Terry Pratchet 150 „Oprostite, gospodine Stibonse", reče bojažljivo. „Hoćete li biti ljubazni da mi dodate času sa sosom od jabuka..." Uto se začu zvuk sličan cepanju sifona i nešto se pojavi u vazduhu i sruči se baš na ono prase pred blagajnikom. Pečeni krompiri i moča poleteše u vazduh. Jabuka strelovito izlete iz krmeće gubice i pogodi blagajnika pravo u čelo. Trepnuo je, spustio pogled i... shvatio da se upravo sprema da zabode viljušku u ljudsku glavu. „Ahaha", promrmljao je i pogled poče da mu bludi. Čarobnjaci izgviriše iza preturenih posuda i porazbijanih tanjira. „Samo se stvorio u vazduhu!" „Je l' to Ubica? Da nije ovo neka šala njihovih studenata?" „Šta će mu mač bez oštrice?" „Da li je mrtav?" „Čini mi se da jeste!" „Nisam stigao ni da okusim paštetu od lososa! Pa pogledaj ovo! Uspeo je da umoči celo stopalo u nju! Sve je prosuo! Ti više nećeš da jedeš svoju?" Ponder Stibons stade da se probija kroz gužvu. Znao je kako izgleda kad njegove starije kolege pokušavaju nekom da pomognu. Oni su kao čaša vode davljeniku. „Dajte mu vazduha!", ljutito je uzviknuo. „Otkud znamo treba li mu?", upita dekan. Ponder spusti uvo na mladićeva prsa. „Ne diše!" „Čini za disanje, čini za disanje", mrmljao je šef katedre za neodređena istraživanja. „A možda... Spoltov respirator? Imao sam to negde zapisano..." Ridkali se progura između čarobnjaka i snažno povuče neznanog mladića za nogu, pa ga podiže tako da visi naglavce i odalami ga po leđima. Tek onda je shvatio da ga svi zaprepašćeno posmatraju. „Radio sam to na selu", reče. „Kod jarića uvek upali." „Dakle, stvarno", reče dekan. „Zaista ne..." Leš ispusti neki zvuk između krkljanja i kašlja. „Kolege, napravite malo više mesta!", zaurla arhirektor i slobodnom rukom sruši sve sa stola. „Hej, nisam pojeo sufle od gambora!", pobunio se predavač savremenih runa. „Ja nisam stigao ni da ga probam", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Neko je - ne bih sad da imenujem dekana - ćušnuo ćasu sa sufleom iza mekoljuspih kraba kako bi ostalo više za njega. Zaista jadno." Čajupet otvori oči. O njegovoj snazi svedoči i činjenica da je preživeo bliski susret s Ridkalijevim nosom, koji je poput ogromne ružičaste planete ispunjavao čitav kosmos. „Oprostite, izvinite", reče Ponder nadvivši se nad njega s otvorenom sveščicom u ruci, „ali ovo je od suštastvenog značaja za razvoj nauke. Jeste li videli nekakav blesak? Ili možda svetlucavi tunel? Jesu li pokojni rođaci pokušali da vam se obrate? Kako biste opisali..." Ridkali ga povuče natrag. „Šta ovo treba da znači, gospodine Stibonse?" „Zaista bi trebalo da porazgovaram s njim, gospodine. Imao je iskustvo na granici smrti!" „Kao i svi mi, mladiću. To se zove 'život'", kratko reče Ridkali. „A sad skloni olovku i daj jadničku nešto žestoko." „Hm... Ovo je Nevidljivi univerzitet, zar ne?", reče Čajupet. „A vi ste čarobnjaci?" „Smiri se", reče Ridkali, ali Čajupet se već bio pridigao na laktove. „Gde mi je mač?", promrmljao je. „O, pao je na pod", reče dekan i sagnu se, „ali čini mi se da je... Jesam li ja to učinio?" Čarobnjaci su gledali kako se krivudavo odsečeni deo stola pretura na pod. Nešto je proseklo ama baš sve - drvo, tkaninu, tanjire, posuđe i hranu. Dekan se kasnije kleo da je plamen
Teri Pračet 151 sveće koja se našla na putu nevidljivom sečivu na trenutak bio samo pola plamena, sve dok fitilj nije shvatio da tu nešto nije kako treba. Dekan podiže ruku, na šta se čarobnjaci razbežaše. „Izgleda kao tanka plavičasta linija", reče on zadivljeno. „Izvinite, gospodine", reče Čajupet uzimajući mu mač, „ali zaista moram da pođem." Istrčao je iz dvorane. „Neće stići daleko", reče predavač savremenih runa. „Glavni ulaz je zaključan, baš kao što nalaže pravilo arhirektora Spoda." „Da, sigurno neće stići daleko s mačem koji seče sve što mu se nađe na putu", reče Ridkali nakon treska drveta. „Živo me zanima šta je to bilo", reče šef katedre za neodređena istraživanja, pa se osvrnu ka ostacima gozbe. „Bilo kako bilo, bar je presekao onu komadinu pečenja..." „Ba-ba-ba..." Svi se osvrnuše. Blagajnik je stajao i pružao viljušku ka njima. „E baš lepo što će mu moj poklon biti koristan", reče dekan. Ispod stola se plava kvočka srećkalica olakšala na blagajnikovu nogu. * * * Imamo... neprijatelje, reče Smrt dok je Binki galopirao između planina okovanih ledom. „Ali svi su mrtvi..." OVO SU DRUGI NEPRIJATELJI. SAD MOGU DA TI KAŽEM. U NAJMRAČNIJIM DUBINAMA MORSKOG CARSTVA, TAMO GDE SVETLOST NE DOPIRE, ŽIVI STVORENJE KOJE NEMA NI MOZAK, NI OČI, NI USTA. I NE RADI NIŠTA, OSIM ŠTO PUŠTA SAVRŠENO GRIMIZNE LATICE KOJE NEMA KO DA VIDI. ONO NIJE NIŠTA OSIM SLABAŠNOG DA U TAMI. A OPET... A OPET... ONO IMA NEPRIJATELJE KOJI SU TOLIKO ZLI, TOLIKO ISKRENO ODVRATNI, DA NE ŽELE SAMO DA OKONČAJU NJEGOV MAJUŠNI ŽIVOT, NEGO DA GA NIKAD NIJE NI BILO. PRATIŠ LI ME? „Da, ali..." ODLIČNO. A SADA, ZAMISLI ŠTA ONI OSEĆAJU PREMA ČOVEČANSTVU. Suzan je bila preneražena. Bila je navikla da deda uvek govori savršeno smireno, a sad mu je svaka reč bila oštra poput britve. „Ko su oni?" MORAMO DA POŽURIMO. NEMAMO MNOGO VREMENA. „Mislila sam da ti uvek imaš vremena. Znaš već... kad hoćeš da nešto sprečiš, lepo se vratiš kroz vreme i..." I UMEŠAM SE? „Ne bi ti bilo prvi put..." OVOG PUTA SU SE DRUGI UMEŠALI. NEKI KOJI NEMAJU PRAVA NA TO. „Ko su oni?" NEMAJU IME. SEBE NAZIVAJU KONTROLORIMA. UPRAVLJAJU SVEMIROM. STARAJU SE DA GRAVITACIJA RADI KAKO TREBA I DA SE ATOMI PROPISNO VRTE ILI VEĆ DA RADE TO ŠTO ATOMI RADE. I MRZE ŽIVOT. „Zašto?" VIDE GA KAO... NEPRAVILNOST. KAO NEŠTO ŠTO UOPŠTE NIJE NI TREBALO DA SE DESI. ONI VOLE KAMENJE KOJE PRATI NEPROMENLJIVE PUTANJE. A LJUDSKI ROD MRZE VIŠE NEGO IŠTA. Smrt uzdahnu. I UOPŠTE NEMAJU SMISLA ZA HUMOR. „A zašto je Deda Pr..." VERA JE ONO ŠTO TE ČINI LJUDSKIM BIĆEM. BAŠ KAO I TO ŠTO RAZLIKUJEŠ DOBRO I ZLO. Magla poče da se razilazi. Oko njih su oštri vrhovi svetlucali od odsjaja snega. „Ovo mi liči na planine u kojima se nalazio Koštani dvor", reče Suzan. TO I JESU ONE, reče Smrt. NA NEKI NAČIN. ON SE VRATIO NA MESTO KOJE DOBRO POZNAJE. MESTO IZ DAVNINA... Binki je galopirao nad snežnim predelima.
