Stephen King-Izmaglica

Jedno leteće albino stvorenje izvijalo se kao crv kroz nazubljenu rupu u staklu. Mogao sam da čujem njeno blago grebuckanje, sad kada je vrištanje malo prestalo. Crvenkaste oči svetlucale su joj na trouglastoj glavi, malo nagnutoj u stranu. Težak, kukasti kljun lakomo se otvarao i zatvarao. Ličilo je pomalo na slike pterodaktila koje se viđaju po knjigama o dinosaurusima, a još više na nešto iz košmara nekog ludaka. Zgrabih jednu baklju i nabih je u konzervu tečnosti za paljenje ćumura, preturivši je i prosuvši baru toga na pod. Leteće stvorenje zastade na vrhu džakova sa đubrivom, osmatrajući ukočeno oko sebe, prebacujući se sporo sa jedne kandžaste noge na drugu. Bilo je glupo, u to sam bio sasvim siguran. Dvaput je pokušalo da raširi krila koja su udarila o zid, pa se zatim presavila iznad pogrbljenih leđa nalik na krila grifona. Kada je pokušalo treći put, izgubilo je ravnotežu i nespretno palo sa svog oslonca, i dalje pokušavajući da raširi krila. Palo je na leđa Toma Smolija. Kandže se opružiše i Tomova košulja široko se rascepi. Poteče krv. Bio sam tu, manje od tri stope daleko. Sa baklje mi je kapala tečnost za paljenje. Bio sam emocionalno dovoljno napumpan da ubijem to ako mogu... a onda shvatih da nemam šibica kojom bih baklju zapalio. Poslednjom sam pre jedan sat pripalio cigaretu gospodinu Mekveju. Sada nastade opšta pometnja. Ljudi spaziše stvorenje koje se ugnezdilo na Smolijevim leđima, nešto što niko na svetu ranije nije video. To sunu glavom napred ispitivački, i otrže parče mesa sa zadnje strane Smolijevog vrata. Spremao sam se da upotrebim baklju kao batinu, kad njena glava umotana u tkaninu najednom buknu. Den Miler je bio tu, sa zipo upaljačem ukrašenim amblemom marinaca u ruci. Lice mu je bilo tvrdo kao kamen od užasa i besa. “Ubij to”, reče on promuklo. “Ubij to ako možeš.” Pored njega je stajao Oli. Držao ie tridesetosmicu gospođe Damfrajs u ruci, ali nije mogao dobro da nanišani.

Stvorenje raširi krila i jednom zamahnu njima - očigledno ne da bi odletelo, već da bi bolje uhvatilo žrtvu - a onda se njena kožnata, bela, membranozna krila uviše oko čitavog gomjeg dela tela sirotog Smolija. A tada se začuše zvuci - smrtonosni zvuci kidanja čije detaljnije opisivanje ne bih mogao da podnesem. Sve se to desilo u nekoliko sekundi. Tada gurnuh baklju na to stvorenje. Osetih da udaram u nešto nimaJo otpornije od dečjeg zmaja. Sledećeg trenutka, stvorenje se zapali. Ono zavrišta i raširi krila; trznu glavom, kolutajući crvenkastim očima u, nmajiskrenije se nadam, velikoj agoniji. Stvorenje uzlete uz zvuke platnenog čaršava koji landara na užetu za veš pri jakom prolećnom povetarcu. Ponovo ispusti taj zarđali vrisak. Glave se okrenuše da proprate njegov plameni, umirući let. Mislim da mi ništa od svega nije tako ostalo u pamćenju kao to pticoliko stvorenje koje gori i leti cik-cak iznad gondola u Saveznom supermarketu, ostavljajući za sobom tu i tamo ugljenisane i zadimljane parčiće. Konačno udari u sosove za špagete i razli na sve strane ragu, prins i prima salsu kao grudvice zgrušane krvi. Ostalo je jedva nešto više od pepela i kostiju. Miris sagorevanja stvorenja bio je prodoran i mučan. A ispod njega, kao kontrapunkt, bio je tanak i jedak smrad izmaglice koja se kovitlala unutra kroz polomljeno staklo. Za trenutak je vladala potpuna tišina. Bili smo sjedinjeni u crnom čuđenju tom blistavom, plamenom, smrtonosnom letu. Onda neko zaurla. Drugi zavrištaše. A negde pozadi mogao sam da čujem kako plače moj sin. Ščepa me neka ruka. Bio je to Bad Braun. Oči su mu bile iskolačene u dupljama. Usne je povukao sa veštačkih zuba, kao da reži. “Jedno od onih drugih stvorenja”, reče on i pokaza. Jedno od gamadi ušlo je kroz rupu i uzveralo se na džak sa đubrivom, dok su mu muvlja krila zujala - moglo se čuti: zvučalo je poput jeftinog električnog ventilatora iz robne

kuće - a oči buljile sa svojih drški. Ružičasto i nezdravo debelo telo ubrzano mu je disalo. Krenuh ka njemu. Baklja mi se topila, ali još se nije ugasila. Ali preteče me gospođa Repler, učiteljica trećeg razreda. lmala je pedeset pet, možda šezdeset godina, i bila je mršava kao konopac. Telo joj je izgledalo tvrdo, isušeno, i stalno me teralo na pomisao sušenu govedinu. Držala je u obe ruke po konzervu rejda, kao neki ludi revolveraš u egzistencijalnoj komediji. Ona se oglasi jarosnim režanjem kojim bi se ponosio i pećinski čovek dok neprijatelju razbija lobanju. Držeći konzerve pod pritiskom u potpuno opruženim rukama, ona ih pritisnu. Gusti sprej insekticida prekri stvorenje. Ono poče da se uvija i ludački okreće u samrtnom bolu, pa najzad pade sa džakova, odskoči od tela Toma Smolija - koji je bio sasvim sigurno i nesumnjivo mrtav - i konačno završi na podu. Krila su mu mahnito zujala, ali je nigde nisu ponela; bila su previše teško prekrivena rejdom. Nekoliko trenutaka kasnije krila usporiše, pa onda stadoše. Bilo je mrtvo. Sada se čuo plač. I stenjanje. Stenjala je izgažena starica. A čuo se i smeh. Smeh prokletih. Gospođa Repler je stajala iznad svog plena, dok su joj se mršave grudi brzo podizale i spuštale. Hatlen i Miler pronašli su jedan od onih valjaka koje magacioneri koriste za kotrljanje sanduka po radnji, pa su ga zajedno podigli na džakove sa đubrivom i zaklonili klinastu rupu u staklu. Bilo je to dobro, kao privremeno rešenje. Amanda Damfrajs dođe kao mesečar. U jednoj ruci je držala kofu. U drugoj je držala metlicu, još uvijenu u providni omot. Ona se saže, očiju još raširenih i praznih, i počisti mrtvo stvorenje - bubu, puža, šta god bilo - u kofu. Moglo je da se čuje pucketanje omota na metlici pri dodirivanju poda. Ona ode do izlaznih vrata. Tamo nije bilo gamadi. Ona ih malo otvori i izbaci kofu napolje. Kofa pade na stranu i zakotrlja se napred-nazad, u sve manjem luku.

Jedno ružičasto stvorenje dozuja iz noći, spusti se na kofu i poče da puzi po njoj. Amandi grunuše suze. Odoh do nje i zagrlih je. U jedan i trideset sledećeg jutra sedeo sam oslonjem leđima o belu emajliranu stranu tezge za meso, i napola dremao. Bilijeva glava bila mi je u krilu. On je spavao čvrsto. Nedaleko je spavala Amanda Damfrajs sa glavom položenom na nečiju jaknu. Nedugo posle smrti pticolike stvari, Oli i ja smo se vratili u magacin i sakupili pet-šest umetaka poput onog kojim sam ranije prekrio Bilija. Nekoliko ljudi spavalo je na njima. Vratili smo se takođe sa nekoliko teških sanduka pomorandži i krušaka, i nas četvorica zajedno uspeli smo da ih nabacimo na džakove sa đubrivom ispred rupe u staklu. Pticolika stvorenja teško da bi mogla da pomere jedan takav sanduk; svaki je bio težak oko devedeset funti. Ali, ptice i bubolika stvorenja koja su ptice jele nisu bila jedina stvorenja napolju. Bilo je tu ono stvorenje sa pipcima, koje je odnelo Norma. Trebalo je tu misliti i na ono iskrzano uže. Bilo je tu ono nevidljivo stvorenje koje se oglasilo tom dubokom, grlenom rikom, na koje je takođe trebalo misliti. Culi smo posle toga slične zvuke - ponekad prilično udaljene - ali koliko daleko je bilo “udaljeno” kroz prigušujuči efekat magle? A ponekad su bilo dovoljno blizu da zatresu zgradu i nateraju vas da pomislite kako su vam komore u srcu najednom ispunjene ledenom vodom. Bili mi se trže u krilu i zastenja. Pomilovah ga po kosi i on zastenja glasnije. A onda kao da je ponovo pronašao manje opasne vode sna. Moj dremež bio je razbijen i ponovo sam zurio potpuno budan. Od mraka sam uspeo da odspavam samo oko devedeset minuta, a i tada su me progonili snovi. U jednom fragmentu sna ponovo je bila prošla noć. Bili i Stefi su stajali ispred panoramskog prozora i posmatrali crnu i škriljčano-sivu vodu napolju, kod srebrnog, vrtložnog vodenog mlaza koji je bio vesnik oluje.

Pokušao sam da dođem do njih, jer sam znao da dovoljno jak vetar može da polomi prozor i razbaca smrtonosne staklene strelice po čitavoj dnevnoj sobi. Ali, bez obzira koliko trčao, kao da im se nisam približavao. A onda se iz vodenog mlaza vinula ptica, džinovska skerletna oiseau de mort čiji je praistorijski raspon krila zamračio čitavo jezero od zapada prema istoku. Kljun joj se otvori i otkri ždrelo veličine Tunela Holand. I dok je ptica doletala da mi proždere ženu i sina, duboki, zlokobni glas poče da šapuće i ponavlja iznova i iznova: Projekt Strela... Projekt Strela... Projekt Strela... Bili i ja nismo bili jedini koji su loše spavali. Drugi su vrištali u snu, a neki su nastavili da vrište i posle buđenja. Pivo je brzo nestajalo iz hladnjaka. Badi Iglton ga je jednom dopunio otpozadi bez komentara. Majk Hatlen mi reče da nema više somineksa. Nije se radilo o iscrpljenim zalihama. Prosto je zbrisan. Nagađao sam da su neki ljudi uzeli možda po šest ili osam bočica. “Ostalo je nešto najtola”, rekao je. “Hočeš jednu bočicu, Dejvide?” Odmahnuo sam glavom i zahvalio mu. A u zadnjem prolazu kod kase 5, bili su naši alkosi. Bilo ih je negde sedmorica, svi iz drugih država osim Lua Tatingera, koji je imao perionicu kola “Bor”. Njemu nije trebao nikakav izgovor da omiriše čep, kako se to kaže. Brigada alkosa bila je prilično dobro anestezirana. O, da - bilo je takođe šestoro ili sedmoro ljudi koji su poludeli. Poludeli nije najbolja reč; možda naprosto ne mogu da se setim odgovarajuće. Ali, tu su bili ti ljudi koji su zapali u potpunu obamrlost bez vina, piva ili pilula. Zurili su u vas praznim i sjajnim očima nalik na okrugle kvake na vratima. Tvrdi cement stvarnosti raspao se u nekom nezamislivom zemljotresu, i ovi jadnici propali su kroz njega. S vremenom, neki od njih će se možda vratiti. Ako vremena bude.

