Terry Pratchett - Deda Pras

20 TERI PRAČET DEDA PRAS Preveo Aleksandar Milajić Naslov originala Terry Pratchett Hogfather

Teri Pračet 1 Posvećeno vlasniku jedne ilegalne knjižare, među prijateljima poznatom kao „pipint", zato što mi je još pre mnogo godina postavio pitanje koje Suzan postavlja u ovoj knjizi. Stvarno me čudi što se više ljudi nije zapitalo to isto... I mnogim prijateljima koji više nisu tu.

Terry Pratchet 2 Deda Pras ve na svetu ima svoj početak, iako se mnogi fizičari ne bi složili s tim. Odvajkada ljudi imaju nejasnu predstavu o problemu početka. Naglas se pitaju kako radi plug za čišćenje snega i odakle sastavljači rečnika znaju kako se tačno piše koja reč. I uvek je tu ona neodoljiva potreba da se u petljama, zavojima i čvorovima prostorno-vremenskog tkanja pronađe tačka u koju se može upreti metaforičkim prstom i reći da je tu - eto, baš tu - sve počelo... Nešto je svakako počelo kada je Esnaf ubica primio u svoje redove gospodina Čajupeta, koji je imao malo drugačiji pogled na svet, što se između ostalog ispoljavalo tako što je druge ljude posmatrao kao predmete. (Kasnije je lord Dauni, upravnik esnafa, izjavio: „Sažalili smo se na njega jer je veoma rano izgubio roditelje. Sada verujem da je trebalo da se malo zapitamo.") Ali sve je zapravo počelo još mnogo ranije, pre nego što su ljudi zaboravili da se najstarije priče u manjoj ili većoj meri svode na krv. Kasnije su izbacili krvave detalje kako bi sve to bilo prihvatljivije deci, ili pre onima koji ih deci pričaju nego samoj deci (koja su, ako ćemo pravo, bitno krvožednija ako je reč o pravednom krvoproliću1 ), da bi se na kraju zapitali šta se to desilo s pričom. U stvari, počelo je čak i ranije, kada je nešto u tami najdubljih pećina i najmračnijih šuma pomislilo: ama šta su zapravo ta stvorenja? Držaču ih na oku... * * * I još mnogo, mnogo ranije, u vreme nastanka Disksveta, koji i dan-danas jezdi kroz kosmos na leđima četiri slona što stoje na oklopu divovske kornjače - Velikog A'Tuina. Možda se na tom svom putu Disksvet kao mače u kučinu upliće u visokospecijalizovane končiće prostorno-vremenskog tkanja, one što se umigolje u svaku priču na koju naiđu, razvlačeći ih pri tom i kidajući ih, ili ih pak preplićući u nove oblike. Naravno, možda i nije tako. Ili što je lepo rekao filozof Didaktilos: „Stvari se prosto dese i gotovo." * * * Stariji čarobnjaci Nevidljivog univerziteta stajali su i zurili u vrata. Uopšte nije bilo sumnje da je onaj ko ih je zatvorio želeo da ostanu zatvorena, pošto su desetinama eksera bila prikovana za dovratak. Ovo mu nije bilo dosta pa je preko njih zakucao daske. A pride ih je sve do tog jutra skrivala velika polica za knjige. „Tu ti je i natpis, Ridkali", reče dekan. „Verujem da si ga pročitao. Vidiš? Lepo piše: 'Ni pod kojim okolnostima ne otvarajte ova vrata'." „Naravno da sam ga pročitao", na to će Ridkali. „A šta misliš, zašto hoću da ih otvorim?" 1 Što će reći: o onima koji su to i zaslužili. A možda i o onima koji nisu. S nekom decom nikad ne znate na čemu ste. S

Teri Pračet 3 „Hm... zašto?", upita predavač savremenih runa. „Pa da vidim zašto su to napisali, naravno."2 Rukom je pozvao Moda, univerzitetskog baštovana i patuljka za neprijatne poslove, koji je stajao nedaleko odatle s ćuskijom u rukama. „Hajde, momčino." „Sluga pokorni, gospodine", odgovori baštovan. „U planovima stoji da je tu kupatilo", vikao je Ridkali ne bi li nadjačao cepanje drveta. „Pa šta bi, ako bogove znate, moglo biti opasno u jednom kupatilu? Hoću svoje kupatilo. Dosadilo mi je da se kupam s vama. To je vrlo nehigijenski. Svašta može da se zakači. Kad se mnogo ljudi kupa zajedno, ni Bradavičavi gnom nije daleko." „A je l' to neki rođak vile Zubićke?", podsmešljivo će dekan. „Ja sam ovde glavni i hoću zasebno kupatilo i tačka", odlučno reče Ridkali. „Jasno? I hoću da bude gotovo do Praščićne noći. Jasno?" E, to vam je muka s počecima. Ponekad, kad imate posla s okultnim dimenzijama, koje imaju vrlo osoben odnos prema vremenu, posledica može da nastupi malo pre uzroka. Odnekud se sasvim tiho, gotovo na pragu čujnosti, začulo tingelingegingelinge, nalik pesmi sićušnih srebrnih zvona. * * * Otprilike u isto vreme dok je arhirektor zahtevao svoja prava, Suzan Sto Helit sedela je u krevetu i čitala uz sveću. Mraz je šarao prozorska stakla. Volela je večernji mir, kada smesti decu u krevet i ostane manje-više prepuštena sama sebi. Gospođa Gamašna se panično plašila da joj daje bilo kakva uputstva, ali joj je zato davala platu. Naravno, novac joj uopšte nije bio bitan. Važno je da je ona sada Svoja Žena i da ima Pravi Posao. A dadiljisanje jeste pravi posao. Doduše, bilo je malčice ponižavajuće kad je poslodavka otkrila da je Suzan vojvotkinja, pošto po knjizi starostavnoj gospođe Gamašne - koja bi se pre mogla nazvati sveščicom ispisanom vrlo krupnim rukopisom - viša klasa ne treba da radi nego da se izležava. Suzan je jedva uspela da je oduči od kniksovanja kad god se sretnu. Uto joj nekakvo treperenje privuče pažnju. Plamen sveće pružao se potpuno vodoravno, kao na jakom vetru. Osvrnula se. Zavesa se odmakla od prozora, koji... ...se uz tresak naglo otvorio. Ali nije bilo vetra. Ili bar ne u ovom svetu. Različite slike počeše da joj promiču kroz um. Crvena lopta... oštri miris snega... A onda sve iščeze i ostade jedino... „Zubićka?", glasno će Suzan. „Zar opet?" Trepnula je i potom, baš kao što je i očekivala, sve je bilo kao pre - prozor zatvoren, zavesa nepomična a plamen sveće nedužno uspravan. O, ne, ne ponovo. Ne posle toliko vremena. A baš joj je lepo krenulo... „Šužan?" Osvrnula se. Na vratima sobe stajala je bosonoga devojčica u spavaćici. Uzdahnula je. „Šta je bilo, Tvajla?" „Šužan, pvašim se šudovišta iz podvuma. Hoše da me pojede." Odlučno je zatvorila knjigu i zapretila prstom. „Šta sam ti rekla za to bebeće grupiranje, Tvajla?", reče. 2 Ovaj razgovor daje vam otprilike sve što treba da znate o ljudskoj civilizaciji, ili bar o onom njenom delu koji je sada pod vodom, iza rešetaka ili još nije ostavio pušenje.

Terry Pratchet 4 „Rekla si da ne smem to da radim", odgovori devojčica. „I da je prenaglašeno šuškanje odraz krivice. I da to radim samo da bih privukla pažnju." „Vrlo dobro. Koje je čudovište ovog puta?" „Ono veliko šupavo osmo..." Suzan ponovo podiže prst. „Kako, molim?", reče pretećim glasom. „Veliko čupavo osmokrako", ispravila se Tvajla. „Opet? Pa dobro, šta je tu je." Ustala je i navukla kućnu haljinu, trudeći se da zadrži prisebnost pred detetom. Znači, vraćaju se. Zašto baš čudovište iz podruma? Prošli put joj je oduzelo čitav dan. Sva je prilika da će ponovo morati da se priseća budućnosti. Odmahnula je glavom. Ma koliko brzo da trčiš, na kraju ćeš ipak sustići samog sebe. Ako ništa drugo, bar je s čudovištima lako. S njima je već naučila da se nosi. Uzela je žarač sa stalka u dečjoj sobi i pošla niz zadnje stepenice, a Tvajla za njom. Gamašnini su imali goste na večeri. Iz trpezarije se čuo prigušeni žamor glasova. I baš dok se šunjala kraj vrata, ona se otvoriše i Suzan se nađe okupana žutom svetlošću. „Bogo moj, di se smuca ova devojana u šlafroku, pa još sa žaračom?" Uspela je da među tamnim siluetama spram jarke svetlosti razazna zabrinuto lice gospođe Gamašne. „Suzan? Ja... šta to radite?" Suzan pogleda u žarač, pa ponovo u poslodavku. „Tvajla kaže da se plaši čudovišta u podrumu, gospođo." „Pa s' ti pošla da ga izdevetaš tim žaračom?", upita neko. U vazduhu se osećao težak vonj rakije i cigara. „Da", jednostavno odgovori Suzan. „Ovo je naša dadilja", reče gospođa Gamašna. „Znate... pričala sam vam o njoj." Izrazi lica promeniše se kao po komandi. Odjednom je zavladala atmosfera znatiželjnog poštovanja. „U stvari, to je zdravo dobra ideja", reče neko. „Kad deca umisle d' imadeš čudovište u podrumu, najbolje d' odeš i malo mlataraš žaračom i dernjaš se, pa oni ondak pomisle da je sve u redu. Dobro si se setila, devojano. Bistra mala. I savremena." „Stvarno ste to naumili, Suzan?", zabrinuto upita gospođa Gamašna. „Da, gospođo", skromno će Suzan. „Tako mi Ija, to moram da vidim! Ne mož' svakog dana da vi'š 'vakvo devojče da deveta čudovišta", reče neki muškarac. Hodnik se ispuni šumom svile i duvanskim dimom kad zvanice nagrnuše iz trpezarije. Suzan uzdahnu i nastavi ka podrumu, a Tvajla ostade da skrušeno sedi na vrhu stepeništa. Čulo se otvaranje i zatvaranje vrata. Prvo je nakratko zavladala tišina, a onda se prolomi jeziv vrisak. Neka žena se onesvesti, a jednom gostu ispade cigara iz usta. „Ništa se ne sekirajte. Sve će biti u redu", mirno reče Tvajla. „Suzan uvek pobedi. Sve će biti u redu." Potom usledi treska i zveka, pa onda brujanje i na kraju nešto nalik klokotanju. Suzan otvori vrata i izađe iz podruma. Žarač je bio sav ispresavijan pod pravim uglovima. Dočekali su je snebivljivim aplauzom. „Alal vera, devojano", reče neko. „Vrlo psikološki. Dobro si se opsetila da saviješ žarač. Sad te više nije stra', je l' tako, malena?" „Nije", odgovori Tvajla. „Eto! Vrlo psikološki." „Suzan kaže da ne treba da se plašim, nego da se naljutim", reče Tvajla. „Pa, hvala, Suzan", reče gospođa Gamašna, sada već potpuno nalik meduzi od živaca. „I tako... Dragi gosti... i vi, gosin Džefri... ako biste bili tako ljubazni da se vratite u trapezariju... u stvari, hoću da kažem u salon za crtanje..."

Teri Pračet 5 Društvance poče da odmiče hodnikom. Poslednje što je Suzan čula pre no što su se vrata trpezarije zatvorila bilo je: „Zdravo ubedljivo!" i „Vide li ti kako je samo savila onaj žarač?" Sačekala je malo. „Jesu li svi otišli, Tvajla?" „Jesu, Suzan." „Odlično." Vratila se u podrum i izašla tegleći nešto veliko, dlakavo i osmonogo. Odvukla ga je do vrha stepeništa, pa pomoćnim hodnikom do zadnjih vrata i nogom ga gurnula napolje. Ionako će ispariti pre jutra. „Eto, tako treba s čudovištima", reče. Tvajla ju je gledala netremice. „Pa, draga moja, vreme je za spavanje", reče Suzan podigavši je u naručje. „Možeš li da mi ostaviš žarač pored kreveta?" „Naravno." „On ubija baš sva čudovišta, zar ne?", pospano je mrmljala devojčica dok ju je Suzan nosila uza stepenice. „Nego šta", odgovori Suzan. „Bez izuzetka." Smestila je devojčicu u krevet do bratovljevog i naslonila žarač na sanduk s igračkama. Imao je mesinganu dršku dok je ostatak, sada ispresavijan, bio napravljen od nekog jeftinog metala. Suzan pomisli kako bi ga vrlo rado isprobala na prethodnoj dadilji. „'kunoć." „Laku noć." Vratila se u svoj sobičak, uvukla se u krevet i podozrivo odmerila zavesu. Bilo bi baš lepo kad bi mogla da sve pripiše svojoj uobrazilji. A bilo bi i jednako glupo kad bi to učinila. Već dve godine živi normalno, u stvarnom svetu, bez ijednog sećanja na budućnost... A možda je sve samo sanjala (mada i snovi mogu biti stvarni...). Uporno se trudila da ne obraća pažnju na dugačku nit stegnutog voska, koja je ukazivala na činjenicu da je sveća, makar nakratko, bila izložena vetru. * * * Dok je Suzan tonula u san, lord Dauni je sedeo u svom kabinetu i bavio se papirologijom. Sebe je smatrao ubicom. Ili bolje reći Ubicom. Veliko slovo je veoma važno. Ono razdvaja protuve koje se smucaju unaokolo ubijajući ljude za pare od gospode kojoj se s vremena na vreme obraćaju za savet druga gospoda, koja žele da se za odgovarajuću naknadu iz krtine njihovog života ukloni pokoja koščica. Članovi Esnafa ubica smatrali su sebe obrazovanim svetom, onim koji ume da uživa u dobroj muzici, hrani i knjizi. Osim toga, znali su vrednost ljudskog života. I to, u većini slučajeva, do u paru. Kabinet lorda Daunija bio je obložen tablama od hrastovine i zastrven debelim tepihom. Nameštaj je bio veoma star i prilično pohaban, ali ne ofucan, nego fino pohaban, onako kako se haba jedino veoma dobar nameštaj nakon viševekovne pažljive upotrebe. Bio je to zreo nameštaj. Ispred kamina u kome je gorela cepanica, dva psa su spavala u vidu nerazaznatljive gomile, kako to već biva s velikim dlakavim psima. Osim tihog hrkanja i pucketanja vatre, čulo se jedino škripanje Daunijevog pera i kucanje velikog starinskog sata kraj vrata... što su sve bili obični, domaći zvukovi kojima je jedina svrha da naglase tišinu. Ili je bar tako bilo sve dok neko nije pročistio grlo. Po zvuku je bilo vrlo jasno da svrha njegovog ispuštanja nije otklanjanje prisustva dosadne mrve keksa, nego najpristojniji mogući način ukazivanja na prisustvo dotičnog grla. Dauni prekide pisanje, ali ne diže pogled. Potom je, nakon nečega što bi se moglo nazvati kratkim razmišljanjem, službenim tonom rekao: „Vrata su zaključana a prozori zamandaljeni. Psi se nisu probudili. Nije se čula škripa

Terry Pratchet 6 poda, niti se oglasilo ijedno od ostalih sredstava za uzbunjivanje koja neću pominjati ovom prilikom. To bitno sužava izbor mogućih objašnjenja. Ne verujem da ste duh, a bogovi retko imaju običaj da toliko pristojno obznanjuju svoje prisustvo. Naravno, mogli biste biti i Smrt, ali čisto sumnjam da bi on gubio vreme na kurtoaziju. A i osećam se prilično dobro. Hm." Nešto se nečujno primače njegovom stolu. „Zubi su mi u odličnom stanju, tako da verovatno niste ni vila Zubićka. Čaša dobrog konjaka pre spavanja vrlo lepo otklanja potrebu za Peskojem. Koliko vidim, ovde sve radi kako treba, što znači da niste ni Majstor Kvariš. Hm." Posetilac doleluja još malo bliže. „Gnom bi verovatno mogao da se provuče kroz mišju rupu kad ne bi bilo mišolovki", nastavio je Dauni. „Bauci prolaze kroza zidove, ali bilo bi vrlo aljkavo da tek nakon toga objave svoje prisustvo. Zaista sam zbunjen. Hm." Tek je onda podigao pogled. U vazduhu je lebdeo sivi ogrtač. Izgledalo je kao da u njemu ima nekoga - lepo su se videli obrisi tela - s tim što je taj neko nevidljiv. Daunija obuze pomalo neprijatno osećanje da taj neko nije nevidljiv, već da uopšte nije tu, ili bar ne u fizičkom smislu. „Dobro veče", reče čudnom gostu. Dobro veče, lorde Dauni, odgovori ogrtač. Um je primio ovu rečenicu, ali uši su se klele da nisu čule ni reč. E, sad, neko koga je lako uplašiti teško bi postao poglavar Esnafa ubica. Osim toga, uopšte nije bilo razloga za strah. Štaviše, primetio je Dauni, ta prikaza izgledala je zapanjujuće dosadno. Kada bi učmalo životarenje imalo oblik, onda bi verovatno izgledalo upravo ovako. „Da možda niste avet?", reče. Naša priroda nije predmet ovog razgovora, dopre mu do uma. Došli smo poslom. „Želite da upokojite nekoga?" Da okončamo. Dauni se zamisli. Ovo uopšte nije toliko neobično koliko bi neko u prvi mah pomislio. I ranije je imao slične slučajeve. Svako može da koristi njihove usluge. Svojevremeno je nekoliko zombija preko Esnafa izravnalo račune sa svojim ubicama. Štaviše, često je imao običaj da naglasi kako se oni zalažu za potpunu demokratiju. Ne trebaju vam ni natprosečna inteligencija, ni društveni položaj, ni lepota, ni šarm da biste došli do ubice. Treba vam samo novac, koji je, za razliku od svega navedenog, svakome dostupan. Osim siromašnima, naravno, ali nekim ljudima zaista nema pomoći. „Da okončate..." Zanimljiv izbor reči. „Mogli bismo da...", zaustio je. Naknada će zavisiti od složenosti zadatka. „Naš cenovnik..." Platićemo vam tri miliona dolara. Dauni se zavali. To je četiri puta više od najveće naknade koju je ikada ostvario neki član esnafa, a i tada je reč bila o porodičnom aranžmanu s gostima na noćenju. „Bez suvišnih pitanja?", upita kako bi dobio u vremenu. I bez suvišnih odgovora. „Ukazuje li tolika svota na težinu zadatka? Da li je mušterija dobro čuvana?" Uopšte nije čuvana, ali ju je gotovo nemoguće izbrisati uobičajenim oružjima. Dauni klimnu glavom. To ne mora da predstavlja problem. Esnaf je tokom mnogih godina postojanja sakupio prilično lepu zbirku neuobičajenih oružja. Izbrisati? Neobičan izbor reči... „Volimo da znamo za koga radimo", reče. Sigurni smo da je tako. „Hoću da kažem da nam treba vaše ime. Ili imena. Naravno, sve ostaje strogo poverljivo. Moramo nekako da zavedemo slučaj."

Teri Pračet 7 Možete nas zvati... kontrolorima? „Stvarno? A šta to kontrolišete?" Sve. „Zaista smatram da treba da znam nešto više o vama." Imamo tri miliona dolara. Dauni je razumeo poruku, iako mu se nije preterano sviđala. Tri miliona dolara može da kupi mnogo ćutanja. „Znači tako?", reče. „U tom slučaju, pošto ste nova mušterija, mislim da bi isplata trebalo da se obavi unapred." Kako vi želite. Zlato je u vašem trezoru. „Hoćete da kažete kako će uskoro biti tamo?" Ne. Od početka je tamo. Znamo to jer smo ga sami tamo ostavili. Dauni se nakratko zagleda u prazan ogrtač, a onda ne spuštajući pogled ispruži ruku i uze teletrubu. „Gospodine Vinvo?", reče nakon što je zviznuo u nju. „Da, ja sam. Recite mi koliko trenutno imamo u trezoru. Ma samo približno. Zaokružite na milion." Odmaknuo je teletrubu od uveta i sačekao. „Dobro, a sad budite dobar dečko i proverite mi to. Važi?" Spustio je teletrubu i položio dlanove na sto. „Mogu li vam ponuditi neko piće dok čekamo?", upita. Da. Verujemo da možete. Dauni ustade i s olakšanjem ode do vitrine s pićem. Pružio je ruku ka staroj i veoma vrednoj zbirci boca s nalepnicama Mur, Nižd, Otrop i Iksiv. 3 „Šta biste popili?", reče, pitajući se gde kontrolori drže usta. Ruka mu je nakratko zastala kraj najmanje boce, na kojoj je pisalo Vorto. Mi ne pijemo. „Ali kad sam vas pitao mogu li vam ponuditi..." Svakako. Procenili smo da ste potpuno sposobni da to učinite. „Aha. Dauni poseže za bocom viskija, ali onda se predomisli. U tom trenutku se iz teletrube začu zvižduk. „Da, gospodine Vinvo? Stvarno? Ozbiljno? U poslednje vreme često nalazim zagubljeni sitniš pod jastucima na kauču. Potpuno je neverovatno koliko se toga naku... Ne, ne, nisam mislio da... Da, imam razlog što sam... Da, vratite se u krevet. Odlična ideja. Hvala." Spustio je teletrubu. Ogrtač je nepomično visio u vazduhu. „Sad moram da znam gde, kad i, naravno, ko", reče. Kapuljača klimnu. Mesto se ne nalazi ni na jednoj karti. Želeli bismo da posao bude obavljen do kraja nedelje. To je veoma važno. A što se tiče osobe... Na Daunijevom stolu se pojavi crtež a u um mu pristigoše reči: Nazovimo ga Debeljko. „Da li je ovo nekakva šala?", upita Dauni. Mi se ne šalimo. U to ne sumnjam, pomisli Dauni i poče da dobuje prstima po stolu. „Mnogi veruju da ta... osoba... ne postoji", reče. Sigurno postoji. Kako biste ga inače odmah prepoznali? Mnogi se redovno dopisuju s njim. „Da, naravno, on postoji na neki način..." Sve postoji na neki način. Nas zanima prestanak njegovog postojanja. „Možda će biti malo teže pronaći ga." U svakoj ulici naći ćete osobe koje znaju njegovu adresu. 3 Zaista je tužno, ako ne i strašno, što fini svet misli da će zavarati poslugu ako pića drži u bocama na kojima su imena ispisana natraške. Baš zato je jedan politički korektan sluga uzeo zdravo za gotovo, a i za potpuno opravdano, da njegovi poslodavci neće primetiti da je boca viskija puna ećašip.

