Stephen King-Izmaglica

4 Magacin. Problemi sa generatorima. Šta se desilo sa spoljnim momkom Bili počeo da se ponaša histerično i zlovoljno, da vrišti promuklo za svojom majkom, zahteva kroz suze, vrativši se smesta na uzrast od dve godine. Slina mu se zapenila na gornjoj usni. Povedoh ga odatle niz jedan od srednjih prolaza sa rukom oko njegovih ramena, pokušavajući da ga umirim. Odvedoh ga iza duge bele vitrine za meso koja se pružala dužinom cele radnje pozadi. Gospodin Mek Vej, kasapin, još je bio tamo. Klimnusmo glavom jedan drugom, najbolje što smo mogli da učinimo u takvim okolnostima. Seo sam na pod, uzeo Bilija u krilo i držao mu lice uz moje grudi, ljuljao ga i pričao mu. Govorio sam mu sve Iaži koje roditelji čuvaju u rezervi za loše situacije, one koje detetu izgledaju tako prokleto neverovatne, i ja sam ih govorio savršeno ubedljivim tonom. “To nije obična izmaglica”, reče Bili. Podigao je pogled prema meni, tamno uokvirenih i suznih očiju. “Nije, zar ne, Tatice?” “Ne, mislim da nije.” O tome nisam hteo da lažem. Deca se protiv šoka ne bore na način na koji to odrasli rade; ona mu se priklone, možda zato što su deca u polupermanentnom stanju šoka dok ne napune nekih trinaest godina. Bili zadrema. Držao sam ga i mislio da će se možda ponovo prenuti iz sna, ali njegov dremež se pretvorio u istinski san. Možda je bio budan deo prethodne noći, kad smo morali da utroje spavamo u krevetu prvi put otkad je Bili bio beba. I možda - na tu pomisao osetih kako me prožima hladna struja - možda je osetio da nešto dolazi. Kad sam bio siguran da je čvrsto zaspao, položio sam ga na pod i pošao da potražim nešto čime bih ga pokrio. Većina

ljudi još je bila napred, gledajući napolje u debeli pokrivač magle. Norton je prikupio gomilicu slušalaca i bio zauzet zagovaranjem - ili je to bar pokušavao. Bad Braun je stajao ukočeno na svom mestu, ali Oli Viks je napustio svoje. U prolazima je bilo nekoliko ljudi koji su tumarali poput duhova, lica umrljanih šokom. Odoh u magacin kroz velika dvokrilna vrata između vitrine za meso i hladnjaka za pivo. Generator je uporno grmeo iza svoje pregrade od lesonita, ali nešto nije bilo u redu. Mogao sam da omirišem isparavanje dizela, i ono je bilo prejako. Pođoh prema pregradi, dišući plitko. Na kraju otkopčah košulju i prekrih usta i nos. Magacin je bio dugačak i uzan, slabašno osvetljen pomoću dva niza svetiljki za slučaj nužde. Svuda su bile nagomiiane kutije - izbeljivači na jednoj strani, gajbe blagih pića na suprotnoj strani pregrade, nabacani sanduci “Govedonija” i supe za mačke. Jedan od njih se preturio i kartonska kutija izgledala je kao da krvari. Otvorih vrata odeljka sa generatorom i kročih unutra. Mašina je bila zaklonjena lebdećim, masnim oblacima plavog dima. Tu se nalazio jednostavan prekidač za uključivanje i isključivanje i ja ga okrenuh. Generator zastade, podrignu, kašljucnu i zamre. Potom se ugasi u nizu sve tišeg pucketanja koje me podseti na tvrdoglavu Nortonovu testeru. Svetla za slučaj nužde pogasiše se i ja ostadoh u mraku. Počeh da se plašim vrlo brzo, i izgubih orijentaciju. Disanje mi je zvučalo kao slab vetar koji zvižduće kroz slamku. Dok sam izlazio udarih nosem u tanka vrata od lesonita i srce mi zastade. Na duplim vratima nalazili su se prozori, ali iz nekog razloga bili su ofarbani u crno i mrak je bio gotovo potpun. Skrenuh i naleteh na gomilu kutija izbeljivača. Prevrnuše. se i popadaše. Jedna mi pro-lete kraj glave dovoljno blizu da me natera da kročim unazad, pa se sapletoh o drugu kutiju, koja je pala iza. Padoh, udarivši

glavom dovoljno jako da ugledam zvezde u mraku. Sjajna predstava. Ležao sam tamo, psovao samog sebe, trljao glavu i govorio sebi da treba da se opustim, da naprosto ustanem i izađem odatle, vratim se Biliju, govorio sebi mi se ništa meko i Ijigavo neće obaviti oko članka ili kliznuti u ruku kojom sam pipao okolo. Govorio sam sebi da ne treba da gubim kontrolu, jer ću inače početi panično da tumaram, obaram stvari i postavljam samom sebi ludačke prepreke. Ustadoh pažljivo, tražeći tanku liniju svetla između duplih vrata. Pronađoh je, slabu ali očiglednu pukotinu u mfaku. Pođoh ka njoj, a onda stadoh. Nešto se začu. Zvuk mekog klizanja. Prestade, a onda poče ponovo uz stidljivi udarac. U meni se sve otkači. Nekom čarolijom ponovo sam imao četiri godine. Zvuk nije dopirao iz samoposluge. Dopirao je iza mene. Spolja. Gde je bila izmaglica. Nešto je klizilo, gmizalo i grebalo po blokovima šljake. I, možda, tražilo način da uđe. Ili je već bilo unutra i tražilo mene. Možda ću za trenutak osetiti na cipeli ono što je pravilo taj zvuk, šta god bilo. Ili na vratu. Začu se ponovo. Bio sam siguran da je napolju. Ali zbog toga mi nije bilo nimalo lakše. Rekoh svojim nogama da krenu i one odbiše da izvrše naredbu. A onda se promeni kvalitet zvuka. Nešto zastruga kroz mrak, srce mi poskoči u grudima i ja se bacih prema toj tankoj vertikalnoj liniji svetla. Udarih o vrata ispruženim rukama i uleteh u samoposlugu. Troje ili četvoro ljudi stajalo je odmah ispred duplih vrata - jedan od njih bio je Oli Viks - i svi oni odskočiše iznenađeno. “Dejvide!” reče on stegnuto. “Isuse Hriste, hoćeš da mi skratiš život za deset go...” On ugleda moje lice. “Šta je s tobom?” “Jeste li čuli?” upitah. Glas mi je zvučao strano u rođenim ušima, visok i pištav. “Je li iko od vas to čuo?” Nisu čuli ništa, naravno. Došli su da vide zašto se generator

ugasio. Dok mi je to Oli govorio, jedan od spoIjnih momaka pojavi se hitro sa naručjem punim baterijskih lampi. Zagledao se radoznalo u Olija, pa u mene. “Ja sam isključio generator”, rekoh i objasnih zašto. “Sta ste to čuli?” upita jedan od ostalih. Taj je radio u gradskom odeljenju za puteve; zvao se Džim, nekako. “Ne znam. Struganje, Klizanje. Ne bih želeo da to čujem ponovo.” “Zivci”, reče drugi tip koji je bio sa Olijem. “Ne. Nisu to bili živci.” “Jeste li čuli to pre nego što su se svetla ugasila?” “Ne, samo posle. Ali...” Ali ništa. Video sam kako su me gledali. Nisu želeli da čuju više ništa loše, zastrašujuće ili uvrnuto. Već je bilo dovoljno toga. Samo je Oli izgledao kao da mi veruje. “Uđimo i uključimo ga opet”, reče spoljni momak deleći baterijske lampe. Oli uze svoju sumnjičavo. Spoljni momak ponudi i meni jednu, sa malim oholim sjajem u očima. Bilo mu je možda osamnaest. Posle trenutka razmišljanja, uzeh lampu. I dalje mi je trebalo nešto da pokrijem Bilija. Oli otvori vrata i zaglavi ih, puštajući unutra malo svetla. Kutije izbeljivača ležale su oko poluotvorenih vrata odeljka od lesonita. Tip po imenu Džim pomirisa i reče: “Stvarno prilično smrdi. Mislim da ste bili u pravu što ste ga isključili.” Zraci svetla iz lampi klatili su se i poigravali preko kutija konzervisane hrane, toalet papira, hrane za pse. Zraci su bili zadimljeni zbog isparenja koja su se vračala nazad iz blokiranog otvora za ventilaciju. Spoljni momak načas uperi svetlo sasvim desno u široka vrata za utovar. Dva čoveka i Oli uđoše u odeljak sa generatorom. Njihova svetla bacala su odsjaje nelagodno napred-nazad, podsetivši me na nešto iz avanturističke priče za dečake - a ja sam jednu seriju takvih ilustrovao još u koledžu. Pirati koji zakopavaju u ponoć svoje krvavo zlato, ili možda ludi doktor i njegov pomoćnik koji kradu leš. Senke koje su

panični, unakrsni zraci svetla činili iskrivljenim i čudovišnim, klatile su se po zidu. Generator se hladio uz povremeno šklocanje. Spoljni momak je išao prema vratima za utovar i osvetljavao sebi put. “Ne bih išao tamo”, rekoh ja. “Ne, znam da vi ne biste.” “Probaj sad, Oli”, reče jedan muškarac. Generator zabrekta, a onda grunu. “Isuse! Isključi ga! Svetog mu sveca, ala to smrdi!’ Generator ponovo zamre. Spoljni momak se vratio od vrata za utovar baš kada su oni izašli. “Nešto je zapušilo taj otvor, stvarno”, reče jedan muškarac. “Evo šta ćemo”, reče spoljni momak. Oči su mu sjale u svetlu baterijskih lampi, dok je na licu imao ko-ga-šiša izraz koji sam isuviše puta skicirao kao deo naslovne strane za avanturističke priče za dečake. “Neka radi dovoljno dugo da tamo pozadi podignem vrata za utovar. Otići ću okolo i očistiti to, šta god bilo.” “Norm, mislim da to nije naročito dobra zamisao”, reče Oli sumnjičavo. “Jesu li ta vrata električna?” upita onaj po imenu Džim. “Svakako”, reče Oli. “Ali stvarno mislim da ne bi bilo pametno za...” “U redu je”, reče drugi tip. On pomeri bezbol kapu pozadi. “Ja ću.” “Ne, ne razumete”, reče Oli ponovo. “Stvarno mislim da niko ne bi trebalo da...” “Ne brinite”, reče on Oliju kao da mu prašta i otkači ga. Norm, spoljni momak, bio je ozlojeđen. “Čujte, to je bila moja zamisao”, reče on. Odjednom, kao nekom čarolijom, svi se okupiše da raspravljaju o tome ko će to učiniti umesto koga i da li to uopšte treba da se učini. Ali naravno, niko od njih nije čuo taj gadan zvuk klizanja. “Prestanite!” rekoh glasno. Svi me pogledaše.

“Izgleda da ne shvatate, ili da se svim snagama upinjete da ne shvatite. Ovo nije obična magla. Otkad je navalila niko nije ušao u samoposlugu. Ako otvorite ta vrata za utovar i nešto uđe unutra...” “Kao na primer šta?” reče Norm sa savršenim prezirom osamnaestogodišnjeg mačo muškarca. “Ono što je načinilo buku koju sam čuo, šta god bilo.” “Gospodine Drajton”, reče Džim. “Izvinite, ali nisam ubeđen da ste čuli bilo šta. Znam da ste veliki umetnik sa vezama u Njujorku i Holivudu i sve to, ali zbog toga za mene niste nimalo drugačiji od ostalih. Ja mislim da ste se našli ovde u mraku i možda se prosto... malo zbuniii.” “Možda i jesam”, rekoh ja. “A možda je, kad već hoćete da počinjete sa zajebancijom tamo napolju, trebalo najpre da proverite da li je ona žena stigla bezbedno kući svojoj deci.” Njegov stav - kao i stav njegovog drugara i Norma, spoljnog momka - činio me je besnim i istovremeno još više plašio. Imali su u očima onaj sjaj kakav se javlja kod nekih ljudi kada krenu da pucaju na pacove na gradskom otpadu. “Hej”, reče Džimov drugar. “Kad neko od nas poželi vaš savet, zatražiće ga.” Oklevajući, Oli reče: “Znate, generator stvarno nije tako važan. Hrana u hladnjacima izdržaće dvanaest sati ili više, a da se apsolutno ne...” “Važi, mali, ti si taj”, reče Džim grubo. “Uključiću motor, a ti podigni vrata tako da ovde ne zasmrdimo mnogo. Ja i Majron ćemo stajati kraj izlaza izduvne cevi. Dovikni nam kada bude čisto.” “Svakako”, reče Norm i pohita uzbuđen. “Ovo je ludo”, rekoh ja. “Pustili ste onu ženu da ode sama...” “Nisam primetio da ste se vi polomili da je otpratite”, reče Džimov drugar Majron. Neodređeno crvenilo boje cigle ispuzalo mu iz okovratnika. .....ali ćete pustiti da ovo dete rizikuje život zbog generatora koji čak nije ni važan?”

