Terry Pratchett - Deda Pras

Terry Pratchet 50 Okrenuo se i ljutito otišao. Gospodin Kramli je stigao da čuje i ove reči: „Taj diletant sve radi pogrešno!" Nastavio je da se probija ka Kutku. Neko je sedeo u velikoj fotelji. U krilu je držao dete. Samo, izgledao je nekako... čudno. Odeća mu je zaista ličila na Deda Prasov kostim, ali Kramlijev pogled je uporno bežao od njega, kao da odbija da izoštri sliku ili da pokušava da se skloni malo dalje i potisne neznanca u sâm rub vidnog polja. Otprilike kao kad pokušavate da vidite sopstveno uvo. „Šta se ovde dešava?", oštro upita Kramli. „Šta se ovo dešava?" Uto ga neko čvrsto uhvati za rame. Okrenuo se i ugledao jednog od Deda Prasovih vilenjaka. U stvari, više je izgledao kao neko ko je navrat-nanos navukao kostim vilenjaka, kao da se oblačio u žurbi. „A ko si ti?" Vilenjak odlepi natopljenu cigaretu s ruba usne i zlobno mu se isceri. „Zovi me čika Ljutko", reče. „Ti nisi vilenjak!" „Jok, ja sam vilin-obućar, gospodine si ga moj." Uto neko iza Kramlija reče: RECI MI, MALO LJUDSKO BIĆE, ŠTA ŽELIŠ DA TI DEDA PRAS POKLONI? Užasnuto se okrenuo. Pred Deda - dobro, morao je o njemu da razmišlja kao o Deda Uljez Prasu - stajalo je dete neodredivog pola, čije telo kao da se uglavnom sastojalo od vunene kape. Kramli je znao kako to treba da izgleda. Evo ovako: pošto se dete po pravilu zbuni i zanemi, brižna majka se sagne ka njemu, uhvati Deda Prasov pogled i prenaglašeno, kako to već odrasli čine kad kuju zavere protiv dece, kaže: „Želiš bebu-lutku koja piški, zar ne, Dorin? I onaj kuhinjski pribor iz izloga. I knjigu sa sklopivom kartonskom kuhinjom. Šta se kaže?" Na to isprepadano dete kaže: „Hvala" i dobije balon ili pomorandžu. Ovog puta, međutim, razgovor se odvijao malo drugačije. Majka je uspela da stigne samo do: „Želiš..." ZAŠTO TI ŠAKE VISE NA KONČIĆIMA, DETE? Dete polako spusti pogled na svoje rukavičice koje su bile vunicom prišivene za rukave, pa podiže ruke da ih dobro prouči. „Lukavice", reče. AHA. VRLO PRAKTIČNO. „Jesi li ti plavi?", upita vunena kapa. ŠTA MISLIŠ, JESAM LI? Vunena kapa se zakikota. „Videla sam kako tvoja guda piški!", reče, a po glasu beše očigledno da je to zasigurno nešto najzanimljivije što je vunena kapa videla u životu. PA... ETO. DA. „I ima veeeeeliku..." ŠTA ŽELIŠ DA TI DEDA PRAS POKLONI?, usplahireno je prekide Deda Pras. Majka je odmah reagovala na ponovno pritiskanje dugmeta, pa odlučno poče: „Želi..." Deda Pras nestrpljivo pucnu prstima i ženine se vilice sklopiše s tihim praskom. Dete kao da je osetilo da je to prilika kakva se pruža jednom u životu, pa polako poče da nabraja: „Hoću vojsku. I veeeeeliki žamak sa šiljatim kvovovima. I hoću mač." KAKAV MAČ?, podsticajno zapita Deda Pras. „Veeeeliki mač?", reče dete nakon dubokog prožimanja nagoveštaja. TAKO JE. Čika Ljutko munu Deda Prasa laktom. „Treba da kaže hvala", došapnu mu. JESI LI SIGURAN? LJUDI MI GOTOVO NIKADA NE ZAHVALJUJU. „Ali obavezno zahvaljuju Deda Prasu", prosikta Albert. „A to ste vi, zar ne?"

Teri Pračet 51 NARAVNO DA JESAM. I TAKO... TREBA DA MI KAŽEŠ HVALA. „Fala." I DA BUDEŠ DOBRA. TO JE DEO DOGOVORA. „'Oću." ONDA SMO SKLOPILI POSAO. Deda Pras gurnu ruku u vreću i izvadi: - ogromnu maketu zamka sa, kao što je i naručeno, šiljatim plavim krovovima na tornjićima kao poručenim za utamničenje princeza; - kutiju s nekoliko stotina raznoraznih vitezova i ratnika; - mač s blistavim sečivom dugačkim jedan metar. Majka se zagrcnu. „Pa ne možete to da joj date!", ciknula je. „To je opasno!" To JE MAČ, reče Deda Pras. I TREBA DA BUDE OPASAN. „Ali ona je dete!", povika Kramli. NEKA POČNE DA UČI NA VREME. „A ako se poseče?" TO ĆE JOJ BITI ZA NAUK. Čika Ljutko mu nešto šapnu. STVARNO? PA, DOBRO. KO SAM JA DA SE BUNIM? Sečivo postade drveno. „Ona uopšte ne želi sve te stvari!", reče Dorinina majka, osokoljena poslednjim priznanjem. „Ona je devojčica! Osim toga, nemam ja para za te fine stvari!" MISLIO SAM DA JA TO POKLANJAM, reče Deda Pras, iskreno zbunjen. „Stvarno?", upita majka. „Stvarno?", javi se i Kramli, koji je sve to užasnuto slušao. „Ne može! To je naša roba! Ne možeš tek tako da je poklanjaš! Deda Pras ne treba da poklanja... hoću da kažem da treba da poklanja", ispravio se kad je shvatio da ga svi gledaju, „ali neko to prvo treba da, je l' te, plati... i tako... eto... haha." Nervozno se nasmejao, sve svesniji da nešto nije u redu, ali i prodornog čika Ljutkovog pogleda. „Znate, ipak te igračke nisu pravili neki tamo vilenjaci iz okoline Ose, hahaha..." „Prokleto si u pravu", turobno se složi čika Ljutko. „Treba da budeš potpuno lud pa da makar i pomisliš da vilenjaku daš dleto u ruke, osim ako ne želiš njegove inicijale urezane posred čela." „Hoćete da kažete da je sve ovo besplatno?", oštro upita Dorinina majka, ne dopuštajući da je iko skrene s teme. Gospodin Kramli ojađeno pogleda igračke. Zaista nisu izgledale kao one iz njegovih magacina. Onda je ponovo pokušao da pogleda novog Deda Prasa. Svaka moždana ćelija ubeđivala ga je da je pred njim veseli debeljko u crveno-belom odelu. Dobro... skoro svaka ćelija. Nekoliko bistrijih je tvrdilo da oči prijavljuju nešto drugo, ali nisu mogle da se dogovore šta. A nekoliko ih je pregorelo. Reči mu se procediše kroza zube. „Izgleda... da... jeste", rekao je. * * * Iako je bila Praščićna noć, u zgradama Nevidljivog univerziteta vladala je živost. Čarobnjaci i inače ne idu rano na spavanje,16 a sad ih je još čekala ponoćna praščićna gozba. 16 Obično sami sebi kroje satnicu. Većina starijih živi potpuno u prošlosti, ali ima i nekih poput profesora antropije, koji je izumeo sistem za merenje vremena zasnovan na pretpostavci da su svi ostali pusta zabluda. Mnogi ljudi su svesni Slabih i Jakih antropijskih principa. Slabi se manje-više svode na to da je potpuno neverovatno što je ustrojstvo kosmosa takvo da je ljudska vrsta uspela da se razvije do tačke u kojoj se za život zarađuje na mestima kao što su, primera radi, univerziteti, dok je po Jakima, naprotiv, suština postojanja čitavog

Terry Pratchet 52 Da biste stekli predstavu o razmerama praščićne gozbe, treba da znate da se na Nevidljivom univerzitetu užina sastoji od tri do četiri jela ne računajući predjelo i kolače. Neki čarobnjaci vežbali su nedeljama za ovu priliku. Dekan je sad već mogao da jednom viljuškom podigne ćurku od deset kilograma. To što su morali da čekaju čak do ponoći samo je unosilo zdravu notu u njihov profesionalno izbrušeni apetit. Svuda se osećao duh zadovoljnog iščekivanja protkan sveopštim lučenjem pljuvačnih žlezda i prilježnim sakupljanjem pilula i praškova koji će im zatrebati kasnije, kad se četa od osamnaest jela smesti negde ispod grudnog koša i zapreti protivnapadom. Ridkali izađe iz zgrade i podiže kragnu. Sva svetla u Zgradi visokoenergetske magije bila su upaljena. „Kud ide ovaj svet?", promrmljao je. „Praščićna je noć, a oni još rade. To prosto nije prirodno. Kada sam ja bio student, u ovo doba bih već drugi put povraćao..." Istini za volju, Ponder Stibons i njegovi saradnici ipak su napravili ustupak Praščićnoj noći. Ukrasili su Heksa imelom i stavili papirnati šešir na veliku staklenu kupolu nad mravinjakom. Kad god bi ušao, Ridkaliju se činilo da su opet nešto dodali toj... spravi, mašini za razmišljanje ili šta god da je to. Stibons je tvrdio da Heks povremeno sam crta planove za svoje nove delove. Ridkalija su od ovog podilazili žmarci, a njima se sada pridružio još jedan novi, pošto je zatekao blagajnika kako sedi pred skalamerijom. Na trenutak je zaboravio bradavice. „Šta radiš tu, staromomče?", upitao ga je. „Bolje bi ti bilo da napolju đipaš kao lud i praviš mesta za večeras." „Triput ura za roze, sivo i zeleno", reče blagajnik. „Mi... mislili smo da bi Heks mogao da mu... znate... pomogne, gospodine", reče Ponder Stibons, koji je o sebi voleo da razmišlja kao o najtrezvenijoj osobi na Univerzitetu. „Hteli smo da pomognemo blagajniku. To bi mu bio najlepši praščićni poklon." „Budi bog s vama, pa njemu ne treba pomoć", reče i nežno pomilova blagoteleći nasmešenog blagajnika po glavi, istovremeno nemo izgovarajući „lud kô dabar". „Samo mu ponekad misli malo odlutaju i to je sve. Rekoh MISLI MU PONEKAD SAMO ODLUTAJU. To se i moglo očekivati. Previše je vremena provodio sabirajući i oduzimajući. Nedostaje mu svež vazduh. Rekoh NEDOSTAJE TI SVEŽ VAZDUH, STAROMOMČE!" „Mi smo... ovaj... mislili smo da bi možda voleo da s nekim porazgovara", reče Ponder. „Šta? Molim? Pa ja stalno razgovaram s njim! I uvek pokušavam da ga izvedem iz njega samog", reče Ridkali. „Treba mu malo provoda." „Pa... da... svakako", pomirljivo reče Ponder. Sećao se da se nekada blagajnikovo poimanje dobrog provoda svodilo na rovito jaje. „Onda... hm... pa, da pokušamo još jednom? Jeste li spremni, gospodine Dinvidi?" „Da, hvala. I jednu zelenu s cimetom, ako vam nije teško." „Nije mi jasno kako će da razgovara s mašinom", kiselo reče Ridkali. „Ta stvar nema čak ni uši." „Pa, mi smo mu, kako bih rekao, napravili jedno uvo", reče Ponder i pokaza ka velikom bubnju okruženom spletom cevi. „Čini li se to meni, ili iz onog kraja viri slušna truba Vindla Puna?", sumnjičavo upita Ridkali. „Da, arhirektore", reče Ponder i nakašlja se. „Znate, zvuk se kreće u talasima..." kosmosa ne samo da ljudi treba da rade na univerzitetima, nego i da ispisuju ogromne količine knjiga s rečima kao što su „kosmički" i „haos" u naslovu.* Profesor antropije na Nevidljivom univerzitetu došao je do Posebnog i Neizbežnog antropijskog principa, po kome svrha postojanja čitavog kosmosa jeste razvoj ljudskog roda do profesora antropije lično. Naravno, ovo je samo službeni oblik teorije u koju svako potajno veruje uz sitnije izmene tipa „Upišite ime i prezime". * I potpuno su u pravu. Jasno je da kosmos funkcioniše u korist čovečanstva. To je potpuno očigledno po tome što Sunce izlazi baš ujutru, kada su ljudi naspavani i orni za novi dan.

Teri Pračet 53 Zaćutao je. Proradilo mu je čarobnjačko predosećanje. Prosto je znao da će Ridkali misliti da se to odnosi na more i da će se sve pretvoriti u jedan od onih ogromnih, beznadežnih nesporazuma do kojih dolazi kad neko pokušava da nešto objasni Arhirektoru. A reči kao šta su „jedrenje", „sladoled" ili čak „pesak", ipak su nekako... „Reč je o magiji, arhirektore", reče kratko. „A, dobro", na to će Ridkali. Zvučao je pomalo razočarano. „Znači ništa od onih tvojih skalamerija od opruga, točkica i cevi?" „Baš tako, gospodine", reče Ponder. „Čista magija. Tehnički oplemenjena magija." „Fino. A čemu služi?" „Da Heks čuje šta mu kažete." „Zanimljivo. To znači da više ne morate da se bakćete bušenjem kartica i pritiskanjem dugmića." „Obratite pažnju, gospodine", reče Ponder. „Adrijane, izvrši PVP." „A šta bi to bilo?", upita Ridkali. „Pa... to znači 'povuci veliku polugu'", bojažljivo objasni Ponder. „Aha. Tako ne trošite vreme na reči." Ponder uzdahnu. „Da. Upravo tako, arhirektore." Klimnuo je glavom pomoćniku, koji povuče veliku crvenu polugu s natpisom „Ne vuci". U Heksu zabrujaše točkići. Vratašca se otvoriše i milioni mrava jurnuše mrežom staklenih cevčica. Ponder poče da kuca po velikoj drvenoj tastaturi. „Nek sam proklet ako mi je jasno kako vi momci zapamtite šta treba da radite", reče Ridkali, još uvek ga posmatrajući s izrazom koji je Ponder tumačio kao dobroćudnu znatiželju. „O, pa sve je to uglavnom intuitivno, arhirektore", reče mu. „Ali morate prvo da provedete dosta vremena učeći. A sada, blagajniče", dodade, „budite ljubazni pa recite nešto..." „Rekao je DA KAŽEŠ NEŠTO, BLAGAJNIČEEEEE!", predusretljivo dreknu Ridkali blagajniku u uvo. „Vadičep? Taj je golciljiv. Rekla mi baka", reče blagajnik. Heks je radio punom parom. U dnu sobe, prepravljeni vodenični točak ukrašen praznini ramovima poče zlokobno da se okreće. Pero povezano za mehanizam šumom opruga i poluga letelo je po papiru ispisujući: +++ Zašto Misliš Da Je Golicljiv? +++ Nakratko je izgledalo kao da se blagajnik zbunio, ali onda reče: „Znaš, imam ja svoju kašiku." +++ Pričaj Mi O Svojoj Kašici +++ „Pa... to je jedna mala kašika..." +++ Da Li Te To Brine? +++ Blagajnik se namršti. A onda se pribra. „Opala! Evo nama gospodina Pihtije", reče, ali nije izgledao kao da potpuno veruje u to. +++ Kada Si Shvatio Da Si Gospodin Pihtija? +++ Blagajnik besno pogleda. „Sprdaš li se ti to sa mnom?", reče. „Čudesno!", reče Ridkali. „Mašina ga je potpuno zbunila! Deluje bolje nego pilule od suvih žaba! Kako si se toga setio?" „Pa...", poče Ponder. „Prosto se desilo..." „Čudesno", ponovi Ridkali. Istresao je pepeo iz lule na nalepnicu s natpisom „Mravinjak", na šta Ponder bolno žmirnu. „Znači, ovo čudo je neka vrsta veštačkog mozga?" „Da, moglo bi se i tako reći", oprezno odgovori Ponder. „Naravno, Heks zapravo ne razmišlja. Ne u pravom smislu reči, mada nama tako izgleda." „Aha, kao dekan", reče Ridkali. „Možeš li jedan takav mozak da uglaviš u njegovu glavu?" „Arhirektore, Heks je težak deset tona." „Stvarno? Hm. Onda bi nam trebala baš velika ćuskija." Zastao je i gurnuo ruku u džep. „Nego, nisam zato došao. Ovaj momčić je Bradavičavi gnom..."

Terry Pratchet 54 „Zdravo", stidljivo reče Bradavičavi gnom. „...koji se noćas stvorio niotkuda. Znaš, mislim da je to pomalo čudno. Naravno, uvek postoji nešto nestvarno u vezi s Praščićnom noći. Ipak je to poslednja noć u godini i tome slično. Deda Pras koji ojca po krovovima i tako to. Najmračnije senke i to ti kažem. A tu je i okultno đubre koje se gomilalo godinu dana. Sve je moguće. Voleo bih da malo ispitate šta se dešava. Verovatno ništa zabrinjavajuće, ali ipak." „Bradavičavi gnom?", ponovi Ponder. Gnom zaštitnički prigrli svoju vreću. „Nije ti to ništa besmislenije od mnogih drugih stvari", reče Ridkali. „Svi znamo za vilu Zubićku, zar ne? Jesi li se ikada zapitao zašto imamo boga vina, ali ne i boga mamurluka..." Zaćutao je. „Čuste li vi ovo?", upita potom. „Šta, arhirektore?" „Nešto kao tingelingegingelinge? Kao nekakva sićušna zvona." „Ništa nisam čuo, gospodine." „Oh." Ridkali sleže ramenima. „Elem... gde sam ono stao... da... Niko nikada nije čuo za Bradavičavog gnoma. Sve do večeras." „Tako je", potvrdi gnom. „Čak ni ja nisam čuo za sebe sve do večeras, a ipak sam ja - ja." „Videćemo šta možemo da učinimo, arhirektore", diplomatski reče Ponder. „Bravo ti ga, momče." Ridkali vrati gnoma u džep i ponovo se zagleda u Heksa. „Čudesno", reče. „Dakle, on samo izgleda kao da može da misli?" „Pa... da." „A u stvari ne misli?" „Pa... ne." „Što će reći da on... samo ostavlja utisak da razmišlja, ali da to uopšte nije tačno?" „Pa... da." „Baš kao i ljudi", zaključi Ridkali. * * * Dečak sede Deda Prasu u krilo i sumnjičavo se zagleda u njega. „Prvo da nešto raščistimo", reče. „Ti si samo obučen kao Deda Pras. Priča o njemu je neodrživa, kako biološki tako i vremenski. Jesmo li se razumeli?" O. DAKLE, JA NE POSTOJIM? „Tako je. Sve su ovo samo praznične tričarije i, ako smem da primetim, bestidno unosan posao. Majka mi je već kupila poklone. Naravno, po mojim preciznim uputstvima. Inače bi sve omašila." Deda Pras baci pogled ka nasmešenom i zabrinutom oličenju majčinske neefikasnosti, koje je stajalo nedaleko odatle. KOLIKO TI JE GODINA, DEČKO? Dečak prevrnu očima. „Uopšte ne treba to da me pitaš", reče. „Znaš, nije mi ovo prvi put. Prvo treba da me pitaš kako se zovem." ARON FIDŽET. NASELJE BOROVIK. IVIČNI DRUM. ANK-MORPORK. „To ti je sigurno neko rekao", reče Aron. „Verovatno se ovi ljudi u vilenjačkim kostimima prvo raspitaju kod majki." IMAŠ OSAM GODINA, A JOŠ MALO PA ĆEŠ NAPUNITI... OTPRILIKE ČETRDESET I PET, reče Deda Pras. „Ili možda na kasi postoji neki formular", reče Aron. ŽELIŠ VITRINU OD ORAHOVINE S PREPARIRANIM BEZOPASNIM GMIZAVCIMA S VISORAVNI STO, KOLEKCIONARSKI ALBUM, TEGLU ZA GUŠENJE BUBA I PRESU ZA GUŠTERE. ŠTA JE PRESA ZA GUŠTERE?