Mi ostali napravili smo sopstvene mentalne kompromise, i u nekim slučajevima pretpostavljam da su bili prilično čudni. Geta Repler, na primer, bila je ubeđena da je čitava stvar san - ili je bar tako rekla. A govorila je prilično uverljivo. Pogledao sam Amandu. U meni je prema njoj raslo nezgodno snažno osećanje - nezgodno, ali ne baš neprijatno. Oči su joj bile neverovatno, brilijantno zelene... jedno vreme sam je držao na oku da vidim hoće li izvaditi kontakt sočiva, ali boja je očigledno bila prava. Zeleo sam da vodim ljubav sa njom. Zena mi je bila kod kuće, možda živa, najverovatnije mrtva, u svakom slučaju sama, i ja sam je voleo, želeo sam da uzmem Bilija i vratim joj se više od svega, ali takode sam želeo da kresnem ovu gospođu po imenu Amanda Damfrajs. Pokušao sam sebi da kažem da je to samo zbog situacije u kojoj smo, i možda i jeste, ali to želju nije umanjilo. Dremao sam i budio se, da bih se s trzajem potpuno probudio oko tri. Amanda je prešla u neku vrstu fetalnog položaja, privukavši kolena prsima, stisnuvši ruke među butinama. Cinilo se da duboko spava. Dukserica joj se malo povukla sa boka i otkrila čistu belu kožu. Gledao sam to i počeo da dobijam krajnje neupotrebljivu i neugodnu erekciju. Pokušao sam da skrenem misli na drugi kolosek i pomislio kako sam juče hteo da naslikam Brenta Nortona. Ne, ništa tako važno kao što je prava slika, ali... prosto da ga posednem na deblo sa mojim pivom u ruci i skiciram mu znojavo, umorno lice i dva pramena pažljivo negovane kose što mu neuredno štrče pozadi. Mogla je to biti dobra slika. Trebalo mi je dvadeset godina života sa ocem da prihvatim ideju kako je dovoljno dobro biti dobar. Zriate li šta je talenat? Prokletstvo iščekivanja. Kao dete sa time treba da se izborite, pobedite ga nekako. Ako umete da pišete, mislite da vas je Bog postavio na Zemlju da oduvate Sekspira. Ili, ako umete da slikate, možda mislite -

ja jesam - da vas je Bog postavio na Zemlju da oduvate svog oca. Ispalo je da nisam tako dobar kao on. Možda sam nastavio da pokušavam da budem duže nego što je trebalo. Imao sam izložbu u Njujorku, i prošla je jadno - kritičari su me izlupali po glavi rođenim ocem. Godinu dana kasnije izdržavao sam Stefi i sebe komercijalnim stvarima. Bila je trudna, i ja sam seo i poppričao sam sa sobom o tome. Rezultat tog razgovora bila je uverenost da će ozbiljna umetnost za mene biti hobi, ništa više. Uradio sam reklame za šampon “Zlatna devojka” - ono kada Devojka uzjahuje bicikl, ono gde igra frizbi na plaži, ono gde stoji na balkonu svog apartmana sa pićem u ruci. Radio sam ilustracije za kratke priče u većini velikih časopisa, ali u to polje sam se probio radeći brze ilustracije za priče u slabijim muškim listovima. Radio sam neke filmske plakate. Novac pristiže. Fino držimo glave iznad vode. Imao sam jednu konačnu izložbu u Bridžtonu, baš prošlog leta. Izložio sam devet radova na platnu, koje sam naslikao za pet godina, i prodao šest. Nekom čudnom koincidencijom, jedno platno koje apsolutno ne bih prodao prikazivalo je Savezni supermarket. Perspektiva je bila sa suprotnog kraja parkirališta. Na mojoj slici parkiralište je bilo prazno, izuzev reda konzervi Kembelovog pasulja sa kobasicom, svaka veća od prethodne, u maršu prema oku posmatrača. Poslednja je izgledala osam stopa visoka. Slika se zvala Pasulj i lažna perspektiva. Jedan čovek iz Kalifornije, glavni rukovodilac u nekoj firmi koja proizvodi teniske loptice, rekete i ko zna koju još sportsku opremu, izgleda da je baš jako želeo da je ima i nije hteo da prihvati moj negativan odgovor i pored NZP karte zataknute u levom donjem uglu drvenog rama. Počeo je sa šest stotina dolara i stigao do hiljadu. Rekao je da je želi za svoju radnu sobu. Nisam mu je dao, i on je otišao žalosno zbunjen. Cak i

tada, nije odustao; ostavio je svoju posetnicu za slučaj da se predomislim. Novac bi mi dobro došao - bila je to godina kada smo dogradili kuću i kupili kola sa pogonom na sva četiri točka - ali jednostavno nisam mogao da je prodam. Nisam mogao da je prodam zato što sam osećao da je to najbolja slika koju sam ikad uradio i želeo sam da je imam da bih je pogledao kada me neko upita, sa potpuno nesvesnom surovošću, kada ću već jednom uraditi nešto ozbiljno. A onda sam je slučajno pokazao jednog dana prošle jeseni Oliju Viksu. Pitao je može li da je fotografiše i pusti nedelju dana kao reklamu, i to je bio kraj moje sopstvene lažne perspektive. Oli je u mojoj slici prepoznao ono što ona jeste, i tako naterao i mene da prepoznam. Savršeno dobar komad uglađene komercijalne umetnosti. Ništa više. I, Bogu hvala, ništa manje. Dozvolio sam mu da to uradi, a onda pozvao rukovodioca na kuću u San Luis Obispou i rekao da može da dobije sliku za dve i po hiljade dolara ako je još želi. Zeleo je, i ja sam je poslao za Zapadnu obalu UPS-om. A posle toga, taj glas razočaranog iščekivanja - taj glas prevarenog deteta koje nikad neće biti zadovoljno tako blagim superlativom kao što je “dobro” - prilično je utihnuo. I izuzev nešto režanja - poput tih nevidljivih stvorenja negde napolju u maglovitij noći - bio je od tada stalno prilično tih. Možda mi vi možete reći - zbog čega ućutkivanje tog dečjeg, zahtevnog glasa toliko liči na umiranje? Oko četiri sata, Bili se probudio - bar delimično - i pogledao oko sebe zamagljenim očima, ne shvatajući. “Jesmo li još tu?” “Da, dušo”, rekoh ja. “Tu smo.” On poče da plače slabo i bespomoćno, i to je bilo užasno. Amanda se probudi i pogleda nas. “Hej, dete”, reče ona i privuče ga nežno sebi. “Sve će izgledati malo bolje kada svane.”

“Ne”, reče Bili. “Ne, neće. Neće. Neće.” “Šššš”, reče ona. Oči joj se sretoše sa mojima iznad njegove glave. “Šššš, prošlo ti je vreme za odlazak na spavanje.” “Želim svoju majku!” “Da, želiš”, reče Amanda. “Naravno da želiš.” Bili se migoljio u njenom krilu dok nije bio u stanju da me vidi. Radio je to neko vreme. A onda ponovo usnu. “Hvala”, rekoh ja. “Trebali ste mu.” “On me čak ni ne poznaje.” “To ne menja stvar.” “I šta mislite?” upita ona. Njene zelene oči nisu ispuštale moje. “Sta zaiste mislite?” “Pitajte me ujutro.” “Pitam vas sada.” Zaustih da odgovorim i tada se Oli Viks materijalizova iz mraka poput nečega iz horor priče. Imao je baterijsku lampu sa ženskom bluzom preko sočiva, i uperio ju je u plafon. Pravila mu je čudne senke na iscrpljenom licu. “Dejvide”, šapnuo je. Amanda ga pogledan, najpre prepadnuto, a potom ponovo uplašeno. “Šta je bilo, Oli?” upitah. “Dejvide”, šapnu on ponovo. Zatim: “Dođi, molim te.” “Neću da ostavim Bilija. Upravo je zaspao.” “Ja ću biti s njim”, reče Amanda. “Bolje pođite.” A onda, tišim glasom: “Isuse, ovo se nikada neće okončati.”

8 Šta se dogodilo vojnicima. Sa Amandom. Razgovor sa Denom Milerom Pođoh sa Olijem. On se uputi prema magacinu. Dok smo prolazili pored hladnjaka, zgrabi pivo. “Oli, šta je bilo?” “Hoću da vidiš.” On se progura kroz dupla vrata. Ona se zatvoriše za nama sa malim strujanjem vazduha. Bilo je hladno. Ovo mesto mi se nije sviđalo, ne posle onoga što se desilo Normu. Deo mog uma uporno me je podsećao na to da tu negde još leži komad mrtvog pipka. Oli pusti da bluza spadne sa sočiva njegove lampe. Uperi lampu iznad glave. Najpre sam pomislio da je neko okačio par lutaka o cev za zagrevanje ispod plafona. Da su ih okačili o klavirsku žicu ili tako nešto, dečji trik za Noć veštica. Onda primetih stopala, kako se njišu oko sedam inča iznad cementnog poda. Bile su tu dve gomile preturenih kutija. Podigoh pogled prema licima i krik poče da mi narasta u grlu, jer to nisu bila lica lutaka iz robne kuće. Obe glave bile su nakrivljene, kao da ocenjuju neku stravično smešnu šalu, šalu koja ih je naterala da se smeju dok nisu postale ljubičaste. Njihove senke. Njihove senke izdužene i bačene na zid iza njih. Njihovi jezici. Njihovi isplaženi jezici. Obojica su nosili uniforme. Bili su to klinci koje sam ranije primetio i usput ih izgubio iz vida. Vojna dečurlija iz... Krik. Mogao sam da ga čujem kako mi se rada u grlu kao stenjanje, diže se kao policijska sirena, a onda me Oli

zgrabi za ruku odmah iznad lakta. “Ne vrišti, Dejvide. Niko ne zna za ovo osim tebe i mene, I hoću da tako i ostane.” Nekako ga progutah nazad. “Ta vojnička deca”, izustih. “Iz Projekta Strela”, reče Oli. “Naravno.” Nešto hladno mi bi gurnuto u ruku. Konzerva piva. “Popij ovo. Treba ti.” Iskapih je. Oli reče: “Vratio sam se da vidim ima li dodatnih punjenja za taj gasni roštilj koji koristi gospodin Mekvej. Video sam ove momke. Kako ja mislim, mora da su spremili omče i stali povrh ove dve gomile kutija. Mora da su jedan drugom vezali ruke i održavali međusobno ravnotežu dok su provlačili noge kroz konopac između ručnih zglobova. A onda - tako ja mislim - provukli su glave kroz omće i zategli ih trzajem glave u stranu. Možda je jedan od njih broja do tri, pa su skočili zajedno. Ne znam.” “Nisu to mogli da izvedu”, rekoh ja suvim ustima. Ali, ruke su im stvarno bile vezane pozadi. Izgledalo je da ne mogu da odvojim oči od toga. “Mogli su. Ako su to želeli dovoljno jako, Dejvide, mogli su.” “Ali zašto?” “Mislim da znaš zašto. To ne zna niko od turista, izletnika - poput onog tipa Milera - ali ima ovdašnjih koji bi prilično pristojno umeli da pogode.” “Projekt Strela?” Oli reče: “Po ceo dan stojim kraj jedne od onih kasa i čujem mnogo toga. Čitavo proleće slušam stvari o toj prokletoj Streli, i to ništa dobro. Crni led na jezerima...” Pomislih na to kako mi se Bil Đosti unosi kroz prozor i duva topao alkohol u lice. Ne samo atomi, već drugačiji atomi. A sad ova tela koja vise gore o toj cevi. Nakrivljene glave. Zanjihane cipele. Jezici isplaženi poput letnjih kobasica. Shvatih sa novim užasom da se unutra otvaraju nova vrata percepcije. Nova? Ne. Stara vrata percepcije.

Percepcije deteta koje još nije naučilo da se brani razvijajući vidljivost tunela koja napolju ostavlja devedeset procenata univerzuma. Deca vide sve na čemu im se oči zaustave, čuju sve što im je u dometu ušiju. Ali, ako život predstavlja uvećanje svesti (kao što proklamuje moto u vezu koji je moja žena napravila u srednjoj školi), onda on takođe predstavlja i umanjenje unosa podataka. Strava je širenje perspektive i percepcije. Užas je bio u saznanju da plivam ka mestu koje većina nas napusti kada iz pelena pređe u gaćice. Mogao sam to da vidim i na Olijevom licu. Kad racionalnost počne da se slama, kola u ljudskom mozgu mogu da se preopterete. Aksoni postaju blistavi i grozničavi. Halucinacije postaju stvarne: lokva žive u tački gde perspektiva stvara privid da se paralel-ne linije seku zaista je tamo; mrtvi hodaju i govore; ruža počinje da peva. “Čuo sam neke stvari od jedno dvadeset pet ljudi”, reče Oli. Justina Robards, Nik Tokaj. Ben Majklson. U malim gradovima se tajne ne mogu čuvati. Stvari izbiju na videlo. Nekad je to kao proleće - prosto nikne iz zemlje i niko nema pojma odakle je došlo. Cuješ nešto u biblioteci i prepričaš, ili u marini u Harisonu. Sam Hrist zna gde još, ili zašto. Ali, čitavo proleće i leto slušao sam o Projektu Strela, Projektu Strela.” “Ali, ova dvojica”, rekoh ja. “Hriste, Oli, oni su samo deca.” “Bilo je dece u Vijetnamu koja su uzimala uši. Bio sam tamo. Video sam to.” “Ali - šta je moglo da ih natera na ovo?” “Ne znam. Možda su znali nešto. Možda su samo sumnjali. Mora da su znali da će ljudi ovde jednog trenutka početi da im postvljaju pitanja. Ako bude tog ’jednog trenutka’.” “Ukoliko si u pravu”, rekoh ja, “to mora da je nešto stvarno gadno.”