Terry Pratchet 8 „Da, naravno", reče Dauni, pitajući se zašto bi neko njih nazivao osobama. Baš čudan izbor reči. „Ali, kao što i sami rekoste, ne verujem da iko od njih može pokazati to mesto na karti. A čak i da može, kako iko može da okonča... Debeljka? Čašom otrovnog vina?" Kapuljača nije imala usta koja bi se razvukla u osmeh. Niste razumeli prirodu unajmljenja, začu Dauni u glavi. Sad se već ljutnuo. Niko ne unajmljuje Ubice. Možete ih angažovati, priuštiti ili naručiti, ali nikada unajmiti. Samo se posluga unajmljuje. „A šta to nisam razumeo?", upita. Mi plaćamo. Vi nalazite način i sredstvo. Ogrtač poče da bledi. „Kako da vas kontaktiram?", upita Dauni. „Javićemo se mi vama. Znamo gde ste. Znamo gde je svako na svetu." Prikaza iščeze. Istog trenutka se otvoriše vrata i pojavi se unezvereni gospodin Vinvo, esnafski blagajnik. „Izvinite što vas uznemiravam, gospodine, ali zaista sam morao da dođem!", reče i baci nekakve metalne kružiće na sto. „Pogledajte!" Dauni oprezno uze jednu zlatnu pločicu. Izgledala je kao novčić, ali... „Nisu apoentovani!", reče Vinvo. „Nemaju ni glavu, ni pismo ni obrub! To su samo prazne pločice. Potpuno prazne!" Dauni zausti da upita: „Bezvredne?" Pomalo se nadao da je tako. Ako su oni - ko god bili - platili bezvrednim žetončićima, onda nema ni „d" od dogovora. Međutim, znao je da to nije tako. Ubice rano nauče da prepoznaju novac. „Prazne pločice", reče, „od čistog zlata." Vinvo nemo klimnu glavom. „Pa dobro", reče Dauni. „I to je novac." „Sigurno je magijski!", reče Vinvo. „Znate da ne primamo magijski novac!" Dauni nekoliko puta baci novčić na sto. Zvečao je zadovoljavajuće bogato. Očigledno nije magijski. Magijski novac samo izgleda kao pravi, pošto mu je jedina namena da prevari nekog. A ovaj nije bio okaljan čak ni nečim toliko ljudskim i tričavim kao što je valuta. Čisto zlato, govorili su mu prsti. Uzmi ili ostavi. Razmišljao je dok je Vinvo premirao od brige. „Prihvatićemo", reče. „Ali..." „Hvala, gospodine Vinvo. To je moja konačna odluka", reče Dauni. Zagledao se u prazno nekoliko sekundi, a onda se nasmeši. „Da li je gospodin Čajupet još u zgradi?" Vinvo ustuknu. „Mislio sam da je veće odlučilo da ga otpusti", reče ukočeno. „Posle onog..." „Gospodin Čajupet ima drugačiji pogled na svet nego ostali", reče Dauni pa uze crtež sa stola i zagleda se u njega. „Pa, da, mislim da je to svakako tačno." „Pošaljite ga kod mene." Esnaf je stecište svakojakog sveta, pomisli Dauni i zapita šta je Vinva privuklo njima. Taj verovatno ne bi mogao nekome da zarije nož u srce da slučajno krv ne bi isprljala novčanik. Ali zato gospodin Čajupet... Muka je u tome što Esnaf uzima mlade momke i pruža im izvrsno obrazovanje, koje slučajno uključuje i umeće hladnokrvnog i čistog ubijanja za novac ili za dobrobit društva. Ili bar za dobrobit onog dela društva koji poseduje novac. Ostali se teško mogu nazvati društvom. Međutim, s vremena na vreme naleti i neko kao gospodin Čajupet, kome novac uopšte nije bitan. On ima zaista briljantan um, ali briljantan kao napuklo ogledalo. Tu su i britke ivice i duge i odsjaji, ali i nešto što je prslo. I to mnogo. Gospodin Čajupet je previše uživao u svom poslu. I u ljudima s kojima radi.

Teri Pračet 9 Dauni je bio rešen da gospodinu Čajupetu uskoro priredi nesrećan slučaj. Kao i mnogi ljudi bez morala, Dauni je imao sistem vrednosti, a Čajupet je bio daleko ispod njih. Ubistvo je složena igra, namenjena ljudima koji poznaju pravila ili bar imaju dovoljno novca da priušte usluge nekoga ko ih zna. Čisto ubistvo je čisto zadovoljstvo. Mnogo krvi ne sme da predstavlja zadovoljstvo. Tako se samo izbija na loš glas. S druge strane, uvrnuti um gospodina Čajupeta predstavljaće upravo savršenu alatku za ovaj posao. A ako se ispostavi da nije u pravu... pa, ko bi mogao da mu zameri? Nastavio je da se bavi papirima. Prosto je neverovatno koliko se brzo gomilaju. Ali to je posao koji se mora obaviti. Baš kao i ubistva. Uskoro se začu kucanje. Dauni odloži papire i zavali se. „Uđite, gospodine Čajupete", reče. Nikad nije zgoreg izazvati strahopoštovanje kod sagovornika. Međutim, na vratima se pojavi jedan od esnafskih slugu pažljivo noseći poslužavnik s čajem. „A, Karteru", reče lord Dauni, vešto prikrivši iznenađenje. „Spusti to na onaj stočić." „Da, gospodine", reče Karter, pa se osvrnu i klimnu glavom. „Oprostite, gospodine. Odmah ću doneti još jednu šolju." „Molim?" „Za vašeg gosta, gospodine." „Kakvog gosta? Doduše, očekujem gosp..." Zaćutao je. Osvrnuo se. Jedan mladić sedeo je na prostirci pred kaminom i mazio pse. „Gospodin Čajupet!" „Izgovara se kao 'rukovet' a ne kao 'čaj u pet'", pomalo prekorno reče Čajupet. „Svi tu greše." „Kako ste uspeli?" „Vrlo lako, gospodine. Malo sam oprljio stopala, ali ništa strašno." Na prostirci se videlo nekoliko komadića spaljenog drveta. Dauni se seti da je čuo kad su se otkotrljali iz kamina, ali da nije obraćao pažnju na to. Ionako niko ne bi mogao da uđe kroz dimnjak. Na vrhu je teška gvozdena rešetka. „Da, ali ima jedan zazidani kamin u staroj biblioteci", reče Čajupet, očigledno mu pročitavši misli. „Dimnjaci su povezani ispod rešetke. Bila je to prava šetnjica, gospodine." „Šetnjica..." „O, da, gospodine." Dauni klimnu glavom. Navika starih građevina da budu ispresecane zazidanim prolazima nešto je što se nauči na početku karijere. A onda i zaboravi, dodao je u sebi. Baš kao i činjenica da nije zgoreg izazvati strahopoštovanje kod sagovornika. Zaboravio je da je to naučio upravo u Esnafu. „Izgleda da su vas psi zavoleli", reče. „Umem sa životinjama, gospodine." Čajupet je imao mladalačko, iskreno i prijateljsko lice. Ili je bar tako izgledao jer se uvek smešio. Utisak je kvarilo jedino to što je imao samo jedno oko. Drugo je izgubio u nekakvoj nesreći o kojoj nije hteo da priča, a umesto njega je imao staklenu kuglicu. Rezultat je bio prilično zastrašujuć. Međutim, Daunija je mnogo više brinulo ono drugo, koje bi se vrlo uslovno moglo nazvati normalnim. Nikada nije video nekog s toliko malim i jasnim zenicama. Čajupet je virio u svet kroz rupicu veličine glave čiode. Shvatio je da mu je drago što sedi za stolom. To je još jedna Čajupetova osobina. Ljudi se sigurnije osećaju kad se nešto nalazi između njih i njega. „Volite životinje?", reče. „U izveštaju piše da ste ser Džordžovog psa prikucali za plafon." „Nisam mogao da radim od njegovog laveža, gospodine." „Neko drugi bi ga samo uspavao."

Terry Pratchet 10 „Oh." Čajupet je nakratko izgledao utučeno, ali ubrzo se ozari. „Ali obavio sam zadatak, gospodine. U to nema sumnje, gospodine. Ogledalcetom sam proverio da li ser Džordž još diše. I to sam napisao u izveštaju." „Da, svakako." S tim što je u tom trenutku žrtvina glava bila nekoliko stopa udaljena od ostatka tela. Prosto je užasno što Čajupet ne vidi ništa čudno u tome. „A... posluga...?", upita Dauni. „Nisam smeo da rizikujem da upadnu, gospodine." Dauni klimnu glavom, takoreći hipnotisan pogledom staklenog oka i glave čiode. Ne, nikako nisi smeo da rizikuješ da upadnu. Svakom ubici može da se desi da se susretne s ozbiljnim protivnicima, možda čak i s onima koji su potekli iz iste škole, ali jedan starac i služavka koja se slučajno zatekla u kući... Dobro, nije to pravilo u doslovnom smislu reči, pomislio je Dauni, ali Esnaf je vremenom razvio praksu urednosti u obavljanju posla, što je uključivalo i zatvaranje vrata i čišćenje za sobom. Povređivanje nedužnih smatralo se gorim nego povređivanje moralnog ustrojstva društva. Bilo je to kršenje pravila lepog vaspitanja. I još gore. To je neukusno. Ali i dalje nije pravilo... „Nisam valjda nešto pogrešio, gospodine?", uznemireno upita Čajupet. „Pa... mogli ste to da izvedete i malo... elegantnije", reče Dauni. „O, hvala, gospodine. Volim da čujem dobar savet. Upamtiću to za sledeći zadatak." Dauni duboko udahnu. „Upravo o tome i želim da razgovaramo", reče, pa uze crtež s... kako ga je ono čudo nazvalo... Debeljko? „Živo me zanima", reče, „kako biste se rešili ovog... gospodina?" Znao je da bi svako drugi na ovo prasnuo u smeh i rekao mu nešto kao: „Sigurno se šalite, gospodine." Međutim, Čajupet se blago povi napred i zamisli se. „Teško, gospodine." „Ne sumnjam", složi se Dauni. „Trebalo bi mi nešto vremena da smislim plan, gospodine", nastavio je Čajupet. „Naravno da bi..." Uto se začu kucanje i Karter se ponovo pojavi noseći još jednu šolju i tacnu. Klimnuo je Dauniju u znak pozdrava i izašao. „To je to, gospodine", reče Čajupet. „Molim?", na trenutak se zbuni Dauni. „Smislio sam plan, gospodine", staloženo će Čajupet. „Stvarno?" „Da, gospodine." „Tako brzo?" „Da, gospodine." „Neverovatno!" „Pa, gospodine, znate da su nas na obuci podsticali da razmatramo hipotetičke probleme..." „Da, naravno, to je odlična vežba za...", poče Dauni, pa preneraženo zaćuta. „Hoćete da kažete da ste proveli izvesno vreme u kovanju planova za uklanjanje Deda Prasa?", reče klonulo. „Seli ste i razmišljali kako biste to izveli? Time ste se bavili u slobodno vreme?" „O, da, gospodine. I kako da uklonim Patku zadušnog kolača. I Peskoja. I Smrt." Dauni trepnu. „Smislili ste kako da uklonite..." „Da, gospodine. Razvio sam sijaset planova. Naravno, radio sam to samo u slobodno vreme." „Samo malo. Hoću da budem siguran da sam vas dobro razumeo, gospodine Čajupete. Vi ste... se posvetili... iznalaženju načina... da ubijete Smrt?" „Samo kao hobi, gospodine."

Teri Pračet 11 „Da, da. Hobi. Da. Svojevremeno sam sakupljao leptire", reče Dauni, prisećajući se zadovoljstva s kojim je umakao iglu u otrov, „ali..." „Znate, gospodine, pristup je u suštini potpuno isti kao kod ljudskih bića. Mogućnost, geografija, tehnika... Samo treba uzeti u obzir činjenice o onome kog želite da uklonite. A o ovome se zaista mnogo zna." „I vi ste zaista razvili plan?", gotovo zadivljeno upita Dauni. „Oh, još odavno, gospodine." „A kada, ako smem da znam?" „Mislim da je to bilo dok sam jedne Praščićne noći ležao u krevetu." Pobogu, pomisli Dauni, kad samo pomislim da sam ja ležao čekajući da čujem zvuk praporaca. „Svaka čast", reče. „Možda ću morati da proverim neke pojedinosti, gospodine. Bio bih vam zahvalan ako mi omogućite pristup Mračnoj biblioteci. Ali, da, mislim da manje-više imam rešenje problema." „Ali... on... mnogi veruju da je besmrtan." „Svako ima neku slabu tačku, gospodine." „Čak i Smrt?" „O, da. Naravno. I te kako." „Stvarno?" Dauni ponovo poče da dobuje prstima po stolu. Nemoguće je da je taj mladić razvio plan za tako nešto, reče u sebi. On možda jeste uvrnut - uvrnut? Pre će biti da mu je mozak vezan u mrtvi čvor! - ali Debeljko nije tek obična meta u nekom tamo dvorcu. Da je tako, neko bi već pokušao da mu uđe u trag. Preplavilo ga je zadovoljstvo. Čajupet neće uspeti, a možda čak i nastrada ako mu je plan dovoljno glup. A Esnaf će možda ostati bez zlata. A možda i neće. „Dobro", reče. „Nema potrebe da mi saopštavate svoj plan." „I bolje je tako, gospodine." „Kako to mislite?" „Zato što ga možda ne biste odobrili." „Čudi me što ste toliko uvereni da ćete uspeti, gospodine Čajupete." „Samo logički razmišljam o problemu, gospodine", reče mladić. Zvučao je pomalo prekorno. „Logički?" „Valjda je to zato što imam malo drugačiji pogled na svet nego ostali, gospodine", reče Čajupet. * * * Bio je to prilično miran dan za Suzan, iako je na putu u park Gavejn zgazila pukotinu na pločniku. I to namerno. Među mnogobrojnim strahovima koje je prethodna dadilja u svom veseljačkom pristupu vaspitanju ostavila deci bio je i onaj da decu koja gaze pukotine iza prvog ćoška čeka medved. Suzan je već bila navikla da nosi žarač pod kaputom. Obično je jedan udarac završavao posao, pošto su zveri ionako bile zapanjene što ih vidi još neko. „Gavejne", rekla je, mrko gledajući medveda, koji ju je u međuvremenu primetio i sada je pokušavao da se odšunja praveći se da gleda svoja posla. „Da?" „Namerno si zgazio onu pukotinu da bih morala da pretučem ono jadno stvorenje, čija je jedina greška to što je htelo da te rastrgne." „Samo sam skakutao..." „Kako da ne. Deca tako skakuću samo ako su drogirana." On se na to umiljavajuće isceri. „Uhvatim li te ponovo da mi se ulizuješ, vezaću ti ruke na potiljku", strogo reče ona.

Terry Pratchet 12 Mališan klimnu glavom i otrča da gurne Tvajlu s ljuljaške. Suzan zadovoljno odahnu. Bilo je to njeno lično otkriće. Deca se ne prepadnu besmislenih pretnji, ali ipak urade ono što im se kaže. Pogotovu ako su slikovite. Prethodna dadilja koristila je kao vaspitne mere raznorazne ale i bauke. Uvek je postojalo nešto što samo čeka da pojede ili ugrabi dečake i devojčice koji počine zločine kao što su mucanje ili tvrdoglavo i neprijatno istrajavanje u pokušajima da se piše levom rukom. Ili Makazar koji vreba decu koja sisaju prst. Ili bauk u podrumu. Od takvih je cigala sazdano detinjstvo. Međutim, Suzanini pokušaji da ih razuveri samo su sve pogoršali. Tvajla je počela da piški u krevet. Doduše, možda je to bio naivan vid odbrane od strašnog zubatog stvora za kog je bila sigurna da je vreba odozdo. Suzan je morala da se nosi s time već od prve noći, kada ju je malena, sva uplakana, probudila jer se plaši bauka u ormaru. Uzdahnula je i otišla da vidi šta se tamo dešava. Toliko se bila naljutila da je izvukla jadnička iz ormara, odalamila ga žaračem u glavu, iščašila mu rame koliko da naglasi ozbiljnost svojih namera, i išutirala ga iz kuće. Deca su uporno odbijala da prestanu da veruju u čudovišta pošto su, budimo iskreni, prokleto dobro znala da ona postoje. Ali Suzan je otkrila da jednako čvrsto mogu da veruju i u žarač. Sela je na klupu i nastavila da čita. Svakodnevno je vodila decu na mesta gde mogu da se druže s vršnjacima. Smatrala je da oni koji se u detinjstvu dovoljno igraju ne pate od strahova kad odrastu. Osim toga, lepo je slušati žamor razigranih mališana, pod uslovom da ste dovoljno daleko da ne razumete ni reč. Kasnije ih čeka nastava. Mnogo joj je bolje išlo otkako je izbacila slikovnice o lopticiskočici i psu po imenu Žuća. Gavejnu je dala knjige o ratnim pohodima generala Taktikusa, koje su bile prigodno krvožedne i, što je još važnije, namenjene odraslim čitaocima. Zahvaljujući njima, dečak je iz nedelje u nedelju udvostručavao svoj rečnik i sada je već mogao da u svakodnevnim razgovorima koristi reči kao što je „raščerečiti". Na kraju krajeva, besmisleno je učiti decu kako da budu deca. Ona su prirodno nadarena za to. A ona je, na sopstveni užas, shvatila da je isto tako prirodno nadarena za rad s decom. Sumnjičavo se pitala da li joj je to porodična crta. I da li je, ako se može suditi po spremnosti njene kose da se upakuje u savršenu punđu, predodređena da to radi do kraja života. Za sve su krivi njeni roditelji, iako nisu hteli da na kraju ovako ispadne. Ili se bar Suzan velikodušno nadala da to nisu hteli. Želeli su da je zaštite, da je drže podalje od svih svetova osim ovog, od svega što se naziva okultnim, od... dobro, prosto rečeno: od njenog dede. Zbog toga je, verovala je, ispala pomalo uvrnuta. S druge strane, to i jeste posao roditelja. Svet je toliko pun oštrih krivina da biste se, ukoliko vas ne uvrnu na nekoliko mesta, zaista teško uklopili. Osim toga, bili su brižni i blagi i pružili su joj ne samo topao dom nego i obrazovanje. I to dobro, ako ćemo pravo. Doduše, tek je kasnije shvatila da je to bilo obrazovanje unutar obrazovanja. Svako ko želi da izračuna zapreminu kupe bez oklevanja će zvati Suzan Sto Helit, baš kao i onaj ko ne može da se seti nekog pohoda generala Taktikusa ili kvadratnog korena iz 27,4. Zatreba, li vam neko ko može da na pet jezika ćaska o vođenju domaćinstva i kupovini namirnica, tu je opet Suzan. Obrazovanje je prosto kô pasulj. Ali učenje je teško. Sticanje obrazovanja prilično liči na zaraznu polnu bolest, koja vas učini nepodobnima za mnoge poslove, ali zato imate potrebu da je širite dalje. I tako je Suzan postala dadilja. Bio je to jedan od retkih poslova kojim su plemkinje mogle da se bave. I ozbiljno ga je shvatala. Zaklela se da će, počne li da igra s dimnjačarima po krovovima, samu sebe kišobranom tući do smrti.

Teri Pračet 13 Posle večere im je uvek čitala priče. Obožavali su ih. One u knjizi bile su prilično jadne, ali su zato Suzanine verzije odlično prolazile, pošto su sadržale i dodatna objašnjenja. „...i onda je Džek posekao stabljiku pasulja, dodajući time ubistvo i ekološki vandalizam spisku zločina na kome su već bili krađa, zavođenje maloletnica i ometanje poseda. Na kraju se izvukao i živeo srećno i dugovečno bez i trunke griže savesti zbog onog što je učinio. To pokazuje da vam je gotovo sve dozvoljeno ako ste junak, jer vam niko neće postavljati neprijatna pitanja. A sada", reče glasno sklopivši knjigu, „na spavanje." Prethodna dadilja ih je naučila molitvu koja je uključivala i nadu da će neki bog ili neko sličan uzeti njihovu dušu ako umru u snu i koja je, po Suzaninom mišljenju, sadržala skrivenu poruku da je to nešto lepo. Zarekla se da će jednog dana pronaći tu ženu. „Suzan", oglasi se Tvajla ispod prekrivača. „Da?" „Znaš da smo prošle nedelje pisali pisma Deda Prasu?" „Da?" „Pa... Rejčel je u parku rekla da on ne postoji i da je to zapravo tvoj tata i onda su svi rekli da je ona u pravu." Iz drugog kreveta se začu šuškanje. Tvajlin brat se okrenuo ka njima i pomno pratio svaku reč. Eto ti ga na, pomisli Suzan. Nadala se da će izbeći ovu temu. Ponavlja se priča s Patkom duševnog kolača. „Zar je to važno kad ionako dobiješ poklone?", upita devojčicu, otvoreno računajući na njenu pohlepu. „Mhm." I eto ti ga još jednom na. Sela je na krevet pitajući se kako da se izvuče iz ovog sosa. Preko prekrivača je pomilovala devojčicu po ruci. „Možeš to i ovako da posmatraš", poče, pa u sebi duboko udahnu. „Gde god su ljudi zatucani i glupi... i gde god imaju, čak i po najblažim kriterijumima, opseg poimanja manji nego pile u tornadu i saznajnu moć na nivou jednonoge bubašvabe... i gde god su neizlečivo lakoverni, paćenički vezani za sigurnost dečje sobe i imaju dodira s realnošću fizičkog univerzuma koliko i ostriga s planinarenjem... da, Tvajla - Deda Pras postoji." Ništa se nije čulo ispod prekrivača, ali znala je da je ton njenog glasa poslužio svrsi. Reči su ionako bile besmislene. Njen deda bi verovatno rekao da to važi za čitavo čovečanstvo. „'kunoć." „Laku noć", reče Suzan. * * * To nije bila čak ni krčma, već pre soba u kojoj su ljudi pili dok čekaju neke druge ljude s kojima treba da obave posao. Posao se obično odnosio na prenos vlasništva nad svim i svačim, ali zar to na kraju krajeva nije suština svakog posla? Petorica poslovnih ljudi sedela su za stolom osvetljenim svećom na tacni. Bila je tu i otvorena boca. Vodili su računa da je drže podalje od plamena. „Prošlo šes'", reče kovrdžavi krupajlija u čijoj bi se bradi moglo čuvati stado koza. „Zvona su odavno zvonila. Nema ga. Ajmo." „More sedi tu! Ubice uvek kasne. To im dođe hoh." „Ali ovaj je lud." „Ekscentričan." „U čemu je razlika?" „U džaku para." Ostala trojica dotle nisu progovarala već su samo razmenjivala poglede. „Čekaj malo", reče Rabic. „Nisi nam rekô da je taj tip Ubica. Je l' da da nije rekô da je tip Ubica, je l' da, Bendžo?"