Teri Pračet 55 „Pa ne možeš da ih zalepiš u album ako su debeli, ako nisi znao. Sigurno ti je to rekla moja majka kad sam nakratko posvetio pažnju polici s olovkama. Slušaj, hajde da završimo s ovim cirkusom. Sad mi lepo daj moju pomorandžu, pa da idem." MOGU DA TI DAM I VIŠE OD POMORANDŽE. „Da, da, i to sam već video. Sve je ovo zavera da se privuku lakoverni potrošači. Pogledaj se samo, čak ti je i brada lažna.. Nego, slušaj, čiča, znaš li da je tvoj krmak..." DA. „...sigurno trik koji se izvodi pomoću ogledala, konaca ili cevi. Sve mi ovo izgleda potpuno lažno." Deda Pras pucnu prstima. „A to je sigurno neki signal", reče dečak dok mu je silazio s krila. „Hvala. Hvala." SREĆNI PRAZNICI, reče Deda Pras dok je dečak odlazio. Čika Ljutko ga kucnu po ramenu. „Vrlo dobro, gospodaru", reče mu. „Neverovatno strpljenje. Ja bih ga izdevetao da se sve puši." O, SIGURAN SAM DA ĆE UVIDETI GREŠKU. Crvena kapuljača se okrete tako da samo Albert može da vidi ono što je unutra. JER KAD OTVORI KUTIJE KOJE NOSI NJEGOVA MAJKA... HO. HO. HO. * * * „Ne steži toliko! Ama ne steži toliko!" CIJU. Suzan je slušala zvuke njihovog koškanja dok je prolazila kanjonima ogromne dedine biblioteke, toliko velike da bi u njoj bez problema mogli da se formiraju oblaci. Kad bi smeli. „Dobro, dobro", reče glas koji je Suzan pokušavala da prečuje. „Sad je dobro. Znaš, ipak moram da pomeram krila!" „Aha", rekla je tiho. „Deda Pras..." Ovo se nije odnosilo na jednu knjigu, već na nekoliko polica. Uzela je svitak, koji kao da je bio ispisan na životinjskoj koži. Ipak je Deda Pras veoma star. „Dobro. DOBRO. Kako izgledam?" CIJU. „Gospođice?", reče gavran želeći da čuje još nečije mišljenje. Suzan podiže pogled i vide ga kako skakuće između polica. Grudi su mu bile jarkocrvene. „Ćiju-ći", zakreštao je. „Hop-cup, hop-cup. Ćiju-ći, ćiju-ći..." „Tako nećeš prevariti nikoga", reče mu ona, „osim možda samoga sebe. Vidi se da je to traka." Razmotala je svitak. „Možda bi bolje izgledalo ako sednem na panj prekriven snegom", promumla gavran. „Sigurno je u tome kvaka." „Ne mogu ovo da čitam!", reče Suzan. „Ova slova su... čudna." „To su ezoterijske rune", objasni joj gavran. „Deda Pras ipak nije ljudsko biće." Suzan prevuče dlanom preko tanane kože. Ti... oblici... promicali su joj pod prstima. Nije umela da ih čita, ali mogla je da ih oseti. Osetila je oštar miris snega, toliko živ da joj se dah pretvarao u paru. Čula je zvuke, topot kopita, lomljavu zamrznutih grančica... Bleštava lopta... Prenula se s trzajem i vratila svitak na mesto. Uzela je naredni, koji je izgledao kao da je ispisan na kori drveta. Simboli su lebdeli nad površinom. Šta god bili, sigurno nisu namenjeni za čitanje. Mogli bi se smatrati Brajevim pismom za dodir uma. Čulima počeše da joj proleću razni prizori - mokro krzno, znoj, borovina, ledeni vazduh, miris raskvašenog pepela, svinjsko go... stajsko đubrivo, žurno ju je ispravio dadiljski um. Zatim krv i... ukus... pasulja? Samo prizori bez reči. Gotovo... životinjski.

Terry Pratchet 56 „Ovo je potpuno besmisleno!", reče Suzan. „Pa svi znaju da je on veseli trbušasti dekica s poklonima za decu!" „I jeste. Sada jeste. Ali ne i oduvek. Znaš već kako to ide", reče gavran. „Znam li?" „To ti je nešto kao prekvalifikacija", objasni joj ptica. „Čak i bogovi moraju da se menjaju, zar ne? Verovatno je pre nekoliko hiljada godina bio potpuno drugačiji. Za početak, tada niko nije nosio čarape." Počešao se po kljunu. „Oooooo, da", nastavio je živahno. „Verovatno je bio samo neka vrsta zimskog polunagona. Znaš ono... prospi krv po snegu i pojaviće se sunce. Sve je počelo životinjskim žrtvama. Znaš već. Idi u šumu i ubij nešto veliko i dlakavo. Jesi li čula za one ljude u Ramtopima koji o Praščiću ubiju zebu pa onda idu od kuće do kuće pevajući o tome? Sa sve onim aj-ubauba-ba. Vrlo narodski." „Zebu? Ali zašto?" „Otkud znam? Možda je neko jednom rekao: ej, a što bismo lovili ono opako kopile od orla s onim njegovim kandžetinama i oštrom kljunčinom, kad možemo da lovimo zebu, koja je otprilike veličine brabonjka i ispušta 'kmek'? Šta bi ti izabrala? Bilo kako bilo, to se kasnije sroza na nivo religije i završi se tako što neki jadničak pronađe u svom kravajčetu posebno zrno pasulja i svi mu kažu: 'Brate, ti si car', a on pomisli 'Možda i jesam', samo što mu niko ne kaže da nije pametno previše razmišljati, jer dok trepneš eto ti njega kako gaća po snegu bežeći od desetorice budala koje mlataraju svetim srpovima kako bi sneg konačno okopneo pa da zemlja ponovo oživi. To ti je baš... etno. Onda neko u trenutku prosvetljenja kaže: 'Ej, pa ovo prokleto sunce ionako uvek izađe. Što bismo druidima davali džaba klopu?' i tako dođe do tehnološkog viška. Tako to ide s bogovima. Oni uvek pronađu način da... opstanu." „Prokleto sunce ionako uvek izađe", zamišljeno ponovi Suzan. „A otkud ti to znaš?" „Časna reč. Svakog jutra. Vidô rođenim očima." „Mislila sam na ono o svetim srpovima i sve ostalo." Gavran je lukavo pogleda. „Mi smo ti vrlo okultne ptice, znaš", reče. „Slepi Io Gromovnik ranije je imao gavranove koji su leteli svud po svetu i pričali mu šta se dešava." „Više ih nema?" „Paaaa... znaš da on na licu nema oči nego nešto kao očne jabučice koje se vrte na sve strane..." Gavran zaćuta od sramote čitavog svog roda. „Bilo je samo pitanje trenutka kada će se to desiti..." „Zar gavranovi ne misle ni na šta drugo osim na očne jabučice?" „Pa... mislimo mi i na iznutrice." CIJU. „Ali u jednom si u pravu", reče Suzan. „Bogovi ne umiru. Ili bar ne potpuno..." Uvek pronađu neko mesto, pomislila je, bilo da je to stećak, stih pesme, životinjski um ili hujanje vetra. Nikada ne nestanu sasvim, nego se noktima očajnički drže za svet i pokušavaju da ponovo izbore sebi životni prostor. Jednom bog, uvek bog. Možda mrtav, ali samo koliko je mrtav i svet tokom zime... „No, dobro", reče. „Hajde da vidimo šta mu se to desilo..." Uzela je poslednju knjigu na polici i nasumično je otvorila. Osećanje ju je ošinulo poput biča... ...kopita, strah, krv, sneg, hladnoća, noć... Ispustila je knjigu i ova se zatvori s praskom. CIJU? „Da... dobro sam." Pogledala je ka knjizi. Znala je da je to bilo prijateljsko upozorenje, kao kad je kućni ljubimac izbezumljen od bola, ali ipak dovoljno pripitomljen da ne ugrize ili ogrebe ruku koja ga hrani, ili bar ne ovog puta. Gde god da je Deda Pras u tom trenutku - mrtav, živ ili skriven - očigledno je da ne želi da ga iko dira...

Teri Pračet 57 Pogledala je u Pacovsku smrt. U njegovim očnim dupljicama zasja neprijatno poznata plavičasta svetlost. CIJU-JUUU? „Pacov kaže da bi, kad bi hteo da se raspita o Deda Prasu, otišao u Koštani dvor." „Ma to je priča za malu decu", reče Suzan. „Kobojagi tamo odlaze pisma kad ih ubaciš u dimnjak. Samo stara priča." A onda se osvrnula. Gavran i pacov su je netremice posmatrali. Shvatila je da je postala previše normalna. CIJU? „Pacov te pita kako to misliš samo?", reče gavran. * * * Rabic se šunjao kroz vrt ka Srednjem Dejvu. Ako se to moglo nazvati vrtom. Bilo je to zemljište oko... kuće. Ako se to moglo nazvati kućom. Niko ništa nije pominjao, ali prosto su morali da s vremena na vreme izađu na svež vazduh. Unutra nešto nije bilo kako treba. Stresao se. „Gde je on?", reče. „Eno ga gore", odgovori Srednji Dejv. „Još pokušava da otvori onu sobu." „Onu s bravama?" „Aha." Srednji Dejv smota cigaretu. U toj kući... kuli, i jednom i drugom ili nečem trećem, šta god to bilo... nije moglo čestito ni da se puši. Duvan je unutra imao užasan ukus, ukus koji nagoni na povraćanje. „Ali zašto? Obavili smo ono zbog čega smo došli, zar ne? Stajali smo tamo kao gomila dečurlije i gledali kako onaj balavi čarobnjak muče svoje mađijske pesmice. Zamalo sam se upisao od smeha. Šta sad 'oće?" „Rekao je da baš zato što je zaključano hoće da vidi šta ima unutra." „Mislio sam da ćemo samo da obavimo posao i da 'Vatamo maglu!" „Ma nisi valjda. Idi pa mu reci to. Da smotaš i ti jednu?" Rabic uze duvankesu i malo se opusti. „Nagledao sam se kojekakvih opakih mesta, ali ovo je priča za sebe." „Aha." „Dražesne do bola. I nemoguće je da nema ničeg za jelo osim jabuka." „Aha." „I ovo prokleto nebo. Mnogo mi ide živce." „Aha." Uporno su izbegavali da gledaju u to prokleto nebo. Iz nekog razloga, stvaralo je kod posmatrača osećaj da će mu se svakog trenutka sručiti na glavu. Bilo je još gore ako pustite pogled da odluta ka praznini na mestu gde nikako ne bi trebalo da je bude. To je otprilike kao da u očima osećate zubobolju. U daljini su videli Bendža kako se ljulja na ljuljašci. Čudno, pomislio je Srednji Dejv. Izgleda da je Bendžu ovde savršeno dobro. „Juče je pronašao drvo koje rađa lilihipe", reče nabusito. „Dobro, kažem juče, ali ko bi ga znao kad je to stvarno bilo. I neprestano trčka kao psetance za njim. Bendža niko nije ošamario otkako nam je keva umrla. Znaš, on ti je kao malo dete. Unutra. Uvek je bio takav. Za sve me pita. Ako mu kažem da nekoga udari, on ga udari." „I sravni ga sa zemljom." „Aha. A sad samo sluša onog luđaka. Povraća mi se od njega." „Što si onda još tu?" „Zbog deset 'iljada dolara. A on reče da će biti i više. Više nego što možemo i da zamislimo." On je, naravno, bio Čajupet. „Nije on tu samo zbog para."

Terry Pratchet 58 „Čuj, mene vladanje svetom ič ne zanima", reče Srednji Dejv. „To samo može da te uvali u belaj do grla." „Sećam se da je tvoja keva uvek to govorila", reče Rabic, na šta Srednji Dejv prevrnu očima. Svi su pamtili šta je Mama Krasuljak govorila. „Eh, kakva je to žena bila. Stroga al' pravična." „Aha... stroga." „Sećam se kad je Rona Picana pridavila njegovom sopstvenom nogom", nastavio je Rabic. „Imala je opaku desnicu tvoja keva." „Aha. Opaku." „Ne bi ta trpela Čajupeta ni pet minuta." „Aha. Ne bi", potvrdi Srednji Dejv. „I baš ste joj lep pogreb napravili. Ceo Šejds je došao. Baš su je 'štovali. A tek koliko cveća! I svi su izgledali baš..." - tu Rabic zbunjeno zastade - „...srećno. Ali na tužan način, narafski." „Aha." „Imaš li predstavu kako ćemo kući?" Srednji Dejv odmahnu glavom. „Ni ja. Valjda prvo moramo da nađemo put." Stresao se. „Kad se samo setim šta je uradio kočijašu... Ja to ne bih ni rođenom ocu..." „Aha." „Znaš, umem ja da izađem na kraj s luđacima, ali on... on uvek priča kao da je sve u redu i onda odjednom.." „Aha." „A da mu se prikrademo iza leđa i..." „Aha. I koliko bismo još živeli posle toga? Koliko sekundi?" „Uz malo sreće...", poče Rabic. „Aha. Pa vidô si ga. Taj nije od onih što prete. Ovaj je od onih što te ubiju čim te vide. Da ne gube vreme. To nam je što nam je. Kao u onoj poslovici o jahanju tigra." „Kakva je to poslovica?", sumnjičavo će Rabic. „Ma znaš...", neodlučno poče Srednji Dejv. „Grančice te šibaju, buve te grizu i tako to. Ali moraš da izdržiš do kraja. Misli na pare. Ima ih na tone. Vidô si džakove." „Ma ja mislim na ono stakleno oko kako me gleda. Kô da mi čita misli." „Ne brini, nisi mu sumnjiv." „Otkud znaš?" „Pa još si živ." * * * Deda Prasov kutak. Dete ogromnih očiju. SREĆNI PRAZNICI. HO. HO. HO. A TI SI... EUFRAZIJA EOZIĆ, JE L' TAKO? „Hajde, dušo, odgovori finom čiki." „Da." I IMAŠ ŠEST GODINA. „Hajde, dušo. Šta ćete, svi su takvi u tom uzrastu..." „Da." I ŽELIŠ PONIJA... „Da." Sićušne ruke dočepaše Deda Prasa za kapuljaču i privukoše je do detinjeg lica. Ljutiti Čika Albert čuo je samo uzbuđen šapat, a onda se Deda Pras ponovo zavali. DA, ZNAM. BAŠ JE TO JEDNA NEVALJALA GUDA. Kao da se stresao na trenutak, a onda poseže rukom u vreću. EVO TI OGLAV ZA TVOG PONIJA, I SEDLO, I OVAJ ČUDNI TVRDI KAČKET, I PAR ONIH PANTALONA ŠTO IZGLEDAJU KAO DA U SVAKOM DŽEPU IMAŠ PO VELIKOG ZECA. „Ali nemamo gde da držimo ponija, je l' tako, Frazi? Znate, živimo na trećem spratu..."

Teri Pračet 59 STVARNO? ONDA ĆE VAS ČEKATI U KUHINJI. „Sigurna sam da se šalite, Deda Prase", oštro će majka na to. HO. HO. BAŠ SAM JA JEDAN VESELI DEBELJKO. U KUHINJI? DOBAR VIC. LUTKE I OSTALO IZ PISMA BIĆE VAM ISPORUČENE KASNIJE. „Šta se kaže, Frazi?" „Fala." „Nego, gospodaru, niste im valjda stvarno poslali ponija u kuhinju?", upita Ljuti Čika Albert kad njih dve odoše. NE BUDALI, ALBERTE. SAMO SAM HTEO DA BUDEM DUHOVIT. „Ah, onda ništa. Na trenutak sam pomislio..." ČEKAĆE IH U SPAVAĆOJ SOBI. „Ah..." HIGIJENSKIJE JE. „Pa, ako ništa drugo...", reče Albert. „Treći sprat, zar ne? E, pa, oni će zasigurno da poveruju." DA. ZNAŠ, MISLIM DA MI SVE BOLJE IDE. HO. HO. HO. * * * Sneg je u okolini Ose Disksveta bleštao plavom i zelenom svetlošću. Aurora Korealis je lebdela na nebu u vidu bledih zavesa od hladnog plamena što su obavijale planine i šarale led duginim bojama. A onda se svetlosni nabori zatalasaše, uskovitlaše i poleteše kao da ih je ljutito cimnula ruka na čijem se drugom kraju nalazila tačkica, koja se pred okom zamišljenog posmatrača uskoro pretvorila u Binkija. Iz galopa je prešao u kas i na kraju se zaustavio u vazduhu. Suzan pogleda nadole. I ugleda ono što je tražila. Na samom rubu doline pune drveća pod snegom nešto je sijalo od odblesaka svetlosti s neba. Koštani dvor. Kada je imala šest godina, roditelji su seli s njom i objasnili joj da Deda Pras i vile u stvari ne postoje, i kako su sve to samo zabavne pričice, i da ih zabavnima čini upravo svest o tome da ništa od svega toga ne postoji. I ona im je poverovala. Ni vile, ni bauci, ni sve one priče od ljudske krvi i mesa nisu bili pravi. A lagali su je. Posle je ispalo da joj je deda kostur visok dva metra. Imala je dedu ni od krvi ni od mesa. Dedu do koske, ako može tako da se kaže. Binki se nežno spusti i zakasa po snegu. Da li je Deda Pras bog? Zašto da ne? - razmišljala je Suzan. Za početak, tu je prinošenje žrtve u vidu čaše vina i parčeta pite. On ima određene zahteve, nagrađuje poslušne i tačno zna ko šta radi. Ako verujete u njega, dešavaju vam se lepe stvari. Nekad je u svom dvorcu, a nekad leti po nebu... Stigli su u podnožje Koštanog dvora. Tek se izbliza videlo koliko je velik. Jednom ga je videla na slici u nekoj slikovnici. Uprkos imenu, neki majstor drvodeljskog zanata zaista se svojski potrudio da zdanje izgleda... veselo. Na neki način. Mada uopšte nije bio veseo. Stubovi na ulazu pružali su se nebu pod oblake, a svaki stepenik bio je viši od odraslog čoveka. I sve je bilo od zelenkastosivog starog leda. Od leda. Ne od kostiju. Na stubovima su se nazirali poznati oblici, nešto nalik butnim kostima i lobanjama, ali sve beše sačinjeno od leda. Stepenice nisu predstavljale nikakvu prepreku za Binkija. Nije čak ni morao da leti. Prosto se kretao na visini po sopstvenom nahođenju. Vetar je nosio sneg preko stepenika. Suzan se zagleda u nanose. Smrt nije ostavljao tragove, ali zato su se nazirali bledi otisci čizama. Mogla je da se opkladi da pripadaju Albertu. I... da, iako gotovo zatrpani pahuljama, videli su se tragovi sanki. I nekih životinja. Ali sneg je prekrio gotovo sve.