“Ona oluja”, reče Oli svojim blagim, ravnim glasom. “Možda je otkačila nešto tamo gore. Možda je došlo do nesreće. Mogli su da se zezaju sa svačim. Neki ljudi tvrde da su petljali sa laserima i maserima visokog intenziteta. Ponekad čujem za silu fuzije. A pretpostavimo... pretpostavimo da su procepili rupu pravo u neku drugu dimenziju?” “Koješta”, rekoh ja. “Jesu li oni koješta?” upita Oli i pokaza na tela. “Ne. Sada je pitanje: šta da radimo?” “Mislim da treba da ih skinemo i sakrijemo”, reče on odmah. “Stavimo ih ispod gomile stvari koje ljudi neće hteti - pseću hranu, deterdžent za sudove, takve stvari. Ako ovo procuri, samo će pogoršati stvari. Zato sam i došao tebi, Dejvide. Osećao sam da si ti jedini kome stvarno mogu da verujem.” Promrmljah: “Kao nacistički ratni zločinci koji se ubijaju u ćelijama pošto su izgubili rat.” “Da, i ja sam pomislio isto.” Zaćutasmo, a onda iznenada ponovo otpoče ono meko struganje iza čeličnih utovarnih vrata - zvuk pipaka koji ih blago ispipavaju. Skupismo se. Naježih se. “Dobro”, rekoh. “Učinićemo to što brže možemo”, reče Oli. Njegov prsten sa safirom svetlucao je nemo dok je pomerao baterisjku lampu. “Želim što pre da izađem odavde.” Pogledah užad. Upotrebili su istu vrstu užeta za veš koju mi je čovek sa golf kapom dozvolio da mu vežem oko pojasa. Omče su utonule u naduveno meso njihovih vratova, i ja se ponovo upitah šta li je to moglo da ih natera da to urade. Znam šta je Oli mislio kada je rekao da Ce, ako se sazna za dvostruko samoubistvo, to samo pogoršati stvari. Meni već jeste pogoršalo - a nisam mogao da verujem da je to moguće. Nešto škljocnu. Oli je otvorio svoj nož, dobru, tešku spravu za rasecanje i otvaranje kutija, I, naravno, za sečenje konopca.

“Ti ili ja?” upita on. Progutah knedlu. “Svaki po jednog.” Uradismo to. Kad sam se vratio, Amanda je nestala, a sa Bilijem je bila gospođa Turman. Oboje su spavali. Pođoh jednim prolazom, i neki glas reče: “Gospodine Drajton. Dejvide.” Bila je to Amanda, stajala je kraj stepenica koje su vodile u upravnikovu kancelariju, sa očima poput smaragda. “Šta je bilo?” “Ništa”, rekoh ja. Ona mi priđe. Mogao sam da osetim slabi parfem. I, o kako sam je želeo. “Lažete”, reče ona. “Nije to bilo ništa. Lažna uzbuna.” “Ako tako hoćete.” Ona me uze za ruku. “Upravo sam bila gore u kancelariji. Prazna je, i na vratima ima bravu.” Lice joj je bilo savršeno mirno, ali oči su joj bile blistave, gotovo divlje, i bilo joj je snažno tuklo u grlu. “Ja ne...” “Videla sam kako me gledate”, reče ona. “Ako moramo o tome da razgovaramo, onda ne vredi. Turmanova je sa vašim sinom.” “Da.” Dođe mi pomisao da je ovo bio način - možda ne najbolji, ali svejedno način - da se skine kletva sa onoga što smo Oli i ja upravo uradili. Ne najbolji način, ali jedini. Popesmo se uszanim stepeništem u kancelariju. Bila je prazna, kao što je ona rekla. I imala je bravu na vratima. Okrenuh je. U tami, ona je bila samo obris. Ispružih ruke, dodirnuh je, i privukoh je sebi. Drhtala je. Spustismo se na pod, najpre klečeći, ljubeći se, a ja joj obuhvatih jednu čvrstu dojku i osetih brze otkucaje srca kroz duksericu. Pomislih na to kako Stefi govori Biliju da ne dira ogoljene žice. Pomislih na modricu na njenom bedru kada je skinula smeđu haijinu, u našoj prvoj bračnoj noći. Pomisiih na prvi put kada sam je video, kako vozi bicikl kroz tržni centar Univerziteta Mejn u Oronu, kada sam krenuo na čas

Vinsenta Hartgena sa mapom pod miškom. A erekcija mi je bila ogromna. Onda smo legii, i ona reče: “Voli me, Dejvide. Zagrej me.” Dok je svršavala, zarivala mi je nokte u leđa i dozivala me tuđim imenom. Nije mi smetalo. Tako smo nekako bili izjednačeni. Kada smo sišli, počelo je da sviće, kao da zora nekako puzi. Crnilo iza puškarnica sa oklevanjem je prešio u mutno sivilo, zatim u boju hroma, pa u sjajnu, neodredivu i nesvetlucavu belinu filmskog platna u drajv-in bioskopu. Majk Hatlen je spavao u stolici na sklapanje koju je negde maznuo. Den Miler je sedeo malo dalje napodu i jeo krofnu marke “domaćica”. Onu što je posuta šećerom u prahu. “Sedite, gospodine Drajton”, pozva me on. Potražih Amandu, ali ona je već bila na pola puta niz prolaz. Nije se osvrnula. Naš ljubavni čin u mraku već je izgledao kao nešto iz mašte, nemoguće da se poveruje, čak ni na ovom uvrnutom dnevnom svetlu. Sedoh. “Uzmite krofnu.” On mi pruži kutiju. Odmahnuh glavom. “Taj šećer u prahu je smrt. Gori je od cigareta.” To ga zasmeja, malčice. “U tom slučaju, uzmite dve.” Bio sam iznenađen što sam u sebi otkrio malo preostalog smeha - on ga je izazvao, i zato mi se dopadao. Stvarno uzeh dve njegove krofne. Bile su prilično ukusne. Propratio sam ih cigaretom, madainače nemam naviku da pušim ujutro. “Treba da se vratim svom detetu”, rekoh ja. “Probudiće se.” Miler klimnu glavom. “Ona ružičasta gamad”, reče on. “Nema je više. Ni ptica. Henk Vanerman je rekao da je poslednja udarila u prozor oko četiri. Očigledno je da je... divljač... mnogo aktivnija kad se smrkne.” “To ne biste morali da kažete Brentu Nortonu”, rekoh ja. “Ili Normu.” On ponovo klimnu glavom, i dugo ne reče ništa. Onda upali sopstvenu cigaretu i pogieda me. uNe možemo ostati

ovde, Drajtone”, reče on. “Ima hrane. Pića u izobilju.” “Zalihe nemaju nikakve veze sa tim, i vi to znate. Šta da radimo ako jedna od velikih zveri tamo napolju reši da prodre unutra umesto samo da se skita po noći? Da probamo da je oteramo drškama portviša i tečnošću za paljenje ćumura?” Naravno, bio je u pravu. Možda nas je izmaglica štitila na neki način. Krii nas. Ali, možda nas neće dugo kriti, a bilo je i drugih stvari. Bili smo u Saveznom osamnaest sati, više ili manje, i mogao sam da osetim kako se po meni širi neka letargija kakvu sam osetio jednom ili dvaput kada sam pokušao da otplivam predaleko. Postojala je potreba da igram na sigurno, da ostanem gde sam, da se brinem o Biliju (i možda kresnem Amandu Damfrajs usred noći, promrmlja neki glas) da vidim neće li se izmaglica jednostavno dići i ostaviti sve kao što je bilo. Mogao sam to da vidim i na drugim licima, i odjednom mi pade na pamet da sada u Saveznom ima ljudi koji verovatno ne bi otišli ni u kom slučaju. Sama pomisao na izlazak kroz vrata posle onoga što se dogodilo zaledila bi ih. Miler je gledao kako mi ove misli prolaze licem, možda. On reče: “Ovde je bilo osamdesetak ljudi kada je prokleta izmaglica došla. Od toga oduzmite spoljnog momka, Nortona i četvoro što su izašli sa njim, i onog čoveka, Smolija. To je sedamdeset troje.” A kada se oduzmu dva vojnika koji su sada počivali ispod gomile džakova “Purina zalogaja za psiće”, dobije se sedamdeset jedno. “Onda oduzmite ljude koji su prosto odustali”, nastavi on. “Njih ima deset ili dvanaest. Recimo deset. To daje šezdeset troje. Ali...” On podiže jedan ušećereni prst. “Od tih šezdeset troje, imamo dvadesetak njih koji prosto ne bi hteli da odu. Morali biste da ih vučete dok se otimaju i vrište.” “Iz čega svega proizilazi šta?”

“Da moramo da izademo, to je sve. A ja idem. Oko podne, mislim. Planiram da povedem sve ljude koji hoće da pođu. Voleo bih da vi i vaš sin pođete sa nama.” “Posle onoga što se desilo Nortonu?” “Norton je otišao kao jagnje na klanicu. To ne znači da moram i ja, ili ljudi koji krenu sa mnom.” “Kako to da sprečimo? Imamo samo jedan pištolj.” “I sreća da ga imamo. Ali, ako uspemo da pređemo preko raskrsnice, možda i stignemo do sportske radnje u Glavnoj ulici. Oni imaju više pušaka nego što možete da prebrojite.” “To je jedno ’ako’ i jedno ‘možda’ previše.” “Drajtone”, reče on, “ovo je ’ako’ situacija.” To mu se vrlo glatko skotrljalo sa jezika, ali on nije morao da brine o malom dečaku. “Vidi, pustite to za sada, važi? Noćas nisam mnogo spavao, ali sam imao priliku da razmislim o nekoliko stvari. Hoćete da čujete?” “Svakako.” On ustade i protegnu «e. “Hodite sa mnom do izloga.” Prođosmo kroz naplatnu traku najbližu policama za hleb i stadosmo kod jedne puškarnice. Covek koji je bio na straži reče: “Gamad je nestala.” Miler ga potapša po leđima. “Idi i popi kafu - i, druže, ja ću osmatrati napolje.” “Važi. Hvala.” On ode, a Miler i ja priđosmo njegovoj puškarnici. “Pa, kažite mi šta vidite napolju”, reče on. Pogledah. Bure za otpatke bilo je prevrnuto u toku noći, verovatno je to uradilo jedno od onih pticolikih stvorenja pri nadletanju i prosulo đubre papira, konzervi i papirnih čaša za šejk iz Dejri Kvina tamo niz put, po čitavom asfaltu. Iza toga mogao sam da vidim kako niz kola najbliži samoposluzi nestaje u belini. Bilo je to sve što sam mogao da vidim, i ja mu to i rekoh.

“Onaj plavi ’ševi’ kamionet je moj”, reče on. Pokaza mi, i ja uspeh da vidim naznaku plavog u izmaglici. “Ali, ako razmisliš malo o tome kako si se juče uparkirao, setićeš se da je parkiralište bilo prilično zakrčeno, je li tako?” Pogledah ponovo svog ’skauta’ i setih se da sam se ubacio blizu samoposluge samo zato što je neko drugi isparkirao. Klimnuh glavom. Miler reče: “Sada poveži nešto sa tom činjenicom, Drajtone. Norton i njegovih četvoro... kako si ih ono zvao?” “Ravnozemljaši.” “Da, to ti je dobro. Upravo su to i bili. Oni su izašli, je li tako? Gotovo celom dužinom užeta za veš. Onda smo čuli tu riku, kao da je tamo prokleto krdo slonova. Je li tako?” “Nije zvučalo kao slonovi”, rekoh ja. “Zvučalo je kao...” Kao nešto iz praiskonskog mulja bila je fraza koja mi je pala na pamet, ali nisam želeo to da kažem Mileru, ne pošto je potapšao tog tipa po leđima i rekao mu da popije kafu - kao trener koji povlači igrača sa velike utak-mice. “Ne znam kako je zvučalo”, završih neubedljivo. “Ali zvučalo je veliko.” “Da.” Zvučalo je prilično, prokleto veliko. “Pa kako to da onda nismo čuli sudaranje kola? Škripu metala? Lomljavu stakla?” “Pa, zato...” Stadoh. Imao me je. “Ne znam.” Miler reče: “Nisu nikako mogli da stignu izvan parkirališta kada ih je to napalo, šta god bilo. Reći ću ti šta ja mislim. Mislim da nismo čuli nijedna kola da kreću zato što ih je mnogo možda nestalo. Naprosto... nestalo. Potonulo u zemlju, isparilo, nazovi to kako hoćeš. Bilo je dovoljno jako da rascepi ove grede, iskrivi ih i poruši stvari sa polica. A istovremeno je stala i gradska sirena.” Pokušah da zamislim da je pola parkirališta nestalo. Pokušah da zamislim kako hodam tamo napolju i jednostavno dolazim do ganc-nove strmine kojom se otisnuo asfalt sa svojim urednim žuto oivičenim mestima za

parkiranje. Strmina, padina... ili možda pravi pravcati ponor koji se obrušava u bezobličnu belu izmaglicu... Posle nekoliko sekundi rekoh: “Ako si u pravu, koliko daleko misliš da stigneš svojim kamionetom?” “Nisam mislio na kamionet. Mislio sam na tvoj pogon na četiri točka.” Tako nešto trebalo je sažvakati, ali ne sada. “Šta još imaš na umu?” Miler rado nastavi: “Apoteka do nas, to mi je na umu. Šta misliš o tome?” Zaustih da kažem kako nemam ni najmanje pojma o čemu govori, a onda žurno zatvorih usta. Kada smo se juče dovezli, Bridžtonska apoteka bila je otvorena. Perionica nije, ali drogerija je bila širom otvorena, i vrata su bila zaglavljena gumenim držačima kako bi unutra propustila malo svežeg vazđuha - naravno, rashladni uređaji bili su im isključeni zbog nestašice struje. Vrata apoteke nisu mogla biti dalje od dvadeset stopa od Savezne tržnice. Onda zbog čega... “Zbog čega se niko od tih ljudi nije ovde pojavio?” upita Miler umesto mene. “Prošlo je osamnaest sati. Zar nisu gladni? Svakako da tamo ne jedu dristane i stejfri miniuloške.” “Ima tamo hrane”, rekoh ja. “Uvek prodaju specijalne prehrambene proizvode. Mekad su to krekeri u obliku životinja, nekad oni prepečeni slatkiši, raznorazne stvari. Plus polica sa šećerlemama.” “Prosto ne mogu da verujem da su se toga držali dok ovde ima svega mogućeg.” “Na šta to ciljaš?’ “Ciljam na to da hoću da izađem, ali da ne želim da budem ručak za neku stvar izbeglu iz drugorazrednog horor filma. Četvoro ili petoro nas moglo bi da ode u komšiluk i proveri situaciju u drogeriji. Kao nekakav probni balon.” “To je sve?”