Terry Pratchet 152 „Šta tražimo?", upita ona. ZNAĆEŠ KAD UGLEDAŠ. „Sneg? Drveće? Daj mi bar neki nagoveštaj. Zašto smo došli ovamo?" REKAO SAM TI. DA OBEZBEDIMO DA SUNCE PONOVO IZAĐE. „Pa naravno da će izaći!" NEĆE. „Nema magije koja to može da spreči!" VOLEO BIH DA SAM OBAVEŠTEN KOLIKO I TI. Suzan ljutito spusti pogled i ugleda nešto. Sićušna tamna obličja trčala su preko beskrajne beline kao da nekoga gone. „Dole je... nekakva gužva...", reče ona. „Vidim nekakve životinje, ali ne vidim za čim to jure..." Tad opazi neki pokret u snegu, tamnu priliku nejasnih obrisa kako ševrda pokušavajući da umakne. Binki se spusti toliko da je kopitima češao i povijao vrhove borova, ostavljajući za sobom trag u vidu praskanja polomljenih grana i oblaka snežnog praha. Sada su već mogli jasno da vide progonioce. Bili su to veliki psi. Plen im je još uvek bio nerazaznatljiv, jer je neprestano zamicao iza belih obrisa žbunova i brežuljaka... A onda se snežni nanos raspuče i nešto veliko, dugačko i plavičastocrno izlete iz njega i jurnu kroz sneg poput pomahnitalog kita. „Pa to je svinja!" VEPAR. GONE GA KA LITICI. TO ZNAČI DA SU OČAJNI. Suzan je jasno čula dahtanje progonjene životinje. Psi nisu ispuštali nikakav zvuk. U snegu su ostajali tragovi krvi iz rana od nedavnog obračuna. „Taj... vepar", reče Suzan, „...to je..." DA. „Oni hoće da ubiju Deda Pr..." NE DA GA UBIJU. ON UME DA UMRE. O, DA... T TE KAKO UME DA UMRE U OVOM TELU. DOBRO JE TO UVEŽBAO. NE, ONI HOĆE DA UZMU NJEGOV PRAVI ŽIVOT, DA MU UZMU DUŠU, DA UZMU SVE. NE SMEMO DOPUSTITI DA GA STIGNU. „Pa zaustavi ih!" TO TI MORAŠ. OVO SE TIČE LJUDSKIH BIĆA. Psi su se kretali nekako čudno. Nisu trčali, nego... klizili, napredujući preko snega mnogo brže no što bi se to očekivalo kad se posmatraju samo njihove noge. „Ovo mi ne liči na prave pse..." I NISU PRAVI. „Šta da radim?" Smrt pokaza glavom ka vepru. Binki je sad leteo uporedo s njim, na rastojanju od svega nekoliko stopa. Suzan shvati šta se od nje očekuje. „Ne, ne mogu da ga jašem!", reče. ZAŠTO? PA TI SI OBRAZOVANA. „Da, i baš zato znam da svinje ne dopuštaju ljudima da ih jašu!" TO JE SAMO OBIČAN SKUP POSREDNIH DOKAZA KOJI NIŠTA NE DOKAZUJE. Suzan se zagleda napred. Polje se završavalo kao da je nožem presečeno. MORAŠ, odjeknu joj dedin glas u glavi. KAD STIGNE DO KRAJA, NEĆE MU PREOSTATI NIŠTA DRUGO NEGO DA SE BORI S NJIMA. A NE SME. RAZUMEŠ LI? TO NISU PRAVI PSI. AKO GA STIGNU, NEĆE GA SAMO UBITI. ON... VIŠE NEĆE POSTOJATI. Suzan se baci ka vepru. Nakratko je raširenih ruku letela kroz vazduh dok se suknja vijorila za njom. Udarac o zverinja leđa bio je kao pad na vrlo, vrlo tvrdu stolicu. Vepar se zatetura, ali ubrzo nastavi da trči.
Teri Pračet 153 Čvrsto ga je zagrlila oko vrata i zabila lice u oštre čekinje. Pod sobom je osećala vrelinu, kao da jaše furunu. I vonj znoja, krvi i svinje. Mnogo svinje. Iznenada je uočila manjak predela pred njima. Vepar stade kao ukopan na samoj ivici provalije, umalo je zbacivši s leđa, i okrete se ka psima. Bio je to čitav čopor. Suzan je umela sa psima. Njeni su ih imali po celoj kući, kao što normalne kuće imaju prostirke. Ali ovi ovde svakako nisu od te velike, beživotne sorte. Obola je vepra potpeticama i ščepala ga za uši. Činilo joj se da drži debele dlakave lopate. „Levo!", zaurlala je i snažno ga cimnula. U tu zapovest uložila je sve svoje umeće, pa čak i prećutno obećanje odlaska u krevet bez večere ukoliko ne bude kako je rekla. Zaprepastila se kad vepar samo zabrekta, prope se i jurnu ivicom provalije. Psi naglo skrenuše za njim batrgajući nogama i klizajući se. Nalazili su se na ivici zaravni s koje nije bilo nijednog puta dole, osim onog vrlo očiglednog i vrlo smrtonosnog. Psi su im bili za petama. Suzan stade da se osvrće i zuri u mračno sivilo noći. Sigurno negde postoji nešto... Da. Postoji. Bio je to prirodni kameni most, sličan oštrici ogromnog noža, koji je povezivao zaravan s padinom na drugoj strani ponora i toliko uzak da je izgledao kao tanušna snežna linija povučena preko hladnog ništavila. Ali bolje išta nego ništa. A ovo je bilo ništa s malo snega po vrhu. Vepar stiže do ruba litice i zastade. Suzan mu se privi uz leđa i ponovo ga obode. Zver obori njušku i jurnu napred. Noge su mu se kretale kao klipovi lokomotive. Sneg se raspršta na sve strane kad papci počeše da traže čvrst oslonac. Manjak gracioznosti nadoknađivao je mahnitom upornošću, trupkajući poput stepera koji pokušava da se popne pokretnim stepenicama koje idu nadole. Tako je, tako je, samo ta... Noga mu skliznu. Vepar je na trenutak stajao samo na dva papka, grebući slobodnima po zaleđenoj steni. Suzan polete postrance. Dok je visila o njegovom vratu, činilo joj se da je ponor vuče za noge. Dole nije bilo ničega. Uhvatiće me ako padnem, uhvatiće me ako padnem, ponavljala je u sebi. Uhvatiće me... Oči su je pekle od ledene prašine. Jedan papak joj prolete tik ispred nosa. Neće, progovori starački glas u njenoj glavi. Ako sad padnem, ne zaslužujem da me iko spase. Zverinje oko bilo je pola pedlja od njenog lica. I onda je shvatila... Iz dubine očiju svih životinja, osim možda nekih vrlo neobičnih vrsta, može se čuti odjek. Međutim, iz crnila ovog oka neko joj je uzvraćao pogled. Uspela je da nogom dokači stenu i svom snagom se odgurnula naviše. Devojka i vepar se nakratko zaljuljaše, a onda papci konačno pronađoše oslonac i njih dvoje ponovo jurnuše napred. Skupila je hrabrost i osvrnula se. Psi su se i dalje čudno kretali, nekako trzavo, kao da im tela brzo klize od tačke do tačke, bez ikakve veze s napinjanjem mišića. To nisu psi, pomislila je. Samo tako izgledaju. A onda je usledilo novo iznenađenje. Sneg zapršta na sve strane. Svet zatreperi. Osetila je kako vepar menja oblik dok mu se pod kožom mišići grče od siline skoka. Kameni most je popustio i njih dvoje su sad leteli kroz mrak. Suzan polete napred kad se vepar dočekao na noge i sručio u sneg. Mahnito je zamlatarala rukama očekujući da će svakog trenutka početi da klizi ka provaliji.
