Terry Pratchett - Deda Pras

Terry Pratchet 100 Nalegao je na polugu kojom se lanac prebacuje s jednog zupčanika na drugi i ponovo počeo da okreće pedale. Začu se još zlokobnije škripanje i kula poče da se izdužuje u visinu. „Tu smo", doviknu mu Suzan nakon nekoliko minuta sporog uspona. „Dobro... da vidimo... Aabana Botler..." „Do Vajolet verovatno ima još svega par kilometara", reče o bog otkrivajući lepote ironije. „Napred!" Kula nastavi svoj klimavi hod između polica. „Stoj!" Građevina se opasno zaljuljala kad je o bog nagurao kočionu cepanicu pod točak. „Mislim da sam je pronašla", začu se odozgo. „Spuštaj!" Ogroman točak s olovnim tegovima polako se okretao dok se konstrukcija uz mnogo škripe i struganja sklapala kao harmonika. Suzan siđe s platforme. „Baš svi su tu?", upita je o bog dok je prelistavala knjigu. „Da." „Čak i bogovi?" „Sve što je živo i svesno svog postojanja", reče Suzan ne dižući pogled. „Ovo je... baš čudno. Izgleda da je Vajolet u nekoj vrsti... zatvora. Ko bi uopšte hteo da zatvori vilu Zubićku?" „Možda neko s osetljivim zubima?" Suzan se vrati nekoliko stranica. „Evo... neko joj je nabacio džak na glavu i odneo ju je negde, ali..." - okrenula je još jednu stranu - „...piše da joj je Bendžo bio poslednja mušterija i... da, uzela je zub... i onda joj se učinilo da ima nekoga iza nje i... vožnja kolima... skinuli su joj vreću... uzdignuti put sličan mostu... i..." „I sve to piše u toj knjizi?" „Da. Ovo je autobiografija. Svako ima svoju. Knjiga ispisuje život dok ga proživljavaš." „Imam li i ja svoju?" „Verovatno." „Kuku meni. 'Probudio se, povraćao, poželeo da umre.' I nije neko štivo." Suzan okrete stranicu. „Kula", reče. „Ona je u nekakvoj kuli. Po onome što je videla, reklo bi se da je vrlo visoka i bela iznutra... ali ne i spolja? Izgledala joj je nestvarno. Oko kule je bilo mnoštvo jabukovog drveća, ali s njim nešto nije bilo kako valja. Pominje i reku, ali ni ona nije kako valja. I zlatne ribice... s tim što plivaju na vodi." „Zagađenje", reče o bog. „Ne bih rekla. Nisu plutale, nego plivale." „Plivale su po površini vode?" „Tako je njoj izgledalo." „Ma nije valjda? Da se možda nije prejela onog plesnivog sira?" „Piše i da je nebo bilo plavo, ali... sigurno je nešto pogrešila... piše da je nebo postojalo samo iznad..." „Pa da. Odlično mesto za nebo", reče o bog. „Kad je nebo ispod tebe, to ne sluti na dobro." Suzan okrenu stranicu pa se vrati. „Izgleda... da je nebo postojalo samo gore, ali ne i sa strane. Nije bilo neba na horizontu." „Čekaj malo", reče o bog. „Znam da nisam dugo na ovom svetu i veoma to poštujem, ali čini mi se da moraš da imaš nebo na horizontu. Kako bi inače znala da je to horizont?" Suzan oseti kako joj se prikrada osećanje već viđenog, ali pritajilo bi se kad god je pokušala da se usredsredi na njega. „Videla sam to mesto", reče bockajući stranicu kažiprstom. „Da je samo malo bolje pogledala drveće... Piše da je imalo smeđa stabla i zeleno lišće, ali da joj je ipak izgledalo čudno. Da..." Pročitala je sledeći odeljak. „I cveće koje raste u travi. S velikim okruglim laticama."

Teri Pračet 101 Ponovo se zamišljeno zagledala kroz o boga. „Ovaj pejzaž ne valja", reče. „Meni zvuči sasvim pristojno", reče on. „Nebo. Drveće. Cveće. Mrtve ribe." „Smeđa stabla? Stabla su uglavnom sivkastozelenkasta. Smeđa stabla možeš da vidiš na samo jednom mestu", reče Suzan. „I to na istom onom gde nebo postoji samo gore - gde se plavetnilo ne spušta do zemlje." Skrenula je pogled. Na kraju prolaza nalazio se vrlo uzak i visok prozor s pogledom na crni vrt. Crno žbunje, crna trava, crno drveće. U crnom se ribnjaku riblji kosturčići brčkaju u crnoj vodi pod crnim lokvanjima. Ne bi se moglo reći da tu nema boje, ali bila je to boja kakva bi se dobila ako se zrak crnila propusti kroz prizmu. Mestimično su se nazirali nagoveštaji nijansi za koje bi ljudsko oko moglo da se ponada da „vuku" na tamnoljubičasto ili teget, ali sve je to u suštini i dalje bilo crno, pod crnim nebom, jer ipak je to bio svet koji pripada Smrti i ništa više. A izgled Smrti stvorili su ljudi. Zašto kostur? Zato što kostur podseća na smrt. Imao je kosu zato što su društva orijentisana na poljoprivredu videla u njoj izvesnu simboliku. Živeo je u sumornom okruženju jer bi ljudska mašta morala ozbiljno da se napregne ako bi pokušala da ga smesti negde gde je lepo i ima cveća. Svi slični njemu žive u ljudskoj mašti i tu dobijaju oblik. Nije on jedini... ...ali je jedini odbio da se drži scenarija. Razvio je živo zanimanje za ljudski rod. Da li je to samo misao ili sećanje na nešto što se još nije dogodilo? O bog je pratio njen pogled. „Hoćemo li da je potražimo?", upitao ju je. „Pričam u množini jer mislim da sam se dobrovoljno prijavio kad sam se obreo na pogrešnom mestu u pogrešno vreme." „Živa je. To znači da je smrtna", reče Suzan. „A to pak znači da je mogu pronaći." Okrenula se i pošla ka vratima biblioteke. „Ako nebo postoji samo gore, šta se onda nalazi između njega i horizonta?", upita o bog pokušavajući da je sustigne. „Ti ne moraš sa mnom", reče Suzan. „Ovo ipak nije tvoj problem." „Da, ali ako uzmeš u obzir da je čitava svrha mog života da se osećam bedno, onda je sve drugo poboljšanje." „Moglo bi biti opasno. Mislim da nije tamo otišla svojevoljno. Umeš li da se tučeš?" „Ne, ali umem da povraćam po drugima." * * * Bila je to koliba u prigradskom naselju u okolini ravničarskog grada Skrota. Nalazilo se tu još mnogo prigradskih naselja, toliko raštrkanih - skršena kola ovde, pseća lešina onde - da su ljudi često prolazili kroz njih i ne znajući da su ona tu. Na geografske karte bila su unesena samo zato što su se kartografi stideli velikih praznina. Praščić je u Skrotu padao u vreme zatišja posle svih uzbuđenja oko berbe kupusa, a do prvog sledećeg važnog događaja trebalo je čekati čak do festivala prokelja. Koliba je imala šporet na drva, čiji se sulundar završavao na krovu prekrivenom debelim slojem kupusovog lišća. Iz sulundara su se čuli tihi glasovi. OVO JE VEOMA, VEOMA GLUPO. „Običaj potiče iz vremena kada je svaka kuća imala odžak, gospodaru." Ovaj drugi glas zvučao je kao da njegov vlasnik stoji na krovu i viče u sulundar. STVARNO? SREĆA MOJA ŠTO VATRA NIJE UPALJENA. Začulo se prigušeno grebanje i tandrkanje, a potom i tresak negde unutar šporeta. PROKLETSTVO. „Šta je bilo, gospodaru?" VRATA NEMAJU BRAVU S UNUTRAŠNJE STRANE. VRLO NEUVIĐAVNO OD NJIH.

Terry Pratchet 102 Usledilo je još nekoliko udaraca, a onda i škripa kada se jedna ringla odiže i pomeri u stranu. Iz šporeta se pomoli ruka, koja stade da pipa okolo sve dok ne pronađe bravicu rerne. Prsti počeše da čeprkaju i okreću ručicu, ali bilo je očigledno da pripadaju nekome ko nije vičan otvaranju i zatvaranju. Smrt se na kraju ipak iskobelja iz šporeta. Za detaljnije objašnjenje tog procesa trebala bi nam duplerica na rasklapanje. Za Smrt su vreme i prostor bili tek pojave za koje je čuo, nešto za šta se štriklira opcija ostalo. Možda bi pomoglo ako se svemir zamisli kao gumeni čaršav. A možda i ne bi. „Pustite me unutra, gospodaru", začu se ojađeni glasić s krova. „Rodiću meče s plehanim ušima." Smrt priđe vratima ispod kojih su uletale pahulje. Nervozno se zagledao u njih. Spolja se začu tup udarac, a potom Albertov glas, ali sada iz mnogo veće blizine. „Šta je bilo, gospodaru?" Smrt prođe glavom kroz vrata. IMA NEKAKVA METALNA POLUGA... „To se zove 'reza', gospodaru", reče Albert gurnuvši šake ispod pazuha ne bi li ih ugrejao. „Pomerite je u stranu." AHA. Smrt uvuče glavu. Albert je trupkao i posmatrao kako mu se dah pretvara u oblake pare dok je slušao bespomoćno čangrljanje s druge strane vrata. Smrt ponovo izgviri napolje. OVAJ... „To je kvaka, gospodaru", umorno će Albert. AHA. DOBRO. „Uhvatite je i pritisnite, a onda povucite prema sebi." VAŽI. Glava ponovo nestade. Albert je čekao i skakutao. Glava se ponovo pojavi. JA... ŠTA ONO BEŠE TREBA DA URADIM KAD PRITISNEM? Albert uzdahnu. „Povucite ka sebi, gospodaru." A, DOBRO, DOBRO. ODMAH ĆU. Glava nestade. Eh, pomisli Albert. Baš nikako ne može da shvati brave... Vrata se širom otvoriše. Smrt se ponosno i domaćinski pomeri u stranu da pusti Alberta i oblak pahulja u kuću. „Baš je zagudilo", reče Albert. „Ima li vina?", upita žudno. IZGLEDA DA NEMA. Smrt tad ugleda čarapu obešenu o bok šporeta. Bila je bušna. Uzeo je iz nje pisamce ispisano neveštom rukom i pročitao ga. DEČAK ŽELI PANTALONE KOJE NEĆE MORATI NI SA KIM DA DELI, VELIKU PITU S MESOM, ŠEĆERNOG MIŠA, 'MNOGO IGRAČAKA' I KUCU KOJA SE ZOVE ČUPKO. „Baš slatko", reče Albert. „Samo trenutak, dok obrišem suzu. Bojim se da mu ipak sleduju mali drveni vojnik i jabuka." ALI U PISMU LEPO PIŠE... „Da, ali to su opet samo društveno-ekonomski faktori", reče Albert. „Na svetu bi zavladao haos kad bi svako dobio sve što mu se prohte, zar ne?" ONIMA U PRODAVNICI DAO SAM ONO ŠTO SU ŽELELI... „Jeste, a i to će da izazove mnogo nevolje, gospodaru. 'Prasići na navijanje koji stvarno rade' nije nego. Ništa vam nisam rekao jer je to služilo određenoj svrsi, ali ne možete tako doveka. Kome još treba bog koji ispunjava svaku želju?" NE RAZUMEM...

Teri Pračet 103 „Važna je nada! To je bitan deo vere. Dajte danas ljudima pekmez i oni će ga pojesti. Ali date li im ga i sutra, nikada ih više nećete skinuti s grbače." HOĆEŠ DA KAŽEŠ DA ZBOG TOGA SIROMAŠNI TREBA DA DOBIJAJU SIROMAŠNE POKLONE A BOGATI BOGATE? „Tako je", reče Albert. „To vam je smisao Praščića." Smrt gotovo zavapi. ALI JA SAM DEDA PRAS! A onda se postide, pa dodade: SAMO TRENUTNO, NARAVNO. „Isto vam se hvata", reče Albert slegnuvši ramenima. „Sećam se, kad sam bio baš mali svim srcem sam želeo velikog konjića za ljuljanje iz izloga..." Licem mu je preleteo setan osmeh. „Jednom sam satima stajao i gledao ga, a vreme je bilo hladnije od milosrđa... i tako sam ja stajao nosa priljubljenog uz staklo... sve dok konačno nisu čuli da se dernjam i došli da me odlede. I onda su ga na moje oči izvadili iz izloga jer je neko došao da ga kupi. Na trenutak sam stvarno pomislio da će biti moj... Eh. Sanjao sam tog konjića, crveno-belog, s pravim sedlom i opremom. Sanjao sam kako se ljuljam na njemu. Mogao sam nekog da ubijem, samo da dođem do njega." Ponovo je slegnuo ramenima. „Naravno, to je bilo nemoguće jer pas nije imao za šta da nas ujede. Morali smo da pljunemo na hleb ne bi li omekšao da može da se pregrize..." MOLIM TE, OBJASNI MI ZAŠTO JE VAŽNO DA PAS IMA ZA ŠTA DA TE UJEDE? ZAR TO NIJE NEHIGIJENSKI? „To se samo tako kaže, gospodaru, isto kao 'siromašan kô crkveni miš'." A CRKVENI MIŠEVI SU SIROMAŠNI? „Pa... jesu." NISU VALJDA SIROMAŠNIJI OD OBIČNIH MIŠEVA? ZNAŠ, IMA TAMO DOSTA LOJANIH SVEĆA I DRUGIH STVARI ZA JELO. „I to se samo tako kaže, gospodaru. Ne treba doslovno shvatati." AHA. DOBRO. NASTAVI. „Naravno, ipak sam na Praščićno veče zakačio čarapu iznad kamina, i ujutru... Znate šta je bilo ujutru? Znate šta? Čekao me je drveni konjić kog je moj tata napravio svojim rukama..." AH, na to će Smrt. PA TO VREDI VIŠE I OD NAJSKUPLJEG KONJIĆA NA SVETU, ZAR NE? Albert ga prostreli pogledom. „Ne!", reče. „Ne vredi! Prvo što sam tada pomislio bilo je da nije velik kao onaj iz izloga." Smrt je bio zaprepašćen. ALI ZAR NIJE LEPŠE IMATI IGRAČKU NAPRAVLJENU S LJUB... „Nije. Samo odrasli tako razmišljaju", reče Albert. „Kad ima sedam godina, čovek je sebično malo đubre. Bilo kako bilo, tata se posle ručka naroljao i ugazio u njega." IPAK STE IMALI RUČAK? „Dobro, imali smo malo moče pa smo udrobili..." ALI ZAR I TO NIJE DEO PRAŠČIĆNOG... Albert uzdahnu. „Kako vam drago, gospodaru. Kako god vam drago." Smrt ga je zbunjeno gledao. A DA TI JE DEDA PRAS DONEO TOG DIVNOG KONJIĆA... „Moj otac bi ga trampio za dve flaše rakije", reče Albert. ALI BILI SMO U BOGATIM KUĆAMA I OSTAVLJALI IGRAČKE DECI KOJA IH VEĆ IMAJU PREVIŠE, DOK U OVAKVIMA NISMO OSTAVLJALI TAKOREĆI NIŠTA. „Uh. Kad sam ja bio mali, dali bismo sve na svetu da dobijemo takoreći ništa", reče Albert. HOĆEŠ DA KAŽEŠ DA SVAKO TREBA DA BUDE SREĆAN S ONIM ŠTO IMA? „Tako nekako, gospodaru. Sročili ste to kô pravi bog. Daj im malo i reci im da budu srećni što su i toliko dobili. To vam je ona priča o pekmezu." TO NIJE U REDU, reče Smrt pa se zamisli. ZNAŠ... DOBRO JE KAD SI ZADOVOLJAN ONIM ŠTO IMAŠ, ALI MORAŠ IMATI I NEŠTO ŠTO ĆE TE ČINITI SREĆNIM JER GA IMAŠ. ZAŠTO BI NEKO BIO SREĆAN JER NEMA NIŠTA? Albertu je već bilo dosta ovog novog naleta socijalne filozofije.

Terry Pratchet 104 „Ne'am pojma", reče. „Neki bi rekli da im je dosta što imaju zvezde na nebu." SIGURAN SAM DA NEMAJU POSEDOVNI LIST KOJIM BI TO DOKAZALI. „Jedno znam, a to je da bi nas ćale olešio od batina kad bi nas uhvatio s gomilom skupih igračaka. Mislio bi da smo ih ukrali." TO NIJE... POŠTENO. „Takav je život, gospodaru." ALI JA NISAM. Albert se nasloni na šporet i poče da mota jednu od onih njegovih užasnih tankih cigareta. Najbolje je da pusti gospodara da se sam ispetlja iz tog klupka. Proći će ga pre ili kasnije. Tako je bilo i s violinom. Tri dana je bez prestanka kidao žice, a onda je više nikada nije uzeo u ruke. U tome i jeste muka. Gospodar svemu tako pristupa. Kad nešto uvrti sebi u glavu, najbolje je sačekati da to nešto samo provrti put napolje. On misli da se Praščić svodi na... puding od šljiva, konjak i hohohokanje, a nema mozak koji bi ignorisao sve ostalo. I onda ga to povredi. PRAŠČIĆ JE, reče Smrt, A LJUDI UMIRU NA ULICAMA. JEDNI SE GOSTE U TOPLIM SOBAMA DOK DRUGI NEMAJU KROV NAD GLAVOM. ZAR JE TO POŠTENO? „Pa, to je teško pitanje...", poče Albert. ONAJ SELJAK JE IMAO ŠAKU PASULJA, A KRALJ TOLIKO HRANE DA NE BI NI OSETIO KAD BI NEŠTO DAO I DRUGIMA. ZAR JE TO POŠTENO? „Da, ali ako sve to date seljaku, za godinu ili dve pokondirio bi se baš kao i kralj...", poče Albert da iznosi svoje pristrasno viđenje ljudske prirode. DOBRO I LOŠE?, nastavi Smrt. BOGATIMA JE LAKO DA BUDU DOBRI. I TO JE POŠTENO? Albert požele da se upusti u raspravu, da mu kaže: Ma nemoj? Zašto su onda toliki bogataši najobičniji gadovi? A to što je neko siromašan ne mora da znači i da je loš. Mi smo bili siromašni, ali pošteni. Dobro, više glupi nego pošteni, ako ćemo pravo. Ali ipak pošteni. Ali nije to rekao. Gospodar nije raspoložen za to. On uvek radi ono što treba uraditi. „Sami ste rekli da sve ovo radimo samo da bi ljudi verovali..." Tu zastade, pa reče: „Kad već govorimo o poštenju, gospodaru, onda i vi..." JA NE PRAVIM RAZLIKU IZMEĐU BOGATIH I SIROMAŠNIH, reče Smrt, ALI OVO NE BI TREBALO DA BUDE VREME TUGE, VEĆ RADOSTI. Prigrlio je crvenu odoru. A I DRUGIH OSTI, dodao je. * * * „Nema sečiva", reče o bog. „Tu je samo balčak." Suzan stupi na svetlost i pomeri ruku. U vazduhu na trenutak zasvetluca plavičasta linija. Sečivo je bilo toliko tanko da se nije ni videlo. O bog ustuknu. „Šta je to?" „Ovo može da preseče česticu vazduha nadvoje. I da odseče dušu od tela. Zato se odmakni." „Hoću, nego šta ću." Suzan izvadi crne korice iz stalka za kišobrane. Stalak za kišobrane! Tu nikada ne pada kiša, ali Smrt je morao da ima stalak za kišobrane. Suzan nije mogla da se seti nikoga ko to drži u kući. Na svakom spisku korisnih delova nameštaja, stalak za kišobrane sigurno bi zauzimao poslednje mesto. Smrt živi u crnom svetu, u kome nema ni svetlosti niti ičeg živog. Prašinu i paučinu u biblioteci stvorio je samo da bi izgledala bibliotekastije. Tu nikada nije bilo sunca i vazduh se nikada nije kretao, ali on je morao da ima stalak za kišobrane. I par srebrnih četki za kosu kraj kreveta. Želeo je da bude nešto više od koščate utvare. Stoga je pokušao da stvori detalje koji će odražavati njegovu ličnost, ali nije znao kad je dosta. Baš kao pubertetlija koji izađe iz kuće ulipan losionom posle brijanja Vulgari. Deda uvek sve pogrešno shvati. On život gleda spolja i zato ne može da ga razume. „Izgleda mi opasno", reče o bog.

Teri Pračet 105 Suzan gurnu mač u korice. „I treba", reče. „A... kuda to idemo?" „Tamo gde nebo postoji samo gore", reče ona. „Već sam videla to mesto. I to nedavno. Dobro ga poznajem." Otišli su u staju, gde ih je Binki već čekao. „Lepo sam ti rekla da ne moraš sa mnom", reče Suzan uhvativši se za sedlo. „Ipak si ti... slučajni prolaznik." „Ali ja sam bog mamurluka koji je izlečen od mamurluka", reče o bog. „Zaista ne znam šta bih drugo radio." Toliko je skrušeno to rekao da ju je dirnuo. „Dobro. Penji se." Pomogla mu je da se smesti iza nje. „Čvrsto se drži za mene", reče, pa odmah dodade: „Ali za neko drugo mesto." „Izvini, a zašto ne može ovako?", reče o bog spuštajući ruke malo niže. „Trebalo bi mi mnogo vremena da ti objasnim, a ionako verovatno ne znaš sve reči. Uhvati me oko struka." Izvadila je Vajoletin peščanik i podigla ga. U gornjem delu bilo je još dosta peska, ali Suzan se uopšte nije smela zakleti da je to dobar znak. Jedino je bila sigurna da konj Smrti može da stigne apsolutno bilo gde. * * * Škripa Heksovog pera zvučala je kao mahnitanje pauka zatočenog u kutiji šibica. Ma koliko se Ponderu Stibonsu ne dopadalo ono što se sprema, deo njegovog bića bio je veoma, veoma zadivljen. Sećao se kako je ranije, kad Heks odbije da nešto izračuna ili se uzjoguni i počne da ispisuje gluposti kao što su „+++ Daj Sir +++" ili „+++ Pokušaj Ponovo +++", on pokušavao da mirno i logički iznađe rešenje. Ali nikada, ama baš nikada, nije ni pomislio da odalami Heksa čekićem. A upravo je time Ridkali sada pretio. Ono zadivljujuće u svemu tome bila je činjenica da je Heks izgleda razumeo suštinu ideje. „Dobro", reče Ridkali spuštajući čekić. „Onda više nećemo da se zamajavamo tim glupostima o nedovoljno dodataka. Važi? Tamo u Velikoj sali imaš sve dodatke koji ti padnu na pamet: salate, sireve, soseve, maslinke... Što se mene tiče, slobodno možeš sve da ih..." „Tražio je podatke, a ne dodatke", pokušao je da mu pomogne Ponder. „Šta? Je l' to nešto kao pola dodataka? Da možda nije na dijeti?" „Ne, ne, mislio je na... činjenice", reče Ponder. „Pa što lepo ne kaže?", nabusito će Ridkali. „Ako ne zna odgovor, što lepo ne napiše 'Pojma nemam' ili 'Beš me ako znam'? Ali to s tim podacima, to ti je najobičnije vađenje, ako mene pitaš. Samo se pravi važan." Onda se ponovo okrenuo ka Heksu. „Slušaj 'vamo. Nagađaj." Pero poče da ispisuje „+++ Nedov", ali onda se zaustavi, pa posle kraće pauze pređe na nov red i poče ponovo. „+++ To Je Samo Glasno Računanje, Ako Razumete Šta Hoću Da Kažem +++" „Pošteno", reče Ridkali. „+++ Količina Vere U Svetu Mora Imati Gornju Granicu +++" „Gluposti", reče dekan. „Zvuči smisleno", reče Ridkali. „Ljudi prosto... moraju da veruju u nešto. Očigledno postoji granica do koje možeš da veruješ. Oduvek to tvrdim. I šta onda?" +++ Pojavljuju Se Stvorenja U Koja Se Nekad Verovalo +++ „Da, može se i tako reći." +++ Nestala Su Jer Su Prestali Da Veruju U Njih +++ „Sasvim moguće", reče Ridkali.