“Ne, postoji još jedna stvar.” “Šta to?” “Ona”, reče Miler jednostavno i pokaza palcem ka jednom od srednjih prolaza. “Ta luda pizdurina. Ta veštica.” On je to pokazao ka gospođi Karmodi. Više nije bila sama; pridružile su joj se dve žene. Po njihovoj svetloj odeći nagađao sam da su verovatno turisti ili izletnici, gospođe koje su možda ostavile svoje porodice “samo da skoknu do grada i donesu par stvari” i sada su se ždrale od brige za svoje muževe i decu. Gospođe rade da se uhvate za gotovo svaku slamku. Možda čak i za crnu utehu gospođe Karmodi. Njen komplet sa pantalonama sijao je i dalje zlokobno i blistavo. Govorila je, gestikulirala, lica oštrog i mračnog. Dve gospođe u svetloj odeći (ali ne tako svetloj kao što je bio komplet gospođe Karmodi, ne, niti njen džinovski džak od tašne i dalje čvrsto stegnut pod gnjecavom miškom) slušale su zaokupljeno. “Ona je drugi razlog što hoću da izađem, Drajtone. Dok padne mrak sa njom će ih sedeti šestoro. Ako se večeras vrate one ružičaste bube i ptice, do sutra ujutro sa njom će sedeti čitava parohija. Onda možemo da počnemo da se brinemo o tome koga će im reći da treba da žrtvuju kako bi se sve ovo popravilo. Možda mene, možda tebe, ili onog momka Hatlena. Možda tvoje dete.” “To je idiotluk”, rekoh ja. Ali, je li bio? Hladna jeza koja mi je puzala uz leđa govorila mi je da nije baš nužno tako. Usta gospođe Karmodi kretala su se i kretala. Oči turistkinja bile su prikovane za njene smežurane usne. Je li to bio idiotluk? Pomislih na prašnjave punjene životinje koje piju iz svoje rečice od ogledala. Gospođa Karmodi je posedovala neku moć. Čak je i Stef, inače tvrdoglava i čvrsto na zemlji, prizivala gospođino ime sa nelagodnošću. Ta luda pizdurina, tako ju je Miler nazvao. Ta veštica. “Ljudi u ovoj samoposluzi sigurno prolaze kroz ludačko iskustvo”, reče Miler. On pokaza rukom ka crveno obojenim lajsnama oko segmenata izloga... iskrivljene, rascepljene i

izobličene. “Njihovi umovi verovatno izgledaju poput onih lajsni. Moj svakako, najozbiljnije. Pola noći sam proveo u ubeđenju da sam podilkanio, da sam najverovatnije u ludačkoj košulji u Danversu i da bulaznim o gamadi, dinosaurskim pticama i pipcima, i da će sve to nestati čim dođe dobri bolničar i ubrizga mi dozu torazina u ruku.” Njegovo malo lice bilo je napeto i belo. On pogleda gospođu Karmodi, a onda ponovo mene. “Kažem ti da to može da se desi. Kako ljudi budu sve rastrojeniji, nekima od njih činiće se ona sve boljom. A ja ne želim da budem tu kada do toga dođe.” Usne gospođe Karmodi u pokretu, u pokretu. Njen jezik koji joj igra oko starački izlomljenih zuba. Zaista je ličila na vešticu. Stavite joj šiljati crni šešir i biće savršena. O čemu je to pričala svojim dvema zarobljenim ptičicama u svetlom letnjem perju? O Projektu Strela? O Crnom Proleću? Gadostima iz podruma zemlje? Ljudskoj žrtvi? Sranje. A opet... “I šta kažeš?” “Evo za šta sam”, odgovorih mu. “Pokušaćemo da odemo do drogerije. Ti, ja, Oli ako želi da pođe, jedan ili dvojica od ostalih. Onda ćemo ponovo razmisliti o svemu.” Čak sam i zbog toga osetio da hodam preko nemoguće provalije na uskoj gredi. Biliju ne bih pomogao time što bih se ubio. S druge strane, ne bih mu pomogao ni time što bih sedeo na guzici. Dvadeset stopa do drogerije. To nije bilo tako loše. “Kada?” upita on. “Daj mi jedan sat.” “Svakako”, reče on.

9 Ekspedicija do apoteke Rekoh gospođi Turman, rekoh Amandi, a onda rekoh Biliju. Ovog jutra izgledao je bolje; pojeo je dve krofne i činiju Specijalnog K. za doručak. Potom sam se trkao sa njim do kraja dva prolaza i nazad, i čam sam ga naterao da se nasmeje. Deca su toliko prilagodljiva da zbog toga možete da se userete od straha. Bio je previše bled, podočnjaci su mu još bili naduveni od suza koje je isplakao tokom noći, i lice mu je izgledalo užasavajuće istrošeno. Na neki način postalo je slično licu starca, kao da je pod njim previše dugo tekao preveliki emotivni napon. Ali, još je bio živ i kadar da se smeje... bar dok se ne seti gde se nalazi i šta se događa. Posle sprinta sedosmo sa Amandom i Heti Turman, popismo Gatoradu iz papirnih čaša, i ja mu saopštih da idem do drogerije sa još nekoliko drugih. “Neću da ideš”, reče on odmah i lice mu se smrknu. “Biće u redu, Veliki Bile. Doneću ti strip o Spajdermenu.” “Hoću da ostaneš ovde.” Lice mu sada nije bilo samo smrknuto; bilo je uzburkano. Uzeh ga za ruku. On je izvuče. Uzeh je ponovo. “Biii, pre ili kasnije moraćemo da izađemo odavde. To shvataš, zar’ne?” “Kada ode izmaglica...” Ali, govorio je to bez ikakvog ubeđenja. Pio je svoju Gatoradu polako i bez uživanja. “Bili, prošao je gotovo ceo dan.” “Hoću Mamicu.” “Pa, možda je ovo prvi korak na putu da joj se vratimo.” Gospođa Turman reče: “Ne budite dečaku nadu.”

“Kakve ima veze”, odbrusih joj, “dete se mora nečemu nadati.” Ona spusti pogled. “Da, valjda mora.” Bili ovo nije primetio. “Tatice... Tatice, napolju su stvorenja. Stvorenja.” “Da, to znamo. Ali mnoga - ne sva, ali mnoga - izgleda da ne izlaze dok ne padne noć. “Čekaće te”, reče on. Oči su mu bile ogromne, uperene u moje. “Cekaće u izmaglici... a kad ne budeš mogao da se vratiš unutra, doći će da te pojedu. Kao u bajkama.” Zagrlio me je pomamno, panično čvrsto. “Tatice, molim te da ne ideš.” Oslobodih se njegovih ruku što sam nežnije mogao i rekoh mu da moram da idem. “Ali, vratiću se, Bili.” “U redu”, reče on promuklo, ali više nije hteo da gleda u mene. Nije verovao da ću se vratiti. To mu je bilo na licu, koje više nije bilo uzburkano već nesrećno i žalosno. Opet se upitah činim li pravu stvar izlažući se riziku. A onda slučajno pogledah niz srednji prolaz i tamo spazih gospođu Karmodi. Stekla je trećeg slušaoca, čoveka sa obrazima zaraslim u bradu i gadnim zakolutalim, zakrvavljenim očima. Njegovo izmučeno čelo i drhtave ruke vrištale su reč mamurluk. Bio je tolniko drugi do prijatelj vaš i moj, Majron Lafler. Tip koji nije osećao ni trunku kajanja što je poslao dečaka da obavi muški posao. Ta luda pizdurina. Ta veštica. Poljubih Bilija i zagrlih ga snažno. Onda odoh do prednje strane radnje - ali ne kroz prolaz sa kućnim potrepštinama. Nisam želeo da joj zapadnem za oko. Na tri četvrtine puta sustiže me Amanda. “Moraš li zaista ovo da radiš?” upita ona. “Da, mislim da moram.” “Izvini što ovo kažem, ali meni to zvuči kao mačo sranje.” Visoko na obrazima imala je tačkice boje, a oči su joj bile zelenije nego ikad. Bila je veoma - ne, kraljevski - besna.

Uzeh je za ruku i prepričah razgovor sa Denom Milerom. Zagonetka sa kolima i činjenica da nam se niko iz apoteke nije pridružio nisu ostavili naročito jak utisak na nju. Ono o gospođi Karmodi jeste. “Možda je u pravu”, reče ona. “Stvarno to veruješ?” “Ne znam. Ima nečeg otrovnog u toj ženi. A ako se ljudi dovoljno dugo budu dovoljno plašili, okrenuće se svakome ko predloži rešenje.” “Ali, ljudska žrtva, Amanda?” “Asteci su to radili”, reče ona mirno. “Slušaj, Dejvide. Ti se vrati. Ako se bilo šta desi... bilo šta... vrati se. Beži ako treba. Ne zbog mene, ono što se sinoć desilo bilo je lepo, ali to je bilo sinoć. Vrati se zbog svog sina.” “Da, hoću.” “Pitam se”, reče ona, i sada je ličila na Bilija, iscrpljena i stara. Pade mi na pamet da većina nas izgleda tako. Ali ne i gospođa Karmodi. Gospođa Karmodi je delovala nekako miađe i vitalnije. Kao da je došla na svoje. Kao da... kao da se time hrani. Nismo krenuli do pola deset. Pošlo nas je sedmoro: Oli, Den Miler, Majk Hatlen, negadašnji drugar Majrona Laflera, Džim (takođe mamuran, ali naizgled rešen da pronađe način da se okaje), Badi Iglton i ja. Sedma je bila Hilda Repler. Miler i Hatlen su poluusrdno pokušali da je odgovore. Ništa od toga nije htela da prihvati. Ja nisam ni pokušao. Pretpostavljao sam da će se snaći bolje od svih nas, izuzev možda Olija. Nosila je mali platneni ceger pun konzervi Rejda i Crne zastave sa skinutim kapicama, spremnih za akciju. U slobodnoj ruci držala je Spaldingov Džimi Konors teniski reket sa izložbe sportske robe u prolazu broj dva. “Šta ćete s tim, gospođo Repler?” upita Džim. “Ne znam”, reče ona. Imala je dubok, oštar, kompetentan glas. “Ali, dobro mi leži u ruci.” Pogiedala ga

je bolje, i pogled joj je bio hladan. “Džim Grondin, zar ne? Nisi li bio kod mene u školi?” Džimove usne razvukoše se u nelagodni kez, kao da isisavaju jaje. “Jesam, gospođo. Ja i moja sestra Polina.” “Sinoć si previše popio?” Džim, koji je bio viši od nje i teži možda i stotinu funti, pocrvene do korena svoje kratke “američka liga” frizure. “O, ne...” Ona se grubo okrenu i prekide ga. “Mislim da smo spremni”, reče. Svi smo imali ponešto, mada bi se takav asortiman naoružanja u najmanju ruku mogao nazvati čudnim. Oli je nosio Amandin pištolj, Badi Iglton čelični pajser odnekud pozadi. Ja sam nosio dršku od metle. “Dobro”, reče Miler, podigavši malo glas. “Ljudi, saslušajte nas nakratko.” Desetak ljudi poiako krenu ka izlaznim vratima da vide šta se to dešava. Biii su u raštrkanim grupicama, a sa desne strane stajala im je gospođa Karmodi sa svojim novim prijateljima. “Otići ćemo do drogerije da vidimo kakva je tamo situacija. Nadamo se da ćemo moći nešto da donesemo natrag i pomognemo gospođi Klafem.” To je bila ona izgažena žena od juče, kada se pojavila gamad. Jedna noga bila joj je slomljena, i trpela je jake bolove. Miler nas osmotri. “Ništa nećemo rizikovati”, reče on. “Na prvi znak bilo čega pretećeg, uskočićemo natrag u samoposlugu...” “I sručiti nam sve đavole pakla na glavu!” povika gospođa Karmodi. “U pravu je!” podrža je jedna od izletnica. “Nateraćete ih da nas primete! Nateraćete ih da dođu! Zašto ne ostavite na miru one kojima je sasvim dobro?” Začu se žamor odobravanja nekoliko ljudi koji su se okupili kako bi propratili naš odlazak. Ja rekoh: “Gospođo, ovo je vama sasvim dobro?”