Terry Pratchet 154 Pod prstima je osetila zaleđenu granu. Nedaleko od nje, vepar je ležao na boku, dahtao i isparavao se. Ustala je. Nalazili su se na padini s nekoliko smrznutih stabala. Psi stigoše do kraja onog što je ostalo od mosta i uzmuvaše se pokušavajući da uhvate ravnotežu. Znala je da lako mogu da preskoče. Ako je to mogao vepar s njom na leđima, mogu i oni. Obema rukama je čvrsto stisnula granu i trznula. Čuo se zvonki prasak, kao kad se odlomi ledenica. Uhvatila je granu kao batinu i zamlatarala njom. „Hajde", reče. „Šta čekate? Skačite! Hajde!" Jedan je zaista skočio. Suzan zamahnu svom snagom i u okretu ga odalami čim je nogama dotakao sneg. Ošamućena životinja polete preko ruba provalije. Na trenutak je izgledalo kao da pas stoji u vazduhu, a onda uz urlik nestade u dubini. Suzan zaigra od besa i sreće. „To! To! Ko je sledeći? Ima li još dobrovoljaca?" Psi su je gledali pravo u oči. Očigledno su se prećutno dogovorili da nema više dobrovoljaca. Premišljali su još malo, a onda se nespretno okrenuše i, neprestano se klizajući, pođoše natrag. Ali neko im je preprečio put. Izgledao je prilično stvarno, iako ga do pre nekoliko sekundi nije bilo tu. Kao da je bio sačinjen od snega, od tri ogromne grudve složene jedna na drugu. Imao je crne tačke umesto očiju. I polukrug od crnih tačaka umesto usta. I šargarepu umesto nosa. A umesto ruku, dve grane. Ili je bar izdaleka tako izgledalo. U jednoj je ruci držao zakrivljeni štap. Na drugu mu slete gavran s komadom vlažnog crvenog papira na grudima. „Cvr-cvr-cvr?", reče ptica. „Srećna kratkodnevica! Ćiju-ći? Šta čekate? Praščićnu noć?" Psi stadoše da uzmiču. Sneško se raspade i iz njega izađe koščata prilika u crnoj odori. Smrt ispljunu šargarepu. HO. HO. HO. Sive mrlje počeše da podrhtavaju i razmazuju se dok su psi pokušavali da promene oblik. IPAK NISTE MOGLI DA SE UZDRŽITE? PA ZAR NA SAMOM KRAJU? VELIKA GREŠKA, AKO MENE PITATE. Dotakao je kosu. Začu se škljocaj kad sečivo ponovo ožive. ŽIVOT SE PROSTO UVUČE POD KOŽU, reče Smrt zakoračivši ka njima. METAFORIČKI, NARAVNO. TO JE PROSTO NAVIKA KOJE SE NE MOŽETE OSLOBODITI. JEDAN DAH NIKAD NIJE DOVOLJAN. UVEK HOĆETE JOŠ. Jedan pas se okliznu i poče mahnito da se koprca ne bi li se spasao pada u duboki, ledeni ponor. I ŠTO SE VIŠE BORITE ZA SVAKI TRENUTAK, TO STE ŽIVLJI... A TU, ISTINI ZA VOLJU, NASTUPAM JA... Vođa čopora se na trenutak pretvori u nešto nalik čoveku u sivom plaštu, ali odmah potom ponovo poprimi pseći oblik. A I STRAH JE SVOJEVRSNO SIDRO, nastavi Smrt. ČITAV TAJ SPLET OSEĆANJA KOJA SE OTVARAJU KA SVAKOM DELIĆU SVETA. I LUPANJE SRCA. I NALET KRVI. ZAR NE OSEĆATE KAKO VAS SVE TO VUČE NATRAG? Glavni kontrolor uspe da zadrži oblik nekoliko sekundi, tek koliko da kaže: Ne smeš to da radiš! Postoje pravila! DA. POSTOJE PRAVILA. ALI VI STE IH PREKRŠILI. S KOJIM PRAVOM? S KOJIM PRAVOM? Sečivo kose bilo je tek plavičasti obris na sivom svetlu. Smrt podiže koštani kažiprst do mesta gde bi trebalo da su mu usne. Izgledalo je kao da razmišlja.
Teri Pračet 155 PREOSTAJE JOŠ SAMO POSLEDNJE PITANJE, reče. Podigao je ruke i kao da je odjednom izrastao. U očnim dupljama mu blesnu svetlost. Kada je ponovo progovorio, na okolnim planinama počeše lavine. JESTE LI BILI NEVALJALI... ILI DOBRI? HO. HO. HO. Suzan je slušala kako zavijanje zamire. Sneg oko vepra bio je sav crven od krvi. Kleknula je i pokušala da mu pridigne glavu. Bio je mrtav. Tamno oko zurilo je u prazno. Jezik mu je visio iz gubice. Nemi jecaji počeše da joj potresaju telo. Jedan delić njenog bića, ona unutrašnja dadilja u njoj, govorio joj je da je to samo posledica iscrpljenosti i prolaska naleta adrenalina. Pa ne plače valjda nad mrtvom svinjom? Međutim, sve ostalo udaralo je pesnicama o životinjsku slabinu. „Ne možeš! Spasli smo te! Ti ne možeš ovako da umreš!" Tad poče da duva povetarac. Činilo joj se da tlo, tamo negde duboko pod snegom, podrhtava. Prastare grane se blago zanjihaše otresajući ledene iglice. Pomaljalo se sunce. Svetlost se poput neme, omamljujuće bujice prosu preko Suzan, koja ustuknu i pokuša da nadlanicom zaštiti oči. Velika plamenocrvena lopta pretvorila je led na granama u živi oganj. Zlatna svetlost ošinu planinske vrhove, pretvarajući svaki u zaslepljujući, tihi vulkan. Potom je nastavila da se valja dalje, da ispunjava doline i da nezaustavljivo nadire preko sveta. Uto se začu stenjanje. Na mestu gde je do malopre ležao vepar sada se nalazio muškarac. Od odeće je na sebi imao samo kožnu pregačicu oko kukova. Duga kosa beše mu upletena u debelu kiku, toliko umrljanu krvlju i lojem da je izgledala kao da je od čoje. Iz psećih ugriza po celom telu liptala je krv. Suzan ga najpre zbunjeno pogleda, da bi potom, razmišljajući nečim što nema nikakve veze s glavom, počela da cepa podsuknju na trake i previja najteže rane. Prisustvo duha, objašnjavao je onaj dadiljski glas u njoj. Hladan um kad zagusti. U svakom slučaju nešto trezveno. Verovatno je i to porodična crta. Neznančeva koža bila je prekrivena tetovažama. Ispod krvi su se pomaljale modroplave vijuge i spirale. Otvorio je oči i pogledao ka nebu. „Možeš li da ustaneš?" Skrenuo je pogled ka njoj, a onda pokušao da se pridigne i klonuo. Na kraju je nekako uspela da ga uspravi u sedeći položaj. Uhvatila ga je za ruku i prebacila je sebi oko vrata kako bi mu pomogla da ustane. Trudila se da ne obraća pažnju na smrad, koji je takoreći imao fizičku silinu. Pretpostavila je da bi bilo najpametnije poći nizbrdo. Njegov mozak još nije bio proradio, ali stopala su ipak shvatila poruku. Sneg se presijavao od narandžaste svetlosti dok su se teturali kroz šumu. Plavičasta pomrčina se, poput poslednjih šačica zime, bila zadržala jedino u udubljenjima. Tetovirani čovek iznenada zakrklja, pa joj se ote iz ruku i pade na kolena držeći se za grlo i kašljući. Dah mu je zvučao kao struganje testere. „Šta ti je sad? Šta je bilo? Šta je?" Nemo je zakolutao očima i počeo da se lupa po grlu. „Nešto ti se zaglavilo?" Svom snagom ga je odalamila po leđima, ali time je postigla jedino da on završi na rukama i kolenima boreći se za dah. Onda je proturila ruke njemu ispod pazuha i ponovo ga podigla na noge, pa ga s leđa čvrsto uhvatila oko struka. Kako ono beše, pa išla je na časove iz toga, zar nije nešto kao: jednu