Terry Pratchet 106 +++ Ljudi Su Počeli Da Veruju U Nešto Drugo - Pitanja? +++ Ridkali pogleda ostale čarobnjake. Svi slegoše ramenima. „Moguće", reče oprezno. „Ljudi mogu da veruju u ograničen broj stvari." +++ Sledi: Ako Se Ukloni Glavni Predmet Vere, Nastaje Prostor Za Nova Verovanja +++ Ridkali je zurio u reči. „Misliš... dajštadašisanje?" Veliki točak s ramovima poče polako da se okreće, a mravi u staklenim cevima ponovo se uzmuvaše. „Šta se dešava?", upita Ridkali glasnim šapatom. „Mislim da Heks traži reč dajštadašisanje", reče Ponder. „Možda mu je u dugoročnom spremištu podataka." Odjednom iz skalamerije iskoči ogroman peščani sat na opruzi. „Šta je sad ovo?", upita Ridkali. „Pa... to pokazuje da Heks razmišlja." „Aha. A ovo zujanje? Kao da dopire s druge strane zida." Ponder se nakašlja. „To je dugoročno spremište podataka, arhirektore." „A šta je to u stvari?" „Ovako... ako zamislite pamćenje kao niz poličica ili, ili, ili rupica u koje možete da smeštate svašta, arhirektore, onda smo mi, eto, pronašli neku vrstu pamćenja koje se... slaže s mravima, a što je još važnije, može da se povećava u zavisnosti od toga koliko mu dajemo da upamti, mada jeste pomalo sporo..." „Zujanje je sve jače", reče dekan. „Da se nešto nije pokvarilo?" „Ne, to znači da sve radi kako treba", reče Ponder. „To je... znate... košnica." Nakašljao se. „Različite vrste polena, različita gustina meda, smeštanje jajašaca... Zaista je neverovatno koliko činjenica možete da smestite u jednu košnicu." Odvažio se da ih pogleda. „I vrlo je bezbedno, pošto bi svako ko pokuša da tu nešto petlja bio izujedan namrtvo, a Adrijan veruje da će nas, kad prođe letnji raspust, čekati odličan med..." - ponovo se nakašljao - „...za naše... send... viče." Činilo mu se da se smanjuje i usijava pod njihovim pogledima. Spasao ga je Heks. Peščanik se vrati odakle je došao a pero bučnu u mastionicu. +++ Da. Dajštadašisanje. Projektovanje željenog u ponuđeno +++ „Misli na preusmeravanje vere, arhirektore", ljubazno objasni Ponder. „Znam", reče Ridkali. „Prokletstvo. Sećate li se kad smo imali onu životnu silu po celom univerzitetu? Čovek nije mogao ni rođene pantalone da nazove svojima! Dakle... stvorio se višak vere i ova stvorenja to iskorišćavaju? I zato se vraćaju? Kućni bogovi?" +++ Moguće +++ „Dobro, a u šta su to ljudi odjednom prestali da veruju?" +++ Nema Sira Greška +++ KRUŠKA KRUŠKA KRUŠKA +++ Počni Ponovo +++ „Hvala lepo. Možeš lepo da kažeš: 'Ne znam'", reče Ridkali i ponovo sede. „Možda u nekog od glavnih bogova?", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Ma daj, odmah bismo saznali kad bi neki od njih nestao." „Praščić je", reče dekan. „Pretpostavljam da je Deda Pras tu negde." „Veruješ u Deda Prasa?", upita ga Ridkali. „Znam da je to priča za malu decu", reče dekan, „ali siguran sam da ona veruju. Ja sam verovao kad sam bio dete. Kakav bi to bio Praščić bez jastučnice iznad kamina..." „Jastučnice?", lecnu se stariji docent. „Pa u čarapu ne može baš mnogo da stane", reče dekan. „Da, ali jastučnica...", nije odustajao stariji docent. „Da. Pa šta?"

Teri Pračet 107 „Možda grešim", reče stariji docent, „ali meni to zvuči vrlo pohlepno i sebično. Mi smo kačili čarapice. Šećerno prasence, drveni vojnik, pokoja pomorandža i to je to. Tja, izgleda da su oni s jastučnicama držali monopol na tržištu." „Prestanite da kevćete i odmah da ste ućutali. Obojica", reče Ridkali. „To se sigurno može lako proveriti. Kako znamo da Deda Pras zaista postoji?" „Prazna čaša od vina, čađavi otisci na tepihu, tragovi sanki na krovu i puna jastučnica poklona", reče dekan. „Ha, jastučnica", na to će stariji docent. „Ha. Kladim se da si iz jedne od onih uštogljenih porodica koja ne otvara poklone sve do večeri. I da ste u predsoblju imali ogromno praščićno drvo." „A šta ako...", zausti Ridkali, ali već je bilo prekasno. „Pa šta?", reče dekan. „Naravno da smo čekali da prođe ručak..." „Znaš, oduvek su mi strašno išli na živce ti s ogromnim, nakinđurenim jelketinama. Kladim se da si imao i onu skorojevićku krckalicu za orahe u obliku velikog uvrtača palca", reče stariji docent. „Neki su, naravno, morali da se zadovolje i maljem za ugalj u dvorištu." „Nisam ja kriv što je moja porodica imala para", reče dekan, što bi možda i završilo raspravu da nije dodao „i stila". „I velike jastučnice!", dreknu stariji docent i poče da poskakuje od besa. „Kladim se da ste kupovali imelu!" Dekan izvi obrve. „Pa naravno! Sigurno se nismo šunjali po selendrama i krali je iz tuđih dvorišta, kao neki." „To je tradicija! Narodni običaj!" „Obeležavanje Praščića krađom imele?" Ridkali zakloni oči rukom. Čuo je da se to zove sindrom kolibe. Kada su ljudi prinuđeni da preko zime dugo borave zgurani u četiri zida, uvek pre ili kasnije počnu da idu jedni drugima na živce. Doduše, verovatno ima i onih koji smatraju da se provođenje vremena na univerzitetu koji ima više od pet hiljada poznatih prostorija, ogromnu biblioteku, najbolju kuhinju u gradu, sopstvenu pivaru, mlekaru, bogat vinski podrum, perionicu, berbernicu, manastir i kuglanu, malo teže uklapa u pojam „zguranosti". Ipak treba imati u vidu da čarobnjaci mogu jedni drugima da idu na živce čak i sa suprotnih krajeva veoma velike poljane. „Umuknite već jednom!", reče. „Ovo je Praščićna noć! Nije sad vreme za glupe prepirke. Jasno?" „E baš jeste", nadureno će šef katedre za neodređena istraživanja. „Ovo je pravo vreme za glupe prepirke. Kad sam bio mali, imali smo sreće ako večera prođe bez obnavljanja gradiva na temu 'Prava je šteta što se Henri nije uortačio s našim Ronom' ili 'Zašto ovu decu niko nije naučio da se služe nožem?'." „I pravo vreme za durenje", reče Ponder Stibons. „O, da, durenje", složi se šef katedre za neodređena istraživanja. „Kakva je to praščićna večera ako na kraju svako ne zuri u drugi zid?" „Igre su mi bile još gore", reče Ponder. „Bolje i to nego deca koja se tuku igračkama. Kakvo je to praščićno popodne ako kuća nije prekrivena točkovima i delovima polomljenih lutaka i ako svi ne cmizdre? Artiljeriju i juriše podrazumevam." „Imali smo igru koja se zvala 'pronađi papuču'", reče Ponder. „Neko sakrije papuču, a ostali je traže. I onda se potučemo." „Nije to ništa", reče predavač savremenih runa. „Nema pravog praščićnog bedaka ako svi ne nose papirnate šešire. I uvek se tu zadesi neka užasna baba-tetka koja natuče neko čudo na glavu i počne mudrijaški da se smeška jer misli da je velika boemka." „Jao", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Potpuno sam zaboravio šešire." „A posle uvek neko predloži da se igraju društvene igre", reče Ponder. „Tako je. Naročito one za koje se niko ne seća tačnih pravila."

Terry Pratchet 108 „Što nekoga neće sprečiti da predloži da se igra u sitniš." „I posle pet minuta dvoje se toliko zakrve oko dva penija da ne progovore više ni reč dok su živi." „I uvek se tu nađe neko užasno derište koje..." „Znam! Znam! Neko dete koje ne mora rano na spavanje opelješi sve ostale jer igra kao opaki mali finansijski genije!" „Da!" „Hm...", promumla Ponder, prilično uveren da je on bio to dete. „Ne zaboravite poklone", reče šef katedre za neodređena istraživanja kao da čita zajedničku listu ružnih uspomena. „Koliko su samo... puni potencijala dok su u papiru, nabrekli od otvorenih mogućnosti... a onda ih otvoriš i shvatiš da je ukrasni papir njihov najzanimljiviji deo. I još moraš da kažeš: 'O, hvala, ovo mi je baš potrebno'. Smatram da uopšte nije lepše davati nego primati, ali je zato manje ponižavajuće." „Shvatio sam", nadoveza se stariji docent, „da sam tokom godina postao izvoznik praščićnih poklona." „A ko nije?", reče šef katedre. „Spiskaš čitavo bogatstvo na druge, a kad skineš sav papir, shvatiš da su ti ostale jedna papuča pogrešne boje i knjiga o usnom vosku." Ridkali ih je pratio s užasnutim zanimanjem. Oduvek je dušom i telom uživao u Praščiću. Radovao se susretu sa starim rođacima, hrani, zabavnim igrama kao što su „hajde da jurimo mog malog suseda" i „zuce na tuce". Uvek je prvi stavljao papirnati šešir na glavu. Verovao je da to daje posebno svečan pečat čitavom slavlju. I uvek je pažljivo čitao praščićne čestitke i odvajao po nekoliko trenutaka da pomisli nešto lepo o svakom pošiljaocu. Ovo što je sada čuo bilo je kao da gleda kako neko gazi po kući za lutke. „Ako ništa drugo, bar su praskavice s porukama zabavne...", reče bojažljivo. Svi se osvrnuše ka njemu, pogledaše ga, pa se ponovo okrenuše. „Da, ako imate smisla za humor koliko i žičani ofinger", reče stariji docent. „Uh", reče Ridkali. „Onda možda i nema Deda Prasa, čim vi tu sedite i kenjkate. On ne bi dozvolio da noćas iko bude nesrećan!" „Ridkali, Deda Pras je samo stari bog zime", umorno reče stariji docent. „Nije on vila Vedrana ili nešto slično." Predavač savremenih runa odlepi bradu od dlanova. „Šta je vila Vedrana?" „Ma to je moja baba govorila kad smo zbog kiše morali da sedimo kod kuće i idemo joj na živce", objasni stariji docent. „Imala je običaj da kaže: 'Ako ne budete dobri, zvaću vilu Vedranu i ona će...'" Skrušeno je zaćutao. Arhirektor prenaglašeno podiže ruku do uveta kako ne bi morao da izgovori: „Pssst. Čini mi se da čujem nešto." „Zvonilo je", reče. „Svaka čast, stariji docente." „O, ne", zaječa stariji docent. „Ne, ne, ne!" Pažljivo su osluškivali. „Možda smo se nekako provukli", reče Ponder. „Ništa nisam čuo..." „Da, ali sigurno si je zamislio, zar ne?", reče dekan. „Stvorio sam lik u glavi čim je izgovorio njeno ime. Sigurno zna milion zagonetki. Ili će nas terati da se igramo napolju jer je to zdravo." Čarobnjaci se stresoše. Nisu imali ništa protiv svežeg vazduha sve dok se nalazi s druge strane prozora. „Razvedravanje me uvek oneraspoloži", reče dekan. „Ako se sad pojavi neka živčana prdavica, pokazaću joj njenog boga", reče stariji docent prekrstivši ruke. „Izlazio sam na kraj s čudovištima, trolovima i velikim zelenim stvarima i ne pada mi na pamet da..." „Zdravo!! Zdravo!!" Bio je to glas kakav deci čita poučne bajke. Svaki samoglasnik zvučao je savršeno oblo. Čuli su se čak i dodatni uzvičnici, rođeni iz očajničke razdraganosti i vedrine i uglavljeni tačno gde treba. Čarobnjaci se osvrnuše.

Teri Pračet 109 Vila Vedrana bila je oniža debeljuca u tvidanoj suknji i toliko razumnim cipelama da su verovatno same sebi obračunavale porez. Podsećala je na prvu učiteljicu s kojom se deca susretnu, onu koja je prošla posebnu obuku za izlaženje na kraj s upišavanjem na nervnoj bazi i s malim dečacima čiji se doprinos čudesnom svetu drugarstva uglavnom svodi na uzastopno udaranje malih devojčica drvenim konjićem u glavu. Sliku je dopunjavala pištaljka na uzici oko vrata. Izgledalo je kao da će vila svakog trenutka pljesnuti rukama. Majušna prozirna krila što su se nazirala preko ramena verovatno su služila samo za ukras, ali čarobnjaci nisu mogli da odlepe pogled od njih. „Zdravo...", rekla je ponovo, ali s mnogo manje samopouzdanja. Sumnjičavo ih je pogledala. „O, pa vi ste veliki dečaci", reče kao da su oni toliki samo da bi joj napakostili. Trepnula je. „Posao mi je da razgonim tugu", dodala je, očigledno ponavljajući naučeni tekst. Dotle se već bila malo sabrala, pa dodade: „A sad, glavu gore! Hoću da vidim mnogo veselih lica!" Pogled joj pade na starijeg docenta, čije lice verovatno nikada nije bilo veselo. Njegova specijalnost bili su tupi i sumorni izrazi, a trenutni je bio za medalju. „Izvinite, gospođice", reče Ridkali, „ali imate li vi to kokoš na ramenu?" „To je, ammm, to je, ammm, to je plava ptica srećkalica", reče vila Vedrana. U glasu joj se sad osećalo podrhtavanje, kao da ni sama ne veruje u ono što je upravo izgovorila, ali da neće odustati od svoje priče, za slučaj da se na kraju ipak pokaže kao istinita. „Izvinite, ali to je kokoš. I to živa", reče Ridkali. „Upravo je kokodaknula." „Ali je zato zaista plava", ojađeno će Vedrana. „Pa dobro, nije da nije", pomirljivo reče Ridkali, najljubaznije što je mogao. „Doduše, da me je neko pitao kako izgleda plava ptica srećkalica, verovatno bih zamislio nešto izduženije, ali to već nije vaša krivica." Vila Vedrana se nervozno nakašlja i poče da čeprka dugmad svog razumnog vunenog džempera. „Može li jedna lepa igra da se malo oraspoložimo?", reče. „Možda 'na slovo, na slovo'? Ili takmičenje u crtanju? Možda se nađe i neka nagradica za pobednika." „Gospođice, mi smo čarobnjaci", reče stariji docent. „Nama ne treba razvedravanje." „A pantomima?", nije odustajala vila. „Ili ste se to već igrali? Možemo i da pevamo. Ko zna Razbole se lisica?" Njen veseli osmejak slupao se o zid grupne mrzovolje. „Pa nećete valjda sad da se durite?", dodala je molećivo. „Hoćemo", reče stariji docent. Vila Vedrana se snuždi i stade da mahnito prepipava svoje bezoblične rukave, sve dok ne iščeprka zgužvanu maramicu i poče njom da briše oči. „Opet sam omanula, zar ne?", reče. Brada joj je već ozbiljno podrhtavala. „U poslednje vreme niko ne želi da se razveseli, a ja se toliko trudim. Sakupila sam punu svesku šala, imam tri kutije kostima i... i... i... kad god pokušam da razveselim ljude oni me gledaju kao da im je neprijatno... a ja se zaista toliko trudim..." Glasno je izduvala nos. Čak je i stariji docent imao toliko milosti da izgleda kao da mu je neprijatno. „Mi...", zaustio je. „Zar je toliko teško da makar povremeno pokušate da se oraspoložite?", nastavila je vila Vedrana. „A... na koji način?", ojađeno upita stariji docent. „Pa na svetu ima toliko razvedravajućih stvari", reče vila Vedrana i ponovo izduva nos. „Nešto kao... letnji pljusak ili zalazak sunca?", reče stariji docent trudeći se da unese malo sarkazma, ali jasno se videlo da to čini na silu. „Evo, uzmite moju maramicu. Nije mnogo korišćena." „Neka neko dami donese čašu vina?", reče Ridkali. „I malo kukuruza za kokoš..." „Oh, ja nikada ne pijem alkohol", užasnuto reče vila.

Terry Pratchet 110 „Ma nije valjda?", reče Ridkali. „A nas, eto, alkohol uvek razvedri. Gospodine Stibonse... deder budi ljubazan pa dođi ovamo na trenutak." Zagrlio ga je i počeo da šapuće. „Mora da se mnogo vere rasulo kad je i ova uspela da se stvori. Ako mene pitaš, ima bar devedeset kila! Ako bismo hteli da pozovemo Deda Prasa, šta treba da uradimo? Da ubacimo pismo u odžak?" „Da, ali ne noćas, gospodine", reče Ponder. „Na terenu je." „A sigurno nije ostavio poruku kad se vraća", reče Ridkali. „Prokletstvo." „Mada, ako još nije navraćao ovamo...", glasno je razmišljao Ponder. „Zašto bi navraćao ovamo?", upita Ridkali. * * * Bibliotekar se pokri preko glave i sklupča se. Kao i svaki orangutan, žudeo je za toplinom prašume. Muka je bila u tome što nikada nije video prašumu, pošto se u orangutana pretvorio kao već odrastao čovek. Međutim, nešto u njegovim kostima osećalo je tu žudnju. Uopšte nije voleo zimu i hladnoću. S druge strane, isto tako je bio bibliotekar do srži pomenutih kostiju i ni za živu glavu nije dopuštao da se u blizini knjiga založi vatra. Stoga je po celom univerzitetu vladala nestašica jastuka i ćebadi, ali se zato kartoteka biblioteke bila pretvorila u neku vrstu čaure, u kojoj je majmun voleo da predrema najgori deo zime. Okrenuo se i čvršće umotao u blagajnikovu zavesu. Uto se pred vratima njegovog gnezdašceta začuše škripa dasaka i tihi šapat. „Ne, ne palite fenjer." „A baš sam se pitao zašto ga nisam video čitave večeri." „Za Praščić uvek ode ranije na spavanje, gospodine. Tu smo..." Čulo se šuškanje. „Imamo sreće. Još je prazna", reče Ponder. „Mislim da je blagajnikova." „Svake godine kači čarapu?" „Da." „Ali on nije dete. Mada bi se moglo reći da je detinje jednostavan." „Možda orangutani drugačije razmišljaju, arhirektore." „Misliš da i u džungli to rade?" „Ne verujem, gospodine. Za početak, tamo nema dimnjaka." „A i mnogo su im kratke noge. Veoma su uskraćeni na polju čarapa. Ali bila bi to druga priča kad bi mogli da kače rukavice. Deda Pras bi morao da radi u dve smene. Znaš, zbog dužine ruku." „Da, arhirektore." „Šta li mu je ovo na... pobogu, čaša vina. Šteta bi bilo da se baci." U tami se začuše gutljaji. „Mislim da je bila namenjena Deda Prasu, gospodine." „A banana?" „Pretpostavljam da ju je ostavio za prasce." „Za prasce?" „Ma znate već, gospodine. Njuško, Riško, Gricko i Zuba." Ponder zbunjeno zastade, svestan da ne bi trebalo da sada, kada je odrastao, može da se seti takvih stvari. „Banane za prasce? To mi ne liči na običaj. Žirevi bi bili u redu. Ili jabuke. Ili repa." „Da, gospodine, ali bibliotekar voli banane." „To vam je jedno vrlo hranljivo voće, Stibonse." „Da, gospodine, iako one zapravo nisu voće." „Stvarno?" „Da, gospodine. Botanički gledano, banana je vrsta ribe. Po mojoj teoriji, ona je potekla od istog pretka kao i krulska cevoriba, koja je isto tako žuta i živi u grozdovima ili jatima."

Teri Pračet 111 „Živi li na drveću?" „Pa, obično ne, gospodine. Banana očigledno osvaja nove teritorije." „Ma nije moguće! Znaš, zanimljivo je da nikad nisam bio ljubitelj banana, a ni za ribama nisam nešto lud. Sad mi je jasno zašto." „Da, gospodine." „Napadaju li plivače?" „Nisam čuo za to, gospodine. Naravno, možda su dovoljno pametne da napadaju samo plivače koji se previše odmaknu od obale." „Misliš na one koji zađu u... u šumu?" „Možda, gospodine." „Prepredene su one." „Da, gospodine." Šibica blesnu u mraku i obasja Ridkalija dok je palio lulu. * * * Ankmorporški veselnici su nedeljema vežbali za Praščićnu noć. Smatra se da je taj običaj otpočela Anaglipta Hags, koja je okupila najbolje gradske pevače zarad drugarstva i širenja dobre volje. Trebalo bi biti oprezan prema ljudima koji bez stida govore o „drugarstvu i širenju dobre volje" kao da je to nešto što se može poput obloga priviti na život. Okrenete li im leđa na trenutak, organizovaće prvomajsku igranku oko cvećem okićene motke, a onda vam nema druge nego da primenite malo drugačije okićenu motku. Pevači su bili na pola Parkovske aleje, a i na pola Velike crvene koke, i to u čudesnom višeglasju.21 Kasice su im već bile pune priloga za gradsku sirotinju, ili bar za onaj njen deo koji je po mišljenju gospođe Hagz odgovarajuće živopisan, ne previše smrdljiv, i dovoljno pristojan da kaže „hvala". Ljudi su izlazili pred vrata da ih slušaju. Narandžasta svetlost se rasipala po snegu dok su ulične svetiljke treperile među pahuljama. Da ste mogli da skinete poklopac s tog prizora, verovatno biste pronašli čokoladne bombone, ili bar vrlo zanimljiv izbor čajnih kolačića. Gospođa Hagz je čula da su veselnici deo vrlo starog rituala - a ne treba niko da vam objašnjava šta to znači - ali smatrala je da je temeljno uklonila sve elemente koji bi mogli da vređaju prefinjene uši. Jedan po jedan, pevači počeše da primećuju kako nešto nije kako treba. Iza ugla se, šljapkajući i klizajući se po ledu, pojavila još jedna raspevana grupa. Međutim, ovi su pevali kako svira neko drugi. A taj neko je verovatno učio muziku negde drugde, verovatno kod drugih oblika života na drugoj planeti. Prevodio ih je beznogi čovek na malom postolju s točkićima, pevajući koliko ga grlo nosi i besomučno udarajući tiganjima. Bio je to Arnold Postranski. Gurao ga je Mrtvak Henri, čije su napredovanje kroz potpuno drugu pesmu povremeno zaustavljali napadi kašlja. Odmah iza njega stupao je savršeno običan čovek u otrcanoj i prljavoj, ali očigledno skupoj odeći. Njegov prijatni tenor bio je pomalo prigušen pakanjem patke što mu je sedela na glavi. Odazivao se na nadimak Patak, iako mu nikada nije bilo jasno zašto ga tako zovu i zašto je uvek okružen ljudima koji vide nepostojeće patke. Na začelju je u društvu sivkastog psića na povocu išao Smrdljivi Ole Ron, u Ank-Morporku poznat kao najporemećeniji od svih poremećenih prosjaka. Taj nije bio u stanju da peva, ali je zato pokušavao da psuje u ritmu sve tri pesme istovremeno. Veselnici zaćutaše i užasnuto se zagledaše u njih. 21 „Velika crvena koka pozdravlja svitanje novog dana". Istini za volju, kokoške baš i nisu poznate kao vesnici jutra, ali se gospoda Hagz, dok je sakupljala stare narodne pesme ne bi li ih sačuvala od zaborava, postarala da ih prepravi gde god je to bilo neophodno, da ne bi, kako je sama rekla, „nepotrebnim prostotama vređale slušaoce prefinjenijih nazora". Veoma se iznenadila kada je shvatila da većina ljudi ne primećuje nepotrebne prostote dok im neko ne ukaže na njih. Ponekad je pevac ipak samo pevac.