Ona spusti pogled, zbunjena. Gospođa Karmodi istupi korak napred. Oči su joj gorele. “Umrećeš tamo napolju, Dejvide Drajtone! Hoćeš da ti sin ostane siroče?” Ona podiže pogled i sve nas njime obuhvati. Badi Iglton spusti oči i istovremeno podiže pajser, kao da je tera. “Svi ćete umreti tamo napolju! Zar niste shvatili da je došao smak sveta? Đavo je na slobodi. Zvezda Crvotočine bukti i svako od vas ko kroči kroz ta vrata biće raskomadan! A oni će doći po nas koji ostanemo, baš kao što je ova dobra žena rekla! Ljudi, zar ćete dozvoliti da do toga dođe?” Sada se obraćala posmatračima i oni se ogiasiše malim žamorom. “Posle onoga što se juče dogodilo nevernicima? To je smrt! To je smrt! To je...” Najednom, konzerva graška prelete preko dve naplatne trake i tresnu gospođu Karmodi o desnu dojku. Ona se zatetura unazad i kriknu zaprepašćeno. Amanda istupi. “Umukni”, reče ona. “Umukni, bedna lešinarko.” “Ona je sluškinja Zla!” vrisnu gospoda Karmodi. Uzbuđeni osmeh titrao joj je na usnama. “S kime si sinoć spavala, gospoja? S kime si legla sinoć? Majka Karmodi vidi, o da, Majka Karmodi vidi ono što drugima promakne.” Ali trenutna čarolija koju je stvoriia bila je prekinuta, a Amandine oči ostale su nepokolebljive. “Hoćemo li da idemo, ili ćemo stajati ovde čitav dan?” upita gospođa Repler. I mi odosmo. Bog nam pomogao, odosmo. Den Miler je bio na čelu. Oli je išao drugi, a ja poslednji, sa gospođom Repler pred sobom. Mislim da sam se piašio više nego ikada, i ruka kojom sam stezao dršku metle bila mi je znojava i klizava. Bio je tu onaj tanak, jedan i neprirodan miris izmaglice. Kada sam stigao do vrata, Miler i Oli već su se stopili sa

njom, a Hatlen, koji je išao treći, gotovo da se više nije ni video! Samo dvadeset stopa, nastavio sam da govorim samom sebi. Samo dvadeset stopa. Gospođa Repler je hodala polako i čvrsto ispred mene, i blago mahala teniskim reketom koji je držala u desnoj ruci. Sa naše leve strane bio je crveni zid blokova šljake. Sa desne nam je bio prvi red kola koja su se u izmaglici nazirala kao avetinjski čamci. Još jedno bure za otpatke materijalizova se iz beline, a iza njega nalazila se klupica gde su ljudi ponekad sedeli i čekali na red za telefonsku govornicu. Samo dvadeset stopa, Miler je sada već sigumo tamo, dvadeset stopa je samo deset ili dvanaest koraka, tako da... “O, moj Bože!” vrisnu Miier. “O, dragi, slatki Bože, pogledajte ovo!” Miler je stigao tamo, jašta. Badi Iglton je bio ispred gospođe Repler, i okrenuo se da beži, očiju razrogačenih i izbuljenih. Ona ga blago lupnu teniskim reketom po grudima. “Gde to misliš da ti ideš?” upita ga ona svojim grubim, pomalo oštrim glasom, i tu se okonča sva panika. Mi ostali dovukosmo se do Miiera. Pogledah jednom nazad preko ramena i videh da je izmaglica progutaia Saveznu. Crveni zid od šljake izbledeo je u tanko, isprano ružičasto, a onda potpuno nestao, na nekih pet stopa od izlaznih vrata na strani Bridžtonske apoteke. Osećao sam se izolovanije, ili jednostavno usamljenije, nego ikad u životu. Bilo je to kao da sam izgubio utrobu. U apoteci je bila klanica. Miler i ja smo, naravno, bili veoma blizu - gotovo da smo došli do samog saznanja. Sve te stvari u izmaglici postupale su prevashodno prema čulu mirisa. Biio je to razumno. Vid bi za njih bio potpuno beskoristan. Sluh malo bolji, ali kao što sam već rekao, magla je na neki način sjebavala akustiku i činila da stvari koje su blizu zvuče udaljeno i -

ponekad - da stvari koje su daleko zvuče blizu. Stvari u magli pratile su svoje najistinitije čulo. Pratile su svoj nos. Nas u samoposluzi spasla je, koliko i bilo šta drugo, nestašica struje. Vrata sa električnim okom nisu funkcionisala. Na neki način, samoposluga je bila zapečaćena kada je izmaglica došla. Ali vrata apoteke... ona su bila otvorena i zaglavijena. Nestanak struje im je isključio rashlađivanje vazduha pa su otvorili vrata da unutra puste vetrić. Samo što je sa njim ušlo i nešto drugo. Na ulazu je ležao čovek u kestenjastoj majici, sa licem okrenutim nadole. lli sam prvo pomislio da mu je majica kestenjasta; onda sam video nekoliko belih mrlja na krajevima i shvatio da je nekada cela bila bela. Boja kestena bila je krv. I još nešto sa njim nije bilo u redu. Počeh da mozgam o tome. Nije mi došlo čak ni kada se Badi Iglton okrenuo da se bučno ispovraća. Verujem da vam um, kada se nekome nešto tako... tako konačno desi, najpre to odbaci - osim, možda, u ratu. Glava mu je nestala, eto šta je bilo. Noge su mu bile raširene kroz vrata apoteke, i glava je trebalo da mu visi preko donjeg stepenika. Ali, jednostavno nije. Džimu Grondinu je bilo dosta. Okrenuo se, sa rukama preko ustiju, i zapiljio se ludački svojim zakrvavljenim očima u moje. A onda se zateturao, saplićući se, prema tržnici. Ostali nisu obratili pažnju. Miler je kročio unutra. Gospođa Repler se postavila sa jedne strane duplih vrata sa svojim teniskim reketom. Oli je stajao sa druge strane, sa Amandinim pištoljem izvučenim i uperenim u trotoar. On reče tiho: “Dejvide, izgleda da mi ponestaje nade.” Badi Iglton se jedva oslanjao o pregradu govornice, kao neko ko je upravo čuo loše vesti od kuće. Siroka ramena tresli su mu jecaji. “Ne otpisuj nas još”, rekoh ja Oliju. Kročih ka vratima. Nisam želeo da uđem tamo, ali sinu sam obećao strip.

Bridžtonska apoteka bila je poprište ludačkog pokolja. Džepne knjige i časopisi bili su posvuda. Gotovo pod mojim nogama nalazili su se stripovi Spajdermen i Neverovatni Hulk, i ja ih bez razmišljanja podigoh i strpah u zadnji džep, za Bilija. Boce i kutije ležale su u prolazima. Jedna ruka visila je preko police. Preplavi me nestvarnost. Krš... pokolj - to je bilo dovoljno gadno. Ali, mesto je takođe ličilo i na prizor neke ludačke žurke. Bilo je ovenčano i ukrašeno nečim za šta sam najpre pomislio da su vrpce. Ali, nisu bile široke i pljosnate; više su ličile na jako debele žice ili jako tanke kablove. Pade mi na pamet da su gotovo jednako jarke i bele kao i sam izmaglica, i hladna jeza mi se uspuza uz kičmu poput mraza. Nije krep papir. Šta je? Časopisi i knige visili su sa nekih od njih i njihali se u vazduhu. Majk Hatlen je bockao čudnu crnu stvar jednom nogom. Bilo je to dugo i čekinjavo. “Jebote, šta je ovo?” upita on nikoga posebno. I odjednom sam znao. Znao sam šta je to pobilo sve one koji su imali tu nesreću da se zateknu u apoteci kada je došla izmaglica. Ljude koji su imali tu nesreću da budu nanjušeni. Napolje... “Napolje”, rekoh ja. Glas mi je bio potpuno suv, i reč je izletela poput praska. “Izlazite napolje odavde.” Oli me pogleda. “Dejvide...?” “To je paukova mreža”, rekoh ja. A onda iz izmaglice dođoše dva vriska. Prvi, možda, od straha. Drugi od bola. Bio je to Džim. Ako su postojali dugovi koje je trebalo da podmiri, upravo ih je podmirivao. “Izlazite!” viknuh na Majka i Dena Milera. A onda se nešto iskobelja iz magle. Biio ga je nemoguće videti na beloj podlozi, ali mogao sam da ga čujem. Zvučalo je kao mlitavo ošinut bič. A mogao sam da ga vidim kada se obavilo oko nogavice farmerki Badija Igltona. On vrisnu i zgrabi prvo što mu je došlo do ruke, a to je bio telefon. Ručni aparat polete svom dužinom žice a onda

stade da se ljulja napred-nazad. O Isuse to BOLI!” vrištao je Badi. Oli posegnu za njim, i ja videh šta se dešava. Istog trena shvatih zašto čoveku na ulazu nedostajeglava. Tanki beli kabl koji se Badiju obavio oko noge uranjao mu je u meso. Ta nogavica njegovih farmerki bila je uredno odsečena i kiizila mu je niz nogu. Uredan kružni usek na nozi punio mu se krvlju dok je kabl išao dublje. Oli ga snažno povuče. Začu se slabo puckanje i Badi bi slobodan. Usne su mu poplavele od šoka. Majk i Den su dolazili, ali presporo. Tada Den utrča u nekoliko visećih niti i ulepi se, baš kao buba na papiru za muve. On se oslobodi strahovitim trzajem i ostavi parče košulje da visi na mreži. Odjednom je vazduh bio’pun tog mlitavog šibanja, i tanki kablovi lebdeli su sporo naniže, prema nama. Bili su prevučeni istom nagrizajućom supstancom. Izbegoh dva, više srećno nego vešto. Jedan mi pade pred noge, i mogao sam da čujem slabo šištanje uzavreiog asfalta. Drugi dopluta iz vazduha i gospođa Repler mirno zamahnu teniskim reketom prema njemu. Nit se čvrsto zakači i ja čuh visoko tving! tving! tving! dok je nagrizajuća materija izjedala špan i prekidala ga. Zvučalo je kao da neko brzo prstima svira po žicama violine. Trenutak kasnije nit se omota oko gornjeg dela drške reketa i otrgnu ga u izmaglicu. “Vraćajte se!” viknu Oli. Pokrenusmo se. Oli je obgrlio Badija. Den Miler i Majk Hatlen bili su svaki sa po jedne strane gospode Repler. Bela vlakna mreže nastaviše da dolaze iz izmaglice, i bilo ih je nemoguće videti osim kada je oko moglo da ih razazna na crvenoj podlozi šljake. Jedno se omota Majku Hatlenu oko ruke. Drugo mu se kao bič uvi oko vrata u nizu brzog, pucketavog namotavanja. Njegova vratna žila ode u mlaznoj, poskakujućoj eksploziji, i on bi odvučen, zabačene glave.