Terry Pratchet 14 Začu se zvuk nalik potmuloj grmljavini. To je Bendžo Krasuljak pročišćavao grlo. „Aha", reče glas s padine podno vrha. „Nije rekô." Ostali sačekaše da grmljavina umine. Bendžu je čak i glas bio ogroman. „Tip je lud", reče onaj prvi i neodređeno odmahnu rukom kao da objašnjava da nekome za izlet nedostaju samo korpa hrane, nekoliko stolica na rasklapanje, stolnjak, escajg i čitava kolonija mrava. „I ima čudno oko." „Ma to je obično staklo", reče onaj što su ga zvali Mačje Oko, dajući konobaru znak da im donese još četiri piva i čašu mleka. „Osim toga, plaća nam deset 'iljada dolara po glavi. Zabole me uvo za njegovo oko." „Čuo sam da je napravljeno od onog stakla što se prave kugle za proricanje sudbine", reče prvi. Zvali su ga Breskvica, mada niko nije znao zašto.4 „Ne mož' da me ubediš da su tu čista posla." Mačje Oko uzdahnu. Činjenica je da ima nečeg čudnog u gospodinu Čajupetu i to niko ne može poreći. Ali u kom Ubici nema nečeg čudnog? Važno je da dobro plaća. Mnoge Ubice koriste doušnike i bravare. To jeste protiv pravila, ali kriterijumi ionako svuda padaju, pa što ne bi i tu? Obično kasne s isplatom i vole da zakinu, kao da oni vama čine uslugu. Ali Čajupet je u redu. Dobro, činjenica je da nakon nekoliko minuta razgovora s njim oči počnu da vam suze i da poželite da se oribate čak i s unutrašnje strane kože, ali niko nije savršen, zar ne? Breskvica se nagnu napred. „Znate šta?", reče. „A šta ako je on već tu? Prerušen! I smeje nam se! E, pa, ako nam se smeje, onda..." Ispucketao je sve zglobove na prstima. Srednji Dejv Krasuljak, poslednji od njih petorice, stade da se osvrće okolo. U mračnoj, niskoj prostoriji zaista je bilo nekoliko usamljenih gostiju. Većina ih je nosila ogrtače s navučenim velikim kapuljačama. Sedeli su sami, u uglovima, i niko ih nije prijateljski gledao. „Ne lupaj, Breskvice", promrmlja Mačje Oko. „Oni to uvek rade", nije odustajao Breskvica. „Oni su majstori prerušavanja!" „Zar s onakvim okom?" „Onaj što sedi do kamina ima povez preko oka", reče Srednji Dejv. On nije mnogo pričao. Uglavnom je gledao. Ostali se osvrnuše ka kaminu. „Čekaće da nam popusti pažnja pa će da nas sredi", reče Breskvica. „Oni ne smeju da ubijaju ako nije za lovu", reče Mačje Oko, ali više nije zvučao samouvereno kao maločas. Nastavili su da gledaju čoveka s kapuljačom. Gledao je i on njih onim jednim okom. Kad bi neko tu petoricu pitao čime se bave, odgovorili bi: „Svim i svačim" ili: „Ovim i onim", dok bi u Bendžovom slučaju to zvučalo kao: „A?" Po merilima nebrižnog društva oni su bili kriminalci, iako sebe nikada ne bi tako nazvali, a verovatno nisu ni znali šta znači reč „ozloglašen". Uglavnom su se bavili premeštanjem. Ponekad se nešto zadesi s pogrešne strane čeličnih vrata ili u pogrešnoj kući. Ponekad je to „nešto" osoba koja po merilima Esnafa ubica nije vredna truda, ali im smeta svojim prisustvom i zato ju je bolje premestiti na neko pogodnije mesto, kao što je morsko dno.5 Nijedan od njih nije pripadao nijednom esnafu, a mušterije su nalazili među ljudima koji iz sopstvenih mračnih razloga nisu želeli da izlažu esnafe neprijatnostima, tim pre što su neretko bili njihovi članovi. Imali su pune ruke posla. Uvek je trebalo nešto prebaciti s mesta A na mesto B ili, naravno, na dno mesta C. „Samo što nije", reče Breskvica dok im je konobar posluživao pivo. Bendžo opet pročisti grlo. Bio je to znak da je pristigla nova misao. „Meni mi nije jasno..." 4 Breskvica je bio od onih kojima ne postavljate nikakva pitanja, osim možda nečeg kao: „D-d-d-d-da li bi bio ljubazan da mi ne polomiš i drugu nogu ako ti dam sve pare, molim lepo?" 5 Rabic je dobio to ime zbog značajnog naučnog doprinosa tehnologiji uklanjanja otpada poznatoj kao „betonske čizmice". Ranije se neretko dešavalo da se delovi mušterije otkače i isplivaju na površinu, što je izazivalo kojekakva govorkanja. On je otkrio da rabic mreža s velikim okcima efikasno rešava ovaj problem, ne sprečavajući pri tom račiće i ribice da prođu i bave se reciklatorskom delatnošću.

Teri Pračet 15 „Šta?", upita ga brat.6 „Meni mi nije jasno, otkad ovde postojavaju konobari?" „Dobro veče", reče Čajupet i spusti poslužavnik na sto. Oni se nemo izbuljiše. On im se srdačno osmehnu. Breskvica tresnu šakom o sto. „Mučki si nam se prišunjao, ti mali...", poče. Ljudi iz njihove struke vremenom razviju izvesnu dozu intuicije. Srednji Dejv i Mačje Oko, koji su mu sedeli s jedne i druge strane, neupadljivo odmakoše stolice. „Ćao!", reče Čajupet. Potom se sve zamrlja od brzine i već u narednom trenutku između Breskvičinog kažiprsta i palca podrhtavao je nož zariven u sto. Razbojnik preneraženo spusti pogled. „Ja sam Čajupet", reče Čajupet. „A ko si ti?" „Ja... Breskvica", promuca Breskvica, još uvek netremice prateći podrhtavanje noža. „Baš zanimljivo ime", reče Čajupet. „A zašto te zovu Breskvica, Breskvice?" Srednji Dejv se nakašlja. Breskvica se zagleda u Čajupeta. Stakleno oko izgledalo je kao loptica slabašne sivkaste svetlosti. Drugo je pak bilo kao crna tačka u belom moru. Breskvičin jedini dodir s razumom svodio se na „udri i opljačkaj kad god možeš", ali iznenadni nalet nagona za samoodržanjem prikova ga za stolicu. „Zato što se ne brijem", reče. „Breskvica ne voli sečiva, gospodine", objasni Mačje Oko. „A imaš li mnogo prijatelja, Breskvice?", upita Čajupet. „Nađe se..." Svi ustuknuše od brzine pokreta kad se Čajupet okrete, dograbi stolicu, privuče je stolu i sede. Trojici ruke same poleteše ka mačevima. „Ja ih nemam mnogo", reče kao da se izvinjava. „Izgleda da ne umem s ljudima. S druge strane... nemam nijednog neprijatelja. Ama baš nijednog. Zar to nije lepo?" * * * Čajupet je razmišljao, što je podsećalo na praskavi, zujavi vatromet u glavi. A razmišljao je o besmrtnosti. Možda je on prilično - prilično - lud, ali nije glup. U Esnafu ubica bilo je dosta slika i bista članova koji su u prošlosti... ne, naravno da uopšte nije tako. Bilo je mnogo slika i bista čuvenih mušterija, s upadljivo skromnim mesinganim pločicama i odmerenim natpisima tipa: „Napustio ovu dolinu suza 3. gruna u Godini bočne pijavice, uz nesebičnu pomoć Hona K. V. Dobsona (rezidencija Zmijsko leglo)". Mnoge stare, cenjene obrazovne ustanove imaju na vidnom mestu izložene ploče sa spiskovima staromomaka koji su položili živote za vladara i otadžbinu. Ni Esnaf se nije bitno razlikovao od njih, osim po tome ko je položio čiji život. Svaki član je čeznuo da se jednog dana nađe tu jer to znači besmrtnost. A što je mušterija važnija, to je pločica odmerenija i skromnija kako nikome ne bi promaklo vaše ime. Štaviše, ako ste izuzetno čuveni, uopšte ne bi ni bilo potrebe da se to dodatno naglašava pločicom. Ostali za stolom netremice su ga posmatrali. Oduvek je bilo teško dokučiti o čemu Bendžo razmišlja, pa čak i da li uopšte razmišlja, ali misli ostalih behu prilično čitke. Nadobudni kopilan, kao i sve Ubice. Misli da sve zna. Mogao bih da ga sredim jednom rukom. Ali... o njemu se svašta priča. Podilaze me žmarci od tih očiju... „Pa, šta je naš posao?", upita Rabic. 6 Ankmorporško podzemlje, inače toliko veliko da je grad ležao na njemu poput majušne kokoši koja pokušava da se smesti na gnezdu punom nojeve piladi, već je imalo Velikog Dejva, Debelog Dejva, Ludog Dejva, Majušnog Dejva i Mršavog Deju. Svako mora da nađe svoje mesto pod suncem.

Terry Pratchet 16 „Mi ne obavljamo poslove", reče Čajupet, „nego pružamo usluge. A ova usluga će svakome od vas doneti deset hiljada dolara." „To je mnogo više od tarife Esnafa lopova", reče Srednji Dejv. „Nikada mi nisu bili dragi", reče Čajupet ne pomerivši glavu. „Što?" „Previše zapitkuju." „Mi ne zapitkujemo", brže-bolje reče Rabic. „Odlično ćemo sarađivati", reče Čajupet. „Popijte još jedno piće dok čekamo poslednjeg člana naše male družine." Rabic vide da usne Srednjeg Dejva hvataju zalet da izgovore nešto što počinje sa „Ko..." što bi se u tom trenutku smatralo zlosrećnim izborom slova. Zato ga je ispod stola snažno šutnuo u cevanicu. Vrata se odškrinuše i u prostoriju uđe novi gost, s tim što ovo „uđe" treba shvatiti vrlo uslovno. Neznanac se protisnuo kroz procep i počeo da se šunja uza zid kao neko ko računa da tako neće privući pažnju. A ovaj je zaista loše stajao s računom. Pogledao ih je preko podignute kragne. „Pa to je čarobnjak!", reče Breskvica. Pridošlica im žurno priđe i dovuče stolicu. „Nisam!", prosikta. „Ovde sam inkognito!" „Dobro, gosin Gnito", na to će Srednji Dejv. „Ti si samo čova sa šiljatim šemširom. Ovo je moj brat Bendžo, ovo je Breskvica, ovo Mačje..." Čarobnjak ojađeno pogleda Čajupeta. „Nisam hteo da dođem!" „Gospodin Sideni je zaista čarobnjak", reče Čajupet. „Ili će bar to biti kad završi studije. U poslednje je vreme bio hude sreće. Otud i toliko oduševljenje što će nam se pridružiti u ovom poduhvatu." „Koliko hude?", upita Srednji Dejv. Čarobnjak se trudio da nikoga ne gleda u oči. „Napravio sam pogrešnu procenu u vezi s ulaganjem novca", reče. „'Oćeš da kažeš da si izgubio opkladu?", upita Rabic. „Isplatio sam dug na vreme", reče Sideni. „Da, ali trol Hrizopras baš i nije ljubitelj novca koji se sutradan pretvori u olovo", živahno objasni Čajupet. „Stoga naš prijatelj mora brzo da zaradi malo gotovine u okruženju gde ruke i noge ostaju na svojim mestima." „Niko nije pominjao da će biti i mađijanja", reče Breskvica. „Naše odredište je... pa, gospodo, najbolje bi bilo da o njemu razmišljate kao o nekoj vrsti čarobnjačke kule", reče Čajupet. „Ali tamo neće biti pravih čarobnjaka, zar ne?", upita Srednji Dejv. „Oni imaju vrlo čudan smisao za humor kad je reč o zamkama." „Ne, neće." „Ima li čuvara?" „Verovatno. Tako bar kaže legenda. Ali ništa strašno." Srednji Dejv ga sumnjičavo pogleda. „A ima li u toj... kuli... vrednih stvari?" „O, da, i te kako." „A što onda nema čuvara?" „Zato što... vlasnik... verovatno nije svestan vrednosti... onog što ima." „Šta ćemo s bravama?", upita Srednji Dejv. „Usput ćemo pokupiti bravara." „Kog?" „Gospodina Brauna." Svi klimnuše glavom. Svako - ili bar svako ko je u „poslu", a svako ko je u „poslu" zna šta znači biti u „poslu", a ako ne znate šta znači biti u „poslu" onda niste poslovan čovek - zna ko

Teri Pračet 17 je gospodin Braun. Njegovo učešće je svakom poduhvatu davalo određenu dozu dostojanstva. Bio je to postariji, uredan čikica koji je izumeo većinu spravica iz svoje velike kožne torbe. Ma koje lukavstvo upotrebili da uđete negde, da savladate omanju vojsku ili da pronađete tajnu odaju, pre ili kasnije će vam zatrebati gospodin Braun u onim njegovim uglancanim čizmicama i s torbom punom čudnih naprava i bočica s alhemikalijama. Uvek bi prvo desetak minuta samo zurio u bravu, da bi onda odabrao jedan od nekoliko stotina kalauza na velikoj alki i već za manje od jednog sata išao kući s tačno deset procenata plena. Naravno, niko nije morao da koristi njegove usluge. Svako je slobodan da ostatak života provede gledajući u zaključana vrata. „Dobro, a 'de je to mesto?", upita Breskvica. Čajupet se osvrnu ka njemu i osmehnu se. „Ako ja plaćam, zašto onda ja nisam onaj koji postavlja pitanja?" Breskvica ovog puta nije ni pokušao da izdrži pogled staklenog oka. „Samo sam 'teo da se valjano spremim", promumlao je. „Dobro izviđanje je temelj uspešnog poduhvata", reče Čajupet, pa se osvrnu ka planini po imenu Bendžo i upita: „A šta je ovo?" „To je Bendžo", odgovori Srednji Dejv motajući cigaretu. „Ume li da šeni?" Vreme se na trenutak zaustavilo. Svi pogledaše u Srednjeg Dejva. U nižim slojevima ankmorporškog poslovnog sveta smatrali su ga mudrim i strpljivim čovekom, čak nekom vrstom intelektualca, pošto je nekoliko njegovih tetovaža bilo ispravno ispisano. Bio je pouzdan kad zagusti i, što je najvažnije, iskren, jer dobar kriminalac mora da bude iskren. Ako je imao manu, onda je to bila sklonost temeljnoj i konačnoj odmazdi prema svakom ko kaže nešto protiv njegovog brata. Ako je imao vrlinu, onda je to bilo umeće da odabere pravi trenutak. Dovršio je motanje cigarete i prineo ju je usnama. „Ne", reče. Rabic pokuša da otkravi razgovor: „Možda nije ono što biste nazvali suštom pameću, ali može da u svakoj ruci drži po dva čoveka. I to za gušu." „Aha", reče Bendžo. „Liči mi na vulkan", reče Čajupet. „Je l' te?", reče Srednji Dejv Krasuljak. Rabic sunu rukom ka njemu i povuče ga natrag na stolicu. Čajupet mu se nasmeši. „Od srca se nadam da ćemo se sprijateljiti, gospodine Srednji Dejve", reče. „Zaista ne bih voleo da radim u neprijateljskom okruženju." Potom mu se još jednom vedro osmehnu, pa se okrete ka ostalima. „Jesmo li se razumeli, gospodo?" Svi klimnuše glavom. Osećalo se izvesno oklevanje, shodno jednoglasnom uverenju da je Čajupetu mesto u sobi s tapaciranim zidovima, ali deset hiljada dolara je deset hiljada dolara, ako ne i više. „Dobro", reče Čajupet. Odmerio je Bendža od glave do pete. „U tom slučaju, mogli bismo da počnemo." A onda pesnicom udari Bendža pravo u usta. * * * Smrt se nije lično pojavljivao na kraju svačijeg života. To nije bilo neophodno. Vlade se bave vladanjem, ali premijeri i predsednici ne zalaze lično u svaki dom da ljudima objasne kako da vode svoje živote. Bilo bi to opasno po život. Zato postoje zakoni. Ali s vremena na vreme Smrt je imao običaj da proveri odvija li se sve kako treba, ili da se izrazimo drugačije i mnogo primerenije, završava li se valjano pomenuto odvijanje i u manje bitnim domenima njegove nadležnosti. Sada je hodio mračnim dubinama.

Terry Pratchet 18 Mulj mu se dizao oko stopala dok je gazio dnom okeanskog rova, a ogrtač mu se lelujao oko tela. Svud oko njega vladali su tišina, pritisak i potpuna, savršena tama. Ali čak i tu, kilometrima ispod talasa, ima života. Divovske sipe i jastozi sa zubima na očnim kapcima. Paukoliki stvorovi sa stomakom na svakom stopalu i ribe sazdane od sopstvene svetlosti. To je tih, mračan i košmaran svet, ali života ima svuda gde ga može biti. A tamo gde ne može, sve to traje malo duže. Smrt se bio uputio ka omanjem uzvišenju na dnu rova. Voda tu beše osetno toplija i naseljenija stvorovima koji su izgledali kao da su sačinjeni od delića drugih stvorova. Iz pukotine u dnu uzdizao se nevidljiv ali i te kako osetan stub vrele vode. Stenje je bilo na ivici usijanja od blizine Diskovog magijskog polja. Svud oko podmorskog ventila stajale su kule od minerala. Ali čak i tu, u toj sićušnoj oazi, postojalo je živo biće. Nisu mu trebali ni vazduh ni svetlost, pa čak ni hrana, ili bar ne u onom smislu u kome ostala živa bića poimaju ovu reč. Prosto je izraslo nadomak vrelog mlaza, a izgledalo je kao nešto između crva i cveta. Smrt se spusti na kolena i zagleda se u tog sićušnog stvora. Ko zna zašto, ali u svetu bez očiju i svetlosti iznedrilo se nešto jarkocrvene boje. Oduvek ga je zapanjivala raskalašnost života. Posegao je rukom u odoru i izvadio smotuljak crnog platna, sličan onom u kom juveliri drže alat. Pažljivo je iz jednog džepa izvadio kosu dugačku dva centimetra, uhvatio je palcem i kažiprstom i podigao kao da nešto čeka. Malo dalje uz morsku padinu, jedna stena se zaljuljala od siline mlaza i zakotrljala nizbrdo, podižući oko sebe oblačiće mulja. Zaustavila se tik iznad cvetića, a onda se preturila i iščupala ga. Smrt zamahnu majušnom kosom i cvet poče da bledi. Svevideće oči raznoraznih natprirodnih bića počivaju na svemu što postoji. Priča se da ona vide pad svakog vrapca. Možda je to zaista tačno, ali samo je jedno od tih bića uvek tu kad on udari o tlo. Morski crvi imaju veoma malu i potpuno jednostavnu dušu. Ne zamaraju se gresima. Ne žude za komšijskim trepljama. Ne kockaju se i ne piju. Ne gube vreme na pitanja kao što je: „Zašto sam ja ovde?", pošto nemaju ama baš nikakvu predstavu o tome šta je „ovde", kao ni, kad smo već kod toga, šta je „ja". A ipak se pod oštricom majušne kose nešto oslobodilo i nestalo u uskomešanoj vodi. Smrt pažljivo vrati alatku na mesto i ustade. Sve je u redu, sve se odvija kako treba i sve... ...ne. Kao što vrhunski inženjer može da čuje neznatnu promenu zvuka mnogo pre no što instrumenti pokažu da nešto ozbiljno nije u redu, Smrt je mogao da čuje pogrešnu notu u svemirskoj simfoniji. To jeste samo jedna od milijardi nota, ali upravo je zato i toliko upadljiva, baš kao kamičak u ogromnoj cipeli. Mahnuo je prstom kroz vodu i odmah se pojaviše plavičasti obrisi vrata. Smrt prođe kroz njih i ona nestadoše. Ostali crvići nisu primetili da je otišao. Nisu primetili ni da je bio tu. Oni nikada ništa nisu primećivali. * * * Zaprežna kola tandrkala su hladnim, maglovitim ulicama. Kočijaš se toliko bio zgrčio da je izgledao kao veliki, debeli, smeđi kaput. Uto nešto odjednom munjevito dolete iz magle i sede kraj njega. „Zdravo!", reče mu. „Ja sam Čajupet, a kako se ti zoveš?" „Odma da si sišô. Zabranjeno mi je da primam put..."

Teri Pračet 19 Zaćutao je. Prosto je neverovatno kako je Čajupetu uvek polazilo za rukom da zarije nož kroz četiri sloja debele odeće i zaustavi ga u trenutku kad oštrica dotakne kožu. „Šta reče?", upita vedro kočijaša. „Ja... nemam ti ja ništa vredno, znaš, samo nekoliko džakova..." „Ma nije valjda", na to će Čajupet, a lice mu se pretvori u hektar neprskane dobrote. „To ćemo još da vidimo. Nego, reci mi kako se zoveš?" „Erni. Ja. Erni", reče Erni. „Da. Erni. Ja." Čajupet se osvrnu. „Hajde, gospodo. Ovo je moj drug Erni. Ponudio se da nas poveze." Erni vide nekoliko prilika kako izranjaju iz magle i penju se na njegova kola. Nije se osvrnuo da ih bolje pogleda. Po žiganju u bubrezima znao je da ovo neće biti značajan pomak u njegovoj karijeri. Međutim, nije mogao da ne primeti da najveća prilika, slična ogromnoj gegavoj planini, nosi dugačak zavežljaj preko ramena. Zavežljaj se migoljio i ispuštao prigušene zvuke. „Prestani da drhtiš, Erni. Samo nam treba prevoz", reče Čajupet kad su kola ponovo zakloparala kaldrmom. „Dokle, gospodine?" „Ma potpuno je svejedno. Ali zamolio bih te da prvo zastaneš kraj druge fontane na Trgu Sator." Nož se vrati u korice. Erni se trudio da diše na uši. „Ja..." „Šta je bilo? Nešto si mi napet, Erni. Mislim da bi ti prijala masaža vrata." „Znate, zabranjeno mi je da uzimam putnike. Čarli će da me cinkari..." „O, neka te to ne brine", reče Čajupet potapšavši ga po leđima. „Pa svi smo mi tvoji prijatelji!" „A šta će nam devojka?", upita neko otpozadi. „Nije lepo da se tuču devojke", začu se duboki glas. „Mama nas je tako učila. Samo nevaljali dečaki tuču devojke. Rekla nam je i da..." „Umukni, Bendžo." „Ali rekla nam je da..." „Kuš! Nećemo da zamaramo Ernija svojim problemima", reče Čajupet ne skidajući pogled s kočijaša. „Mene? Gluv sam ko top", reče Erni, koji nije bio glup kao što bi se na prvi pogled pomislilo. „A i slabovid sam. I strašno zaboravljam lica. Loše pamćenje? Ha! Pa ja sam loše pamćenje od glave do pete. Eto, desi mi se tako da pričam s nekim, eto tako kao sad s vama, i onda taj neko ode, eto tako, i pojma vam ja ne znam da je bio tu, eto tako, i koliko ih je bilo, i šta su nosili, i da li je tu bila nekakva devojka." Glas mu se dotle već bio pretvorio u šištanje. „Nogekako! Ponekad čak zaboravim i kako se zovem!" „Zoveš se Erni, zar ne?", vedro mu reče Čajupet. „Ah, stigli smo. Vidi, vidi. Izgleda da je ovde neka gužva." Čuli su se zvuci tuče i uskoro nekoliko maskiranih trolova protrča mimo kola, a za njima i trojica stražara. Niko se nije ni osvrnuo ka čudnoj družini. „Čuo sam da je De Brisova banda trebalo da noćas upadne u Paklijev trezor", reče neko iza Ernija. „U tom slučaju je mrka kapa da će gosin Braun da nam se pridruži", reče neko drugi i podsmešljivo se zakikota. „O, ne bih se kladio u to, gospodine Krasuljče. Uopšte se ne bih kladio u to", začu se iz pravca fontane. „Hoćete li biti ljubazni da mi pridržite torbu dok se ne ukrcam? I pazite, prilično je teška." Bio je to tanak, uredan glasić. Mogao je pripadati jedino nekom ko drži novac u šlajpiku i uvek pažljivo prebrojava kusur. Erni je to pomislio, a onda se potrudio da zaboravi da ga je ikada čuo.

