lica. “Vidite, Vanda pazi na malog Viktora. Vanda ima samo osam godina i ponekad zaboravi... zaboravi da treba da... pa, da ga čuva, znate. A mali Viktor... on voli da okreće dugmad na pećnici da vidi kako se pali malo crveno svetlo... on voli to svetlo... i ponekad izvlači utikač... mali Viktor to radi... a Vanda... dosadi joj da ga čuva posle izvesnog vremena... samo joj je osam...” Prestala je da govori i samo nas je gledala. Verujem da mora da smo joj izgledali u tom trenutku kao ništa drugo do banka nemilosrdnih očiju, uopšte ne kao ljudska bića, samo kao oči. “Zar mi niko neće pomoći?” vrisnu ona. Usne počeše da joj drhte. “Zar niko ovde neće da otprati damu do kuće?” Niko ne odgovori. Ljudi su se meškoljili na nogama. Gledala je od lica do lica svojim sopstvenim, slomljenim licem. Lokalni debeljko načini oklevajući polukorak napred i žena ga trznu nazad povukavši ga jednom brzo, sa šakom spuštenom na njegov ručni zglob nalik na lisice. “Vi?” upita plavuša Olija. On odmahnu glavom. “Vi?” reče ona Badu. On spusti ruku preko računara teksas instruments na kasi i ne odgovori. “Vi?” reče ona Nortonu, i Norton poče nešto da govori svojim glasom velikog advokata, nešto o tome kako niko ne bi trebalo da ide brzopleto i... i ona ga otkači a Norton naprosto utihnu. “Vi?” reče meni, i ja ponovo digoh Bilija i zadržah ga u rukama poput štita da odbije njeno strašno slomljeno lice. “Nadam se da ćete svi redom istruleti u paklu”, reče ona. Nije to vrisnula. Glas joj je bio mrtav umoran. Ona ode do izlaznih vrata, gurnu ih i otvori, sa obe ruke. Hteo sam

nešto da joj kažem, pozovem je nazad, ali usta su mi bila suviše suva. “Ovaj, gospođo, čujte...” poče tinejdžer koji je vikao na gospođu Karmodi. Uhvatio ju je za ruku. Pogledala je dole u njegovu šaku i on je pusti, posramljen. Ona kliznu u izmaglicu. Gledali smo kako odlazi i niko ništa nije rekao. Gledali smo kako je izmaglica prekriva i čini nematerijalnom, više ne ljudskim bićem več skicom ljudskog bića u olovci i tušu na najheljem papiru na svetu, i riiko ništa nije rekao. Za trenutak ličilo je to na slova znaka DRŽITE DESNO koja su naizgled lebdela u ništavilu; ruke i noge i bledoplava kosa sasvim su joj nestali a ostali su samo magloviti tragovi njene crvene letnje haljine, plešući naizgled u belom limbu. Onda nestade i njena haljina, i niko ne reče ništa.