Terry Pratchet 156 šaku stisni u pesnicu, obuhvati je drugom, snažno pritisni, ovako, pa cimni naviše, evo ovako, i onda... Čovek se zakašljao, a nešto udari o obližnje stablo i pade u sneg. Suzan se spusti na kolena da pogleda šta je to. Bilo je to zrnce crnog pasulja. S drveta se začu ćurlikanje. Suzan podiže pogled. Jedan carić joj klimnu glavom i odleprša s jedne grane na drugu. Kada se osvrnula, vide da se onaj čovek promenio. Sada je od glave do pete bio u krznu, sa sve šubarom i krznenim čizmama. Oslanjao se na koplje s kamenom oštricom i izgledao je mnogo snažnije. Uto šumom protrča nešto gotovo potpuno nevidljivo, uočljivo tek po senci. Suzan na trenutak razazna obrise belog zeca, ali on tad skoči u žbunje i nestade. Osvrnula se. Krzno je bilo nestalo i onaj čovek je izgledao starije, mada su oči ostale iste. Sada je nosio debelu belu odoru, gotovo nalik svešteničkoj. Nije se okrenula kad je ponovo čula carićev ćurlik. Shvatila je da je pogrešila pomislivši kako se taj čovek menja poput okretanja stranica. Svi likovi su istovremeno tu, a samo od posmatrača zavisi kako će ga videti. Da. Ovo je odlično obavljen posao, pomislila je, a ja sam potpuno navikla na ovako nešto. U suprotnom bih bila vrlo uznemirena... Nalazili su se na ivici šume. Nedaleko od njih, četiri vepra stajala su i pušila se, upregnuta u sanke koje su izgledale kao da ih je neko sklepao od grubo odeljanih debala. Na pocrnelom drvetu videla su se nekakva lica, izrezbarena kamenom, ili možda vetrom i kišom. Deda Pras se pope na sanke i sede. Bio se prilično ugojio tokom poslednjih nekoliko koraka, tako da je sada bilo gotovo nemoguće videti išta drugo osim orijaša u crvenom odelu s kog su mestimično visile majušne ledenice. Tek se u povremenom svetlucanju leda mogao uočiti nagoveštaj krzna ili kljova. Promeškoljio se na sedištu, pa posegao rukom ispod i izvukao lažnu bradu. Upitno ju je podigao. IZVINJAVAM SE, začu Suzan iza leđa. TO JE MOJE. Deda Pras klimnu Smrti glavom kao jedan majstor zanata drugom, a onda isto učini gledajući u Suzan. Nije bila sigurna da je to izraz zahvalnosti. Pre je izgledalo kao odobravanje, kao potvrda da je učinjeno ono što je moralo da se učini. Ali to svakako nije bilo „hvala". Potom je trznuo uzde i coknuo jezikom. Sanke krenuše. Stajali su i gledali ga kako odlazi. „Čula sam", odsutno reče Suzan, „da se Deda Prasova crveno-bela odeća pojavila tek nedavno." NE. TAKVA JE I GOTOVO. Deda Pras je sad bio samo crvena tačkica na drugoj strani doline. „Pa, isto važi i za moju haljinu", reče Suzan. „Htela bih da te pitam nešto, tek onako, iz puste radoznalosti... Jesi li bio siguran da ću preživeti?" BIO SAM PRILIČNO UVEREN DA HOĆEŠ. „O. Blago meni." HOĆEŠ LI DA TE ODBACIM DO GRADA?, Upitao ju je nakon kraće pauze. „Da, hvala. Nego... reci mi..." ŠTA BI SE DESILO DA GA NISMO SPASLI? „Da! Sunce bi izašlo obrni-okreni, zar ne?" NE BI. „Ma ajde. Ne očekuješ valjda da poverujem u to? Pa to je astronomska činjenica." SUNCE NIKADA VIŠE NE BI IZAŠLO. Pogledala ga je. „Deda, bila je ovo duga noć! Umorna sam i treba mi kupanje! Ne trebaju mi gluposti!"
Teri Pračet 157 SUNCE NIKADA VIŠE NE BI IZAŠLO. „Ma nemoj? A šta bi se desilo, ako smem da znam?" SVET BI OBASJAVALA OBIČNA LOPTA OD USIJANOG GASA. Neko vreme su hodali ćutke. „Pa da", turobno reče Suzan. „Igra reči. Očekivala sam nešto domišljatije." AKO NISAM DOMIŠLJAT, ONDA NE ZNAM ŠTA SAM. GDE GOD IMA LJUDI, IMA I IGARA REČI. „Dobro", reče Suzan. „Nisam glupa. Hoćeš da kažeš kako su ljudima potrebne... fantazije da bi im život bio podnošljiviji." NIJE NEGO. NIJE TI TO NEKAKVA RUŽIČASTA PILULA. NE. LJUDIMA SU FANTAZIJE POTREBNE DA BI BILI LJUDI. DA BI BILI MESTO NA KOME ANĐEO U PADU SREĆE MAJMUNA U USPONU. „A vila Zubićka? A Deda Pras? Mali..." DA. TO JE DOBRA VEŽBA. MORATE NAUČITI DA VERUJETE U SITNE LAŽI. „Da bismo lakše poverovali u krupne?" DA, KAO ŠTO JE PRAVDA. I MILOSRĐE. I DUŽNOST. I TOME SLIČNO. „To uopšte nije isto!" MISLIŠ? ONDA UZMI SVEMIR I SAMELJI GA U NAJSITNIJU PRAŠINU, PA JE PROSEJ KROZ NAJFINIJE SITO I POKAŽI MI ATOM PRAVDE I MOLEKUL MILOSRĐA. A TI... - tu Smrt odmahnu rukom - TI SE I DALJE PONAŠAŠ KAO DA U SVEMIRU POSTOJI NEKAKVA... JASNA PODELA NA DOBRO I ZLO. „Da, ali ljudi moraju da veruju u to, ili bi sve bilo besmisleno..." UPRAVO TO TI I KAŽEM. Očajnički je pokušavala da sredi misli. DVE GALAKSIJE SE VEĆ MILIONIMA GODINA PRIBLIŽAVAJU MESTU SUDARA, iznenada reče Smrt. NEMOJ MI REĆI DA JE TO PRAVEDNO. „Dobro, ali ljudi ne razmišljaju o tome", reče Suzan. Tamo negde, postoji jedan krevet... TAČNO. ZVEZDE SE RASPRSKAVAJU, SVETOVI SE SUDARAJU, U SVEMIRU GOTOVO DA NEMA MESTA NA KOME SE LJUDI NE BI SMRZNULI ILI ISPRŽILI, A VI I DALJE VERUJETE DA... DA JE KREVET NEŠTO NORMALNO. TO JE POTPUNO NEVEROVATAN DAR. „Dar?" O, DA. VRLO POSEBAN OBLIK GLUPOSTI. MISLITE DA JE ČITAV SVEMIR U VAŠIM GLAVAMA. „Sad ispada da smo svi ludi", reče Suzan. Lep, topao krevet... NE. VAMA JE POTREBNO DA VERUJETE U NEŠTO ŠTO NIJE ISTINA. KAKO BI SE INAČE JEDNOM OBISTINILO?, reče Smrt dok joj je pomagao da se popne u sedlo. „Ove planine", reče Suzan kad su se vinuli ka nebu. „Jesu li prave ili su tek neka vrsta senke?" DA. Znala je da više od toga neće dobiti. „Ja sam... izgubila mač. Ostao mi je negde u zemlji vile Zubićke." Smrt sleže ramenima. NAPRAVIĆU NOVI. „Možeš li?" O, DA. BAR ĆU IMATI ČIME DA SE ZABAVLJAM. NE BRINI. * * * Stariji docent je veselo pevušio dok je drugi put raščešljavao bradu i obilato je škropio nečim za šta će se ispostaviti da uopšte nije, kao što je on verovao, prijatan i muževan miris, već lasičji ekstrakt za isterivanje demona.26 Potom se vratio u sobu. „Izvini što si me čekala, ali...", zaustio je. Soba je bila prazna. Jedino se iz daljine čuo zvuk izduvavanja nosa, pomešan s tingelingegingelingisanjem bledeće čarolije. 26 Istini za volju, to jeste prijatan i muževan miris, ali samo za ženke lasica.