Terry Pratchet 20 „Idemo dalje, Erni", reče Čajupet. „Skreni iza Nevidljivog univerziteta." Kad kola nastaviše da tandrču, ponovo se začu onaj glasić. „Lepo uzmeš parice i put pod noge, zar ne?" Odobravajući žamor. „Jašta. Naučio sam to još u majčinom krilu." „Svašta ste vi naučili u majčinom krilu, gospodine Krasuljče." „More ne diraj nam mamu nam!" Ovo je zvučalo kao zemljotres. „Bendžo, pa to je gosin Braun. Opasulji se." „Ama nema da nam dira mamu nam!" „Dobro, dobro! Zdravo, Bendžo... Mislim da negde imam još koju bombonu... Da, evo je. Izvoli. Da, da, vaša mama je znala kako se to radi. Uđeš tiho, radiš natenane, uzmeš ono po šta si došao i lepo odeš u zdravlju i veselju. I nikada se ne zamajavaš brojanjem i hvalisanjem dok ne budeš na sigurnom. Jesam li u pravu?" „Izgleda da ste večeras dobro prošli, gosin Braune." Kola su polako tandrkala ka drugom kraju trga. „Ma nije to ništa, gospodine Mačje Oko. Mali praščićni poklon, takoreći. Zapamtite: nikada ne treba mnogo trčati, nego samo malo, a onda hodajte. I lepo se obucite. To je moje pravilo. Lepo se obuci i lagano hodaj. Ne trči. Nikako nemoj da trčiš. Straža uvek pojuri za svakim ko trči. Oni su vam kao terijeri. Ne, izađeš lagano, skreneš iza ugla, sačekaš da se podigne dževa, a onda se vratiš istim putem. To je poslednje što oni očekuju. Uglavnom se uljudno sklone s puta. Kažeš im: 'Dobro veče, gospodo' i odeš kući na šolju čaja." „Čoveče! Vi baš umete da se izvadite iz sosa. Baš imate petlju." „O, ne, gospodine Breskvice. Ne vadim se ja iz sosa. Ja u njega i ne upadam." Ovo je kao u nekoj dobroj školi, pomisli Erni (i potrudi se da odmah sve zaboravi). Ili kao u nekoj bokserskoj vežbaonici u predgrađu kad uđe šampion. „Šta ti je s ustima, Bendžo?" „Izgubio je zub, gosin Braune", podrugljivo reče neko. „Ode zub", protutnja Bendžo. „Gledaj kud voziš, Erni", reče Čajupet. „Ne treba nam saobraćajna nesreća..." Sve je bilo potpuno pusto, ako se ne računaju gradska vreva negde u pozadini i sve bliži tamni obrisi Nevidljivog univerziteta. Okolne zgrade behu uglavnom napuštene. Ali bilo je nečeg čudnog u vezi sa zvukom. Odjednom se činilo da pristiže kroz veoma debeo zid ili da je i ostatak grada užasno daleko. Zašli su u omraženi kutak Ank-Morporka, koji je već dugo služio za zakopavanje čarobnjačkog otpada i bio poznat kao Nevidljiva zemlja. „Prokleti čarobnjaci", po navici promrmlja Erni. „Kako molim?", na to će Čajupet. „Deda mi je pričao da smo nekada imali zemlju ovde. Nizak nivo mađije, nije nego! Lako je čarobnjacima kad imaju zaštitne čini. Previše je mađije ovde. Previše... A ona mora negde da završi, zar ne?" „Nekada su tu bili i znaci upozorenja", reče onaj uredni glasić. „Aha, ali u Ank-Morporku na svakom znaku može komotno da piše i 'Dobro drvo za potpalu'", reče neko drugi. „Tu su bacali mađije za dizanje ovog u vazduh, za prevrtanje onog, za rast šangarepe i sve tako nešto i ondak se sve to izmešalo i ko zna šta se sad tu zbiva?", nastavio je Erni. „Pradeda mi je pričao da se ponekad dešavalo da se probude i vide da je podrum završio na tavanu. A to je još i dobro", dodao je mračno. „Aha, čuo sam i da je došlo dotle da ti se lako moglo desiti da ideš ulicom i sretneš samog sebe", nadovezao se neko. „I da ne znaš da l' si pošô il' si došô." „Pas nam je svašta donosio u kuću", reče Erni. „Na kraju su se svi bacali pod krevet kad ga vide da nešto nosi u zubima. Zahrđale mađije što šište, polomljeni čarobnjački štapići koji ispuštaju zelen dim i sve tako nešto... a kad vidite da se mačka igra nečim, najpametnije je da gledate svoja posla i ne zagledate mnogo, ja da vam kažem."

Teri Pračet 21 Ponesen plimom predačkih uspomena, trznuo je uzde gotovo potpuno zaboravivši malopređašnje brige. „Ma oni samo pričaju da su zakopali stare mađijske knjige i sve to i da sada recakliraju iskorišćene čini, ali džaba ti to kad ti krompiri šetaju po kući", nastavio je da gunđa. „Moj pradeda je išô da razgovara s nji'ovim vrhovnim čarobnjakom i taj mu je rekô" - tu je počeo da govori piskutavo i kroz nos, pošto je valjda zamišljao da tako pričaju svi koji imaju nešto škole - „'O, to su samo privremene neprijatnosti, dobri čoveče. Ako ne prođe za pedeset 'iljada godina, ti slobodno navrati ponovo.' Prokleti čarobnjaci." Skrenuli su iza ugla i ušli u ćorsokak. S obe strane ulice polusrušene kuće s porazbijanim prozorima i ukradenim vratima naslanjale su se jedne na druge. „Čuo sam da će sve ovo da se ruši", reče neko. „Paz' da neće", reče Erni i pljunu, a ispljuvak udari o pločnik i otrča. „I još nešto da ti ka'em. Ovde ti stalno dolaze neke budale, i sve kobojagi nešto premeću i traže..." „Idi pravo prema onom zidu na kraju", živahno reče Čajupet. „Mislim da obično prolaziš negde kod one gomile krša kraj suvog drveta, ali golim okom se ništa ne vidi i nikada nisam shvatio kako ti to polazi za rukom..." „Ovaj... pa ne mogu da vas sve provedem", reče Erni. „Prevoz je jedno, al' da vodim ljudi tamo..." Čajupet uzdahnu. „Erni... Erniću... provešćeš nas onuda ili ću, priznajem to s nemalim žaljenjem, biti prinuđen da te ubijem. Izgledaš mi kao fino čeljade. Savesno. Imaš veoma ozbiljan kaput i izuzetno saosećajne čizme." „Al' ako vas provedem..." „Šta je najgore što može da ti se desi?", prekide ga Čajupet. „Izgubićeš posao. A ako ne učiniš to, izgubićeš glavu. Ako tako sagledaš svoj problem, mi ti zapravo činimo uslugu. O, molim te, reci da pristaješ." „Ja..." Ernijev mozak je besomučno čangrljao. Taj tip je svakako ono što je Erni nazivao finjakom i bio je sav dobar i blagonaklon, ali džaba. Ton i sadržaj onog što je govorio nikako nisu išli zajedno. „Osim toga", dodao je Čajupet, „ne radiš to dobrovoljno, zar ne? Niko ti ništa ne može zameriti. Niko ne može zameriti bilo šta nekome kome je bio nož pod grlom." „Pa, dobro, ako tako posmatramo...", mrmljao je Erni. Bilo mu je prilično jasno da baš i nema mnogo izbora. Konj se zaustavi i nastavi strpljivo da stoji, onako kako to već umeju životinje koje verovatno bolje znaju put od svojih gospodara. Erni gurnu ruku u džep i uskoro iščeprka kutijicu nalik burmutici. Otvorio ju je. Bila je puna svetlucave prašine. „Čemu to služi?", znatiželjno upita Čajupet. „O, pa uzmete lepo jedan prstohvat, bacite ga u vazduh i ping! - otvori se prolaz", objasni Erni. „Znači... ne treba ti nikakva posebna obuka ili nešto slično?" „Pa... samo treba da bacite to na zid i onda bude ping!", reče Erni. „Stvarno? Mogu li da probam?" Čajupet uze kutijicu i baci prstohvat praha pred konja. Isprva su čestice samo lebdele u vazduhu, ali onda se stvori uski, svetlucavi luk. Zatreperio je, a onda... ...ping! „Ooo", reče neko otpozadi. „Š'o je lepooo. Je l' da, Dejvi?" „Aha." „I svetluca..." „I onda samo prođeš?", upita Čajupet. „Baš tako", odgovori Erni. „Al' mora brzo. Ondak se opet zatvori." Čajupet stavi kutijicu u džep. „Hvala ti, Erni. Mnogo ti hvala."

Terry Pratchet 22 Druga mu ruka munjevito sunu. Sevnu metal. Kočijaš samo trepnu i preturi se na bok. Iz prikolice se čula jedino tišina prošarana užasom i možda vrlo malom količinom strahopoštovanja. „Zar nije bio dosadan?", upita Čajupet i uze uzde. * * * Počeo je da pada sneg. Pahulje su se spuštale na Ernijevo nepokretno telo, ali i na nekoliko sivih ogrtača s kapuljačom što su lebdeli u vazduhu. Izgledalo je kao da u njima nema ničeg. Maltene kao da su tu bez ikakvog posebnog razloga. Pa, reče jedan, iskreno smo zadivljeni. Jamačno, na to će drugi. Ovoga se nikad ne bismo setili. Domišljat je to čovek, dodade treći. A najlepše od svega, reče prvi, ili je to možda bio drugi, pošto se ni po čemu nisu razlikovali, jeste što ćemo još štošta imati pod kontrolom. Tiše, upozori ga jedan. Njihovi tokovi misli potpuno su neverovatni. Neka vrsta... nelogične logike. Deca, reče drugi. Ko bi rekao? Ali ono što su danas deca, sutra će biti ceo svet. Daj mi dete mlađe od sedam godina i biće moje dok je živo,7 reče jedan. Zavladao je jeziv muk. Dotična bića, koja su sebe nazivala kontrolorima, nisu verovala ni u šta, osim možda u besmrtnost. Jedan od načina da se bude besmrtan jeste - a to su oni vrlo dobro znali - da izbegnete život. Pogotovu nisu verovali u ličnost. Imati ličnost znači biti nešto što ima početak i kraj. Kako su zaključili da je život nezamislivo kratak u poređenju s večitošću svemira, oni su odmah umirali. Naravno, u toj logici je postojala rupa, ali oni su toga uvek postajali svesni prekasno. U međuvremenu su dosledno izbegavali sve - svaku opasku, potez ili iskustvo - što bi ih na bilo koji način izdvojilo. Pričao si u svoje ime, reče jedan. Oh. Da. Ali, znate, samo smo citirali nekog, požuri drugi da objasni. To je rekao neko pobožan. Mislio je na vaspitavanje dece. Logično je da je mislio na sebe. Ali ja to nikad ne bih rekao u kontekstu sebe... prokletstvo! Ogrtač se pretvori u oblačić dima i nestade. Neka nam ovo bude za nauk, reče jedan od preostalih trenutak pre no što se novi i jednako istovetan ogrtač stvorio ni iz čega tačno na mestu gde je visio njihov nestali sadrug. Da, reče novopridošli. Pa, sva je prilika da... Zaćutao je. Neko im se približavao kroz sneg. On je, reče ogrtač. Užurbano su nestali, ali nije to bilo prosto iščezavanje, već pre širenje i istanjivanje do potpunog stapanja s pozadinom. * * * Tamna prilika se zaustavi kraj mrtvog kočijaša i pruži mu ruku. DA VAM POMOGNEM? Erni ga zahvalno pogleda. „O, hvala", reče. Uskobeljao se na noge i nesigurno se uspravio. „Alaj su vam 'ladne ruke, gospodine!" IZVINITE. „I šta mu je to trebalo, lepo vas ja pitam. Pa uradio sam šta je 'teo. Mogô je da me ubije." Erni poseže rukom u kaput i izvadi malu i sada već neobično prozirnu pljosku. „Uvek nosim jedno pićence kad je 'vako 'ladno", reče. „Da mi digne duh." 7 Jezuitska izreka. (Prim. prev.)

Teri Pračet 23 SVAKAKO. Smrt se osvrnu oko sebe i omirisa vazduh. „I kako ja sad da se opravdam?", upita Erni i otpi još jedan gutljaj. MOLIM? BAŠ SAM NEPRISTOJAN. NISAM VAS PAŽLJIVO SLUŠAO. „Rekoh: kako ja sad da se opravdam? Takoreći sam im poklonio kola... Ima da dobijem otkaz, nogekako. Uvalio sam se do guše!" HM. DA. PA, ERNESTE, AKO NIŠTA DRUGO, IMAM JEDNU DOBRU VEST ZA VAS. ALI IMAM I JEDNU LOŠU. Erni ga je pažljivo saslušao. Jednom ili dvaput osvrnuo se ka lešu na pločniku. Spolja je sam sebi izgledao nekako manji. Bio je dovoljno promućuran da se ne raspravlja. Kada vam kostur visok dva metra i naoružan kosom nešto kaže, onda je bolje da mu poverujete. „Dakle, mrtav sam", samo reče na kraju. TAČNO. „Ali... sveštenik je... znate... rekao da kad... umrete... da onda prođete kroz neka vrata i da je s druge strane... On je... pa, jedno strašno mesto...?" Smrt se zagleda u njegovo zabrinuto, bledeće lice. KROZ VRATA... „Tako nam je on rekao..." TO VALJDA ZAVISI OD TOGA ODAKLE IM PRILAZITE. Kad je ulica ponovo opustela, s izuzetkom zemnih ostataka pokojnog Ernija, sivi ogrtači ponovo se stvoriše u vazduhu. Zaista je sve gori, reče jedan. Tražio nas je, reče drugi. Jeste li primetili? Posumnjao je nešto. Postao je vrlo... zainteresovan za zbivanja. Da... ali lepota ovog plana, reče treći, upravo je u tome što on ne može da se umeša. On može svuda da stigne, reče jedan. Ne, reče drugi. Ne može baš svuda. I onda neverovatno podmuklo iščileše. Sneg je padao sve gušće. * * * Bilo je veče uoči Praščićne noći. Sve živo u kući je spavalo... ...osim jednog stvora. Bio je to miš. A neko je, kako to već biva, postavio mišolovku. Pošto je bilo vreme gozbi, kao mamac su upotrebili čvarak. Njegov miomiris čitavog je dana izluđivao miša i ovaj je sada, kad nikoga nije bilo u blizini, sakupio hrabrost da ga se domogne. Nije znao šta je mišolovka. Miševi su vam vrlo traljavi po pitanju obrazovanja. Mlade mišiće niko ne vodi na poznata mesta s mišolovkama da im kaže: „Ovde je poginuo ujka Artur". Ne, za njih je to samo - njam-njam - nešto za jelo. Na nekakvoj daščici s nekakvom žicom. Dotrčao je do čvarka i zario zube u njega. Ili je bolje reći kroz njega. Miš pogleda u telo koje se odnekud obrelo ispod žice i pomisli: „Ups..." A onda mu pogled odluta ka tamnom obličju koje kao da je izronilo iz zida. „Ciju?", upita miš. CIJU, odgovori Pacovska smrt. I to je bilo manje-više sve. Pacovska smrt se znatiželjno osvrnu oko sebe. Priroda njegovog važnog posla obično ga je vodila na tavane, u mračne podrume, u mačje želuce i u kojekakve rupe i rupice u kojima su miševi i pacovi konačno dobijali priliku da saznaju postoji li Obećani sir. Međutim, ovo mesto je bilo drugačije. Za početak, bilo je bogato ukrašeno. Bokori bršljana i imele visili su s polica za knjige. Zidovi behu okićeni raznobojnim trakama, što se ne vida često u mišjim rupama, a ni u najfinijim mačkama.

Terry Pratchet 24 Pacovska smrt skoči na stolicu, pa sa nje na sto, i to pravo u čašu punu zlatnožute tečnosti, koja se preturi i slomi. Barica poče da se širi oko četiri glavice repe i da natapa pisamce ispisano neveštom rukom na ružičastom papiru. U njemu je pisalo: Dragi DedaPrasu, Za Prašćičnu noć želim doboša i lutku i medu i Grozomornu Omnijsku inkvizicicijsku Odaju za mučenje s Čerkrkom na rasklopanje i skoro pravom Krvlju koja se može koristiti više puta a ima dase kupi u prodavnici Igračaka u kratkom Sokačetu i košta $5,99p. Bilasam dobra a tu imaš čašu Vina i parče pite za tebe i repu za: Riška, Njuška, Gricka i Zubu. Nadamse da ti ođžak neće biti tesan ali moj drug Vilijem kaže dasi ti ustvari tvoj tata. Tvoja Virdžinija Prud Pacovska smrt gricnu malo pite, jer to što ste personifikacija smrti malih glodara znači da morate da se ponašate na određen način. Potom iz istog razloga posveti dužnu pažnju i jednoj glavici repe, ali samo metaforički, jer to što ste majušni kostur u crnoj odori znači da ima stvari koje ipak ne možete tehnički da izvedete. Onda skoči sa stola i ostavi tragove s mirisom vina sve do okićenog drvceta u saksiji u uglu. Bila je to zapravo samo hrastova gola grana, ali s toliko listića imele od staniola pričvršćenih žicom da je sva bleštala na svetlosti sveća. Bilo je na njoj i sjackavih ukrasa i šljokica i vrećica punih čokoladnih novčića. Pacovska smrt se zagleda u svoj uveličani i iskrivljeni odraz u staklenoj kugli, a onda se osvrnu ka kaminu. Jednim se skokom prebacio tamo i počeo da radoznalo vrluda između čestitki. Sivi brkovi su mu se trzali od tekstova u stilu „Želimo Vam srečnu Praščičnu noč i mnogo Zdravlja i beričeta u Novoj Godini". Na nekoliko ih je bila i slika veselog debeljka s vrećom, a na jednoj se on vozio u saonicama koje vuku četiri ogromna krmka. Pacovska smrt onjuši i dugačke čarape što su visile nad kaminom u kome se vatra odavno ugasila i pretvorila u sumorni pepeo. Bio je svestan izvesne napetosti u vazduhu i osećanja da je sve to zapravo pozornica, okrugla rupa u koju će svakog časa ući okrugao klin... Uto se začu nekakvo grebuckanje. Nekoliko komadića čađi pade u pepeo. Mali kosač zadovoljno klimnu glavom. Grebuckanje postade jače, a onda zavlada kratkotrajna tišina, posle koje usledi tresak kao da se nešto sručilo u pepeo i preturilo se preko ukrasne ograde kamina. Pacov je pomno pratio kako prilika u crvenom ustaje i tetura se preko prostirke držeći se za mesto na cevanici gde se bila zabila velika viljuška za meso. Čudni gost ode do stola i pročita pisamce. Pacovskoj smrti se učini da čuje bolno jecanje. Repa završi u crvenim džepovima, a za njom, na veliku žalost Pacovske smrti, i komad pite. Bio je prilično siguran da je ona bila za ovde, a ne za poneti. Onaj u crvenom još jednom pročita pisamce, a onda se okrete i priđe kaminu. Pacovska smrt se oprezno povuče iza Najlepših želja. Ruka u crvenoj rukavici skide jednu čarapu. Čulo se šuškanje i krckanje i čarapa se, vidno deblja, ponovo našla na svom mestu. Iz nje je virio deo velike kutije s rečima Figurice žrtava nisu uključene u komplet. Za decu 3-10 god. Pacov nije uspeo dobro da vidi darežljivog gosta. Velika crvena kapuljača skrivala mu je čitavo lice, s izuzetkom duge bele brade. Kada je završio, neznanac se odmače pa iz džepa izvadi list papira i prinese ga kapuljači kao da nešto proverava. Slobodnom rukom je, kao da nabraja, neodređeno mahao ka kaminu, ka praznoj vinskoj čaši i ka čarapi. Potom se povi napred, kao da čita vrlo sitan tekst. A, DA, reče. HO. HO. HO.

Teri Pračet 25 Zatim se sagnu i ponovo uđe u dimnjak. Malo se koprcao dok nije našao oslonac za noge, a onda nestade. Pacovska smrt shvati da je od čistog zaprepašćenja počeo da glođe držalju svoje male kose. CIJU? Skočio je u pepeo i počeo munjevito da se penje dimnjakom. Na vrhu je izleteo napolje toliko silovito da je šapicama još uvek grebao po vazduhu pre no što je doskočio na snegom prekriveni krov. Iznad dimnjaka su lebdele velike sanke. Prilika u crvenom upravo se bila udobno smestila i sada je razgovarala s nekim ko se nije video od gomile vreća. EVO TI JOŠ JEDNA PITA S MESOM. „Ima li senfa?", upitaše vreće. „Nema ništa lepše od pite sa senfom." NE BIH REKAO. „Pa, šta da se radi. Dajte mi je." NIŠTA MI SE TO NE SVIĐA. „Ma hajte, molim vas, ništa joj ne fali, osim što ju je neko gricnuo." MISLIO SAM NA SITUACIJU. U VEĆINI PISAMA... ONI UOPŠTE NE VERUJU ISKRENO. SAMO SE PRETVARAJU, ZA SVAKI SLUČAJ. 8 BOJIM SE DA JE PREKASNO. ŠIRI SE VEOMA BRZO, ČAK I U PROŠLOST. „Zar naš moto nije 'Nikad ne reci umri', gospodaru?", upitaše vreće punih usta. NE MOGU DA KAŽEM DA JE TO IKADA BIO MOJ MOTO. „Hteo sam da kažem da ne smemo ustuknuti pred vrlo izvesnim izgledima za potpuni i sveobuhvatni neuspeh, gospodaru." STVARNO? PA DOBRO. ONDA BI BILO BOLJE DA NASTAVIMO. Prilika u crvenom uze dizgine. ĐI, NJUŠKO! ĐI, RIŠKO! ĐI, GRICKO! ĐI, ZUBO! ĐIHAAA! Četiri krmka upregnuta u sanke nisu se ni osvrnula. ZAŠTO NEĆE?, upita onaj u crvenom, sav snužden i zbunjen. „'Beš me ako znam, gospodaru", odgovoriše vreće. S KONJIMA UVEK USPEVA. „A da pokušate 'gic-giiic'?" GIC-GIIIC. Sačekali su. NIŠTA... KAO DA ME NE čuju. Iz vreća se začu šapat. STVARNO? MISLIŠ DA ĆE TO USPETI? „Da sam svinja, ne bih ni časa časio, gospodaru." PA, DA PROBAMO. Prilika u crvenom ponovo zateže dizgine. DINJE! JABUKE! Svinjske nožice nisu se videle od brzine. Čitave saonice se okupaše srebrnom svetlošću i munjevito sunuše napred da bi se već u narednom trenutku pretvorile u tačkicu i nestale. CIJU? Pacovska smrt potrča kroz sneg, uskoči u oluk i izađe na krovu šupe. Tu zateče gavrana kako snuždeno zuri u nešto. CIJU! „Pogledaj ih samo", reče gavran pokazujući nogom ka hranilici za ptice u vrtu. „Ostave pola prokletog kokosa, kožuricu od slanine i šaku kikirikija i misle da su bogomdani. Tjah. A ima li tu očiju? Ima li iznutrica? Ne bih rekao. Ja sam najinteligentnija ptica na ovim prostorima, ali dobijem šipurak jer ne umem da visim naglavce i vičem: 'Ćiju-ći'. A pogledaj crvendaće. Ta 8 Ovo je veoma slično predlogu kvirmskog filozofa Ventra, koji je rekao: „Bogovi možda postoje, a možda i ne. Zašto onda ne bismo verovali u njih za svaki slučaj? Ako zaista postoje, posle smrti ćete otići na neko divno mesto, a ako ih nema, onda bar ništa niste izgubili." Kad je umro, probudio se okružen bogovima, koji su u rukama držali prilično zloslutne toljage, a jedan od njih mu reče: „Sad ćeš da vidiš šta mi mislimo o mudroserima..."