“Jebote, zašto prosto ne umukneš!” povika Norm. “Čujte, gospodine Drajton”, reče Džim. “Evo šta. Ako imate još nešto da kažete, milsim da je najbolje da najpre prebrojite zube, jer ne mogu više da vas slušam kako serete.” Oli me pogleda, vidno uplašen. Slegnuh ramenima. Bili su ludi, to je sve. Njihov osećaj za proporciju privremeno je nestao. Napolju-su bili zbunjeni i uplašeni. Ovde unutra se nalazio jedan mehanički problem: osujećeni generator. Taj problem je bilo moguće rešiti. Rešavanje problema pomoglo bi im da se osećaju manje zbunjeno i bespomoćno. Prema tome, oni će ga rešiti. Džim i njegov prijatelj Majron odlučiše da znaju da sam poražen i vratiše se generatoru. “Spreman, Norm?” upita Džim. Norm klimnu glavom, a onda shvati da klimanje glavom ne mogu da čuju. “Da”, reče on. “Norm”, rekoh ja. “Ne budi budala.” “Grešiš”, dodade Oli. Pogledao nas je, i lice mu je iznenada bilo mnogo mlađe od osamnaestogodišnjeg. Bilo je to lice dečaka. Njegova Adamova jabučica grčevito se pomerala i ja shvatih da je prestravljen. On zausti nešto da kaže - mislio sam da želi sve da opozove - kada generator ponovo grunu u život, i kada poče da radi glatko Norm se haci na dugme sa desne strane vrata za utovar, a ona stadoše da se dižu uz tandrkanje duž svojih dvojnih čeličnih šina. Svetla za slučaj nužde vratila su se kada je generator proradio. Sada se zatamniše jer je motor za podizanje vrata odvlačio struju. Senke jurnuše natrag i istopiše se. Magacinski prostor poče da se puni blagim belim svetlom oblačnog zimskog dana. Ponovo zapazih taj čudan, rezak miris. Vrata za utovar podigoše se za dve stope, a onda za četiri. Iza sam mogao da vidim četvrtastu cementnu platformu oivičenu nacrtanom žutom trakom. Žuta boja se gubila posle samo tri stope. Magla je bila neverovatno gusta.

“Diži ga!” uzviknu Norm. Pramenovi izmaglice, beli poput lebdeće čipke, prostrujaše unutra. Vazduh je bio hladan. čitavo jutro bilo je primetno hladno, naročito posle lepljive toplote poslednje tri nedelje, ali to je bila letnja svežina. Ovo je bilo hladno. Kao u martu. Stresoh se. I pomislih na Stef. Generator zamre. Džim izađe napolje baš kada se Norm sagnuo pod vrata. Video je. I ja. I Oli. Iznad suprotnog ruba cementne utovarne rampe pojavi se pipak i zgrabi Norma oko lista. Otvorih usta širom. Oli načini veoma kratak zvuk iznenađenja - uk! Debljina pipka širila se od jedne stope - veličine livadske zmije - od mesta gde se omotao oko Normove potkolenice, do nekih četiri ili pet stopa širine tamo gde se gubio u izmaglici. Odozgo je bio siv kao škriljac, odozdo mesnato ružičast. A na donjoj strani bili su nizovi sisaljki. Pomerale su se i uvijale poput stotina malih, nabranih usana. Norm spusti pogled. Vide šta ga je dohvatilo. Iskolači oči. “Skidajte to sa mene! Hej, skidajte to sa mene! Hriste Isuse, skidajte ovu jebenu stvar sa mene!” “O moj Bože”, zacvile Džim. Norm zgrabi donju ivicu vrata za utovar i povuče se natrag. Pipak se naizgled nadu, kao ruka kada je stegnete. Norm bi trgnut nazad o talasasta čelična vrata - ona odjeknuše od udarca njegove glave. Pipak se još više nadu i Normove noge i torzo počeše ponovo da klize napolje. Donja ivica vrata za utovar izvuče mu košulju iz pantalona. On divljački cimnu i povuče se natrag poput čoveka koji radi zgibove. “Pomozite mi”, jecao je. “Pomozite mi, momci, molim vas, molim vas.” “Isuse, Marijo i Josife”, reče Majron. Izašao je iz odeljka sa generatorom da vidi šta se dešava. Pošto sam bio najbliži, zgrabih Norma oko struka i potegoh što sam jače mogao, odupirući se o pete. Za trenutak smo se kretali unazad, ali samo za trenutak. Ličilo

je to na rastezanje gumene trake ili razvlačenje karamela. Pipak popusti, ali nimalo ne olabavi stisak. A onda još tri pipka dolebdeše iz izmaglice prema nama. Jedan se uvi oko lepršave Normove crvene kecelje Saveznog i otkinu je. On nestade natrag u izmaglici sa crvenom tkaninom uvijenom u stisku a ja pomislih na ono što je mome bratu i meni majka govorila kad bismo tražili nešto što nije želela da dobijemo - slatkiše, strip, neku igračku. “To vam treba koliko i kvočki zastava.” Pomislih na to, kao i na taj pipak koji maše unaokolo Normovom crvenom keceljom, i nasmejah se. Nasmejah se, samo što su moj smeh i Normovi krici zvučali otprilike isto. Možda niko osim mene nije znao da se smejem. Druga dva pipka klizila su za trenutak besciljno naprednazad po utovarnoj rampi, praveći te tihe zvuke struganja koje sam ranije čuo. Onda jedan od njih pljesnu o Normov levi bok i kliznu oko njega. Osetih kako mi dodiruje ruku. Bio je topao i gladak i pulsirao je. Mislim da bih, da me je tada dohvatio tim sisaljkama, i ja nestao u izmaglici. Ali nije. Zgrabio je Norma. A treći pipak mu se uvio u prsten oko članka. Sada ga je to odvlačilo od mene. “Pomozite mi!” povikah. “Oli! Kogod! Dajte, pomozite mi!” Ali, oni nisu dolazili. Ne znam šta su radili, ali nisu dolazili. Spustih pogled i videh kako se pipak oko Normovog struka useca u njegovu kožu. Tamo gde mu je košulja bila izvučena iz pantalona sisaljke su ga jele. Krv, crvena poput njegove nestale kecelje, poče da teče iz kanala koje je sebi napravio pulsirajući pipak. Udarih glavom o donji deo delimično podignutih vrata. Normove noge ponovo su bile napolju. Jedna mokasina mu je spala. Novi pipak se pomoli iz izmaglice, obavi vrh čvrsto oko cipele i nestade sa njom. Normovi prsti zabiše se u donju ivicu vrata. Držao ih je u samrtničkom stisku. Prsti su mu bili modri. Više nije vrištao; bio je izvan toga. Glavom je

šibao napred-nazad u beskrajnom gestu negacije, dok mu je duga crna kosa divlje letela. Pogledah preko njegovog ramena i videh da dolazi još pipaka, desetine njih, čitava šuma. Većina ih je bila mala, ali bilo je nekoliko đžinovskih, debelih poput mahovinom obraslog drveta koje nam je tog jutra ležalo preko prilaznog puta. Veliki su imali sisaljke ružičaste kao slatkiši, velike poput poklopaca za šaht. Jedan od tih velkih udari u cementnu utovarnu rampu sa glasnim, kotrljajućim trrrp! i zapuza ka nama, nalik na veliku slepu glistu. Povukoh iz sve snage i pipak koji je Norma držao za desni list malo skliznu. To je bilo sve. Ali, pre nego što se pipak ponovo uhvatio čvrsto, video sam da ga to stvorenje jede živog. Jedan pipak mi nežno očeša obraz i zatalasa se u vazduhu kao da razmatra nešto. Tada pomislih na Bilija. Bili je ležao usnuo u samoposluzi kraj dugog belog hladnjaka za meso gospodina Mekveja. Ovamo sam došao da pronađem nešto čime bih ga pokrio. Ako me jedna od tih stvari ščepa, neće biti nikoga da pazi na njega - osim možda Nortona. I tako pustih Norma i padoh na ruke i kolena. Bio sam napola napolju, napola unutra, odmah ispod podignutih vrata. Pipak prođe s moje leve strane, kao da hoda na sisaljkama. Pričvrsti se za Normovu napetu mišicu, zastade na sekund, pa se obavi oko nje u kolutovima. Sada je Norm ličio na nešto iz sna o omađijavanju zmija koji sneva neki ludak. Pipci su se nelagodno uvijali svuda po njemu... i takođe bili svi oko mene. Napravih nespretan kolut unazad, padoh na rame i otkotrljah se. Džim, Oli i Majron još su bili tu. Stajali su kao grupa voštanih figura kod Madam Tiso, bledih lica, očiju isuviše sjajnih. Džim i Majron su stajali kraj vrata odeljka sa generatorom. “Uključite generator!” doviknuh im. Nijedan se ne pomeri. Zurili su sa opijenom, tanatoničnom požudom u utovarni prostor. Zapipah po podu, uzeh prvo što mi dođe pod ruku - kutiju belila “Sneško” - i bacih na Džima. Ona ga pogodi u

stomak, odmah iznad kopče opasača. On zastenja i uhvati se. Oči mu zatrepereše natrag u neki privid normainog. “ldi i uključi taj jebeni generator!” vrisnuh toliko glasno da me zabole grlo. Nije se ni mrdnuo; umesto toga, on poče da se brani, očigledno rešen da je, pošto Norma jede neki ludački užas iz izmaglice, došlo vreme za posipanje pepelom. “Žao mi je”, zacvile on. “Nisam znao. Kako sam, dođavola, mogao da znam? Rekli ste da ste čuli nešto, ali nisam znao šta to znači, trebalo je bolje da objasnite na šta ste mislili. Mislio sam, šta znam, možda neka ptica ili tako nešto...” Tada se pokrenu Oli, odgurnu ga u stranu jednim debelim ramenom i utetura se u prostoriju sa generatorom. Džim se saplete o jednu kutiju s izbeljivačem i pade, baš kao i ja u mraku. “Žao mi je”, reče on opet. Njegova riđa kosa pala mu je preko obrva. Obrazi su mu bili beli kao sir. Oči su mu bile prestravljene oči dečaka. Sekund kasnije generator se zakašlja i grmnu u život. Okrenuh se ponovo..vratima za utovar. Norma gotovo da više i nije bilo, a ipak je visio grozno o jednoj ruci. Pipci su mu vrveli po telu, a krv je ravnodušno tekla na beton u kapima veličine novčića od deset centi. Glavom je šibao napred-nazad, očiju iskolačenih od strave i izbuljenih u izmaglicu. Ostali pipci sada su puzali i bauljali unutra po podu. Isuviše ih je bilo kraj dugmeta kojim se upravljalo vratima za utovar, da bi se uopšte pomislilo da mu se priđe. Jedan od njih uvi se oko polulitarske boce pepsija i odnese je. Drugi kliznu oko kartonske kutije i steže se. Kutija puče i rolne toalet papira, dupla pakovanja “Delsija” u celofanskom omotu, prsnuše kao gejzir uvis, popadaše i otkotrljaše se na sve strane. Pipci ih dograbiše željno. Jedan od velikih kliznu unutra. Vrh mu se podiže sa poda, kao da njuši vazduh. On krenu ka Majronu koji

neprirodno iskorači dalje odatle, kolutajući ludački očima u dupljama. Kratki, visoki jecaj pobeže mu sa mlitavih usana. Osvrnuh se tražeći nešto, bilo šta, dovoljno dugo da dosegne preko ispitujućih pipaka i pritisne dugme za zatvaranje na zidu. Ugledah domarevu metlu oslonjenu o gomilu pivskih gajbi i zgrabih je. Normova zdrava ruka bi otrgnuta. On tresnu o utovarnu rampu i ludački zamlatara tražeći nešto da se uhvati. Njegove oči se za tren sretoše sa mojima. Bile su pakleno jasne i svesne. Znao je šta mu se dešava. A onda bi odvučen, uz udaranje i kotrljanje, u izmaglicu. Začu se još jedan vrisak, pa bi zagušen. Norma više nije bilo. Pritisnuh dugme krajem drške metle i motor zastenja. Vrata ponovo počeše da klize nadole. Dodirnuše najpre najdeblji pipak, onaj koji je istraživao u Majronovom pravcu. Pritisnuše mu kožu - ljusku, šta li - a onda je probušiše. Odatle šiknu crna sluz. Pipak se ludački zakoprca šibajući po betonskom podu magacina kao neki opsceni bivolji bič, a onda kao da se spljošti. Trenutak kasnije nestade. Ostali počeše da se povlače. Jedan od njih držao je kesu “Gejns” hrane za pse od pet funti i nije hteo da je pusti. Vrata ga presekoše pri spuštanju na dva dela pre nego što se zalupiše u svom užljebljenom prorezu. Odsečeni deo pipka grčevito se steže, pocepa kesu i razbaca smeđe grumenje hrane za pse na sve strane. A onda poče da skakuiće po podu kao riba na suvom, da se uvija i odvija, ali sve sporije, sve dok ne ostade da leži nepokretno. Podbodoh ga krajem metle. Deo pipka, možda tri stope dug, divljački se obavi oko drške za trenutak, a onda se ponovo opusti i opruži mlitavo usred razbacanog toalet papira, hrane za pse i kutija sa izbeljivačima. Nije se čulo ništa osim rike generatora, i Olija koji je plakao u odeljku od lesonita. Mogao sam da ga vidim kako sedi tamo na stoličici sa licem zarivenim u šake.