Terry Pratchet 60 Sjahala je. Znala je da je na pravom mestu, ali nešto ipak nije bilo kako treba. Očekivala je mnogo više svetlosti i da sve vrvi od užurbanosti, ali ovo je više ličilo na mauzolej. Malo iza ulaza ugledala je ogromnu ledenu ploču razbijenu u paramparčad. Kroz rupu u krovu, na mestu s kog se otkačila, videle su se zvezde. Čak su i sada, dok je Suzan stajala i gledala, zaostali komadići leda padali u snežni nanos. Odnekud se stvori gavran i umorno odleprša do gromade leda. „Ovde je kao u mrtvačnici", reče Suzan. „Taman nećeš morati da me nosiš daleko kad krepam od ovolikog letenja", reče gavran dok mu je Pacovska smrt silazio s leđa. „Niko me nije pitao želim li da se upustim u međugradsko-vanvremenski let. Trebalo bi da sam u šumi i da pravim kićene konstrukcije kako bih privukao ženke." „To rade senice", reče Suzan, „a ne gavranovi." „Oho! Sad smo još i izbirljivi?", reče gavran. „Znaš li ti da ja zbog tebe propuštam obroke?" Oči mu zakolutaše u različitim smerovima. „I gde su svetla?", nastavio je. „Zašto nema gužve? Gde je ona bulumenta prdavaca sa šiljatim kapama i u crveno-zelenim odelima da besomučno ali ritmično čekićaju po drvenim igračkama?" „Ovo više liči na hram nekog starog boga gromovnika", reče Suzan. CIJU. „Ne, nismo pogrešili adresu. Osim toga, Albert je bio ovde. Svud unaokolo ima duvanskog pepela." Pacov skoči dole i stade da hoda oko nje držeći svoju koštanu njuškicu tik do poda, da bi posle nekoliko sekundi njuškanja glasno ciknuo i odjurio u pomrčinu. Suzan pođe za njim. Kad su joj se oči navikle na plavičastozelenu svetlost, uspela je da razazna da nešto štrči iz poda. Bila je to stepenasta zarubljena piramida s foteljom na vrhu. Uto stub iza njenih leđa ispusti zvuk kao da ječi i malo se pomeri. CIJU. „Pacov kaže da ga ovo mesto podseća na stari rudnik", reče gavran. „Znaš ona zapuštena okna u kojima niko ne popravlja podupirače? Siti smo ih se nagledali." Suzan nije obraćala pažnju na njih. Ako ništa drugo, bar su stepenici normalne veličine, pomislila je. I ovde je sneg padao kroz rupu na krovu. Na sve strane videli su se Albertovi tragovi. „Možda je stari Deda Pras slupao sanke?", nagađao je gavran. CIJU? „Pa dobro, moglo je i to da se desi. Svinje baš i nisu čuvene po aerodinamičnosti, zar ne? I sav taj sneg, znaš... slaba vidljivost... veliki oblak za koji prekasno shvatiš da je planina... i oni čudaci u narandžastim čaršavima koji te gledaju odozgo pa ne znaš da l' da prdneš il' da stisneš i onda BAM! I sutradan se pročuje da je neki srećni planinar pronašao brdo mlevenog mesa dok je tražio crnu kutiju." CIJU! „Da, ali ipak je on čovek u godinama. Možda nebesa više nisu za njega." Suzan izvuče nešto iz snega. Bila je to crveno-bela šećerlema u obliku štapa. Počela je nogama da razmiče sneg i uskoro pronađe drvenog vojnika u uniformi koja bi bila neupadljiva jedino ako biste je nosili u noćnom klubu za kameleone na teškim drogama. Iz pomrčine se ponovo začu jecanje. Gavran se nakašlja. „Kada je pacov malopre rekao da ga ovo mesto podseća na rudnik", reče, „hteo je da kaže kako je ova škripa ista kao u napuštenim oknima. Tamo gde niko ne popravlja podupirače. I gde dolazi do urušavanja. I dok si rekla 'keks', shvatiš da si zatrpana. A ja hoću da kažem: hvatajmo maglu."

Teri Pračet 61 Suzan je i dalje zamišljeno hodala. Sve je bilo pogrešno. Čitavo mesto izgledalo je kao da je napušteno godinama, što je nemoguće. Stub kraj kog je prolazila zaškripa i pomeri se. S krova se rasu sitna kiša ledenih kristala. Naravno, to i nije bilo normalno mesto. Ne može se od leda napraviti toliki dvorac. Ovako bi izgledala kuća njenog dede kad bi je zapuštao dovoljno dugo da sve ono što je zaustavio, kao što su vreme i fizika, stigne da nadoknadi propušteno. To bi izgledalo kao rušenje brane. Okrenula se da pođe natrag, kad se iz pomrčine ponovo začu ono ječanje. Zvuk jeste donekle bio sličan škripanju leda, ali led ipak ne može da kuka. „O, kuku meni..." Neko je ležao u snegu. Nije ga odmah primetila zbog duge bele odore. Ležao je raširenih ruku i nogu, kao da je hteo da pravi snežnog anđela pa se predomislio. Na glavi je imao krunicu, po svoj prilici od vinove loze. I ječao je. Suzan podiže pogled. I ovde se videla rupa u krovu. Ali niko ne može da padne s tolike visine i da ostane živ. Ne, ako je čovek. Ovaj je izgledao kao čovek, i to prilično mlad, ali samo teorijski. Teorijski zato što mu je čak i na drugorazrednom osvetljenju od ledenih odsjaja lice izgledalo kao da mu je dosta života. „Jesi li dobro?", oprezno upita Suzan. Mučenik otvori oči i zagleda se u tavanicu. „Želim samo da umrem...", zaječao je. Negde unutar građevine, ledena gromada veličine kuće pade na pod i rasprsnu se u kišu oštrih krhotina. „Onda si na pravom mestu", reče Suzan, pa dograbi mladića ispod ruke i poče da ga vuče kroz sneg. „Mislim da bi trebalo da krenemo. Ovde se sve raspada." „O, kuku meni..." Nekako je uspela da prebaci njegovu ruku sebi oko vrata. „Možeš li da hodaš?" „O, kuku meni..." „Možda bi bilo bolje da prestaneš s kuknjavom i pokušaš da hodaš." „Izvini, ali kao da imam... previše nogu. Joj." Suzan se svojski trudila da ga uspravi dok su se teturali i klizali ka vratima. „Boji gjava", reče mladić. „Mnogo me boli me moja me glava me boli me glava. Ovo je strašno. Kao da me neko tuče. U glavu. Čekićem." Bio je potpuno u pravu. Jedan majušni ljubičasto-zeleni đavolak sedeo mu je među kovrdžama i mlatio ga ogromnim maljem. Kad je video da ga Suzan posmatra, ljubazno joj je klimnuo glavom i ponovo odalamio. „Kuku meni..." „To nije bilo neophodno!", reče Suzan. „Sad ćeš još da me učiš mom poslu, a?", reče đavolak. „Misliš da bi ti umela bolje, a?" „Ali zašto to radiš?" „Pa, neko mora", reče đavolak. „On je. U opisu. Radnog. Mesta", reče mladić. „Je l' si čula?", reče đavolak. „Možeš li da mi pridržiš malj dok mu prevučem jezik žutom skramom?" „Odmah da si sišao!" Suzan pokuša da dograbi stvorenjce, ali ono skoči ne ispuštajući malj i uhvati se za stub. „Ja sam u opisu radnog mesta! E baš jesam!", drečao je. Mladić se uhvati za glavu. „Užasno se osećam", reče. „Imaš li malo leda?" I baš tada je, jer postoje pravila jača i od same fizike, ledeno zdanje počelo da se ruši.

Terry Pratchet 62 * * * Pad Koštanog dvora bio je veličanstven i zadivljujući i izgledalo je kao da traje veoma dugo. Led je praskao i leteo na sve strane dok su se stubovi preturali a krovne ploče sunovraćivale na pod. Vazduh nad ruševinama ispunio se izmaglicom od inja. Suzan je sve to posmatrala iz šume. Mladić, kog je bila prislonila uz obližnje stablo, otvori oči. „Neverovatno", uspeo je da izgovori. „Misliš na to što se sve ponovo pretvorilo u sneg i led?" „Ne, nego na to što si me samo prebacila preko ramena i potrčala. Jaoj!" „A, to." Mlevenje leda se nastavilo. Oboreni stubovi nisu prestali da se kreću nakon pada, već su se i dalje cepali i usitnjavali. Kada se ledena izmaglica slegla, od zamka je ostala samo gomila snega. „Kao da ga nikad nije ni bilo", reče Suzan, pa se okrete ka mladiću. „Dobro, a sad mi reci šta si ti radio tamo?" „Ne znam. Samo sam otvorio. Oči. I bio sam. Tamo." „Ko si ti?" „Ja... mislim da se zovem Ciroz. Ja sam... Ja sam o bog mamurluka." „Zar postoji bog mamurluka?" „Ja sam o bog", ispravio ju je. „Kada mi se ljudi obraćaju, uhvate se za glavu i ponavljaju: 'O bože...' Koliko vas zapravo ima?" „Molim? Pa tu sam samo ja!" „A, dobro. Dobro." „Nikad nisam čula za boga mamurluka..." „Ali čula si za Maligana, boga vina? Jao, majko." „O, da." „To je onaj debeljko s vinovom lozom na glavi. Uvek ga prikazuju s čašom vina u ruci... Jao. A znaš li zašto je uvek toliko veseo? I zašto se kliberi? Zato što zna da mu ujutru neće biti ništa! I da će mene da..." „...boli glava?", dovrši Suzan. „A ja čak i ne pijem! Jao! Ali zato se zna ko ujutru završi s glavom u klozetu. Uh." Zaćutao je i uhvatio se za glavu. „Čini li se i tebi ponekad da ti je lobanja obložena psećom dlakom?" „Nisam primetila." „Eh." Ciroz se zaljulja. „Znaš kad ljudi kažu: 'Zamisli, sinoć sam popio petnaest piva, a ujutru sam bio kô nov'?" „Naravno." „Đubrad! To je zato što sam ja morao da se probudim u gomili recikliranog čilija. Voleo bih da se jednom, makar jednom, probudim ujutru, a da ne moram odmah da zabijem glavu u nešto." Zastao je. „Ima li u ovoj šumi žirafa?" „Ovde? Ne verujem." Uznemireno se zagledao u nešto iza Suzan. „Čak ni onih izduženih, indigoplavih što se pale i gase?" „Čisto sumnjam." „O, hvala bogovima." Ljuljuškao se napred-nazad. „Izvini, ali mislim da ću morati da povratim doručak." „Ali sad je već uveliko veče!" „Stvarno? U tom slučaju, mislim da ću morati da povratim večeru." Otišao je iza drveta i oprezno se sručio u sneg. „Ala sipa!", začu se s drveta. Bio je to gavran. „Pogledaj ga samo! Izgleda kao da mu kolena rastu iz brade." O bog se vratio posle gromoglasnog intermeca.

Teri Pračet 63 „Znam da moram da jedem", mumlao je. „Ali hrane se sećam jedino kad ide u suprotnom smeru..." „Šta si radio tamo?", upita ga Suzan. „Jaoj! Otkud znam", reče o bog. „Ako ništa drugo, drago mi je što se nisam probudio držeći se za saobraćajni znak i obučen u..." - tu je zažmurio i zastao - „...s nekoliko komada ženskog veša koji su se slučajno zatekli kod mene." Uzdahnuo je. „Neko negde se odlično proveo", reče zavidljivo. „Nažalost, to nisam bio ja." „Trebalo bi da popiješ nešto, ako mene pitaš", reče mu gavran. „Klin se klinom izbija." „Ali zašto tamo?", nije odustajala Suzan. O bog prestade da mrko gleda tri gavrana. „Ja čak i ne znam gde sam se obreo." Suzan se osvrnu ka mestu gde se nalazio zamak. Od njega nije bilo ostalo više ništa. „Tamo se do malopre nalazila jedna veoma važna zgrada", reče. O bog klimnu glavom. „Često viđam stvari kojih trenutak ranije nije bilo", reče. „Obično vrlo brzo nestanu, što je, pravo da ti kažem, u većini slučajeva pravi blagoslov. Zato nikad i ne obraćam mnogo pažnje." Ponovo se presamitio i sručio se na tlo. Ostao je samo sneg, pomisli Suzan. Nema ničega osim snega i vetra. Čak ni ruševina. Polako ju je obuzimalo osećanje da Deda Prasov zamak nije prosto nestao. Ne... on nikada i nije bio tu. Nije ostao nikakav trag njegovog postojanja. A i samo zdanje je bilo čudno. Legende kažu da je to Deda Prasov dom, što jeste čudno kad se malo bolje razmisli. Nikako nije uspevala da u takvo okruženje smesti veselog dedicu koji pravi igračke. Vetar je ječao među drvećem. Sneg je padao s grana. Iz mraka se začu bat žurnih koraka. Nešto malo i krakato dotrča preko snežnog nanosa i skoči na o bogovu glavu pa se osvrnu ka Suzan. „Nemaš ništa protiv?", upita đavolak i izvadi onaj ogroman malj. „Znaš, neki moraju da rade svoj posao, pa makar bili i folklorne metafore." „Gubi se!" „Ako misliš da sam ja gadan, čekaj samo da vidiš male ružičaste slonove", reče đavolak. „Ne verujem ti." „Izlaze mu iz ušiju i onda mu lepršaju oko glave i cvrkuću." „Ha!", turobno će gavran. „To mi liči na crvendaće. Od njih me ništa ne bi iznenadilo." O bog zastenja. Suzan iznenada shvati da ne želi da ga tu ostavi. Pa i on je čovek. Ili bar tako izgleda. Ima dve ruke i dve noge. Smrznuo bi se namrtvo. Naravno, bogovi, pa čak i o bogovi, verovatno ne mogu da se smrznu, ali ljudi ne razmišljaju tako. Ljudi prosto ne mogu da nekoga ostave. Čestitala je sebi na toj mrvi normalnosti. Osim toga, možda će od njega dobiti neke odgovore, pod uslovom da ga održi svesnim dovoljno dugo da sasluša pitanje do kraja. Dok su odlazili, s ruba šume su ih pratile životinjske oči. * * * Gospodin Kramli je sedeo na mokrim stepenicama i ridao. Nije mogao čak ni da priđe odeljenju s igračkama. Kad god bi pokušao, bujica mahnitih ljudi odigla bi ga s poda i izgurala napolje. „Broveče, gospodine", reče neko. Podigao je glavu i suznim očima pogledao u malo, ali nekako pogrešno sastavljeno stvorenje koje mu se obratilo. „Jesi li ti neki od vilenjaka?", upita nakon što je u mislima odbacio sve ostale mogućnosti.

Terry Pratchet 64 „Nisam, gospodine. Ja u stvari nisam vilenjak, gospodine, nego sam kaplar Nobs iz Gradske straže. I došao sam u službenu posetu, gospodine." Stvorenje pogleda u list papira u svojoj šapi. „Vi ste gospodin Kremi?" „Kramli!" „Kakogod. Poslali ste kurira u sedište Straže i mi se, evo, odazivamo pohvalno brzo, gospodine", reče kaplar Nobs. „I to usprkos prazničnom alamprcu, nekim čudnim događajima i, što je najvažnije, našem praščićnom uroljavanju, gospodine. Ali ništa ne brinite, gospodine, jerbo je tu i Mlatimud - to vam je pozornik Bani - kome vera zabranjuje da pije, a ja sam se, iako smem da pijem, dobrovoljno prijavio jer je to moja građanska dužnost." Nobi odsečno pozdravi po vojnički, ili bar izvede svoje viđenje vojničkog pozdrava. Uzdržao se da ne doda: „A jednoj bogatoj gnjidi kao što si ti ne bi ništa falilo da savesnom stražaru pokloni flajku-dve pića ili neki drugi opipljiv izraz zahvalnosti", ali je po njegovom držanju bilo više nego jasno da to očekuje. Kod Nobija su čak i uši govorile više od reči. Nažalost, gospodin Kramli nije bio raspoložen za čitanje između redova. Ustao je i drhtavim prstom pokazao ka stepeništu. „Hoću da odmah odete gore", reče, „i uhapsite ga!" „Koga da 'apsimo, gospodine?", upita kaplar Nobs. „Deda Prasa!" „A zašto, gospodine?" „Zato što sedi kô kralj i deli poklone!" Kaplar Nobs razmisli o onom što je upravo čuo. „Da niste malo ranije počeli s prazničnom pijankom, gospodine?", upita stidljivo. „Ja ne pijem!" „Mudar izbor, gospodine", reče pozornik Bani. „Alkohol kalja dušu. Osorije, knjiga druga, dvadeset četvrti stih." „Malo sam se pogubio", zbunjeno će kaplar Nobs. „Mislio sam da to i jeste Deda Prasov posô..." Sad je na gospodina Kramlija došao red da se zamisli. Dotle se još nije bavio razmišljanjem o prethodnim događajima, pošto je bio zaokupljen njihovom suštastvenom strahotom. „Onaj tamo je varalica!", reče. „Da, tako je! Upao je ovamo na silu!" „Znam. Oduvek sam tako mislio", reče Nobi. „Sve se plašim da bi Deda Pras proveo celo popodne u nekoj tamo prodavnici u Ank-Morporku. I to baš danas, kad ima najviše posla? Ma kakvi! Neće da može! Siguran sam da je to samo neki običan bradati starac." „Hteo sam da kažem da... on nije Deda Pras kog smo unajmili", reče Kramli pažljivo birajući reči. „Ovaj je samo banuo!" „Šta? Novi lažnjak? A ne onaj stari?" „Pa... da... ne..." „I deli poklone?", nastavi kaplar Nobs. „Pa to vam pričam sve vreme! To je sigurno nekakav prekršaj, zar ne?" Kaplar Nobs se počeša po nosu. „Pa, mogao bi biti", reče oprezno kako ne bi izgubio svaku šansu za malo praznične časti. A onda mu svanu. „Deli li on vaše poklone, gospodine?" „Ne! Poneo je svoje!" „A? E, sad, kad bi delio vaše poklone, to bi, je l' te, već bio prekršaj. Siguran znak zločina je kad vam nestaju stvari. Ali kad počnu da se pojavljuju, eeeee, onda je teško reći. Naravno, osim ako to nisu ruke i noge. Pravo da vam kažem, gospodine, bilo bi nam mnogo lakše da je on drpio nešto vaše." „Ama ovo je prodavnica", reče gospodin Kramli, konačno prodrevši do suštine problema. „Mi ne poklanjamo svoju robu! Kako da očekujem od ljudi da kupuju poklone ovde kad im ih neko deli džaba? A sad vas molim da idete tamo i uhapsite ga." „Da u'apsimo Deda Prasa?"