Terry Pratchet 26 živčana, podmukla kopilad ume samo da se kočoperi, ali njima je dovoljno samo da se oglase. Na hleb se više i ne obaziru. A ja, koji umem da recitujem poeziju i ponavljam šaljive fraze..." CIJU! „A? Šta?" Pacovska smrt pokaza ka dimnjaku, pa ka nebu, i poče uzbuđeno da skakuće. Gavran uperi jedno oko uvis. „A, da. On", reče. „Pojavljuje se u ovo doba godine. I on ime nekakve veze s crvendaćima, tim malim..." CIJU! CIJU-IJU-IJU-JU! Pacovska smrt poče da glumi silazak niz dimnjak i hodanje po sobi. CIJU! CIJU-JU-JU-JU! CIJU: „HII HII HII"! CI-CI-CIJU! „Malo te je ponelo praščićno raspoloženje, a? Da nisi upao u ajerkonjak?" CIJU? Gavran zakoluta očima. „Slušaj, Smrt je Smrt i to mu je posao s punim radnim vremenom. Jasno? On ne može da posle posla trkne da nekome opere prozore ili da ošiša travu." CIJU! „Dobro, kako ti drago." Gavran se povi kako bi majušni kostur mogao da mu skoči na leđa, a onda se vinu u vazduh. „Naravno, dešava se da ti okultni tipovi ponekad skrenu", reče dok je nadletao vrt okupan mesečinom. „Eto, pogledaj starog Majstora Kvariša..." CIJU. „Ne, zaista nisam mislio da..." * * * Suzan nije volela Lafet, ali je ipak odlazila tamo kad joj se smuči od normalnog života. To mesto je, uprkos smradu, piću i klijenteli, imalo jednu bitnu vrlinu. Tamo niko ni na koga nije obraćao pažnju. Niti na bilo šta. Praščićna noć je porodični praznik, ali oni koji dolaze u Lafet verovatno nemaju porodicu. Neki su izgledali kao da imaju legla ili brloge, drugi kao da su pojeli svu svoju rodbinu, ili svu nečiju rodbinu. Lafet je bio opijalište neupokojenih. Ako odete tamo i barmenu Igoru tražite bladi meri, on vam neće smućkati metaforu. Redovni gosti nisu postavljali nikakva pitanja, i to ne samo zato što nisu mogli da ispuštaju nikakve zvuke osim režanja. Bavili su se poslom u kome odgovori nisu važni. Tamo je svako pio sam, pa čak i kad je u grupi. Ili čoporu. Uprkos ukrasima koje je Igor nevešto obesio u znak dobre volje9 , Lafet je bio daleko od porodičnog mesta. Suzan je želela da izbegne sve što ima ikakve veze s porodicom. Trenutno su joj u tome pomagali džin i tonik. U Lafetu je, osim ukoliko ste izbirljivi, preporučljivo naručivati čista pića, pošto Igor ima vrlo neodređene ideje u pogledu onoga što se može iskoristiti kao ukras za koktel. Ukoliko uočite nešto loptasto i zeleno, možete se samo nadati da je to maslinka. Osetila je nečiji vreo dah na uvetu i jedan bauk sede za šank tik do nje. „Š'a jedna normalka radi na ovakvom mestu, a?", zabrundao je zapahnuvši je oblakom alkoholnih isparenja i zadaha iz usta. „Mis'iš da si kulušićka ako ufuraš ovamo u crnoj haljinici da visiš s izgubljenim momcima, a? Gistro finjak, a? Crno pa se ne vidi?" Suzan odmače malo svoju stolicu. Bauk se isceri. „Š'a je bilo, mačkice, a?", reče i dočepa je dlakavom ručerdom za šaku. „Možda maca voli da se igra..." 9 A stvarno se potrudio. Doduše, crna, ljubičasta i povraćkastožuta nisu baš spretna kombinacija boja za girlande, baš kao što ni lutka Deda Prasa ne bi trebalo da bude zakucana kroz glavu.

Teri Pračet 27 „Šlimazele, koliko puta treba da ti kažem...", poče Igor. A onda se devojka osvrnula ka Šlimazelu. S mesta na kome je stajao, Igor nije mogao dobro da joj vidi lice, ali bauk jeste. Toliko se snažno trznuo natrag da je pao s barske stolice. Kada je devojka progovorila, ono što je rekla nisu bile samo reči nego i predskazanje zlokobne budućnosti uklesano u kamen. „PRESTANI DA ME GNJAVIŠ I GUBI SE." Potom se okrenula ka Igoru i uputila mu ljubazno-izvinjavajući osmeh. Bauk se mahnito iskobeljao iz krhotina stolice i navrat-nanos istrčao iz Lafeta. Suzan se osvrnu i vide da ostali gosti gledaju svoja posla. Prosto je neverovatno šta sve možete da uradite u Lafetu. Igor spusti čašu i pogleda ka izlogu. Lafet je imao prilično velik izlog za birtiju namenjenu noćnim pticama, ali to nije ništa neobično ako se ima u vidu da su neke od tih ptica doslovno uletale unutra. Neko je kuckao o staklo. Igor priđe i odškrinu ga. Suzan podiže pogled. „O, ne..." Pacovska smrt skoči na šank, a odmah za njim unutra uleprša i gavran. CIJU CIJU-IJU-JU! CIIII! JU! CIJU: „HII HII HII"! CI... „Gubi se", hladno odvrati Suzan. „Ne zanima me. Ti si samo plod moje mašte." Gavran se smesti kraj činijice na šanku i reče: „O, divno." CIJU! „Šta je ovo?", upita gavran čeprkajući nešto vrhom kljuna. „Luk iz turšije? Bljak!" „Hajde sad vas dvojica, tutanj!", reče Suzan. „Pacov kaže da ti je deda poludeo", reče gavran. „Pretvara se da je Deda Pras." „Slušaj, uopšte me ne... Molim?" „Crveno odelo, duga brada..." HII! HII! HII! „...viče: 'Ho ho ho' i vozika se unaokolo u sankama koje vuku četiri krmka. Sve mi to..." „Četiri krmka? A šta je s Binkijem?" „Otkud znam? Znaš, dešava se to ponekad. Baš sam malopre pričao pacovu kako je..." Suzan poklopi uši rukama, više iz teatralnog očaja nego da ih ne bi slušala. „Ne želim da znam! Ja nemam dedu!" Mora da ostane pri svom. Pacovska smrt se rasciča nadugačko i naširoko. „Kaže da ga se sigurno sećaš. Visok je, prilično koščat, nosi kosu..." „Gubi se! I vodi tog tvog... pacova!" Ljutito je mahnula rukom i, na sopstveni užas i sramotu, nehotično dokačila majušnu priliku u odori, na šta ova odlete pravo u pepeljaru. CIJU? Gavran ga uhvati za kapuljaču kako bi mu pomogao da izađe, ali koštana kandžica zamlatara kosom. CII! JU! CI-CIJU! CIJU! „Rekao ti je da se ne kačiš s pacovom", reče gavran. Začu se lepet krila i neobičan par nestade. Igor zatvori prozor. Nije rekao ni reč. „Znaš, oni nisu pravi", usplahireno poče Suzan. „U stvari... gavran je verovatno pravi, ali druži se s pacovom koji..." „Koji nije pravi", dovrši Igor. „Tačno!", zahvalno će Suzan. „Verovatno ništa nisi video." „Tako je", potvrdi Igor. „Ama baš ništa."

Terry Pratchet 28 „I tako... koliko sam dužna?", upita Suzan. Igor poče da računa na prste. „To će biti dolar za piće", reče uskoro, „i pet centi jer je gavran koji nije bio tu prosuo grickalice." * * * Bilo je veče uoči Praščićne noći. U arhirektorovom novom kupatilu Modo je obrisao ruke krpom i ponosno odmerio svoje delo. Porcelan se caklio na svetlosti sveće, baš kao i bakar i mesing. Pomalo ga je brinulo što nije stigao da sve proveri, ali Ridkali mu je rekao da će ionako sve sam isprobati, a Modo nikada nije protivrečio Gospodi, kako ih je zvao. Znao je da su mnogo učeniji od njega i bio vrlo zadovoljan što to zna. On nije gurao prste u vremensko-prostorno tkanje, a oni nisu zalazili u njegov staklenik. Što se njega tiče, to je savršen poslovni odnos. S posebnom je pažnjom izribao pod. Ridkali je bio vrlo izričit o tome. „Bradavičavi gnom", mrmljao je sebi u bradu dok je udarao završni glanc slavinama. „Ala ta Gospoda imadu bujnu maštu..." Negde daleko, toliko daleko da to niko nije opazio, začuo se tihi zvuk nalik pesmi sićušnih srebrnih zvona. Tingelingegingelinge... A onda se neko svom težinom sručio u snežni nanos i rekao: „'Bem ti...!", što uopšte nisu lepe prve reči koje neko izgovori u životu. * * * Visoko na nebu, potpuno nesvesne novog i pomalo besnog života koji je još uvek pokušavao da otrese sneg sa sebe, neke sanke jezdile su vremenom i prostorom. BAŠ MI SMETA OVA BRADA, reče Smrt. „Pa što je ne skinete?", reče onaj glas među vrećama. „Zar niste sami rekli da ljudi vide samo ono što žele da vide?" TO NE VAŽI ZA DECU. ONA OBIČNO VIDE ONAKO KAKO JESTE. „Pa, bar ste na nivou zadatka, gospodaru. Dosledno liku i delu." I TO SPUŠTANJE NIZ ODŽAK. ČEMU TO? MOGU LEPO DA PROĐEM KROZA ZID. „Prolaženje kroza zidove nije po pravilima", reče glas. MENI NE SMETA. „Mora kroz odžak. I to s bradom." Između vreća se pomoli glava. Izgledala je kao da pripada najstarijem i najružnijem vilenjaku u svemiru. Činjenica da se nalazila pod veselim zelenim šeširićem s praporcem na vrhu nije nimalo doprinosila opštem utisku. Zamahao je kvrgavom rukom punom pisama ispisanih drvenim bojicama na ukrasnom papiru s medama i zekama. „Zar mislite da bi male napasti pisale nekom ko prolazi kroza zidove?", reče. „A morali bi' i malo da poradite na onom: 'Ho ho ho', ako smem da primetim." HO. HO. HO. „Ne, ne, ne!", reče Albert. „Malo životnije, gospodaru. Bez uvrede. To treba da bude debeo, veseo smeh. Morate da zvučite kao neko ko... piša rakiju i kenja puding od šljiva, što bi rekli Klačani, gospodine." STVARNO? A OTKUD TI SVE TO ZNAŠ? „I ja sam nekada bio dete, gospodine. Svake godine sam, kao svaki dobar dečko, kačio čarapu iznad kamina da je on napuni igračkama, baš kao vi sada. Doduše, u to vreme ste obično dobijali kobasice, ili krvavice ako vam se posreći. Ali uvek vas je čekalo ružičasto šećerno prasence na dnu. Praščićna noć nije dobra ako se ne ožderete kao svinja, gospodaru." Smrt se zagleda u vreće.

Teri Pračet 29 Čudna ali neporeciva činjenica bila je da su iz Deda Prasovih vreća, ma šta u njima bilo, uvek virili plišani meda, drveni vojnik u živopisnoj uniformi dostojnoj kakve diskoteke, doboš i crveno-beli lilihip. A uvek bi se ispostavilo da je unutra neki kičeraj po ceni od 5,99$. Smrt je podrobno pretražio jednu vreću. Pronašao Pravog agatejskog nindžu u pozi Zagrljaj smrti i lutku kapetana Kerota s kompletnom garderobom i naoružanjem, i svaki je koštao koliko i običan drveni vojnik. Da ne bude zabune, pokloni za devojčice bili su jednako depresivni. Kao da je svaka želela konjića, i to iscerenog. A konji, bio je uveren Smrt, ne treba da se cere. Ako se konj ceri, to znači da nešto smera. Ponovo je uzdahnuo. Pa još i odlučivanje ko je bio dobar a ko nije. Nikada ranije nije o tome razmišljao. Dobar ili loš, na kraju im se isto hvata. Svejedno, posao mora da se obavi valjano. Ili je sve propalo. Krmci pristadoše uz naredni dimnjak. „Tu smo, tu smo", reče Albert. „Džejms Ridl, osam godina." A, DA. TAJ JE U SVOM PISMU NAPISAO: „KLADIM SE DA NE POSTOJIŠ JERBO SVAK ŽIVI ZNA DA SU TO MAMA I TATA." KAKO DA NE, nastavi Smrt kiselo, SVE SE PLAŠIM DA NJEGOVI RODITELJI UMIRU OD ŽELJE DA IZUBIJAJU LAKTOVE U UZANOM ODŽAKU DUGAČKOM ČETIRI METRA. NIJE NEGO. E, ONI ĆE DA DOBIJU EKSTRA PORCIJU ČAĐI PO TEPIHU. „Da, gospodine. Pravo kažete. Kad već pomenuste odžak, vreme je da uđete." A KAKO BI BILO DA MU NE DAM NIŠTA, ZA KAZNU ŠTO NE VERUJE? „Ali šta biste time dobili, gospodine?" Smrt uzdahnu. DA, VEROVATNO SI U PRAVU. „Jeste li proverili na spisku?" DA. DVAPUT. SIGURAN SI DA JE TO DOVOLJNO? „Potpuno siguran, gospodine." PRAVO DA TI KAŽEM, NE MOGU OVO DA POHVATAM NI ZA GLAVU NI ZA REP. OTKUD JA DA ZNAM DA LI JE NEKO BIO DOBAR ILI NE? „Paaa... ne znam... možda ako proverite da li je uredno složio odeću..." I AKO JE BIO DOBAR, TREBA DA MU DAM OVA KLAČANSKA BORNA KOLA S PRAVIM SEČIVIMA NA TOČKOVIMA? „Baš tako." A AKO NIJE BIO DOBAR? Albert se počeša po glavi. „U moje vreme, nevaljala deca dobijala su vreću punu kostiju. Čudo jedno koliko su deca popravljala ponašanje u ovo doba godine." C, C, C. A DANAS? Albert uze jedan paketić, prinese ga uvetu i protrlja ga. „Zvuči mi kao čarape." ČARAPE. „Ili vuneni pulover." BOLJE NIJE NI ZASLUŽIO, AKO SMEM I JA NEŠTO DA PRIMETIM... Albert se zagleda ka krovovima prekrivenim snegom i uzdahnu. To nije u redu. Pomaže Smrti jer je on ipak njegov gospodar, i kad bi njegov gospodar imao srce ono bi bilo na pravom mestu, ali... „Jeste li sigurni da treba ovo da radimo, gospodaru?" Smrt zastade na ulazu u dimnjak. IMAŠ LI BOLJI PREDLOG, ALBERTE? I to je bilo to. Albert nije imao bolji predlog. Neko ipak to mora da radi. * * * Na ulicama su se ponovo pojavili medvedi. Suzan se pravila da ih ne primećuje, a čak više i nije vodila računa gazi li pukotine ili ne.

Terry Pratchet 30 Samo su stajali, zbunjeni i poluprozirni, vidljivi jedino za nju i decu. Priča o Suzan i njenom žaraču brzo se pronela kroz grad. Mi smo ovde zbog suvih šljiva i oraha, kao da su govorili izrazi njihovih lica. Ma kakvi oštri zu... A ovi oštri zubi? Ma oni su nam samo za lomljenje oraha. A ima i vrlo opakih suvih šljiva. Gradski zvonici odbijali su šest sati kad je ulazila u kuću. Imala je svoj ključ, što je značilo da je nisu smatrali poslugom u pravom smislu reči. Ne možete istovremeno biti i vojvotkinja i služavka. Ali zato možete biti dadilja. Onda se podrazumeva da vi niste baš prava dadilja, već da samo ubijate vreme dok ne obavite ono što svaka devojka - ili devojana - treba da uradi u životu, tj. da se udate. Podrazumeva se da se vi samo igrate. Poslodavci su se prema njoj ophodili sa strahopoštovanjem. Ipak je ona bila kći jednog vojvode, dok se gospodin Gamašna bavio veleprodajom čizama i cipela. Gospođa Gamašna se laktala u redu za ulaz u visoko društvo i stoga se trenutno bavila iščitavanjem bontona. Prema Suzan se odnosila s bojažljivom pridvornošću, pošto je smatrala da se tako treba ponašati prema svakome ko razlikuje salvetu od servijete. Suzan nikada pre toga nije ni pomislila da se uspon u društvu može ostvariti dobrim ocenama, tim pre što plemići koje je viđala u očevoj kući nisu koristili ni servijete ni salvete, nego stav „Baci to na pod, poješće ga psi". Kada ju je gospođa Gamašna jednom prilikom bojažljivo upitala kako treba osloviti kraljičinog sestrića, bez razmišljanja joj je odgovorila: „Mi ga obično zovemo Džejmi", na šta je gospođa morala da ode u svoju sobu po svežu dozu glavobolje. Gospodin Gamašna bi joj obično samo klimnuo glavom u prolazu i nije mnogo razgovarao s njom. Držao se onog u šta je siguran, a to su čizme i cipele. Gavejn i Tvajla - imena su im dali ljudi koji ih navodno vole - već su bili otišli na spavanje. U određenom uzrastu široko je rasprostranjeno uverenje da će sutrašnji dan doći brže ako ranije legnete. Otišla je u učionicu i pripremila sve za sutradan. Tek što je počela da skuplja igračke koje su deca razbacala, začu se kucanje o staklo. Zagledala se u tamu i otvorila prozor. Pahulje nagrnuše u sobu. Leti se s tog prozora videla grana trešnjevog drveta, ali sada su tu bile samo sive linije oivičene snežnim belilom. „Ko je?", upitala je. Nešto je skakutalo kroz smrznute grane. „Hoćeš li mi verovati ako kažem ćiju-ći?", upita gavran. „Opet ti?" „A šta bi ti? Crvendaća? Slušaj, tvoj ded..." „Gubi se!" Zalupila je prozor i navukla zavese, a onda za svaki slučaj okrenula leđa i usredsredila se na sobu. Osećala se bolje kad razmišlja o... normalnim stvarima. Odmerila je praščićno drvce, manju verziju svog velikog rođaka u prizemlju. Pomogla je deci da naprave papirnate ukrase i okite ga. Da. Razmišljaj o tome. Bile su tu i girlande i grančice imele, koje su izbačene iz većih soba jer nisu imale dovoljno bobica. Taj nedostatak je zabašuren kuglicama od plastelina i sad su stajale navratnanos zataknute između knjiga i iza slika. Nad malim kaminom visile su dve čarape, a na zidovima Tvajlini crteži s plavetnim nebesima, drečavozelenom travom i kućicama s četiri prozora. Sve je to bilo... Normalno. Stajala je i gledala po sobi, zamišljeno dobujući noktima po drvenoj pernici. Uto se vrata širom otvoriše i pojavi se razbarušena Tvajla. Jednom rukom se čvrsto držala za kvaku. „Suzan, pod mojim krevetom je opet ono čudovište..." Dobovanje prestade.

Teri Pračet 31 Suzan uzdahnu i okrete se ka devojčici. „Dobro, Tvajla. Odmah dolazim." Devojčica klimnu glavom i ode u svoju sobu, pa se iz zaleta baci u krevet da je slučajno nešto ne dočepa odozdo. Čulo se metalno cing kad je Suzan uzela žarač s mesinganog stalka koji je delio s mašicama i lopaticom za ugalj. Uzdahnula je. Normalno je ono što čovek smatra normalnim. Otišla je u dečju sobu i nagnula se kao da hoće da ušuška Tvajlu, ali onda joj ruka sunu ispod kreveta. Zagrabila je punu šaku nečije kose i snažno trznula. Izvukla je bauka kao čep iz boce i pre nego što je ovaj uspeo da uhvati ravnotežu zavrnula mu je ruku na leđa i pribila ga uza zid. Međutim, uspeo je nekako da se osvrne i pogleda Suzan u oči. Gavejn poče da skače po krevetu. „Daj Glas! Daj Glas!", povikao je. „Nemoj Glas! Nemoj Glas!", usplahireno zavapi bauk. „Udri ga žaračem u glavu!" „Ne žaračem! Ne žaračem!" „Pa to si ti", reče Suzan. „Danas smo se već videli..." „Hoćeš li da ga prodžaraš žaračem?", upita Gavejn. „Ne žaračem!", procvile bauk. „Novi si u gradu?", šapatom ga upita Suzan. „Da!", odgovori bauk, a čelo mu se nabra od zbunjenosti. „Nego, kako to da me ti vidiš?" „Onda smatraj ovo prijateljskim upozorenjem. Samo zato što je Praščićna noć." Bauk pokuša da se izmigolji. „Ti ovo nazivaš prijateljskim?" „Da li bi možda hteo da isprobaš neprijateljsko upozorenje?", upita Suzan i još jače mu zavrnu ruku. „Nećunećuneću! Prijateljski je baš super!" „Ovu kuću ubuduće da zaobilaziš. Jasno?" „Si ti neka veštica?", zaječa bauk. „Ja sam... nešto. A ti se više nećeš vraćati ovamo, je l' tako? U suprotnom će da radi ćebe." „Ne!" „Ozbiljno ti kažem. Gurnućemo ti glavu pod ćebe." „Ne!" „A ono je mekano i ima mede i zeke svud po sebi..." „Ne!" „Onda se gubi odavde." Bauk stade da se tetura ka vratima. „Nije pošteno", mumlao je. „Ne bi trebalo da nas vidiš, osim ako nisi mrtva ili se baviš magijom... nije pošteno..." „Pokušaj u broju devetnaest", blagonaklono mu doviknu Suzan. „Njihova dadilja ne veruje u bauke." „Stvarno?", ozareno će bauk. „Ali zato veruje u algebru." „O, baš lepo", reče bauk i široko se nasmeši. Čudo jedno kakve se sve vragolije mogu izvoditi u kući u kojoj niko od nadležnih organa ne veruje u vaše postojanje. „Pa, onda odoh ja", reče on. „I srećan Praščić." „To ćemo još da vidimo", reče Suzan dok je bauk odlazio. „Prošlog meseca je bilo zabavnije", reče Gavejn dok se ponovo uvlačio pod prekrivač. „Znaš ono kad si ga šutnula u..." „Na spavanje", reče Suzan.