A onda postadoh svestan novog zvuka. Mekog, klizavog zvuka koji sam čuo u mraku. Samo što je sada bio desetostruko jači. Bio je to zvuk pipaka koji vrve po spoljnoj strani vrata za utovar i pokušavaju da pronađu način da uđu. Majron načini par koraka prema meni. “Vidite”, reče on. “Morate da shvatite...” Tresnuh ga pesnicom u lice. Bio je suviše iznenađen čak i da pokuša da je blokira. Ona ga udari tik ispod nosa i zgnječi mu gornju usnu o zube. Krv mu poteče u usta. “Poginuo je zbog vas!” povikah. “Jesi li dobro pogledao? Jesi li dobro pogledao šta ste uradili?” Počeh da ga udaram divljački, i levom i desnom, ne onako kako su me učili na koledžu na časovima boksa, već prosto, bez razmišljanja. Ustuknuo je, izbegao par udaraca, dok je druge primao tupo, kao da želi da pokaže kako se miri sa sudbinom i kaznom. To me još više razljuti. Raskrvario sam mu nos i napravio mu ispod oka šljivu koja će baš divno da pomodri. Tresnuo sam ga jednom teško u bradu. Posle toga, oči su mu postale tamne i poluprazne. “Vidite”, govorio je neprekidno, “vidite, vidite”, a onda sam ga udario nisko u stomak i izbio mu vazduh pa više nije govorio “vidite, vidite”. Ne znam koliko bih dugo nastavio da ga udaram da me neko nije zgrabio za ruke. Otrgnuo sam se i okrenuo. Nadao sam se da je to Džim. I Džima sam želeo da izudaram. Ali, to nije bio Džim. Bio je to Oli, lica okruglog i mrtvački bledog, izuzev tamnih krugova oko očiju - očiju još sjajnih od suza. “Nemoj, Dejvide”, reče on. “Ne udaraj ga više. Time ništa nećeš rešiti.” Džim je stajao sa strane, lica pometenog, praznog. Šutnuh kutiju nečega ka njemu. Ona ga udari o “Dingo” čizmu i odskoči u stranu. “Ti i tvoj drugar ste dvojica glupih seratota”, rekoh ja. “Hajde, Dejvide”, reče Oli nesrećno. “Prestani sa tim.” “Vas dva seratora ste ubili to dete.”

Džim je gledao u svoje “Dingo” čizme. Majron je sedeo na podu i držao se za svoj pivski stomak. Disao sam teško. Krv mi je bubnjala u ušima i sav sam se tresao. Sedoh na par kutija, spustih glavu među kolena i uhvatih se čvrsto za noge odmah iznad članaka. Sedeo sam tako neko vreme sa kosom preko lica i čekao da vidim hoću li se onesvestiti, povraćati ili šta već ne. Malo kasnije, to poče da jenjava i ja pogledah Olija. Njegov ružičasti prsten sijao je kao zarobljeni plamen u žaru svetiljki za slučaj nužde. “U redu”, rekoh tupo. “Gotov sam.” “Dobro”, reče Oli. “Moramo da razmislimo šta ćemo sad.” Magacin je opet počeo da smrdi na izduvne gasove. “Isključi generator. To je najpreče.” “Da, hajdemo odavde”, reče Majron. Preklinjao me je očima. “Zao mi je za klinca, ali morate da shvatite...” “Ne moram da shvatim ništa. Ti i tvoj pajtaš vratite se u samoposlugu, ali sačekajte tamo odmah kod hladnjaka za pivo. I nikome ni reč. Još ne.” Odoše više nego rado, držeći jedan drugog dok su prolazili kroz vrata. Oli isključi generator i baš kada su svetla počela da se gase, ja ugledah kariranu prostirku - jednu od onih kojima radnici oblažu lomljive stvari - bačenu preko gomile praznih boca za sodu. Posegoh i zgrabih je za Bilija. Oli izađe iz odeljka za generator uz zvuke muvanja i tumaranja. Kao i kod većine gojaznih ljudi, disao je pomalo teško i šištavo. “Dejvide?” Glas mu je malo zadrhtao. “Još si tu?” “Evo ovde, Oli. Pripazi na te kutije sa izbeljivačima.” “Da.” Vodio sam ga glasom i posle nekih trideset sekundi on posegnu iz mraka i ščepa me za rame. Ispustio je dugi, drhtavi uzdah. “Hrista mu, hajdemo odavde.” Mogao sam da osetim miris “Rolejda” koje je žvakao zbog daha. “Mrak je... loš.”

“Jeste” rekoh ja. “Ali sačekaj još minut, Oli. Hteo sam da popričam sa tobom, a nisam hteo da ona dva jebivetra to čuju.” “Dejv... oni nisu Norma naterali ni na šta. Moraš misliti na to.” “Norm je bio dete, oni nisu. Ali nema veze, sa time je gotovo. Moramo im reći, Oli. Ljudima u samoposluzi.” “Ako se uspaniče...” Olijev glas je bio sumnjičav. “Možda hoće, a možda i neće. Ali, to će ih naterati da dvaput razmisle o izlasku, a većina njih upravo to želi da uradi. Zašto ne? Većina njih je ostavila svoje kod kuće. Ja prvi. Moramo ih naterati da shvate šta rizikuju ako izadu napolje.” Njegova šaka me je snažno držala za mišicu. “Da, samo se stalno pitam... svi ti pipci... kao kod sipe, šta li... Dajvide, šta je tamo odakle počinju? Odakle svi ti pipci počinju? “Ne znam. Ali ne želim da ona dvojica to ispričaju ljudima na svoju ruku. To bi izazvalo paniku. Hajdemo.” Zagledah se oko sebe i trenutak ili dva kasnije primetih tanku vertikalnu liniju svetla između dvokrilnih vrata. Krenusmo ka njoj, pazeći na razbacane kutije, dok me je Oli jednom busmastom šakom držao za podlakticu. Pade mi na pamet da smo svi pogubili baterijske lampe. Kada stigosmo do vrata, Oli reče ravno: “Ono što smo videli je... nemoguće, Dejvide. To znaš, zar ne? Čak i da se kombi iz ’Bostonskog morskog akvarijuma’ dovezao pozadi i izbacio jednu od onih džinovskih sipa iz Dvadeset hiljada milja pod morem, ona bi uginula. Prosto bi uginula.” “Da”, rekoh ja. “Tako je.” “Pa šta se onda dogodilo? A? Šta se dogodilo? Šta je ta prokleta izmaglica?” “Oli, ne znam.” Izađosmo.

5 Svađa sa Nortonom. Rasprava kod hladnjaka za pivo. Potvrda Džim i njegov pajtaš Majron bili su odmah iza vrata, svaki sa po badvajzerom u ruci. Pogledah Bilija, videh da još spava i pokrih ga prostirkom. On se malo pomeri, promrmlja nešto, pa se ponovo umiri. Pogleđah na sat. Bilo je 12:15. To se činilo potpuno nemogućim; osećao sam se kao da je prošlo najmanje pet sati otkad sam prvi put ušao unutra da potražim nešto čime bih ga pokrio. Ali čitava stvar, od početka do kraja, trajala je samo oko trideset pet minuta. Vratih se tamo gde je Oli stajao sa Džimom i Majronom. Oli je uzeo pivo i meni ponudio jedno. Uzeh ga i popih odjednom pola konzerve, kao i jutros dok sam sekao stabla. To me malo razvedri. Džim je bio Džim Grondin. Majronovo prezime bilo je Lafler - i to je imalo svoju komičnu stranu. Cvetiću Majronu se sušila krv na usnama, bradi i obrazu. Oko sa šljivom već je oticalo. Devojka u dukserici boje brusnice prođe tuda besciijno i uputi Majronu oprezan pogled. Mogao sam da joj kažem da je Majron opasan samo za dečake tinejdžere koji žele da dokažu svoju muškost, ali poštedeo sam sebe toga. Na kraju krajeva, Oli je imao pravo - oni jesu samo želeli najbolje, mada slepo, zastrašeno, umesto u bilo kakvom stvarnom opštem interesu. A sada su mi bili potrebni da bi uradili ono što sam ja mislio da je najbolje. Mislio sam da neće biti problema. Obojica su splasnula. Nijedan-pogotovo cvetić Majron-još izvesno vreme neće biti ni za šta. Nešto što su imali u očima dok su ubeđivali Norma da ode i otpuši izduvnu cev sada je nestalo. Kurčići im više nisu bili dignuti.

“Moraćemo nešto da kažemo ovim ljudim”, rekoh ja. Džim zausti da se usprotivi. “Oli i ja nećemo pominjati tvoj i Majronov doprinos Normovom izlasku ako podržite ono što budemo rekli o... pa, o tome što ga je odnelo.” “Naravno”, reče Džim žalosno revnosno. “Naravno, ako to ne ispričamo, ljudi bi mogli da odu napolje... kao ona žena... ona žena koja...” On obrisa usta rukom pa brzo popi još piva. “Hriste, kakav džumbus.” “Dejvide”, reče Oli. “Šta...” On prekinu, pa onda primora sebe da nastavi. “Sta ako uđu unutra? Pipci?” “Kako?” upita Džim. “Momci, zatvorili ste vrata.” “Naravno”, reče Oli. “Ali čitav prednji zid ove samo-posluge je od stakla.” Stomak mi se sunovrati liftom u dubinu nekih dvadeset pet spratova. Znao sam to, ali sam uspevao nekako da prenebregavam. Pogledah tamo gde je Bili spavao. Pomislih kako su se ti pipci rojili iznad Norma. Pomislih da se to dešava Biliju. “Staklo”, šapnu Majron Lafler. “Isusa mu Hrista.” Ostavio sam njih trojicu kraj hladnjaka da petljaju oko novih konzervi piva i potražih Brenta Nortona. Zatekoh ga u trezvenom razgovoru sa Badom Braunom kod kase br. 2. Njih dvojica - Norton sa sedom frizurom i dobrim izgledom matorog pastuva, Braun sa svojom hla-dnom novoengleskom facom - ličili su na karikaturu iz Njujorkera. Čak dvadesetak ljudi nespokojno je tumaralo između završetka naplatnih traka i dugog izloga. Dosta ih se poređalo duž stakla i posmatralo izmaglicu. Ponovo su me podsetili na ljude koji se okupljaju na gradilištu. Gospođa Karmodi se posadila na jednu od stacionarnih premosnih traka i pušila parlament u filteru “Korak po korak”. Njene oči me odmeriše, zaključiše da mi nešto fali, pa produžiše dalje. Izgledala je kao da sanja na javi. “Brent”, rekoh ja. “Dejvide! Gde si se samo izgubio?” “O tome baš i hoću da popričam sa tobom.”

“Tamo kod hladnjaka neki ljudi piju pivo”, reče Braun mračno. Zvučao je kao čovek koji objavljuje da su na đakonovom prijemu prikazani pornići. “Mogu da ih vidim u kontrolnom ogledalu. To naprosto mora da prestane.” “Brent?” “Izvinite me za trenutak, gospodine Braun, hoćete?” “Naravno.” Prekrstio je ruke preko prsa i zapiljio se smrknuto u konveksno ogledalo. “To ima da prestane. Toliko mogu da vam obećam.” Norton i ja krenusmo prema hladnjaku za pivo u suprotnom uglu radnje, prolazeći pored kućnih potrepština i sitnica. Bacih pogled preko ramena i primetih nelagodno da su se drvene grede koje uokviruju visoke staklene pravougaonike izloga savijene, izvijene i rascepljene. Setih se da jedan od prozora čak nije sasvim ceo. U trenutku tog čudnog udarca iz gornjeg ugla ispao je klinasti komad stakla. Možda smo mogli da ga zapušimo krpama ili tako nečim - možda gomilom onih ženskih bluza od 3,59 dolara koje sam primetio blizu vina... Misli mi se najednom prekinuše i bih primoran da stavim nadlanicu preko usta, kao da prigušujem podrigivanje. Ono što sam stvarno prigušivao bila je navala užasnutog kikota koja umalo da mi se otme na pomisao da nabijam gomilu bluza u rupu ne bih li zadržao napolje jedan od onih pipaka koji su odneli Norma. Video sam kako jedan od tih pipaka - jedan mali - steže kesu hrane za pse, sve dok prosto nije pukla. “Dejvide? Jesi li dobro?” “A?” “Tvoje lice - izgledao si kao da ti je palo na pamet nešto dobro, ili nešto prokleto grozno.” Tada mi nešto sinu. “Brent, šta bi sa onim čovekom što je ušao bulazneći da je nešto u izmaglici zgrabilo Džona Lija Frovina?” “Tip kome je curela krv iz nosa?” “Da, taj.”

