“Da”, rekoh ja, pokušavajući da zaustavim suze, ali nisam u tome imao mnogo sreće. “Da, i meni je.” Vozio sam do puta br. 302 i skrenuo levo, prema Portlendu. Put je takođe bio ispucao i mestimice razrovan ali je, sve u svemu, bio prolazniji od Kanzaškog druma. Brinuo sam se zbog mostova. Površina Mejna bila je ispresecana tekućom vodom, i posvuda su se nalazili mostovi, veliki i mali. Ali, neplski nadvožnjak bio je netaknut, a odatle je bilo glatko - mada sporo - jedrenje skroz do Portlenda. Izmaglica je i dalje bila gusta. Jednom sam morao da stanem, pomislivši da preko puta leže stabla. Tada stabla počeše da se kreću i njišu, i ja shvatih da su to novi pipci. Stadoh, i malo kasnije oni se povukoše nazad. Jednom je velika zelena stvar sa telom koje se prelivalo duginim bojama i providnim krilima sletela na haubu. Izgledala je kao grozno izobličeni vilin-konjic. Visila je tamo za trenutak, a onda ponovo zamahala krilima i nestala. Bili se probudio oko dva sata pošto smo ostavili Kanzaški drum za sobom i pitao jesmo li već stigli kod Mamice. Rekao sam mu da nisam mogao da siđem na naš put zbog oborenog drveća. “Tata, je li ona dobro?” “Bili, ne znam. Ali, vratićemo se da vidimo.” Nije plakao. Umesto toga, ponovo je zadremao. Lakše bih podneo njegove suze. Isuviše je spavao, i to mi se ni najmanje nije sviđalo. Od napetosti me je zabolela glava. Bilo je to od vožnje kroz izmaglicu sa stalnih pet ili deset milja na sat, napetost saznanja da bilo šta može da izroni iz nje, baš bilo šta - klizište, odron, ili Gidra, Troglavo Čudovište. Mislim da sam se molio. Molio se Bogu da je Stefani živa i da On ne sruči moju preljubu na nju. Molio sam se Bogu da mi dopusti da odvedem Bilija u sigurnost zato što je prošao toliko toga.
Većina ljudi stala je uz ivicu puta kada je izmaglica došla, i do podne bili smo u Severnom Vindamu. Probao sam da krenem Rečnim putem, ali oko pet milja dalje, most koji je premošćavao malu, bučnu reku srušio se u vodu. Morao sam da vozim u rikverc gotovo celu milju pre nego što sam naišao na dovoljno široko mesto da okrenem. Na kraju krajeva, ipak smo pošli ka Portlendu putem br. 302. Kada smo stigli tamo, odvezao sam do priključka za petlju. Uredan niz naplatnih kabina koje su čuvale prilaz bio je pretvoren u slepe skelete od razbijenog pleksiglasa. Sve su bile prazne. U jednoj sa kliznim staklom nalazila se iscepana jakna sa oznakama Mejnske uprave za puteve na rukavima. Bila je natopljena lepljivom krvlju koja se sušila. Otkad smo otišli iz Savezne, nismo videli nikog živog. Gospođa Repler reče: “Dejvide, probaj radio.” Pljesnuh se po čelu od frustracije i besa na samog sebe, pitajući se kako sam mogao da budem toliko glup da tako dugo zaboravim na skautov AM/FM radio. “Ne radi to”, reče gospođa Repler kratko. “Ne možeš da misliš na sve. Ako pokušaš, poludećeš, i bićeš potpuno beskoristan.” Na čitavom AM rasponu dobio sam samo krik statičkog elektriciteta, a FM nije dao ništa osim glatke i zlokobne tišine. “Da li to znači da u etru nema ničega?” upita Amanda. Znao sam na šta misli, možda. Bili smo dovoljno južno da bi već trebalo da hvatamo probrane bostonske stanice - WRKO, WBZ, WMEX. Ali, ako je Boston otišao... “To ništa ne mora da znači”, rekoh ja. “Ova statika na AM rasponu je čista interferencija. Izmaglica ima prigušujući efekat i na radio signale.” “Siguran si da je samo to?” “Jesam”, rekoh, ni najmanje siguran. Krenusmo ka jugu. Znaci za milje prolazili su kraj nas, brojeći negde oko četrdeset. Kada stignemo do Milje 1, bićemo na granici Nju Hemšajra. Vožnja petljom bila je
sporija; mnogo vozača nije želelo da odustane, i na nekoliko mesta bilo je sudara otpozadi. Nekoliko puta morao sam da koristim srednju traku. Oko jedan i dvadeset - počinjao sam da osećam glad - Bili me zgrabi za ruku. “Tatice, šta je to? Šta je to?” Iz izmaglice se pojavi senka i zamaza je tamom. Bila je visoka kao litica i išla je pravo na nas. Nagazih na kočnice. Amanda, koja je dremuckala, polete napred. Nešto je došlo; a opet, to je sve što sa sigurnošću mogu da kažem. Možda zbog činjenice da nam je izmaglica dopuštala samo da nakratko nazremo stvari, ali mislim da isto tako postoje stvari koje mozak jednostavno ne dopušta. Postoje stvari toliko mračne i užasne - baš kao što, pretpostavljam, postoje i stvari toliko velike lepote - da neće stati u majušna ljudska vrata percepcije. Imalo je šest nogu, to znam; koža mu je bila škriljčano siva i mestimice se šarala tamno smeđim. Te smeđe mrlje podsetiše me apsurdno na pege boje džigerice na rukama gospođe Karmodi. Koža mu je bila duboko smežurana i izbrazdana, a sa nje su visile dvadesetine, stotine onih ružičastih “buba” sa očima na stabljikama. Ne znam koliko je zaista bilo veliko, ali prošlo je pravo iznad nas. Jedna njegova siva, smežurana noga spustila se tik do mog prozora i gospođa Repler kasnije reče da nije mogla da mu vidi donji deo stomaka, iako je iskrivila vrat da bi to osmotrila. Videla je samo dve kiklopske noge kako se dižu i spuštaju kroz izmaglicu poput živih tornjeva, sve dok se nisu izgubile iz vidokruga. U trenutku dok je bilo iznad skauta, imao sam utisak nečeg toliko velikog da bi plavi kit prema tome ličio na pastrmku - drugim rečima, nečeg toliko velikog da je prkosilo mašti. Onda je otišlo, šaljući natrag seizmološki niz tupih udaraca. Ostavilo je tragove u cementu Međudržavnog, tragove toliko duboke da nisam mogao da im vidim dno. Svaki trag bio je dovoljno velik da skaut upadne u njega.