Terry Pratchet 32 „Veriti je rekla da će Deda Pras brže doći ako rano odemo na spavanje", živahno reče Tvajla. „Da", odgovori Suzan. „To je, nažalost, možda tačno." Deci je promakla ova primedba. Suzan nije bila sigurna zašto joj je to palo na pamet, ali znala je da treba verovati predosećanjima. A mrzela je takva predosećanja. Upropastila su joj život. Ali šta da radi kad je rođena s njima? Ušuškala je decu, zatvorila vrata i vratila se u učionicu. Nešto se promenilo. Pogledala je u čarape, ali i dalje su bile prazne. Girlande su šuškale. Osvrnula se ka drvcetu. Nevešto napravljeni ukrasi od papira visili su na svojim mestima, a ukrasni vrh u obliku vile napravljene od... Prekrstila je ruke na grudima, pogledala u plafon i teatralno uzdahnula. „Opet ti?" CIJU? „Da, da. Ti. Misliš da to što si raširio ruke kao strašilo i stavio zvezdicu na čelo..." Pacovska smrt pokunjeno obori glavu. CIJU. „Koga si mislio da prevariš?" CIJU. „Odmah da si sišao!" CIJU. „A gde je prava vila?" „Eno je pod jastukom na fotelji", reče neko s police na drugom kraju sobe. Potom se začu nekakvo kuckanje, i gavran dodade: „Baš su tvrde ove očne jabučice." Suzan jurnu preko prostorije i takvom mu silinom izvuče ćasu ispod kljuna da gavran napravi salto unazad i pade na leđa. „To su lešnici!", povikala je, dok su se koštunjavi plodovi kotrljali po podu, „a ne očne jabučice! I ovo je učionica! Razlika između škole i... i... i... gavranske samoposluge jeste u tome što u učionicama obično nema očnih jabučica za gavrane koji svrate da nešto čalabrcnu! Ovde nema očnih jabučica! Svet je pun malih loptastih stvari koje nisu očne jabučice! Jasno?" Na to gavranove očne jabučice napraviše pun krug. „Onda pretpostavljam da nema ni sveže džigerice..." „Kušuj! Ovog trenutka da ste obojica nestali odavde! Ne znam kako ste ušli, ali..." „Postoji li zakon protiv spuštanja kroz dimnjak kad je Praščićna noć?" „...ne želim da vas ikada više vidim! Da li ste me razumeli?" „Pacov reče da bi trebalo da te upozorimo iako si luda", nadureno će gavran. „A uopšte mi se nije dolazilo ovamo. Kraj gradske kapije je maločas krepao jedan magarac. Imaću sreće ako nađem makar kopita..." „Da me upozorite?" Eto. Ponovo je osetila promenu meteoroloških uslova u glavi i dolazak teških trenutaka... Pacovska smrt klimnu glavom. Odozgo se začu tiho grebuckanje. Iz kamina izlete nekoliko snežnih pahulja. CIJU, vrlo tiho dodade Pacovska smrt. Suzan je bila svesna novog osećanja, baš kao što je riba svesna dolaska plime i sveže vode koja iz izvora pristiže u more. Vreme se izlivalo u svet. Pogledala je na sat. Bilo je tek pola sedam. Gavran se počeša po kljunu. „Pacov kaže... Pacov kaže da bi ti bolje bilo da pripaziš..."

Teri Pračet 33 * * * Mnogi su bili zaposleni te svečarske Praščićne večeri. Peskoje je žurno vukao svoju vreću od kreveta do kreveta. Zimenko je leteo od prozora do prozora i šarao ih ledom. Jedna sićušna, pogrbljena prilika klizala se i trčkarala uličnim slivnikom, šljapkajući nožicama po bljuzgavici i psujući sebi u bradu. Stvor je na sebi imao iznošen crni kaputić, a na glavi model šešira u različitim krajevima multiverzuma poznat kao „polucilindar", „nokšir" ili „onaj šešir s kojim garantovano izgledaš kao kreten". Bio ga je toliko natukao da su mu šiljate uši potpuno polegle i izgledale kao majušni propeleri. Po izgledu je to bio gnom, a po zanimanju vilinsko biće. Znate, vile ne moraju obavezno da budu svetlucave i lepe. To vam zavisi od opisa posla. Štaviše, najčešće su nevidljive.10 Najprostije rečeno, vila vam je svako stvorenje zaposleno u skladu s odredbama natprirodnog zakona o radu na poslovima odnošenja stvari, ili pak, kao što je bio slučaj s pomenutim stvorom, koji se upravo peo kroz oluk i dalje psujući sebi u bradu, njihovog donošenja. O, da. To je njegov posao. Neko mora i to da radi, a on izgleda kao pravi gnom za dotični posao. O, da. * * * Sideni je bio zabrinut. Nije voleo nasilje a bilo ga je na pretek u poslednje vreme. Vreme kao da je stalo. Ti ljudi... pa, ostavljali su utisak da im je život zanimljiv jedino ako nečim oštrim rade nešto nekom drugom i, mada su na njega obraćali pažnju jednako koliko i lavovi na mrave, nije mogao poreći da ih se pribojava. Ali ni približno koliko se pribojavao Čajupeta. Prema njemu se čak i onaj siledžija kog su zvali Rabic ophodio ako ne s poštovanjem a ono bar s oprezom, a ono čudovište od Bendža trčkaralo je za njim kao psetance. To čudovište ga je upravo posmatralo. Previše ga je podsećalo na Ronija Dženksa, siledžiju koji mu je zagorčavao život u školi milostive Gemer Vimblstoun. Roni tamo nije bio učenik, već vlasničin unuk, nećak ili već nešto slično. To mu je davalo za pravo da se muva unaokolo i prebija svako dete manje, slabije ili pametnije od sebe, što je izbor svodilo na otprilike čitav svet. U takvim okolnostima, vrlo je nepravedno bilo to što je na kraju ipak uvek birao Sidenija. Nije mrzeo Ronija. Previše ga se plašio da bi ga mrzeo. Želeo je da bude njegov drug. O, da, i te kako je to želeo. Nadao se da onda ne bi imao toliko masnica po glavi i da bi ponekad uspeo da pojede svoj ručak pre nego što mu ga neko prospe u klozet. Ako uopšte ima sreće da stigne do ručka. A onda je, uprkos Ronijevim najiskrenijim zalaganjima, Sideni odrastao i otišao na studije. Majka ga je s vremena na vreme obaveštavala šta se dešava s Ronijem (znate već kako majke podrazumevaju da to što ste s nekim bili u osnovnoj školi znači da ste prijatelji doveka). Ispostavilo se da ovaj drži tezgu s voćem i da se oženio devojkom po imenu Endži.11 Sidni je smatrao da je to blaga kazna. Bendžo je čak i disao kao Roni, koji je morao da se usredsredi na toliki umni napor i uvek imao jednu zapušenu nozdrvu. I večito otvorena usta, kao da se hrani nevidljivim planktonima. Pokušao je da se usredsredi na ono što radi i da ne obraća pažnju na krkljanje za potiljkom. A onda ga promena zvuka natera da se osvrne. 10 Kao što je vilenjak koji jede ključeve za menjanje burgije na električnoj bušilici. 11 Koja je, po rečima Sidenijeve majke, bila dobra prilika pošto joj je otac suvlasnik prodavnice pite od jegulja u Šljaštećoj ulici, ma sigurno je znaš, ima sve zube i drvenu nogu koja se takoreći i ne primećuje, a sestra joj se zove Genoveva, mnogo slatko devojče, što je ne bismo neki put pozvali na čaj kad budeš dolazio, nema veze što te nikad nije videla, ti si veliki čarobnjak, ali nikad se ne zna, šta ako ti to s magijom ne krene, ni četvrtina udela u prodavnici pita od jegulje nije mačji kašalj...

Terry Pratchet 34 „Neverovatno", reče Čajupet. „Kad vas čovek gleda, rekao bi da je to prosto kô pasulj." Sideni se nervozno zavali. „Pa... trebalo bi da sada sve bude u redu, gospodine", reče. „Malo se zamrljalo kada smo slagali..." - nije to mogao čak ni da prevali preko usta, a kamoli da pogleda gomilu. A i taj zvuk... - „...sve ovo", dovršio je. „Sigurno ne treba da ponovimo čini?", upita Čajupet. „Ne, trajaće doveka", reče Sideni. „Jednostavne čini ne moraju da se obnavljaju. Ipak je to samo promena stanja koja... eto... traje... i tako..." Progutao je knedlu. „Pa", reče, „mislio sam da... ako vam više nisam potreban... možda bih mogao da..." „Izgleda da gospodin Braun ima nekih problema s bravom na spratu", prekide ga Čajupet. „To su ona vrata što nismo mogli da ih otvorimo. Siguran sam da ćete mu rado pomoći." Sideni se snuždi. „Pa, ja nisam bravar..." „Izgleda da je to magijska brava." Zaustio je da kaže: „Ali ja se vrlo slabo snalazim s magijskim bravama", ali onda se predomisli. Dotle je već shvatio: ako Čajupet želi da nešto uradite, a vi tome baš i niste vični, najbolji plan vam je - u stvari, jedini plan - da to što pre naučite. Sideni nije bio glup. Video je kako ostali skaču na svaki njegov mig, a ti ljudi su znali stvari o kojima je on samo mogao da sanja.12 Laknulo mu je kad vide Srednjeg Dejva kako silazi niz stepenice. Sad možete da zamislite kako je Čajupetov pogled delovao na ljude, kad je nekome laknulo da ga prekine neko kao što je Srednji Dejv. „Pronašli smo još jednog čuvara, gospodine. Krio se na šestom spratu." Čajupet ustade. „C, c, c. Nadam se da nije pokušavao da izigrava junaka." „Samo je isprepadan. Da ga pustimo?" „Da ga pustimo?", začudi se Čajupet. „To bi bilo traljavo. Odmah dolazim. Idemo, gospodine čarobnjače." Sideni nevoljno pođe za njim. Ta kula - ako se to uopšte može nazvati kulom, pomislio je. Bio je navikao na neobičnu arhitekturu Nevidljivog univerziteta, a ona je u poređenju s ovom bila potpuno normalna - izgledala je kao šuplja cev. Čak četiri spiralna stepeništa vijugala su unutrašnjim zidovima ukrštajući se na odmorištima i mestimično prolazeći jedna kroz druga prkoseći svim poznatim zakonima fizike. Ali to nije bilo nimalo neobično nekome ko dolazi s Nevidljivog univerziteta, pa čak i ako, što je bio Sidenijev slučaj, nije još ni apsolvent. Ovde je pažnju privlačilo potpuno odsustvo senki. Obično ne primećujete kako one pojašnjavaju izgled svega oko vas i daju teksturu svetu, sve dok ih ne nestane. Izgledalo je kao da beli mermer - ako je to uopšte beli mermer - sija iznutra. Čak je i sjaj sunca koji je upadao kroz prozor stvarao tek slabašne sivkaste mrlje na mestima gde bi trebalo da budu poštene senke. Izgledalo je kao da čitava kula izbegava tamu. To mu je bilo jezivije čak i od osećanja koje je nastupilo kad je prvi put posle izuvijanog odmorišta shvatio da se penje silazeći donjom stranom stepeništa dok mu donji sprat visi nad glavom. Video je da ostali zažmure kad god se to dogodi, ali da Čajupet veselo preskače po tri stepenika i smeje se kao dete novoj igrački. Stigli su na gornji sprat i ušli u hodnik. Ostali su se bili okupili ispred jednih zatvorenih vrata. „Zabarikadirao se unutra", reče Rabic. Čajupet pokuca. „Ti tamo", reče. „Izađi. Dajem ti reč da ti neće faliti ni dlaka s glave." „Neću!" 12 Što ne znači da je želeo da ih radi ili da ih neko radi njemu. To su prosto bile stvari o kojima se sanja u okrilju košmarne noći.

Teri Pračet 35 Čajupet se odmače. „Bendžo, pokucaj", reče. Bendžo se dogega do vrata, koja su izdržala nekoliko snažnih šuteva pre nego što se širom otvoriše. Čuvar se bio šćućurio iza prevrnutog kredenca. Još se više zgrčio kad vide da mu Čajupet prilazi. „Šta hoćete?", dreknuo je. „Ko ste vi?" „Drago mi je što to pitaš. Ja sam tvoj najstrašniji košmar", veselo odgovori Čajupet. Stražar zadrhta. „Znači... onaj s džinovskom glavicom kupusa i nožem koji zuji?" „Molim?", zbuni se Čajupet. „Ili ste možda onaj u kome padam, s tim što ispod mene nije zemlja nego..." „Ne, ja sam..." Stražar klonu. „Joj, niste valjda onaj s onim silnim blatom, kad sve postane plavo i onda..." „Ne, ja..." „E, sranje, onda ste onaj s onim vratima iza kojih nema poda, kad one kandže..." „Ne", reče Čajupet. „Nisam ni taj." Iz rukava je izvadio bodež. „Ja sam onaj u kome se neznanac pojavi niotkuda i ubije te." Stražaru je vidno laknulo. „A taj? Pa taj uopšte nije str..." Zgrčio se preko Čajupetove pesnice i, kao i svi pre njega, izbledeo i nestao: „Mislim da je ovo bilo prilično milosrdno s moje strane", reče Čajupet kad je stražar potpuno iščileo. „Ipak se bliži Praščićna noć." * * * Smrt je stajao nasred ćilima u dečjoj sobi i pokušavao da namesti jastuk pod crvenim odelom. Bio je to veoma star čilim. Kao i sve ostalo, završio je u dečjoj sobi nakon što je zbog prirode posla proputovao čitavu kuću. Neko ga je jednom davno napravio pažljivo prodevajući šarene krpice kroz potku od sargije, valjda pokušavajući da stvori nešto nalik izduvanom rastafarijanskom ježu. Među krpicama je bilo svega i svačega - korica hleba, starih igračaka, gromuljica prašine. Ta prostirka je svojski odživela svoj život. A možda ga je čak i zapatila. Grudvica snega pade na prostirku i poče da se topi. Suzan je bila zajapurena od besa. „Ali zašto?", podviknula je dok je hodala oko njega. „Ovo je Praščićna noć! Treba da bude veselo, s mnogo imele i špikovanog mesa! Vreme kada su svi srećni i žderu dok ne puknu! I kad požele da vide svu svoju rodbinu..." Zaćutala je u pola te rečenice. „Hoću da kažem da se ljudi tada ponašaju čovečno", reče. „I sigurno ne žele jednog... kostura za trpezom! A pogotovu ne, ako smem da dodam, kostura s lažnom bradom i prokletim jastukom umesto stomaka! Objasni mi zašto?" Smrt se uzvrpoljio. ALBERT MI JE REKAO DA ĆU SE TAKO BOLJE UŽIVETI... I TAKO... DRAGO MI JE ŠTO TE OPET VIDIM... Začu se tiho gnjeckanje. Suzan se osvrnu, iskreno zahvalna što je dobila izgovor da prekine razgovor. „Nemoj da misliš da te ne čujem! Shvati već jednom da je to grožđe. A to drugo, to su mandarine! I odmah da si izašao iz činije s voćem!" „Baš si neka", oglasi se gavran sa stola. „A ti da si odmah ostavio te orahe! Oni su za sutra!" FIJU, reče Pacovska smrt i brže-bolje proguta zalogaj. Suzan se ponovo osvrnu ka Smrti. Lažni stomak sad mu je bio u visini prepona. „Ovo je poštena kuća", reče mu. „I ovo je dobar posao. Stvaran, s normalnim ljudima. Radovala sam se normalnom životu, u kome se dešavaju normalne stvari! Kad ne lezi vraže - stari cirkus se vraća u grad! Pogledajte se samo! Tri pajaca! Ne znam šta se ovde dešava, ali

Terry Pratchet 36 slobodno kupite prnje i gubite se odavde. Jasno? Ovo je moj život. Ne pripada nijednom od vas. I neću da..." Začu se prigušeno psovanje i iz dimnjaka pokulja čađ, a za njom i mršavi starčić. „Uja!", reče. „Ne mogu da verujem!", prasnu Suzan. „Tu je i vilenjak Albert! Vidi, vidi! Samo uđi! Izvoli! Ako se ovako nastavi, pravi Deda Pras neće moći ni da prigviri ovamo!" ON NAM SE NEĆE PRIDRUŽITI, reče Smrt. Jastuk tiho skliznu na čilim. „Ma nemoj! A zašto? Deca su mu napisala pisma", reče Suzan. „Znaš, ipak postoje nekakva pravila." DA. POSTOJE PRAVILA. OBOJE su NA SPISKU. PROVERIO SAM. Albert skide šiljati šeširić s glave i poče da pijucka čađ. „Jeste", reče. „Stvarno je proverio. Dvaput. Ima li ovde nečeg za piće?" „A šta ti ovde tražiš?", oštro će Suzan. „Ako si ovde poslom, onda ti moram reći da ti je izbor garderobe zaista ispod svakog..." DEDA PRAS JE... SPREČEN. „Sprečen? Na Praščićnu noć?" DA. „Zašto?" ON JE... KAKO BIH REKAO... LJUDI NEMAJU BAŠ ODGOVARAJUĆU REČ ZA TO, TAKO DA... PA, NAJPRIBLIŽNIJE BI BILO... MRTAV. DA. DEDA PRAS JE MRTAV. * * * Suzan nikada nije kačila čarapu iznad kamina. Nikada nije tražila jaja Patke zadušnog kolača. Nije ostavljala zub ispod jastuka u nadi da će se pojaviti nekakva stomatološka vila. Ali ne zato što njeni roditelji nisu verovali u sve to. Nisu ni morali da veruju. Znali su da sve to postoji. Ali nisu želeli da znaju. Dobro, bilo je tu poklona u pravom trenutku, ali s karticama na kojima je pisalo od koga su. I uvek je na jutro Zadušnog kolača dobijala ogromno jaje puno slatkiša. Za svaki mlečni zubić otac joj je bespogovorno davao ni manje ni više nego dolar.13 Ali sve je to bilo bez uvijanja. Sada je znala da su hteli da je zaštite. Dugo nije znala da je Smrt neko vreme držao njenog oca kao šegrta, a da mu je njena majka bila posvojče. Nejasno se sećala da su je nekoliko puta vodili u posetu kod nekog ko je bio, paaa, zabavan na svoj način. Kasnije ga je upoznala i shvatila da on ima dobrih strana i neko vreme se pitala kako su njeni roditelji mogli da budu toliko nesaosećajni da... Sada je znala da su samo hteli da je zaštite. Genetika je mnogo više od nekakvih izuvijanih crvuljaka. Mogla je da prolazi kroz zidove kad joj zagusti. Mogla je da koristi onaj glas koji je imao mnogo veću moć od reči i koji je nekako prodirao u ljudsku psihu i pritiskao pravu dugmad. I njena kosa... Doduše, to se desilo tek nedavno. Do sedamnaeste godine nikako nije uspevala da je obuzda, ali onda je ova iznenada počela da se obuzdava sama od sebe. Zbog toga ju je ostavilo nekoliko momaka. Pomalo je jezivo zabavljati se s devojkom čija se kosa sama frizira po poslednjoj modi i migolji se kao leglo mačića. A baš joj je bilo dobro krenulo. Sada je već mogla da izdrži i po nekoliko dana a da ne oseti ništa što nije potpuno ljudski. 13 U stvari, kad joj je bilo osam godina, na tavanu je pronašla zbirku životinjskih lobanja, koja im je ostala od nekog ranijeg vojvode čiji je mozak bio uvrnut na vrlo zanimljiv način. Otac joj je bio prezauzet vođenjem poslova tako da je zaradila dvadeset sedam dolara pre nego što je shvatio šta se dešava. Ispostavilo se da kutnjak nilskog konja nije bio najspretniji izbor. Jasno je da je lobanje nisu plašile ni kad je bila mala.

Teri Pračet 37 Ali uvek na kraju ispadne ovako, zar ne? Možete da odete u beli svet i stvorite sebi novi život, ali pre ili kasnije će se pojaviti neki stari rođak kog biste najradije zaboravili. * * * Gunđajući i psujući, gnom se iskobelja iz još jednog oluka pa nabi šešir na glavu, baci vreću u sneg i skoči za njom. „Ova je bila dobra", reče. „Trebaće im nedelje da je se oslobode!" Izvadio je iz džepa zgužvani list papira i stao da ga proučava. Onda podiže pogled ka starcu koji se spokojno bavio susednom kućom. Stajao je kraj prozora i s mnogo pažnje slikao po staklu. Gnom mu znatiželjno priđe i stade da odmerava njegovo delo. „Zašto samo paprat?", upita posle izvesnog vremena. „Nije da nije lepo, ali ne bih ti ja dao ni cvonjka za to." Starac prestade da slika i osvrnu se ka njemu. „Slučajno volim paprat", hladno reče Zimenko. „Ali ljudi očekuju okatu decu, mačiće koji vire iz čizama, štenad i tome slično." „E, pa, ja slikam paprat." „Ili vaze sa suncokretima, ili prizore s plaže..." „I paprat." „A zamisli da ti neki prvosveštenik traži da mu oslikaš tavanicu crkve bogovima, anđelima i svim ostalim. Šta bi onda uradio?" „Mogu da mu naslikam koliko god želi bogova i anđela, pod uslovom da..." „...izgledaju kao paprat?" „Vređa me tvoja aluzija da sam papratno fiksiran", reče Zimenko. „Umem da slikam i divne brokatne motive." „A kako oni izgledaju?" „Pa, moram priznati da neukom posmatraču na prvi pogled mogu izgledati donekle papratasto", reče Zimenko pa se nagnu ka njemu. „A ko si ti?" Gnom ustuknu. „Očigledno nisi vila Zubićka. U poslednje vreme ih baš često srećem. Fine su to devojke." „Ne. Ma kakvi. Ne radim zube", reče gnom prigrlivši vreću. „A šta radiš?" Gnom mu reče. „Stvarno?", začudi se Zimenko. „A ja mislio da se one pojavljuju same od sebe." „Ako ćemo tako, i ja sam mislio da se ledene šare na prozorima pojavljuju same od sebe", reče gnom. „Nego, uopšte mi ne izgledaš promrzlo. Kladim se da se uvlačiš u mnoge krevete." „Ja ne spavam", ledeno odvrati Zimenko i vrati se poslu. „A sad izvini, ali moram da radim. Čeka me još mnogo prozora. Znaš, nije lako slikati paprat. Za to treba mirna ruka." * * * „Kako to misliš 'mrtav'?", upita Suzan. „Kako Deda Pras može da umre? Pa on je... zar on nije isto što i ti? Antro..." ANTROPOMORFNA PERSONIFIKACIJA. DA. UPRAVO TO. DUH PRAŠČIĆNE NOĆI. „Ali... kako? Kako neko može da ubije Deda Prasa? Otrovanim vinom? Šiljcima u dimnjaku?" POSTOJE I... PREFINJENIJI NAČINI. „Kah-kah-kah. Ubi me ova čađ", glasno ih prekide Albert. „Zapade mi u dušnik." „I ti si preuzeo njegov posao?", nastavi Suzan, ne obraćajući pažnju na starog slugu. „To je bolesno!" Smrt uspe da složi povređen izraz lica.