“Onesvestio se, pa ga je gospodin Braun povratio nekom mirišljavom solju iz prve pomoći. Zašto?” “Je li rekao nešto kada se probudio?” “Opet je počeo sa tom halucinacijom. Gospodin Braun ga je odveo u kancelariju. Poplašio je neke žene. Izgledao je srećan što ide. Nešto u vezi stakla. Kad je gospodin Braun rekao da u upravnikovoj kancelariji postoji samo jedan mali prozor, i to ojačan žicom, delovao je srećno što ide. Pretpostavljam da je još tamo.” “On nije halucinirao.” “Ne, naravno da nije.” “A udar koji smo osetili?” “Ne, ali, Dejvide...” Uplašen je, podsećao sam sebe stalno. Nemoj ga naterati da se otkači, samog sebe si doveo do toga da se već jednom otkačiš jutros, i to je dovoljno. Ne teraj ga da se otkači jer je isti ovakav bio tokom tog glupog spora oko međe... prvo pokroviteljski, onda sarkastičan i najzad, kad je postalo jasno da će izgubiti, uvredljiv. Ne teraj ga da se otkači jer će ti biti potreban. On možda ne ume da uključl motornu testeru, ali izgleda kao očinska figura Zapadnog sveta, i ako bude rekao ljudima da ne paniče, oni će ga poslušati. Zato ga ne teraj da se otkači. “Vidiš ona dupla vrata tamo, iza hladnjaka za pivo?” POgledao je, mršteći se. “Nije li jedan od onih što piju pivo drugi pomoćnik upravnika? Viks? Ako Braun to vidi, mogu da ti obećam da će taj vrlo brzo da počne da traži novi posao.” “Brent, hoćeš li me saslušati?” On me pogleda odsutno. “Šta si ono govorio, Dejv? Zao mi je.” Ne toliko žao koliko će mu tek biti. “Vidiš li ona vrata?” “Da, naravno da vidim. Sta sa njima?” “Ona vode u magacin koji se pruža u potpunosti duž zapadnog pročelja zgrade. Bili je zaspao, a ja sam otišao tamo da vidim ima li nečega čime bih ga pokrio...”

Ispričao sam mu sve, izostavivši samo svađu oko toga treba li Norm uopšte da izlazi ili ne. Rekao sam mu šta je ušlo... i najzad, šta je izašlo napolje, vrišteći. Brent Norton je odbio da poveruje u to. Ne - odbio je čak i da razmisli o tome. Odvedoh ga do Džima, Olija i Majrona. Sva trojica potvrdiše priču, iako su Džim i cvetić Majron poprilično već bili nacugani. Norton ponovo odbi da poveruje, ili čak i da razmisli o tome. Jednostavno je opovrgavao sve. “Ne”, rekao je. “Ne, ne, ne. Oprostite, gospodo, ali to je potpuno smešno. Ili me zezate...” - pokroviteljski nam je uputio svoj blistavi osmeh da bi pokazao kako može da prihvati šalu kao i svako drugi -.....ili ste žrtve nekakve grupne hipnoze.” Opet sam se iznervirao, ali sam uspeo da se kontrolišem - teško. Mislim da obično nisam prek, ali ovo nisu bile obične okolnosti. Morao sam da mislim na Bilija, na to što se dešava - ili se već desilo - sa Stefani. Te stvari su mi neprestano grickale pozadi u glavi. “U redu”, rekoh ja. “Pođimo tamo pozadi. Na podu je parče pipka. Vrata su ga odsekla pri spuštanju. A možeš i da ih čuješ. Grebuckaju po čitavim vratima. Zvuči poput vetra u bršljanu.” “Ne”, reče on mirno. “Šta?” Stvarno sam mislio da nisam dobro čuo. “Šta si rekao?” “Rekao sam ne, neću da idem tamo. Ako je i za šalu, mnogo je.” “Brent, kunem ti se da to nije šala.” “Naravno da jeste”, obrecnu se on. Oči mu pređoše preko Džima, Majrona, kratko se zadržaše na Oliju Viksu - koji je istrpeo njegov pogled sa ravnodušnim mirom - i najzad se vratiše meni. “To je ono što vi, lokalci, verovatno nazivate ’pravim smehotresom’. Je li tako, Dejvide?” “Brent... vidi...” “Ne, vidi ti!” Glas poče da mu jača kao da se nalazi u sudnici. Čuo se veoma, veoma dobro, i nekoliko ljudi koji su

lunjali okolo, napeti i besciljni, pogledaše ovamo da vide šta se dešava. Norton uperi prst u mene dok je govorio. “To je šala. To je kora od banane, a ja sam tip koji na njoj treba da se oklizne. Niko od vas nije naročito lud za dođošima, zar ne? Svi se vi poprilično držite jedni uz druge. Kao što se desilo kada sam te tužio ne bih li dobio ono što mi po pravu pripada. Ti si dobio, u redu. Zašto ne? Otac ti je bio čuveni umetnik, a ovo je tvoj grad. Ja samo plaćam porez i trošim ovde svoj novac!” To više nije bila predstava, više nas nije pobijao svojim uvežbanim glasom iz sudnice, gotovo da je vrištao, na ivici toga da potpuno izgubi kontrolu. Oli Viks se okrenu i ode, sa pivom u ruci. Majron i njegov prijatelj Džim zurili su u Nortona iskreno zapanjeni. “Treba li da odem pozadi i pogledam neki gumeni triknovitet od devedeset centi dok ovi klipani stoje tu i upišavaju se od smeha?” “Hej, pazi malo koga nazivaš klipanom”, reče Majron. “Drago mi je što ti je ono drvo palo na sklonište za čamce, ako hoćeš baš da znaš. Drago.” Norton mi se divljački isceri. “Prilično dobro ga je ulubio, zar ne? Fantastično. A sad mi se miči s puta.” On pokuša da se progura pored mene. Zgrabih ga za ruku i bacih na hladnjak za pivo. Jedna žena iznenađeno graknu. Dva kartona bada se preturiše. “Pročačkaj uši i slušaj, Brent. Ovde su životi u pitanju. A život mog deteta meni je više nego važan. Zato me slušaj inače se kunem da ćeš se usrati od batina.” “Samo napred”, reče Norton, i dalje isceren u nekakvom ludački paralisanom ushićenju. Njegove oči, zakrvavljene i krupne, iskolačiše se u dupljama. “Pokaži svima koliko si velik i hrabar, kad biješ čoveka sa bolesnim srcem, dovoljno starog da ti otac bude.” “Svejedno ga klepi!” uzviknu Džim. “Jebeš njegovo bolesno srce. Ne verujem da takav jeftini njujorški nadripisar uopšte ima srce.”

“Ti se ne mešaj”, rekoh ja Džimu, a onda približih lice Nortonovom. Bio sam dovoljno blizu da ga poljubim, da sam to imao na umu. Hladnjak je bio isključen, ali je još zračio hladnoćom. “Prestaniš da kriješ glavu u pesku. Prokleto dobro znaš da govorim istinu.” “Ne znam... ništa... tome slično”, reče on. “Da je neko drugo vreme i mesto, pustio bih te da prođeš tako. Briga me koliko se plašiš, i nemam nameru da vodim evidenciju. Plašim se i sam. Ali ti mi trebaš, proklet da si! Dopire li to do tebe? Trebaš mi!” “Pusti me!” “Ne dokne pođeš tamo sa mnom i ne uveriš se i sam.” “Rekao sam ti, ne! Sve je to trik, šala. Nisam toliko glup koliko misliš da jesam...” “Onda ima sam tamo da te bacim.” Zgrabih ga za rame i šiju. Sav košulje ispod ruke pocepa mu se uz meko predenje. Odvukoh ga do duplih vrata. Okupila se grupa ljudi”njih petnaest ili osamnaest, ali držali su se na odstojanju. Niko nije pokazivao ni najmanji znak da želi da se umeša. “Upomoć!” povika Norton. Iskolačio je oči iza naočara. Frizura mu se ponovo pokvarila i iskočila iza ušiju u dva istovetna pramena. Ljudi su se meškoljili i posmatrali. “Zašto vrištiš?” rekoh mu u uvo. “To je samo šala, zar ne? Zato sam te i poveo u grad kada si zatražio da pođeš i zato sam ti i poverio da Bilija prevedeš preko parkirališta - zato što sam imao u šteku ovu zgodnu maglu, zakupio sam mašinu za maglu u Holivudu, koštalo me je to pet-naest hiljada dolara i još osam hiljada za prevoz, a sve da bih se našalio s tobom. Prestani sam sebi da sereš i otvori oči!” “Pu... sti... me!” drečao je Norton. Samo što nismo stigli do vrata. “Dajte, dajte, šta je to? Sta to radite?” Bio je to Braun. Zurno se laktao kroz gomilu posmatrača.

“Naterajte ga da me pusti”, reče Norton promuklo. “Ludak.” “Ne. On nije ludak. Voleo bih da jeste, ali nije.” Bio je to Oli, i ja poželeh da ga blagoslovim. Obišao je red polica iza nas i stao tamo da se suoči sa Braunom. Braunov pogled zaustavi se na pivu koje je Oli držao. “Ti piješV’ reče on, i glas mu je bio iznenađen, ali ne sasvim lišen zadovoljstva. “Zbog ovoga ima da letiš s posla.” “Daj, Bad”, rekoh ja i pustih Nortona. “Ovo nije uobičajena situacija.” “Propisi su propisi”, reče Braun uskogrudo. “Potrudiću se da uprava sazna za ovo. To mi je dužnost.” Norton se u međuvremenu odšunjao dalje i zaustavio se na izvesnoj udaljenosti, pokušavajući da ispravi košulju i zagladi kosu. Oči su mu streljale nervozno između Brauna i mene. “Hej!” uzviknu Oli najednom snažno, grmnu basom koji nikad ne bih očekivao od tog krupnog, ali blagog i skromnog čoveka. “Hej, svi u radrtji! Svi treba da dođete ovamo i čujete ovo! Tiče se svih vas!” Pogledao me je mirno, potpuno ignorišući Brauna. “Da li to dobro radim?” “Fino.” Ljudi počeše da se okupljaju. Prvobitna grupa posmatrača moje svađe sa Nortonom udvostručila se, pa utrostručila. “Postoji nešto što svi treba da znate...” započe Oli. “Smesta ostavi to pivo”, reče Braun. “Ti da si smesta umuknuo”, rekoh ja i kročih ka njemu. Braun mi odgovori ustuknuvši za korak. “Ne znam šta to neki od vas misle da rade”, reče, “ali mogu da vam kažem da će ’Savezna prehrambena kompanija’ o tome biti obaveštena! O svemu! 1 hoću da shvatite - možda će biti podnesene i neke tužbe!” Nervozno je povukao usne sa požutelih zuba, i mogao sam da osetim za njega sažaljenje. Samo pokušava da se prilagodi, ništa drugo. Kao što je Norton to učinio naredivši sebi da se mentalno uguši.

Majron i Džim probali su tako što su sve pretvorili u mačo šaradu - kad bi generator mogao da se popravi, izmaglica bi otišla dalje. Ovo je bio Braunov način. On je... štitio radnju. “Sarno napred, zapiši imena”, rekoh ja. “Ali, molim te samo da ništa ne pričaš.” “Zapisaću dosta imena”, odgovori on. “Tvoje će biti na vrhu liste, ti... ti boemu.” “Gospodin Dejvid Drajton ima nešto da vam kaže”, reče Oli, “i mislim da je bolje da ga saslušate, u slučaju da ste nameravali da podete kući.” Tako ja ispričah šta se dogodilo, gotovo jednako kao što sam ispričao i Nortonu. Najpre se začulo malo smeha, a kada sam završio nastupi duboka nelagodnost. “To je sve laž, znate”, reče Norton. Probao je glasom to jako da istakne, pa umalo što nije vrisnuo. I to je bio čovek kome sam sve prvome saopštio, u nadi da ću ga pridobiti radi verodostojnosti. Kakav zajeb. “Naravno da je laž”, saglasi se Braun. “To je ludost. Odakle pretpostavljate da su ti pipci došli, gospodine Drajton?” “Ne znam, a u ovom trenutku to pitanje i nije naročito važno. Tu su. lma tu...” “Ja mislim da su došli iz nekoliko konzervi tog piva. To mislim ja.” Ovo izazva nešto smeha u znak odobravanja. Ućutka ga snažan glas gospođe Karmodi, sličan škripanju zarđalih šarki. “Smrt!” povika ona, i oni koji su se smejali brzo se otrezniše. Umarširala je u središte grubo formiranog kruga i njene jarkožute pantalone kao da su sjale sopstvenim svetlom, dok joj je ogromna tašna udarala o slonovsku butinu. Crne oči arogantno su joj sevale okolo, oštre i kobno svetlucave, nalik na svračije. Dve zgodne devojke od nekih šesnaest godina, sa bluzama od veštačke svile na čijim je leđima bilo ispisano KAMP VUDLENDS, ustuknuše dalje od nje.