Terry Pratchet 112 Svi su bili kao opčinjeni ovom teturavom povorkom, tako da nisu primetili kako nekakve crne i sive mrljice izgmizavaju iz slivnika i ispod cigala i odleću u mrak. Od davnina su ljudi tokom opuška godine poznatog i kao Praščićni praznici pesmom i larmanjem isterivali kojekakve fizičke gadarije koje su iskoristile duge i tmurne dane da se natove u budžacima. Kasnije se prešlo na višeglasno pevanje, što se pokazalo kao prilično jalovo. Samo su oni koji znaju šta rade još uvek kreštali i klepetali. Doduše, prosjaci nisu bili toliko dobri poznavaoci folklora, već su prosto pravili larmu u vrlo održivoj nadi da će im neko platiti da prestanu. Pažljiviji slušalac bi uz malo napora mogao čak i da razazna reči njihove pesme: Praščić stiže, prase trči, Na ražnju će da zacvrči. Stavi neki dolar sad u šešir naš, Ako nemaš dolar, a ti daj šta daš. „A ako ne daš ništa", zaori se glas Smrdljivog Olea Rona, „da ti ja jfmfff mfmf f pfhfff..." Patak je, srećom, bio dovoljno priseban da mu na vreme zapuši usta. „Izvini zbog ovoga", reče, „ali zaista ne bih voleo da nam ponovo zalupe vrata ispred nosa. A i nije se rimovalo." Obližnja vrata se svejedno zalupiše. Veselnici odoše da potraže neko zdravije okruženje. Frazu „Mir među ljudima" verovatno je skovao neko ko se nikada nije našao blizu Smrdljivog Olea Rona. Prosjaci prestadoše da pevaju. Još se jedino čuo glas Arnolda Postranskog, koji je ionako živeo u svom malom svetu. „Prosjačka je tuga pregolema, Leba ima al' uz leba nema..." * * * A onda je čudna promena u vazduhu doprla čak i do njegove svesti. Iznenadni nalet vetra poče da obara sneg s grana. Zasuo ih je talas pahulja, kroz koji se možda - ali samo možda, pošto mentalni kompasi ove družine nisu uvek pokazivali ka Stvarnom - čuo delić razgovora. „Nije to baš toliko jednostavno, gospodaru. Hteo sam da kažem..." ALBERTE, BOLJE JE DAVATI NEGO PRIMATI. „Nije, gospodaru. Samo je mnogo skuplje. Ne možete tek tako da..." Sa snegom ih zasu i kiša raznoraznih predmeta. Prosjaci počeše da ih razgledaju. Arnold Postranski oprezno uze šećerno prase i odgrize mu njušku. Smrdljivi Ole Ron sumnjičavo je proučavao praskavicu što ga je udarila u glavu, a onda je prodrma kraj uveta. Patak otvori kesu slatkiša. „O, praline!", reče. Mrtvak Henri je razmotavao nisku kobasica s vrata. „Prokletinja?", reče Smrdljivi Ole Ron. „To je praskavica", reče mu psić trebeći buve iza uveta. „Samo povuci krajeve." Ron poče izgubljeno da maše praskavicom. „Čekaj da ti pomognem", reče psić pa zubima uhvati drugi kraj. „Vidi, vidi", reče Patak pipajući po snegu. „Pa ovde je celo praseće pečenje! I velika činija pečenih krompira, i to neispucalih! I... čekaj... zar ovo nije tegla kavijara? I špargle! I škampi u vinu! Nebesa! Arnolde, šta ćemo za praščićnu večeru?" „Stare čizme!", odgovori ovaj dok je lizao cigare što su se pri padu prosule iz kutije. „Samo to?"

Teri Pračet 113 „A, ne. Punjene blatom, s koricom od zapeklog blata. I to vrhunskog. Odavno ga prikupljam." „Ali sada možemo da napravimo pravu gozbu. Imamo čak i gusku!" „Pa dobro. Možemo da je napunimo starim čizmama." Uto se začu tihi pucanj praskavice i iznervirano režanje psa Smrdljivog Olea Rona. „Ne, ne, ne. Treba da staviš šeširić na glavu i da pročitaš šaljivi tekst s papira." „Milenijumska ruka i gambor?", reče Ron i pruži papirić Patku, kog su ostali članovi družine smatrali intelektualcem. On se zagleda u natpis. „Hm, da, da vidimo... Ovako piše: 'Upomoć Upomoć Upomoć Upao Sam U Mašinu Za Praskavice I Stvarno Ne Mogu Više Da Trčim Po Ovom Zupčaniku Molim Vas Da Me Izva." Pogledao je i poleđinu papirića. „Izgleda da je to sve", reče, „ako se na računaju mrlje." „Svake godine iste poruke", reče pas. „Neka neko odalami Rona po leđima. Bude li se još malo smejao, verovatno će se... oh, već jeste. Pa dobro. Ništa novo." Prosjaci provedoše nekoliko narednih minuta u sakupljanju šunki, tegli i boca. Sve su natrpali na Arnoldova kolica i pošli niz ulicu. „Otkud sve ovo?" „Pa, Praščić je, zar ne?" „Da, ali ko je obesio čarapu?" „Mislim da mi čak i nemamo čarape." „Ja sam obesio staru čizmu." „Da li se i to računa?" „Ne znam. Ole Ron ju je pojeo." * * * Čekam Deda Prasa, pomislio je Ponder Stibons. Čamim u mraku i čekam Deda Prasa. Ja. Pobornik filozofije i prirodnih nauka. Ja, koji umem da napamet izračunam koren iz 27,4.22 Zašto ja to uopšte radim? Nisam čak ni obesio čarapu. Onda bi bar imalo nekakvog smisla... Sedeo je mirno još nekoliko trenutaka, a onda izuo špicastu sandalu i počeo da skida čarapu. Sve će biti smislenije bude li o ovom razmišljao kao o eksperimentalnoj proveri zanimljive pretpostavke. Iz tame se začu Ridkalijev glas. „Šta misliš, još koliko?" „Opšte je uverenje da se sve isporuke obave pre ponoći", reče Ponder i zastenja od napora. „Sve u redu, gospodine Stibonse?" „Da, gospodine. U redu je. Nego... imate li slučajno kod sebe iglu za bakrorez? Ili možda ekserčić?" „Ne verujem." „Nema veze, pronašao sam perorez." Do Ridkalija uskoro iz tame dopre tiho struganje. „Kako pišete 'električni', gospodine?" Ridkali se zamisli. „Pravo da ti kažem, ja to nikad ne pišem." Ponovo je zavladala tišina, a onda nešto zazveča. Bibliotekar promrmlja nešto u snu. „Šta to radiš?" „Oborio sam lopatu za ugalj." „A šta sad tražiš oko kamina?" „Samo... znate, samo sam hteo da... nešto proverim. Mali... ogled. Znate, ipak se nikad ne zna." „Šta se ne zna?" 22 Morao je da prizna da bi odgovor glasio „nešto više od pet", ali i to je nešto.

Terry Pratchet 114 „Pa, znate... ono što ne znate." „A ponekad i znaš", reče Ridkali. „Mislim da sada znam mnogo više nego ranije. Ponekad me zadivljuje kako to na kraju znaš svašta. Često se zapitam šta li ću još saznati." „Pa, nikad se ne zna." „Pravo kažeš." * * * Visoko nad gradom, Albert se osvrnu ka Smrti, koji kao da se trudio da izbegne njegov pogled. „To niste izvadili iz džaka! Ni cigare, ni viljamovku, ni svu onu klopu s čudnim stranjskim imenima!" JESAM, JESAM. SVE SAM IZVADIO iz DŽAKA. Albert ga sumnjičavo pogleda. „Ali ste prvo sve to stavili u džak, zar ne?" NISAM. „Jeste, jeste", nije odustajao Albert. NISAM. „Sami ste sve to stavili u džak." NISAM. „Nabavili ste to odnekud i stavili u džak." NISAM. „Sami ste sve to stavili u džak, zar ne?" NISAM. „Sami ste stavili to u džak." JESAM. „Znao sam da ste to sami stavili u džak. Odakle vam sve ono?" PRONAŠAO SAM. „Koliko je meni poznato, niko još nije izgubio pečeno prase." TA HRANA IONAKO NIKOME NIJA BILA POTREBNA, ALBERTE. „Pre nekoliko odžaka prolazili smo iznad onog finog restorana..." STVARNO? NE SEĆAM SE. „I učinilo mi se da ste se dole zadržali malo duže nego inače, ako smem da primetim." MOŽDA. „A kako ste to 'pronašli' onoliko hrane?" PA... TAKO LEPO. PRONAŠAO SAM JE. NAIŠAO SAM NA NJU. „U kuhinji?" MISLIM DA SAM VIDEO I NEKAKVO POSUĐE. Albert uperi drhtavi kažiprst u svog gospodara. „Ukrali ste nečiju praščićnu večeru!" NEĆE SE BACITI, pravdao se Smrt. OSIM TOGA, NISI IMAO NIŠTA PROTIV KAD SAM IZBACIO ONOG KRALJA. „Da, ali ovo nije isto", tiho odvrati Albert. „Znate, Deda Pras ipak ne sme da krade po kućama!" NAHRANIO SAM PROSJAKE, ALBERTE. „Da, ali..." I TO NIJE BILA KRAĐA, NEGO... PRERASPODELA. DOBRO DELO U ZLOM SVETU. „To nije dobro delo!" DOBRO, ONDA MALO ZLODELO U ZLOM SVETU, TAKO DA SE NEĆE NI PRIMETITI. „Da, ali mogli ste da mislite i na ljude čiju ste hranu maznuli." OSTALO IM JE VIŠE NEGO DOVOLJNO. NISAM JA BEZ SRCA. METAFORIČKI REČENO. A SADA, VEŽITE POJASEVE, POLEĆEMO. „Idemo naniže, gospodaru." ONDA VEŽITE POJASEVE, SLEĆEMO.

Teri Pračet 115 * * * Bili su to... kovitlaci. S tim što se nisu pomerali dok je Binki lagodno galopirao kroz njih. Izgledalo je kao da konj lebdi u vazduhu. „Kuku meni", ojađeno reče o bog. „Šta je bilo?", upita ga Suzan. „Pokušaj da zažmuriš..." Suzan sklopi oči. A onda joj ruke poleteše ka licu. „I dalje vidim..." „Dobro je. Mislio sam da mi se privida. To obično sve objašnjava." Kovitlaci ostadoše iza njih. Sada je pod njima bilo zelenilo. E, tek je to bilo čudno. Zaista je bilo zeleno. Suzan je nekoliko puta letela nad pašnjacima i šumama, pa čak i nad močvarama i džunglama, ali ništa nije bilo ovoliko zeleno. Kada bi zeleno bilo osnovna boja, onda bi ovako izgledalo. A ona vijugava linija... „To ne može da bude reka!", reče Suzan. „Zašto?" „Plavo je!" O bog se odvaži da pogleda dole. „Pa voda je plava", reče. „Naravno da nije!" „Trava je zelena, voda je plava... To znam. Za ostalo već nisam toliko siguran." „Da, ali..." Suzan zastade. Svako zna da je trava zelena a voda plava. Najčešće uopšte nije tako, ali su to opštepoznate činjenice, baš kao i da je nebo plavo. Tada je napravila grešku i podigla pogled. Iznad njih je bilo nebo. I to plavo. A dole je zemlja. Zelena. A između ništa. Ne belina. Ne mrkli mrak. Jednostavno... ništa. Sve dokle pogled seže. Tamo gde je mozak očekivao da vidi spoj neba i zemlje u vidu jasne linije horizonta zvrjala je praznina koja je privlačila pogled kao pokvaren zub. Bilo je tu i sunce. Nalazilo se ispod neba, kao da lebdi nad zemljom. I bilo je žuto. Žuto kô dukat. Binki se spusti na travu nedaleko od reke, ili bolje reći na ono zeleno, pošto je pre ličilo na sunđer ili mahovinu. Onjušio je podlogu. Suzan sjaha i s mukom spusti pogled, tako da je sada zurila u prodorno plavetnilo reke. U vodi su se videle narandžaste ribice, ali ni s njima nešto nije bilo kako treba. Izgledale su kao da ih je stvorio neko ko zaista veruje da se riba sastoji od dve krive linije, tačke umesto oka i trouglastog repa. Podsetile su je na kosturčiće u ribnjaku njenog dede. Bile su... potpuno u skladu s okruženjem. Zurila je u njih, iako je voda bila toliko jarke boje da je deo Suzaninog mozga uporno tvrdio da je neprozirna... Kleknula je i umočila šaku. To je na dodir zaista bilo kao voda, ali činilo joj se kao da joj kroz prste curi čisto plavetnilo. Shvatila je gde se nalaze. Poslednji delić slagalice legao je na mesto i spoznaja joj je eksplodirala u glavi. Znala je da će, ugleda li i kuću, prozori biti tačno tamo gde ih očekuje i kako će se dim viti iz dimnjaka. Na drveću će gotovo sigurno biti jabuka, i to crvenih, jer svako zna da su jabuke crvene. I da je sunce žuto, nebo plavo a trava zelena. Ali postoji i drugi svet, koji ljudi koji žive u njemu zovu stvaran svet, u kome se boja neba kreće od prljavobele do crvenkaste u sumrak ili bolesnožute pred oluju. Tamo drveće može

Terry Pratchet 116 imati gole grane nalik škrabotinama na nebu, ili pak crvene buktinje u kasnu jesen. Sunce može biti i belo, i žuto, i narandžasto, a voda smeđa, sivkasta ili zelena... A ovde su sve boje izgledale kao u proleće. Ali ne kao u proleće u stvarnom svetu, nego kao u proleće života. „Ovo je dečji crtež", reče Suzan. O bog se sruči na ono zeleno. „Oči mi zasuze kad god pogledam u onu prazninu", promumlao je. „Povraća mi se." „Rekoh: ovo je dečji crtež", ponovi Suzan. „Kuku meni... izgleda da onaj čarobnjački lek gubi dejstvo..." „Sto puta sam sve ovo videla na papiru", nastavi Suzan, ne obraćajući pažnju na njega. „Nebo stavljaš gore jer je ono zaista iznad tebe, a horizont ti malo znači u životu kad si niži od jednog metra. I uče te da je trava zelena a voda plava. Naravno da ćeš ovako crtati svet oko sebe. Tvajla ovako crta. Ja sam ovako crtala. Deda negde čuva..." Zaćutala je. „Ma, sva deca ovako crtaju", promrmljala je. „Hajde da potražimo kuću." „Kakvu kuću?", proštenja o bog. „I možeš li, molim te, da pričaš malo tiše?" „Sigurno je tu negde", reče Suzan i ustade. „Uvek postoji i kuća. S četiri prozora. I s dimnjakom iz koga se dim kovitla poput opruge. Znaš, ovo mesto je nalik imanju mog de... Smrti. Ovde ništa nije pravo." O bog ode do najbližeg drveta i udari čelom o stablo kao da se nada da će osetiti bol. „Pa, meni ovo izgleda sasvim pravo", promrmljao je. „Ali jesi li ikada video takvo drvo? Izgleda kao zelena lopta nataknuta na smeđ štap. Više liči na lilihip!", reče Suzan i povuče ga za ruku. „Otkud znam. Nikad nisam video drvo. Jao! Nešto mi pade na glavu." Začkiljio je ka tlu. „Okruglo je i crveno," „Jabuka", uzdahnula je Suzan. „Svako zna da su jabuke crvene." Nigde nije bilo žbunja, ali su se zato mogli videti pojedinačni cvetovi s po dva-tri zelena lista, nasumično raštrkani po beskrajnom zelenilu. Izašli su iz šumarka i na mestu gde je reka zavijala ugledali kuću. Nije bila velika. Imala je četiri prozora i vrata. Iz dimnjaka se vio kovrdžavi dim. „Znaš li šta je neobično?", zamišljeno će Suzan. „Iako živi takoreći u palati, Tvajla upravo ovako crta kuću. I ja sam je tako crtala, a odrasla sam na dvoru. Zašto?" „Možda ste obe crtale istu kuću", ojađeno promrmlja o bog. „Molim? Stvarno to misliš? Misliš da sva deca crtaju ovo mesto? I da ga svi imamo negde u glavi?" „Ama nemam pojma, rekao sam to tek onako", odgovori o bog. Suzan zaćuta. Pitanje Šta sad? lebdelo je u vazduhu. Da li da pokuca? A onda shvati da je to normalna misao... * * * Usred sveopšteg svetlucanja, zveckanja i ćaskanja, šef sale je bio na teškim mukama. Restoran je pun kô oko i trebalo bi da u to doba osoblje sve u šesnaest sipa sodu bikarbonu u belo vino kako bi se dobio preskupi šampanjac i da secka povrće što sitnije ne bi li izgledalo kao da ga ima više. Međutim, svi su nadureno stajali u kuhinji. „Kako je sve moglo da nestane?", kreštao je upravnik. „Neko je opustošio i podrum!" „Vilijem reče da je osetio promaju", reče šef sale. Dotle je već bio priteran uz peć i konačno se setio rešenja zagonetke „Crno meče dupe peče". „More daću ja njemu promaju! Zar baš ništa nije ostalo?" „Ima nekih ostataka..." „To nisu ostaci nego des curieux et des bouts", ispravi ga upravnik. „Da, dobro, da, važi. I... ja... ovaj..." „I to je sve?"

Teri Pračet 117 „Paaa... tu su i nekakve čizme. Blatnjave stare čizme." „Čizme?" „Da. I to mnogo njih", odgovori šef sale. Činilo mu se da će svakog časa proključati. „A odakle nam toliko... starinske obuće?" „Pojma nemam, gospodine. Prosto su se pojavile. Rerna je puna starih čizama. A i ostava." „Imamo više od sto rezervacija, a prodavnice su već zatvorene! Gde je glavni kuvar?" „Vilijem pokušava da ga ubedi da izađe iz klozeta, gospodine. Ponovo je dobio jedan od onih napada i zaključao se tamo." „Ali nešto se peče. Šta to miriše?" „Ja, gospodine." „Stare čizme...", mrmljao je upravnik. „Stare čizme... stare čizme... Jesu li s kožnim đonovima? Nema nekih s drvenim ili gumenim?" „Meni izgledaju kao... čizme, gospodine. S mnogo blata." Upravnik skide sako. „Dobro. Imamo li slatke pavlake? A belog i crnog luka? Butera? Starih goveđih kostiju? Suvog hleba?" „Pa... da..." Upravnik protrlja dlanove. „Dobro", reče skidajući kecelju s čiviluka. „Ti tamo, stavi vodu da se greje! Mnogo vode! Dajte mi najveći tučak za meso! A ti iseckaj luk! Vi ostali razvrstavajte čizme. Odsecite im jezičke i đonove. Poslužićemo... da vidimo... Mousse de la Mulj dans une Panier de la Pâte de Sipelaž..." „A gde ćemo to da nabavimo, gospodine?" „To je krem od blata u korpici od pečenih cipela. Shvataš? Nismo mi krivi što čak ni Kvirmljani ne razumeju kulinarski kvirmski. Bar nikoga nećemo slagati." „Da, ali meni to zvuči pomalo...", zausti šef sale. Od malih je nogu bio proklet istinoljubivošću. „A biće tu i Brodequin rôti Façon Paysan..." Upravnik uzdahnu kad vide unezvereno lice šefa sale. „To vam je vojnička cokula na seljački način", preveo je. „Na seljački način?" „U blatu. Ali ako spremimo jezičke odvojeno, dobićemo i Languette braisée." „Ima i nekoliko ženskih cipela, gospodine", reče pomoćni kuvar. „Dobro... onda u jelovnik dodajte i... da vidimo... Sole d'une Bonne Femme... i... da... Servis dans Coulis de Terre en l'Eau. To bi vam bilo blato." „A šta ćemo s pertlama, gospodine?", upita drugi kuvar. „Dobro pitanje. Pronađi negde recept za špagete karbonara." „Gospodine?", obrati mu se šef sale. „Počeo sam kao kuvar", reče upravnik i lati se noža. „Šta misliš, kako sam dospeo do ovog položaja? Prosto znam svoj posao. Neka hrana lepo izgleda i neka je preliv dobar, a za ostalo ćemo lako." „Ali to će i dalje biti stare čizme!", reče šef sale. „Vrhunska suva govedina", ispravi ga upravnik. „Omekšaće za tili čas." „Ali... ali... nemamo nikakvu supu..." „Imamo blato. I mnogo crnog luka." „A puding?" „Blato. Pokušaćemo da ga karamelizujemo. Možda uspe." „Ostali smo i bez kafe... Ako iko ostane do kafe..." „Blato! Café de Terre", odlučno će upravnik. „Domaća neprskana kafa." „E, to će sigurno primetiti, gospodine!" „Bilo bi to prvi put", jetko odbrusi upravnik. „Nećemo uspeti, gospodine. Nema šanse."