Teri Pračet 65 „Da!" „Na Praščićno veče?" „Da!" „U vašoj prodavnici?" „Da!" „Pred svom onom decom?" „D..." Gospodin Kramli zastade. Na sopstveni užas je shvatio da je kaplar Nobs, uprkos utisku koji ostavlja, potpuno u pravu. „Mislite da bi to ružno izgledalo?" „Ne vidim šta tu ima lepo, gospodine." „A možete li da to izvedete u potaji?" „Paaaa, možda bismo i mogli nešto da smislimo", reče kaplar Nobs. Rečenica je ostala da visi u vazduhu poput ispružene ruke. „Bio bih vam obilno zahvalan", konačno reče gospodin Kramli. „Prepustite sve nama", velikodušno će kaplar Nobs. „Vi lepo trknite do kancelarije i počastite se šoljom čaja. Mi ćemo to očas posla. Kasnije ćete nam zahvaliti." Kramli mu uputi pogled čoveka ophrvanog ozbiljnim sumnjama, ali ipak se okrete i ode. Kaplar Nobs stade da trlja dlanove. „A tamo odakle si ti nema Praščićne noći, Mlatimude?", upitao je kolegu dok su se peli stepenicama. „Pogledaj samo ovaj tepih. Izgleda kao da se svinja ispišala po njemu..." „Mi to zovemo Post svetog Osorija", reče Bani, koji je došao iz Omnije, „ali kod nas nema sujeverja i jeftine komercijale. Molimo se i postimo skromno, u krugu porodice." „Šta, ono kao piletina i riba?" „Pravi post, kaplare Nobse. Ne jedemo ništa." „A, dobro. Svako zna šta mu je najbolje. Vama bar ne mož' da se desi da ustanete ranom zorom i s'vatite da u kući nema više ništa za jelo. Nema ni poklona?" Žurno se skloniše u stranu da propuste dvoje dece s ogromnim modelom broda u rukama. „Ponekad razmenimo najnovije verske brošure, a deci se daje Žitije Osorijevo za decu i omladinu", reče pozornik Bani. „Ponekad čak i ilustrovano", dodao je u pola glasa, kao da aludira na grešna zadovoljstva. Mimo njih prođe devojčica s plišanim medom većim od nje same. I to ružičastim. „A meni uvek dadnu nešto za pirkanje", požali mu se Nobi. „Te sapun, te šampon, te biljne losione, i sve nešto za kupanje, a uopšte ne znam zašto jer se ja takoreći nikad ne kupam. Misliš da bi trebalo nekako da im metnem do znanja?" „Odvratno", reče pozornik Bani. Na prvom spratu vladao je haos. „Ha, pogledaj ih samo. Gosin Deda Pras meni nikad ništa nije doneo kad sam bio mali", reče kaplar Nobs neveselo posmatrajući decu. „A uvek sam kačio čarapu iznad ognjišta. Samo se jednom tatko ispovraćô u nju." Skinuo je kacigu. Nobi je bio daleko od heroja, ali u oku mu je blesnuo sjaj nekoga ko je video previše praznih čarapa i samo jednu punu, ali toliko da preliva. Kao da je neko iščupao krastu sa stare rane na smežuranom organčiću njegove duše. „Idem ja", reče. * * * Između Velike sale Nevidljivog univerziteta i njenog glavnog ulaza nalazi se omanja kružna prostorija, neka vrsta predvorja, poznata kao Zadužbina arhirektora Trbe. Niko ne zna zašto se tako zove, niti zašto se s toliko pažnje svake druge srede na visoku kamenu policu na zidu stavljaju kolač od ribizli i jedan bakrenjak.17 Ridkali stade nasred odaje i pogleda uvis. 17 Ova ceremonija se obavlja i dan-danas. Ako napustite tradiciju samo zato što ne znate zašto je započeta, niste ništa bolji od najobičnijeg stranca.

Terry Pratchet 66 „Da te pitam nešto, stariji docente. Nikada nismo pozvali nijednu ženu na Praščićnu gozbu, zar ne?" „Naravno da nismo, arhirektore", reče stariji docent. I sam je gledao ka policama prekrivenim prašinom pitajući se šta je privuklo Ridkalijevu pažnju. „Pobogu, nikako. Oduvek sam govorio da one sve upropaste." „A služavke imaju slobodno do ponoći?" „Oduvek sam tvrdio da je to više nego velikodušan običaj", reče stariji docent osećajući kako ga žiga u vratu. „Kog vraga onda svake godine kačimo tamo onoliki buket imele?" Stariji docent poče da se okreće oko sebe ne spuštajući glavu. „Pa, to je... to je... jedna... simbolika, arhirektore." „A?" Stariji docent je osećao da se od njega očekuje pojašnjenje i zato poseže ka prašnjavom tavanu svog obrazovanja. „Pa... ti listovi, znate... oni... simbolizuju... zeleno, dok bobice, u stvari, one... eto... simbolizuju crveno. Da. Zeleno i crveno. A zajedno su... jedan... simbol." Čekao je. Nažalost, čekanje se nije isplatilo. „Simbol čega?" Stariji docent se nakašlja. „Nisam siguran da simbol mora da bude simbol nečega." „Aha. U tom slučaju", zamišljeno će arhirektor, „moglo bi se reći da zeleno i crveno simbolizuju malu parazitsku biljku?" „Jamačno", odgovori stariji docent. „Tako da imela zapravo simbolizuje imelu?" „Upravo tako, arhirektore", reče stariji docent hvatajući se za slamku. „Vrlo zanimljivo", jednako zamišljeno nastavi Ridkali. „Ta izjava je ili toliko dubokoumna da bi bio potreban čitav život da se u potpunosti shvati svaki delić njenog značenja, ili je pak najobičnija gomila gluposti. Živo me zanima šta je od to dvoje tačno." „Možda i jedno i drugo", ojađeno reče stariji docent. „A to što si upravo rekao", reče Ridkali, „to je ili vrlo promišljeno, ili vrlo banalno." „Možda i jed..." „Ni reč više." Uto se začu lupanje na spoljnim vratima. „Ah, to su sigurno pevači", reče stariji docent, sav srećan što je razgovor prekinut. „Uvek prvo navrate do nas. Znate, oduvek mi se najviše sviđala ona Dečaci u sneg-belom." Arhirektor se još jednom osvrnu ka imeli, pa prostreli ozarenog docenta pogledom i otvori mali kapak na vratima. „Pa, zdravo da ste raspevani veselnici...", poče. „Oh. Pa, moram priznati da ste baš mogli da izaberete i neki zgodniji trenutak..." Prilika s navučenom kapuljačom prođe kroz zatvorena vrata noseći veliki, mlitavi denjak preko ramena. Stariji docent žustro ustuknu. „Oh... ne, ne večeras..." Tek tada je primetio da je ono što mu se učinilo kao crni plašt zapravo obrubljeno čipkom, a da je kapuljača, iako i dalje samo kapuljača, mnogo modernija od one koja mu je prvo pala na pamet. „Donosite ili odnosite?", upita Ridkali. Suzan zbaci kapuljaču. „Gospodine Ridkali, potrebna mi je vaša pomoć", reče. „Ti si... zar tvoj deda nije... Smrt?", upita Ridkali. „Čini mi se da sam te video nekoliko puta..." „Da", s uzdahom će Suzan.

Teri Pračet 67 „A ti... ti mu to malo pomažeš?", upita Ridkali, pa značajno zamrda obrvama ka mlitavom telu prebačenom preko njenog ramena. „Pomozite mi da ga probudim", reče Suzan. „Treba vam čudo?", upita stariji docent otpozadi. „Nije mrtav", reče Suzan. „Samo je zaspao." „Ha, to uvek kažu", drhtavo reče stariji docent. Ridkali, koji je više bio čovek od dela, podiže o bogovu glavu, na šta ovaj zaječa. „Meni izgleda kao da je malo prepio", reče. „To je bog mamurluka", reče Suzan. „U stvari, o bog mamurluka." „Ma nemoj?", reče Ridkali. „Nikada nisam patio od mamurluka. Prosto neverovatno. Mogu da pijem cele noći i da ujutru ustanem čio kô pčelica." O bog otvori oči, a onda se baci na Ridkalija i poče obema pesnicama da ga tuče u prsa. „Đubre! Pogano đubre! Mrzim te, mrzim te, mrz..." Oči mu se sklopiše i on se sruči na pod. „Šta ovo bi?", upita Ridkali. „Verovatno neka vrsta reakcije na nervnoj bazi", neodređeno reče Suzan. „Noćas se desilo nešto gadno. Nadam se da mi on može reći šta, pod uslovom da bude u stanju da govori." „I donela si ga ovamo?", reče Ridkali. * * * Ho. Ho. Ho. Da, da, tako je, zdravo, malo dete po imenu Vesela Čibuljica, baš je to lepo ime, imaš sedam godina, zar ne? Fino. Da, znam šta je uradio. Da, svud po onom lepom tepihu. Znaš, oni to stalno rade. Baš su prave svinje. Ali, šta je tu je, pusti sad to. Srećni praznici i budi dobra. I ne zaboravi da te ja uvek vidim. Ho. Ho. Ho. „Pa, svakako ste uneli malo magije u ovaj mali život", reče Albert dok je još jedno zadovoljno dete žurno odlazilo. ODUŠEVLJAVA ME TAJ IZRAZ NA NJIHOVIM MALIM LICIMA, reče Deda Pras. „Mislite na mešavinu straha, divljenja i nedoumice da li da zaplaču ili se upiške?" DA. E, TO JE PRAVA VERA. * * * O boga su odneli u Veliku dvoranu i položili ga na klupu. Stariji čarobnjaci se odmah sjatiše oko njega, uvek spremni da onima koji imaju manje sreće od njih pomognu da tako i ostane. „Znam šta je dobro za mamurluk", reče dekan, kog već beše obuzelo praznično raspoloženje. Svi ga znatiželjno pogledaše. „Da se noć ranije napiješ kô smuk!", reče on. Ponosno se smešio. „Bila je to dobra igra reči", dodade ne bi li prekinuo tišinu. Tišina mu odgovori istom merom. „Vrlo duhovito", jetko reče Ridkali pa se okrete i zamišljeno se zagleda u o boga. „Čuo sam da su živa jaja dobra..." - zastao je da dekana prostreli pogledom - „...loša za mamurluk", reče. „I sveže ceđeni sok od pomorandže." „Klačanska kafa", odlučno reče predavač savremenih runa. „Ali ovaj momak nema svoj mamurluk, nego svačiji", reče Ridkali. „Sve sam to pokušao", promumla o bog. „Bilo mi je toliko muka da sam hteo da se ubijem." „Mešavina senfa i rena?", predloži šef katedre za neodređena istraživanja. „Pavlaka po ukusu. I inćuni." „Jogurt", reče blagajnik. Ridkali ga iznenađeno pogleda.

Terry Pratchet 68 „To je zvučalo gotovo smisleno", reče. „Vrlo dobro. Da sam na tvom mestu, ja bih se sad smirio. Hmm. Naravno, moj stric je uvek kleo uh-oh sos", dodao je. „Hoćete da kažete da se kleo u taj sos?", upita predavač savremenih runa. „Možda i oboje", reče Ridkali. „Znam da je jednom popio čitavu bocu ne bi li izlečio mamurluk i posle toga mu je bilo bolje. Izgledao je potpuno spokojno kad su došli da ga okupaju i obuku za pogreb." „Vrbova kora", reče blagajnik. „Odlična ideja", reče predavač savremenih runa. „To je analgetik." „Stvarno? Pa, što da ne, ali mislim da bi bilo bolje da mu je damo oralno", reče Ridkali. „Rekao bih da ti je mnogo bolje, blagajniče. Izgledaš mi prilično pribrano." O bog otvori krmeljive oči. „Hoće li mi sve to pomoći?", promumla. „Da, ako te ne ubije", reče Suzan. „A, dobro." „Mogli bismo da dodamo i Englbertov pojačivač rasta", predloži dekan. „Sećate se šta se desilo kad ga je Modo sipao na pasulj? Posle je bilo jedno zrno - jedna porcija." „Zar ne možete da smislite nešto magijskije?", upita Suzan. „Da činima isterate alkohol iz njega ili već nešto slično?" „Da, ali to više nije alkohol", reče Ridkali. „Do sada se pretvorio u gomilu malih otrova koji mu vršljaju po jetri." „Onda bi mu pomogao Spoldov ekstraktor", reče predavač savremenih runa. „Prosto je kô pasulj. Na kraju dobijete kofu punu otpadnih gadarija. Nije teško, ako vam ne smetaju propratne pojave." „Kakve propratne pojave?", upita Suzan, vrlo svesna s kim ima posla. „Najuočljivija je da će ostatak njega završiti u malo većoj kori", reče predavač savremenih runa. „Živ?" Čarobnjak je stidljivo pogleda i neodređeno mahnu rukama. „Uglavnom", reče. „Tkivo će svakako biti živo. I trezno." „Mislila sam da ćemo pronaći nešto što će ga ostaviti u ovom obliku i živog", reče Suzan. „Pa što tako ne kažeš..." A onda dekan ponovi mantru koja odvajkada daje značajan doprinos ljudskom znanju. „Što lepo ne pomešamo sve to pa da vidimo šta će da se desi?", rekao je. Ridkali je na tradicionalno pitanje dao tradicionalan odgovor. „Vredi pokušati." * * * Na kamenom postolju na sredini prostorije stajala je velika laboratorijska čaša. Čarobnjaci ionako od svega vole da naprave predstavu, ali sada su smatrali da bi, ako već leče najveći mamurluk na svetu, to trebalo učiniti sa stilom. Suzan i Ciroz posmatrali su dodavanje sastojaka. Negde na pola posla, narandžastosmeđa masa ispusti glasno blop. „Bez većeg poboljšanja, rekao bih", reče predavač savremenih runa. Englbertov pojačivač rasta bio je pretposlednji sastojak. Dekan ubaci drečavozelenu lopticu, koja odmah nestade pod površinom. Jedini vidljiv učinak bili su ljubičasti mehurići što su se pojavili po obodu čaše i odmah potonuli na dno. „I to je to?", upita o bog. „Mislim da jogurt nije bio dobra ideja", reče dekan. „Ja to neću da pijem", odlučno izjavi Ciroz i uhvati se za glavu. „Ali bogovi su praktično besmrtni, zar ne?", upita dekan. „Kako da ne", progunđa Ciroz. „Što mi onda ne nabijete noge u mašinu za mlevenje mesa?"

Teri Pračet 69 „Pa, ako misliš da bi ti to pomoglo..." „Primećujem izvesnu dozu nepoverenja kod pacijenta", reče arhirektor, pa skide šešir i iz džepa u postavi izvadi malu kristalnu kuglu. „Da vidimo šta smera bog vina. Praznična je noć i verujem da ćemo lako pronaći tog bekriju..." Dunuo je na staklo i uglačao ga. A onda se ozario. „Pa da. Evo ga, vragolan jedan! Rekao bih da je na sedmom nebu. Da... da... izvrndečen na otomanu i okružen golim bahantkinjama." „Ko su mu te? Neke bahate ženetine?", upita dekan. „To su devojke koje se... lako uzbude", objasni mu Suzan. Učinilo joj se da su se čarobnjaci nakon toga lagano uzvrpoljili i kao da je svaki pokušavao da neupadljivo baci pogled na kristalnu kuglu. „Ne vidim šta radi...", mrmljao je Ridkali. „Dajte da ja probam", žudno reče šef katedre za neodređena istraživanja, na šta arhirektor ramenom zakloni kuglu. „Aha", reče. „Izgleda da pije... da, koliko se ja razumem u pića, rekao bih da je to pivo s crnim ribizlama..." „Kuku meni...", prostenja o bog. „Nego, te devojke...", poče predavač savremenih runa. „Vidim boce na stolu", nastavio je Ridkali. „U jednoj je, hmmm, da, mogla bi to biti jabukovača, koja se, kao što znate, pravi od jabuka..." „Uglavnom od jabuka", ispravi ga dekan. „Nego, te uboge lude devojke..." O bog pade na kolena. „...a tu je i... ono piće, znate ono s crvom u boci..." „O, kuku meni..." „...i jedna prazna čaša, i to povelika... ne vidim šta je bilo u njoj, ali ostao je papirnati suncobran. I trešnje na čačkalicama. O, i jedno slatko majmunče." „...joooooj..." „...i još mnogo, mnogo boca", zadovoljno dodade Ridkali. „Pića različitih boja. Znate ona što se prave od dinje, kokosa, čokolade i sličnih gluposti. A najzanimljivije je to što su sve čaše na stolu zapravo krigle za pivo..." Ciroz se prući po podu. „Dobro", reče. „Popiću taj vaš bućkuriš." „Još nije gotov", reče Ridkali. „O, hvala, Modo." Modo je tiho ušao u odaju gurajući kolica s velikom metalnom činijom punom drobljenog leda iz kog je virio grlić malene boce. „Malopre sam ga napravio za Praščićnu gozbu", reče Ridkali, „tako da još nije imao vremena da sazri." Vratio je kuglu u šešir i izvadio par debelih rukavica. Čarobnjaci se iznenada raštrkaše kao da je neko dunuo u pištaljku. U jednom trenutku stajali su načičkani oko arhirektora, a već u narednom su bojažljivo izgvirivali iza krupnijih komada nameštaja. Suzan se osećala kao da prisustvuje ritualu čija joj pravila niko nije objasnio. „Šta je to?", upitala je kad je Ridkali oprezno uzeo bočicu. „Uh-oh sos", reče Ridkali. „Najbolji poznati začin. Odlično ide uz meso, ribu, živinu, jaja i većinu jela od povrća. S tim što ga nije pametno piti dok na staklu još ima kondenzovane pare." Gvirnuo je u bočicu i protrljao je, na šta se začu škripavi zvuk. „S druge strane", reče veselo, „ako je to lek tipa 'pukovnik-il'-pokojnik', onda, s obzirom na to da imamo besmrtnog pacijenta, slutim uspeh." Palcem je pritisnuo zapušač i snažno pretresao bočicu. Uto se prolomi prasak jer su šef katedre za neodređena istraživanja i stariji docent pokušali da se sakriju pod isti sto. „Izgleda da ovi momci imaju nešto protiv", reče Ridkali prilazeći čaši na postolju.