“Slušate ali ne čujete! Cujete ali ne verujete! Ko od vas želi da izađe i uveri se sam?” Njene ih oči preleteše, a onda se zadržaše na meni. “I šta to predlažete da uradite u vezi toga, gospodine Dejvide Drajtone? Šta mislite da možete da uradite u vezi toga?” Iskezila se poput lobanje iznad svog jarkožutog kompleta. “To je kraj, kažem vam. Kraj svega. Ovo je Poslednji Čas. Pokretni prst napisao je to, ne vatrom, već linijama izmaglice. Zemlja se otvorila i iznedrila svoje gadosti...” “Zar ne možete da je naterate da umukne?” prasnu jedna tinejdžerka. Zaplakala se. “Plaši me!” “Plašiš se, dušo?” upita gospođa Karmodi i okrenu se prema njoj. “Ne, sada se ne plašiš. Ali kada gnojna stvorenja koje je Đavo oslobodio po Zemljinom šaru dođu po tebe...” “Dovoljno je bilo, gospodo Karmodi”, reče Oli i uze je za ruku. “Sasvim dovoljno.” “Pustite me! To je kraj, kažem vam! To je smrt! Smrt!” “To je gomila sranja”, reče zgađeno čovek sa šeširom za ribolov i naočarima. “Ne, gospodine”, progovori Majron. “Znam da to zvuči poput sna nekog narkomana, ali potpuno je istinito. I sam sam to video.” “Ja takođe”, reče Džim. “I ja”, pridruži se Oli. On je uspeo da ućutka gospođu Karmodi, bar zasad. Ali, stajala je blizu, stezala svoju veliku torbu i kezila se svojim ludačkim kezom. Niko nije hteo da stoji previše blizu nje - mrmljali su međusobno i ovo potvrđivanje nije im se dopadalo. Nekolicina ih se osvrnu prema velikim izlozima od staklenih ploča, razmišljajući. Bilo mi je drago što to vidim. “Laži”, reče Norton. “Svi se vi pokrivate lažima. To je sve.” “Sugerišete nešto sasvim neverovatno”, reče Braun. “Ne moramo da stojimo ovde i žvaćemo o tome”, rekoh mu ja.

“Dođite sa mnom u magacin. Osmotrite. I oslušnite.” “Kupcima je zabranjeno da ulaze...” “Bad”, reče Oli, “idi sa njim. Da završirno sa tim.” “U redu”, reče Braun. “Gospodine Drajton? Završimo s ovom budalaštinom.” Progurasmo se kroz dupla vrata u mrak. Zvuk je bio neprijatan - čak možda i zloban. Braun je to takođe osetio, bez obzira na svoje tvrdoglave jenkijevske manire; smesta me je ščepao za mišicu, dah mu je zastao na tren, a potom se povratio, hrapaviji. Bio je to duboki zvuk šapata iz pravca utovarnih vrata - gotovo nalik na milovanje. Zamahnuh lagano nogom i najzad ćušnuh jednu od baterijskih lampi. Sagoh se, dohvatih je i uključih. Braunovo lice se zgrči, a on ih nije čak ni video - samo ih je čuo. Ali ja sam video, i mogao sam da zamislim kako se uvijaju i penju po nabranoj čeličnoj površini vrata kao žive puzavice. “Sta sad mislite? Sasvim neverovatno?” Braun se obliznu i pogleda džumbus od razbacanih kutija i kesa. “Oni su to učinili?” “Neki od njih. Većina. Dodite ovamo.” Došao je sa oklevanjem. Uperih lampu u smežurani i izuvijani komad pipka koji je još ležao pored metle. Braun se naže prema njemu. “Ne dirajte”, rekoh ja. “Možda je još živo.” Brzo se uspravio. Uzeh metlu za čekinje i bocnuh pipak. Treće ili četvrto gurkanje natera ga da se poput puža odvije i pokaže dve cele sisaljke i jedan dronjavi segment treće. A onda se parče ponovo uvi snagom mišića i ostade nepokretno da leži. Braun ispusti prigušeni zvuk gađenja. “Dovoljno ste videli?” “Da”, reče on. “Hajdemo odavde.” Pratili smo nestalno svetlo natrag do duplih vrata i progurali se kroz njih. Sva lica okrenuše se prema nama i šum razgovora zamre. Nortonovo lice bilo je nalik na bajati sir. Crne oči gospode Karmodi blistale su. Oli je pio pivo;

licem su mu još tekli tanki mlazevi znoja, iako je u radnji postalo prilično hladno. Dve devojke sa KAMP VUDLENDS na bluzama skupile su se jedna uz drugu poput ždrebica pred oluju. Oči. Koliko očiju. Mogao bih da ih naslikam, pomislih sa jezom. Bez lica, samo oči u tmini. Mogao bih da ih naslikam, ali niko ne bi poverovao da su prave. Bad Braun skupi sitničavo pred sobom svoje dugo-prste šake. “Ljudi”, reče on. “Izgleda da imamo znatan problem.”

6 Rasprava se nastavlja. Gospođa Karmodi. Utvrđenja. Šta se dogodilo sa Udruženjem ravnozemljaša Sledeća četiri časa prođoše u nekoj vrsti sna. Posle Braunove potvrde došlo je do duge i poluhisterične rasprave, ili možda rasprava i nije trajala toliko dugo koliko je izgledalo, možda se samo radilo o mračnoj potrebi Ijudi koji prežvakavaju jednu istu informaciju i pokušavaju da je vide sa svake moguće tačke gledišta, glodu je kao što pas glođe kost, pokušavaju da dođu dp srži. Bio je to spori nailazak verovanja. Ista stvar može se videti za vreme svakog martovskog sastanka gradske skupštine u Novoj Engleskoj. Bilo je tu Udruženje ravnozemljaša, koje je predvodio Norton. Oni su bili glasačka manjina od otprilike desetak njih koji ništa od svega toga nisu poverovali. Norton je stalno isticao kako postoji samo četiri svedoka koji su prisustvovali odnošenju spoljnog momka od strane onoga što je on zvao “Pipcima sa planete Iks” (prvi put je bilo smešno, ali ubrzo se izlizalo; u svom sve jačem agitovanju Norton to kao da nije primećivao). Dodao je da on lično ne veruje nijednom od četvorice. Dalje je istakao da je pedeset posto svedoka beznadežno pijano. To je bilo izvan svake sumnje. Džim i Majron Lafler, sa celim hladnjakom za pivo i policom za vino na raspolaganju, bili su pijani kao guzice. Imajući u vidu ono što se dogodilo Normu, kao i njihov udeo u tome, nisam ih krivio. Otrezniće se prerano. Oli je uporno pio i dalje, ignorišući Braunove proteste. Posle izvesnog vremena, Braun diže ruke, zadovoljavajući se sa pokojom povremenom kobnom pretnjom o Kompaniji.

Izgleda da nije shvatao da Savezna prehrambena kompanija, sa sve radnjama u Bridžtonu, Sevemom Vindamu i Portlendu možda više i ne postoji. Sto se nas tiče, mogla je više da ne postoji i čitava Istočna obala. Oli je uporno pio, ali se nije napijao. Znojio je to napolje istom brzinom kojom je smeštao unutra. Najzad, kad je rasprava sa ravnozemljašima počela da postaje zajedljiva, Oli progovori. “Ako ne verujete u to, gofpođine Nortone, lepo. Ja ću vam reći šta da radite. Izađite na prednja vrata i obiđite do zadnjih. Tamo je poveća gomila vraćenih flaša od piva i sode. Norm i ja smo ih jutros izneli. Donesite nekoliko tih flaša tako da znamo da ste stvarno bili tamo. Učinite to, i ja ću lično skinuti košulju sa sebe i pojesti je.” Norton stade da galami. Oli ga saseče istim blagim, ravnim glasom. “Kažem vam, samo nanosite štetu kada tako pričate. Ovde ima ljudi koji žele da odu kućama i uvere se da im je sa porodicama sve u redu. Moja sestra i njena jednogodišnja ćerka upravo su kod kuće u Neplsu. Sigurno da bih voleo da proverim šta je sa njima. Ali, ako ljudi počnu da vam veruju i pokušaju da odu kućama, ono što se desilo Normu desiće se i njima.” Nortona nije ubedio, ali nekolicinu onih što su se šlepovali jeste - ne toliko time što je rekao, koliko očima, svojim progonjenim očima. Mislim da je Nortonovo mentalno zdravlje zavisilo od toga hoće li biti ubeđen ili ne, ili je on bar mislio da od toga zavisi. Ali, nije prihvatio Olijevu ponudu da se vrati otpozadi sa flašom kao dokazom. Niko od njih nije. Nisu bili spremni da izađu, bar ne još. On i njegova grupica Ravnozemljaša (sada umanjena za jednog ili dvojicu) odoše što su dalje mogli od nas, do zastakljenog ormara sa pripremljenim mesom. Jedan od njih šutnuo je dok je prolazio mog usnulog sina i probudio ga. Odoh tamo i Bili mi se obesi o vrat. Kada sam pokušao da ga spustim, stegao je još jače i rekao: “Nemoj to da radiš, Tatice, molim te.”

Nađoh kolica za kupljenu robu i stavih ga u sedište za bebe. Tamo je izgledao prevelik. Bilo bi to komično da mu lice nije bilo bledo, sa crnom kosom začešljanom preko čela tik iznad obrva, a oči žalosne. Verovatno već dve godine nije sedeo u sedištu za bebe na kolicima za kupljenu robu. Te sitnice vam promiču, najpre ne shvatate, a onda sve to što se promenilo konačno dođe kao gadan šok. U međuvremenu, kako su se Ravnozemljaši povukli, za raspravu se našla nova kula svetilja - ovaj put bila je to gospođa Karmodi, i sasvim razumljivo, stajala je sama. U oslabljenom, mrzovoljnom svetlu, ličila je na vešticu u plamenim jarkožutim pantalonama, svetloj bluzi od veštačke svile, ruku natrpanih zveketavom bižuterijom - od bakra, kornjačinog oklopa i lažnih dijamanata - i sa svojom nakaznom tašnom. Pergamentno lice bilo joj je izbrazdano jakim vertikalnim borama. Kovrdžava seda kosa bila joj je zategnuta i ispravljena pomoću tri rožnata češlja, uvijena pozadi. Usta su joj bila linija učvorovanog konopca. “Ne postoji odbrana od volje Božije. Ovo se spremalo. Videla sam predskazanja. Nekima sam rekla, ali nema nikog zaslepljenijeg od onih koji sada ne žele da vide.” “I, šta to hoćete da kažete? Šta prediažete?” upade Majk Hatlen nestrpljivo. On je bio gradonačelnik, mada sada nije delovao tako sa svojom jahtaškom kapom i otromboljenim bermudama. Pijuckao je pivo; mnogi muškarci sada su to radili. Bad Braun je odustao od protesta, ali je zaista zapisivao imena - vodeći grubu evidenciju gde god je mogao. “Predlažem?” reče gospođa Karmodi kao odjek i obrnu se prema Hatlenu. “Predlažem? E, pa predlažem da se pripremiš da vidiš svoga Boga, Majkle Hatlenu.” Zapiljila se u sve nas unaokolo. “Spremite se da vidite svoga Boga!” “Spremite se da vidite govno”, progunđa Majron Lafler pijano kraj hladnjaka za pivo. “Matora, izgleda da ti je jezik okačen posred srede, pa možeš da laparaš na oba kraja.”

Bučno odobravanje. Bili se ogleda okolo nervozno i ja ga zagrlih. “Reći ću svoje!” povika ona. Gornja usna joj se izvila, povukla i otkrila izbočene zube žute od nikotina. Pomislih na prašnjave punjene životinje u njenoj radnji kako večito piju u ogledalu koje im služi kao potok. “Neverni će ostati neverni do kraja! A ipak, tog jadnog dečaka odvuklo je čudovište! Stvorenja u izmaglici! Sve moguće košmar-ne gadosti! Nakaze bez očiju! Samrtničko bledi užasi! Ne verujete? Onda izađite! Izađite i recite ’ćao-šta-ima’!” “Gospođo Karmodi, moraćete da prekinete”, rekoh ja. “Plašite mi sina.” Čovek sa devojčicom saglasi se sa mojim mišljenjem. Ona je, sva u zdepastim nogama i krastavim kolenima, zagnjurila lice ocu u stomak i stavila ruke preko ušiju. Veliki Bil nije plakao, ali bio je blizu. “Postoji samo jedna šansa”, reče gospođa Karmodi. “A koja to, gospođo?” upita Majk Hatlen uljudno. “Žrtva”, reče gospođa Karmodi - činilo se da se ceri u tami. “Žrtva u krvi.” Žrtva u krvi - reči ostaše da vise tu i lagano se okreću. Čak i sada, kada više znam, ubeđujem sebe da je mislila na nečijeg psa ljubimca - nekoliko ih je trčkaralo po samoposluzi bez obzira na propise. Čak i sada sebe ubeđujem u to. Ličila je na neki poludeli ostatak novoengleskog puritanizma u tami... ali sumnjam da ju je motivisalo i nešto dublje i mračnije od pukog puritanizma. Puritanizam je imao sopstvenog mračnog dedu, starog Adama krvavih ruku. Ona zausti da kaže još nešto, kada je jedan nizak, uredan muškarac u crvSnim pantalonama i kitnjastoj sportskoj košulji, ošamari je posred lica. Imao je razdeljak na levoj strani prav kao lenjir. Nosio je naočari. Takođe je nepogrešivo izgledao kao letnji turista. “Prekini sa tim huškanjem”, reče on tiho i bezglasno.