Terry Pratchet 118 * * * U zemlji s nebom na vrhu, Srednji Dejv Krasuljak vukao je niz stepenice još vreću novca. „Kol'ko li tu ima para?", reče Rabic. „Stotina 'iljada", reče Srednji Dejv. „A koji je ovo andrak?", upita Mačje Oko otvorivši jednu kutiju. „'Artije", reče i baci kutiju u stranu. Srednji Dejv uzdahnu. Zaista je bio pristalica klasne solidarnosti, ali Mačje Oko mu je ponekad baš išao na živce. „To su ti menice", reče. „Vrede više od para." „'Artije vrednije od para?", na to će Mačje Oko. „Ne dam ti ja ni pišljiva boba za nešto što ne zveči." „Čekaj malo", reče Rabic. „Znam ja šta su menice. Ali odakle vilama Zubićkama imovina?" „Pa moraju odnekud da podignu one pare što ih ostavljaju pod jastukom", reče Srednji Dejv. „A ako mi ukrademo te 'artije, jesu li ondak one naše?" „Je l' to trik pitanje?", sumnjičavo upita Mačje Oko. „Da, ali... deset 'iljada po glavi izgleda kao sitniš u poređenju s ovim." „Ne verujem da bi on primetio ako..." „Gospodo..." Svi se osvrnuše. Čajupet je stajao na vratima. „Samo smo... samo smo sve slagali na gomilu", reče Rabic. „Da. Znam. Baš kao što sam vam rekao." „Da. Tako je. Baš kao što ste rekli", usrdno će Rabic. „Ima baš mnogo, zar ne?", reče Čajupet i osmehnu se, na šta se Rabic zagrcnu. „Vala baš", reče Srednji Dejv. „Šta ćemo s ovolikim menicama i tapijama? Pogledajte, ova je za duvandžijsku radnju u Troškadžijskom sokačetu! To je u Ank-Morporku! Tamo kupujem duvan! Stari Timbl se uvek žali na visoku kiriju!" „Ah, vidim da ste otvorili kasete", zadovoljno reče Čajupet. „Pa... da... jesmo." „Lepo. Lepo", reče Čajupet. „Nisam vam rekao da to uradite, ali... baš lepo. Šta mislite, odakle vili Zubićki novac? Da ga možda ne pravi od zlata koje mali gnomi iskopavaju u nekom tamo rudniku? Ili od vilinskog zlata? Ali ono bi se ujutru pretvorilo u olovo!" Nasmejao se. I Rabic se nasmejao. Čak se i Srednji Dejv nasmejao. Ali već u narednom trenutku Čajupet se stvorio ispred njega i neumoljivo ga je gurao sve dok ga nije saterao do zida. Srednji Dejv pokuša da trepne, ali mu se levi kapak pretvori u ružu bola. Čajupetovo zdravo oko - ako se to moglo nazvati zdravim - bilo mu je tik ispred nosa. I ona zenica poput vrha čiode. Srednji Dejv je mogao tek da nazre Čajupetovu ruku kraj lica. I nož. Vrh sečiva stajao je na delić centimetra od Dejvovog desnog oka. „Priča se da ubijem čoveka pre nego što ga čestito i pogledam", prošaputa Čajupet. „Istini za volju, radije bih te ubio nego gledao, gospodine Krasuljče. Nalazite se u dvorcu od zlata, a kujete zaveru kako da ukradete sitniš. Šta da radim s vama?" Opustio se malo, ali nije odmakao nož od Dejvovog oka. „Misliš da će Bendžo da ti pomogne", nastavio je. „Kao i uvek, zar ne? Ali Bendžo me voli. Zaista me voli. On je moj drug." Srednji Dejv uspe da pogleda preko Čajupetovog uveta. Njegov brat je mirno stajao, potpuno bezizražajnog lica, kao da čeka novo naređenje ili rađanje nove misli. „Zaista bih se rastužio ako pomislim da imaš nešto protiv mene", reče Čajupet. „Nije mi ostalo mnogo živih prijatelja, gospodine Srednji Dejve." Onda se odmakao i razdragano osmehnuo. „Pa, nadam se da smo to raščistili", reče dok je Srednji Dejv klizio na pod. „Pomozi mu, Bendžo." Planina se istog trenutka zagega ka bratu.

Teri Pračet 119 „Bendžo ima srce malog deteta", reče Čajupet kad mu nož nestade u naborima odeće. „Baš kao i ja." Ostali su stajali kao sleđeni. Niko se nije ni pomerio tokom napada. Srednji Dejv je bio prilično krupan, a Čajupet nalik džepnoj verziji muškarca, što ga, međutim, nije sprečilo da odigne njihovog druga s poda kao da je perce. „Pravo da vam kažem, meni novac ništa ne znači", reče Čajupet i sede na vreću srebrnjaka. „Ovo je sitniš. Slobodno možete sve da podelite između sebe. Ne sumnjam da ćete se siti nasvađati i navarati. Tako vam je to. Tužno je kad među prijateljima pukne tikva." Šutnuo je vreću, na šta se platno raspuče i dragocena reka srebra pokulja na pod. „A posle ćete da se razmećete i da sve spiskate na piće i žene", nastavio je dok su posmatrali kako se novčići kotrljaju u svaki ugao sobe. „Misao o ulaganju nikada nije čak ni očešala vaše kukavičke mozgiće..." S Bendža se začu tutnjanje. Čak je i Čajupet strpljivo sačekao da planina od čoveka sroči rečenicu. „Imam kasicu prasicu." „A šta bi ti uradio s milion dolara, Bendžo?", upita ga Čajupet. „Kupio... bih... veću kasicu prasicu." „Vrlo dobro", reče Ubica i ustade. „Hajde da vidimo kako napreduje naš čarobnjak." Izašao je ne osvrnuvši se, a Bendžo istog trena pođe za njim. Ostali su se trudili da ne pogledaju jedan drugog u oči, sve dok Rabic ne prekide tišinu. „Reče li on to da možemo da uzmemo pare i idemo?" „Ne lupaj. Ne bismo odmakli ni deset koraka", reče Srednji Dejv, lica još uvek zarivenog u šake. „Uh, ala boli. Mislim da mi je isekao kapak... isekao mi je prokleti kapak..." „Ajde onda da sve ostavimo i Vatamo maglu! Baš me briga za jahanje tigra!" „A šta ćeš kad on pođe za tobom?" „Što bi on gubio vreme na nas?" „Taj će uvek naći malo vremena za prijatelje", ogorčeno odgovori Srednji Dejv. „Tako vam bogova, dajte mi neku čistu krpu." „Dobro, ali... ne može baš svuda da nas traži." Srednji Dejv odmahnu glavom. Završio je životni univerzitet na ankmorporškim ulicama i um mu beše izoštren od stalnog trenja. Stoga mu je bio dovoljan samo pogled na Čajupeta pa da zna sledeće: ako taj želi nekoga da pronađe, neće ga tražiti svuda. Tražiće na samo jednom mestu, na onom gde se taj neko krije. „Što ga tvoj brat tol'ko voli?" Srednji Dejv se namršti. Bendžo je uvek radio šta mu on kaže. Sve dosad. Sigurno je to zbog onog udarca u krčmi. Srednji Dejv se trudio da ne razmišlja o tom događaju. Obećao je majci da će se starati o bratu,23 a samo je sedeo i gledao kako Bendžo pada kô klada. Kada je skočio sa stolice da ugasi neusaglašene Čajupetove lampice, shvatio je da mu Ubica stoji iza leđa i drži mu nož pod grlom. I to pred svima. Vrlo ponižavajuće iskustvo. A onda je Bendžo ustao i ispljunuo zub... „Kad tvoj brat ne bi povazdan trčkarao za njim, mogli bismo da ga sredimo", reče Mačje Oko. Srednji Dejv podiže pogled, ne spuštajući maramicu s povređenog oka. „Da ga sredimo?", ponovi. „Aha. Ti si kriv za sve", reče Rabic. „Ma nemoj? A ti nisi rekao: u je deset 'iljada, računajte na mene?" Rabic ustuknu. „Nisam znao da ćemo završiti ovde! Hoću kući!" Uprkos bolu i besu, Srednji Dejv ne reče ništa. Toliko gunđanja i kenjkanja ne liči na Rabica. Ne može se poreći da je čitavo mesto prilično jezivo, a sve to petljanje oko zuba u 23 Bila je to poslednja želja mame Krasuljak, mada ona toga nije bila svesna. Poslednje reči koje je uputila sinu bile su: „Ja ću da ih zadržavam na stepeništu, a ti idi po konje. Vodi računa o glupanu ako mi se nešto desi!"

Terry Pratchet 120 najmanju ruku... čudno, ali već im se dešavalo da posao pođe naopako i da im za vratom budu i Straža i Lopovski esnaf, ali Rabic nikada nije gubio prisebnost. A kad bi ih oni iz Esnafa uhvatili, prikucali bi im uši za stopala i bacili bi ih u reku, što je u knjizi Srednjeg Dejva - a bila je to vrlo tanka knjiga, ispisana mentalnom olovkom - bilo dovoljno strašno. „Ama šta je vama, ljudi?", upitao je. „Ponašate se kô mala deca!" * * * „Možda majmunima donosi poklone tek kad završi s ljudima." „Zanimljivo razmišljanje, gospodine. Verovatno ste upoznati s mojom teorijom da su ljudi nastali od majmuna", reče Ponder. „Ta hrabra hipoteza zbrisala bi viševekovnu zabludu, samo kad bi savet univerziteta bio dovoljno dalekovid da mi dozvoli da otplovim do onog ostrva..." „Ma jok, samo mi je palo na pamet da se isporuke vrše abecednim redom", prekide ga Ridkali. Čulo se kako čađ iz dimnjaka pada u kamin. „Biće da je to on", reče Ridkali. „Pa dobro, mogli bismo da proverimo ima li..." Nešto se sruči u pepeo. Dvojica čarobnjaka mirno su stajala u tami dok je uljez ustajao. Čulo se šuštanje papira. DA VIDIMO... Uto Ridkaliju lula ispade iz usta. „Ko si ti?", reče arhirektor. „Gospodine Stibonse, sveću na videlo!" Smrt stade da uzmiče. JA SAM DEDA PRAS, NARAVNO. DA. HO. HO. HO. KO BI DRUGI NOĆAS SILAZIO NIZ ODŽAK? „Nisi, nisi!" JESAM, JESAM. POGLEDAJTE - IMAM BRADU, JASTUK I SVE OSTALO! „Nešto si mi suvonjav u licu!" JA... JA... NE OSEĆAM SE BAŠ NAJBOLJE. TO JE OD... DA, TO JE OD MNOGO VINA. I OD PROMAJE. VEROVATNO SAM BOLESTAN. „I to smrtno, ako mene pitaš", reče Ridkali i dočepa ga za bradu. Čuo se zvuk pucanja konca. „Ovo je lažna brada!" NIJE, NIJE, očajnički se branio Smrt. „Ima čak i kukice za uši, mada verujem da su ti one samo smetale!", dodao je Ridkali, ponosan na sopstvenu promućurnost. „Zašto se ti smucaš po dimnjacima?", nastavio je. „Sigurno ne zbog čistog vazduha." Smrt neubedljivo mahnu listom papira. OVO JE ZVANIČNO PISMO DEDA PRASU. TU PIŠE... počeo je. PA, DA BUDEM ISKREN, TU PIŠE SVE I SVAŠTA. DUGAČAK SPISAK. BIBLIOTEČKE ČLANSKE KARTE, REGISTRATORI, OLOVKE, BANANE... „Bibliotekar je tražio Deda Prasu da mu donese sve to?", upita Ridkali. „Ali zašto?" NE ZNAM, diplomatski odgovori Smrt dok je Ridkaliju prstom pokazivao stavke sa spiska. „U svom stolu imam svega toga koliko ti duša ište", zamišljeno će Ridkali. „Rado ću dati novu olovku svakom ko dokaže da je istrošio staru." MORAJU DA DOKAŽU ODSUSTVO OLOVKE? „Naravno. Ako im je potreban potrošni materijal, treba samo da mi se obrate. Niko ne može reći da sam nerazuman." Smrt nastavi da pažljivo proučava spisak. TO JE SASVIM TAČNO, potvrdio je s antropološkom preciznošću. „Naravno, to ne važi za banane. Ne mogu da držim ribe u fioci." Smrt pogleda u spisak pa u Ridkalija. DA, reče, nadajući se da je to ispravan odgovor.

Teri Pračet 121 Čarobnjaci znaju kada će umreti.24 Ridkali nije imao nikakva predosećanja na zadatu temu, tako da, na Ponderov užas, bocnu prstom Smrt u stomak i reče: „Ali zašto ti? Šta je bilo s onim drugim?" PRETPOSTAVLJAM DA TEBI MOGU DA KAŽEM. * * * U tami Sobe satova začu se šapat peska i tiho zveckanje stakla koje klizi po podu... A onda se mrak ispuni oštrim mirisom snega i topotom kopita. * * * Sideni je gotovo pregrizao jezik kad shvati da mu je Čajupet iza leda. „Napredujemo li?" „Gn..." „Molim?", reče Čajupet. Sideni se dotle pribrao. „Pa... onako", reče. „Mislimo da smo se izborili sa... ovaj... jednom bravom." Sjaj u Čajupetovom oku zgasnu. „A ima ih sedam, ako se ne varam?", upita Ubica. „Da, ali te brave su... delom magijske, delom stvarne, a delom negde drugde... znate... neki delovi s vremena na vreme prosto nestanu..." Gospodin Braun, koji se dotle bavio jednom bravom, spusti alat. „Mrka kapa, gospodine", reče. „Ovde vam ni ćuskija ne bi vredela. Možda bismo nešto postigli kad bi neko trknuo do grada po jednog ili dva zmaja. Ako ih nahranimo ugljem i uhvatimo za gušu kako treba, mogli bismo da rastopimo čelik." „Rekli su mi da ste najbolji bravar u gradu", reče Čajupet. Bendžo priđe korak bliže. Gospodin Braun se ljutnu. „I jesam", reče, „ali brave se obično ne menjaju dok radite na njima." „Mislio sam da možete da otvorite svaku bravu." „Da, ako ju je napravila ljudska ruka", odbrusi gospodin Braun. „I većinu onih koje su napravili patuljci. Ali ne znam čije je ovo delo. Niste mi pominjali magiju." „Baš šteta", reče Čajupet. „To znači da mi vaše usluge neće biti potrebne. Slobodno možete da se vratite kući." „Ne treba dvaput da mi kažete", reče gospodin Braun i poče da vraća alatke u torbu. „Šta je s mojim novcem?" „Dugujem vam nešto?" „Pošao sam s vama. Nisam ja kriv što je ovo magijska rabota. Trebalo bi da mi isplatite makar nešto." „A, da, shvatam šta hoćete da kažete", reče Čajupet. „Dobićete ono što ste zaslužili. Bendžo?" Bendžo se dogega do njih. Gospodin Braun izvadi ćuskiju iz torbe. „Ti misliš da sam ja od juče, prdavče ljigavi", reče. „Znam ja takve kao što si ti. Misliš da je sve ovo igra. Zbijaš šale i misliš da ih niko ne shvata i da si zato strašno pametan. E, pa, gospodine Čajni kolutiću, odoh ja. I to iz ovih stopa. Pa kud puklo da puklo. I ne možeš me sprečiti. A ne može ni Bendžo. Odlično sam poznavao njegovu majku. Misliš da si gadan? Misliš da si ti opasan? Mama Krasuljak bi ti odgrizla uši i ispljunula bi ti ih u lice, đubre uobraženo. S njom sam baš često radio i zato me nije strah ni od tebe, a ni od ovog sirotog Bendža." 24 To im obično daje dovoljno vremena da odnesu najbolju odoru na čišćenje, da opustoše vinski podrum i priušte sebi zaista obilan poslednji obrok. Otprilike nešto kao lepša verzija zelene milje, ali bez čuvara i advokata.

Terry Pratchet 122 Gospodin Braun ih je gledao naizmenično i preteći zamahnuo ćuskijom. Sideni se odmače ka vratima. Video je kako Čajupet ljubazno klima glavom, kao da mu je starčić upravo održao kraći hvalospev. „Poštujem vaše gledište", reče Ubica. „Samo moram da naglasim da mi je ime Čajupet. Bendžo, preuzmi." Orijaš se nadvi nad gospodina Brauna i takvom silinom trznu ćuskiju da je starac izleteo iz čizmica. „Bendžo, pa to sam ja!", kreštao je bravar praćakajući se u vazduhu. „Znam te od malih nogu. Sedeo si mi u krilu! Često sam radio s tvojom ma..." „Voliš jabuke?", prekide ga Bendžo. Braun sleže ramenima. „Moraš kažeš voliš." „Volim!" „Voliš kruške? Moraš kažeš voliš." „Dobro, volim." „Voliš letiš niz stepenice?" * * * Srednji Dejv podiže ruku ne bi li ih ućutkao. Ljutito je pogledao drugove. „Prsli ste, a? Pa bili smo i na gorim mestima od ovog!" „Ovo je najgore", reče Rabic. „Nikada nisam bio negde gde te oči zabole kad pogledaš u nebo. Ovde je jezivo." „Beba nam se uplašila, nja-nja-nja-nja", otpeva Mačje Oko. Ostali ga pogledaše, na šta se on samo nakašlja. „Izvinite... ne znam zašto sam to rekao..." „Biće sve u redu ako se držimo zajedno..." „Eci, peci, pec...", mumlao je Mačje Oko. „Molim? Ama šta to pričaš?" „Izvini... izletelo mi je..." „Hteo sam da kažem", nastavi Srednji Dejv, „da ćemo..." „A Breskvica mi se isplezio!" „Nisam!" „Lažeš, lažeš, a ko laže izgore mu pantalone!" Uto se dogodiše dve stvari. Srednji Dejv je izgubio živce, a Breskvica zavrišta. Iz pantalona mu se izvijao dim. Počeo je da đipa po sobi i udara se po preponama. „Ko je to uradio? Ko je to uradio?", ponavljao je Srednji Dejv. „Nikog nisam video", reče Rabic. „Ili bar ne blizu njega. Mačje Oko je rekao da će mu izgoreti pantalone i već u narednom trenutku..." „A sada sisa prst!", rugao se Mačje Oko. „Nja-nja-nja-nja! Mamina maza! Znaš li ti šta se desi onima koji sisaju prst? Dođe jedan strašni čika s makazama i onda..." „Prestani da se benaviš!", zaurla Srednji Dejv. „Pobogu, ovo je kao da imam posla s gomilom..." Odozgo se prolomi vrisak. Trajao je dugo i zvučao je kao da se njegov izvor približava, ali onda ga zameniše šum kotrljanja i nešto što je podsećalo na skakutanje kokosovog oraha po kamenom podu. Srednji Dejv stiže do vrata baš kad se telo gospodina Brauna prokotrljalo stepeništem, i to na nimalo prefinjen način. Za njim je skakutala torba, koja se od udarca raspade i bezbroj alatki i kalauza začangrlja za svojim pokojnim tvorcem. Kretao se prilično brzo. Verovatno se neće zaustaviti sve do prizemlja.

Teri Pračet 123 Srednji Dejv podiže pogled. Dva sprata iznad njega, na suprotnoj strani ogromne cevi, Bendžo je stajao i posmatrao ga. Bendžo nije razlikovao dobro i loše. To je uvek prepuštao starijem bratu. „Pa... verovatno se jadničak okliznuo", promumla Srednji Dejv. „O, da... okliznuo se", složi se Breskvica. I on je gledao uvis. Tek tad je primetio nešto čudno. Bela kula je i dalje isijavala svetlost, ali sad su se pojavile i senke. Kretale su se po kamenu. U stvari, kretale su se u kamenu. „Šta to bi?", reče. „Taj zvuk..." „Kakav zvuk?" „Kao... struganje noževa", reče Breskvica. „I to blizu." „Nema nikog osim nas", reče Srednji Dejv. „Čega se plašiš? Da te možda ne zaskoče bele rade? Hajde... dođi da mu pomognemo..." * * * Kroz ova vrata nije mogla da prođe. Prosto su se opirala svakom njenom pokušaju, tako da se bila propisno izubijala. Na kraju je odlučila da ipak okrene kvaku. Čula je o bogov zapanjeni uzdah. Ona je već bila navikla na zgrade koje su iznutra mnogo veće nego spolja. Deda nikada nije uspeo da izađe na kraj s dimenzijama. Drugo što je odmah privlačilo pažnju bila su stepeništa. Počinjala su jedno naspram drugog u prizemlju građevine nalik unutrašnjosti kružnog tornja i u zavojnicama su se pela do u nedogled. Suzan se vrati onome što je prvo privlačilo pažnju. Bila je to velika kupasta gomila nasred poda. I to bela. Sjackala je na mutnoj hladnoj svetlosti što se spuštala iz izmaglice. „Zubi", reče Suzan. „Povratiću", ojađeno će o bog. „Nema ničeg strašnog u vezi sa zubima", reče Suzan, iako nije tako mislila. Ova gomila bila je i te kako strašna. „Ko je pominjao strah? Samo me opet hvata mamurluk... O, ja..." Suzan oprezno priđe gomili. Bili su to mali zubi. Dečji. Osim toga, onaj ko ih je tu naslagao prilično je traljavo obavio posao. Nekoliko ih se bilo otkotrljalo po podu. Suzan je to shvatila kada je nagazila jedan i začula tiho krckanje. Posle toga se očajnički trudila da pazi gde staje. Verovatno je isti onaj ko ih je tu naslagao iscrtao kredom krug oko gomile. „Baš ih je mnogo", prošaputa o bog. „Bar dvadeset miliona, ako se u obzir uzme veličina prosečnog mlečnog zuba", reče Suzan, zaprepastivši se što je ovo izračunala takoreći bez razmišljanja. „Otkud ti to znaš?" „Zapremina kupe", reče ona. „Prečnik puta visina puta pi kroz tri. Kladim se da gospodi Guzini ni nakraj pameti nije bilo da će mi to zatrebati na ovakvom mestu." „Neverovatno. Izračunala si to napamet?" „Ovde nešto nije u redu", tiho nastavi Suzan. „Mislim da ovo nema veze s vilama Zubićkama. Toliko truda da se dođe do mlečnih zuba i da na kraju završe na gomili? Ne. Osim toga, na podu je i jedan opušak. Nikada nisam videla vilu Zubićku koja sama mota cigarete." Zagledala se u krug iscrtan kredom. Odozgo se začuše glasovi i Suzan podiže pogled. Učinilo joj se da neko izgviruje preko rukohvata stepeništa i užurbano se povlači. Nije uspela da razazna crte lica, ali ono što je videla nije joj izgledalo nimalo vilinski. Ponovo se zagledala u gomilu. Kao da je neko hteo sve zube na istom mestu pa je nacrtao krug kako bi drugi znali gde da ih istovaruju. Oko kruga je bilo naškrabano nekoliko simbola.