Terry Pratchet 70 „Više volim soseve posle kojih ne mora da se pola sata provede u potpunom mirovanju", promrmlja dekan. „I koji se ne koriste za razbijanje manjih stena", dodade stariji docent. „I za krčenje panjeva", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „I koji nisu zabranjeni u tri države", javi se i predavač savremenih runa. Ridkali oprezno odvrnu zapušač. Začu se tiho šištanje. Nasuo je nekoliko kapi u čašu. Ništa se nije desilo. Sipao je malo više. Mešavina je ostala neumoljivo mirna. Ridkali sumnjičavo omirisa bočicu. „Možda nisam stavio dovoljno mlevene vahunije...", reče, pa izvrnu bočicu i sasu gotovo čitav njen sadržaj u čašu. Jedva da se i čulo blop. Čarobnjaci počeše da ustaju i otresaju prašinu s odora, zbunjeno se smeškajući jedni drugima, kako to već obično čine učesnici u ekipnom pravljenju budale od sebe. „A možda je azafetida bila bajata", reče Ridkali tužno vireći u bočicu. Potom ju je okrenuo i poslednji put i snažno udario dlanom po dnu. Poslednja kap sosa zasvetluca na otvoru grlića i poče polako da bubri. Kao da ih neko nevidljivim nitima vuče za glavu, čarobnjaci se osvrnuše i netremice se zagledaše u bočicu. A čarobnjaci ne bi bili čarobnjaci kad ne bi mogli makar malo da zavire u budućnost. Dok je kapljica bubrila i poprimala kruškast oblik, svi se, i to zadivljujućom brzinom kad se imaju u vidu njihove godine, pobacaše na pod. Kapljica se otkači i pade. Čulo se blop. I to je bilo sve. Ridkali, koji je dotle stajao kao skamenjen, odahnu od olakšanja. „Ne znam šta da vam kažem", reče i okrete se ka ostalima. „Voleo bih kad biste imali malo više petlje..." Eksplozija ga je odigla s poda. Vatrena lopta vinu se ka plafonu, a onda se rasprsnu ostavljajući za sobom savršenu hrizantemu od oprljenog maltera. Bleštavobela svetlost ispuni odaju. A onda se začu i zvuk. CINGE. CANGE. FSSSSSS. Čarobnjaci se okuražiše da pogledaju. Čaša je bleštala. Kao da je bila puna tečne svetlosti, koja je tiho klokotala i svetlucala poput zaošijanog dijamanta. „Tako mi svega...", izusti predavač savremenih runa. Ridkali se uskobelja s poda. Čarobnjaci su vrlo vešti u kotrljanju, ili bar dovoljno dobro obloženi za odbijanje o zidove. Oprezno su prilazili čaši dok su im duge senke lelujavo igrale po zidovima. „Pa, šta je to?", upita dekan. „Otac mi je jednom dao odličan savet u vezi s pićem", reče Ridkali. „Rekao mi je: 'Sine, nikada ne pij piće koje ima papirnati suncobran, piće s duhovitim imenom i piće koje promeni boju kad mu dodaš poslednji sastojak. I nikada, ali baš nikada, ne radi ovo..."' Umočio je prst u čašu. Kada ga je izvadio, na vrhu je blistala jedna kap. „Oprezno, arhirektore", upozori ga dekan. „Možda je to esencija trezvenosti." Ridkalijeva ruka zastade na pola puta do usta. „Pravo kažeš", reče on. „Ne bih da u ovim godinama postanem trezven." Pogledao je kolege. „Kako obično testiramo nove proizvode?" „Najčešće potražimo dobrovoljce među studentima", reče dekan. „A ako se niko ne javi?"

Teri Pračet 71 „Onda ih svejedno damo studentima." „Nije li to pomalo neetički?" „Nije, ako im ne kažemo." „A, onda u redu." „Evo, ja ću da probam", promumla o bog. „Probaćeš nešto što su ovi klov... ova gospoda smućkala?", preneraženo će Suzan. „Mogao bi da umreš!" „Rekao bih da nikada nisi patila od mamurluka", reče o bog, „inače ne bi ni pomislila takvu glupost." Doteturao se do kamenog postolja i uspeo da uhvati čašu u drugom pokušaju, a onda je iskapio. „Sad će vatromet", reče gavran sletevši Suzan na rame. „Vatra iz usta, vriska, držanje za grlo, guranje glave u hladnu vodu i sve po redu..." * * * Smrt na svoje veliko čuđenje shvati da uživa u novom poslu. Ranije mu se retko dešavalo da mu se neko obraduje. SLEDEĆI! A KAKO SE TI ZOVEŠ, MALI... MALA... Zastao je zbunjeno, ali onda se pribra i nastavi... OSOBO? „Nobi Nobs, Deda Prase", reče Nobi. Čini li se njemu ili je krilo u kome sedi koščatije no što bi trebalo? Guzica i mozak stupiše u žučnu raspravu. A JESI LI BIO DOBAR DE... DOBAR PATU... DOBAR GNO... DOBAR POJEDINAC? Nobi shvati da više nema nikakvu kontrolu nad sopstvenim jezikom, koji, zahvaćen strahovitim nagonom, proizvede jedno: „Da." Pokušavao je da se sabere dok je duboki glas nastavljao: ONDA VEROVATNO ŽELIŠ NEKI POKLON KAO NAGRADU ZA DOBROG MAJ... DOBRO LJUD... DOBROG ČOVEKA? Aha, tu sam te čekao, stari druže. Sad si gotov. Kladim se da se ne sećaš onog podruma iza fabrike pertli i svih onih praščićnih jutara s rupom u mojoj duši. Sve se te reči uputiše ka Nobijevom grlu, ali ih, pre nego što su stigle do glasnih žica, preteče nešto iskonskije, što se na njegovo zaprepašćenje pretočilo u: „Da." NEŠTO LEPO? „Da." Od Nobijeve svesti više nije ostalo gotovo ništa. Čitav svet se sveo na njegovu ogoljenu dušu i Deda Prasa, koji je zauzimao ostatak kosmosa. HOĆEŠ LI BITI DOBAR I OVE GODINE? Zaostale mrvice Nobijevog uma htele su da kažu: „Šta tačno podrazumevaš pod 'dobar', gospodine si ga moj? A šta je sa stvarima koje nikome neće da nedostaju? I šta ako, recimo, neki moj drugar patrolira noćom i vidi da je neki trgovac zaboravio da zaključa radnju? Svako bi mogao da upadne i uzme šta god poželi, ali šta ako taj moj drugar uzme nekoliko sitnica kao bakšiš pa onda pozove gazdu da zaključa? Da li se i to računa u 'dobar'?" Po Nobijevom načinu razmišljanja, dobro i loše bili su potpuno relativni pojmovi. Primera radi, većina njegovih rođaka bili su kriminalci. S druge strane, taj poziv na filozofsku raspravu negde u njegovoj glavi naleteo je na jačeg od sebe - na strah od velike brade na nebu. „Da", procijukao je. PA, DA VIDIMO ŠTA BI ŽELEO? Nobi tad diže ruke od svega i zaneme. Nek bude šta bude, njega ionako niko ni za šta ne pita... U tom je trenutku svetlost na kraju njegovog mentalnog tunela obasjavala jedino nastavak tunela. A, DA...

Terry Pratchet 72 Deda Pras poseže u vreću i izvadi poklon neobičnog oblika, umotan u praznični šareni papir po kome su, zahvaljujući neiskustvu trenutnog vršioca dužnosti, lepršali veseli gavranovi. Kaplar Nobs ga bojažljivo primi. ŠTA SE RAŽE? „Faja jepo." SLOBODAN SI. Kaplar Nobs zahvalno skoči i jurnu kroz gomilu. Zaustavio se tek kad mu je pozornik Bani preprečio put. „Šta je bilo? Šta je bilo? Ništa nisam video od gužve!" „Ne'am pojma", promumla Nobi. „Dao mi je ovo." „Šta je to?" „Ne'am pojma..." Počeo je da cepa papir. „Odvratno mi je sve to", reče pozornik Bani. „To idolopoklonstvo..." „Pa to je originalni Barlijev dvožlebni tropolužni samostrel s lakiranim kundakom od orahovine i filigranskim okovom!" „...i besmislena komercijalizacija datuma koji ima jedino astronomski značaj", nastavio je Bani, ne dopuštajući da ga išta omete u pridikovanju. „A ako već mora da se proslavlja..." „Video sam ga u Lukovima i strelama! Bio je na prvom mestu liste 'Šta kupiti kad bogati ujka Sidni otegne papke'! Novinaru su morali da polome obe ruke da bi mu ga uzeli!" „...trebalo bi da to bude samo malo, skromno okupljanje..." „Košta više od moje godišnje plate! Prave ga samo po narudžbini! I čeka se godinama!" „...verskog karaktera." Pozornik Bani tek tad shvati da nešto nije u redu. „Zar nećemo da uhapsimo tog uljeza, kaplare?", reče. Kaplar Nobs ga mrko pogleda kroz izmaglicu posesivnog ponosa. „Mlatimude, ti si stranac", reče. „Zaista ne očekujem od tebe da razumeš pravo značenje Praščićne noći." * * * O bog trepnu. „Ah", reče. „Ovo je već bolje. O, da. Mnogo bolje. Hvala vam." Čarobnjaci, koji su delili gavranovu veru u esencijalne pripovedačke zakonitosti u životu, oprezno su ga posmatrali. „Samo što nije", reče predavač savremenih runa. „Verovatno će početi nekim živopisnim vriskom..." „Znate šta?", reče o bog. „Mislim da bi mi prijalo jedno rovito jaje." „...ili će uši početi da mu se obrću..." „A može i čaša mleka", dodade o bog. Ridkali ga je zbunjeno gledao. „Stvarno ti je bolje?", upita. „O, da", reče o bog. „Čini mi se da bih mogao čak i da se nasmešim a da mi ne otpadne gornja polovina glave." „Ne, ne i ne", reče dekan. „Ne može to tako. Svak' živi zna da dobar lek za mamurluk uključuje smešne uzvike i sve ostalo." „Ako želite, mogu da vam ispričam neki vic", ljubazno reče o bog. „Ne osećaš neodoljiv poriv da jurneš napolje i zaroniš glavu u valov?", upita Ridkali. „Pa... zaista ne bih", reče o bog. „Ali voleo bih parče tosta, ako vam to nešto znači." Dekan skide šešir i izvadi taumometar iz vrha. „Nešto se dogodilo", reče. „Došlo je do velikog taumskog pražnjenja." „Ali zar napitak nije bio čak ni... pa, prezačinjen?", upita Ridkali. „Ne, bio je potpuno bezukusan", reče o bog.

Teri Pračet 73 „Kako ne razumete?", prekide ih Suzan. „Kad bog vina pije, Ciroz trpi posledice, tako da će kad bog mamurluka popije lek protiv mamurluka doći do povratne reakcije." „Možda je u pravu", reče dekan. „Ipak je on na neki način kanal." „Oduvek sam o sebi razmišljao kao o crevu", reče o bog. „Ne, ne, devojka je u pravu", reče Ridkali. „Kad onaj pije, ovaj nadrlja. Zato je logično da se, kad naš prijatelj popije lek za mamurluk, propratne pojave vrate istim putem..." „Neko je malopre pomenuo kristalnu kuglu", reče o bog, a glas mu je zvečao od žudnje za osvetom. „Ovo moram da vidim..." * * * Bilo je to veliko piće. Veoma veliko u svakom pogledu. Jedan od onih koktela kod kojih se svaki gust, prejak sastojak sipa izbezumljujuće polako kako bi se jasno videli slojevi. Takva pića obično imaju imena kao što su „semafor" ili „osveta duge" ili, ako ste na mestu gde se više drži do iskrenosti, „dobar dan i do viđenja" i „gdin Moždani Udar". Osim toga, u njemu je plivao list zelene salate. A imao je i krišku limuna i komad ananasa koketno nataknute na ušećereni rub čaše. I dva papirnata suncobrana, ružičasti i plavi, s po trešnjom na vrhu. Nekoga nije mrzelo da napravi kocke leda u obliku malih slonova. Posle toga vam je ionako svejedno. Isto bi vam se hvatalo da to piće pijete na mestu po imenu Kokokobana. Bog vina zaljubljeno odmeri čašu. Bilo je to piće po njegovom ukusu. U pozadini su se čuli zvuči rumbe. Dve devojke su se mazno privijale uz njega. Biće to dobra noć. Kao i uvek. „Srećan Praščić!", reče on i podiže čašu. A onda dodade: „Čujete li ovo?" Neko dunu papirnatu duvalicu ka njemu. „Ne, ozbiljno... nešto kao... dramatična muzika?" Kako ga niko više nije slušao, bog vina sleže ramenima i ćušnu drugara laktom. „Da popijemo još po piće pa da te vodim u jedan mnogo dobar klub?", reče. A onda... * * * Čarobnjaci ustuknuše. Dvojica gadljivo iskriviše usta. Samo je o bog ostao prikovan za kristalnu kuglu, lica iskrivljenog u masku čiste zlobe. „Rigaj, gade!", povikao i počeo da pesnici vazduh. „To! To! To! Da malo i ti uživaš! Ha! Je l' još voliš jabuke, a?" „Rekoh uglavnom od jabuka...", poče dekan. „Ima tu svega i svačega", reče Ridkali. „Izgleda da smo obrnuli smer uzročno-posledične veze..." „Zauvek?", žudno upita o bog. „Ne verujem. Ipak si ti bog mamurluka. Verovatno će sve biti kao pre čim napitak prestane da deluje." „Onda nemam mnogo vremena. Donesite mi... da vidimo... dvadeset krigli piva, malo votke s feferonama i bocu likera od kafe! Sa sve suncobranom! Da vidim kako će se to dopasti gospodinu Ima-Mesta-Samo-Za-Još-Jedno-Pićence!" Suzan ga dočepa za ruku i povuče ga na klupu. „Nisam te otreznila da bi se uroljao!", reče mu. On zbunjeno trepnu. „Stvarno?" „Hoću da mi pomogneš!" „Kako da ti pomognem?" „Rekao si da nikada nisi bio ljudsko biće, zar ne?" „Paaa..." O bog pogleda svoje telo. „Tako je", reče. „Nikada." „Nisi ničija inkarnacija?", ubaci se Ridkali.

Terry Pratchet 74 „Zar to ipak nije lično pitanje?", upita šef katedre za neodređena istraživanja. „To je... tačno", reče o bog. „Baš čudno. Sećam se samo glavobolja, ali ne i glave. A to nije u redu, zar ne?" „Da li si postojao u najavi?", upita Ridkali. „Da li sam?", upita o bog. „Da li je?", upita i Suzan. Ridkali zastade. „Jao", reče. „Mislim da je to moje maslo. Razgovarao sam s mladim Stibonsom o pijanstvu i mamurluku i rekao sam..." „I tek tako ste stvorili boga?", prekide ga dekan. „Zaista mi je teško da u to poverujem, Mastrume. Ha! Nije nego! Onda to verovatno može svako, zar ne? Svako može da stvori novo natprirodno biće?" „Kao što je vilenjak Kosopas?", upita predavač savremenih runa, na šta se čarobnjaci grohotom nasmejaše. „Ja ne gubim kosu!", dreknu dekan. „Samo je razuđeno raspoređena." „Da, pola na glavi, a pola na četki", reče predavač savremenih runa. „Ne treba da se stidiš zato što si počeo da ćelaviš", pakosno će Ridkali. „Osim toga, znaš i sam šta kažu za ćelave." „Da, da. Kažu: 'Pogledaj onog ćelavog'", reče predavač savremenih runa. Dekan mu je u poslednje vreme baš išao na živce. „Poslednji put vam kažem", povika dekan, „ja još ne cela..." Zaćutao je. Čulo se tiho tingelingegingelinge. „Živo me zanima odakle to dopire", reče Ridkali. „Ovaj...", oprezno će dekan. „Ima li... nečeg... na mojoj glavi?" Ostali ga pogledaše. Nešto mu se migoljilo ispod šešira. Oprezno je podigao ruke i skinuo ga. Na temenu mu je stajao sićušni gnom sa po pramenom kose u rukama. Bojažljivo je žmirkao, zaslepljen svetlošću. „U čemu je problem?", reče. „Skidajte ga s mene!", prodra se dekan. Čarobnjaci su oklevali. Bili su u opštim crtama upoznati s teorijom po kojoj neka sićušna bića mogu da prenose bolesti. Iako je gnom bio veći od pomenutih bića, i dalje se mogao svrstati u tu kategoriju, a nikome se nije mililo da zakači infektivnu kosopasicu. Suzan ga dograbi. „Jesi li ti vilenjak Kosopas?", upitala ga je. „Očigledno jesam", odgovori gnom migoljeći joj se u šaci. Dekan poče da očajnički prepipava glavu. „Šta si mi to radio s kosom?", strogo upita. „Hteo sam da jedan deo rasporedim po četkama", reče gnom. „Mada mislim da ponekad napravim klupko pa njime zapušim kadu." „Kako to misliš misliš?" „Samo trenutak", reče Suzan, pa se okrete ka o bogu. „Gde si bio pre nego što sam te našla u snegu?" „Hm... rekao bih... manje-više svuda", reče o bog. „Ili bar svuda gde se prethodno pilo u zverskim količinama." „A-ha!", reče Ridkali. „Postojao si samo kao životna sila, zar ne?" „Valjda se može i tako reći", zaključi o bog. „A kada smo pomenuli vilenjaka Kosopasa, on se iznenada stvorio na dekanovoj glavi", nastavi Ridkali, „gde se njegovo dejstvo primećivalo i mesecima ranije, s tim što smo bili previše dobro vaspitani da to pominjemo." „Otelotvorili ste vilinsko biće", reče Suzan.