Gospođa Karmodi stavi ruku na usta, a onda je pruži ka nama u neizrečenoj optužbi. Na dlanu je bilo krvi. Ali, činilo se da joj crne oči igraju u ludačkom veselju. “To ste i tražili!” uzviknu jedna žena. “I sama bih to učinila!” “Dočepaće vas se”, reče gospođa Karmodi pokazujući svoj okrvavljeni dlan. Tanak mlaz krvi sada joj je tekao niz jednu od bora od usta do brade, kao kap kiše niz slivnik. “Možda ne danas. Večeras. Večeras, kada padne mrak. Doći će u noći i uzeti nekog drugog. U noći će doći. Čućete ih kako dolaze, puze i gamižu. A kada dođu, molićete Majku Karmodi da vam pokaže šta da radite. Čovek u crvenim pantalonama polako podiže ruku. “Hajde samo, udarite me”, šapnu ona i iskezi mu se svojim krvavim kezom. Ruka mu se pokoleba. “Udarite me ako smete.” Ruka mu se spusti. Gospođa Karmodi se udalji sama. Tada Bili stvamo poče da plače, skrivajući lice kod mene kao što je devojčica krila lice kod svog oca. “Hoću kući”, rekao je. “Hoću moju mamicu.” Utešio sam ga što sam bolje mogao. Sto verovatno nije bilo naročito dobro. Razgovor konačno krenu manje zastrašujućim i destruktivnim smerom. Pomenuti su izlozi od staklenih ploča, očigledna slaba tačka samoposluge. Majk Hatlen je upitao koji još ulazi postoje i Oli i Braun ih brzo nabrojaše - dvoja utovarnih vrata pored onih koja je Norm otvorio. Glavna ulazno-izlazna vrata. Prozor u upravnikovoj kancelariji (debelo, ojačano staklo, bezbedno zaključano). Razgovor o ovim stvarima imao je paradoksalan učinak. Doprineo je da opasnost izgleda realnija, ali istovremeno i da se osećamo bolje. Čak je i Bili to osetio. Upitao je može li da ode i uzme šećerlemu. Rekoh mu da može, pod uslovom da ne prilazi velikim prozorima. Kada više nije mogao da nas čuje, čovek kraj Majka Hatlena reče: “Dobro, šta ćemo sa tim izlozima? Matora je

možda luda kao stenica, ali može da bude u pravu što se tiče dolaska nečega kada padne mrak.” “Možda će do tada izmaglica otići dalje”, reče žena. “Možda”, reče čovek. “A možda i neće.” “Ima li ko ideju?” upitah Bada i Olija. “Čekajte malo”, reče čovek kraj Hatlena. “Ja sam Den Miler. Iz Lina, Masačusets. Ne poznajete me, nemate ni razloga da me poznajete, ali ja imam imanje na jezeru Hajlend. Kupio sam ga baš ove godine. Pre bi se reklo da su me odrali, ali morao sam da ga kupim.” Neko se nasmeja. “Bilo kako bilo, video sam ovde čitavu gomilu džakova sa dubrivom za travnjake. Većina su džakovi od dvadeset pet funti. Možemo da ih poređamo kao vreće peska. Da ostavimo puškarnice i gledamo kroz njih...” Sada ih je još klimalo glavama i govorilo uzbuđeno. Umalo nešto da kažem, ali onda to ipak zadržah za sebe. Miler je bio u pravu. Postavljanje tih džakova nije moglo da nam škodi, a moglo je možda i da donese nešto dobro. Ali, misli mi se vratiše onom pipku koji je stegao kesu sa hranom za pse. Smatrao sam da bi jedan od većih pipaka verovatno mogao da učini isto i sa džakom đubriva “Zelena jutra” ili “Vigoro” od dvadeset pet funti. Ali takvo zanovetanje ne bi nas izvukla niti bi ikome popravila raspoloženje. Ljudi počeše da se razilaze, razgovarajući o tome kako to da obave, a Miler povika: “Čekajte! Čekajte! Da sredimo ovo dok smo još na okupu!” Oni se vratiše, razuđena kongregacija od pedeset ili šezdeset Ijudi u uglu između hladnjaka za pivo, magacinskih vrata i levog kraja vitrine sa mesom, gde gospodin Mekvej izgieda stavlja ono što niko neće, poput slatkog hleba, škotskih jaja, ovčijeg mozga i smrdljivog sira. Bili se probi kroz njih sa nesvesnom odlučnošću petogodišnjaka u svetu divova i pruži mi tablu heršija. “Hoćeš ovo, Tatice?” “Hvala.” Uzeh je. Imala je sladak i dobar ukus.

“Ovo je verovatno glupo pitanje”, nastavi Miler posle prekida, “ali treba da se razreše neke stvari. Ima li neko vatreno oružje?” Nastade pauza. Ljudi su gledali unaokolo jedni u druge i slegali ramenima. Starac prosede kose koji se predstavio kao Embrouz Kornel reče da ima sačmaricu u prtljažniku automobila. “Pokušaću da dođem do nje, ako želite.” Oli reče: “U ovom trenutku mislim da to nije dobra ideja, gospodine Kornel.” Kornel progunđa: “U ovom trenutku to mislim i ja, sinko. Ali, smatrao sam da treba da se ponudim.” “Pa, nisam stvarno ni mislio”, reče Den Miler. “Ali, pomislih...” “Čekajte, samo trenutak”, reče jedna žena. Bila je to dama u dukserici boje brusnice i tamnozelenim pantalonama. Imala je peščano plavu kosu i dobru figuru. Veoma lepa mlada žena. Otvorila je tašnu i iz nje izvukla pištolj osrednje veličine. Gomila ahhh-nu, kao da su svi ugledali kako mađioničar izvodi izuzetno dobar trik. Zena, koja je crvenela, pocrveni još jače. Ponovo je prekopala po tašni i izvukla kutiju metaka Smit & Veson. “Ja sam Amanda Damfrajs”, reče ona Mileru. “Ovaj pištolj... je ideja mog muža. Mislila je da treba da ga imam kao zaštitu. Nosim ga praznog već dve godine.” “Je li vaš muž ovde, gospođo?” “Ne, u Njujorku je. Poslovno. On ide na puno službenih putovanja. Zato je i želeo da nosim pištolj.” “Pa”, reče Miler, “ako umete da ga koristite, treba da ga zadržite. Šta je to, tridesetosmica?” “Da. A nikad u životu nisam iz njega pucala, osim jednom, na strelištu.” Miler uze pištolj, zapetlja nešto po njemu i uspe na par trenutaka da otvori burence. Proverio je za svaki slučaj nije li pun. “Dobro”, reče on. “Imamo pištolj. Ko ume da gađa? ja ne umem.”

Ljudi se zgledaše. Isprva, niko ne reče ništa. A onda, sa oklevanjem, Oli reče: “Ja dosta dobro gađam u mete. Imam kolt 45 i ljamu 25.” “Ti?” reče Braun. “Ha. Dok se smrkne bićeš previše pijan da gledaš.” Oli reče vrlo jasno: “Zašto prosto ne umukneš i ne nastaviš da beležiš svoja imena?” Braun se izbeči. Otvori usta. A onda odluči, po mom mišljenju mudro, da ih opet zatvori. “Vaš je”, reče Miler, zatreptavši malo očima prilikom razmene. On ga pruži i Oli ga ponovo proveri, profesionalnije. On stavi pištolj u desni prednji džep pantalona i spusti kutiju sa mecima u džep na prsima gde se ocrtala poput kutije cigareta. Onda se ponovo nasloni na hladnjak dok mu je znoj i dalje cureo po okruglom licu, i otvori novo pivo. I dalje sam se osećao kao da posmatram potpuno neočekivanog Olija Viksa. “Hvala, gospođo Damfrajs”, reče Miler. “Nije vredno pomena” reče ona i ja načas pomislih da verovatno ne bih toliko putovao da sam na mestu njenog muža, da sam gazda tih zelenih očiju i te pune figure. Davanje pištolja supruzi može se protumačiti i kao smešno simboličan gest. “Ovo može takođe da zvuči glupavo”, reče Miler okrećući se ponovo Braunu koji je držao beležnicu i Oliju koji je držao pivo, “ali ovde nema ničeg nalik na bacače plamena, zar ne?” “Ohhh, sranje”, reče Badi Iglton, pa pocrvene kao Amanda Damfrajs. “Šta je bilo?” upita Majk Hatlen. “Pa... do prošle nedelje imali smo čitav sanduk onih malih let-lampi. Onih što se koriste po kući za lemljenje cevi koje propuštaju ili za popravke izduvnog sistema i tako to. Sećate ih se, gospodine Braun?” Braun klimnu glavom. Izgledao je kiselo. “Rasprodale su se?” upita Miler.

“Ne, uopšte nisu išle. Prodali smo samo tri ili četiri, a ostatak sanduka vratili. Koja popišana... Mislim, koja šteta.” Crveneći tako jako da samo što nije postao ljubičast, Badi Iglton se ponovo stopi sa pozadinom. Imali smo šibice, naravno, kao i so (neko neodređeno reče da se so stavlja na pijavice i slične stvari), kao i sve vrste O’Sedar portviša i metli sa dugim drškama. Ljudi su većinom i dalje delovali ohrabreno, a Džim i Majron su bili suviše nakresani da bi se oglasili notom neslaganja, ali ja pronađoh Olijeve oči i ugledah u njima mirnu beznadežnost mnogo goru od straha. On i ja smo videli pipke. Ideja o bacanju soli na njih ili o pokušaju da se oni oteraju O’Sedar portvišima bila je smešna, na užasan način. “Majk”, reče Miler, “zašto malo ne pričuvaš stražu? Hoću da popričam sa Olijem i Dejvom na minut.” “Rado.” Hatlen potapša Dena Milera po ramenu. “Neko je morao da preuzme komandu, i dobro je da si to ti. Dobrodošao u grad.” “Znači li to da mi se otpisuje porez?” upita Miler. Bio je to kočoperan mali tip riđe kose koja se proređivala. Izgledao je kao oni tipovi koje hteli-ne hteli morate za kratko vreme da zavolite - i možda - koje hteli-ne hteli posle izvesnog vremena morate da zamrzite. Oni tipovi koji sve umeju bolje da urade od vas. “Nikako”, reče Hatlen kroz smeh. Hatlen ode. Miler pogleda mog sina. “Ne brinite se zbog Bilija”, rekoh ja. “Čoveče, nikad u životu se nisam toliko brinuo.” “Nlste”, saglasi se Oli i ispusti praznu konzervu u hladnjak za pivo. Izvuče novu i otvori je. Začu se blago šištanje odbeglog gasa. “Video sam kako ste se vas dvojica pogledali”, reče Miler. Dovrših svoju tablu heršija i uzeh pivo da je sperem niz grlo.

“Reći ću vam šta ja mislim”, reče Miler. “Trebalo bi da nađemo pet-šest ljudi da omotaju drške portviša krpama pa ih onda vežu konopcem. Potom mislim da bi trebalo da uzmemo par onih konzervi sa tečnošću za paljenje ćumura i pripremimo ih. Ako sa konzervi odsečemo vrhove, možemo vrlo brzo da imamo baklje.” Klimnuh glavom. To je bilo dobro. Gotovo sigurno nedovoljno dobro - ne ako ste videli kako odvlače Norma napolje - ali bolje od soli. “Imaće bar o nečemu da razmišljaju”, reče Oli. Milerove se usne stisnuše. “Toliko gadno, a?” reče on. “Toliko loše”, saglasi se Oli i baci se na pivo. Do pola pet tog popodneva džakovi sa đubrivom bile su na mestu i veliki izlozi bili su blokirani sa izuzetkom uskih puškarnica. Pored svake je postavljen osmatrač, a pored svakog osmatrača nalazila se konzerva tečnosti za paljenje ćumura sa odsečenim vrhom i zaliha baklji od drški portviša. Bilo je pet puškarnica, i Den Miler je za svaku dogovorio rotaciju stražara. Kada je došlo pola pet, ja sam seo na gomilu džakova kraj jedne puškarnice, sa Biiijem uz sebe. Gledali smo napolje u izmaglicu. Odmah iza izloga bila je crvena klupa gde su ljudi ponekad čekali na prevoz sa namirnicama kraj sebe. Pozadi je bilo parkiralište. Izmaglica se lagano vrtložila, gusta i teška. U njoj jeste bilo vlage, ali kako je samo mutno i mračno izgledala. I samo gledanje u nju nateralo me je da se osećam obeshrabreno i izgubljeno. “Tatice, znaš li šta se dešava?” upita Bili. “Ne, dušo”, rekoh ja. Malo se ućutao, zagledan u ruke koje su mu mlitavo ležale u krilu “tafskin” farmerki. “Zašto neko ne dođe i ne izbavi nas?” upita on konačno. “Državna policija, FBI, bilo ko?” “Ne znam.” i “Misliš da je Mama dobro?” “Bili, jednostavno ne znam”, rekoh ja i zagrlih ga.