Terry Pratchet 158 Svetlost je već pozlaćivala kupolu Tornja umetnosti kada se Binki zaustavio nad balkonom dečje sobe. Suzan skoči u netaknuti sneg i nesigurno zastade. Kad neko potpuno skrene s puta kako bi vas odbacio do kuće, red bi bio da ga makar pozovete da svrati. A opet... HOĆEŠ LI DA DOĐEŠ NA PRAŠČIĆNU VEČERU?, Upita je Smrt. Glas mu beše ispunjen nadom. ALBERT PRŽI PUDING. „Prži puding?" JEDINO UME DA PRŽI. MISLIM DA ĆE SPREMITI I DŽEM. NE PRESTAJE DA PRIČA O TOME. „Ja... ovaj... zaista me očekuju ovde", reče Suzan. „Gamašnini su pozvali mnogo gostiju. Uglavnom njegovih poslovnih prijatelja. Verovatno će čitavog dana biti... Moraću da se staram o deci..." NEKO MORA. „Pa... jesi li za piće pre polaska?", konačno se predala Suzan. ŠOLJA KAKAOA BI BILA PRIMERENA OKOLNOSTIMA. „Tačno. A na kaminu imaš kutiju keksa." S olakšanjem se zaputila u majušnu kuhinju. Smrt sede u krckavu fotelju od pruća, ukopa noge u prostirku i stade da se znatiželjno osrvće oko sebe. Čuo se zveket šolja, zatim mukli uzdah, a onda više ništa. Uzeo je jedan keks iz kutije. S kamina su visile dve prepune čarape. Opipao ih je s profesionalnim zadovoljstvom, pa se ponovo zavalio i zagledao se u tapete. Na njima su, između ostalih primeraka životinjskog sveta, bili i zečevi u prslucima. Nisu ga oni iznenadili. Povremeno se lično pojavljivao čak i kod zečeva, tek koliko da se uveri kako se sve odvija valjano. Ali nikad nije video nijednog u prsluku. To ga je pomalo zbunjivalo. U stvari, zbunjivalo bi ga da nije imao iskustva s ljudskim predstavama svemira. Ako ništa drugo, bar im nisu nakačili i satove s lancem i cilindre. Ljudi očigledno vole i razigrane prasiće. I jaganjce sa šeširićima. Koliko je Smrt znao, ljudski rod je prasce i jaganjce video jedino kao uvod u kobasice i kotlete. Zato nikako nije mogao da dokuči zašto su ih obukli i stavili ih na zidove dečje sobe. Zdravo, Ljudići, ovo je ono što ćete jesti... Osećao je da bi, kad bi to uspeo da shvati, znao mnogo više o ljudskim bićima. Pogled mu odluta ka vratima, na kojima su visili Suzanini dadiljski ogrtač i šešir. Ogrtač je bio siv. Baš kao i šešir. Siv, okrugao i turoban. Možda Smrt štošta nije znao o ljudskoj psihi, ali umeo je da prepozna odbrambene boje. Turobnost. Samo su ljudi mogli tako nešto da izmisle. Njihova mašta je prosto neverovatna. Vrata se otvoriše. Smrt se preseče kad ugleda dete neodredivog pola kako izlazi iz spavaće sobe i mirno prilazi kaminu. Otkačilo je čarape s poklonima i već bilo na pola puta natrag kad ga najzad primeti i zamišljeno ga odmeri. Znao je da mala deca mogu da ga vide jer još nisu razvila ono tvrdoglavo, selektivno slepilo koje dolazi sa spoznajom o sopstvenoj smrtnosti. Malčice se postideo. „Znaš, Suzan ima žarač", blagonaklono ga je upozorilo dete. MA NIJE MOGUĆE. ETO TI GA NA. KUKU MENI. „Mišli... Mislila sam da ste dosad svi to shvatili. Pvošle... Prošle nedelje je izvukla bauka za nos ispod kreveta." Pokušao je da zamisli taj prizor. Bio je uveren da je pogrešno čuo, ali rečenica nije imala mnogo više smisla ni kad je pokušao da prerasporedi reči na sve moguće načine. „Odoh samo da Gavejnu odnesem njegovu čarapu pa ću se vratiti da gledam", reče dete i izađe. HM... SUZAN?, reče Smrt, očajnički tražeći pojačanje. Suzan se vrati iz kuhinje noseći crni čajnik u ruci. Za njom je došao još neko. U polumraku sobe jasno se videla plavičasta linija sečiva. I njen odsjaj u staklenom oku.
Teri Pračet 159 „Vidi, vidi", tiho reče Čajupet kad ga je ugledao. „Ovo nisam očekivao. Porodični skup?" Sečivo se pomeralo napred-natrag. „Živo me zanima", nastavi Čajupet, „da li je moguće ubiti Smrt. Ovo je sigurno neki naročit mač i verovatno bi poslužio svrsi..." Podigao je ruku do usta i zakikotao se. „Naravno, to se ne bi moglo smatrati zločinom, već pre dobrim delom. I to velikim. Ustanite, gospodine. Možda o sopstvenoj ranjivosti znate nešto što ja ne znam, ali prilično sam uveren da je Suzan i te kako smrtna, pa bih vam savetovao da ne pokušavate nikakav trik u poslednjem trenutku." POSLEDNJI TRENUTAK JE MOJA SPECIJALNOST, reče Smrt dok je ustajao. Čajupet se oprezno kretao oko njega opisujući vrhom mača male krugove u vazduhu. Iz susedne sobe se začu kako neko pokušava da tiho dune u pištaljku. Suzan pogleda dedu. „Ne sećam se da su tražili išta što proizvodi zvuk", reče. O, SIGURNO JE U ČARAPI BILO NEŠTO TAKVO, reče Smrt. ŠTA BI INAČE DECA RADILA U POLA PET IZJUTRA? „Ima i dece?", reče Čajupet. „Pa da, naravno. Pozovi ih." „Ne pada mi na pamet!" „Biće im to poučno iskustvo", na to će Čajupet. „Čista didaktika. Kada ti je protivnik Smrt, nema ti druge nego da budeš dobar." Okrenuo je vrh mača ka Suzan. „Rekoh ti da ih pozoveš." Ona molećivo pogleda dedu, na šta on klimnu glavom. Na trenutak joj se učinilo da se plavičasta svetlost u jednoj duplji ugasila i upalila, što je bilo njegovo viđenje namigivanja. Smislio je nešto. Može da zaustavi vreme. Može da uradi sve što hoće. A očigledno zna šta hoće. „Gavejne! Tvajla!" Šuškanje u susednoj stopi prestade, a onda se začuše tihi koraci i uskoro iza vrata izgviriše dva ozbiljna mala lica. „Ah, uđite, uđite, slatka dečice", razdragano reče Čajupet. Gavejn mu uputi leden pogled. Još jedna greška, pomisli Suzan. Da ih je nazvao malim gadovima, pridobio bi ih istog trena. Deca znaju kad ih neko omalovažava. „Uhvatio sam ovog bauka", nastavi Čajupet. „Šta da mu radimo?" Deca se osvrnuše ka Smrti. Tvajla nabi palac u usta. „To je običan kostur", nezadovoljno će Gavejn. Suzan zausti da kaže nešto, ali vrh mača nađe joj se ispred nosa i ona samo zatvori usta. „Da, to je odvratni, jezivi, užasni kostur", reče Čajupet. „Baš je strašan, zar ne?" Čulo se tiho „plop" kad je Tvajla izvadila prst iz usta. „Jede kekš", reče. „Keks", bez razmišljanja je ispravi Suzan. Počela je da odsutno maše čajnikom. „Ama to je strašna kosturčina u crnoj odori!", reče Čajupet, svestan da se događaji ne odvijaju onako kako je zamislio. Osvrnuo se ka Suzan. „Ne mlataraj tim čajnikom", reče. „Verovatno si naumila da uradiš nešto kreativno. Budi ljubazna pa ga spusti. Polako." Čučnula je r spustila čajnik kraj kamina. „Ma jok", prezrivo reče Gavejn. „Uopšte nije mnogo strašan. Obična gomila kostiju. Osim toga, konjušar Vili mi je obećao pravu konjsku lobanju. Napraviću od nje šlem, isti kao onaj što ga je nosio general Taktikus kad hoće da plaši ljude. A ovaj ovde ionako samo sedi. Čak ne govori ni 'bau, bau'. Ako je neko jeziv, onda si to ti. I oko ti je čudno." „Ma nemoj? E, sad ćeš videti koliko jeziv umem da budem", reče Čajupet. Plavi plamičci zapucketaše duž sečiva kad je zamahnuo mačem. Suzan sklopi prste oko žarača. Čajupet ju je video kad se pomerila i već u narednom trenutku stvorio se iza Smrti i spremio se da ubode...