Jedna “bas” patika mu spade i ostade tu da leži okrenuta na stranu. Badi naglo pade napred i gotovo povuče Olija na kolena. “Dejvide, onesvestio se. Pomozi mi.” Ščepah Badija oko pasa i mi ga povukosmo nespretno, saplićući se. Čak i u nesvesti, Badi je i dalje čvrsto držao svoj čelični pajser. Noga oko koje mu se uvilo ono vlakno mreže visila mu je sa tela pod stravičnim uglom. Gospođa Repler se okrenu. “Pazite!” vrisnu ona svojim promuklim glasom. “Pazite iza sebe!” Samo što sam počeo da se okrećem, kada jedno vlakno mreže dolebde Denu Mileru na glavu. On stade da ga udara rukama, da ga otrže. Iza nas iz izmaglice izađe pauk. Bio je krupan kao poveći pas. Crn, sa žutim šarama. Trkačke pruge, pomislih ludo. Oči su mu bile crvenkasto-ljubičaste, kao granatine. Užurbano je kaskao ka nama na nečemu što je moglo biti čak dvanaest ili četrnaest nogu sa mnogo zgla-vaka - nije to bio običan zemaljski pauk naduvan do veličine iz horor filma; bilo je to nešto potpuno drugačije, možda čak uopšte ne pauk. Da ga je video, Majk Hatlen bi shvatio šta je zaista bila ona čekinjava crna stvar koju je bockao u apoteci. Nastupao je prema nama pletući mrežu iz otvora ovalnog oblika na gornjem delu stomaka. Vlakna su leb-dela prema nama gotovo oblikovana kao lepeza. Zagledan u ovaj košmar, toliko sličan paucima crnim kao smrt koji se nadnose nad svoje mrtve muve i bube u senkama našeg skloništa za čamce, osetih kako um želi da mi se potpuno otkači sa sidrišta. Sada verujem da je samo po-misao na Bilija bila to što mi je dopustilo da zadržim bar neki privid razuma. Pravio sam neki zvuk. Smejao se. Plakao. Vrištao. Ne znam. Ali, Oli Viks je bio kao kamen. On podiže Amandin pištolj mimo kao čovek na strelištu i isprazni ga pucajući u razmacima u to stvorenje iz neposredne blizine. Iz kakvog god pakla došlo, nije bilo neranjivo. Crna sukrvica rasprsnu

mu se sa tela i to ispusti užasni zvuk mjaukanja, toliko dubok da se pre osećao nego čuo, kao bas ton na sintisajzeru. A onda odgamiza nazad u izmaglicu i nestade. Mogao je to biti fantazam iz užasnog drogiranog sna... da za sobom nije ostavilo lokve lepljive crne tvari. Začu se zveket kada Badi konačno ispusti svoj čelični pajser. “Mrtav je”, reče Oli. “Pusti ga, Dejvide. Ta jebena stvar mu je sredila butnu arteriju, mrtav je. Hrista mu, hajdemo odavde.” Licem mu je ponovo curio znoj a oči su mu se bečile na okruglom licu. Jedno vlakno mreže lagano mu dolebde na nadlanicu i Oli zamahnu rukom i prekinu ga. Vlakno ostavi krvavu prugu. Gospođa Repler ponovo vrisnu: “Pazite!” i mi se okrenusmo ka njoj. Još jedan je izašao iz magle i obavio nogama Dena Milera u ludačkom ljubavnom zagrljaju. Den ga je udarao pesnicama. Kada sam se sagnuo i podigao Badijev pajser, pauk poče da umotava Dena u svoja smrtonosna vlakna, i njegova borba postade strašan, bacakavi ples smrti. Gospođa Repler krenu prema pauku sa konzervom “Crne zastave”, sredstva za odbijanje insekata, ispruženom u ruci. Paukove noge posegnuše za njom. Ona otpusti dugme i oblak toga briznu u jedno od njegovih svetlucavih očiju naiik na draguije. Ponovo se začu ono duboko mjaukanje. Pauk kao da se sav stresao, a onda počeo da se tetura unazad dok su mu slakave noge grebaie po pločniku. Vukao je za sobom Denovo telo koje se udaralo i kotrljalo. Gospođa Repler baci konzervu spreja za bube na njega. Ona odskoči od paukovog tela i zazveketa na afaltu. Pauk udari o bok malih sportskih kola dovoljno jako da ih zaljulja na oprugama, a onda nestade. Stigoh do gospođe Repler koja se zanosila na nogama, mrtvački bleda. Obgrlih je. “Hvala vam, mladiću”, reče ona. “Osećam malu nesvesticu.” “U redu je to”, rekoh ja promuklo.

“Spasla bih ga da sam mogla.” “Znam.” Oli nam se pridruži. Potrčasmo prema vratima tržnice, dok su niti lebdele svuda oko nas. Jedna nalete na ceger gospođe Repler i uroni u njen platneni bok. Ona neumoljivo stade da se rve za ono što je njeno, vukući za drške obema rukama, ali izgubi ga. On odskakuta u izmaglicu, prevrćući se. Kada smo stigli do ulaznih vrata, jedan manji pauk, ne veći od šteneta koker španijela, istrča iz izmaglice duž zida zgrade. Nije pravio mrežu; možda nije bio dovoljno zreo za to. Dok je Oli upirao mesnatim ramenom u vrata tako da gospođa Repler može da prođe, ja bacih čelični pajser na tu stvar kao koplje i probodoh je. Mahnito se uvijala, grebući nogama po vazduhu, a njegove crvene oči kao da su pronašle moje i markirale me... “Dejvide!” Oli je još držao vrata. Utrčah unutra. On me je pratio. Mrtvački bleda, preplašena lica zurila su u nas. Sedmoro nas je izašlo. Vratilo se troje. Oli se nasloni na teška stakiena vrata dok su mu se bačvasta prsa nadimala. On ponovo poče da puni Amandin pištolj. Bela košulja direktorovog pomoćnika slepila mu se za telo, a velike sive mrlje znoja ispuzale su mu ispod pazuha. “Šta?” upita neko dubokim, promuklim glasom. “Pauci”, odgovori gospođa Repler grubo. “Te bitange su mi otele ceger.” A onda mi se Bili baci u naručje, uplakan. Uhvatih se za njega. Čvrsto.

10 Čarolija gospođe Karmodi. Druga noć u tržnici. Konačna konfrontacija Bio je red na mene da spavam i ne sećam se ničega iz sledećih četiri sata. Amanda mi je rekia da sam mnogo pričao i vrisnuo jednom ili dvaput, ali ne sećam se nikakvih snova. Kada sam se probudio, bilo je popodne. Bio sam strašno žedan. Nešto mleka se ukvarilo, ali bilo je i još dobrog. Popio sam karton. Amanda dođe tamo gde smo bili Bili, gospođa Turman i ja. Starac koji se ponudio da pokuša da uzme sačmaricu iz prtljažnika svojih kola bio je sa njom - Kornel, setih se. Embrouz Kornel. “Kako si, sinko?” “Dobro.” Ali, bio sam i dalje žedan i glava me je bolela. Najviše od svega, plašio sam se. Zagrlih Bilija i sa Kornela skrenuh pogled ka Amandi. “Šta se zbiva?” Amanda reče: “Gospodina Kornela brine ta gospođa Karmodi. I mene, takođe.” “Bili, hoćeš malo da se prošetamo?” upita Heti. “Neću”, reče Bili. “Hajde samo, Veliki Bile”, rekoh mu ja, i on ode - sa oklevanjem. “A sad, šta je to sa gospođom Karmodi?” upitah. “Zakuvava stvari”, reče Kornel. Pogleda me sa neumoljivošću starca. “Mislim da to moramo da sprečimo. Na svaki mogući način.” Amanda reče: “Sa njom je sada gotovo tuce ljudi. Liči na nekakvu ludačku crkvenu službu.” Setih se kada sam razgovarao sa prijateljem piscem koji je živeo u Otisfildu i izdržavao ženu i dvoje dece uzgajajući piliće i pojavijujući se sa po jednom originalnom džepnom

knjigom godišnje - špijunske priče. Došli smo do toga da pričamo o sve većoj popularnosti knjiga koje se bave natprirodnim. Golt je rekao da su četrdesetih Uvrnute priče mogle da plaćaju samo bedne iznose, a pedesetih su bankrotirale. Kada mašine iznevere, rekao je (dok mu je žena prikupljala jaja a petlovi mrzovoljno kukurikali napolju), kada tehnologija izneveri, kada konvencionalni religijski sistem izneveri, ljudi moraju da imaju nešto. Čak i zombi koji posrće kroz noć može da izgleda prilično veselo u poređenju sa egzistencijalnom komedijom/stravom razlaganja sloja ozona pod kombino-anim napadom miliona fluorokarbonskih konzervi deodorans spreja. Bili smo ovde zarobljeni dvadeset šest sati, a nismo mogli da učinimo ama baš ništa. Naša jedina ekspedicija napolje rezultirala je gubitkom od pedeset sedam procenata. Možda i nije bilo toliko iznenađujuće što je vrednost akcija gospođe Karmodi počeia da raste. “Zar stvarno ima tuce ljudi?” upitah ja. “Pa, samo osmoro”, reče Kornel. “Ali, nikako da umukne! Liči na one desetočasovne govore koje je držao Kastro. Prokleta opstrukcionarka!” Osmoro. Nije tako mnogo, čak ni dovoljno da popuni mesta u poroti. Ali, shvatio sambrigu na njihovim licima. Bilo je to dovoljno da ih učini jedinom i najvećom političkom siiom u tržnici, naročito sada, kada više nema Dena i Majka. Pomisao na to da jedina i najveća grupa u našem zatvorenom sistemu sluša njeno trabunjanje o paklenim jamama i otvaranju sedam posuda primorala me je da se osećam prilično prokleto klaustrofobično. “Ponovo je počela da priča o ljudskoj žrtvi”, reče Amanda. “Bad Braun je otišao tamo i rekao joj da prestane da priča takve gluposti u njegovoj radnji. A dva muškarca koji su sa njom - jedan je onaj Majrobn Lafler - rekli su mu da bi za njega bilo bolje da umukne, jer je ovo još uvek slobodna zemlja. Nije hteo da umukne i došlo je... pa, valjda se tako kaže, do okršaja gurkanjem.”

“Razbili su Braunu nos”, reče Kornel. “Ozb’iljni su.” Ja rekoh; “Sigurno ne toliko da nekoga zaista ubiju.” Kornel reče tiho: “Ne znam koliko će daleko ići ako ova izmaglica ne popusti. Ali, ne želim to da ustanovim. Nameravam da odem odavde.” “Lakše reći nego učiniti.” Ali, nešto poče da mi kucka u mislima. Miris. To je bio ključ. U tržnici su nas prilično ostavljaii na miru. Gamad je verovatno bila privučena svetlom, kao i ona obična. Ptice su jednostavno pratile svoju zalihu hrane. Ali, veće stvari su nas ostavljale na miru, osim ako se iz nekog razloga ne raskopčamo. Klanica u Bridžtonskoj apoteci desila se zato što su vrata bila zaglavljena i otvorena - u to sam bio siguran. Stvar ili stvari koje su sredile Nortonovu grupu zvučale su veliko kao kuća, ali nisu se približile tržnici. A to je značilo da možda... Odjednom sam želeo da razgovaram sa Olijem Viksom. Bilo mi je potrebno da razgovaram sa njim. “Nameravam da izađem, ili da poginem pri pokušaju”, reče Kornel. “Nisam planirao da ostanem ovde do kraja leta.” “Bilo je četiri samoubistva”, reče Amanda odjednom. “Šta?” Prvo što mi je palo na pamet u blesku polukrivice, bilo je da su otkriveni leševi vojnika. “Pilule”, reče Kornel kratko. “Ja i još dva-tri momka izneli smo tela pozadi.” Morao sam da prigušim očajnički smeh. Pozadi smo imali pravu pravcatu mrtvačnicu. “Proređuje se”, reče Kornel. “Hoću da odem.” “Nećete stići ni do svojih kola. Verujte mi.” “Čak ni do onog prvog reda? On je bliže od drogerije.” Nisam mu odgovorio. Ne tada. Oko sat kasnije zatekoh Olija kako pljačka hladnjak za pivo i pije “buš”. Lice mu je bilo ravnodušno, ali kao da je i on posmatrao gtospođu Karmodi. Bila je očigledno neumorna. I zaista je ponovo razglabala o ljudskoj žrtvi, samo što joj sada niko nije govorio da umukne. Neki ljudi

koji su joj juče rekii da umukne sada su ili bili sa njom, ili su bar biii voljni da je slušaju - dok su ostali bili u manjini. “Mogla bi da ih nagovori na to do sutra ujutro”, primeti Oli. “Možda ne... ali ako uspe, šta misliš koga će odabrati za tu čast?” Bad Braun joj se zamerio. I Amanda. Bio je tu i čovek koji ju je udario. A onda, naravno, bio sam tu i ja. “Oli”, rekoh, “mislim da bi nas možda šestoro moglo izaći odavde. Ne znam koliko bismo daleko stigli, ali mislim da bismo mogli da izađemo.” “Kako?” Izložih mu to. Bilo je sasvim jednostavno. Ako se sjurimo do mog skauta i uguramo se unutra, oni neće osetiti ljudski miris. Bar ne dok su prozori podignuti. “Ali, pretpostavimo da ih privlači neki drugi miris?” upita Oli. “Na primer, izduvni gasovi?” “Onda smo pečeni”, složih se ja. “Kretanje”, reče on. “Kretanje kola kroz izmaglicu takođe bi moglo da ih privuče, Dejvide.” “Mislim da ne bi. Ne bez mirisa žrtve. Zaista verujem da je u tome ključ bekstva.” “Ali ne znaš.” “Ne, ne sa sigurnošću.” “Gde bi želeo da ideš?” “Najpre? Kući. Da pokupim ženu.” “Dejvide...” “U redu. Da proverim. Da budem siguran.” “Tamo napoiju te stvari su možda svugde, Dejvide. Mogle bi da te srede čim kročiš iz skauta u svoje dvorište.” “U tom slučaju, skaut bi bio tvoj. Tražio bih samo da se brineš za Bilija što bolje možeš i što duže možeš.” Oli dokrajči svoj “buš” i ispusti konzervu natrag u hladnjak, gde zazveketa među praznim. Drška pištolja koju je Amandi dao muž virila mu je iz džepa. “Jug?” Pitao je i gledao me u oči.