Teri Pračet 75 „Da probamo s goblinom Dajdekanu Džakpara?", predloži dekan, koji je povremeno umeo vrlo praktično da razmišlja. Upitno je pogledao ostale. „Čuje li neko ono čangrljanje?" „Dobijate li često džakove para, gospodine?", upita ga Suzan. „Pa, ne baš svakodnevno", reče dekan. „Ali ako bi..." „Onda verovatno nema okultnog prostora za goblina Dajdekanu Džakpara", zaključi Suzan. „Oduvek me je zanimalo šta se dešava s čarapama", živahno se uključi blagajnik. „Znate da uvek jedna nedostaje. Kada sam bio mlađi, verovao sam da ih neko odnosi..." Čarobnjaci se zamisliše. A onda se ponovo začuše ona magijska zvonca. Arhirektor dramatično pokaza uvis. „Svi gore u vešernicu!", reče. „Ridkali, vešernica je u prizemlju", reče dekan. „Onda svi dole u vešernicu!" „Ali znate da gospođa Vitlo ne voli da tamo zalazimo", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „A ko je arhirektor Nevidljivog univerziteta, ako smem da pitam?", reče Ridkali. „Da možda nije gospođa Vitlo? Ne bih rekao! Ili sam to možda ja? Zamisli, izgleda da jesam!" „Da, ali znate kakva ponekad ume da bude", reče šef katedre. „Pa, to jeste...", poče Ridkali. „Mislim da je otišla da praznike provede kod sestre", reče blagajnik. „More, neće nama jedna kućepaziteljka da naređuje šta da radimo!", reče arhirektor. „Svi u perionicu!" Izjurili su iz odaje, ostavivši za sobom Suzan, o boga, bradavičavog gnoma i Kosopasa. „Objasni mi još jednom ko su ovi ljudi", reče o bog. „Neki od najpametnijih ljudi na svetu", reče Suzan. „A ja sam trezan, zar ne?" „Pametan nije isto što i razuman", reče Suzan. „Znaš kako se kaže: ako hoćeš da pođeš putem mudrosti, prvi korak je da budeš kao malo dete." „Misliš li da još nisu otkrili šta je drugi korak?" Suzan uzdahnu. „Verovatno nisu, ali ponekad ga nehotično naprave dok jurcaju kao bez glave i dernjaju se." „Aha." O bog stade da se osvrće oko sebe. „Ima li ovde nečeg gaziranog?" * * * Istini za volju, put mudrosti zaista počinje prvim korakom. Međutim, ljudi obično greše jer ignorišu onih hiljadu koji slede. Naprave prvi i jedini korak kad odluče da postanu jedno s kosmosom, ali nekako uvek zaborave da mu daju smisao napravivši i logičan sledeći, koji podrazumeva sedamdeset godina života na vrhu planine uz činiju pirinča i šolju čaja dnevno. Dok za izreku da je put do Pakla popločan najboljim namerana postoje dokazi, za ovu se nije odmaklo od prvog koraka. Dekan je u ovakvim situacijama bio u elementu. Jurcao je između prastarih bakarnih kotlova, džarao štapom po mračnim uglovima i u pola glasa ponavljao: „Hop! Hop!" „A zašto baš ovde tražimo?", šapatom upita predavač savremenih runa. „Tačka nestabilnosti stvarnosti", reče Ridkali, propinjući se na prste da zaviri u kazan za štirkanje. „Ovde se svašta pojavljuje. Čudi me da to ne znaš." „Ali zašto baš sad?", upita šef katedre za neodređena istraživanja. „Bez priče!", prosikta dekan pre nego što je, ratoborno držeći štap ispred sebe, skočio između dva kotla. „Ha!", dreknuo je, a onda se razočarano snuždio. „Nego... koliko bi trebalo da bude to što krade čarape?", upita stariji docent. „Ne znam", odgovori Ridkali vireći iza naslaganih dasaka za ribanje. „Kad malo bolje razmislim, dosad sam ih izgubio bar tonu."

Terry Pratchet 76 „I ja", reče predavač savremenih runa. „Pa... treba li onda da tražimo u ćoškovima ili na veoma velikim mestima?", nastavio je stariji docent glasom čoveka čiji je tok misli ušao u dugačak i mračan tunel. „Dobro pitanje", reče Ridkali. „A to stvorenje s čarapama... Da li ih ono samo krade, ili ih i jede?", upita stariji docent. „To je još bolje pitanje", reče Ridkali. „Prenesi ostalima da ni slučajno ne izgledaju kao čarape. Jasno?" „Ali kako neko može da izgleda...", zausti dekan, pa zaćuta. Svi su čuli taj zvuk. ...grnf, grnf, grnf... Bio je to užurban zvuk, zvuk nečega što želi da utoli ozbiljnu glad. „Čarapojedac!", prostenja stariji docent i čvrsto zažmuri. „Šta mislite, koliko pipaka ima?", upita predavač savremenih runa. „Onako, odokativno?" „Zvučalo je kao nešto prilično veliko, zar ne?", reče blagajnik. „Bar deset", reče predavač savremenih runa uzmičući natraške. ...grnf, grnf, grnf... „Sigurno će nam rasporiti čarape čim nas ugleda...", zavapio je stariji docent. „Aha. U tom slučaju, bar pet-šest pipaka", reče predavač savremenih runa. „Meni se čini da zvuk dopire iz neke od mašina za veš", reče dekan. Svaka mašina bila je visoka kao dvospratnica, a koristili su ih jedino tokom semestra, kada je univerzitet pun studenata. Ogromna beskrajna traka pokretala je niz izbledelih drvenih lopata u koritima nasađenim na kotlove. Kada pere punom parom, na svakoj mašini je na ubacivanju i izbacivanju veša, održavanju vatre i podmazivanju ribaćih poluga moralo da radi bar petoro ljudi. Ridkali je jednom prilikom video kako izgleda kada sve rade istovremeno i to ga je podsetilo na sliku veoma čistog i higijenskog Pakla, ili bar mesta na koje sapuni možda odlaze kad umru. Dekan zastade kraj vrata kotlarnice. „Nešto je unutra", prošaputa. „Slušajte!" ...grnf... „Prestao je! Zna da smo tu!", prošištao je. „Može? Spremni? Hop?" „Ne!", ciknu predavač savremenih runa. „Ja otvaram vrata, a vi se spremite da ga uhvatite! Je'n... dva... tri! Oh..." * * * Sanke se vinuše ka snegom zatrpanom nebu. SVE U SVEMU, MISLIM DA UOPŠTE NIJE BILO LOŠE. A TI, ALBERTE? „Da, gospodaru", reče Albert. DODUŠE, MALO ME JE ZBUNIO ONAJ DEČAK U VERIŽNJAČI. „Mislim da je to bio stražar, gospodaru." STVARNO? PA, OTIŠAO JE SREĆAN, A TO JE NAJVAŽNIJE. „Da, gospodaru." U Albertovom se glasu čuo zabrinuti prizvuk. Osmotska priroda njegovog gospodara ponekad je prebrzo usvajala nove ideje. Naravno, Albertu je bilo jasno zašto moraju sve to da rade, ali Smrt ipak... ponekad nema odgovarajući mentalni aparat za razgraničavanje stvarnog od nestvarnog. MISLIM DA SAM ODLIČNO SAVLADAO SMEJANJE. HO. HO. HO. „Da, gospodine, veoma veselo to radite", reče Albert, pa pogleda spisak. „Čeka nas još dosta posla. Sledeća adresa je nedaleko odavde, gospodaru, tako da ih, da sam na vašem mestu, ne bih više držao u neizvesnosti," VESELO. HO. HO. HO. „Sara, mala prodavačica šibica, ulaz u Timblovu duvandžinicu, Troškadžijsko sokače. Tako bar ovde piše." A ŠTA ONA ŽELI ZA PRAŠČIĆNU NOĆ? HO. HO. HO.

Teri Pračet 77 „Nemam pojma. Nikada nije pisala Deda Prasu. I uzgred budi rečeno, gospodaru, ne morate baš svaki put da kažete: 'Ho, ho, ho'. Da vidimo... ovde piše..." Albert stade da mrda usnama dok je čitao. PRETPOSTAVLJAM DA JE LUTKA UVEK PRISTOJAN POKLON. ILI NEKA KRPENA IGRAČKA U OBLIKU NEČEGA. IZGLEDA DA VREĆA UVEK DOBRO ODABERE. ŠTA IMAMO ZA NJU, ALBERTE? HO. HO. HO. Nešto majušno pade mu na dlan. „Ovo", reče Albert. OH. Nastupio je trenutak jezive tišine dok su gledali peščanik za merenje životnog veka. „Morate da obavljate svoj posao, bila Praščićna noć ili ne", žurno poče Albert. „Život ide dalje, ako mogu tako da se izrazim." ALI OVO JE PRAŠČIĆNA NOĆ. „Rekao bih da je to vrlo tradicionalno vreme za ono što sledi", reče Albert. MISLIO SAM DA JE OVO VREME SMEHA I VESELJA, reče Smrt. „Pa i jeste, ali, kako bih rekao, jedna od stvari koje naročito vesele ljude jeste svest o tome da ima onih koji nisu veseli", pomirljivo reče Albert. „Tako to biva, gospodaru. Gospodaru?" NE. Smrt ustade. BAŠ TAKO NE BI TREBALO DA BUDE. * * * Velika sala Nevidljivog univerziteta bila je spremna za Praščićnu gozbu. Stolovi su već stenjali od težine posuđa iako će proći još nekoliko sati pre nego što pristigne i hrana. Ako uopšte uspeju da je uglave između nanosa ukrasnih činija za voće i šume kristalnih čaša. O bog uze jelovnik i okrenu četvrtu stranu. „Jelo br. 4: mekušci i ljuskari. Mešavina jastoga, kraba, kraljevskih kraba, škampa, ostriga, divovskih dagnji, zelenousnih dagnji, tankousnih dagnji i prilepaka iz roda borbenih tigrova. Prilog: umokac od butera i začinskog bilja. Vino: šardone Tri čarobnjaka, berba iz godine pričajuće žabe. Pivo: Vinklsovo 'Staro čudno'." Spustio je jelovnik. „I sve ovo je jedno jelo?" „Čarobnjaci su veliki ljudi kad je reč o hrani", reče Suzan. O bog okrete poleđinu jelovnika. Na korici je bio grb Univerziteta, a iznad njega četiri slova ispisana drevnim pismom. πτκµ „A ovo je neka magijska reč?" „Nije", odgovori Suzan. „To stavljaju na sve jelovnike." „Šta to znači? „Pi tau kapa mi." Ciroz je upitno pogleda. „Da...?" „Shvataš? Kao 'Pita u kapami'?" „Da, tako si rekla. To je verovatno neki specijalitet od iznutrica." „Hm. Ne. To su efebska slova, ali kada ih pročitaš, zvuči isto kao 'pita u kapami'." „Aha", reče Ciroz mudro klimajući glavom. „Eto kako lako može doći do zabune." Suzan se osećala pomalo bespomoćno pred njegovim izrazom dobroćudne zbunjenosti. „Ne", reče. „Tako i treba da bude, da se prvo malo zbuniš, a onda da se nasmeješ. To se zove kalambur ili igra reči. Pi tau kapa mi." Bojažljivo ga je pogledala. „Onda se smeješ", reče. „Ustima. Iako se u stvari ne smeješ jer se niko ne smeje ovakvim stvarima." „Da ja ipak popijem jednu čašu mleka", ojađeno reče o bog razgledajući nizove bokala i boca. Očigledno je bio digao ruke od humora.

Terry Pratchet 78 „Mislim da ga ovde nećeš naći", reče Suzan. „Arhirektor ga ne naručuje jer, kako kaže, zna odakle ono izlazi i da je stoga nehigijenske. Pazi, to je čovek koji svakog dana za doručak pojede tri jajeta. A otkud ti znaš za mleko?" „Imam... sećanja", reče o bog. „Ne na nešto određeno, nego prosto sećanja. Na primer: znam da drveće raste zelenim krajem naviše... i tome slično. Valjda bogovi prosto znaju takve stvari." „A imaš li kakve božanske moći?" „Mogu da vodu pretvorim u povraćku." Počešao se po nosu. „Može li to nečemu da posluži? A možda mogu i da izazovem izluđujuću glavobolju." „Moram da otkrijem zašto se moj deda... čudno ponaša." „Jesi li ga pitala?" „Neće da mi kaže!" „Da li često povraća?" „Ne bih rekla. Ne jede često. Ponekad uzme kari, jednom ili dvaput mesečno." „Sigurno je vrlo vitak." „Ne bi verovao kad bih ti rekla." „A da li... često gleda sebe u ogledalu i ponavlja 'Joj'? Da li se plezi i čudi se što mu je jezik požuteo? Znaš, možda imam nekakav uticaj na mamurne ljude. Ako je pijanica, možda bih mogao da ga pronađem." „Nikada ga nisam videla da radi išta od svega toga. U stvari, bolje bi bilo da ti kažem... Moj deda je Smrt." „Toliko je dosadan? Baš mi te je žao." „On je Smrt!" „Molim?" „Smrt. Znaš šta je... smrt?" „Misliš ono kao crna odora..." „...kosa, beli konj, kosti... da. Smrt." „Čekaj. Samo da proverim jesmo li se razumeli", reče o bog staloženo. „Ti tvrdiš da je tvoj deda Smrt i misliš da se on ponaša čudno?" * * * Čarapojedac oprezno pogleda čarobnjake. A onda nastavi da žvaće. ...grnf, grnf... „Ehej, to je moje!", uzviknu šef katedre za neodređena istraživanja i dograbi čarapu. Čarapojedac žurno ustuknu. Izgledao je kao mali slon s vrlo širokom surlom, koja je upravo pokušavala da usisa čarapu. „Smešno stvorenjce, zar ne?", reče Ridkali i nasloni svoj štap na zid. „Ama, puštaj to, prokletinjo jedna!", reče šef katedre i poče da cima svoj kraj čarape. Čarapojedac je pokušavao da pobegne ne mrdajući se s mesta. To jeste nemoguće, ali mnoge manje životinje se tako ponašaju kad ih uhvate da jedu nešto što ne bi smele. Tad počnu mahnito da mrdaju nogama, ali vrat i nepopustljive vilice ostaju prikovani za hranu. Na kraju čarapa uz srkćući zvuk ipak nestade u surli i stvorenje se odgega i nestade iza jednog kotla. Uskoro je izgvirilo jednim okom i stalo da sumnjičavo merka čarobnjake. „Znate, bile su baš skupe, s pamučnim ojačanjem na petama", mrmljao je šef katedre za neodređena istraživanja. Ridkali otvori fiočicu u šeširu i izvadi lulu i vrećicu biljnog duvana. Kresnuo je šibicu o zid mašine za veš. Veče je ispalo mnogo zanimljivije nego što je očekivao. „Ovome mora da se stane na kraj", reče dok se miris spaljenog lišća širio vešernicom. „Ne možemo dozvoliti da se kojekakva stvorenja pojavljuju niotkuda samo zato što je neko pomislio na njih. To je nehigijenski."

Teri Pračet 79 * * * Sanke stigoše do kraja Troškadžijskog sokačeta. HAJDE, ALBERTE. „Znate da ne biste smeli ovo da radite, gospodaru. I znate šta se desilo poslednjeg puta." ZNAM DA NE SMEM. ALI DEDA PRAS SME. „Ali... devojčica sa šibicama koja umire u snegu takođe je deo praščićnog duha, gospodaru", očajnički reče Albert. „Znate, ljudi čuju da se to desilo i kažu: 'Možda mi jesmo jadniji od maloumne banane i imamo samo blato i stare čizme za jelo, ali bar nam je bolje nego onoj sirotoj devojčici sa šibicama, gospodaru. To ih čini srećnima i zahvalnima za ono što imaju." ALBERTE, JA ZNAM ŠTA JE PRAŠČIĆNI DUH. „Izvinite, gospodaru. Ali na kraju sve ipak bude dobro, jer se ona probudi okružena svetlošću, nežnom muzikom i anđelima, gospodaru." Smrt zastade. AHA. ONI SE POJAVE U POSLEDNJEM TRENUTKU I DAJU JOJ TOPLU ODEĆU I VRUĆU ČOKOLADU? Eto ti ga sad, pomisli Albert. Gospodar je u jednom od onih raspoloženja. „Hm. Ne. Ne baš u poslednjem trenutku, gospodaru. Ne u pravom smislu reči." NEGO? „Moglo bi se reći, odmah posle poslednjeg trenutka", reče Albert i nervozno se nakašlja. MISLIŠ NAKON ŠTO ONA... „Da. Tako ide priča, gospodaru. Nisam ja kriv." A ZAŠTO SE NE POJAVE RANIJE? ANĐELI IMAJU PRILIČNO DOBAR POGON. „Zaista ne znam, gospodaru. Valjda se ljudima ovako... više sviđa..." Albert se zamišljeno namršti. „Mada, kad malo bolje razmislim..." Smrt se zagleda u telašce u snegu, a onda pusti peščanik da lebdi u vazduhu i dotače ga prstom. Pojavi se varnica. „Zaista ne biste smeli to da radite", ojađeno ponovi Albert. ALI DEDA PRAS SME. DEDA PRAS DAJE POKLONE. NEMA BOLJEG POKLONA OD BUDUĆNOSTI. „Da, ali..." ALBERTE. „Dobro, gospodaru." Smrt uze devojčicu u naručje i ponese je ka kraju sokačeta. Pahulje behu krupne poput anđeoskog perja. Smrt izađe na ulicu i priđe dvema prilikama što su se probijale kroz sneg. ODNESITE JE NEGDE GDE JE TOPLO I NAHRANITE JE, zapovedi ćušnuvši devojčicu jednom od prolaznika u naručje. MOŽDA ĆU KASNIJE NAVRATITI DA PROVERIM. Onda se okrete i nestade u uskovitlanom snegu. Pozornik Bani se prvo izbulji u dete u naručju, pa u kaplara Nobsa. „Šta ovo bi, kaplare?" Nobi razgrnu ćebe. „Pojma nemam", reče. „Izgleda da smo odabrani da učinimo dobro delo." „Izem ti dobro delo kad ti neko ovako uvali dete." „Ma daj, sigurno je u Stražari ostalo nešto klope", reče Nobi. Imao je vrlo jako i jasno osećanje da se to od njega očekuje. Setio se debeljka iz Držnog centra, mada nije mogao prizvati njegov lik. Baš kao ni lik osobe koja im je dala devojčicu, što znači da je to verovatno jedan te isti čovek. Malo kasnije, začula se zvonka muzika i dva prilično ljutita anđela pojaviše se uz zaslepljujući blesak na drugom kraju sokačeta, ali Albert stade da ih gađa grudvama sve dok nisu otišli.