Terry Pratchet 160 Čuo se zvuk nalik paranju kad je žarač poleteo kroz vazduh ostavljajući za sobom trag od varnica. Proleteo je kroz crnu tkaninu i nestao. Smrt trepnu. Čajupet se nasmeši Suzan. Zatim se okrenuo i zamišljeno se zagledao u mač u svojoj ruci. A onda mu držalja iskliznu iz prstiju. Smrt uhvati mač u letu, pretvorivši pad moćnog oružja u uzlaznu krivu. Čajupet pogleda u žarač koji mu je štrčao iz grudi i presamiti se. „O, ne", reče. „Nije mogao da prođe kroz tebe. Nije mogao da prođe između tolikih rebara!" Ponovo se začu „plop" kad je Tvajla izvadila prst iz usta. „Taj žarač ubija samo čudovišta", reče devojčica. „Odmah da si zaustavio vreme", reče Suzan. Smrt pucnu prstima. Soba poprimi sivkastoljubičastu nijansu zaustavljenog vremena. Sat stade u pola otkucaja. „Namignuo si mi! Mislila sam da imaš nekakav plan!" NARAVNO. O, DA. PLANIRAO SAM DA VIDIM ŠTA ĆEŠ DA URADIŠ. „I to je to?" VEOMA SI DOMIŠLJATA. A TU JE I TVOJE OBRAZOVANJE. „Molim?" DODUŠE, PRIZNAJEM DA SAM DODAO VARNICE I ONAJ ZVUK. MISLIO SAM DA BI S NJIMA BILO MNOGO UPEČATLJIVIJE. „A da nisam ništa učinila?" VEROVATNO BIH SMISLIO NEŠTO. U POSLEDNJEM TRENUTKU. „Ono je bio poslednji trenutak!" UVEK IMA VREMENA ZA POSLEDNJI TRENUTAK. „Deca su sve videla!" NEKA SU. SVET ĆE IH USKORO NAUČITI SVE O ČUDOVIŠTIMA. TREBA DA ZNAJU DA UVEK POSTOJI ŽARAČ. „Ali videli su kako jedno ljudsko..." MISLIM DA VRLO DOBRO ZNAJU KAKAV JE BIO, reče Smrt pa ćušnu nepokretnog Čajupeta nogom. PRESTANITE DA SE PRETVARATE, GOSPODINE ČAJUPETE. Ubičin duh skoči kao čupoglavac iz kutije mahnito se cereći. „Izgovorio si kako treba!" NARAVNO. Čajupet poče da bledi. POBRINUĆU SE ZA TELO, reče Smrt. TO ĆE TE POŠTEDETI NEUGODNIH PITANJA. „Zašto je to uradio?", reče Suzan. „Zašto? Zbog novca? Zbog moći?" NEKI RADE TO ŠTO RADE IZ ČISTOG ZADOVOLJSTVA, reče Smrt. ILI ZBOG SLAVE. ILI ZATO ŠTO JE ZABRANJENO. Podigao je leš i prebacio ga preko ramena. Čuo se tihi zveket kad nešto pade i otkotrlja se u kamin. Smrt zastade i osvrnu se ka Suzan. NEGO... JESI LI BILA SIGURNA DA ĆE ŽARAČ PROĆI KROZ MENE? Tek tad je shvatila da drhti. „Naravno. Prilično je čudotvoran u ovoj sobi." I NISI BAŠ NIMALO SUMNJALA? Suzan razmisli malo, pa se nasmeši. „Bila sam prilično uverena", reče. AH. Deda se zagledao u nju i učinilo joj se da je primetila slabašni nagoveštaj nesigurnosti. NARAVNO. NARAVNO. RECI MI, NAMERAVAŠ LI DA NASTAVIŠ ŠKOLOVANJE?
Teri Pračet 161 „Nisam razmišljala o tome." On se okrete ka balkonu, ali zastade kao da se prisetio nečeg. Počeo je da prepipava odoru. NAPRAVIO SAM OVO ZA TEBE. Pružila je ruku i uzela od njega pravougaoni komad kartona s kog se slivala voda. Otprilike na sredini bilo je zalepljeno nekoliko smeđih pera. „Hvala ti, ali... šta je ovo?" ALBERT JE REKAO DA TREBA DA BUDE SNEGA, ALI IZGLEDA DA SE SAV ISTOPIO, objasni Smrt. TO JE PRAŠČIĆNA ČESTITKA. „O..." BIO JE TU I CRVENDAĆ, ALI NIKAKO NISAM MOGAO DA GA NATERAM DA OSTANE. „Aha..." UOPŠTE NIJE HTEO DA SARAĐUJE. „Ma nije valjda?" IZGLEDA DA U NJEMU UOPŠTE NIJE BILO PRAŠČIĆNOG DUHA. „Aha. Da. Dobro. Deda?" DA? „Zašto? Zašto si radio sve ovo?" Stajao je zamišljeno, kao da u glavi isprobava različite rečenice. MISLIM DA TO IMA NEKAKVE VEZE SA ŽETVAMA, reče. DA. TAKO JE. I ZATO ŠTO SU LJUDI TOLIKO ZANIMLJIVI DA SU IZMISLILI ČAK I TUROBNO. ZAISTA SU NEVEROVATNI. „O." I TAKO... SREĆAN TI PRAŠČIĆ. „Da. Srećan Praščić." Smrt ponovo zastade i zagleda se kroz prozor. I LAKU NOĆ, DECO... GDE GOD DA STE. * * * Gavran doleprša na kladu prekrivenu snegom. Njegova crvena grudna proteza bila se potpuno iskidala i sada je beživotno landarala za njim. „Čak ni da nam ponude prevoz do kuće", promrmljao je. „Pogledaj ti ovo. Na sve strane samo sneg i led. Jesi li ti svestan da bih mogao da krepam od gladi? Tjah! Ljudi stalno naklapaju o reciklaži, ali čim pokušaš da im pružiš malo praktične ekologije, oni... se... prave... ludi. Tjah! A da sam crvendać, kladim se da bi me poveli. O, da." CIJU, saosećajno reče Pacovska smrt i šmrknu. Gavran je gledao sićušnu priliku u odori kako čeprka po snegu. „Umreću od smrzavanja, zar ne?", reče zloslutno. „Od mene će ostati samo kukavna šačica perja i ove moje kandžice skvrčene od mraza. Neću čak biti ni za jelo, a pravo da ti kažem, kod nas je sramota umreti mršav..." Tad je postao svestan da se ispod snega pomalja nešto štrokavija belina, koja posle još malo čeprkanja poče da liči na uvo. Gavran se izbulji. „Pa to je ovca!", reče. Pacovska smrt klimnu glavom. „Ćela celcata ovca!"27 CIJU. „Blago si ga meni!", reče gavran dok je skakutao i kolutao očima. „Jedva da se i ohladila!" Pacovska smrt ga radosno pljesnu po krilu. CIJU-JU, IJU-CIJU... 27 Koja je verovatno preminula u snu. Prirodnom smrću. U dubokoj starosti. Posle dugog i srećnog života, koliko već ovce umeju da budu srećne. I verovatno bi joj bilo veoma drago kad bi znala da će čak i mrtva nekome biti od pomoći...