Terry Pratchet 124 Suzan je oduvek imala odlično pamćenje kad je reč o sitnicama. Još jedna porodična crta. A jedna sitnica poče da joj se poput usnule pčele meškolji u sećanju. „O, ne", izustila je. „Pa niko ne bi pokušao da..." Iz beline nad njima začu se povik. Niz najbliže stepenište kotrljalo se nečije telo. Nekada je to bio suvonjavi starčić. Tehnički gledano, još uvek je to bio, s tim što stepenište nije bilo nimalo blagonaklono prema njemu. Telo se skotrlja na pod i zaustavi se uz tihi šum. Suzan potrča ka njemu, ali ono poče da bledi ostavljajući za sobom samo krvavu mrlju. Uskoro se začu nekakav zveket i ona se ponovo osvrnu ka stepeništu. Gvozdena ćuskija je skakutala kao losos i vrtela se u vazduhu dok se odbijala o stepenike. Na kraju se šiljatim krajem zarila u pod i ostala da stoji i podrhtava. * * * Zadihani Rabic dotrča do vrha stepeništa. „Gospodine, neko je dole!", prošištao je. „Dejv i ostali su sišli da ih po'vataju, gospodine Čaju u pet!" „Čajupete", reče Čajupet ne skidajući pogled s čarobnjaka. „Tako je, gospodine!" „Pa?", reče Čajupet. „Samo ih... uklonite." „Ovaj... jedno od njih je devojka, gospodine." Čajupet se i dalje nije osvrtao. Samo je odmahnuo rukom. „Onda ih ljubazno uklonite." „Da, gospodine... da, dobro...", reče Rabic, pa se nakašlja. „Zar vas ne zanima otkud oni ovde, gospodine?" „Pobogu, pa naravno da me ne zanima. Zašto bi me zanimalo? A sad se gubi." Rabic se zadrža još trenutak i užurbano ode. Dok je jurio niz stepenice, učinilo mu se da čuje škripu, kao da se otvaraju neka prastara drvena vrata. Prebledeo je. To su samo vrata, reče mu razumni deo u čeonom delu mozga. Ali ostatak ga je zdušno podsećao da su ih otvorili na stotine i da nijedna nisu škripala. Drugi deo mozga, onaj koji se vrzma u budžacima oko vrha kičmenog stuba, na to reče: „Ali ovo nisu nijedna od njih i ti to dobro znaš, kao što vrlo dobro znaš koja su to vrata..." Tu škripu nije čuo bar trideset godina. Tiho je ciknuo i jurnuo koliko ga noge nose. Senke u uglovima počeše da se zgušnjavaju. * * * Suzan je trčala uza stepenice vukući o boga za sobom. „Znaš li ti šta oni rade?", reče. „Znaš li čemu služe oni zubi u krugu? Moć... kuku meni..." * * * „Ne pada mi na pamet", odlučno izjavi šef sale. „Slušaj, kupiću ti nove čim prođu praznici..." „Još dve obućarske pite, jedan Pureé de la Terre i tri Tourte à la Boue", doviknu jedan konobar utrčavši u kuhinju. „Pite od blata!", zavapio je šef sale. „Ne mogu da verujem da prodajemo pite od blata. A sad još hoćete i moje čizme!" „Sa šlagom i šećerom, da ne bude zabune. Pravi ankmorporški ukus. Od njih bismo mogli da napravimo bar četiri porcije. A i bilo bi pošteno. Pa svi smo ostali u čarapama."

Teri Pračet 125 „Sto broj sedam žali se da su odresci odličnog ukusa, ali pomalo žilavi", reče im u prolazu jedan konobar. „Dobro. Sledeći put ih bolje istuci i kuvaj ih malo duže", reče upravnik pa se ponovo posveti neutešnom šefu sale. „Vidi, Bile", reče uhvativši ga za rame. „Ovo nije hrana. Niko to i ne očekuje. Ako neko želi hranu, ostaće kod kuće, zar ne? Ovde se dolazi zbog ambijenta. Zbog doživljaja. Ovo nije kulinarstvo, Bile. Ovo je gastronomija. Shvataš? I uvek traže još." „Da, ali stare čizme..." „Patuljci jedu pacove", nastavi upravnik, „a trolovi kamenje. U Nedođiji ima onih koji jedu bube, a oni s Protivtežnog kontinenta prave supu od ptičjih ispljuvaka. Naše čizme su makar bile na kravi." „A blato?", turobno će šef sale. „Zar ne znaš onu staru izreku da čovek mora da pojede kofu blata pre no što umre?" „Da, ali ne odjednom." „Bile", nežno reče upravnik uzimajući špahtlicu. „Da, šefe?" „Odmah da si izuo proklete čizme." * * * Rabic se sav tresao kad je stigao u prizemlje, a to ne beše samo od napora. Jurnuo je pravo ka vratima, ali Srednji Dejv ga zaustavi. „Pusti me! Za petama mi je!" „Pogledaj mu lice", reče Mačje Oko. „Izgleda kô da je vidô utvaru!" „Da, ali to nije utvara", mrmljao je Rabic. „Ovo je mnogo gore..." Srednji Dejv mu opali šamarčinu. „Saberi se! Pogledaj oko sebe! Niko te ne juri! Osim toga, ako zagusti, ni mi nismo mačji kašalj." To je užasu dalo malo vremena da iscuri. Rabic se osvrnu ka stepeništu. Tamo nije bilo nikoga. „Dobro", reče Srednji Dejv netremice ga posmatrajući. „A sada nam ispričaj šta ti se desilo." Rabic obori pogled. „Mislio sam da je to ormar", promrmljao je. „Hajde, smejte mi se..." Nisu se nasmejali. „Kakav ormar?", upita Mačje Oko. „Pa, kad sam bio mali...", poče Rabic odmahujući rukom, „imali smo jedan veliki ormar. Hrastov. I on je imao... to... na vratima je imao... nekakvo... lice." Pogledao je drugove, čija mu se lica učiniše jednako drvenima. „U stvari, nije to bilo pravo lice, nego... kao neki... ukras oko ključaonice, nešto kao neko cveće i lišće, ali ako ga pogledate... s prave strane... to je u stvari bilo lice i stavili su ga u moju sobu jer nigde drugde nije bilo mesta i noću je... noću je... noću je..." Svi su bili odrasli muškarci, ili su bar imali po nekoliko decenija, što se u nekim društvima smatra istim. Ali retko se viđa odrastao muškarac lica toliko iskrivljenog od straha. „Da?", muklo reče Mačje Oko. „...šaputalo", tiho prociča Rabic. Glas mu je tu već zvučao poput voluharice u škripcu. Ostali se zgledaše. „Šta ti je šaputalo?", upita Srednji Dejv. „Ne znam! Uvek sam nabijao glavu pod jastuk! Ali to je ionako bilo kad sam bio mali. Tata ga je na kraju rasturio. I spalio. Na moje oči!" Svi se stresoše u sebi, kako to već biva kad um ponovo izađe na svetlost dana. „A ja sam se plašio mraka", reče Mačje Oko.

Terry Pratchet 126 „Uh, nemoj sad i ti", reče Srednji Dejv. „Uostalom, više ga se ne plašiš. Čuven si po tome. Radio sam s tobom u kojekakvim podrumima i rupama. Pa tako si i dobio nadimak. Mačje Oko. Jer vidiš u mraku, kao mačka." „Da, ali... to je došlo posle", reče Mačje Oko. „Kad porasteš, shvatiš da su to samo senke i tome slično. Osim toga, nigde nisam video mrak kô što je bio u našem podrumu." „Da, kad si ti bio mali pravili su naročitu vrstu mraka, zar ne?", reče Srednji Dejv. „A ne kao ovo đubre što se danas prodaje?" Sarkazam nije urodio plodom. „Ne", ozbiljno će Mačje Oko. „Nema mraka kao što je bio onaj u našem podrumu." „Nas je mama tukla ako odemo u podrum", reče Srednji Dejv. „Pogotovu ako je sišla da se malo odmori." „Stvarno?", odsutno će Mačje Oko. „Nas je tata tukao ako pokušamo da izađemo iz podruma. A sad dosta o tome." Stigli su do podnožja stepeništa. Nigde ni žive duše. A ni mrtvog tela. „Nije mogao da preživi, zar ne?", reče Srednji Dejv. „Video sam kad je proleteo kraj mene", reče Mačje Oko. „Vrat ne može onako da se savije..." Začkiljio je uvis. „Ko je ono gore?" „Kako im se savijaju vratovi?", drhtavim će glasom Rabic. „Razdvojmo se!", reče Srednji Dejv. „Pokrivaćemo sva stepeništa. Tako neće moći da siđu!" „Ali ko su oni? I šta traže ovde?" „Šta mi tražimo ovde?", upita Breskvica. Zakoračio je na stepenik i osvrnuo se. „Pare. Ako izađemo na kraj s njim." „Da...", odsutno reče Breksvica, pošavši za ostalima. „Nego... jeste li i vi čuli onaj zvuk malopre?" „Kakav zvuk?" „Kao nekakvo seckanje... štrickanje..." „Ne." „Ne." „Ne. Sigurno ti se učinilo." Breskvica tužno klimnu glavom. Dok se peo stepenicima, malecne senke u kamenu pratile su ga u stopu. * * * Suzan jurnu uz stepenice i povuče o boga u hodnik prepun belih vrata. „Mislim da su nas videli", reče. „A ako su ono vile Zubićke, onda u ovoj firmi treba uvesti polnu diskriminaciju..." Otvorila je jedna vrata. U sobi nije bilo prozora, ali su zidovi isijavali sasvim dovoljno svetlosti. Na sredini se nalazila otvorena staklena vitrina, a pod beše prekriven iscepkanim papirićima. Suzan podiže jedan i pročita naglas: „Tomas Agju, 4 godine i 9 meseci, ulica Kasi Vju 9, Sto Lat." Rukopis je bio vrlo uredan i čitak. Otišla je do naredne sobe i u njoj zatekla potpuno isti prizor. „Sad znamo gde su bili zubi", reče. „Sigurno su ih sve odneli dole." „Zašto?" Uzdahnula je. „To je toliko stara magija da se više i ne smatra magijom. Ako imaš pramen nečije kose, opiljak nokta ili zub... onda možeš da upravljaš njime." O bog se napregnu da je shvati. „Dakle, onom gomilom mogu da kontrolišu milione dece?"

Teri Pračet 127 „Da. A mnogi od njih su u međuvremenu odrasli." „To znači da... mogu da ih nateraju da urade bilo šta?" Suzan klimnu glavom. „Baš tako." „Čak i da otvore tatin novčanik i pošalju sav novac na određenu adresu?" „Pa, toga se nisam setila, ali da, mislim da je sasvim moguće." „A da siđu u dnevnu sobu i porazbijaju sve boce u kućnom baru i obećaju da neće piti kad odrastu?", čežnjivo će o bog. „Ama šta to pričaš?" „Lako je tebi. Ti ne moraš da se budiš svakog jutra i gledaš kako ti čitav život otiče u klozet." * * * Srednji Dejv i Mačje Oko stigoše do mesta na kome se hodnik račvao. „Ti idi na onu stranu, a ja ću..." „Zar nećemo zajedno?", upita Mačje Oko. „Ama šta je vama, ljudi? Gledao sam kako zubima kidaš grlo psima čuvarima u Kvirmu! Hoćeš da te držim za ruku? Idi i proveri onaj hodnik, a ja ću ovaj." I ode. Mačje Oko se zagleda u svoj hodnik. U njemu nije bilo mnogo vrata. A i nije bio mnogo dugačak. Osim toga, Čajupet im je rekao da u toj kuli nema ničeg opasnog osim onog što su sami doneli. Tad ču neke glasove i odahnu od olakšanja. S ljudima ume da se nosi. Dok je odmicao hodnikom, začu nešto i osvrnu se. Senke su jurile za njim. Curile su niz zidove i razlivale se po plafonu. Spajale su se i zgušnjavale. I postajale sve crnje. A onda su se uspravile. I skočile na njega. * * * „Šta to bi?", reče Suzan. „Zvučalo je kao početak vriska", reče o bog. Suzan otvori vrata. U hodniku ne beše nikoga, ali je krajičkom oka uhvatila nekakav pokret. U uglu je spazila tamnu mrlju, koja se skupila i izbledela, dok je druga šmugnula iza ugla. I par čizama na podu. Malopre nisu bile tu. Omirisala je vazduh. Osećao se vonj pacova, vlage i plesni. „Idemo", reče. „Kako ćemo pronaći Vajolet kad ima ovoliko soba?" „Ne znam. Trebalo bi da mogu... da je osetim. Ali ne mogu." Zagledala se ka kraju hodnika. Činilo joj se da iz daljine dopire vrištanje nekog muškarca. Vratili su se na stepenište i popeli se do narednog odmorišta. Tu ih je čekao novi hodnik i novi niz soba s obijenim vitrinama. Senke su se kretale u uglovima. Izgledalo je kao da neko polako pomera nevidljivi izvor svetlosti. „Ovo me baš podseća na kuću... hm... tvog dede", reče o bog. „Znam?, reče Suzan. „Tamo nema pravila, osim onih koja on postavlja u hodu. Sigurno mu se uopšte ne bi dopalo kad bi neko počeo da mu sređuje biblioteku..." Zaćutala je. Kada je ponovo progovorila, glas joj je zvučao potpuno drugačije. „Ovo je dečje mesto", reče. „Ovde važe pravila u koja deca veruju." „Uh, dobro je."

Terry Pratchet 128 „Misliš? To ne znači da će sve biti u redu. U zemlji Zadušne patke potpuno je normalno što patke nose čokoladna jaja, baš kao što je na imanju mog dede sve sumorno i crno jer ljudi veruju da to tako treba da bude. On veoma drži do toga. Ukrasi u vidu lobanja i kostiju i tome slično. Ali ovde..." „Veselo cveće i čudno nebo." „Rekla bih da će tek postati strašno. A i čudnije." „Čudnije nego sad?" „Mislim da se ovde ne može umreti." „Onaj što je pao niz stepenice izgledao mi je vrlo mrtvo." „O, možeš da umreš. Ali ne ovde. Ako ovde umreš, onda... da vidimo... da... odeš negde drugde. Tamo negde. Prosto više nisi tu. Toliko znaš o smrti kad imaš tri godine. Deda mi je pričao da je pre pedeset godina bilo drugačije. Tada nije mogao da priđe krevetu dok se svi dobro ne isplaču. A sada samo kažu deci da baka više nije tu. Tvajla je tri nedelje bila uverena da su njenog strica pokopali iza šupe, zajedno s Basterom, Mipom i tri Bucka." „Tri Bucka?" „Hrčci. Umirali su kô živčani", objasni Suzan. „Samo je trebalo mrtvog zameniti novim kad ona ne gleda. Ti baš nemaš pojma ni o čemu, zar ne?" „Ovaj... zdravo?", čulo se iz hodnika. Jurnuli su u narednu sobu. Tamo je, na podu, vezana za nogu obijene bele vitrine, sedela Vajolet. Dočekala ih je pogledom punim iščekivanja, koje se potom pretvori u nevericu, a onda u postepeno prepoznavanje. „Zar ti nisi...?" „Da, da, srele smo se nekoliko puta u Lafetu, a kada si dolazila po Tvajlin zub toliko si se zaprepastila što mogu da te vidim da sam morala da ti naspem čašu pića ne bi li se povratila", reče Suzan dok ju je odvezivala. „Nemamo mnogo vremena." „A ko je on?" O bog pokuša da malo sredi kosu. „Ma on je samo bog", reče Suzan. „Zove se Ciroz." „Da li piješ?", upita o bog. „Kakvo je to pit..." „Mora to da zna pre nego što odluči hoće li te voleti ili mrzeti", objasni Suzan. „Božja posla..." „Ne, ne pijem", reče Vajolet. „Daleko bilo! Pa imam čak i plavu traku!" O bog upitno pogleda Suzan. „To znači da je članica Oflerove lige trezvenjaka", reče Suzan. „Svaki član potpisuje izjavu da neće ni taknuti alkohol. Pojma nemam zašto. Naravno, Ofler je krokodil, a oni se retko smucaju po krčmama. Više su vodeni tipovi." „Uopšte ne piješ?", upita o bog. „Nikada!", odvrati Vajolet. „Tata mi je bio vrlo izričit po tom pitanju!" Suzan požele da dlanom prekine njihovo zaljubljeno piljenje. „Možemo li da nastavimo?", reče. „Dobro. Kako si dospela ovamo, Vajolet?" „Ne znam! Pošla sam po robu, kao i obično, i učinilo mi se da me neko prati i onda se smračilo, a kada smo konačno stigli... Jeste li videli kako je napolju?" „Jesmo." „Pa, stigli smo ovamo. Sve vreme me je nosio onaj veliki. Ostali ga zovu Bendžo. Nije on loš, samo je pomalo... čudan. I nekako... usporen. Samo me gleda i ćuti. Ostali su protuve. Čuvajte se onog sa staklenim okom. Svi ga se plaše. Osim Bendža." „Ima stakleno oko?" „Obučen je kao Ubica. Zove se Čajupet. Mislim da su došli da ukradu nešto... Satima su nosili zube dole. Sekutići na sve strane... Bilo je užasno! Hvala vam", rekla je o bogu, koji joj pomože da ustane.

Teri Pračet 129 „Stavili su ih u magijski krug", reče Suzan. Vajoletine oči i usta pretvoriše se u tri O. Lice joj je ličilo na ružičastu kuglu za kuglanje. „A što?" „Mislim da žele da kontrolišu decu. Magijom." Vajolet zinu još jače. „Ju, naopako!" Užasno, pomisli Suzan. Prava reč je „užasno". Oduvek je verovala da je „ju, naopako" detinjast pokušaj da se okolni mužjaci zadive nečijom krhkošću. Međutim, znala je da ovakve misli ne samo da nisu lepe nego su i jalove. Ali i da su najverovatnije potpuno tačne, od čega se osećala još gore. „Da", reče. „S njima je i jedan čarobnjak! Ima šiljat šešir!" „Trebalo bi da je izvučemo odavde", reče o bog glasom koji je Suzan smatrala preterano dramatičnim. „Odlična ideja", reče. „Idemo." * * * Pertle na čizmama Mačjeg Oka bile su iskidane kao da ga je nešto toliko silovito povuklo naviše da đonovi prosto nisu stigli da ga prate. Srednjem Dejvu se to uopšte nije dopadalo. Kao ni miris. Nigde u čitavoj kuli nije se osećao nikakav miris. A sad odjednom vonj pečuraka. Čelo mu se nabra. Srednji Dejv je bio provalnik i ubica, što znači da je imao vrlo razvijen osećaj za pravdu. Trudio se da ne krade od siromašnih, i to ne samo zato što od njih nema šta da se ukrade. Ako je već morao nekoga da povredi, trudio se da rane budu zalečive. A kad ga je priroda posla primoravala da nekoga ubije, davao je sve od sebe da smrt bude što brža, ili bar što tiša. Sve ovo mu je išlo na živce. Na iste one koje obično nije ni primećivao. Ovde je sve bilo pogrešno i to ga je grizlo. Kao i taj par čizama. Sve što je ostalo od Mačjeg Oka. Izvukao je mač. Senke iznad njega se uskomešaše i polako otploviše negde drugde. * * * Suzan se prikrade ulazu u hodnik i izgviri na stepenište, ali nađe se oči u oči sa samostrelom. „Sad svi izađite tako da mogu da vas vidim", mirno reče Breskvica. „A ti drži ruku podalje od tog mača, gospojice. Mogla bi da se posečeš." Suzan pokuša da se učini nevidljivom, ali uzalud. Obično joj je to išlo toliko lako da se dešavalo nesvesno, najčešće s poražavajućim ishodom. Jednom je sedela zadubljena u knjigu dok su je svi tražili po sobi. Ali sada je, uprkos ogromnom naporu, ostala tvrdoglavo vidljiva. „Ti nisi vlasnik ovog mesta", reče i odmače se korak natrag. „Nisam, ali vidiš li ovaj samostrel? E, pa, ja sam njegov vlasnik. I zato hajde sad svi lepo ispred mene. Idemo kod gospodina Čajupeta." „Izvinite, ali prethodno moram nešto da proverim", reče o bog i, na Suzanino zaprepašćenje, priđe i dotače vrh strele. „Hej! Zašto si to uradio?", reče Breskvica i ustuknu. „Da bih video hoću li osetiti nešto. Naravno, izvesna količina bola predstavlja sasvim normalnu reakciju", objasni o bog. „Svejedno, dužan sam da te upozorim da sam vrlo verovatno besmrtan." „Da, ali mi verovatno nismo", reče Suzan. „Besmrtan, a?", na to će Breskvica. „Znači, nećeš da pandrkneš ako te pogodim u tintaru?" „Pa, kad se tako gleda... Znam da mogu da osetim bol..."

Terry Pratchet 130 „Dobro. A sad, napred marš!" „Čim se nešto desi", prošaputala je Suzan, „vas dvoje trčite dole i izađite. Dođe li do najgoreg, konj će vas odvesti odavde." „Ako se nešto desi", reče o bog. „Čim se desi", ispravi ga Suzan. Hodajući za njima, Breskvica se neprestano osvrtao preko ramena. Mnogo bi se bolje osećao kad bi se pojavio bar još neko. Gotovo mu je laknulo što ima zarobljenike. Suzan krajičkom oka opazi da se nešto kreće naspramnim stepeništem. Na trenutak joj se učinilo da vidi odsjaje nekoliko sečiva. Tad začu uzdah iza leđa. Čovek sa samostrelom stajao je nepomično i buljio u naspramno stepenište. „O, neeeeeee", prošaputao je. „Šta je to?", upita Suzan. On je zbunjeno pogleda. „I ti ga vidiš?" „Ono s gomilom sečiva koja škljocaju?" „O, neeeeee..." „Videla sam ga samo nakratko", reče Suzan. „Otišlo je", reče, pa potom dodade: „Negde drugde." „To je Makazar..." „Ko je taj?", upita o bog. „Niko!", dreknu Breskvica trudeći se da se sabere. „Svi znaju da Makazar ne postoji, zar ne?" „Pa... da", reče Suzan. „Jesi li sisao prst kad si bio mali? Jedini Makazar za kog ja znam jeste onaj kojim plaše decu. Kažu da on dođe i..." „Ćutićutićutićutićuti!", reče Breskvica i bocnu je vrhom strele. „Deca veruju u svakakve gluposti! Ali ja sam odrastao, je l' te, i sad tuđim zubima otvaram pivske boce i... o, bogovi..." Suzan začu štrickanje. I to blizu. Breskvica čvrsto zažmuri. „Ima li nečeg iza mene?", upitao je drhtavim glasom. Suzan gurnu ono dvoje u stranu i poče mahnito da maše ka dnu stepeništa. „Nema", reče kad su ovi malo odmakli. „Ima li ovde ikoga osim nas?" „Nema." „Dobro! Ako vidiš ono jednooko kopile, reci mu da slobodno zadrži sve pare!" A onde se okrenuo i potrčao. Kada se Suzan okrenula i nastavila da se penje, ugledala je Makazara. To uopšte nije ličilo na čoveka, već pre na noja, a pomalo i na guštera propetog na zadnje noge. I kao da je celo bilo sačinjeno od sečiva. Pri svakom njegovom pokretu hiljadu oštrica je ispuštalo štrickavi zvuk. Dugački svetlucavi vrat se izvi i makazasta glava se povi ka njoj. „Ne tražiš mene", reče Suzan. „Ti nisi moja noćna mora." Sečiva se izviše na jednu, pa na drugu stranu. Makazar je pokušavao da misli. „Sećam se kada si dolazio kod Tvajle", reče Suzan zakoračivši ka njemu. „Ona prokleta guvernanta pričala joj je šta se dešava devojčicama koje sisaju prst. Sećaš li se? A sećaš li se žarača? Kladim se da ti je posle onog trebalo dobro oštrenje..." Stvorenje pognu glavu i oprezno prođe kraj nje najljubaznije što je moglo, a onda odštricka za Breskvicom. Suzan nastavi da se penje ka vrhu kule. * * * Sideni stavi zeleni filtar na svetiljku i oprezno gurnu srebrni štapić sa smaragdom na vrhu. Delić brave se pomeri. Iz vrata se najpre začu brujanje, a onda i škljocaj.