Terry Pratchet 80 * * * Ponder Stibons je bio ozbiljno zabrinut zbog Heksa. Pojma nije imao kako ta mašina radi mada su svi bili uvereni da zna. Dobro, imao je predstavu kako rade neki delovi i bio je prilično siguran da Heks razmišlja o stvarima pretvarajući ih u brojeve ili ih meljući (kao što se desilo s OIV-om, odnosno ofingerom iz vešernice), ali šta će mu male religijske slike? A tek miš! Izgledalo je kao da nema ama baš nikakvu svrhu, ali Heks je prestajao da radi kad god zaborave da mu daju sir. I onoliki ramovi. Mravi povremeno zalutaju do njih, ali čemu oni služe? Međutim, mnogo više ga je brinula zebnja da je prosto podlegao tovarnom kultu. Čitao je o toj pojavi. Neuki18 i lakoverni19 urođenici na čije je ostrvo jednom nabasao neki trgovački brod trampili su svoje bisere i kokosove orahe za civilizacijske tekovine kao što su staklene perle, ogledala, sekire i polne bolesti. Kasnije su od bambusa pravili velike kopije plovila u nadi da će tako ponovo dovabiti njihov čarobni teret. Naravno, bili su previše neuki i lakoverni da znaju da to što ste napravili oblik nečega ne znači i da ste stigli do suštine... Tako je i on napravio Heksovo obličje, ali u zgradi čarobnjačkog univerziteta, gde je granica između stvarnog i „nestvarnog" toliko tanka da je vrlo često gotovo providna. Nagrizala ga je užasna strepnja da su zapravo radili po nacrtima skrivenim negde u vazduhu. Ali zato je Heks tačno znao šta rade. Na primer, ona priča o elektricitetu. Heks je potegao tu temu nedugo pošto je tražio miša. Ponder je dotle bio ponosan što zna manje-više sve što se može znati o elektricitetu. Međutim, trljali su balone i staklene cevi sve dok se Adrijan nije kosom zalepio za plafon, ali Heks uopšte nije reagovao. Potom su pokušali da vežu mnogo mačaka za točak koji je, kad se tare o ćilibarne kuglice, mogao da stvori elektriciteta koliko vam duša ište. Prokleta skalamerija se vrtela danima, ali nikako nisu uspevali da je povežu s Heksom. A i buka je bila nesnosna. Arhirektor im još nije odobrio da pokušaju s gromobranom. Sve ga je to silno tištalo. Bio je uveren da svet treba da funkcioniše mnogo delotvornije. A sad je još i ono za šta je verovao da ide kako treba pošlo naopako. Neraspoloženo je zurio u Heksovo pero u spletu opruga i žica. Uto se vrata s treskom otvoriše. Samo je jedna osoba mogla to da izvede. Ponder se nije čak ni osvrnuo. „Dobro veće još jednom, arhirektore." „Radi li ta tvoja mašina za razmišljanje?", upita Ridkali. „Imam jedno zanimljivo..." „Ne radi." „Gle, stvarno. Šta je ovo, mali praščićni poluodmor?" „Pogledajte", reče Ponder. Heks je napisao: +++ Ups! Evo Nama Jednog Sira! +++ KRUŠKA KRUŠKA KRUŠKA +++ Greška Na Adresi: Ulica Melase 14, Ank-Morpork+++ !!!!! +++jedanjedanjedanjedanjedan +++ Počni Ponovo +++ „Šta se dešava?", upita Ridkali dok su se ostali čarobnjaci tiskali iza njega. „Znam da zvuči glupo, arhirektore, ali rekao bih da ga je blagajnik zarazio." „Povilenio je?" „Gluposti, momče!", reče dekan. „Glupost nije zarazna." Ridkali nastavi da pućka lulu. 18 Neuk: osoba koja ne zna šta su zamenice i koliki je kvadratni koren iz 27,4, ali zato vrlo dobro poznaje detinjaste i beskorisne stvari kao što su: koje su od sedamdeset gotovo istovetnih podvrsta purpurne morske zmije otrovne a koje ne, kako da od otrovne srži drveta sago-sago napravite okrepljujući napitak, kako da prema kretanju šumske krabe-provalnice predvidite kakvo će biti vreme, kako da preplovite hiljade kilometara preko potpuno bezličnog okeana orijentišući se samo pomoću parčeta kanapa i glinene figurice svog dede, kako da izdvojite vredne vitamine iz jetre divljeg belog medveda i slične besmislice. Najčudnije je to što svi učeni ljudi znaju šta su zamenice, ali niko ne zna šta je sago-sago. 19 Lakoveran: osoba čiji se pogledi na svet, kosmos i mesto čovečanstva u njemu mogu sresti samo kod veoma naivnih ljudi i najinteligentnijih i najnaprednijih matematičara i fizičara.

Teri Pračet 81 „Ranije sam i ja tako mislio", reče jetko, „ali više nisam siguran. Uostalom, mudrost je prelazna, zar ne?" „Nije", prasnu dekan. „Nije vam to grip, Ridkali. Mudrost se... pa, usađuje." „Dovodimo studente ovamo u nadi da će im preći nešto naše mudrosti, zar ne?", upita Ridkali. „Samo metaforički!" „A ako se previše družiš s gomilom kretena, na kraju i sam prilično zatupaviš", nastavio je Ridkali. „Pa, verovatno se može i tako reći, ali..." „A ako makar pet minuta razgovaraš s jadnim blagajnikom, čini ti se da i sâm počinješ da ludiš, jesam li u pravu?" Čarobnjaci turobno klimnuše glavom. Blagajnikovo društvo, iako fizički potpuno bezopasno, imalo je ružnu naviku da vam mozak dovede na rub živaca. „Dakle, taj tvoj Heks se zarazio blagajnikovim ludilom", reče Ridkali. „Prosto. Prava glupost uvek pobeđuje veštačku inteligenciju." Kucnuo je lulom u Heksovu slušnu trubu i povikao: „KAKO SE OSEĆAŠ, STAROMOMČE?" Heksov odgovor glasio je: +++ Ćao Mama Upravo Testira +++ KRUŠKA KRUŠKA KRUŠKA +++ Nema Sira Greška +++ !!!!! +++ Gospodin Pihtija! Gospodin Pihtija! +++ „Izgleda da je i dalje sposoban da savršeno obavlja sve računske operacije, ali šta god drugo da pokuša, dogodi se ovo", reče Ponder. „Eto, vidite. To je i blagajnikova boljka", reče Ridkali. „Tatamata za račun i tutamuta za sve ostalo. Jesi li pokušao da mu daš pilule od suvih žaba?" „Izvinite, gospodine, ali taj predlog je potpuno besmislen", reče Ponder. „Ne možete mašinama da dajete lekove." „Ne vidim zašto ne bi moglo", reče Ridkali, pa ponovo kucnu po trubi i zaurla: „NADAM SE DA ĆEŠ USKORO OPET STATI NA... na... na čemu god da stojiš, staromomče! Gde ti je ona tabla s mnogo slova i brojeva, Stibonse? A, tu je." Seo je za tastaturu i počeo da kuca jednim prstom, sporo kao pravi direktor kompanije: P-I-L-U-L-E½O-D½S-U-V-I-H½Ž-A-B-A Iz Heksa se začu čangrljanje. „Nema šanse da to uspe, gospodine", reče Ponder. „Videćemo", reče Ridkali. „Ako može da primi ideju o razboljevanju, onda može da primi i ideju o izlečenju." Potom je otkucao: M-N-O-G-O½P-I-L-U-L-A½O-D½S-U-V-I-H½Ž-A-B-A „Stekao sam utisak", reče, „da ova naprava veruje sve što joj se kaže, zar ne?" „Pa, tačno je da Heks, ako tako može da se kaže, nema poimanje neistine." „Dobro. Upravo sam mu kobojagi uneo gomilu pilula od suvih žaba, a on me neće nazvati lažovom, zar ne?" Iz Heksa poče da dopire škljocanje i brujanje. A onda je napisao: +++ Dobro Veće, Arhirektore. Potpuno Sam Se Oporavio I Spreman Sam Za Nove Pobede+++ „Nisi više lud?" +++ Uveravam Vas Da Sam Normalan Koliko I Čovek Do Mene +++ „Blagajniče, deder se odmakni od mašine, ne bilo ti zapoveđeno", reče Ridkali. „Pa, verovatno više od ovoga ne možemo da očekujemo. Nego da se vratimo onom zbog čega smo došli. Zanima nas šta se dešava." „Na nekom određenom mestu ili u svetu uopšte?", pomalo jetko reče Ponder. Slušali su škripanje Heksovog pera. Ridkali pogleda papir, pa reče: „Ovako piše: 'Implicirani Nastanak Antropomorfne Personifikacije'. Šta mu to dođe?" „Hm... mislim da je Heks pokušao da odgovori na vaše pitanje", reče Ponder. „Ma nije valjda? A ja još nisam stigao ni da smislim pitanje..." „Čuo je šta ste rekli, gospodine."

Terry Pratchet 82 Ridkali izvi obrve. Potom se nagnu nad trubu. „HALO, TI TAMO. ČUJEŠ LI ME?" Pero zaškripa. +++ Da +++ „BRINU LI SE OVI OVDE DOBRO O TEBI?" „Ne morate da vičete, gospodine." „Šta mu je taj Implicirani Nastanak?", upita Ridkali. „Mislim da sam čuo za to, arhirektore", reče Ponder. „To znači da postojanje nekih stvari povlači za sobom postojanje nekih drugih stvari. Ako postoji jedno, onda mora da postoji i drugo." „Nešto kao... zločin i kazna?", upita Ridkali. „Pijanstvo i mamurluk... pa da..." „Otprilike tako, gospodine." „Znači... ako postoji vila Zubićka, onda mora da postoji i Bradavičavi gnom?" Ridkali se počeša po bradi. „Možda ima smisla. Ali zašto onda ne postoji goblin Umnjaković? Nešto kao VKV vila Zubićka. Stvorenjce s vrećom umnjaka ili tako nešto." Zavladao je tajac. A negde u dubini sveopšte tišine čula se tiha pesma vilinskih zvončića. „Ja... mislite li da sam upravo...", poče Ridkali. „Meni to zvuči potpuno logično", reče stariji docent. „Sećam se muka kad mi je nicao umnjak." „Kad je to bilo? Prošle nedelje?", pakosno će dekan. „Hm", reče Ridkali. Nije se stideo jer je bio od onih ljudi koji se ama baš nikad ne stide, iako se vrlo često drugi stide u njihovo ime. Ponovo se nagnuo nad slušnu trubu. „JESI LI JOŠ TU?" Ponder Stibons prevrnu očima. „MOŽEŠ LI DA NAM KAŽEŠ KAKVA JE OVDE STVARNOST?" Pero ispisa: +++ Na Lestvici Od Jedan Do Deset - Upitnik +++ „MOŽE", dreknu Ridkali. +++ Greška. Deljenje Krastavcem. Reinstalirajte Kosmos I Pokušajte Ponovo +++ „Zanimljivo", reče Ridkali. „Zna li neko šta to znači?" „Prokletstvo", reče Ponder. „Opet se zakucao." Ridkali ga zbunjeno pogleda. „Stvarno? Ništa nisam čuo." „To znači da je... da je malo pobrljavio", objasni Ponder. „Aha", reče Ridkali. „Pa, bar smo za to stručni." Ponovo je kucnuo o trubu. „JESI LI ZA JOŠ KOJU PILULU OD SUVIH ŽABA, STAROMOMČE?", viknuo je. „Ovaj... pogledaću šta mu je, gospodine", reče Ponder pokušavajući da odvuče Ridkalija od mašine. „Šta mu znači ono deljenje krastavcem'?", upita arhirektor. „Ma Heks uvek to kaže kad dođe do odgovora za koji zna da je nemoguć", objasni Ponder. „A šta mu je ono 'reinstaliraj'? Nešto kao šut u dupe?" „O, naravno da nije... mada... u stvari jeste", reče Ponder. „To znači da Adrijan treba da ode pozadi i da ga... malo ćušne nogom. Ali stručno, naravno." „Aha. Mislim da sam počeo da prožimam mašine za razmišljanje", veselo će Ridkali. „Dakle, on smatra da kosmosu treba dobar šut u dupe?" Ponovo se začu škripanje pera. Ponder se zagleda u ispis. „Verovatno. Ovo ne može biti tačno!" Ridkali se ponovo široko osmehnu. „Drugim rečima, ili je ceo svet pobrljavio, ili je pobrljavila samo tvoja mašina?" „Da!" „U tom slučaju, odgovor je prilično očigledan, zar ne?" „Da. Svakako. Heks svakog dana prolazi kroz vrlo detaljne probe", reče Ponder Stibons.

Teri Pračet 83 „Pravo kažeš, mladiću", reče Ridkali pa ponovo odalami Heksovu slušnu trubu. „EJ TI UNUTRA..." „Zaista nema potrebe da vičete, arhirektore", reče Ponder. „...šta ti je ta Antropomorfna Personifikacija?" +++ Ljudi Oduvek Pripisuju Prirodne I Neobjašnjive Pojave Čovekolikim Bićima. Primeri Za To Su: Zimenko, Vila Zubićka I Smrt +++ „A, oni. Da, ali oni postoje", reče Ridkali. „Neke sam lično upoznao." +++ Ljudi Su Ponekad U Pravu +++ „Dobro, ali prokleto sam siguran da Čarapojedac i bog mamurluka nikada nisu postojali." +++ To Nije Razlog Da Ih Ne Bude +++ „Znate, ta mašina je u pravu", reče predavač savremenih runa. „Kad malo bolje razmislite, čovečuljak koji isporučuje bradavice po kućama nije ništa besmisleniji od nekoga ko uzima dečje zubiće a u zamenu ostavlja novac." „Da, a Čarapojedac?", upita šef katedre za neodređena istraživanja. „Blagajnik je samo rekao kako je ranije verovao da mu nešto jede čarape i - puf. - eto ti njega." „Ali svi smo verovali u to, zar ne? Ili bar ja jesam. To mi je bilo jedino smisleno objašnjenje za onolike izgubljene čarape. Da su upadale iza fioke, dosad bi ih tamo bila čitava gomila." „Odlično vas razumem", reče Ponder. „Isto je i s olovkama. U proteklih nekoliko godina kupio sam ih na stotine, ali koliko sam uspeo da ih ispišem dok se ne pretvore u patrljak? Uhvatio sam sebe kako verujem da ih nešto potajno proždire..." Ponovo se začu ono tingelingegingelinge. Ponder se sledi. „Šta to bi?", upitao je ostale. „Treba li da se osvrnem? Hoću li ugledati nešto užasno?" „Meni više liči na zbunjenu pticu", reče Ridkali. „S vrlo čudnim kljunom", dodade predavač savremenih runa. „Živo me zanima ko proizvodi tu prokletu zvonjavu", reče Ridkali. * * * O bog je pažljivo slušao svaku njenu reč. Suzan je bila potpuno zapanjena. Kao da ni prema čemu nije gajio ni mrvu sumnje. Nikada ranije nije mogla da tako i toliko priča i to mu je i priznala. „Verovatno je to zato što nemam nikakva predubeđenja", reče on. „Niko me ni u šta nije ubeđivao." „Pa, bilo kako bilo, to ti je moja priča", reče Suzan. „Očigledno nisam nasledila... fizička svojstva, već samo određeni način gledanja na svet." „Kako to misliš?" „Recimo da za mene ne postoje neka ograničenja. Evo ovako." Sklopila je oči. Bilo joj je lakše ako ne gleda šta radi. Deo njenog uma i dalje bi tvrdio da je to nemoguće. Osetila je samo slabašno peckanje hladnoće. „Šta sam sad uradila?", upitala je ne otvarajući oči. „Ti... prošla si rukom kroz sto", reče o bog. „Eto vidiš." „Hm... pretpostavljam da većina ljudi to ne može da uradi." „Naravno da ne može!" „Dobro, ne moraš da vičeš. Znaš, ne znam baš mnogo o ljudima. Osim činjenice da sunce uvek pronađe rupu između zavesa. I da često požele da se zemlja otvori i proguta ih. Mislim na ljude, ne na zavese." Suzan se zavali. Znala je da joj delić mozga javlja da joj je naslon stolice iza leđa, da je pravi i da slobodno može da ga upotrebi. „To nije sve", reče. „Sećam se događaja koji se još nisu odigrali." „Zar to nije korisno?"

Terry Pratchet 84 „Nije, zato što ne znam šta... To ti je kao da kroz ključaonicu viriš u budućnost. Vidiš samo deliće nečega, ali ne znaš šta je šta sve dok ne uđeš unutra i utvrdiš gde se koji uklapa." „Da, to može biti neprijatno", uljudno reče o bog. „Veruj mi da jeste. A čekanje je najgore. Neprestano pokušavaš da prepoznaš deliće koje si video. Da sve bude gore, nikada se ne sećam korisnih pojedinosti iz budućnosti, već samo uvrnutih nagoveštaja koji dobiju smisao tek kad bude prekasno. Jesi li siguran da ne znaš zašto si se pojavio baš u Deda Prasovom zamku?" „Ne. Jedino se sećam da sam pre toga bio... hm, razumeš li na šta mislim kad kažem 'bestelesni um'?" „Naravno." „Dobro. A razumeš li na šta mislim kad kažem 'bestelesna glavobolja'? I onda sam se odjednom obreo ležeći na leđima u nekakvoj beloj i hladnoj stvari koju nikada ranije nisam video. Ali ako već treba da se otelotvoriš, onda je valjda svejedno gde će se to dogoditi." „A dogodilo se tamo gde je nedostajao onaj kome je tu mesto", zamišljeno reče Suzan. „Molim?" „Deda Pras nije bio tamo", objasni ona. „Dobro, noćas ionako nije ni trebalo da bude tamo, ali ovog puta nije bio tamo ne zato što je negde drugde, nego zato što više nije nigde. Čak ni njegovog zamka više nema." „Izgleda da bi trebalo da naučim ponešto o toj vašoj reinkarnaciji", reče o bog. „Većina ljudi...", poče Suzan, ali zaćuta kad joj čitavim telom prođe drhtaj. „O, ne. Šta to radi? ŠTA ON TO RADI?" * * * Odlično obavljen posao, rekao bih. Sanke su jurile kroz noć. Polja okovana ledom promicala su ispod njih. „Hmf", promumla Albert i šmrknu. KAKO SE ZOVE ONO KAD TE IZNUTRA OBUZME NEKAKVA TOPLINA? „Gorušica!", prasnu Albert. PRIMEĆUJEM LI JA TO NOTU NEPRAZNIČNE NADRNDANOSTI?, upita Smrt. NEĆEŠ DOBITI ŠEĆERNO PRASENCE, ALBERTE. „Ne trebaju meni nikakvi pokloni, gospodaru", reče Albert i uzdahnu. „U stvari, voleo bih da se probudim i vidim da je sve kao pre. Znate da uvek krene naopako kad počnete da menjate stvari..." ALI DEDA PRAS SME DA MENJA SVE ŠTO POŽELI. POKOJE ČUDO OVDE-ONDE I MNOGO VESELOG HOHOHOHANJA. LJUDE TREBA NAUČITI STVARNOM ZNAČENJU PRAŠČIĆA, ALBERTE. „Na šta tačno mislite? Na to što su ljudi poklali sve svinje i goveda i što će uz malo sreće uspeti da razvuku hranu do kraja zime?" PA, KAD KAŽEM STVARNO ZNAČENJE... „Ili to što su, ne bi li ponovo prizvali leto, nekom jadničku u nekoj tamo šumi rascopali glavu jer je našao zrno pasulja u svom kolaču?" NE BAŠ TO, ALI... „A da ne mislite na ono kad jure neku sirotu zver po šumi i gađaju jabukovo drvo strelama kako bi rasterali senke?" PA, I TO JE U NEKU RUKU... „O, onda sigurno mislite na ono kad zapale ogromnu lomaču kako bi Suncu stavili do znanja da se dosta smucalo iza horizonta i da se već jednom vrati na posao." Smrt zaćuta. Krmci su trčali iznad planinskog lanca. NISI MI OD POMOĆI, ALBERTE. „Pa, sve su to stvarna značenja koja ja znam." MISLIM DA BI MOGAO MALO DA MI POJASNIŠ. „Sve se vrti oko Sunca, gospodaru. Beli sneg, crvena krv i Sunce. Oduvek je tako."