“Strašno je želim”, reče Bili, boreći se sa suzama. “Žao mi je za svaki put kada sam bio nevaljao prema njoj.” “Bili”, rekoh ja i bih primoran da ućutim. Osećao sam knedlu u grlu i glas samo što mi nije podrhtavao. “Hoće li se završiti?” upita Bili. “Tatice? Hoće li?” “Ne znam”, rekoh ja i on mi zagnjuri lice u rame, a ja ga uhvatih za potiljak i osetih delikatnu zakrivljenost njegove glave pod gusto naraslom kosom. Zatekoh sebe kako se prisećam svoje prve bračne noći. Gledao sam kako Stef skida jednostavnu smeđu haljinu u koju se presvukla posle venčanja. Imala je veliku ljubičastu modricu na bedru od prethodnog dana, kada je naletela na vrata. Setih se kako sam gledao tu modricu i mislio, Kada je to zaradila još je bila Stefani Stepanek, i osećao nešto nalik na čudo. Onda smo vodili ljubav, a napolju je mutnosivo decembarsko nebo bljuvalo sneg. Bili je plakao. “Šššš, Bili, šššš”, rekoh ja, ljuljajući ga uz sebe, ali on nastavi da plače. Bila je to onaj plač koji samo majke umeju da prekinu kako valja. Preuranjena noć dođe u Savezni Prehrambeni. Miler, Hatlen i Bad Braun razdelili su baterijske lampe, čitavu zalihu, oko dvadeset komada. Norton je bučno protestovao tražeći ih za svoju grupu, pa je dobio dve. Svetla su skakutala tamo-amo među gondolama kao nespokojni fantomi. Držao sam Bilija uz sebe i gledao kroz puškarnicu. Mlečna, poluprovidna svetlost tamo napolju nije se mnogo promenila; ono što je toliko zamračilo samoposlugu bili su postavljeni džakovi. Nekoliko puta sam pomislio da vidim nešto, ali bilo je to od nervoze. Jedan drugi je sa oklevanjem podigao lažnu uzbunu. Bili je opet video gospođu Turman i rado otišao kod nje, iako čitavo leto nije dolazila da ga čuva. Ona je imala jednu lampu pa ju je sasvim ljubazno dala njemu. Ubrzo je pokušavao da ispiše svoje ime svetlom na praznim

staklenim licima vitrina sa smrznutom hranom. Izgleda da je bila isto toliko srećna što ga vidi koliko i on što vidi nju, pa malo kasnije dođoše ovamo. Heti Turman je bila visoka, mršava žena sa divnom riđom kosom koju tek što su počele da šaraju sede. Naočari su joj visile o ukrasnom lančiču - od onih koje, verujem, po zakonu smeju da nose samo sredovečne žene - na grudima. “Je li Stefani ovde, Dejvide?” upita ona. “Ne. Kod kuće.” Ona klimnu glavom. “Alan takođe. Koliko si dugo tu, na straži?” “Do šest.” “Jesi li video nešto?” “Ne. Samo izmaglicu.” “Čuvaću Bilija do šest, ako želiš.” “Da li bi ti to želeo, Bili?” “Da, mislim”, reče on zamahujući baterijskom lampom iznad glave u laganim lukovima, posmatrajući igru svetla na plafonu. “Bog će sačuvati tvoju Stefi, i Alana takođe”, reče gospođa Turman pa odvede Bilija za ruku. Govorila je sa vedrom sigurnošću, ali u očima joj nije bilo ubeđenosti. Oko pola šest začu se uzbuđena rasprava u pozadini radnje. Neko je ismevao nekoga zbog onog što je taj drugi rekao, a neko - mislim da je to bio Badi Iglton - uzviknu: “Niste valjda ludi da izlazite napolje!” Nekoliko snopova svetla spoji se u središtu rasprave, i oni krenuše ka prednjem delu radnje. Vrištavi, podrugljivi smeh gospođe Karmodi rascepi tamu, hrapav poput prevlačenja noktima po tabli od škriljca. Iznad žamora glasova uzdiže se prasak Nortonovog tenora iz sudnice: “Pustite nas da prodemo, molim! Pustite nas da prođemo!” Čovek kraj puškarnice do moje napusti svoje mesto da vidi čemu sva ta vika. Ja odlučih da ostanem tamo gde sam. Sta god bilo to što se dešava, približavalo mi se.

“Molim vas”, govorio je Majk Hatlen. “Molim vas da razmotrimo ovo.” “Nema šta tu da se razmatra”, izjavi Norton. Lice mu sada ispliva iz tame. Bilo je odlučno, zbunjeno i potpuno jadno. Držao je jednu od dve baterijske lampe dodeljene Ravnozemljašima. Uvojiti pramenovi kose još su mu štrčali iza ušiju kao rogovi prevarenog muža. Bio je na čelu izuzetno male povorke - petoro od prvobitnih devetoro ili desetoro. “Mi izlazimo”, reče on. “Nemojte ustrajavati sa tom ludošču”, reče Miler. “Majk je u pravu. Možemo to razmotriti, zar ne? Gospodin Mekvej će ispeći nekoliko pilića na gasnom roštilju, možemo svi da sednemo da jedemo i prosto...” Našao se Nortonu na putu i Norton ga gurnu. Mileru se to nije svidelo. Lice mu pocrvene, a onda se smiri, sa tvrdim izrazom. “Učinite kako hoćete”, reče on. “Ali, to je isto kao da ubijate te ljude.” Sa svom staloženošću velike odluke ili nepokolebljive opsesije, Norton reče: “Poslaćemo pomoć po vas.” Jedan od njegovih pratilaca promrmlja da se slaže, ali drugi tiho kliznu u stranu. Sada su tu bili Norton i još četvoro. Možda to i nije bilo toliko loše. Sam Hrist jedva da je uspeo da pronađe dvanaestoricu. “Slušajte”, reče Majk Hatlen. “Gospodine Norton -Brent - ostanite bar za piliće. Pojedite nešto toplo.” “Pa da vam dam priliku da još pričate? Bio sam u previše sudnica da bih naseo na to. Već ste šestoricu mojih ljudi zaludeli.” “Vaših ljudi?” Hatlen je to gotovo prostenjao. “Vaših ljudi? Dobri Hriste, kakav je to razgovor? Oni su ljudi, to je sve. Ovo nije igra, a sasvim sigurno ni sudnica. Tamo napolju su, u nedostatku bolje reči, neke stvari, i kakvog smisla ima u tome što ćete sami sebe ubiti?” “Stvari, kažete”, reče Norton; zvučao je veštački kao da ga to zabavlja. “Gde? Vaši ljudi su bili na straži već par sati. Ko je video ijednu?”

“Pa, tamo pozadi. U...” “Ne, ne, ne”, reče Norton, odmahujući glavom. To smo već apsolvirali. Mi izlazimo...” “Ne”, šapnu neko, i to odjeknu i raširi se, poput šuštanja mrtvog lišća u sumrak oktobarske večeri. Ne, ne, ne... “Hoćete li nas sprečiti?” upita jedan glas oštro? Bio je to jedan od Nortonovih “ljudi”, da upotrebim njegovu reč - postarija gospođa sa bifokalnim naočarima. “Hoćete li nas sprečiti?” Tihi žamor negiranja zamre. “Ne”, reče Majk. “Me, mislim da vas niko neće sprečiti.” Šapnuh Biliju u uvo. One me pogleda zaprepašćeno i upitno. “Hajde sad”, rekoh. “Budi brz.” On ode. Norton prođe rukama kroz kosu, u gestu proračunatom kao kod bilo kog brodvejskog glumca. Više sam ga voleo dok je bezuspešno potezao uže na svojoj testeri, psovao i mislio da ga niko ne vidi. Nisam tada mogao da ustanovim, a ni sada ne znam tačno, je li verovao u to što radi ili nije. Mislim, duboko u sebi, da je znao šta će se dogoditi. Mislim da se logika koju je zagovarao čitavog života na kraju okrenula protiv njega kao tigar koji se prozlio i podivljao. Neprestano se osvrtao i izgledao kao da želi da postoji još nešto što treba da se kaže. A onda provede svoja četiri pratioca kroz jednu od naplatnih traka. Osim te starije žene, bio je tu i bucmasti dečak od nekih dvanaest godina, mlada devojka i muškarac u farmerkama, sa golf kapom zabačenom na glavi. Nortonove oči susretoše moje, malo se raširiše, a onda počeše da skreću pogled. “Brent, čekaj malo”, rekoh ja. “Neću ništa više da raspravljam. Svakako ne sa tobom.” “Znam da nećeš. Samo hoću da te zamolim za uslugu.” Osvrnuh se i spazih kako se Bil trkom vraća prema kasama. “Šta je to?” upita Norton sumnjičavo kada je Bili stigao do mene i predao mi paket umotan u celofan.

“Uže za veš”, rekoh ja. Bio sam neodređeno svestan toga da nas sada posmatraju svi u samoposluzi, razuđeni sa druge strane kasa i naplatnih traka. “Veliki paket. Sto metara.” “Pa?” “Pitao sam se da li bi vezao jedan kraj oko pojasa pre nego što izađeš. Ja ću ga puštati. Kada osetiš da se zateže, samo ga priveži oko nečega. Nije važno gde. Može i oko ručice na kolima.” “Za ime božje, zašto?” “Po tome ću videti da ste prešli bar sto metara”, rekoh ja. Nešto u njegovim očima zatitra... ali samo na trenutak. “Ne”, reče on. Slegnuh ramenima. “Dobro. Svejedno, srećno.” Iznenada, čovek sa golf kapom reče: “Ja ću to da uradim, gospodine. Nema razloga za suprotno.” Norton se okrenu prema njemu, kao da želi da se obrecne na njega, i čovek sa golf kapom ga mirno osmotri. U njegovim očima ništa nije titralo. Doneo je odluku, i u njemu jednostavno nije bilo sumnje. Norton je takođe to primetio, ali nije rekao ništa. “Hvala”, rekoh ja. Prosekoh omot svojim perorezom i uže se razvi poput harmonike u krutim petljama. Nađoh jedan slobodan kraj i vezah ga labavo oko pojasa Golf Kapi. On to odmah razveza i priveza čvršće, brzo napravivši dobar čvor. U samoposluzi nije bilo nikakvog zvuka. Norton se premeštao s noge na nogu. “Hoćete moj nož?” upitah čoveka sa golf kapom. “Imam i sam.” On me pogleda sa istim mirnim prezirorn. “Vi samo pazite da otpuštate uže. Ako se zamrsi, baciću ga.” “Jesmo li svi spremni?” upita Norton isuviše glasno. Bucko poskoči kao da ga je neko uštinuo. Pošto nije dobio odgovor, Norton se okrenu da pođe.

“Brent”, rekoh ja i pružih ruku. “Srećno, čoveče.” Proučavao je moju ruku kao da je neki sumnjivi strani predmet. “Poslaćemo pomoć”, reče on konačno i progura se kroz izlazna vrata. Onaj tanak, jedak miris, ponovo uđe unutra. Ostali izađoše za njim. Majk Hatlen dođe i stade kraj mene. Nortonova petočlana grupa stajala je u mlečnoj magli koja se lagano kretala. Norton reče nešto što je trebalo da čujem, ali izmaglica kao da je čudno prigušivala zvuk. Nisam čuo ništa osim njegovog glasa i dva ili tri izolovana sloga, poput glasa sa radija koji se čuje sa izvesne udaljenosti. Oni krenuše dalje. Hatlen je držao vrata malo otvorena. Ja sam otpuštao uže za veš držeći ga što sam labavije mogao, vodeći računa o obećanju onog čoveka da će uže baciti ako se u njega upetlja. I dalje nije bilo ni zvuka. Bili je stajao kraj mene, nepokretan, ali kao da je u njemu tutnjala njegova unutrašnja struja. Ponovo je tu bio taj uvrnuti osećaj da njih petoro nije toliko nestaio u magli koliko postalo nevidljivo. Za trenutak njihova odeća kao da je stajala sama od sebe, a onda su nestali. Neprirodna gustina izmaglice nije vas zaista impresionirala sve dok je niste videli kako guta ljude za nekoliko sekundi. Otpuštao sam uže. Ode četvrtina, pa polovina. Ono na trenutak stade. Od žive stvari u mojim rukama postade mrtva. Zadržah dah. A onda ponovo krenu. Otpuštao sam ga kroz prste i iznenada se setio kako me je otac vodio da glerlam film sa Gregori Pekom o Mobi Diku u Bruksajdu. Mislim da sam se malo nasmešio. Sada su otišle tri četvrtine užeta. Video sam kako mu kraj leži pored Bilijeve noge. A onda uže prestade da mi prolazi kroz ruke. Ležalo je nepokretno možda pet sekundi, a onda se istrže još dodatnih pet stopa. Tada ošinu iznenada silovito ulevo i zateže se oko ivice izlaznih vrata.

Odjednom mi izlete dvadeset stopa užeta i osetih na dlanu usku vrelinu. A iz magle se začu zavijajući urlik kome moj sin odgovori jecajem. Hatlen je stajao užasnut. Oči su mu bile ogromne. Usne su mu se na jednoj strani savile naniže i podrhtavale. Urlik odjednom bi presečen. Čitavu večnost nije bilo ni najmanjeg zvuka. A onda starica povika - ovaj put nije biti sumnje o kome se radi. “Skin’te to sa mene!” vrisnula je. “O moj Bože moj Bože skin...” Tada i njen glas bi presečen. Gotovo čitavo uže projuri mi odjednom kroz labavo zatvorenu šaku, i ovaj put me jače opeče. A onda se ponovo opusti, i iz magle dopre zvuk - podmuklo, glasno groktanje - od kog mi se osuši sva pljuvačka u ustima. To nije ličilo ni na šta što sam ikada čuo, a najbliže poređenje bilo bi sa filmom snimljenim u afričkoj ravnici ili južnoameričkoj močvari. Bio je to zvuk velike životinje. Začu se ponovo, dubok, razdirući, divlji. Još jednom... a onda se utiša u nizu tihog režanja. Zatim potpuno nestade. “Zatvorite vrata”, reče Amanda Damfrajs drhtavim glasom. “Molim vas.” “Samo trenutak”, rekoh ja i počeh da povlačim uže natrag. Ono izroni iz magle i sklupča mi se oko nogu u neurednim, zamršenim petljama. Oko tri stope od kraja, novo belo uže za veš bilo je crveno poput boje kojom se farbaju ambari. “Smrt!”, vrisnu gospođa Karmodi. “Izači napolje znači smrt! Vidite li sada?” Kraj užeta bio je pretvoren u sažvakano i iskrzano kube vlakana i pramenova pamuka. Pramenovi pamuka bili su ororšeni kapima krvi. Gospođi Karmodi niko nije protivrečio. Majk Hatlen pusti vrata da se zalupe.