Terry Pratchet 38 „Potražiću neko pićence da malo isperem grlo", reče Albert i pođe ka vratima. Međutim, Suzan mu ih zatvori ispred nosa. „A šta ti ovde tražiš, Alberte?", upitala ga je, hvatajući se za slamku. „Mislila sam da ćeš umreti ako kročiš na ovaj svet!" OH, ALI MI NISMO U OVOM SVETU, reče Smrt. MI SMO U POSEBNOM VIDU PARALELNE STVARNOSTI STVORENOM ZA DEDA PRASA. OVDE NE VAŽE UOBIČAJENA PRAVILA. KAKO BI INAČE NEKO MOGAO DA OBIĐE ČITAV SVET ZA SAMO JEDNU NOĆ? „Tako je", pakosno dodade Albert. „Sad sam jedan od Deda Prasovih malih pomoćnika. I to zvanično. Imam zeleni šeširić i sve ostalo." Uto opazi čašu vina i repu koju su deca ostavila, pa se ustremi ka stolu. Suzan ih je zaprepašćeno gledala. Pre nekoliko dana vodila je decu u Deda Prasovu pećinu u jednoj velikoj prodavnici u Držnom centru. Naravno, ono tamo nije bio pravi Deda Pras već prilično dobar glumac u crvenom odelu. Oko njega je bila sva sila ljudi u vilenjačkim kostimima, iako se za to vreme ispred prodavnice održavao protestni skup Pokreta za jednaka visinska prava.14 Nijedan vilenjak nije ni izdaleka podsećao na Alberta. Da jeste, ljudi bi tamo ulazili naoružani. „Si bila dobra?", upita je Albert i pljunu u kamin. Suzan ga je nemo posmatrala. Smrt se nagnu ka njoj i ona se zagleda u plavičasti sjaj njegovih očiju. JESI LI TI DOBRO?, upitao ju je. „Jesam." SAMOUVERENA? ŽIVIŠ PO SVOM? „Da!" DOBRO. PA, DA KRENEMO, ALBERTE. HAJDE DA NAPUNIMO ČARAPE PA PUT POD SANKE. U koštanoj se ruci pojaviše dva pisma. DA LI JE ŽENSKOM DETETU ZAISTA KRŠTENO IME TVAJLA? „Bojim se da jeste, ali kakve to..." A MUŠKOM GAVEJN? „Da, ali kakve to..." A ZAŠTO GAVEJN? „Paaa... valjda zato što je to dobro, snažno ime za velikog ratnika..." BOJIM SE DA JE TO SAMOISPUNJAVAJUĆE PROROČANSTVO. VIDIM DA JE DEVOJČICA NAPISALA PISMO ZELENOM BOJICOM NA RUŽIČASTOM PAPIRU S MIŠEM U UGLU. A MIŠ JE U HALJINI. „Moram da te upozorim da je to uradila kako bi Deda Pras video koliko je ona slatka", primeti Suzan. „I pravopisne greške su tu iz istog razloga. Ali, kakve to ima..." OVDE PIŠE DA JOJ JE PET GODINA. „Da, ali samo po krštenici. Cinična je kao da joj je trideset i pet. A zašto ti..." ALI VERUJE U DEDA PRASA, ZAR NE? „Ta bi ti poverovala u bilo šta, samo da dobije svoju lutku. Nećeš otići pre nego što mi objasniš zašto ti..." Smrt vrati čarape iznad kamina. MORAM DA KRENEM. SREĆAN PRAŠČIĆ. I... A, DA: HO. HO. HO. „Doooobro vino", reče Albert brišući usta. Suzanina radoznalost se mudro povuče pred navalom besa. „Ne mogu da verujem da si popio vino koje su deca ostavljala za pravog Deda Prasa!", reče. 14 PZJVP se uvek bori za prava visinskih manjina, u čemu ih ne sprečava čak ni činjenica da većina vila i vilenjaka uopšte nije zainteresovana za šiljate kapice s praporcima kad ima toliko zanimljivijih stvari kojima se mogu baviti. Sve to kinđurenje je za one koji su ostali u šumi. Kada se ti sićušni stvorovi spuste u grad, više vole da se opijaju, šutiraju velike cevanice i traže male ženske. U stvari, PZJVP je trošio toliko vremena da im objasni koliko im je prava uskraćeno, da je jedva stizao da se za ista i bori.

Teri Pračet 39 „A što ne bih? On ga sigurno neće piti. Neće moći ove noći." „Mogu li da znam koliko si ih već sručio u sebe?" „Ne'am pojma. Zabrojô se", veselo odgovori Albert. JEDAN MILION, OSAM STOTINA HILJADA, SEDAM STOTINA I ŠEST, reče Smrt. I ŠEZDESET OSAM HILJADA, TRI STOTINE I DEVETNAEST KOMADA PITE S PRASETINOM. I JEDNU REPU. „Pa kad je ličila na parče pite", reče Albert. „Posle nekog vremena, sve ti isto izgleda." „A kako to da se nisi raspuknuo?" „Ne'am pojma. Oduvek sam imao dobro varenje." ZA DEDA PRASA SU SVI KOMADI PITE KAO JEDAN. OSIM ONOG KOJI JE BIO REPA. HAJDE, ALBERTE. ZAGAZILI SMO U SUZANINO VREME. „Ama zašto ti uopšte ovo radiš?", dreknu ona. IZVINI, ALI NE MOGU DA TI KAŽEM. ZABORAVI DA SI ME VIDELA. TEBE SE TO NE TIČE. „Ne tiče me se? Kako me se..." SAD STVARNO MORAMO DA KRENEMO... „Idemo pa-pa", reče Albert. Sat odzvoni dva puta, za polovinu sata. I dalje je bilo pola sedam. I oni odoše. * * * Sanke su jurile kroz sneg. „Znate, ona će sigurno pokušati da otkrije šta se dešava", reče Albert. NEĆE VALJDA? „Tim pre što ste joj rekli da se ne meša." STVARNO TAKO MISLIŠ? „Nogekako", odgovori Albert. ETO TI GA SAD. MORAM JOŠ ŠTOŠTA DA NAUČIM O LJUDIMA, ZAR NE? „Pa... ne'am pojma", reče Albert. JASNO JE DA NE BI TREBALO MEŠATI LJUDE U SVE OVO. ZATO SAM JOJ, AKO SI PRIMETIO, REKAO DA SE NJE OVO TIČE. „Jeste, kako da niste..." UOSTALOM, TO BI BILO PROTIV PRAVILA. „Ali sami ste rekli da su one sive protuve već prekršile pravila." DA, ALI JA NE MOGU SAMO DA MAHNEM ČAROBNIM ŠTAPIĆEM PA DA OPET SVE BUDE U REDU. ZATO I POSTOJE PRAVILA. Smrt se nakratko zagleda preda se, pa sleže ramenima. A I ČEKA NAS MNOGO POSLA. MORAMO DA ODRŽIMO OBEĆANJE. „Tek je pao mrak", reče Albert dok se ušuškavao među vreće. ALI JE PAO. A KO ZNA ŠTA DONOSI NOĆ. Krmci su besomučno galopirali. „Malo sutra, gospodaru." MOLIM? „Kaže se 'Ko zna šta donosi sutra'." DA, ALI OVAKO JE DRAMATIČNIJE. „A, onda je u redu." * * * Suzan je stajala kraj kamina. Ne bi se moglo reći da nije volela Smrt. Ako ga posmatra kao osobu, a ne kao poslednju zavesu koja pada na nečiji život, čovek prosto ne može da ga ne voli na neki čudan način. Ali ipak... Ideja o Kosaču koji puni čarape praščićnim poklonima nikako joj nije ulazila u glavu, ma koliko pokušavala da je obrće i okreće. Bilo bi to kao da Majstor Kvariš pokuša da obavlja posao vile Zubićke... e to bi tek bio cirkus...

Terry Pratchet 40 Ali stvarno, koliko treba neko da bude poremećen da bi se po čitavu noć šunjao po dečjim sobama? Dobro, ako ne računamo Deda Prasa... Ispod drvceta se začu tiho cangr. Gavran odskoči od krhotina ukrasne kugle. „Izvinjavam se", promumlao je. „Prosto nisam mogao da odolim... Znaš već... okruglo, sjajno... to je jače od mene." „Ti čokoladni novčići su za decu!" CIJU?, reče Pacovska smrt i odmače se od svetlucavih parica. „Zašto on to radi?" CIJU. „Ni ti ne znaš?" CIJU. „Postoji li neki problem? Da li je on učinio nešto nažao pravom Deda Prasu?" CIJU. „Zašto neće da mi kaže?" CIJU. „Hvala ti. Ne znam šta bih bez tebe." Uto se začu zvuk cepanja. Osvrnula se i ugledala gavrana kako pažljivo skida crvenu traku s poklona. „Odmah da si prestao!" On je skrušeno pogleda. „To je samo mašna", reče. „Niko neće primetiti." „A šta će ti?" „Zar si zaboravila da nas privlače svetlucave stvari? To nam je urođeno." „To važi za svrake!" „Do đavola. Stvarno?" Pacovska smrt klimnu glavom. CIJU. „Ma nemoj? Sad si odjednom postao uvaženi ornitolog, a?", brecnu se gavran. Suzan sede i ispruži dlan, a Pacovska smrt skoči na njega. Osećala je kako je njegove koštane nožice bockaju poput sićušnih igala. Sve je podsećalo na one scene kad slatka i prelepa glavna junakinja peva duet s dražesnom ptičicom. Ili već nešto slično. Dobro, u opštim crtama. Možda s malo onog SAMO U PRATNJI RODITELJA. „Da možda nije posenilio?" CIJU. Pacov sleže ramenima. „I to je moguće, zar ne? Prilično je star, a i nagledao se zaista strašnih prizora." CIJU. „Širom sveta", prevede gavran. „Shvatila sam", reče Suzan. I to je bio jedan od njenih darova. Nije razumela šta joj Pacovska smrt govori, ali je shvatala šta hoće da kaže. „Nešto nije u redu, a on neće da mi kaže šta?", upitala je. E, tek ju je to nerviralo! „A i Albert je umešan", dodala je. Hiljade, milioni godina na istom poslu, pomislila je. I to vrlo neprijatnom. Čak toliko da se ne može računati na spokoj duboke starosti i mirnu smrt s osmehom. Svako bi popustio pre ili kasnije. Neko mora nešto da preduzme. Setila se vremena kad je Tvajlina baka počela da ubeđuje okolinu da je krulska carica i kad je prestala da nosi odeću. Suzan je bila dovoljno mudra da zna kako fraza „Neko mora nešto da preduzme" sama po sebi takoreći nije ni od kakve pomoći. Oni koji je koriste nikad ne dodaju „a taj neko ću biti ja".

Teri Pračet 41 Međutim, neko je zaista morao nešto da preduzme, s tim što su u konkurenciji za nekog bili ona i više niko. Tvajlina baka je završila u staračkom domu s pogledom na Kvirmsko more. To rešenje bi ovde verovatno bilo neprimenljivo. Osim toga, on bi bio vrlo neomiljen među drugim stanarima. * * * Usredsredila se. Smatrala je to najjednostavnijim od svih svojih darova. Prosto je neverovatno koliko malo ljudi to ume. Sklopila je oči, ispružila ruke u visini ramena, dlanovima nadole, raširila prste i polako ih spustila. Negde na pola puta, čula je kako sat prestaje da kuca. Poslednji otkucaj bio je otegnut, nalik samrtnom ropcu. Vreme se zaustavilo. Ali se trajanje nastavilo. Kada je bila mala, silno ju je čudilo kako to posete dedi mogu da traju danima, a da po povratku kući na kalendaru još uvek stoji isti list. Sada je znala objašnjenje, mada bi verovatno vrlo teško to objasnila ostatku čovečanstva. Negde, nekad, nekako, brojevi na satu ne znače ništa. Između svaka dva racionalna trenutka postoji milijardu iracionalnih. Negde između sati postoji vreme kad dolazi Deda Pras, kad se vile Zubićke penju uz merdevine, kad Zimenko šara prozore i kad Patka zadušnog kolača leže svoja čokoladna jaja. Smrt se kreće beskrajnim prostorima između traljavog smenjivanja sekundi vešto kao što veštica može da igra između kišnih kapi a da se ne skvasi. Ljudi tu mogu da ži... Ne, ljudi tu ne mogu da žive jer čak i kada razblažite čašu vina kofom vode zapravo i dalje imate istu količinu vina. Gumena traka je i dalje gumena traka, ma koliko je razvukli. Ali zato mogu da postoje. Tu nikada nije hladno, ali je vazduh peckav kao po sunčanom zimskom danu. Stoga Suzan, iz čisto ljudske navike, uze ogrtač iz ormara. V. „Zar nemaš neke miševe i pacove koje treba da obiđeš?" „Ma jok, malo je posla u vreme Praščića", reče gavran pokušavajući da kandžama namota ukrasnu traku. „Za koji dan će biti sva sila hrčaka i morske prasadi. Kad deca zaborave da ih nahrane ili kad budu želela da vide na šta oni rade." Naravno, moraće da ostavi decu bez nadzora. Ali ionako im se ništa ne može desiti. Nema vremena da im se nešto desi. Žurno je sišla niz stepenice i izašla na glavna vrata. Sneg je visio u vazduhu. A to nije poetski opis. Pahulje su mirno lebdele, kao zvezde, a pri dodiru su se topile uz majušno električno pražnjenje. Na ulicama je bila prilična gužva, ali svi su stajali kao da su fosilizovani u vremenu. Suzan se pažljivo provlačila između ljudi sve dok nije stigla do ulaza u park. Sneg je uspeo u onome što čak ni čarobnjacima i Straži nije pošlo za rukom, a to je da očisti Ank-Morpork. Grad još nije bio stigao da se zaprlja. Naravno, do jutra će verovatno izgledati kao da je zasut sladoledom od kafe, ali sada su svaki grm i svako drvo sijali od beline. Ništa se nije čulo. Snežna zavesa zaklonila je rasvetu. Posle nekoliko koraka ka unutrašnjosti parka činilo joj se da više nije u gradu. Stavila je prste u usta i prodorno zazviždala. „Znaš, mogla bi to malo svečanije da radiš", reče joj gavran, koji se smestio na zaleđenu granu obližnjeg drveta. „Kušuj." „Ali uopšte nisi loša. Štaviše, bolja si od mnogih žena." „Kušuj." Čekali su.

Terry Pratchet 42 „Zašto si ukrao tu traku s poklona?", upita Suzan. „Trebaće mi", mračno odvrati gavran. Nastavili su da čekaju. Pitala se šta bi bilo ako ne uspe. I hoće li joj se Pacovska smrt smejati. Taj je umeo da se podsmeva gadnije nego bilo ko pod kapom nebeskom. Začu se topot kopita, nepomične pahulje se razleteše na sve strane i iz njih iskoči konj. Binki otkasa jedan krug oko Suzan i stade. Bio je neosedlan. Ne treba vam sedlo kad jašete konja koji pripada Smrti. Uzjašem li ga, pomislila je Suzan, sve počinje iz početka. Otići ću izvan svetlosti, u onostrano. Pašću s užeta po kom hodam. Ali tad joj glas u glavi reče: Ali ti to i želiš... zar ne...? Deset sekundi kasnije, ostao je samo sneg. Gavran se osvrnu ka Pacovskoj smrti. „Znaš li gde mogu da nađem parče kanapa?" CIJU. * * * Neko je sve to posmatrao. Jedan reče: Ko je ona? Jedan reče: Znamo da Smrt ima usvojenu kćer. Ta devojka je njena kćer. Jedan reče: Da li je ona ljudsko biće? Jedan reče: Uglavnom. Jedan reče: A može li se ubiti? Jedan reče: O, da. Jedan reče: Onda je sve u redu. Jedan reče: Nego... jesmo li sigurni da se nećemo uvaliti u nevolju? Ovo ipak nije... odobreno. Ne bismo voleli da nam postavljaju neugodna pitanja. Jedan reče: Biće nam zahvalni kad saznaju. * * * Binki neosetno doskoči na travnjak Smrti. Ne gubeći vreme na petljanje oko glavnog ulaza, Suzan odmah ode do zadnjih vrata, koja se nikada nisu zaključavala. Odmah je uočila promene. To jest, jednu promenu. U dnu vrata sada su postojala vratanca za mačku. Suzan se zagleda u njih. Posle nekoliko sekundi, riđi mačak izađe iz kuće, uputi joj pogled ja-nisam-gladan-a-tinisi-zanimljiva i mirno ode ka vrtu. Suzan otvori vrata i uđe u kuhinju. Mačke svih boja i veličina prekrivale su svaki delić prostora. Stotine očiju osvrnu se ka njoj. Prizor ju je podsetio na gospođu Gamaž, redovnu gošću u Lafetu. Dolazila je tamo zarad društva, a bila je prilično tutu-rutu. Jedan od prvih simptoma da ste šano-dušo jeste kad navučete hronične mačke, i to one koje su do tančina ovladale umetnošću svog mačjeg bitisanja, s izuzetkom geografskog položaja kutije s peskom. Nekoliko ih je lapalo mleko iz činije. Suzan nikada nije shvatala u čemu je lepota mačaka. Obično su ih držali ljudi koji vole puding i čije se poimanje raja svodi na čokoladnu mačku. „S puta, bagro", reče im. „Nisam znala da je zapatio kućne ljubimce." Mačke joj uputiše pogled koji joj je jasno stavio do znanja da su ionako nameravale da idu i odoše da se oblizuju. Činija se ponovo napuni mlekom.

Teri Pračet 43 Očigledno su to bile žive mačke, pošto tu samo živa bića imaju boju. Sve ostalo je stvorio Smrt. Boje su, baš kao i vodovodne instalacije i muzika, spadale u umetnosti koje su izmakle opsegu njegove genijalnosti. Izašla je iz kuhinje i pošla u radnu sobu. I tu je bilo promena. Očigledno je ponovo pokušao da nauči da svira violinu. Nikako mu nije bilo jasno zašto mu muzika ne ide od ruke. Sto je bio u neredu. Otvorene knjige ležale su na gomili. Bile su to upravo one koje Suzan nikada nije naučila da čita. Neki od likova lebdeli su iznad stranica ili su lepršali u zamršenim putanjama dok su iščitavali čitaoca. Na vrhu gomile stajale su nekakve čudne naprave. Podsećale su na one koje se koriste za navigaciju. Ali na kom okeanu i pod kojim zvezdama? Bilo je tu i nekoliko ispisanih listova pergamenta. Odmah je prepoznala dedin rukopis. Nikada nije upoznala nikog drugog ko piše sa serifima. Izgledalo je kao da se Smrt preslišavao. Ne Klač. Ne Bestragija. Ne Carstvo. OTPRILIKE 20 MILIONA DECE I DEVETSTO GRAMA TEŽINE PO POKLONU. TO JE 17.857 TONA, ODNOSNO 1.785 TONA NA SAT. VAŽNO: NE ZABORAVI ČAĐAVE OTISKE. VEŽBAJ HO HO HO. JASTUK. Oprezno je vratila list na sto. To je pre ili kasnije moralo da se desi. Smrt je bio opsednut ljudskim bićima, a nijedno proučavanje nije jednostrano. Čovek može provesti čitav svoj vek prateći iz zasede privatni život elementarnih čestica da bi na kraju shvatio kako o sebi može znati ili ko je ili gde je, ali nikako oboje. Smrt je odabrao... čovečanstvo. Ali ne njegovu suštinu, već samo ono što se može smatrati prihvatljivim dok se ne steknu nova saznanja. Čak je i kuća predstavljala imitaciju ljudskih kuća. Smrt je sebi stvorio spavaću sobu, iako nikada ne spava. Ako je već toliko stvari pokupio od ljudi, da možda nije hteo da isproba i ludilo? Ipak je to vrlo raširena pojava. A možda je, posle tolikih milenijuma, rešio da postane dobar. Ušla je u Sobu satova. Volela je njihov zvuk kada je bila mala, ali sada joj šum peska iz miliona peščanika i tiho ping i pop kad ispražnjeni nestane i zameni ga novi uopšte nisu prijali. Sada je znala šta to znači. Naravno, svako pre ili kasnije mora da umre, samo što baš i nije prijatno slušati kako se to dešava. Već je krenula da izađe kad spazi otvorena vrata. Nikada ih pre nije primetila jer su bila skrivena iza police. Suzan ih prstom pomeri napred-natrag. Kada su bila zatvorena, pukotina jedva da se videla golim okom. S druge strane se nalazila mnogo manja prostorija. Otprilike veličine katedrale. I tu su zidovi od poda do plafona bili prekriveni peščanicima, koji su se nazirali zahvaljujući svetlosti iz velike odaje. Suzan uđe i pucnu prstima. „Svetlo", zapovedila je i sveće se upališe. Ovi peščanici bili su nekako... pogrešni. Oni u glavnoj odaji, ma koliko metaforički bili, ipak su predstavljali konkretne predmete od stakla, mesinga i drveta. Međutim, ovi su izgledali kao da su sačinjeni od odsjaja i senki, bez i mrve prave materije. Prišla je jednom velikom. Na njemu je pisalo: OFLER. „Bog-krokodil?", zapitala se u sebi.