Terry Pratchet 162 „Pa, hvala. I tebi..." * * * U davna, pradavna vremena, u jednoj dalekoj, predalekoj zemlji, otvoriše se vrata jedne prodavnice. Oniži drvodelja izađe iz radionice i stade - vrlo primereno mušteriji - kao ukopan. U IZLOGU IMATE VELIKOG KONJIĆA ZA LJULJANJE, reče mušterija. „O, da, da, da", reče drvodelja nervozno se igrajući naočarima s četvrtastim okvirom. Brinulo ga je što nije čuo zvono. „Samo, bojim se da nije na prodaju. Napravljen je po narudžbini za lorda..." NE. KUPIĆU GA. „Ali ne možete, zato što..." IMA LI OVDE I DRUGIH IGRAČAKA? „Da, naravno, ali ipak..." ONDA ĆU KUPITI KONJIĆA. KOLIKO VAM JE LORD PLATIO ZA NJEGA? „Pa, pogodili smo se za dvanaest dolara, ali..." DAĆU VAM PEDESET, reče mušterija. Mali drvodelja stade u pola nećkanja i poče od pola hoćkanja. Zaista imam još čitavu gomilu igračaka, pomislio je, a ovaj izgleda kao neko ko ne prihvata „ne" kao odgovor čak i kad se uopšte udostoji da postavi pitanje. Lord Selači će se naljutiti, ali lord Selači sad nije tu. S druge strane, ovaj neznanac je ovde. O, i te kako je ovde. „Pa... kad je tako... ja ću... da vam ga uvijem?" NE. NEMA POTREBE. HVALA. AKO NEMATE NIŠTA PROTIV, IZAŠAO BIH NA ZADNJA VRATA. „A kako... kako ste ušli?", upita drvodelja dok je izvlačio konjića iz izloga. KROZA ZID. TAKO JE MNOGO ZGODNIJE NEGO KROZ DIMNJAK, ZAR NE? Prikaza baci zveckavu vrećicu na tezgu i podiže konjića ko od šale. Drvodelja se nije usuđivao ni da zucne. Sinoćna večera je ozbiljno nameravala da pobegne od kuće, takođe na zadnja vrata. Neznanac se zagleda u police. PRAVITE BAŠ LEPE IGRAČKE. „Ja... hvala." UZGRED, reče kupac dok je odlazio, ISPRED RADNJE VAM JE JEDAN DEČAČIĆ KOME SE NOS ZALEDIO ZA IZLOG. MISLIM DA BI MU KORISTILO MALO TOPLE VODE. Smrt izađe i ode do mesta gde ga je čekao Binki, pa priveza konjića za sedlo. ALBERT ĆE SE SIGURNO OBRADOVATI. JEDVA ČEKAM DA MU VIDIM LICE. HO. HO. HO. * * * Dok se praščićna svetlost slivala niz kule Nevidljivog univerziteta, bibliotekar odlučno stupi u Veliku salu čvrsto stežući partituru u stopalima. Dok je praščićna svetlost obasjavala kule Nevidljivog univerziteta, arhirektor s uzdahom sede na svoj krevet i izu čizme. Bila je to prokleto duga noć. Ako ništa drugo, prvi put je video starijeg docenta da plače kao malo dete. Zagledao se u vrata svog novog kupatila. Pa, pošto je rešio sve zubarske probleme, prijao bi mu topao tuš. Tako će čist i osvežen moći da ode na orguljaški koncert. Skinuo je šešir, na šta iz ovog uz vilinska čangrljanje ispade mali gnom i zakotrlja se po podu. „Oh, još jedan", reče Ridkali. „Mislio sam da smo vas se rešili. A koji si ti?" Gnom ga uznemireno pogleda. „Ja... znate da su se čula, hm, zvonca kadgod se pojavi neko novi?", reče. Izgledao je kao neko ko zna da će posle objašnjenja dobiti po turu. „Da, pa?"
Teri Pračet 163 Gnom podiže svežanj zvonaca i bojažljivo ga protrese. Začu se tužno tingelingegingelinge. „Vidite? Ja sam vilenjak Tingelingegingdingović." „Marš napolje." „Osim toga, bacam i vilinsku prašinu i proizvodim ono 'plop' kad se desi neka magija..." „Nestani!" „A da vam izvedem 'Zvona svetog Ungulanta?", očajnički ponudi gnom. „To vam je baš za ovo doba godine. Mnogo je lepo. Možete i da mi se pridružite, ako želite. Evo, ovako ide: 'Zvona (ding) svetog (dong)..!" Ridkali ga pogodi gumenom patkicom pravo u glavu i gnom se otkotrlja u slivnik. Iz cevi su još nekoliko minuta dopirale psovke potpomognute čangrljanjem zvonaca. Kada je konačno ponovo zavladao mir, arhirektor skide bademantil. Bibliotekar je bio toliko napumpao mehove da su zakivci cvrčali od napona. Zadovoljno je seo na klupicu i oduševljeno prešao pogledom po klavijaturi. Budalina Džonson je imao sličan pristup muzici kao i prema bilo kom drugom polju koje je njegov genije očešao kao što iznenadni mraz očeše leju paradajza. Neka bude glasno, rekao je. I široko. I sveobuhvatno. I tako je Nevidljivi univerzitet dobio jedine orgulje na svetu na kojima se mogla izvesti simfonija komponovana za oluju i zvuk spljeskavanja žabe. Topla voda poče da se sliva niz Ridkalijevu šiljatu kapu za kupanje. Gospodin Džonson je - verovatno omaškom - stvorio savršeno kupatilo. Ili bar savršeno kupatilo za pevanje. Jeka i mnogo cevi ublažavali su sve one male nesavršenosti dajući čak i najjadnijim pevačima baršunastu, tamnosmeđu boju glasa. I zato Ridkali zapeva. „Kad sam bio mlađan šta ono beše aha da lovac jaaaaaaaaa, pitali me oficiri... ma ne nego jedna me je moma volelaaaaaaa..." Cevi orgulja tiho su hujale od pritiska. Bibliotekar ispucketa zglobove, što je potrajalo prilično dugo. Potom je odvrnuo ventil za otpuštanje vazduha. Hujanje se pretvori u potmulo dobovanje. Oprezno je pritisnuo pedalu. Ridkali prestade da peva kad kroza zid dopre zvuk orgulja. Ah, muzika za kupanje, pomislio je. Prava stvar. Šteta što se od ovolikih cevi ne čuje dobro. l baš tad je prvi put opazio polugicu s natpisom „Muzičke cevi". Kako nije bio od onih što se zapitaju čemu služi neko dugme jer mogu lepo da ga pritisnu i da odmah to utvrde, Ridkali učini upravo tako. Međutim, umesto da začuje muziku, kao što je očekivao, dve ploče se tiho razmaknuše i ukaza se mnoštvo mesinganih prskalica. Bibliotekar je opčinjeno leteo na krilima muzike. Ruke i noge su mu jurišale po klavijaturi gradeći krešendo na kraju prvog stava Bublove Katastrofične svite. Jednom nogom je šutnuo polugu „Mlaznjak", a drugom odvrnuo ventil rezervoara s azotovim oksidom. Ridkali kucnu po prskalicama. Ništa se nije dogodilo. Ponovo se osvrnuo ka komandnoj tabli i tek tad shvatio da još nije isprobao mesinganu polugicu s natpisom „Orgulje". Zato ju je pritisnuo. Međutim, umesto očekivanog naleta novog dodatka tuširanju čuo se samo škljocaj, a posle njega tiho klokotanje, koje se postepeno pojačavalo. Slegnuo je ramenima i nastavio da sapunja grudi. „...a što ti je, mila kćeri... A? Ma šta..." Nešto kasnije istog dana, naredio je da se kupatilo ponovo zamandali i da se na vrata stavi tabla s natpisom: „VAŽNO! Ne otvarati ni pod kojim okolnostima!"