7 Prva noć Gospodin Mekvej je radio u Bridžtonu kao kasapin još od moje dvanaeste ili trinaeste godine, i nisam imao pojma ni kako mu je ime ni koliko je star. On je montirao gasni roštilj ispod jednog od malih izduvnih ventilatora - ventilatori su sada bili nepokretni, ali moguće je da je tu i dalje bilo nešto ventilacije - i oko pola sedam popodne miris pržene piletine ispunio je samoposlugu. Bad Braun nije prigovarao. Možda usled šoka, ali pre će biti da je shvatio činjenicu da njegovo sveže meso i živina nemaju izgleda da postanu nimalo svežiji. Piletina je mirisala dobro, ali nije naročito mnogo ljudi želelo da je jede. Gospodin Mekvej, suvonjav i uredan u svojoj beloj odeći, svejedno je pripremao piletinu i stavljao po dva parčeta na papirne tanjire i ređao ih kao u kafeteriji povrh vitrine za meso. Gospođa Turman donese Biliju i meni po tanjir, sa sve garnirungom i krompir salatom. Jeo sam što sam više mogao, ali Bili svoje nije hteo ni da proba. “Moraš da jedeš, momčino”, rekoh ja. “Nisam gladan”, reče on i odloži tanjir u stranu. “Ne možeš da porasteš veliki i jak ako...” Gospoda Turman, koja je sedela malo iza Bilija, odmahnu mi glavom. “Dobro”, rekoh ja. “Idi, uzmi breskvu i pojedi makar nju. ’Kej?” “Sta ako gospodin Braun kaže nešto?” “Ako bude nešto rekao, vrati se i kaži mi.” “Važi, Tata.” On ode polako. Izgledao je kao da se nekako skupio. Srce me je bolelo što ga vidim da tako hoda. Gospodin Mekvej je nastavio da peče piletinu, kao da mu nimalo ne

smeta što je jede samo nekoliko ljudi, srećan zbog samog čina pripremanja hrane. Kao što mislim da sam već rekao, postoje raznorazni načini da se čovek uhvati sa ovakvim nečim u koštac. Ne biste pomislili da je tako, ali jeste. Um je čudan. Gospođa Turman i ja sedeli smo negde na pola puta niz gondolu sa lekovima za slobodnu prodaju. Ljudi su u malim grupama sedeli po čitavoj radnji. Niko osim gospođe Karmodi nije sedeo sam; čak su i Majron i njegov pajtaš Džim bili zajedno - obojica obeznanjeni kraj hladnjaka za pivo. Šestorica novih osmatrali su kroz puškarnice. Jeđan od njih bio je Oli, i žvakao je pileći batak i pio pivo. Baklje od držalja portviša bile su oslonjene kraj svakog stražarskog mesta, i uz svaku se nalazila konzerva tečnosti za paljenje ćumura... ali mislim da niko više nije zaista verovao u baklje kao ranije. Ne posle tog dubokog i stravično vitalnog groktanja, ne posle sažvakanog i krvlju natopljenog užeta za veš. Ako to stvorenje tamo napolju, šta god bilo, reši da nas sredi, srediće nas. Stvorenje ili stvorenja. “Hoće li u toku noći biti gadno?” upita gospođa Turman. Glas joj je bio miran, ali oči su joj bile bolesne i uplašene. “Heti, jednostavno ne znam.” “Dozvoli mi da čuvam Bilija koliko god možeš. Ja sam... Dejv, mislim da sam nasmrt prestravljena.” Ona se oglasi suvim smehom. “Da, mislim da se o tome radi. Ali, ako imam Bilija, biće mi dobro. Biće mi dobro, zbog njega.” Oči su joj sijale. Sagnuh se i potapšah je po ramenu. “Toliko se brinem za Alana”, reče ona. “On je mrtav, Dejv. U srcu sam sigurna da je mrtav.” “Ne, Heti. Tako nešto ne možeš da znaš.” “Ali osećam da je istina. Zar ti ništa ne osećaš za Stefani? Zar nemaš bar neki... osećaj?” “Ne”, slagah ja kroz zube. Iz grla joj dopre zvuk gušenja i ona prekri usta rukom. Naočari su joj odražavale mutnu, sumornu svetlost.

“Bili se vraća”, promrmljah ja. Jeo je breskvu. Heti Turman potapša pod kraj sebe i reče da će mu, kada završi, pokazati kako da napravi čovečuljka od breskvine koštice i malo konca. Bili joj se prazno osmehnu, i gospođa Turman mu uzvrati osmehom. U osam uveče nova šestorica odoše do puškarnica i Oli dođe do mesta gde sam sedeo. “Gde je Bili?” “Sa gospođom Turman, pozadi”, rekoh ja. “Bave se raznim veštinama. Završili su sa pravljenjem čoveka od koštice breskve, maski od kesa i lutaka od jabuka, a sada mu gospodin Mekvej pokazuje kako da pravi ljude od pribora za čišćenje lule.” Oli otpi dug gutljaj piva i reče: “Napolju se neke stvari kreću.” Pogledah ga oštro. Mirno mi je uzvratio pogled. “Nisam pijan”, reče on. “Pokušavao sam da se napijem, ali nije mi uspelo. Voleo bih da mogu, Dejvide.” “Šta to znači, napolju se neke stvari kreću?” “Ne znam stvarno. Pitao sam Voltera i on mi je rekao da ima isti osećaj, da na trenutak neki delovi izmaglice postanu tamniji - ponekad samo mrljica, ponekad veliko tamno mesto, kao modrica.^ A onda ponovo izbledi u siviio. A ta stvar se vrtloži. Cak je i Arni Sims rekao da oseća da se tamo napolju nešto dešava, a Arni je još malo pa ćorav kao šišmiš.” “Šta je sa ostalima?” “Svi su iz drugih država, za mene stranci”, reče Oli. “Nisam pitao nijednog od njih.” “Koliko si siguran da ti se nije nije naprosto priviđalo?” “Siguran”, reče on. Klimnuo je glavom prema gospođi Karmodi, koja je sedela sama na kraju gondole. Ništa od svega ovoga ni najmanje joj nije pokvarilo apetit; na tanjiru joj se nalazilo groblje pilećih kostiju. Pila je ili krv, ili sok V8. “Mislim da je u jednome bila u pravu”, reče Oli. “Videćemo. Kad se smrači, videćemo.”

Ali, nismo moraii da čekamo na mrak. Kada je došlo, Bili je malo toga video, pošto ga je gospođa Turman čuvala pozadi. Oli je još sedeo sa mnom kada je jedan od ljudi napred kriknuo i zateturao se unazad sa svog mesta, mlatarajući rukama. Bližilo se pola devet; napolju je biserno bela izmaglica potamnela do mutne škriljčane boje novembarskog sumraka. Nešto se spusti na staklo ispred jedne od puškarnica. “O, moj Isuse!” vrisnu čovek koji je tamo osmatrao. “Pustite me! Pustite me dalje od svega ovoga!” On se otrže i načini isprekidani krug, oči mu se zakolutaše na licu, a mala kap pljuvačke zasvetluca mu na kraju usne u sve dubljim senkama. Onda se stušti niz krajnji red pored vitrina sa zamrznutom hranom. Odgovoriše mu povici. Neki ljudi potrčaše napred da vide šta se dešava. Mnogi drugi se povukoše natrag, bez brige i želje da vide šta to gamiže po staklu tamo napolju. Krenuh ka puškarnici, sa Olijem kraj sebe. Ruka mu je bila u džepu gde se nalazio pištolj gospođe Damfrajs. Sada jedan od ostalih uzviknu - ne toliko u strahu, koliko u gađenju. Oli i ja se provukosmo kroz jednu naplatnu traku. Sada smo mogli da vidimo šta je to oteralo momka sa stražarskog mesta. Nisam umeo da razaznam o čemu se radi, ali mogao sam to da vidim. Izgledalo je kao neko od nižih stvorenja sa Bošove slike - sa jednog od njegovih paklenih murala. Bilo je u tome i nečeg gotovo užasno komičnog, jer je takođe pomalo ličilo na jedan od onih čudnih proizvoda od vinila i plastike koje možete da kupite za dolar i osamdeset devet centi i bacite ih na prijatelje... U stvari, baš kao ono za šta me je Norton optužio da sam podmetnuo u magacinu. Bilo je možda dve stope dugo, u segmentima, ružičasto poput zaceljenog sprženog mesa. Buljave oči zurile su u dva različita smera odjednom na kraju kratkih, savitljivih izraštaja. Visilo je na izlogu o debelim jastučićimasisaljkama. Na suprotnom kraju izvirivalo je nešto što je

bilo ili organ za razmnožavanje, ili žaoka. A sa leđa sli mu izbijala prevelika membranozna krila, nalik na krila muve. Pomerala su se veoma sporo, dok smo Oli i ja prilazili staklu. Kod puškarnice levo od nas, gde je stražar zgađeno kreštao, tri takva stvora puzala su po staklu. Kretali su se po njemu lenjo i ostavljali za sobom lepljive puževske tragove. Njihove oči - ako su to bile - trzale su se na krajevima izraštaja debljine prsta. Povremeno su puzali jedan preko drugog. “Gledajte te prokletinje”, reče Tom Smoli giasom punim gadenja. On je stajao kraj puškarnice desno od nas. Gamad je bila sada sasvim iznad puškarnica, što je značilo da verovatno puze po čitavoj zgradi... kao crvi po parčetu mesa. To nije bila prijatna slika, i ja osetih kako mi se u stomaku diže ono malo piletine koju sam pojeo. Neko je jecao. Gospođa Karmodi je vrištala o gadostima iz utrobe zemlje. Neko joj osorno reče da bi za nju bolje bilo da umukne. Isto staro sranje. Oli izvadi pištolj gospođe Damfrajs iz džepa, a ja ga zgrabih za ruku. “Ne budi lud.” On me se otrese. “Znam šta radim”, reče. On kucnu cevi pištolja po izlogu, sa licem u izrazu odvratnosti gotovo pretvorenim u masku. Brzina krila stvorenja stade da se povećava, sve dok ona ne postaše nejasna obličja - da niste znali, poverovali biste da ta stvorenja uopšte nemaju krila. A onda jednostavno odleteše. Neki od ostalih videli su šta je Oli uradio i shvatili. Oni počeše da kuckaju drškama portviša po izlozima. Stvorenja su odletala, ali su se odmah vraćala. Očigledno da nisu imala ni mozga više od obične kućne muve. Stanje blisko panici pređe u brbljanje i razgovor. Začuh kako neko pita nekoga šta misli da bi mu ta stvorenja učinila kada bi sletela na njega. Odgovor na to pitanje nije me zanimao.

Kuckanje po izlozima poče da jenjava. Oli se okrenu prema meni i zausti nešto da kaže, ali pre nego što je stigao da učini bilo šta više do da otvori usta, iz izmaglice dolete nešto i ugrabi jedno od puzavih stvorenja sa stakla. Mislim da sam vrisnuo. Nisam siguran. Bio je to neki leteći stvor. Više od toga sa sigurnošću nisam mogao da kažem. Izmaglica kao da se zatamoila upravo onako kako je Oli to opisao, samo što tamna mrlja nije izbledela; zgusnula se u nešto sa uzmahanim, kožnatim krilima, albino-belim telom i crvenkastim očima. Udarilo je o staklo dovoljno jako da ga zatrese. Otvorilo je kljun. Progutalo je ružičasto stvorenje i zatim nestalo. Citav incident nije trajao duže od pet sekundi. Imao sam prazan konačni utisak da se ružičasto stvorenje koprca i bacaka dok pada niz kljun, kao što se ribica koprca i bacaka u kljunu galeba. Sada se začu novi udar, pa još jedan. Ljudi ponovo zavrištaše, i nastade stampedo prema zadnjem delu radnje. Tada se začu jedan prodorniji krik, krik bola, i Oli reče: “O, moj Bože, ona starica je pala, a oni su je prosto pregazili.” On potrča natrag kroz naplatni prolaz. Okrenuh se da pođem za njim i tada spazih nešto od čega sam se ukopao na mestu. Visoko gore, desno od mene, jedan džak sa đubrivom klizio je lagano unazad. Odmah ispod njega bio je Tom Smoli, koji je zurio napolje u izmaglicu kroz svoju puškarnicu. Još jedno ružičasto stvorenje spusti se na debelu staklenu ploču puškarnice kod koje smo Oli i ja ranije stajali. Jedan leteći stvor nadlete i ščepa ga. Izgažena starica i dalje je vrištala prodornim, napuklim glasom. Džak. Taj džak koji klizi. “Smoli!” dreknuh. “Pazi! Iznad glave!” U opštoj zbrci uopšte me nije čuo. Džak se nakrivi, a onda pade. Udari ga tačno po glavi. On teško pade, zakačivši vilicom policu koja se pružala ispod izloga.