Jedan trenutak niko nije progovarao. Jedini zvuk bilo je naše disanje i sve tiši tupi udari prolaska te Stvari. Onda Bili reče: “Tata, je li to bio dinosaurus? Kao ona ptica što je ušla u tržnicu?” “Mislim da nije. Mislim da nikada nije postojala ovako velika životinja. Bar ne na zemlji.” Pomislih na Projekt Strela i upitah se ponovo kakvu su to ludu i prokletu stvar mogli tamo gore da izvode. “Možemo li dalje?” upita Amanda bojažljivo. “Možda se vrati.” Da, a možda ih napred ima još. Ali, bilo je besmisleno reći ne. Morali smo da odemo negde. Nastavih da vozim i provlačim se između tih užasnih tragova sve dok nisu skrenuli sa puta. Eto, to se desilo. Ili gotovo da je to sve - ima još jedna, poslednja stvar na koju ću preći za trenutak. Ali, ne smete očekivati nikakav prikladan zaključak. Ne postoji I oni pobegoše iz izmaglice na dobru svetlost sunca novog dana; ili Kada smo se probudili, Nacionalna garda je konačno stigla; pa čak ni ona velika, stara podštapalica: Sve je bilo san. To je, pretpostavljam, ono što je moj otac uvek namršteno nazivao “krajem a la Alfred Hičkok”, čime je mislio na zaključak u neizvesnosti koja čitaocu ili gledaocu dopušta da sam smisli kako su se stvari okončale. Moj otac za takve priče nije imao ništa osim prezira, govoreći da su “jeftine”. Došli smo do ovog Hauarda Džonsona blizu izlaza br. 3 kada je počeo da se spušta sumrak, čineći od vožnje samoubilački rizik. Pre toga, rizikovali smo na mostu preko reke Sako. Izgledao je gadno iskrenut i izobličen, ali u izmaglici je bilo nemoguće odrediti je li ceo ili nije. Tu jednu igru smo dobili. Ali, treba misiiti i na sutra, zar ne?
Dok ovo pišem, petnaest je do jedan ujutro, dvadeset trećeg jula. Oluja koja kao da je signalizirala početak svega bila je pre samo četiri dana. Bili spava u predvorju, na dušeku koji sam izvukao za njega. Amanda i gospođa Repler su u blizini. Ovo pišem pri svetlu velike baterijske lampe “delko”, a napolju ružičasta gamad kucka i odbija se od stakla. Malo-malo pa se čuje giasniji tupi udarac kada jedna od ptica pokupi koju. Skaut ima dovoljno benzina da nas odveze možda još devedeset milja. Alternativa je da pokušamo da ga napunimo ovde; napolju, na uslužnom ostrvcu je Ekson, i mada nema struje, verujem da bih mogao da pretočim malo iz rezervoara. Ali... Ali, to znači biti napolju. Ako budemo mogli da natgčimo benzin - ovde ili dalje - nastavićemo. Vidite, sada imam u glavi odredište. To je ta poslednja stvar o kojoj sam hteo da vam pričam. Nisam mogao da budem siguran. To je ta stvar, prokleta stvar. Mogla je to biti samo moja mašta, ništa drugo do dobronamerna misao. Pa čak i da nije, šanse su tako male. Koliko milja? Koliko mostova? Koliko stvari koje bi volele da nasrnu na mog sina i pojedu ga dok još vrišti od strave i agonije? Svi su izgledi da je to bilo samo sanjarenje na javi koje nisam ispričao ostalima... bar još ne. U upravnikovom apartmanu našao sam veliki višerasponski radio na baterije. Iz njegove poleđine pljosnata antenska žica vodila je kroz prozor. Uključio sam ga, prebacio prekidač na BAT, pozabavio se brojčanikom za hvatanje stanica i potenciometrom, i dalje ne dobijajući ništa osim statike ili mrtve tišine. A onda, na suprotnom kraju AM skale, baš kada sam posegnuo za dugmetom za isključivanje, mislim da sam čuo, ili sanjao da čujem, jednu jedinu reč. Samo toliko. Slušao sam jedan sat, ali nije bilo ničeg više. Ako je postojala ta jedna reč, došla kroz neko trenutno
premeštanje prigušujuće izmaglice, infinitezimalnu pukotinu koja se smesta ponovo zatvorila. Jedna reč. Samo ako sam je čuo. Samo ako. Idem sad u krevet. Ali, prvo ću da poljubim sina i da mu šapnem dve reči u uho. Protivsnova koji mogu da dođu, znate. Dve reči koje zvuče pomalo slično. Jedna od njih je Hartford. Druga je nada.