“Da, tamo”, rekoh ja. “Išao bih na jug i pokušao da izađem iz te izmaglice. Đavolski pokušao.” “Koliko imaš benzina?” “Gotovo je pun.” “Jesi li pomislio na to da je možda nemoguće izaći?” Jesam. Pretpostavimo da je ono sa čime su se zezali u Projektu Strela povuklo čitav region u drugu dimenziju sa lakoćom kojom mi prevrćemo čarapu? “Palo mi je na pamet”, rekoh, “ali alternativa je izgleda da čekamo ovde i vidimo koga će gospođa Karmodi odabrati za počasno mesto.” “Jesi li to mislio danas?” “Ne, već je popodne, a te stvari su vrlo aktivne noću. Mislio sam sutra, jako rano.” “Koga bi želeo da povedeš?” “Mene, tebe i Bilija. Heti Turman. Amandu Damfrajs. Onog čiču Kornela i gospođu Repler. Možda i Bada Brauna. To je osmoro, ali Bili može nekome da sedi u krilu, a mi možemo svi da se stisnemo zajedno.” Razmislio je o tome. “U redu”, reče on najzad. “Pokušaćemo. Jesi li pomenuo to nekom drugom?” “Ne, još nisam...” “Moj savet ti je da ne činiš to, ne do negde četiri sutra ujutro. Staviću nekoliko kesa sa namirnicama ispod kase najbliže vratima. Ako budemo imali dovoljno sreće, moći ćemo da se iskrademo pre nego što bilo ko sazna šta se dešava.” Njegove oči ponovo se vratiše gospođi Karmodi. “Kada bi saznala, možda bi pokušala da nas spreči.” “Misliš?” Oli uze još jedno pivo. “Mislim”, reče. To popodne - jučerašnje - prošlo je usporeno. Mrak se prikrao dajući izmaglici ponovo tu mutnu boju hroma. Ono sveta što je ostalo napolju rastopilo se u crnilu do pola devet. Ružičasta gamad se vratila, a zatim i pticolike stvari, pikirajući u izloge i grabeći ih. Nešto bi povremeno zaurlalo

iz mraka, a jednom, malo pre ponoći, čulo se dugo, isuviše dugo Aaaaaruuuuu! i nagnalo ljude da se okrenu prema crnilu zaplašenim, pretražujućim licima. Bio je to zvuk kakav u mašti pripisujete aligatoru u močvari. Išlo je prilično kako je Miler predvideo. Do sitnih sati gospođa Karmodi je stekla još šest duša. Gospodin Mekvej, kasapin, bio je među njima i stajao je prekrštenih ruku i posmatrao je. Bila je kao navijena. Kao da joj san nije bio potreban. Njena propoved, stalna reka užasa iz Dorea, Boša i Džonatana Edvardsa, nastavljala se i dalje, narastala prema nekom klimaksu. Njena grupa je počela da mrmlja sa njom, da se ljulja napred-nazad nesvesno, poput iskrenih vernika na skupu pod šatrom. Oči su im bile sjajne i crne. Omađijala ih je. Oko tri ujutro (propoved je nemilosrdno tekla, i ljudi koji nisu bili zainteresovani povukli su se pozadi da pokušaju da uhvate malo sna) video sam kako Oli stavlja torbu sa namirnicama na policu ispod kase najbliže izlaznim vratima. Pola sata kasnije stavio je još jednu kraj nje. Izgleda da sam ga samo ja primetio. Bili, Amanda i gospođa Turman spavali su zajedno kraj ogoljenog odeljka sa hladnim narescima. Pridružih im se i utonuh u nelagodan dremež. U četiri i petnaest po mom ručnom satu, Oli me prodrma i probudi. Kornel je bio sa njim, i oči su mu jasno sijale iza naočara. “Dejvide, vreme je”, reče Oli. Stomak mi se nervozno zgrči, a onda to prođe. Prodrmah Amandu i probudih je. Pitanje šta bi moglo da se desi sa Amandom i Stefi u kolima prođe mi mislima, a onda ponovo nestade. Danas će najbolje biti prihvatati stvari onako kako dolaze. Te izuzetne zelene oči se otvoriše i pogledaše moje. “Dejvide?” “Probaćemo da odemo odavde. Želiš li da pođeš?”

“O čemu to pričaš?” Počeh da objašnjavam, a onda probudih gospođu Turman da ne pričam dvaput. “Tvoja teorija o mirisu”, reče Amanda. “To je u stvari samo promišljeno nagađanje, zar ne?” “Da.” “Meni to nije važno”, reče Heti. Lice joj je bilo belo, a i pored toga što je spavala imala je velike, bezbojne podočnjake. “Uradila bih bilo šta - prihvatila svaki rizik - samo da ponovo vidim sunce.” Samo da ponovo vidim sunce. Mali drhtaj prođe kroz mene. Ona je ukazala prstom na tačku vrlo blizu središta mojih strahova, u osećanje gotovo neizbežne propasti koje me je steglo kada sam video kako je Norm odvučen kroz ona utovarna vrata. Sunce se moglo videti kroz izmaglicu samo kao srebrni novčić. Bilo je to kao da ste na Veneri. Nisu to toliko bila čudovišna stvorenja koja vrebaju u magli; moj hitac pajserom pokazao mi je da to nisu Lavkraftovski užasi sa besmrtnim životom već samo organska stvorenja sa sopstvenom ranjivošću. Sama izmaglica bila je to što podriva snagu i otima volju. Samo da ponovo vidim sunce. Bila je u pravu. Samo to bi vredelo prolaska kroz pakao. Nasmeših se Heti, i ona proba da mi uzvrati osmeh, “Da”, reče Amanda. “Ja takođe.” Počeh da budim Bilija što sam nežnije mogao. “Uz vas sam”, reče gospođa Repler sažeto. Bili smo svi zajedno kod vitrine za meso, svi osim Bada Brauna. On nam se zahvalio na pozivu, a onda odbio. Nije želeo da napusti svoje mesto u tržnici, rekao je, ali je dodao izuzetno blagim glasom da ne krivi Olija što to čini. Sada je počela da se širi neprijatna, sladunjava aroma iz emajlirane škrinje, smrad koji me je podsetio na vreme kada nam se pokvario zamrzivač dok smo provodili nedelju

na Kejpu. Možda je, pomislih, smrad mesa koje se kvari bilo to što je oteralo gospodina Mekveja u tim gospođe Karmodi. “...iskupljenje! Iskupljenje je ono o čemu sada treba da mislimo! Ošinuti smo bičevima i škorpijama! Kažnjeni smo za kopanje po tajnama koje je Bog davno zabranio! Videli smo kako zemlja otvara usta! Videli smo opscenosti iz košmara! Kamen ih neće skriti, mrtvo drvo ne pruža zaklon! A kako će se završiti? Sta će to zaustaviti?” “Iskupljenje!” povika stari dobri Majron Lafler. “Iskupljenje... iskupljenje...” Saputali su nesigurno. “Da čujem kako to kažete kao da tako i mislite!” povika gospoda Karmodi. Vene su joj iskočile na vratu kao debela užad. Glas joj je sada bio napukao, promukao, ali i dalje pun snage. I pade mi na pamet da je izmaglica ono što joj daje tu snagu - snagu da pomrači umove ljudima, da napravi posebno zgodnu igru rečima - isto onako kako je od nas ostalih oduzela snagu sunca. Ranije, ona je bila tek blago ekscentrična starica sa antikvarnicom u gradu u kome je antikvarnica bilo koliko i vaši. Samo starica sa nekoliko punjenih životinja u zadnjoj sobi i reputacijom u — (ta veštica... ta pizdurina) — narodnoj medicini. Pričalo se da ume da pronađe vodu pomoću rašlji od jabukovog drveta, da može bajanjem da izleči bradavice i da prodaje kremu od koje pege izblede. Čuo sam čak - od starog Bila Đostija? - da se gospođa Karmodi može posetiti (uz potpunu diskreciju) u vezi sa pitanjima ljubavnog života; da može, ako imate krevetne jade, da vam da piće od kog će vam se vratiti snaga u pendrek. “ISKUPLJENJE!” povikaše svi oni zajedno. “Iskupljenje, tako je!” vikala je u delirijumu. “IskupIjenje je ono što će raščistiti izmaglicu! Iskupljenje će raščistiti ta čudovišta igadosti! Iskupljenje će nam skinuti krljuštiizmaglice sa očiju i dozvoliti nam da vidimo!” Glas joj se neznatno snizi. “A šta Biblija veli da je iskupljenje? Šta je jedino očišćenje za greh u Oku i Mislima Božjim?” “Krv!”

Ovaj put, jeza mi protrese čitavo telo, uzdiže mi se do potiljka i tamo mi natera kosu da se ukruti. Tu reč je izgovorio gospodin Mekvej, gospodin kasapin Mekvej, koji je u Bridžtonu sekao meso još kada sam bio mali i držao se za očevu ruku punu talenta. Gospodin Mekvej koji prima porudžbine i seče meso u svojoj beloj odeći. Gospodin Mekvej, koji se jako dugo druži sa nožem - da, sa testerom i satarom takođe. Gospodin Mekvej koji bolje od drugih shvata da očišćenje duše teče iz telesnih rana. “Krv...” prošaputaše oni. “Tatice, bojim se”, reče Bili. Cvrsto mi je stezao ruku, malog lica napetog i bledog. “Oli”, rekoh ja, “zašto ne odemo više iz ovog odeljenja za ludake?” “Odmah”, reče on. “Hajdemo.” Podosmo prema drugom prolazu u razuđenoj grupi - Oli, Amanda, Kernel, gospođa Turman, gospoda Repler, Bili i ja. Bilo je petnaest do pet ujutro i izmaglica je ponovo postajala svetlija. “Ti i Kornel uzmite torbe sa namirnicama”, reče mi Oli. “Važi.” “Ja idem prvi. Tvoj skaut ima četvora vrata, je li?” “Da, ima.” “Dobro, otvoriću vrata vozača i zadnja vrata na istoj strani. Gospođo Damfrajs, možete li da nosite Bilija?” Ona ga uze u naručje. “Jesam li previše težak?” upita Bili. “Ne, dušo.” “Dobro.” “Vi i Bili idite napred”, nastavi Oli. “Progurajte se preko. Gospođa Turman napred, u sredinu. Dejvide, ti za volan. Mi ostali ćemo...” “Gde to mislite da ste krenuli?” Bila je to gospođa Karmodi. Stajala je na početku naplatne linije gde je Oli sakrio torbe sa namirnicama. Njen komplet je bio žuti krik u tami.

Kosa joj se divlje kovrdžala u svim pravcima, podsetivši me trenutno na Elzu Lančester u Frankenštajnovoj nevesti. Oči su joj plamtele. Deset ili petnaest ljudi stajalo je iza nje, blokirajući ulazna i izlazna vrata. Ličili su na ljude iz neke saobraćajne nesreće, na ljude koji su videli NLO kako sleće, ili ugledali drvo kako izvlači korenje i hoda. Bili se skupi uz Amandu i zabi joj lice u vrat. “Mi sada izlazimo, gospodo Karmodi”, reče Oli. Glas mu je bio neobično blag. “Sklonite se, molim vas.” “Ne možete izaći. Tamo je smrt. Zar to već ne znate?” “Vama se niko nije mešao”, rekoh ja. “Sve što hoćemo jeste ista privilegija.” Ona se saže i nepogrešivo otkri torbe sa namirnicama. Mora da je sve vreme znala šta planiramo. Ona ih izvuče sa police gde ih je Oli stavio. Jedna se pocepa, i konzerve se prosuše po podu. Ona baci drugu, koja udari i otvori se sa zvukom lomljave stakla. Soda zašišta, poteče na sve moguće strane i rasprši se o hromirani porub sledeće naplatne trake. “Ovakvi su ljudi to navukli!” povika ona. “Ljudi koji neće popustiti pre voljom Svemogućeg! Grešnici u gordosti, oholi jesu, i krutih vratova! Iz njihovih redova žrtva mora doći! Iz njihovih redova krv iskupljenja!” Rastuća tutnjava odobravanja podstače je dalje. Sada je bila izbezumljena. Pljuvačka joj je letela sa usana dok je vrištala na ljude koji su se okupili iza nje: “Dečaka hoćemo! Zapalite ga! Uzmite ga! Dečaka hoćemo!” Oni izbiše napred, Majron Lafler na čelu, očiju prazno veselih. Gospodin Mekvej bio je odmah iza njega, lica praznog i tupavog. Amanda se zanese unazad, držeći Bilija još čvršće. Ruke su mu bile obavijene oko njenog vrata. Pogledala me je, prestravljeno. “Dejvide, šta da...” “Uzmite ih oboje!” vrisnu gospođa Karmodi. “Uzmite i njegovu kurvu!”