Teri Pračet 131 Odahnuo je. Kažu da pretnja vešanjem čudesno deluje na koncentraciju, ali to je u poređenju s pogledom gospodina Čajupeta bilo bensedin. „To bi, rekao bih, bila i treća brava", reče. „Napravljena je tako da je otvara zelena svetlost. Sećam se čuvene brave na vratima Murglove dvorane, koju je otvarao jedino nizvrtni vetar, mada je to..." „Cenim vašu stručnost", prekide ga Čajupet. „Šta je s preostale četiri?" Sideni uznemireno pogleda ka Bendžovom gorostasnom obličju i oliza usne. „Pa, ako se ne varam i ako one iziskuju određene uslove, pa, mogli bismo ovde ostati godinama...", bojažljivo reče. „Šta ćemo ako ih može otvoriti jedino malo plavokoso dete s mišem? I to u utorak. Po kiši." „Možete li da otkrijete prirodu čini kojima su zamađijane?", upita Čajupet. „Da, da, naravno da mogu", reče Sideni mlatarajući rukama. „Tako sam i ovu otvorio. Pomoću povratne taumaturgije. Da. Naravno. Da, Ali moglo bi da potraje." „Imamo vremena na pretek", reče Čajupet. „Možda će nam trebati i malo više od toga", drhtavim će glasom Sideni. „To je vrlo, vrlo, vrlo... težak postupak." „O, pa što lepo ne kažete da niste dorasli zadatku?" „Ne!", ciknu Sideni, pa sačeka da se malo pribere. „Ne. Ne. Ne, mogu... Siguran sam da ću uskoro uspeti..." „Superiška!", reče Čajupet. Student čarobnjaštva spusti pogled. Ispod vrata se cedio tanak sloj pare. „Znate li šta je unutra, gospodine Čajupete?" „Ne." „Aha. Dobro." Sideni se tužno zagleda u četvrtu bravu. Prosto je neverovatno šta sve čovek prizove iz sećanja kad je Čajupet u blizini. Oprezno je pogledao poslodavca. „Neće više biti nasilnih smrti, zar ne?", reče. „Znate, prosto ne podnosim takve prizore!" Čajupet ga tešiteljski zagrli. „Ne brinite", reče. „Ja sam na vašoj strani. Nasilna smrt je poslednje što će vam se ovde desiti." „Gospodine Čajupete?" Osvrnuo se. Srednji Dejv stupi na odmorište. „Još neko je u kuli", reče. „Uhvatili su Mačje Oko. Ne znam kako. Breskvica pretražuje stepenište, a uopšte nisam siguran gde je Rabic." Čajupet pogleda Sidenija, koji stade da žustro prčka oko četvrte brave, grozničavo se trudeći da preživi. „Zašto to meni pričaš? Debelo vas plaćam upravo da biste se starali o tome." Usne Srednjeg Dejva uobličiše nekoliko drugih reči pre nego što se s njih začu: „Dobro, ali bar mi recite s čim imamo posla. Dakle? S nekakvom babarogom ili baukom?" Čajupet uzdahnu. „Verovatno su i to nekakvi čuvari", reče. „Onda nisu kao oni koje smo zatekli", reče Srednji Dejv. „Ono su bili obični ljudi. Mačje Oko kao da je u zemlju propao." Zastao je da razmisli. „Ili u plafon", ispravio se. Gotovo neupotrebljavana mašta posla mu jeziv prizor pred oči. Čajupet priđe rukohvatu i pogleda dole. Odatle je gomila zuba u prizemlju izgledala kao beli kružić. „A nema ni devojke", dodade Srednji Dejv. „Stvarno? Zar vam nisam rekao da je ubijete?" Srednji Dejv je oklevao. Mama Krasuljak je svoje sinove učila da se prema ženama ophode s pažnjom, kao prema prefinjenim i krhkim stvorenjima, i tukla ih je kô volove u kupusu kad njen superosetljivi radar uhvati makar i nagoveštaj nepoštovanja. Mogla je da čuje šta neko radi i tri sobe dalje, što je za momka u razvoju prilično neprijatno.

Terry Pratchet 132 Tako nešto može da ostavi duboke tragove. Baš kao i mama Krasuljak. Ostali iz družine nisu imali ništa protiv uklanjanja bilo koga ko se zatekne između njih i gomile para, ali je zato vladao prećutan otpor prema Čajupetovom naređenju da nekoga ubiju samo zato što im više nije potreban. Ne može se to nazvati neprofesionalnošću. Samo Ubice tako razmišljaju. Prosto ima stvari koje se rade i stvari koje se ne rade. A ovo je bila jedna od onih koje se ne rade. „Mislili smo... pa, nikad se ne zna..." „Više nam nije bila neophodna", reče Čajupet. „Ovde je malo onih bez kojih se ne može." Sideni je grozničavo prelistavao svoje sveske. „Osim toga, ovo je pravi lavirint...", poče Srednji Dejv. „Baš šteta", reče Čajupet. „Ali siguran sam da će nas ti neznanci pre ili kasnije pronaći. Još nam samo preostaje nada da smeraju kakav herojski čin." * * * Vajolet i o bog trčali su niza stepenice. „Znaš li kako da se vratimo?", upita ona. „Zar ti ne znaš?" „Mislim da postoji nešto kao... slaba tačka. Možeš da prođeš jedino ako znaš da je tu." „A znaš li gde se nalazi?" „Ne! Prvi put sam ovde! Imala sam vreću na glavi kad smo dolazili. A samo sam gledala svoja posla i skupljala zubiće!" Vajolet zajeca. „Dobiješ samo petominutnu obuku i spisak i još deset penija nedeljno za održavanje merdevina i znam da sam pogrešila kod onog malog Bilija Rubina, ali trebalo je da mi kažu, jer se od tebe očekuje da uzmeš svaki zub koji nađeš ispod..." „Hm... kako si to pogrešila?", upita je Ciroz pokušavajući da je natera da požuri. „Kako sam mogla da znam da spava s glavom pod jastukom, a klešta su ionako deo opreme i niko mi nije rekao da ne treba da..." Zaista ima prijatan glas, pomisli Ciroz. A opet nekako škripav. Kao da sluša flautu koja govori. „Bolje bi nam bilo da izađemo", reče joj. „Neko bi mogao da nas čuje." „A kakvim se bogovanjem ti baviš?", upita ga Vajolet. „Pa... ja... tu i tamo... ja... znaš..." Ciroz je pokušavao da razmišlja uprkos užasnoj glavobolji. I onda mu dođe ideja, jedna od onih koje zvuče dobro samo posle mnogo pića. Možda se neko drugi napio, ali on je preuzeo tok misli. „Ja sam zapravo slobodnjak", reče najvedrije što je mogao. „Kako bog može da bude slobodnjak?" „Ovako... kad neki bog poželi da, recimo, ode na odmor ili tako nešto, znaš, onda ga ja zamenjujem. Da. Baš tako." A onda je - vrlo nepotrebno u datim okolnostima - dozvolio da ga zadivi sopstvena domišljatost. „O, da. Strašno sam zauzet. Izgiboh od posla. Stalno me zivkaju. Pojma nemaš kako je to. Iz čista mira im se prohte da se na mesec-dva pretvore u velikog belog bika ili u labuda i onda bude ono: 'Ciroze, druže stari, samo malo povedi računa dok me nema. Uslišavaj molitve i tome slično.' Maltene nemam vremena za sebe, ali teška su vremena i ne možeš olako da odbijaš posao." Vajoletine oči se zaokrugliše od divljenja. „A zamenjuješ li nekoga sad?", upitala ga je. „Hm, da... Boga mamurluka..." „Boga mamurluka? Odvratno!" Ciroz pogleda svoju dronjavu i izgužvanu togu. „Da, verovatno jeste...", promumlao je. „Ne ide ti baš najbolje." „Znam."

Teri Pračet 133 „Stvoren si da budeš neki važniji bog", zadivljeno će Vajolet. „Prosto mogu da te vidim s Iom, Sudbinom i ostalima." Ciroz se zablenu u nju i zinu. „Odmah sam osetila da mi nešto škripi kod tebe", nastavila je ona. „Nisi ti za nekog odvratnog nižeg boga. S takvim listovima mogao bi biti i sam Ofler." „Stvarno? U stvari... da. Ponekad. Naravno, moram da nosim i očnjake..." Tad shvati da mu je vrh nečijeg mača prislonjen uz grlo. „Šta je bre ovo?", upita Rabic. „Aleja ljubavnika?" „Ostavi ga na miru!", ciknu Vajolet. „On je bog! Mogao bi da zažališ!" Ciroz proguta knedlu, ali vrlo pažljivo. Bio je to oštar mač. „Bog? Ma nemoj", reče Rabic. „A čega si ti bog?" Ciroz pokuša da proguta još jednu knedlu. „Oh, ovog i onog", promumlao je. „Ajde!", reče Rabic. „Zadivljen sam. Sad moram da budem smrtno ozbiljan, a? Mogao bi da mi isprašiš tur gromovima. Ili da mi zagorčaš život, ili već nešto slično..." O bog se nije usuđivao da pomeri glavu, ali krajičkom oka je video kako senke užurbano lete zidovima. „C-c-c, nestalo ti gromova, a?", rugao se Rabic. „Pravo da ti kažem, nikad nisam..." Začu se škripa. Rabicovo lice bilo je jedva pedalj od Cirozovog, tako da je o bog mogao iz prvog reda da prati promenu izraza. Razbojnik zakoluta očima. S usana mu se ote: „...nu..." Ciroz se odvaži da se odmakne unatrag. Mač se ne pomeri za njim. Rabic je stajao i drhturio kao čovek koji se plaši da se osvrne i pogleda šta je iza njega, za slučaj da nečeg zaista ima. Što se o boga tiče, ono malopre je bila najobičnija škripa. Podigao je pogled ka najbližem odmorištu. „Otkud ono onde?", upita Vajolet. Bio je to najobičniji ormar od tamne hrastovine, s kitnjastim drvenim ukrasima koji su tu prilepljeni ne bi li se nekako prikrila činjenica da je ipak reč samo o uspravljenoj sandučini. Jednom rečju: ormar. „Da možda nisi hteo da baciš grom pa si pobrkao slova?", nastavi ona. „A?", na to će o bog, naizmenično posmatrajući izbezumljenog čoveka i ormar. Bio je toliko običan da je to prosto... bolo oči. „Znaš, grom počinje na g, a onda ide r-o-m, što su ista slova kao u o-r-m, što su početna slova..." Više je uopšte nije slušao. Deo njegovog uma pomislio je: sviđa mi se devojka koja mora da ugasi sve moždane funkcije kako bi razmišljala o redosledu slova. A opet, njoj se sviđa neko čija toga izgleda kao da se porodica glodara ludo provela na njoj, tako da je verovatno krajnje vreme da prestanem da mudrujem. Međutim, ostatak uma pitao je: zašto ovaj čovek krklja? Pa ipak je to samo ormar! „Ne, ne", mumlao je Rabic. „Neću!" Mač pade na pod. Razbojnik poče da uzmiče ka stepeništu, ali veoma sporo, kao da to čini uprkos zdušnom zalaganju mišića da ga ne slušaju. „Šta nećeš?", upita Vajolet. Rabic se okrete. Ciroz nikada ranije nije video ništa slično. Ljudi se često okreću, ali razbojnik je to učinio kao da mu se neka divovska ruka spustila na glavu i prosto ga obrnula za sto osamdeset stepeni. „Ne. Ne. Ne", cvilio je Rabic. „Ne." Pošao je uza stepenice. „Pomozite mi", prošaputao je.

Terry Pratchet 134 „Šta ti je?", upita ga o bog. „Pa to je samo ormar, zar ne? Služi da u njega odlažemo staru odeću tako da nikad nema mesta za novu." Vrata ormara se širom otvoriše. Rabic uspe da raširi ruke i uhvati se za bočne stranice. Stajao je tako trenutak ili dva, a onda kao da ga nešto silovito uvuče u mrak i vrata se s treskom zalupiše. Mesingani ključić se okrenu u bravi. „Trebalo bi da ga izvadimo odande", reče o bog i potrča uza stepenice. „Zašto?", oštro će Vajolet. „To uopšte nisu fini ljudi! Taj pogotovu. Kad god mi je donosio hranu pravio je... neukusne šale." „Da, ali..." O bog nikada nije video takvo lice, osim u ogledalu. Rabic je izgledao kao da mu uopšte nije dobro. Okrenuo je ključ i otvorio vrata. „Oh..." „Ne mogu to da gledam! Ne mogu to da gledam!", reče Vajolet vireći mu preko ramena. Ciroz se sagnu i podiže s poda par uredno spuštenih čizama. Potom ih je oprezno vratio i obišao ormar. Zadnja strana bila je od šperploče. U jednom uglu još su se nazirale izbledele reči „Dratli i sinovi, Fedrov drum, Ank-Morpork". „Je l' to neka magija?", uznemireno upita Vajolet. „Nisam čuo da ijedan magijski predmet ima odštampano ime proizvođača", reče on. „Znaš, postoje čarobni ormari", nastavi Vajolet. „Ako uđeš u njih, izaći ćeš u čarobnoj zemlji." Ciroz ponovo pogleda onaj par čizama. „Hm... da", reče. * * * MISLIM DA BIH MORAO NEŠTO DA VAM KAŽEM, reče Smrt. „Da, i meni se čini", reče Ridkali. „Neke živuljke mi jurcaju po univerzitetu i proždiru čarape i olovke, morali smo da treznimo nekoga ko je uvrteo sebi u glavu da je bog mamurluka, a pola mojih čarobnjaka još uvek pokušava da oraspoloži vilu Vedranu. Nas dvojica smo ubeđeni da se Deda Prasu nešto desilo. U pravu smo, zar ne?" „Heks je bio u pravu, arhirektore", ispravi ga Ponder. HEKS? ŠTA HEKS? „Pa, Heks misli - to jest, računa - da je danas došlo do velike promene u prirodi vere", reče Ponder. Imao je utisak, mada nije znao zašto, da Smrt verovatno nije ljubitelj predmeta koji misle. GOSPODIN HEKS JE VRLO PROMUĆURAN. DEDA PRAS JE... Smrt zastade. ZA TO NEMA SMISLENE LJUDSKE REČI. NA NEKI NAČIN JESTE MRTAV, ALI NE DOSLOVNO... NE MOŽETE DA UBIJETE BOGA. ONI NIKADA NE UMIRU POTPUNO. DEDA PRAS JE, AKO MOGU TAKO DA KAŽEM, ZNAČAJNO REDUKOVAN. „O bogovi!", reče Ridkali. „Ko bi hteo da ubije tu časnu starinu?" I ON IMA NEPRIJATELJE. „Kako im se zamerio? Promašio je neki dimnjak?" SVAKO ŽIVO BIĆE IMA NEPRIJATELJE. „Baš svako?" DA. BAŠ SVAKO. ON IMA VEOMA MOĆNE NEPRIJATELJE. ALI OVOG SU PUTA OTIŠLI PREDALEKO. POČELI SU DA KORISTE LJUDE. „Ko su oni?" ONI KOJI VERUJU DA BI SVEMIR TREBALO DA BUDE GOMILA KAMENJA KOJE SE KREĆE UKRUG. JESTE LI IKADA ČULI ZA KONTROLORE? „Možda se blagajniku omakla koja nula..."

Teri Pračet 135 NISAM MISLIO NA FINANSIJSKU INSPEKCIJU. OVO SU KONTROLORI STVARNOSTI. ZA NJIH JE ŽIVOT MRLJA NA LICU SVEMIRA. GAMAD. NERED. NEŠTO ŠTO OMETA. „A šta ometa?" USPEŠNO UPRAVLJANJE SVEMIROM. „Tačno sam znao da se neko nameračio na nas... Ili bar na profesora primenjene antropije, ali i mi smo u istom čabru", reče Ridkali češkajući se po bradi. „I ja bih mogao da imam predivan univerzitet kad mi se tu ne bi stalno vrzmali oni prokleti studenti." TAKO NEKAKO. „Dakle, oni zapravo hoće da se reše nas?" ŽELE DA BUDETE... MANJE... PROKLETSTVO, ZABORAVIO SAM REČ. NEISKRENI? DEDA PRAS JE SIMBOL... Smrt zapucketa prstima, na šta odjeci stadoše da se odbijaju o zidove, pa dodade: IZMIŠLJANJE IZMIŠLJOTINA? „Neiskreni?", zgranu se Ridkali. „Zar ja? Iskren sam koliko je dan dug! Šta sad hoćeš?" Ponder prestade da ga vuče za rukav i šapnu mu nešto. Ridkali se nakašlja. „Zaboravio sam da je ovo zapravo najkraći dan u godini", reče. „Svejedno, to nimalo ne umanjuje važnost činjenice koju sam izložio maločas, mada sam zahvalan kolegi na bezmernoj podršci i neprestanoj spremnosti da ispravlja čak i najmanje, ako ne i potpuno nebitne greške. Ja sam vrlo istinoljubiv čovek. Ne računa se ono što se izgovori na sednicama naučno-nastavnog veća." MISLIM NA ČOVEČANSTVO UOPŠTE. NA NJEGOVU POTREBU DA... UBEĐUJE SVEMIR DA NIJE ONAKAV KAKAV JESTE... „Ništa ja tebe ne razumem", reče Ridkali. „Nego, zašto ti sad obavljaš njegov posao?" NEKO MORA. TO JE OD SUŠTINSKOG ZNAČAJA. LJUDI MORAJU DA VIDE. I DA VERUJU. MORA SE STVORITI DOVOLJNO VERE U DEDA PRASA PRE NO ŠTO SUNCE IZAĐE. „Zašto?", upita Ridkali. ZATO ŠTO U SUPROTNOM SUNCE NEĆE NI IZAĆI. Čarobnjaci samo zinuše. RETKO SE ŠALIM, dodade Smrt. U tom se trenutku prolomi vrisak. „Zvuči kao blagajnik", reče Ridkali. „I dobro mu ide." * * * Razlog blagajnikovog vriska ležao je na podu njegove sobe. Bio je to čovek. I to mrtav. Niko živ ne može složiti takav izraz lica. Ridkali se progura kroz čarobnjake koji su stigli pre njega. „O bogovi!", reče. „Pogledaj mu lice! Izgleda kao da je umro od straha! Šta se desilo?" „Pa", reče dekan, „koliko ja znam, blagajnik je otvorio ormar i u njemu pronašao ovog čoveka." „Stvarno? Nikad ne bih rekao da je jadni stari blagajnik toliko ružan." „Ne, arhirektore. Čovek je već bio mrtav kad je pao na njega." Blagajnik je stajao u uglu. U međuvremenu je uspeo da povrati svoj blagoteleći osmeh. „Jesi li dobro, staromomče?", upita ga Ridkali. „Koliko je jedanaest posto od 1.276?" „Sto četrdeset zarez trideset šest", kao iz topa odgovori blagajnik. „Ih, zdrav je kô dren", zadovoljno zaključi Ridkali. „Otkud znate?", pobuni se šef katedre za neodređena istraživanja. „To što ume da računa ne znači da je sve ostalo u redu." „I ne mora da bude", reče Ridkali. „Njemu je najvažnije da može da računa, iako je za sve ostalo pomalo tuturutu. Čitao sam o tome. On je jedan od onih rabarbaranih genijalaca." „Retardiranih", strpljivo ga ispravi dekan. „Kaže se retardiran, Ridkali." „Svejedno. To su vam oni momci što mogu da kažu u koji je dan pao prvi grun pre stotinu godina..." „U utorak", javi se blagajnik.

Terry Pratchet 136 „...ali ne umeju da vežu pertle", dovrši Ridkali. „Nego, šta leš radi u njegovom ormaru? I nemoj neko da je rekao: 'Ništa posebno' ili neku sličnu glupost. Nismo imali leš u ormaru još od arhirektora Baklbija." „A lepo smo mu rekli da se brava često zaglavljuje", reče dekan. „I još nešto", reče Ridkali. „Zašto je blagajnik prčkao po ormaru u ovo doba noći?" Čarobnjaci ga skrušeno pogledaše. „Igrali smo se... sardina, arhirektore", reče dekan. „Šta je to?" „Isto je kao žmurke, s tim što kad nađete nekoga morate da se ugurate kraj njega", objasni dekan. „Samo da nešto razjasnimo", prekide ga Ridkali. „Moji čarobnjaci su proveli veče igrajući se žmurke?" „O, ne, ne celo veče", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Pre toga smo se igrali ćorave bake i na slovo, na slovo, sve dok se stariji docent nije naljutio jer smo ga izbacili zato što je mislio da 'furuna' počinje na v." „Igrali ste društvene igre? Zar vi?" Dekan mu priđe malo bliže. „Sve je to zbog gospođice Smit", došapnuo mu je. „Brizne u plač kad god nećemo da se igramo." „Ko je gospođica Smit?" „Vila Vedrana", turobno reče predavač savremenih runa. „Usne počnu da joj drhte kao puding čim joj se neko usprotivi. Nepodnošljiva je." „Igrali smo se samo da bismo je smirili", reče dekan. „Prosto je neverovatno kakav je to pekmez od žene." „Rasplače se i ako nismo razdragani", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Evo, baš joj sad stariji docent žonglira ne bi li je zabavio." „Ali on ne ume da žonglira!" „Mislim da je upravo to i zabavlja." „Dakle, hoćete da kažete da se moji čarobnjaci kerebeče i igraju dečje igre samo da bi oraspoložili jednu malodušnu vilu?" „Paaaa... da." „Ispravite me ako grešim", nastavi Ridkali, „ali zar nije dovoljno da pljesnete rukama i izjavite da verujete u vile?" „To važi za one male svetlucave", reče predavač savremenih runa, „ali ne i za one u vlažnim džemperima s pola tuceta maramica natutkanih u rukave." Ridkali se ponovo osvrnu ka lešu. „Zna li neko ko je on? Liči mi na probisveta. I gde su mu čizme, ako smem da pitam?" Dekan izvadi iz džepa staklenu kockicu i njome prevuče preko leša. „Gospodo, imamo prilično jaku taumatičnu aktivnost", reče. „Mislim da je ovde dospeo zahvaljujući magiji." Pretražio je pokojnikove džepove i izvadio punu šaku nekih belih stvarčica. „Fuj", reče. „Zubi?", reče Ridkali. „Ko još ide naokolo s džepom punim zuba?" „Loš bokser?", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Da pozovem Moda da iznese ovog jadnika odavde?" „Ako imamo očitavanje taumometra, možda bi Heks...", poče Ridkali. „Slušajte, Ridkali", reče dekan. „Zaista mislim da ima i pitanja na koja se može odgovoriti bez petljanja s tom prokletom vodenicom za razmišljanje." * * * Smrt pogleda Heksa. MAŠINA KOJA RAZMIŠLJA?