Terry Pratchet 44 Pa dobro, valjda i bogovi imaju nekakav životni vek. Ali koliko je Suzan znala, oni ne umiru potpuno nego se svedu na glas u hujanju vetra ili fusnotu u nekoj knjizi o istoriji religije. Bili su tu i drugi bogovi. Prepoznala je nekoliko imena. Onda je prešla na manje peščanike. Samo što nije prasnula u smeh kad je videla natpise na njima. „Vila Zubićka? Peskoje? Džoni Čmičak? Patka zadušnog kolača? Bog... čega?" Ustuknula je i nešto joj krcnu pod cipelom. Pod je bio prekriven krhotinama stakla. Čučnula je i uzela najveću. Od ugraviranog imena bilo je ostalo tek nekoliko slova. DEDA PR... „O, ne... Dakle, istina je. Deda, šta si to uradio?" Sveće se ugasiše čim je stigla do vrata, a tama jedva dočeka da se vrati. U potpunom mraku, među zrncima rasutog peska začu se tiho pucketanje i zasvetluca jedna iskra... * * * Mastrum Ridkali namesti malo bolje peškir oko pasa. „Kako napredujemo, gosin Modo?" Univerzitetski baštovan mu salutira po vojnički. „Svi bojleri su puni, gospodine arhirektore!", reče vedro. „Grejao sam vodu celog dana!" Ostali stariji čarobnjaci bili su se načičkali kod vrata. „Ozbiljno vam kažem, Mastrume, stvarno mislim da to nije mudro", reče predavač savremenih runa. „Sigurno postoji razlog što je kupatilo bilo zamandaljeno." „Seti se šta je pisalo na vratima", reče dekan. „Ma to su samo napisali da ljudi ne bi ulazili ovamo", reče Ridkali dok je otpakivao novi sapun. „Pa, da", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Baš tako. Obično se to tako radi." „Ama ovo je obično kupatilo", reče Ridkali. „Ponašate se kao da sam u odaji za mučenje." „Da, ali kupatilo koje je projektovao Budalina Džonson", reče dekan. „Arhirektor Vedervaks ga je upotrebio samo jednom i odmah je dao da ga zapečate! Mastrume, preklinjem te da još jednom razmisliš! Pričamo o Džonsonu!" Usledila je kratka pauza, pošto je ovo čak i Ridkalija nagnalo da se zapita. Pokojnog (ili bar ozbiljno odsutnog) Bergolta Statlija Džonsona smatrali su najgorim pronalazačem na svetu, ali samo u određenom smislu. Loši pronalazači su loši jer njihovi izumi ne rade. On nije pripadao toj sitnoj ribi. Svaka budala može da napravi nešto što neće uraditi ama baš ništa kad pritisnete dugme. Gnušao se tih neveštih diletanata. Sve što je on napravio radilo je. Samo što nije radilo ono što piše na kutiji. Ako biste zaželeli mali projektil zemlja-nebo, onda biste lepo zamolili Džonsona da vam napravi ukrasnu fontanu. Učinak bi bio otprilike isti. Ali to ga nikada nije obeshrabrilo, niti je umanjilo morbidnu radoznalost njegovih mušterija. Muzika, pejzažna arhitektura, građevinarstvo - njegovim darovima nije bilo početka. A ipak je bilo pomalo iznenađujuće otkriće da se Budalina bavio uređenjem kupatila. Ali, što reče Ridkali, ipak je on projektovao nekoliko velikih orgulja, a i one se, kada se sve sabere i oduzme, svode na cevi, zar ne? Ostali čarobnjaci, koji su tu bili duže od arhirektora, čvrsto su se držali stanovišta da je, ako je Budalina Džonson napravio ispravno kupatilo, to verovatno trebalo da bude nešto sasvim deseto. „Znate, oduvek mi se činilo da je gospodin Džonson žrtva kleveta", reče Ridkali. „Pa, da, naravno da jeste", reče predavač savremenih runa, kome je očigledno svega već bilo preko glave. „To je kao da ste rekli da pekmez privlači ose." „Pa nije baš svaki njegov izum bio promašaj", tvrdoglavo će Ridkali, mlatarajući ribaćom četkom. „Eto, uzmite na primer onu stvar za ljuštenje krompira koju koriste u kuhinji."

Teri Pračet 45 „Ah, arhirektore, da ne mislite možda na onu s mesinganom pločicom na kojoj piše 'Poboljšana alatka za manikir'?" „Ama ovo je samo voda!", prasnu Ridkali. „Čak ni Džonson ne bi mogao da napravi mnogo štete običnom vodom. Modo, odvrni slavine!" Čarobnjaci ustuknuše kad baštovan poče da odvrće mesingane točkice. „Dojadilo mi je da se s vama laktam za sapun, momci", vikao je arhirektor dok je voda klokotala kroz skrivene cevi. „Higijena na prvom mestu!" „Nemoj posle da kažeš da te nismo upozorili", reče dekan pre nego što je zalupio vrata. „Ovaj, gospodine, još nisam utvrdio koji ventil čemu služi", bojažljivo će Modo. „Bez brige, sad ćemo da otkrijemo", razdragano reče Ridkali. Skinuo je čarobnjački šešir i navukao kapu za kupanje, koju je sâm kreirao. Izgledala je pomalo neobično za njegovu profesiju pošto je, zamislite, bila šiljata. Uzeo je gumenu patkicu. „Puštaj, ljudino. Ili primenjeno na patuljke: Puštaj, patuljčino!" „Da, arhirektore." Modo povuče polugu i cevi počeše da tandrču i puštaju tanke mlazeve pare na spojevima. Ridkali se još jednom osvrnu oko sebe. Ovo kupatilo je pravo skriveno blago i u to nema sumnje. Neka priča ko šta hoće, ali stari Džonson je sigurno bar jednom nešto uradio valjano, pa makar i slučajno. Čitava odaja, uključujući i pod i plafon, bila je obložena belim, plavim i zelenim pločicama. U sredini je, pod čitavim buketom cevi, stajao Džonsonov patent „Tajfun - vrhunski sobni perionik s automatskom časom za sapun" u vidu sanitarne poeme od mahagonija, ružinog drveta i bakra. Naterao je Moda da uglanca svaku cev i svaku mesinganu slavinu. To je trajalo čitavu večnost. Ridkali uđe i zatvori za sobom vrata od mutnog stakla. Pronalazač čudesnog perionika odlučio je da od tuširanja napravi potpuno kontrolisano iskustvo, tako da je čitav jedan zid prostrane kabine bio prekriven mesinganim slavinama u obliku sirena, školjki i, ko zna zašto, narova. Bili su ti i zasebni dovodi za slanu, tvrdu i meku vodu, kao i ogromni točkovi za regulisanje temperature. Ridkali ih je pomno proučio. Potom se odmaknuo od kontrolne table, osvrnuo se oko sebe i otpevao: „Mi-mi-miiii!" Oslušnuo je odjek svog glasa. „O, savršeno!", reče Mastrum Ridkali, jedan od retkih prirodno nadarenih kupatilskih baritona. Uzeo je teletrubu namenjenu za bolju komunikaciju s kontrolom tuša. „Punom parom, gosin Modo!" „Ra-zumem, gospodine!" Ridkali odvrnu slavinu s natpisom „Rominjanje" i odskoči unatrag, pošto je delić njegovog uma ipak još uvek bio svestan da se Džonsonova inventivnost vrlo često ne završava ubacivanjem pisma u sanduče nego njegovim prolaskom kroza zid sobe za sortiranje pošte. Prijatan mlaz tople vode, gotovo nalik šašoljavoj izmaglici, rasu se po njemu. „Vidi ti to!", reče Ridkali i odvrnu narednu slavinu. Pokazalo se da je „Tuš" nešto jači. Od „Bujice" je umalo ostao bez daha, a od „Potopa" mu se činilo da mu je neko odsekao gornju polovinu glave, tako da je morao brže-bolje da ga zavrne. „Talas" ga je zapljusnuo bočnim mlazom tople slane vode, koja je potom završila u slivniku na sredini kabine. „Da li je sve u redu, gospodine?", doviknu Modo. „Čudesno je! A ima bar još deset slavina koje nisam probao!" Modo klimnu glavom i pomilova ventil. Iz gustog oblaka pare čuo se Ridkalijev glas zaokupljen nečim što je ovaj valjda smatrao pevanjem. „Znao sam jednooooog... šta ono beše... nešto u vezi s poljoprivredom, možda vinogradar... dakle, znao sam jednog... a, da, bio je farmer... i imao je ćerku čijeg imena ne mogu da se setiiiiim... i... gde sam stao? A, da, refren:

Terry Pratchet 46 Jelen... ne, jelenak... ne, setio sam se: jendek, panter i ja i opaaaanciiiiHIIIJAOJAOJAO..." Pesma se iznenada prekide i iz kabine se sad čulo samo gromoglasno šikljanje vode. „Arhirektore?" Odgovor se začuo odnekud ispod plafona, a glas je bio piskav i prilično preplašen. „Ja... da li bio tako ljubazan da zavrneš ventil, dragi mladiću? I... učini to vrlo postepeno, ne bilo ti zapoveđeno..." Modo stade da oprezno zavrće ventil i šum vode poče da jenjava. „Oh. Vrlo dobro", reče isti onaj glas, ali sad odnekud mnogo bliže podu. „Da. Baš dobro. Mislim da možemo reći da smo uspeli. Da. Svakako. Možeš li da mi pomogneš da ustanem? Ne znam zašto, ali malo mi se zamantalo..." Modo otvori vrata kabine i pomože Ridkaliju da izađe i sedne na klupicu. Arhirektor je bio bled kao krpa. „Da. Baš tako", reče Ridkali. „Neverovatan uspeh. Da. Ima samo jedna sitnica, Modo..." „Da, gospodine?" „Ima jedna slavina koju zasad možda ne bi trebalo da diramo", reče Ridkali. „Učinio bi mi veliku uslugu ako napraviš pločicu s natpisom za nju." „Da, gospodine?" „Napiši 'Nikako ne odvrći' ili nešto slično." „Da, gospodine." „I zalepi je preko one na kojoj piše 'Verna starina'15." „Da, gospodine." „I ništa ne pominji ostalima." „Da, gospodine." „Čoveče, nikada se nisam osećao ovoliko čisto!" Sve vreme ga je iz skrovišta među keramičkim ukrasima pod plafonom pomno posmatrao mali gnom s polucilindrom. Modo izađe, a arhirektor poče da se briše velikim mekanim peškirom. U međuvremenu se dovoljno pribrao da nova pesma pronađe sebi put do slobode. „Drugog dana Praščića, svojoj dragoj pišem jaaaaaa... zec, lisica, jarebicaaaaa..." Gnom kliznu na pod i poče da se prikrada razigranom kupaču. Ridkali se posle nekoliko započetih pesama odlučio za jednu o nečemu što se dešava na svakoj planeti na kojoj postoji zima i što lokalna religija često zloupotrebljava. Izmenio je nekoliko reči, ali tekst se i dalje odnosio na stvari koje s bogovima imaju veze koliko i korenje s lišćem. „...zora sviće, jelen trči, košutu će da..." Naglo je zaćutao i osvrnuo se. Rub mokrog peškira ošinu gnoma po uvetu i ovaj pade na leđa. „Video sam te!", dreknu arhirektor. „Šta si ti? Džepni lopov?" Gnom stade da uzmiče po klizavim pločicama. „Nije pošteno, gospodine. Ne bi trebalo da me vidite!" „Ja sam čarobnjak! Mi vidimo sve što ima da se vidi", reče Ridkali. „Osim blagajnika, koji vidi i ono čega nema. Šta imaš u torbi?" „Ne želite da otvorite tu torbu, gospodine. Verujte mi da ne želite da je otvorite!" „A što? Šta imaš unutra?" Gnom se zgrči. „Nije važno šta je unutra, gospodine, nego šta iz nje izađe. Moram da ih puštam jednu po jednu i pojma nemam šta će se desiti ako izađu džumle!" Ridkali znatiželjno pogleda torbu pa poče da razvezuje uzicu. „Grdno ćete zažaliti, gospodine!", zavapio je gnom. „Ti ćeš da mi kažeš? Nego, šta ti tražiš ovde, mladiću?" 15 Ime najpoznatijeg gejzira u nacionalnom parku Jeloustoun. (Prim. prev.)

Teri Pračet 47 Gnom diže ruke od ubeđivanja. „Ovako... Znate li ko je vila Zubićka?" „Naravno da znam", odgovori Ridkali. „Znate... ja nisam ona, ali... mi smo u neku ruku kolege..." „Kako to misliš? I ti odnosiš stvari iz kuće?" „Pa... ne bi se moglo reći da odnosim. Obično ih... donosim..." „Aha. A šta to donosiš?" „Paaa... nove bradavice", reče gnom. * * * Smrt ubaci vreću u sanke pa se i sam pope i zauze mesto. „Dobro vam ide, gospodaru", reče Albert. JOŠ UVEK MI SMETA JASTUK, reče Smrt pritežući kaiš. NISAM NAVIKAO NA VELIKI STOMAK. „Bolje od ovog nije moglo, gospodaru. Tim pre što uopšte nemate stomak." Albert odvrnu zapušač s boce hladnog čaja. Ožedneo je od tolikog vina. „Dobro vam ide", ponovio je i otpio gutljaj. „Čađavi tragovi, dirano iće i piće, tragovi sanki na krovu... ne može da omane." STVARNO TAKO MISLIŠ? „Nogekako." POSTARAO SAM SE I DA ME NEKI VIDE. ZNAM KAD VIRE, ponosno reče Smrt. „Odlično, gospodine." DA. „Imam samo jedan mali savet, gospodine. Dovoljno je samo 'Ho. Ho. Ho'. Nema potrebe za onim 'Krijte se, smrtnici', osim ako ne želite da kad odrastu postanu lihvari ili nešto slično." HO. HO. HO. „Da, zaista ste se uživeli u ulogu", reče Albert pa žurno spusti pogled na beležnicu kako Smrt ne bi mogao da mu vidi lice. „Nego, nešto bih vam predložio, gospodaru. Mislim da bi vam javni nastupi zaista bili korisni. Ozbiljno." OH. OBIČNO IH IZBEGAVAM. „Deda Pras je ipak javna ličnost, gospodaru. A jedan javni nastup korisniji vam je nego to što će vas videti desetoro ili dvadesetero dece. Morate malo da im razmrdate verske mišiće, gospodaru." STVARNO? HO. HO. HO. „Da, da, to je bilo baš kako treba, gospodaru. Elem... gde sam ono stao... da, prodavnice večeras rade duže. Mnogi roditelji vode decu da vide Deda Prasa, ali ne pravog, već neku matoru budalu s jastukom pod džemperom. Sve je to lažno, gospodaru." LAŽNO? HO. HO. HO. „Ma nego šta! I nemojte da..." A ZNAJU LI TO I DECA? HO. HO. HO. Albert se počeša po nosu. „Verovatno znaju, gospodaru." TO NIJE U REDU. NIJE NI ČUDO ŠTO IMAMO OVAJ... PROBLEM. NJIHOVA VERA JE UZDRMANA. HO. HO. HO. „Vrlo moguće, gospodaru. Pokušajte 'ho, ho..."' A GDE SE ODVIJAJU TE MASKARADE? HO. HO. HO. „Pa, najveća je u Kramlijevoj prodavnici u Držnom centru. Vrlo je popularna. Deda Prasov kutak. Oni obično unajme dobrog Deda Prasa." HAJDEMO ONDA TAMO DA POKOSIMO PROBLEM U KORENU. HO. HO. HO. „Pravo kažete, gospodaru." BILA JE TO IGRA REČI, ALBERTE. NE ZNAM JESI LI PRIMETIO. „Umirem od smeha duboko u sebi, gospodaru." HO. HO. HO.

Terry Pratchet 48 * * * Arhirektor Ridkali se široko osmehnu. Često je to radio. Bio je jedan od onih koji se smeše čak i kada su ljuti, ali sada se smešio jer je ponosan. Možda malo izubijan, ali nedvosmisleno ponosan. „Čudesno kupatilo, zar ne?", reče. „A zamisli, bilo je zazidano. Kakva glupost! Dobro, možda treba malo štelovanja tu i tamo", dodao je oprezno se promeškoljivši, „ali to nije ništa neobično. Pogledaj, ima baš sve! Lavori za noge u obliku školjki. Čitav garderober za bademantile. A u onoj kabini postoji jedna velika duvaljka, tako da imaš brboćkanje čak i kad ne jedeš hranu bogatu škrobom. A ovo što sirena drži na glavi, to ti je posebna ćasa za opiljke od noktiju. Kažem ti, ful oprema." „Posebna ćasa za opiljke od noktiju?", ponovi Bradavičavi gnom. „O, pa malo opreza nikad nije na odmet", reče Ridkali skidajući poklopac s velike tegle s natpisom SO ZA KUPANJE. Izvadio je bocu vina. „Ako nabaviš nečije opiljke od noktiju, svašta možeš da mu radiš. To ti je stara magija. Jedna od najstarijih." Podigao je bocu ka svetlu. „Trebalo bi da se do sada lepo ohladilo", reče vadeći zapušač. „Dakle, bradavice, a?" „Još kad bih znao zašto", reče gnom. „Zar ne znaš?" „Ne. Samo sam se probudio i shvatio da sam Bradavičavi gnom." „Baš čudno", reče Ridkali. „Otac mi je pričao da Bradavičavi gnom vreba one koji hodaju bosi, ali nisam znao da stvarno postojiš. Mislio sam da je to njegova izmišljotina. Znam za vile Zubićke i za one krilate prdavce što žive u cveću - skupljao sam ih kad sam bio mlad - ali ne sećam se da je igde bilo bradavica." Zamišljeno je otpio gutljaj vina. „Kad smo već kod toga, jedan moj dalji rođak preziva se Bradavica. Uopšte ne zvuči loše, kad malo bolje razmisliš." Pogledao je gnoma preko ruba čaše. Ne postajete arhirektor ako nemate sposobnost da osetite kad nešto nije u redu. U stvari, nije tako. Tačnije bi bilo reći da u tom slučaju ne opstajete dugo kao arhirektor. „Zadovoljan si poslom?", upita zamišljeno. „Više bih voleo perut", reče gnom. „Tako bih bar više vremena provodio na svežem vazduhu." „Najbolje bi bilo da proverimo", reče Ridkali. „Naravno, možda nije ništa strašno." „Hvala", potišteno će gnom. * * * Ove godine imamo sjajan Kutak, razmišljao je Vernon Kramli. Zaista smo se trudili. Deda Prasove sanke su pravo umetničko delo, a prasad izgledaju kô prava. Ova nijansa ružičaste prosto je božanstvena. Kutak je zauzimao gotovo čitavo prizemlje. Jednog vilenjaka su morali da kazne jer su ga uhvatili da puši iza čarobnog vodopada, a lutke na navijanje u nošnjama svih naroda bile su prilično klimave i svojeglave, ali je u celini, po njegovom mišljenju, sve bilo podređeno grejanju srdašaca drage dečice. Draga dečica su za to vreme s roditeljima stajala u redu i buljila u izloženu robu. A novac je samo priticao. O, da, priticao je sam' tako. Da se osoblje ne bi polakomilo, gospodin Kramli je na svakom spratu postavio čitav splet žica koje su se završavale u malom kavezu s kasirkom. Prodavci su uzimali novac od kupaca, stavljali ga u korpe mehaničke žičare i slali do kase. Kasirka je brojala novac, stavljala kusur u korpu i slala ga natrag. Tako je ugušena svaka mogućnost podleganja iskušenju, a mehaničke korpice su šibale gore-dole kao da je vatromet. Gospodin Kramli je obožavao praščićne praznike. Zbog dečice, naravno. Zadenuo je palčeve u džepove prsluka i nasmešio se. „Kako ide, gospođice Harding?" „Odlično, gospodine Kramli", krotko odgovori kasirka.

Teri Pračet 49 „Ho, ho, ho", reče on gledajući gomilu novčića. Uto se začu pucketanje i novčići kao da počeše da varniče, što se prenese i na ostatak kaveza. Kramli trepnu. Varničenje je sad već zahvatilo i metalne okvire naočara gospođice Harding. Sve se promenilo za tren oka. Kramli je nakratko osetio nalet vazduha, kao da je nešto doletelo ogromnom brzinom i naglo se zaustavilo. A to nešto bilo je potpuno van pameti. Četiri ružičasta prasca od papir-mašea raspukoše se u paramparčad, a jedna kartonska njuška pade Kramliju na glavu. Na mestu gde su do malopre stajala četiri dražesna prasenceta sada su groktala i znojila se četiri... pa, to su mogli da budu jedino prasci, pošto nilski konji nemaju šiljate uši i prstenove u njuškama. S tim što su ovi bili ogromni, sivi i čekinjavi, a oko svakog se širio oblak smrdljive izmaglice. I uopšte nisu bili slatki. Nije bilo ničeg dražesnog na njima. Jedan se osvrnu ka njemu i pogleda ga zakrvavljenim okicama, ali nije se oglasio s „grok", kao što je gospodin Kramli, koji je rođen i odrastao u gradu, očekivao od jednog čestitog prasca. Ovo je više zvučalo kao: „Grrrrraaaainnnnk?" I sanke su se promenile. A baš su mu se dopadale one stare, prepune srebrnastih izuvijanih ukrasa. Lično je nadgledao postavljanje svake šljokice. Međutim, od njih su sada ostale samo svetlucave krhotine oko novih sanki, koje su izgledale kao da ih je neko sklepao od neotesanih dasaka i nasadio na glomazne drvene klizače. Bile su prastare i ukrašene rezbarijama u vidu nakaznih i iskeženih lica kojima tu svakako nije mesto. Roditelji počeše da viču i odvlače decu što dalje odatle, ali bez mnogo uspeha. Mališani se sjatiše oko sanki kao muve na pekmez. Gospodin Kramli potrča ka toj grozoti mlatarajući rukama. „Prestanite! Odmah da ste prestali!", vrištao je. „Plašite decu!" Uto neki dečačić nedaleko od njega reče: „Vidi, imaju i kljove! Suuuuuper!" Na šta će njegova sestrica: „Vidi! Vidi! Onaj piški!" Podigao se neverovatan oblak žute pare. „Vidi! Poplaviće celo stepenište! Vidi, oni koji ne umeju da plivaju moraju da se drže za rukohvate!" „Poješće te ako ne budeš dobar", zadovoljno reče jedna devojčica. „I to celog. Čak i kosti. Njih će da pokrckaju." Na to jedan stariji dečak reče: „Ne lupaj. Oni uopšte nisu pravi. Sigurno je unutra čarobnjak koji ih pokreće magijom. Ili nekakav mehanizam. Svako zna da oni ne pos..." Jedan vepar se osvrnu ka njemu i pogleda ga pravo u oči. Dečak se sakri iza majke. Gospodin Kramli je plakao od muke dok se probijao kroz gužvu. Na kraju je nekako ipak stigao do Deda Prasovog kutka i dograbio isprepadanog vilenjaka. „Ovo su sigurno uradili oni iz Pokreta za jednaka visinska prava!", zakreštao je. „Hoće da me unište! Upropastiće dečici praznike! Pogledaj moje divne lutke!" Vilenjak se zbunjeno osvrnu oko sebe. Deca su se, uprkos željama i naporima svojih roditelja, sjatila oko krmaka. Sićušna devojčica je upravo jednome nudila pomorandžu. Međutim, lutke u narodnim nošnjama nisu imale sreće. Muzička kutija ispod postolja na kome su stajale još uvek je svirala „Zar ne bi bilo fino kad bi svi bili fini?" ali poluge su se bile iskrivile, tako da je sada mali Klačanin ritmično udarao malu Omnijku paradnim kopljem u glavu, dok je mala Agatejka šutirala malog lamedozijskog vrača u uvo. Okupljena deca su oduševljeno navijala, potpuno neopterećena nacionalnim pitanjima. „Izgleda da imamo problem u Kutku, gospodine Kram...", poče vilenjak. Postariji čovek u crveno-beloj odeći progura se do njih i tutnu lažnu bradu Kramliju u ruke. „Dosta mi je", reče starac u Deda Prasovom kostimu. „Mogu da podnesem miris pomorandži i mokrih pelena, ali ovo ne moram da trpim."