Bila je apokalipsa žutog i mračnog veselja. Tašna joj je još bila preko ruke. Počela je da skače gore-dole. “Uzmite dečaka, uzmite kurvu, uzmite ih oboje, uzmite ih sve, uzmite...” Odjeknu jedan jedini, oštar pucanj. Sve se zaledi, kao da smo bili razred neposlušne dece u koji se učitelj vratio i oštro zalupio vrata. Majron Lafler i gospodin Mekvej stadoše gde su, nekih deset koraka od nas. Majron pogleda kasapina nesigurno. Ovaj ne samo da mu nije uzvratio pogled, već nije čak izgledao kao ni da shvata da je Lafler tu. Gospodin Mekvej je imao izraz koji sam video na previše drugih lica u poslednja dva dana. Prešao je preko. Um mu je pukao. Majron uzmače, izbuljen u Olija Viksa, razrogačivši oči od straha. Njegov uzmak pređe u trk. On se okrenu oko ugla prolaza, okliznu se na konzervu, pade, ponovo se uskoprca gore i nestade. Oli je stajao u klasičnoj streljačkoj pozi, držeći Amandin pištolj obema rukama. Gospođa Karmodi je još stajala na početku naplatne linije. Obe šake sa pegama boje džigerice bile su joj stisnute preko stomaka. Između prstiju joj je tekla krv, i natapala žute pantalone. Usta joj se otvoriše i zatvoriše. Jednom. Dvaput. Pokušavala je da govori. Najzad uspe. “Svi ćete umreti tamo napolju!” reče, a onda polako pade napred. Tašna joj skliznu sa ruke, udari o pod i prosu svoju sadržinu. Tuba umotana u papir dokotrlja se do nas i udari mi o cipelu. Bez razmišljanja, ja se sagoh i podigoh je. Bilo je to do pola upotrebljeno pakovanje rolejda. Bacih ga ponovo dole. Nisam hteo da dodirnem ništa što joj je pripadalo. “Pastva” je uzmicala, širila se, razbijenog fokusa. Niko od njih nije skidao oči sa pale figure i tamne krvi koja joj se širila ispod tela. “Ubili ste je!” uzviknu neko u strahu i gnevu. Ali, niko nije ni pomenuo da je ona planirala nešto slično mome sinu.

Oli je i dalje bio zamrznut u svojoj pozi strelca, ali usne su mu sada drhtale. Dotakoh ga blago. “Oli, hajdemo. I hvala ti.” “Ubio sam je”, reče on promuklo. “Proklet bio ako je nisam ubio.” “Da”, rekoh ja. “Zato sam ti se zahvalio. Hajdemo sad.” Ponovo krenusmo. Bez torbi sa namirnicama za nošenje - zahvaljujući gospođi Karmodi - mogao sam da uzmem Bilija. Zastasmo za trenutak na vratima, i Oli reče dubokim, napregnutim glassom: “Ne bih je ubio, Dejvide. Ne da je postojao bilo koji drugi način.” “Da.” “Veruješ to?” “Da, verujem.” “Onda hajdemo.” Izađosmo napolje.

11 Kraj Oli se kretao brzo, sa pištoljem u desnoj ruci. Pre nego što smo Bili i ja jedva izašli napolje, on je bio kraj mog skauta, nestvaran Oli, kao duh u televizijskom filmu. Otvorio je vozačeva vrata. Zatim zadnja vrata. Onda nešto izroni iz izmaglice i preseče ga gotovo na pola. Nisam dobro video, i mislim da sam zahvalan zbog toga. izgleda da je bilo crveno, gnevne boje kuvanog jastoga. Imalo je kandže. Pravilo je duboki, roktavi zvuk, ne mnogo drugačiji od zvuka koji smo čuli pošto su Norton i njegovi Ravnozemljaši izašli napolje. Oli ispali jedan hitac, a onda ga kandže te stvari rasekoše spreda, i Olijevo telo kao da se razglavi u stravičnoj navali krvi. Amandin pištolj mu ispade iz ruke, udari o pločnik i opali. Uhvatih košmarni pogled ogromnih crnih očiju bez sjaja, veličine džinovske pregršti morskog grožđa, a onda ta stvar skrenu natrag u izmaglicu držeći ono što je ostalo od Olija Vikša. Dugo, višesegmentno škorpionsko telo odvuče se rapavo po pločniku. Postojao je trenutak izbora. Možda uvek postoji, bez obzira koliko kratak. Polovina mene želela je da umakne natrag u tržnicu sa Bilijem pripijenim uz prsa. Druga polovina trčala je prema skautu, bacala Bilija unutra, bacala se za njim. A tada vrisnu Amanda. Bio je to visok, rastući zvuk koji kao da se spiralno sve više podizao dok gotovo nije prešao u područje ultrazvuka. Bili se skupi kraj mene i ukopa mi lice u prsa. Jedan pauk držao je Heti Turman. Bio je velik. Oborio ju je. Haljina joj se povukla iznad suvonjavih kolena dok je klečao nad njom, a čekinjaste, bodljikave noge milovale su joj ramena. Počeo je da plete svoju mrežu.

Gospođa Karmodi je bila u pravu, pomislih ja. Umrećemo ovde napolju, stvamo ćemo umreti ovde napolju. “Amanda!” povikah. Bez odgovora. Sasvim se izgubila. Pauk je opkoračio ono što je ostalo od Bilijeve bejbisiterke, koja je uživala u slagalicama i onim prokletim “duplo-ukrštenim” što nijedna normalna osoba ne može da izvede a da ne poblesavi. Njegove niti izukrštale su joj telo, a bela vlakna već su se crvenela dok je presvlaka od kiseline uranjala u nju. Kornel je polako uzmicao ka tržnici, očiju velikih poput tanjira iza naočara. On se naglo okrenu i potrča. Grebući otvori ulazna vrata i utrča unutra. Rascep u mojim mislima zatvori se kada gospođa Repler žustro istupi i ošamari Amandu, najpre dlanom, pa onda nadlanicom. Amanda prestade da vrišti. Priđoh joj, okrenuh je prema skautu i vrisnuh joj “KRENI!” u lice. Ona krenu. Gospođa Repler se očeša o mene. Ona gurnu Amandu na zadnje sedište skauta, uđe za njom i zalupi vrata. Ja otrgoh Bilija i bacih ga unutra. Dok sam se i sam penjao u kola, jedno od onih paukovih vlakana pade mi na članak. Zapeče me kao što peče najlon za pecanje kada se brzo provuče kroz stisnutu pesnicu. I bilo je jako. Snažno trznuh stopalom i vlakno puče. Skliznuh unutra, za volan. “Zalupiih, zalupi vrata, dragi Bože!” vrisnu Amanda. Ja zalupih vrata. Jedva tren kasnije, jedan pauk blago lupnu o njih. Bio sam samo inčima udaljen od njegovih crvenih, pakosno glupih očiju. Njegove noge, svaka debela kao moj ručni zglob, klizile su napred-nazad preko četvrtaste haube. Amanda je neprekidno vrištala, kao požarno zvono. “Ženo, začepi više”, reče joj gospođa Repler. Pauk odustade. Nije mogao da nas namiriše, dakle više nismo bili tu. Vratio se u izmaglicu šepureći se na svojim raštelovanim brojnim nogama, postao fantazam, a onda nestao.

Pogledah kroz prozor ne bih li se uverio da je otišao, a onda otvorih vrata. “Šta to radiš?” vrisnu Amanda, ali ja sam znao šta radim. Volim da mislim da bi Oli učinio baš to isto. Napola iskoračih, napola se sagnuh napolje, i uzeh pištolj. Nešto brzo krenu prema meni, ali nisam stigao to da vidim. Povukoh se unutra i zalupih vrata s treskom. Amanda zajeca. Gospođa Repler je zagrli i žustro stade da je teši. Bili reče: “Tatice, idemo li kući?” “Veliki Bile, pokušaćemo.” “Važi”, reče on tiho. Proverih pištolj, pa ga stavih u kasetu. Oli ga je ponovo bio napunio posle ekspedicije u drogeriju. Ostali meci nestali su sa njim, ali to je bilo u redu. Pucao je na gospođu Karmodi, opalio je jednom u stvar sa kandžama, i pištolj je jednom okinuo sam kada je pao na tle. U skautu nas je bilo četvoro, ali ako dođe do stani-pani, naći ću za sebe neki drugi način. Imao sam jedan jezivi trenutak kada nisam mogao da pronađem privezak sa ključevima. Pregledao sam sve džepove, i nisam našao ništa, a onda sam ih ponovo pregledao sve, primoravajući sebe da to radim polako i mirno. Bili su mi u džepu farmerki; zapali su ispod sitniša, kao što to sa ključevima često biva. Skaut upali lako. Na sigurno hučanje motora, Amandi grunuše nove suze. Sedeo sam tama i pustio ga da radi u praznom hodu, očekujući da vidim šta će. privući zvuk motora ili miris izduvnih gasova. Pet minuta, mojih najdužih pet minuta u životu, prođoše. Ništa se ne dogodi. “Hoćemo li sedeti ovde, ili krećemo?” upita konačno gospođa Repler. “Krećemo”, rekoh ja. Izvezoh sa mesta za parkiranje i upalih oborena svetla.

Neka potreba - verovatno osnovna - natera me da provezem pored Savezne tržnice što sam bliže mogao. Desni odbojnik skauta odbaci bure za otpatke u stranu. Bilo je nemoguće videti unutrašnjost osim kroz puškarnice - od svih tih džakova sa đubrivom činilo se da to mesto izgleda kao da je u agoniji neke ludačke vrtlarske rasprodaje - ali kraj svake puškarnice dva ili tri bleda lica zurilk su u nas. Onda zavih ulevo, i izmaglica se neprobojno zatvori za nama. I šta se desilo sa svim tim ljudima ja ne znam. Vraćao sam se Kanzaškim drumom sa pet milja na sat, ispipavajući put. Čak i sa uključenim glavnim i pogonskim svetlima skauta, nije se moglo videti dalje od sedam ili deset stopa. Tle se nekako jezivo izvitoperilo; Miler je tu imao pravo. Put je mestimice bio samo napukao, ali na drugim mestima samo tle kao da se urušilo i iskosilo velike ploče asfalta. Mogao sam da pređem preko pomoću pogona na sva četiri točka, Bogu hvala za to. Ali, užasno sam se plašio da ćemo uskoro naići na prepreku preko koje nas čak ni pogon na sva četiri točka neće prevesti. Trebalo mi je četrdeset minuta da prevezem ono za šta mi je inače trebalo sedam ili osam. Najzad znak koji je obeležavao naš privatni put izroni iz izmaglice. Bili, probuđen u petnaest do pet, čvrsto je zaspao u ovim kolima koja je toliko dobro poznavao da mora da su mu delovala kao dom. Amanda pogleda put nervozno. “Stvarno ideš tamo?” “Pokušaću”, rekoh ja. Ali, bilo je to nemoguće. Oluja koja je tu protutnjala otkinula je mnoštvo stabala, a taj čudan, izvrnut nagib dokotrljao ih je do kraja. Mogao sam uz krckanje da pređem preko prva dva; bila su prilično mala. Onda sam došao do sedog starog bora koji je ležao preko puta kao razbojnička barikada. Do kuće je ostalo još gotovo četvrt milje. Bili je i dalje spavao pored mene, i ja ostavih skauta u

praznom hodu, prekrih oči rukama i pokušah da smislim šta sledeće da uradim. Sada, dok sedim kod Hauarda Džonsona kraj izlaza br. 3 na Mejnskoj petlji i pišem ovo na Ho Džo hartiji, mislim da je gospođa Repler, ta tvrda i sposobna matorka, mogla u nekoliko brzih poteza da izloži svu suštinsku uzaludnost situacije. Ali, bila je toliko ljubazna da me pusti da to sam smislim. Nisam mogao da izađem. Nisam mogao da ih ostavim. Nisam mogao čak ni sebe da zavaravam da su sva ta čudovišta iz horor filmova bila tamo, kod Savezne; kada sam malo spustio prozor, mogao sam da ih čujem u šumi kako posrću i lome sve pred sobom na strmoj padini tla koju ovde zovu Litice. Vlaga je kap-kap-kapala sa lišća koje je visilo iznad. Iznad nas izmaglica se za trenutak smračila kao da nas je nadleteo neki košmarni, poluprimećeni živi dečji zmaj. Pokušao sam sebi da kažem - tada i sada - da je, ako je bila jako brza, ako se zatvorila u kuću, imala dovoljno hrane za deset dana, do dve nedelje. Uspeva samo malčice. Ono što stalno tu smeta jeste moje poslednje sećanje na nju, kako nosi svoj nezgrapni šešir za sunce i vrtlarske rukavice, na putu ka našoj maloj bašti sa izmaglicom koja se iza nje neumitno kotrlja preko jezera. Sada moram da mislim na Bilija. Bili, kažem sam sebi. Veliki Bil, Veliki Bil... Trebalo bi to možda da napišem stotinu puta na ovom listu papira, kao dete osuđeno da piše Neću da se pljujem u školi dok se sunčani mir u tri sata prosipa kroz prozore, učiteljica ispravlja domaće zadatke za svojom katedrom i jedini zvuk je zvuk njenog pera, dok negde, daleko, deca biraju timove za mali bezbol. Ipak, na kraju sam učinio jedino što sam mogao. Vratio sam pažljivo skauta na Kanzaški drum. Onda sam zaplakao. Amanda mi sramežljivo dodirnu rame. “Dejvide, toliko mi je žao”, rekla je.