Teri Pračet 137 „Ovaj... da, gospodine", odgovori Ponder Stibons. „Znate, kada ste rekli ono... pa, znate, Heks veruje u sve... ali... Čekajte malo. Sunce će ipak izaći, zar ne? To mu je posao." OSTAVI NAS. Ponder odstupi, a onda uteče napolje. Mravi su trčkarali cevima. Zupčanici su se okretali. Vodenični točak s ramovima lagano je škriputao. Odnekud se čulo i cijukanje nekog miša. DAKLE?, reče Smrt. Pero se uskoro pokrenu. +++ Vreme Za Veliku Crvenu Polugu +++ Upitnik +++ NIJE. KAŽU DA SI TI MISLILAC. LOGIČKI PRETPOSTAVI REZULTAT LJUDSKE VERE U DEDA PRASA. HOĆE LI SUNCE IZAĆI? ODGOVORI. Trebalo mu je nekoliko minuta. Iskočio je peščanik na opruzi. Točkići su se vrteli. Mravi su trčali. Miš je cijukao. Peščanik nestade. +++ Sunce Neće Izaći +++ napisao je Heks. TAČNO. MOŽE LI SE TO PREDUPREDITI? ODGOVORI. +++ Redovna I Istrajna Vera +++ DOBRO. IMAM JEDAN ZADATAK ZA TEBE, MISAONA MAŠINO. +++ Da. Pripremam Mesto U Nepromenljivoj Memoriji +++ ŠTA JE TO? +++ Što Biste Vi Rekli: Znanje Do Koske +++ DOBRO. SAD SLEDI NAREDBA. VERUJ u DEDA PRASA. +++ Da +++ DA LI VERUJEŠ? ODGOVORI. +++ Da +++ DA... LI... VERUJEŠ? ODGOVORI. +++ DA +++ U navrat-nanos sklepanom spletu cevi i cevčica poznatom kao Heks došlo je do izvesne promene. Vodenični točak zauze novi položaj. S druge strane zida čulo se zujanje užurbanih pčela. Smrt se okrete i pođe ka vratima, ali se zaustavi kad Heks stade da mahnito piskara. Vratio se i pogledao papir koji poče da se pomalja iz proreza. +++ Dragi Deda Prase, Želim Da Mi Za Praščićnu Noć Doneseš... O, NE. TI NE MOŽEŠ DA PIŠEŠ PIS... Tu zaćuta, pa reče: MOŽEŠ, ZAR NE? +++ Da. Imam Ovlašćenje +++ Smrt sačeka da se pero umiri pa otcepi papir. ALI TI SI MAŠINA. MAŠINE NEMAJU ŽELJE. KVAKE NIŠTA NE ŽELE, IAKO SU PRILIČNO SLOŽENI MEHANIZMI. +++ Sve Žudi Za Nečim +++ PRAVO KAŽEŠ, reče Smrt. Pomislio je na nežne crvene latice u mračnim dubinama, pa nastavio da čita spisak želja. ZA VEĆINU OVOG NISAM ČAK NI ČUO. A NE VERUJEM NI DA VREĆA ZNA ŠTA SU. +++ Žao Mi Je +++ ALI DAĆEMO SVE OD SEBE, dodade Smrt. PRAVO DA TI KAŽEM, JEDVA ČEKAM DA PROĐE OVA NOĆ. MNOGO JE TEŽE DAVATI NEGO PRIMATI. Preturao je po vreći. DA VIDIMO... KOLIKO TI JE GODINA? * * * Suzan se šunjala uz stepenice držeći ruku na balčaku mača. Pondera Stibonsa je, kao čarobnjaka, brinulo to što čeka Deda Prasa. Neverovatno je kako ljudi odaberu neku ulogu, stavljajući time lisice na sva drugačija iskustva, pa se onda čude svemu i svačemu što svemirski rulet baca na njih. I posle bude: Zar ja, obični veletrgovac ribom, da pilotiram džambodžetom jer je cela posada jela škembiće u saftu? Ko bi to očekivao? Ili: Zar

Terry Pratchet 138 ja, domaćica koja je jutros pošla da malo šnjura po buvljaku, da završim s ukradenih milion dolara i ovim zgodnim momkom iz Pokreta za oslobađanje obespravljene piladi sa živinarskih farmi? Neverovatno! Ili: Zar ja, savršeno običan hokejaš, da odjednom shvatim da sam sin božji i da imam pet stotina odanih sledbenika u ovoj lepoj maloj komuni na jugu Kalifornije? Ko bi to očekivao? Zar ja, razmišljala je Suzan, veoma praktična dadilja, koja ume da računa brže no što većina ljudi ume da piše, da završim na stepeništu zubolike kule vile Zubićke naoružana mačem koji pripada Smrti... Zar opet? Zar ne može čak nijedan mesec, jedan jedini prokleti mesec, da mi prođe bez ovoga? Odozgo su se čuli glasovi. Neko je pričao o nekakvoj bravi. Izgvirila je preko ruba stepeništa. Izgledalo je kao da se neko ulogorio na vrhu. Svuda su se videle naslagane kutije i vreće za spavanje. Neki muškarci su sedeli i gledali kako neko pokušava da obije vrata na zakrivljenom zidu. Jedan od njih bio je najveće ljudsko biće koje je Suzan ikada videla, jedan od onih debeljana za koje se obično ispostavi da je veći deo sala ispod bezoblične odeće zapravo sačinjen od mišića. Drugi je... „Ćao", veselo reče neko tik iza nje. „Ko je to nama došao?" Polako se osvrnula. Prvo je videla jedno sivo, svetlucavo oko, a za njim i jedno žućkastobeličasto sa sićušnom zenicom u sredini. Oko njih se prostiralo prijateljsko bledoružičasto lice uokvireno kovrdžavom kosom. Moglo bi se čak reći da je privlačno na neki dečački način, da one rasparene oči što su zurile u nju nisu odavale utisak da je ukradeno od nekog. Pomerila je ruku ka balčaku, ali mladić je bio brži i već joj je s pojasa skinuo i korice i mač. „C-c-c", prekorno je zacoktao sprečivši je da se dokopa oružja. „Vidi, vidi. Ko bi rekao. Koštana drška, prilično neukusni ukrasi u vidu lobanja... Ako se ne varam, ovo je drugo omiljeno oružje Smrti. Pa, da! Sigurno je Praščićna noć! To znači da ste vi Suzan Sto Helit. Plemkinja. Naklonio bih vam se", dodade udaljavajući se od nje, „ali se bojim da biste učinili nešto ružno..." Tad se začu škljocaj i uzbuđeni uzdah čarobnjaka koji je obijao bravu. „Da! Da! Čačkalica u levoj ruci! Prosto kô pasulj!" Shvatio je da ga čak i Suzan netremice posmatra pa se zbunjeno nakašlja. „Ja sam... ovaj... otvorio i petu bravu, gospodine Čajupete! Kô od šale! Raspoređene su po Vodlijevom okultnom nizu! Svaka budala može da ih otvori ako zna redosled!" „Ja ga znam", reče Čajupet ne skrećući pogled sa Suzan. „Oh..." Iako to nije fizički izvodljivo, Suzan je gotovo mogla da čuje kako se čarobnjakov um ubacuje u rikverc. Pred njim se nalazio zaključak da Čajupet nema vremena za one koji mu nisu potrebni. „...sa... zanim... ljiv... im... dodacima", oprezno je dodao. „Da. Vrlo pipavo. Sada ću da se, ovaj, pozabavim šestom..." „Kako znate ko sam ja?", reče Suzan. „O, ništa lakše", odgovori Čajupet. „Sve piše u Tvurpovim rodoslovima. Porodično geslo vam je: Non timetis messor. 25 Obrađivali smo tu knjigu na časovima. Heh, stari Meriset zvao ju je Vodič kroz šljam. Naravno, samo je njemu to bilo smešno. O, da, znam ko ste. I još štošta znam o vama. Otac vam je veoma poznat. Daleko je dogurao za kratko vreme. A vaš deda... Nego, to vaše geslo. Da nije malo neukusno? Naravno, vi ne morate da ga se plašite, zar ne? Ili možda morate?" Suzan pokuša da iščezne. Ponovo nije uspela. Osećala je kako ostaje ponižavajuće vidljiva. 25 Lat.: Ne boj se kosača. (Prim. prev.)

Teri Pračet 139 „Ne znam o čemu pričate", reče. „I ko ste vi?" „Izvinjavam se. Zovem se Čajupet. Džonatan Čajupet. Vama na usluzi." Suzan je nizala slova u glavi. „Mislite... kao ono oko četiri po podne?", upita ga. „Ne. Rekao sam Ča-ju-pet, a ne Čaj-u-pet", reče Čajupet. „Vrlo razgovetno govorim. I, molim vas, ne očekujte da će mi pažnja popustiti ako me iznervirate. Samo ono što je važno može da me iznervira. Kako napredujemo, gospodine Sideni? Ako je to Vodlijev niz, trebalo bi da šestu bravu otvaraju bakar i tirkizna svetlost. Naravno, ako nema nikakvih dodataka..." „Upravo je otvaram, gospodine Čajupete..." „Šta mislite, hoće li deda pokušati da vas spase? Hoće li se i on pojaviti? Ali njegov mač je kod mene. Pitam se..." Začu se škljocaj. „Šesta brava, gospodine Čajupete!" „Lepo." „Ja... da pređem na sedmu?" „Kako god hoćete. Otvara se belom svetlošću", reče Čajupet držeći Suzan na oku. „Ali to možda više uopšte nije važno. Svejedno, hvala vam. Mnogo ste mi pomogli." „Pa..." „Da, možete da idete." Suzan primeti da Sideni nije ni pokušao da prikupi svoje knjige i alatke, nego je odmah požurio ka stepeništu, kao da je srećan što je živ. Trčao je koliko ga noge nose. „Samo zbog toga ste ovde?", upita ona. „Zbog krađe?" Bio je obučen kao Ubica, a postoji jedan odličan način da iznervirate Ubicu, „Vi ste lopov?" Čajupet uzbuđeno poskoči. „Ja? Lopov? Ja nisam lopov, gospo. Ali da jesam, mogao bih i vatru od bogova da ukradem." „Hvala, ali već imamo vatru." „Tehnologija je sigurno u međuvremenu napredovala. Ne, ova gospoda su lopovi. Obični pljačkaši. I to prilično pristojni, mada ne verujem da biste voleli da ih gledate dok jedu. Ono tamo je Srednji Dejv, a eksponat B je Bendžo. Ume da govori." Srednji Dejv joj klimnu glavom. Uhvatila je njegov pogled. Možda bi mogla da... Nešto joj je nedostajalo. Čak joj je i kosa bila u haosu. Nije mogla da zaustavi vreme, nije mogla da iščezne, a sad ju je još i rođena kosa ostavila na cedilu. Bila je normalna. Eto, konačno joj se ostvario san iz detinjstva. Prokleto prokletstvo! * * * Sideni se molio dok je trčao niza stepenice. Nije verovao u bogove - naime, čarobnjaci se trude da ih ne ohrabruju time - ali se svejedno molio s usrdnošću ateiste koji se nada da nije u pravu. Ali niko nije vikao za njim. Niti ga je iko jurio. Tu je prisustvo duha uspelo da izgviri iz gomile nabacanog straha i Sideni uspori kako se ne bi sapleo. Tek tada je primetio da stepenici više nisu bleštavobeli i glatki, već ogromni, sivi i hrapavi. A i svetlost je bila drugačija. Stepenište odjednom nestade i on se zatetura po zemlji. Dotakao je oronuli zid od cigle. Duhovi prošlosti pokuljaše u njega i sad je znao gde se nalazi. Bilo je to dvorište škole milostive Gemer Vimblstoun. Majka ga je tu upisala kako bi naučio da čita i postao čarobnjak. Verovala je da su petogodišnjaci s dugim loknama baš slatki. Bilo je to lovište Rinija Dženksa. Um odraslog muškarca znao je da je Roni samo priglupi sedmogodišnji siledžija s mišićima umesto mozga. Međutim, detinje oko videlo ga je kao otelotvorenje prirodne sile, kao zemljotres sa zacementiranom nozdrvom, odranim kolenima, stisnutim pesnicama i pet moždanih ćelija zaokupljenih začecima misli.

Terry Pratchet 140 O bogovi. Tu je i ono drvo iza kog se Roni uvek krio. I izgleda ogromno i zlokobno, baš kao nekad. Ali... ako je već završio tu gde jeste - sami bogovi znaju kako! - sigurno je, iako prilično žgoljav, viši i jači od Ronija Dženksa. Ma isprašiće on tog malog... A onda je, baš kad je velika senka sakrila sunce, shvatio da ima duge lokne. * * * Čajupet je zamišljeno zurio u vrata. „Verovatno bi trebalo da ih otvorim", reče. „Posle toliko truda..." „Hoćete da kontrolišete decu pomoću zuba", reče Suzan. „Znam da zvuči čudno", reče on. „Vama je to tek primitivna magija. Šta mislite, hoće li deda doći da vas spase? Ali ne... Mislim da ne može. Ne ovde. Zato je poslao vas, zar ne? On ne može da dođe ovamo." „Šta vam pada na pamet? On..." Suzan zaćuta. O, da, pomislila je. Ispala je glupa u društvu. O, i te kako glupa. Zaista je dobro proučio ljudska bića. Prilično je lukav za jednog hodajućeg kostura... Ali... koliko je lukav Čajupet? Možda je previše oduševljen sopstvenom visprenošću da shvati kako Smrt... Pokušala je da saseče misao, da je Ubica slučajno ne bi prozreo po pogledu. „Ne verujem da će pokušati", reče. „Nije on pametan kao vi, gospodine Čaju u pet." „Čajupete", po navici je ispravi Čajupet. „Baš šteta." „Mislite da će vam ovo poći za rukom?" „Oh. Zar se ta fraza još uvek koristi?" Čajupet se iznenada obrete tik ispred nje, „Pošlo mi je za rukom. Nema više Deda Prasa. A to je tek početak. Zubi će nastaviti da pritiču. Otvaraju se neslućene..." Začu se tutnjava nalik lavini. Bendžo se prenuo iz dremeža, što je izazvalo potres u njegovom podnožju. Ručerde, koje su dotle počivale na kolenima, počeše da se stiskaju u pesnice. „Kako to?", reče. Čajupet zbunjeno zastade. „Kako šta?" „Kažeš nema više Deda Pras", reče Bendžo i ustade. To je izgledalo kao izdizanje planinskog venca na spoju kontinenata. Šake mu ostadoše u okolini kolena. Čajupet ga pogleda. A onda pogleda Srednjeg Dejva. „On zna zašto smo ovde, zar ne?", reče. „Objasnio si mu?" Srednji Dejv samo slegnu ramenima. „Mora bude Deda Pras", reče Bendžo. „Uvek bude Deda Pras." Suzan spusti pogled. Preko belog mermera jurile su tamne mrlje. Činilo joj se da stoji u sivoj lokvi. Baš kao i Bendžo. Međutim, oko Čajupeta su se mrlje rojile i odbijale, kao ose oko tegle pekmeza. Traže nešto, pomisli Suzan. „Nije moguće da veruješ u Deda Prasa!", reče Čajupet. „Toliki dečko?" „Da", odgovori Bendžo. „Kako to nema više Deda Pras?" Čajupet pokaza prstom na Suzan. „Ona je kriva", reče. „Ona ga je ubila." Suzan ostade potpuno zatečena tolikom bestidnošću. „Nisam", reče. „On je..." „Jeste!" „Nisam!" „Jeste!" „Nisam!" Bendžova ogromna ćelava glava polako se okrenu ka njoj. „Gde je Deda Pras?"

Teri Pračet 141 „Mislim da nije mrtav", reče Suzan. „Ali zbog Čajupeta je strašno bolestan..." „Kao da je važno", reče Čajupet odmičući se. „Bendžo, kad sve bude gotovo, imaćeš svaki poklon koji poželiš. Veruj mi!" „Mora bude Deda Pras", protutnja Bendžo. „Inače nema Praščić." „Ma to je samo običan praznik", reče Čajupet. „Jedan dan u god..." Srednji Dejv ustade. Ruka mu je počivala na balčaku mača. „Odosmo mi, gospodine Čajupete", reče. „Bendžo i ja sad idemo. Ovo mi se uopšte ne sviđa. Krađa je u redu, pljačka je u redu, ali ovo nije lepo. Bendžo! Odmah da si pošao sa mnom!" „Kako to nema više Deda Pras?", bio je uporan Bendžo. Čajupet ponovo pokaza ka Suzan. „Drž' je, Bendžo! Ona je kriva za sve!" Bendžo napravi nekoliko koraka ka Suzan pa stade. „Mama rekla ne tuci devojčice", protutnjao je. „I ne vuci ih za kosu." Čajupet zakoluta zdravim okom. Mermer oko njegovih nogu kao da je ključao od sivila koje ga je pratilo u stopu. Isto se dešavalo i oko Bendža. Traži, pomisli Suzan. Pokušava da nađe ulaz. „Mislim da znam ko si ti, Čajupete", reče najprijaznije što je mogla kako bi je Bendžo razumeo. „Ti si ono ludo dete koga su se svi plašili, zar ne?" „Bendžo!", dreknu Čajupet. „Rekao sam ti da je..." „Mama rekla..." „Onaj kikotavi luđak koga čak ni siledžije nisu dirale da ne bi opet pomahnitao i počeo da grize i rita se", nastavila je Suzan. „Onaj koji ne zna razliku između gađanja mačke kamenom i lomljenja kičme." Oduševila se kad ju je prostrelio pogledom. „Umkni", procedio je. „Kladim se da niko nije hteo da se igra s tobom", reče ona. „Nisi imao nijednog druga. Deca umeju da prepoznaju takve kao što si ti, iako ne znaju pravu reč za to..." „Rekoh ti da umukneš! Bendžo! Drž' je!" Uspela je. Znala je to po njegovom glasu. Čuo se prizvuk vibrata, kog ranije nije bilo. „Bio si onaj dečkić", nastavila je, pomno mu posmatrajući lice, „koji viri lutkama pod suknju..." „Nisam!" Bendžo je izgledao zabrinuto. „Mama rekla..." „Ma do đavola i tvoja mama!", prasnu Čajupet. Začuo se šapat metala kad je Srednji Dejv potegao mač iz korica. „Šta si to rekao?", prošaputao je. Čajupet sad mora da drži troje ljudi na oku, pomislila je Suzan. „Kladim se da se niko nikad nije igrao s tobom", rekla je. „I da su postojale stvari koje niko nije smeo glasno da izgovori, zar ne?" „Bendžo! Koliko puta treba da ti ponovim?", kreštao je Čajupet. Orijaš je sad već bio kraj Suzan. Jasno je videla kako mu se lice krivi od razdiruće neodlučnosti. Prsti su mu se grčili u pesnice i opuštali, a usne se micale u nekoj vrsti jezive rasprave što se odvijala u glavi. „Naša... naša mama... rekla..." Sive mrljice jurnuše preko poda i počeše da se grupišu u mrlju, koja stade da se širi i izdiže neverovatnom brzinom. Uskoro je nadvisila sve prisutne i poprimila oblik. „Jesi li opet bio nevaljao, đubre malo?" Ogromna žena nadvi se nad trojicu muškaraca. U mesnatoj šaci držala je svežanj brezovih grana debelih poput ljudske ruke. A onda je počela da reži.

Terry Pratchet 142 Srednji Dejv je buljio u ogromno lice mame Krasuljak. Svaka pora zjapila je kao slivnik. Svaki mrki zub izgledao je kao nadgrobni spomenik. „Dejvi, Dejvi, pustio si ga da se uvali u belaj. Je l' tako? A?" On poče da uzmiče. „Nisam, mama... mamice..." „A ti, Bendžo? Opet si se igrao s devojčicama, a?" Bendžo pade na kolena. Gorke suze lile su mu niz lice. „Izvini mama izvini mamice izvini mama mamice nisaaaaaam mama izvini mamiceeee..." Ženetina se ponovo okrete ka Dejvu. Mač mu ispade iz ruke. Izgledalo je kao da mu se lice topi. Srednji Dejv zarida. „Ne mama ne mama ne mamice neeeeeee ma..." Zakrkljao je i ruke mu poleteše ka prsima. A onda se sruči na pod. I nestade. Čajupet prasnu u smeh. Suzan ga kucnu po ramenu da bi ga, čim se osvrnuo, odalamila pesnicom u lice. Ili je bar to nameravala da uradi. Naravno, bio je brži i na vreme ju je ščepao za doručje. Zabolelo ju je kao da je udarila o čeličnu šipku. „A, ne", reče Čajupet. „Neće moći." Krajičkom oka je videla kako Bendžo puzi ka mestu gde je poslednji put video brata. Mama Krasuljak beše nestala. „Ovo mesto ti se baš uvuče pod kožu, zar ne?", reče Čajupet. „Čeprka sve dok ti ne pronađe slabu tačku. E, pa, ja sam u odličnim odnosima sa svojim unutrašnjim detetom." Slobodnom rukom ju je uhvatio za kosu i snažno povukao naniže. Suzan vrisnu. „Tako je mnogo zabavnije", prošaputa Čajupet. Suzan oseti kako mu stisak slabi. Čuo se gnjecav zvuk kao kad šnicla padne na sto i Čajupet polete unatrag. „Ne vuci devojčice za kosu", zatutnja Bendžo. „To nije lepo." Čajupet napravi akrobatski premet i dočeka se stojeći na rukohvatu stepeništa. Onda je isukao mač. Sečivo se nije čak ni videlo na bleštavobeloj svetlosti kule. „Dakle, tačno je ono što se priča", reče on. „Toliko tanko da se ne vidi. Sit ću se naigrati." Zamahnuo je. „A i lak je." „Da se nisi usudio da ga upotrebiš", reče Suzan i pođe ka njemu. „Moj deda će te pronaći i naučiće te pameti." Videla je da je trepnuo jednim okom. „On svakoga pronađe pre ili kasnije", reče Čajupet. „Ali ja ću biti spreman za susret." „Pazi, on ne odustaje lako", reče Suzan ne prestajući da mu se približava. „O, pa to je čovek mog kova." „Možda i jeste, gospodine Čaju. U. Pet." Mač polete ka njoj. Nije stigla ni da se odmakne. A nije ni pokušala, čak ni kad je Čajupet ponovo zamahnuo. „Ne trudi se", reče mu dok je zaprepašćeno zurio u nju. „Sečivo sad ne postoji. Ovde nema Smrti!" Opalila mu je šamar. „Ćao!", reče razdragano. „Ja sam dadilja za unutrašnju decu!" Nije ga čestito ni udarila. Samo je ispružila ruku dlanom napred, dokačila ga ispod brade i gurnula. Uopšte joj nije bilo jasno kako je uspeo da napravi salto. Ali uspeo je. Kao da je pronašao oslonac u vazduhu.

Teri Pračet 143 U letu ju je dograbio za šaku i Suzan oseti kako joj se stopala odlepljuju od poda. Poletela je za njim. U poslednjem trenutku uspela je da se slobodnom rukom uhvati za rukohvat, mada se kasnije pitala nije li zapravo rukohvat uhvatio nju. Čajupet ju je zamišljeno posmatrao dok su se klatili u vazduhu. A onda stavi držalju mača u zube i poseže za pojas... Odgovor na pitanje „Da li je taj čovek toliko lud da pokuša da ubije nekoga od koga mu zavisi život?" usledio je vrlo, vrlo brzo. Suzan zamahnu nogom i uspe da ga šutne u uvo. Uto rukav poče da joj se cepa. Čajupet pokuša da se bolje uhvati, ali Suzan ga ponovo šutnu i začu se paranje tkanine. Na trenutak je izgledalo kao da Čajupet visi u vazduhu, a onda, još uvek zamišljen kao neko ko pokušava da resi težak matematički problem, poče da pada, okreće se, postaje sve manji i manji... Pao je pravo na gomilu u prizemlju. Zubi se razleteše po mermeru. Čajupet se samo još jednom trznu i... I nestade. Ruka nalik grozdu banana uhvati Suzan i povuče je na odmorište. „Nadrljaćeš ako tučeš devojčice", reče Bendžo. „To nije lepo." Iza njih se začu škljocaj. Vrata se širom otvoriše i bela izmaglica pokulja preko poda. „Mama je...", pokušavao je Bendžo da dokuči šta se desilo. „Mama je bila tu..." „Da", potvrdi Suzan. „Al' to nije bila naša mama. Našu mamu su zakopali..." „Da." „Gledali smo kako je meću u grob i sve ostalo." „Da", reče Suzan, a u sebi dodade: Kladim se da jeste. „A 'de je Dejvi?" „Otišao je... negde drugde, Bendžo." „Je l' tamo lepo?", bojažljivo upita orijaš. Suzan se s olakšanjem uhvati za slamku mogućnosti da kaže istinu, ili bar da ne slaže mnogo. „Možda", reče. „Bolje nego ovde?" „To ne znamo. Neki kažu da jeste." Bendžo se zagleda u nju svojim zakrvavljenim krmećim okicama. Na trenutak joj se činilo da je taj ogromni tridesetpetogodišnjak posmatra kroz ružičastu koprenu petogodišnjeg deteta. „To je dobro", zaključio je. „Videće našu mamu." Klonuo je. Verovatno ga je iznurilo ovoliko priče. „Hoćem kući", reče. Suzan se zagleda u to veliko, musavo lice, pa bespomoćno sleže ramenima, izvadi maramicu iz džepa i prinese je Bendžovim ustima. „Pljucni", naredila mu je, a on je posluša. Obrisala mu je lice koliko-toliko i tutnula mu maramicu u ruku. „Izduvaj nos", reče mu, pa se oprezno odmače i sačeka da umine jeka eksplozije. „Zadrži maramicu. Molim te", dodala je vrlo iskreno. „Sad gurni košulju u pantalone." „Hoćem, gospojice." „A sada idi dole i skloni sve zube iz kruga. Hoćeš li moći?" Bendžo klimnu glavom. „Šta ćeš moći?", za svaki slučaj je pitala Suzan. Bendžo se napregnu. „Da sklonim sve zubove iz kruga, gospojice." „Tako je. Hajde." Ispratila ga je pogledom pa se okrenula ka otvorenim belim vratima. Bila je sigurna da čarobnjak nije stigao da otvori sedmu bravu.