Terry Pratchet 164 Međutim, Modo ipak nije ukucao eksere do kraja, već ih je ostavio da malo vire, koliko da može lepo da ih uhvati kleštima kad mu budu naredili da ponovo otvori vrata. Nije on bio od onih što mnogo pametuju i povazdan se žale. Prosto je znao s kim ima posla. Sapun nikada nisu pronašli. * * * Ponder i njegovi pomoćnici pomno su posmatrali Heksa. „Pa ne može tek tako da stane", reče Adrijan Rotkvinseme, poznat i kao Ludi Drongo. „Mravi su jednostavno prestali da se kreću", reče Ponder i uzdahnu. „Dobro, vrati mu tu prokletinju." Adrijan oprezno vrati malog plišanog medu kraj Heksove tastature. Cevi zabrujaše. Mravi se pokrenuše. Začu se i mišje cijukanje. Baš kao i prethodna dva puta. Ponder ponovo pogleda ono što je Heks ispisao. +++ Moje! Buaaaa! +++ „Zaista mi se ne mili", reče neraspoloženo, „da arhirektoru objašnjavam kako ova mašina odbija da radi bez svog plišanog mede. Ne želim da živim u takvom svetu." „Pa", reče Ludi Drongo, „uvek možete da kažete kako mu je neophodan MPM da bi radio kako treba..." „Misliš da to zvuči bolje?", nesigurno će Ponder. Ipak je to dovoljno daleko od definicije medveda. „Svakako je bolje nego 'mali plišani meda'." Ponder klimnu glavom. „Da", reče. „Mnogo bolje." * * * Gavejn je rekao Tvajli kako mu se od svih poklona koje je dobio od Deda Prasa najviše sviđa kliker. Upitala ga je na koji kliker misli. Na onaj, objasnio joj je, što ga je pronašao u kaminu. S njim uvek pobeđuje. Kao da se kreće drugačije od ostalih klikera. * * * Prosjaci su ševrdali gradskim ulicama, povremeno hodajući čak i natraške. S početkom dana počeo je da pada i sneg. S vremena na vreme pokoji bi zadovoljno podrignuo. Svi su na glavi nosili kartonski šešir, osim Olea Rona, koji je svoj pojeo. Velika konzerva je išla iz ruke u ruku. Bila je puna mešavine vina, žestokih pića i nečeg što je već bilo u njoj kad ju je Arnold Postranski ukrao ispred farbare u Fedrovoj ulici. „Guska je bila odlična", reče Patak čačkajući zube. „Nisam očekivao da ćeš da je jedeš, s obzirom da na glavi imaš patku", reče Mrtvak Henri čačkajući nos. „Kakvu patku?", upita Patak. „A šta j' bilo ono mrsno?", upita Arnold Postranski. „To ti je, dragi moj, bila guščja pašteta. Kladim se da je stigla iz Genue. Prvoklasna!" „A je l' od nje 'volko prdim?" „Ah, čudesni svet gastronomije", radosno reče Patak. U međuvremenu su nekako uspeli da stignu do zadnjih vrata svog omiljenog restorana. Patak se zamišljeno zagleda u zgradu, očiju mutnih od navale sećanja. „Ovde sam jeo gotovo svakog dana", reče. „Što s' prestô?", upita ga Mrtvak Henri. „Ja... zaista ne znam", reče Patak. „Ne mogu da se setim. Bilo je to u vreme kada sam... valjda bio neko drugi. Ma nije ni važno", reče blagonaklono pomilovavši Arnolda po glavi.
Teri Pračet 165 „Znaš kako se kaže: Bolje je jesti stare čizme s prijateljima nego vola punjenog mržnjom. Izvoli, Rone." Postavili su Smrdljivog Olea Rona pred vrata i pokucali. Kada je konobar otvorio, ovaj mu se široko osmehnu, pružajući na uvid sve što mu je ostalo od zuba i svoj čuveni zadah, koji je bio u više nego punom sastavu. „Milenijumska ruka i gambor!", reče i dotače se po čelu. „'Srećni praznici'", ljubazno prevede Patak. Kelner pokuša da zatvori vrata, ali Arnold Postranski je iskusno već bio uglavio čizmu na pravo mesto.28 „Mislili smo da bi vam bilo drago ako navratimo u vreme ručka da vašim gostima pevamo praščićne pesme", reče Patak. Uto Mrtvaka Henrija spopade jedan od njegovih napada vulkanskog kašlja, koji je čak i zvučao zeleno. „Besplatno, naravno." „Na Praščić sam se rodila", reče Arnold. Iako su bili toliko gadni da ih nisu primili čak ni u Esnaf prosjaka, ovi momci su u odnosu na svoje niske standarde živeli prilično dobro. To su uglavnom postizali pažljivom primenom Principa sigurnosti. Ljudi su im davali sve i svašta kako bi bili sigurni da neće morati da ih gledaju. Nekoliko minuta kasnije, nastavili su šetnju gurajući srećnog Arnolda zatrpanog navratnanos umotanim paketima. „Ljudi su ponekad baš ljubazni", reče Patak „Milenijumska ruka i gambor." Arnold poče da razgleda dobrovoljne priloge dok su mu točkići šljapkali po bljuzgavici i nanosima snega. „Ovaj ukus... mi je odnekud poznat", reče. „Na šta te podseća?" „Na stare čizme i blato." „Ha! To ti je hohovska hrana." „Da, da...", reče Arnold i nastavi da zamišljeno žvaće. „Znači li to da smo odjednom i mi postali hohovci?" „Nemam pojma. Jesi li ti hohovac, Rone?" „Prokletinje." „Aha. Meni je ovo zvučalo baš hoh." Reka Ank se više nije videla od snega. „Svejedno... Srećna Nova godina, Arnolde." „Srećna ti Nova godina, Patak. A i tvojoj patki." „Kojoj patki?" „Srećna Nova godina, Henri." „Srećna Nova godina, Rone." „Prokleta prokletinja!" „I bog nas blagoslovio, sve do jednog", reče Arnold Postranski. Zavesa od pahulja poče da ih skriva od pogleda. „Koji bog?" „Otkud znam? Koji ti treba?" „Patak?" „Da, Henri?" „Taj punjeni vo što si ga pomenuo..." „Da?" „Kakvog je ukusa?" 28 Arnold nije imao noge, ali kako se na ulicama čizma pokazala kao veoma korisna, Mrtvak Henri mu je jednu pričvrstio na štap. Toliko se bio izveštio s njom da su se mnogi lopovi koji pljačkaju prosjake našli zatečeni kad dobiju šut u čelo od nekog ko je visok jedva metar.
Terry Pratchet 166 „Ma to se samo tako kaže, Henri." „Znači, nema nikakvog vola?" „Ne. Hteo sam da kažem kako je..." Sada se video samo sneg. A i on poče da se topi kad je granulo sunce. - KRAJ -