Terry Pratchet 144 Iza vrata je bila potpuno bela soba. Uskovitlana gusta magla, koja joj je sezala do kolena, prigušivala je čak i zvuk koraka. Unutra se nalazio jedino krevet. Ogroman, prašnjav, stari krevet s visokim stubom na svakom uglu. Učinilo joj se da nekog ima u njemu. Da, neko je ležao ušuškan u gomilu jastuka. A taj neko veoma je ličio na krhku staričicu s kapom za linčovanje. Bakica se osvrnu ka Suzan i osmehnu joj se. „Zdravo, dušo." Suzan se nije sećala bake. Očeva majka umrla je kad je ona bila još mala, a po ženskoj liniji... pa, nikad nije ni imala baku. Ali priželjkivala je upravo jednu takvu. Takvu, dodao je onaj odvratni, realistički deo njenog uma, kakva uopšte ne postoji. Učinilo joj se da čuje smeh nekog deteta. I još jednog. Odnekud, gotovo s praga čujnosti, dopirao je žamor razigrane dece. Bio je to prijatan, uljuljkujući zvuk. Naravno, kao i obično, pod uslovom da se ne razaznaju reči. „Ne", reče Suzan. „Šta, dušice?", reče starica. „Ti nisi vila Zubićka." O, ne... pa ona ima čak i ćebe od zakrpa... „O, jesam, dušo." „O, bako, zašto su ti toliki zubi... Pobogu, pa imaš čak i pleteni šal." „Ne razumem, srećice..." „Zaboravila si stolicu za ljuljanje", reče Suzan. „Uvek sam zamišljala i stolicu za ljuljanje." Uto iza leđa začu tihi prasak i tiho škrip-škrip. Nije se čak ni osvrnula. „Ako se pojavi i mače koje se igra klupčetom vune, moram priznati da si tvrd orah", rekla je ozbiljno i podigla svećnjak s nahtkasne. Izgledao je dovoljno stvarno. „Mislim da uopšte nisi prava", nastavila je ljutito. „Nema nikakve bakice sa šalom. Ti si plod moje mašte. Tako se braniš... Čeprkaš ljudima po glavi sve dok ne pronađeš..." Zamahnula je i udarila, ali svećnjak prođe kroz bakicu. „Vidiš?", reče. „Nisi stvarna." „O, jesam, dušice", reče starica i poče da menja oblik. „Ali svećnjak nije." Suzan odmeri novo obličje, „Ne", reče. „Jezivo je, ali me ne plaši. Ne, ni toga me nije strah." Promene počeše da se smenjuju. „Ne, ne plašim se oca. Pobogu, sad već grebeš po dnu bureta. Paukove volim. Briga me za zmije. Psi? Ne. Pacovi su u redu. Obožavam ih. Izvini, ali da li se iko plaši toga?" Zagrabila je rukama i ovog puta uspela da uhvati nešto. Izgledalo je kao mali, smežurani majmun s ogromnim tamnim očima pod nadstrešnicom od obrva. Dlaka mu beše siva i mlitava. Šištao je dok se slabašno koprcao. „Teško me je uplašiti", reče Suzan, „ali ne bi verovao koliko umem da se razbesnim." Stvorenje klonu. „Ja... ja...", mrmljalo je. Spustila ga je na krevet. „Ti si neki bauk, zar ne?", upitala ga je. Pred njom je ležala beživotna gomila. „Nisam... neki... nego... onaj..." „Kako to misliš onaj?", upita Suzan. „Onaj bauk", reče bauk. Tek tad je videla koliko je mršav, koliko mu je krzno prošarano sedima i kako mu koža visi s kostiju. „Prvi bauk?" „Ja... bilo je to... sećam se vremena kada je zemlja drugačije izgledala. Led. Dugo, dugo... pod ledom. I oni... kako ih sad zovete?" Stvorenje šištavo udahnu. „...Zemlje, velike zemlje... svaka za sebe..." Suzan sede na krevet.

Teri Pračet 145 „Misliš na kontinente?" „Sve je bilo drugačije." Tad se pojavi iskra u tamnim, upalim očima i bauk se iznenada uspravi i zamlatara mršavim rukama. „Bio sam mrak u pećini! Bio sam tmina međ' drvećem! Čula si za... iskonski krik? Bio je zbog... mene! Bio sam..." Zgrčio se i zakašljao. „I onda... ono... znaš, ono... sjajno i bleštavo... kao opipljiva munja... malo, vrelo sunce... i onda više nije bilo mraka. Ostale su jedino senke. I onda ste napravili sekire, tamo u šumi, i onda... i onda..." „Još uvek ima mnogo bauka", reče Suzan. „Kriju se pod krevetom! Vrebaju iz ormara! Ali..." - tu je zastao da povrati dah - „...da si me videla onda... kada su ušli u pećine da crtaju prizore iz lova... mogao sam tako da urliknem... da su im utrobe ispadale iz guzice..." „Svi stari zanati polako izumiru", turobno će Suzan. „...Ostali bauci su se pojavili kasnije... Nikada nisu upoznali iskonski strah. Znali su jedino" - iako je jedva mogao da šapuće, bauk je uspeo da doda prezriv prizvuk glasu - „za mračne ćoškove. A ja sam bio mrak! Bio sam... prvi! A sad nisam ništa bolji od njih... prepadanje posluge, zgrušavanje pavlake... smucanje po ćoškovima pred kraj godine... i onda sam se jedne noći... zapitao... zašto?" Suzan klimnu glavom. Bauci nisu baš vispreni. Trenutak egzistencijalne sumnjičavosti verovatno kasnije nastupa u glavama u kojima moždane ćelije vrlo sporo putuju od jednog do drugog zida lobanje. A opet... I njen deda tako razmišlja. Kad se neko predugo kreće među ljudima, na kraju prestane da bude ono što oni očekuju od njega i poželi da postane svoj. Kišobrani i srebrne četke za kosu. „Zapitao si se čemu sve to?", reče. „...plašenje dece... vrebanje... počeo sam da ih posmatram. U vreme leda nije bilo dece... postojali su veliki i mali ljudi, ali ne deca... i... u njihovim je glavama svet bio drugačiji... Bio je kao u stara dobra vremena. Kad je bio mlad." „I tako si izašao ispod kreveta..." „Čuvao sam ih... vodio računa o njima..." Suzan se trudila da ne zadrhti. „A zubi?" „O, pa ne možeš da ostavljaš zube gde ti padne na pamet. Može neko da ih nađe i svašta da ti uradi. Voleo sam decu. Nisam hteo da ih neko povredi...", brbljao je. „Nikada im ne bih naudio. Samo sam ih čuvao. Držao sam zube na sigurnom... i, i, i ponekad sam samo sedeo i slušao ih..." Počeo je da mumla. Suzan ga je slušala, ne znajući da li da se sažali na njega ili da ga, što joj se činilo sve primamljivijim izborom, ubije od batina. „...a zubi... oni pamte..." Bauk poče da se trese. „A odakle novac?", upitala je Suzan. „Nisam videla baš mnogo bogatih bauka." „...novac je svuda... zakopan... zaboravljen na tavanu... u slamaricama... štednja... kamate... novčić za zub, to je strašno važno, deo magije, onda je sve u redu, pošteno, inače je krađa... i svaki sam označio i čuvao ih... i onda sam ostario, ali pronašao sam ljude..." Bauk - ili vila Zubićka - podmuklo se nasmeja, na šta Suzan oseti iskreno sažaljenje prema pećinskim ljudima. „Oni ne zapitkuju previše, zar ne?", nastavio je da blebeće. „...Lepo im platiš i oni će da obavljaju svoj posao bez pitanja..." „A i to je više nego što taj posao vredi", reče Suzan. „...i onda su oni došli... da kradu..." Suzan odluči da digne ruke. Stari bogovi na novim poslovima. „Izgledaš užasno." „...hvala..." „Htela sam da kažem bolesno." „...star sam... i svi ti ljudi... previše naprezanja..." Bauk zaječa.

Terry Pratchet 146 „...ovde... ne umireš...", prodahtao je. „Samo ostariš... slušajući njihov smeh..." Suzan klimnu glavom. To se osećalo u vazduhu. Nije mogla da razazna reči, ali čula je žamor, koji kao da je dopirao s drugog kraja dugačkog hodnika. „...a ovo mesto... raslo je oko mene..." „Drveće", reče Suzan. „I nebo. Kao u dečjim glavama..." „...umiru... dečica... moraš da..." Bauk iščeznu. Suzan je nekoliko minuta samo sedela i slušala tiho čavrljanje iz daljine. Reči vere, pomislila je. Baš kao ostrige. Govance upadne unutra i oko njega izraste biser. Ustala je i sišla u prizemlje. Bendžo je negde pronašao metlu i krpu. Ne samo da je pomeo sve zube, nego je u iznenađujućem naletu preduzimljivosti čak i brižljivo obrisao krug. „Bendžo?" „Da, gospojice?" „Sviđa li se tebi ovde?" „Ima drveća, gospojice." To se verovatno može računati kao „da", pomisli Suzan. „Ne smeta ti nebo?" On je zbunjeno pogleda. „Jok." „Umeš li da brojiš, Bendžo?" Tu se ozario. „Jašta, gospojice. Na prstove." „To znači da umeš da brojiš do...?", isprobavala ga je Suzan. „Trinajs', gospojice", ponosno će Bendžo. Ona pogleda u njegove ručerde. „Pobogu." Pa, pomislila je, što da ne? Veliki je i pouzdan, a život mu verovatno ne sprema ništa bolje od ovog. „Bendžo, mislim da bi bilo lepo od tebe ako bi preuzeo posao vile Zubićke." „A je l' to u redu, gospojice? Ona neće da se ljuti?" „Radićeš to... dok se ona ne vrati." „Važi, gospojice." „Ja ću... hm... poslati nekoga da ti pomogne dok se ne navikneš. Mislim da se hrana dovozi kolima. Ne dozvoli da te neko prevari." Odmerila je njegove šake, a onda pogled poče da joj putuje naviše i naviše i još malo više sve dok nije stigao do vrha planine Bendžo. „Doduše, ne verujem da će iko da pokuša tako nešto", dodala je. „Da, gospojice. Sve ćem lepo da počistim, gospojice. I..." Veliko ružičasto lice pogleda je odozgo. „Reci, Bendžo." „Mogu li da dobijem kucu, gospojice? Jednom sam imao macu, al' ju je mama udavila što se pokakila na pod." Suzanino pamćenje odmah izbaci ime. „Kucu po imenu Žuća?" „Da, gospojice. Žuća, gospojice." „Mislim da će se uskoro pojaviti, Bendžo." Prihvatio je ovo zdravo za gotovo. „Hvala, gospojice." „Sad moram da idem." „Dobro, gospojice."

Teri Pračet 147 Osvrnula se da još jednom pogleda kulu. Zemlja Smrti možda jeste turobna, ali kada ste tamo, i ne pomišljate da vam se može desiti išta loše. Prosto ste prevazišli mesta na kojima preti opasnost. Ali ovde... Kad čovek odraste, plaši se samo, paaaa, smislenih stvari. Siromaštva. Bolesti. Istine. Ali ako ništa drugo, bar nema izbezumljujućeg straha od nečeg ispod stepeništa. I nema bitne razlike između svetla i tame. A čudesni svet detinjstva? To sigurno nije umanjena verzija onog u kome žive odrasli. Pre bi se moglo reći da je to svet odraslih ispisan velikim, masnim slovima. U njemu je sve... više. Više sve. Ostavila je Bendža da čisti i izašla na nacrtanu livadu. Ciroz i Vajolet potrčaše ka njoj. O bog je mlatarao debelom granom kao batinom. „To ti neće trebati", reče Suzan. Užasno joj se spavalo. „Razgovarali smo o svemu i složili smo se da treba da se vratimo i pomognemo ti", reče on. „Aha. Demokratska hrabrost. Pa, svi su otišli. Nekud." Ciroz odahnu i spusti granu. „Ma mogao sam ja da...", zaustio je. „Vas dvoje biste mogli da budete korisni", prekide ga Suzan. „Treba srediti ovo mesto. Idite i pomozite Bendžu." „Bendžu?" Vajolet prasnu u smeh. „Ali on je..." „On je sad gazda", umorno će Suzan. „Dobro", reče o bog. „Reći ćemo mu šta treba da radi..." „Ne! Dovoljno je slušao druge. Bendžo zna šta treba da radi. Samo mu malo pomognite u početku. Važi? Ali..." Ako se Deda Pras sada vrati, znači li to da ćeš ti nestati? Nije znala kako drugačije da sroči pitanje. „Znaš, odlučio sam da dam otkaz", reče Ciroz. „Sada ću... nastaviti da radim kao zamena drugim bogovima." Molećivo ju je gledao. „Stvarno?", reče Suzan, pa pogleda u Vajolet. Pa dobro, ako makar ona veruje u njega, možda... Možda i uspe. Nikad se ne zna. „Dobro", reče. „Želim vam sve najbolje. Sad odoh kući. Bila je ovo duga Praščićna noć." Binki ju je čekao kraj potoka. * * * Kontrolori su uznemireno lepršali. I kao što oni njihovog soja rade kad nešto krene opasno naopako, okupili su se da utvrde ko je kriv. Jedan reče: To je... Tu zaćuta. Uslovi njihovog postojanja malčice su otežavali biranje žrtvenog jarca. A onda se razvedrio. Na kraju krajeva, ako su svi krivi, to je isto kao da niko nije kriv. To i jeste smisao kolektivne odgovornosti. Sve se lepo pripiše lošoj sreći ili nečem sličnom. Drugi reče: Nažalost, ljudi će verovatno sve pogrešno razumeti. Šta ćemo ako počnu da nas prozivaju? Jedan reče: A Smrt? Ipak je i on učestvovao u ovome. Jedan reče: Paaaa, baš i nije. Jedan reče: Ma, hajde. Umešao je devojku. Jedan reče: Nije. Sama se umešala. Jedan reče: Da, ali on joj je rekao... Jedan reče: Ne. Nije. Štaviše, izričito joj nije rekao... Tu zastade, pa dodade: Prokletstvo! Jedan reče: S druge strane... Ostali se okrenuše ka njemu.

Terry Pratchet 148 Šta? Jedan nastavi: Nema dokaza. Ništa nije zapisano. Nekoliko ljudi je poludelo i odlučilo da napadne zemlju vile Zubićke. To jeste žalosno, ali nema nikakve veze s nama. MI smo, naravno, zgroženi takvim činom. Jedan reče: A šta ćemo s Deda Prasom? To ne može proći neopaženo. Neko će pre ili kasnije početi da se raspituje. Neko vreme su ćutke lebdeli. A onda jedan reče: Možda bismo mogli da... Zastao je, gnušajući se čak i da izgovori tu reč, ali ipak se prisili da to učini... rizikujemo. * * * Krevet, mislila je Suzan dok su oblaci promicali mimo nje. A ujutru, obične ljudske stvari kao što su kafa i ovsena kaša. I krevet. Stvarne stvari... Binki stade kao ukopan. Suzan ga upitno pogleda u potiljak i obode ga. Konj samo zanjišta, ali se ne pomeri s mesta. JOŠ NIJE GOTOVO. NISMO ZAVRŠILI. I DALJE GA MUČE. Suzan se snuždi. „Ko? Koga?" POMERI SE NAPRED I DODAJ MI UZDE. Smrt uzjaha i smesti se iza nje. „Slušaj, bila sam...", poče ona. DA. ZNAM. KONTROLA VERE, reče Smrt kad je konj ponovo zagalopirao. TOGA BI MOGAO DA SE DOSETI JEDINO VRLO JEDNOSTAVAN UM. MAGIJA TOLIKO STARA DA SE VIŠE I NE SMATRA MAGIJOM. NEVEROVATNO JEDNOSTAVAN NAČIN DA NATERAS MILIONE DECE DA VIŠE NE VERUJU U DEDA PRASA. „A šta si ti radio?", oštro upita Suzan. ONO ŠTO SAM MORAO. ČUVAO SAM MU MESTO. MILION TEPIHA S ČAĐAVIM TRAGOVIMA, NEKOLIKO MILIONA NAPUNJENIH ČARAPA, KO ZNA KOLIKO KROVOVA S TRAGOVIMA SANKI... NEVERICA ĆE S TIM TEŠKO MOĆI DA SE NOSI. ALBERT KAŽE DA NEĆE NI LIZNUTI VINO DANIMA. AKO NIŠTA DRUGO, DEDA PRAS ĆE BAR IMATI ČEMU DA SE VRATI. „Šta ja sad treba da radim?" MORAŠ DA VRATIŠ DEDA PRASA. „Ma nije valjda? Zarad mira, sreće i zveckanja praporaca? A i koga briga? On je samo matori debeli pajac koji o Novoj godini pothranjuje ljudsku sujetu! Zar sam istrpela sve ovo samo zbog nekog starkelje koji se šunja po dečjim sobama?" NE, NEGO DA BI SUNCE PONOVO IZAŠLO. „Kakve veze astronomija ima s Deda Prasom?" STARI BOGOVI NA NOVIM POSLOVIMA. * * * Stariji docent nije prisustvovao gozbi, već je poslao služavku da mu hranu donese u sobu. Naime, uveliko se bavio izigravanjem domaćina i svim ostalim što muškarac radi kad se nađe u četiri oka sa suprotnim polom, što će reći glancanjem cipela o nogavice i čišćenjem noktiju noktima. „Još malo vina, Gvendolin? U njemu jedva da ima alkohola", reče naginjući se ka gošći. „Pa, može malo, gospodine docente." „O, molim te da me zoveš Horas. A nešto za kvočku?" „Bojim se da je odlutala nekud", reče vila Vedrana. „I bojim se da sam, da sam, da sam prilično loše društvo..." Snažno je izduvala nos. „Ma kakvi", na to će stariji docent. Bilo mu je krivo što nije imao vremena da sredi svoje odaje, ili makar da ukloni upadljivije komade veša s punjenog nosoroga. „Svi ste toliko dobri prema meni", reče vila Vedrana brišući novi potok suza. „Ko je onaj mršavi što se smešno kreveljio?" „To je naš blagajnik. Zašto ne bi..."

Teri Pračet 149 „Izgleda mi kao pravi veseljak." „To je zbog pilula od suvih žaba. Jede ih šakačke", prezrivo reče stariji docent. „Nego, što se ne bismo..." „Jadničak. Nadam se da one ne izazivaju zavisnost." „Siguran sam da ih ne bi jeo da nije zavisnik", reče stariji docent. „Jesi li za još jednu čašu vina, a onda bismo... onda bismo..." - uto mu nešto pade na pamet - „...onda bih... mogao da ti pokažem Zadužbinu arhirektora Trbe. Ima straaaaašno zanimljiv plafon. O, da." „Baš lepo", reče vila Vedrana. „Šta misliš, hoće li me to razveseliti?" „Nego šta nego hoće", reče on. „Potpuno! Dobro. Onda ću ja, ovaj, ja ću da odem i... da odem... pa ću..." Nervozno se prebacivao s noge na nogu dok je rukom pokazivao otprilike u pravcu garderobe. „Ja ću samo da skoknem... pa ću da... skoknem..." Odjurio je u garderobu i zalupio vrata, a onda počeo mahnito da prebire po policama i vešalicama. „Obuci čistu odoru", mumlao je. „Očešljaj lice, operi čarape, promeni kosu, kud li se dede onaj losion umesto brijanja..." Iz sobe se prolomi božanstveni zvuk gromoglasnog izduvavanja nosa. Odmah potom iz garderobe se začu prigušeni vrisak kada je stariji docent zahvaljujući žurbi i slabom čulu mirisa greškom zapljusnuo lice terpentinom, koji je inače koristio za struganje peta. Za to vreme, gotovo u visini samog plafona, jedno debeljuškasto detence s lukom, strelom i besmisleno neaerodinamičnim krilcima neuspešno je pokušavalo da proleti kroz zatvoren prozor po kome je mraz iscrtavao obrise prilično naočite aurijentalne gospe. Na susednom oknu već se lepo videla vaza sa suncokretima. * * * Jedan sto u Velikoj sali već se bio srušio od težine. Jedan od običaja vezanih za praščićnu gozbu bio je da uprkos ogromnom izboru jela svako može da jede brzinom koja mu odgovara. Time se sprečavalo da oni sporožvaćući zadržavaju ostale. A mogli su da uzmu i repete, tako da bi, primera radi, neko mogao čitav sat da se zadrži na supi pre nego što pređe na uvod u jela od ribe. „Kako se osećaš, staromomče?", upita dekan blagajnika. „Jesi li se vratio pilulama od suvih žaba?" „Ja, hm, ja, hm, ja, hm, nisam loše", odgovori blagajnik. „Naravno, bilo je prilično, hm, prilično čudno kad sam..." „Baš šteta, jer sam ti spremio lep praščićni poklon", reče dekan pružajući mu paketić u kome je nešto čangrljalo. „Hajde, otvori ga." „O, to je baš lepo..." „To ti je od mene", reče dekan. „Baš lepo..." „Znaš, kupio sam to svojim parama", nastavi dekan, nehajno mašući ćurećim batakom. „I ukrasni papir je baš..." „Koštalo me je više od dolara, ako smem da primetim." „Pobogu..." Blagajnik konačno stiže do poklona. „To je kutijica za pilule od suvih žaba. Vidiš? Na njoj piše 'Pilule od suvih žaba." Blagajnik protrese kutijicu. „Baš lepo", reče skrušeno. „A ima čak i nekoliko pilula u njoj. Baš ste pažljivi. Sigurno će mi dobro doći." „Aha", reče dekan. „Uzeo sam ih s tvog noćnog stočića. Ipak me je sve ostalo koštalo čitav dolar." Blagajnik zahvalno klimnu glavom i pažljivo spusti kutijicu kraj tanjira. Te večeri su mu čak dozvolili i da se služi nožem. Inače su mu za jelo davali samo ono što može da se kusa drvenom kašikom. Oprezno je odmerio najbliže pečeno prase i zadenuo salvetu za okovratnik.