Teri Pračet 85 NEKA TI BUDE. ONDA DEDA PRAS TREBA DA LJUDE NAUČI NESTVARNOM ZNAČENJU PRAŠČIĆA. Albert pljunu preko ruba sanki. „Aha. U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo. Je l' to?" IMA I GORIH BORBENIH POKLIČA. „Nije nego..." SAMO TRENUTAK... Smrt poseže rukom u odoru i izvadi peščanik. ALBERTE, OKREĆI SANKE. DUŽNOST ZOVE. „Koja od dužnosti?" U OVOM TRENUTKU BI MI ZAISTA ZNAČILO MALO VIŠE PODRŠKE. HVALA LEPO. * * * „Neverovatno. Ima li ko još neku olovku?", upita Ridkali. „Pojeo je već četiri", reče predavač savremenih runa, „i to sve do gumice. Znate, arhirektore, sada sami kupujemo olovke." Bila im je to bolna tačka. Kao i većina ljudi bez ikakvog dodira s realnom ekonomijom, Mastrum Ridkali je „razumnu kontrolu troškova" izjednačavao s prebrojavanjem spajalica. Čak su i stariji čarobnjaci morali da mu podnose na uvid patrljak olovke pre nego što im da novu iz zaključane fioke svog stola. Kako je, naravno, retko ko uspeo da sačuva olovku toliko dugo, čarobnjaci su bili prinuđeni da se iskradaju napolje i kupuju ih svojim novcem. Razlog nestašice patrljaka od olovaka sada je stajao pred njima i tiho mrmorio žvaćući jednu HB sve do gumice, koju je pljunuo na blagajnika. Ponder Stibons je pravio beleške. „Mislim da to ovako ide", reče. „Dobijamo personifikacije pojava, baš kao što je Heks rekao, ali izgleda da se to dešava samo ako je nešto... pa, logično." Progutao je knedlu. Bio je veliki pobornik logike i zaista je mrzeo što mora da koristi ovu reč u vezi s nedavnim događajima. „Ne kažem da je logično što postoji stvorenje koje jede čarape, ali to... to... to ima nekakvog smisla... kao radna hipoteza." „Pomalo kao Deda Pras", reče Ridkali. „Kada si mali, on je vrlo zadovoljavajuće objašnjenje, zar ne?" „A zašto je nelogičan goblin koji mi donosi ogromne vreće para?", nadureno će dekan. Ridkali dade Olovkožderu još jednu olovku. „Pa, gospodine... kao prvo, vi nikada ne dobijate ogromne vreće para na neobjašnjiv način, tako da vam nisu potrebne pretpostavke o njihovom poreklu, a kao drugo, niko drugi ne smatra da je to verovatno." „Cvrc!" „A zašto je to počelo da se dešava baš sada?", upita Ridkali. „Gledajte, skočio mi je na prst! Ima li neko olovku?" „Paaa, te... sile su oduvek ovde", reče Ponder. „Čarape i olovke neobjašnjivo nestaju takoreći svakog dana. Ali zašto su se odjednom otelotvorile... Bojim se da ne znam." „E, pa, moraćemo da otkrijemo zašto", reče Ridkali. „Ovako više ne može. Zar da nam se pojavljuju tupavi anti-bogovi i ne znam ni ja kakva bića samo zato što je neko pomislio na njih? Onda je takoreći sve moguće. Šta ako neka budala kaže kako sigurno postoji bog proliva...?" Tingelingegingelinge. „Ja... mislim da se to upravo dogodilo, gospodine", reče Ponder. * * * „Šta je bilo? Šta je bilo?", upita o bog uhvativši Suzan za ramena. Učinila su mu se nekako koščatima. „PROKLETSTVO", reče ona. Odgurnula ga je i naslonila se na sto, vodeći računa da joj on ne vidi lice.

Terry Pratchet 86 Na kraju je uz mnogo samokontrole počela da razmišlja o sebi kakva je bila proteklih nekoliko godina i tako uspela da povrati glas. „Uloga je počela da mu izmiče", promrmljala je zureći u prazno. „Osećam šta se dešava. A to uvlači mene u igru. Ali zašto on to radi?" „Pojma nemam", reče o bog, žurno se odmaknuvši. „Znaš... malopre... pre nego što si se okrenula na drugu stranu... tvoje lice... izgledalo je kao da imaš vrlo tamne podočnjake... iako znam da nisi..." „Slušaj, prosto je kô pasulj", reče ona i ponovo se okrete ka njemu. Osećala je kako joj kosa sama sebi menja frizuru, što se dešavalo kad god je uznemirena. „Znaš da se u porodicama ponešto prenosi s kolena na koleno? Plave oči, krivi zubi i tome slično? Pa, u mojoj porodici se nasleđuje Smrt." „Zar se to ne dešava u svakoj porodici?", upita o bog. „Umukni već jednom. Ili bar prestani da lupaš", reče ona. „Nisam mislila na smrt kao smrt nego na Smrt s velikim S. Sećam se onog što se još nije desilo, mogu da pričam OVAKO, da prolazim kroz zidove ovako i... Ako on ikada zastrani, moraću da preuzmem porodični posao. A izgleda da je počeo da zastranjuje. Ne znam šta se dogodilo pravom Deda Prasu i zašto je moj deda morao da preuzme njegov posao, ali zato znam kako on razmišlja. On nema... mehanizme odbrane kao mi. Ne zna da zaboravi ili da ne obraća pažnju. Sve prihvata doslovno i logički i ne shvata zašto mu ne polazi za rukom da..." Tek tad je primetila njegov zbunjeni izraz. „Ovako... kako bi obezbedio da svako na svetu bude sit?", upitala ga je. „Ja? O, pa ja bih..." O bog se nađe zatečen. „Pretpostavljam da bi trebalo razmisliti o odgovarajućim promenama društvenog sistema, o pravilnoj raspodeli i korišćenju obradivog zemljišta i... i tako..." „Da, da. Ali on bi jednostavno svakome dao obilan ručak", reče Suzan. „Shvatam. Vrlo nepraktično. Ha, pa to je smešno, kao kad bi rekla da bi gole obukla tako što ćeš im dati odeću." „Da! U stvari ne! Naravno da ne! Pa jasno je da bi im dao... uh, znaš šta hoću da kažem!" „Mislim da znam." „Ali on ne bi znao." Uto se začu tresak. Iz olupine u plamenu uvek se iskotrlja zapaljeni točak. Dvojica radnika koji nose veliko staklo uvek se nađu na putu nekom od učesnika jurnjave kolima. Neke pripovedačke zakonitosti toliko su jake da važe čak i na planetama gde kamen puca od vreline. A kada se postavljeni sto sruši sâm od sebe, jedini preživeli tanjir uvek se otkotrlja do sredine prostorije, gde napravi nekoliko krugova pre nego što se umiri. Suzan i o bog uredno sve to propratiše, a onda se osvrnuše ka ogromnoj figuri koja je ležala na onome što je ostalo od ogromnog voćnog aranžmana. „Stvorio se... ni iz čega", prošaputa o bog. „Stvarno? Šta si se ukipio? Pomozi mi da ga podignem", reče Suzan izvlačeći lubenicu iz gomile. „Ja... iza uveta mu je veliki grozd..." „Pa?" „Smuči se čak i kad pomislim na grožđe..." „Ma daj." Zajedničkim snagama su uspeli da pomognu pridošlici da ustane. „Toga, sandale... podseća na tebe", reče Suzan dok se žrtva voća opasno ljuljala. „I ja sam bio toliko zelen u licu?" „Tako nekako." „Ima li... neki klozet u blizini?", procedi novajlija kroza zube. „Mislim da ima jedan ispod onog luka", reče Suzan, „ali čula sam da nije nimalo prijatan."

Teri Pračet 87 „To nije glasina, nego prognoza", reče debeljko i otetura se. „Možete li u međuvremenu da mi pribavite čašu vode i jedan ugljeni biskvit..." Otpratili su ga pogledom. „Neki tvoj drugar?", upita Suzan. „Bog proliva, ako se ne varam. Znaš... ja... mislim... mislim da se ipak sećam nečega", reče o bog. „Dogodilo se neposredno pre nego što sam se otelotvorio... ali zvuči glupo..." „Slušam." „Zubi", reče o bog. Suzan sačeka malo, pa zapita: „Hoćeš da kažeš da te je nešto napalo?" „Ne. Samo... osećaj zubatosti. Verovatno nije ništa važno. Kao bog mamurluka, znam i za mnogo gore." „Samo zubi. Mnogo zuba. Ali ne opasnih zuba. Samo mnogo, mnogo zubića. Gotovo... tužno?" „Da! Otkud znaš?" „Oh, pa... možda se sećam da si mi to ispričao pre nego što si mi ispričao. Ne znam. A velika crvena kugla?" O bog se zamisli nekoliko sekundi, pa reče: „Ne, bojim se da ti tu već ne mogu pomoći. Samo zubi. Redovi i redovi zuba." „Ne sećam se redova", reče Suzan. „Samo znam da su zubi važni." „Nije nego. Neverovatno je šta sve možeš da uradiš kljunom", reče gavran, koji je dotle pretraživao srušeni sto i upravo uspeo da podigne poklopac s jedne tegle. „Šta si sad pronašao?", umorno upita Suzan. „Očne jabučice", reče gavran. „Čarobnjaci znaju zašto žive, ja da ti kažem. Ovde ničega ne manjka." „To su masline", reče Suzan. „Sad su moje", reče gavran. „Izvini se tom Masli u moje ime." „Ama to je voće! Ili povrće! Šta god!" „Sigurna si?" Gavran je jednim okom sumnjičavo gvirio u teglu, a drugim piljio u Suzan. „Jesam!" Gavran ponovo zakoluta očima. „A sad si odjednom postala veliki stručnjak za očne jabučice, a?" „Pogledaj malo bolje, ti glupa ptico. Zelene su!" „Možda su to vrlo stare očne jabučice", prkosno će gavran. „Ponekad poprime takvu boju ako..." CIJU, oglasi se Pacovska smrt iz tanjira sa sirevima. „E baš nisam glup", reče gavran. „Korvide su poznate po svojoj oštroumnosti, a u slučaju nekih šumskih vrsta i po sposobnosti upotrebe alata!" „Oho, a ti si odjednom postao veliki stručnjak za gavranove?", reče Suzan. „Gospođice, ja sam slučajno..." CIJU, ponovo se oglasi Pacovska smrt. Njih dvoje se osvrnuše. Mali kostur je pokazivao ka svojim sivim zubićima. „Vila Zubićka?", upita Suzan. „Šta s njom?" CIJU. „Redovi zuba", reče o bog. „Redovi kao... redovi, znaš? A šta je vila Zubićka?" „O, u poslednje vreme često možeš da je vidiš", reče Suzan. „Ili je bolje reći njih. To ti je neka vrsta franšize. Zadužiš merdevine, vrećicu za novac i klešta i spreman si za posao." „Klešta?" „Ako nema sitno, izvadi ti još jedan zub. Ali one su potpuno bezopasne. Upoznala sam ih nekoliko. Obične zaposlene devojke. Nikom ne nanose zlo." CIJU. „Nadam se da deda neće uvrteti sebi u glavu da se oproba i u njihovom poslu. Strah me i da pomislim šta bi..."

Terry Pratchet 88 „One sakupljaju zube?" „Da. Očigledno." „Zašto?" „Zašto? Pa, to im je posao." „A gde ih odnose na kraju radnog vremena?" „Otkud znam? One samo... pa, uzimaju zube i ostavljaju novac", reče Suzan. „I kako možeš da me pitaš gde odnose zube?" „Samo sam znatiželjan. Ništa više. Verovatno moje pitanje zvuči smešno. Siguran sam da svako ljudsko biće to zna i da je to opštepoznata stvar." Suzan se zagleda u Pacovsku smrt. „Stvarno... a gde one odnose tolike zube?" CIJU. „Kaže da pojma nema", prevede gavran. „Možda ih prodaju." Ustremio se na novu teglu. „A ove? Baš su lepe, smežurane..." „To su orasi u turšiji", odsutno reče Suzan. „Šta rade sa zubima? Šta će nekome toliko zuba? I kome vila Zubićka može da naudi?" „Imamo li vremena da pronađemo neku i pitamo je?", reče o bog. „Vreme je najmanji problem", reče Suzan. * * * Neki veruju da se znanje stiče, da se kao dragocena ruda iščeprkava iz sivih slojeva neukosti. Međutim, ima i onih koji veruju da se znanje može jedino prizvati - da je u dalekoj prošlosti postojalo Zlatno doba, kada je sve bilo poznato i kada je stenje bilo tako napakovano da niste mogli ni nož između da zavučete, kada su sigurno postojale leteće mašine pošto se onolike šare na zemlji, je l' te, mogu videti jedino iz vazduha, a čuo sam i da u jednom muzeju čuvaju džepni računar pronađen pod oltarom nekog drevnog hrama, sigurno ste i vi čulo za to, ali je vlada sve zataškala...20 Mastrum Ridkali je verovao da se znanje stiče urlanjem na druge i vrlo je prilježno radio na tome. Čarobnjaci su sedeli za stolom prekrivenim knjigama u Neobičnoj sali. „Ipak je Praščićna noć, arhirektore", prekorno reče dekan dok je prelistavao neku drevnu knjižurinu. „Nije, sve do ponoći", reče Ridkali. „A i slađe se jede nakon napornog rada." „Mislim da sam možda nešto pronašao, arhirektore", javi se šef katedre za neodređena istraživanja. „Ovo su Vodlijevi Osnovni bogovi. Lari i Penati prilično podsećaju na ovo što se dešava kod nas." „E pa onda neka neko tom Lariju i Penatiju kaže da idu svojoj kući pa nek tamo prave gužvu." „Hahaha", na to će šef katedre. „Molim?", reče Ridkali. „Bila je to odlična šala, arhirektore", reče šef katedre. „Stvarno? Nisam mislio da...", poče Ridkali. 20 Neverovatno je koliko su vlade, kad se uzme u obzir njihov učinak na svim drugim poljima, vešte u zataškavanju stvari kao što su susreti s vanzemaljcima. A možda se vanzemaljci previše stide da bi govorili o tome. Nije poznato zašto većina svemirskih vrsta voli da pre zvaničnog kontakta prvo prekopava po donjem vešu Zemljana, ali zato se zna da su se predstavnici nekoliko stotina vanzemaljskih rasa, nezavisno jedni od drugih, navadili da zalaze u ruralne zapećke planete, što je dovelo do toga da se više ne zna ko koga otima. Ispostavilo se da su neki otmičari oteti dok su čekali na red da otmu dva vanzemaljca koji su pokušavali da otmu vanzemaljce koji su pak, kao rezultat nejasnih naređenja, pokušavali da naprave krugove u stoci i da osakate useve. Stoga je svim vanzemaljcima zabranjen pristup na planetu Zemlju sve dok otmičari ne uporede beleške i utvrde koliko u stvari imaju pravih Zemljana, ako ih uopšte imaju. Po nekim pesimističkim prognozama, imaju samo jednog, i to ogromnog, dlakavog i ogromnih stopala. Istina možda jeste tamo negde, ali u vašoj glavi su laži.

Teri Pračet 89 „Ništa novo", promrmlja dekan. „Šta reče, dekane?" „Ništa, arhirektore." „Mislio sam da ste namerno rekli 'kod kuće' pošto su to zapravo kućna božanstva. Ili su bar to bila. Izgleda da ih već odavno više nema. Bili su... mali kućni duhovi, nešto kao..." Trojica zadivljujuće prisebnih pripadnika čarobnjačke struke smesta mu poklopiše usta rukama. „Oprezno!", reče Ridkali. „Neoprez je majka postanja! Zato nam je onaj debeli bog proliva usmrdeo ceo klozet. Kad smo već kod toga, gde je blagajnik?" „Bio je u klozetu, arhirektore", reče predavač savremenih runa. „Zar u isto vreme kad i...?" „Da, arhirektore." „Oh. Pa dobro, siguran sam da će sve biti u redu", reče Ridkali samouvereno, kako to već čine ljudi kad pričaju o strašnim stvarima koje se dešavaju nekom ko nije u prostoriji. „Ali stvarno nam ne treba više tih... kako si ih nazvao, šefe?" „Lari i penati, arhirektore, ali ja ne tvrdim da su kod nas..." „Sve je jasno kô dan. Nešto je krenulo naopako i ti mali đavoli počeli su da se vraćaju. Sad još samo treba da vidimo šta je krenulo naopako i da to sredimo." „O, baš mi je drago što smo to raščistili", reče dekan. „Kućna božanstva", reče Ridkali. „Znači, to su oni, šefe?" Otvorio je fiočicu u šeširu i izvadio lulu. „Da, arhirektore. Ovde piše da su to zapravo duhovi... lokalnog karaktera. Starali su se da hleb lepo naraste i da se buter dobro izbućka." „A jesu li jeli olovke? I kakav su imali stav po pitanju čarapa?" „Bilo je to davno, još u vreme Prvog carstva", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Znate već. Sandale, toge i tome slično." „Aha. Nikakve čarape?" „Ne u većim razmerama. Osim toga, bilo je to devet stotina godina pre nego što je Ozrik Olovkijum u grafitom bogatom pesku dalekog ostrva Sumtri najpre otkrio novu žbunastu biljku, a onda pažljivim gajenjem uspeo da dobije dugačke..." „Dobro, dobro, svi smo videli da ispod stola imaš otvorenu enciklopediju", reče Ridkali. „Usuđujem se da primetim da se u međuvremenu štošta promenilo. I osavremenilo. Nekada su se ti stvorovi starali da hleb lepo naraste, a danas jedu olovke i čarape i staraju se da nikad nemaš čist peškir kad ti zatreba..." Opet se čula tiha zvonjava. Ridkali zaćuta. „Nisam valjda?", reče. Čarobnjaci tužno zaklimaše glavom. „I ovo je prvi put da je neko to izgovorio?" Oni ponovo klimnuše. „Šta ću kad mi je prosto neverovatno što nikad nema čistog peškira kad..." Začulo se potmulo zujanje. Jedan peškir prolete kroz prostoriju, otprilike u visini Ridkalijevih ramena. Izgledalo je kao da mu je niklo mnoštvo malih krila. „To je bio moj peškir", prekorno reče predavač savremenih runa. Peškir nestade put Svečane sale. „Osice peškirnjače", reče dekan. „Svaka čast, arhirektore." „Ama, ljudi, do sto đavola, pa to je u ljudskoj prirodi!", besno će Ridkali. „Kad nešto krene naopako ili kad nešto ne možete da pronađete, potpuno je prirodno da izmislite nekakvo stvorenjce koje... Dobro, dobro, pazim. Samo hoću da kažem da je čovek mitopoetsko biće." „Šta to znači?", upita stariji docent. „Znači da izmišljamo stvari u hodu", reče dekan ne dižući pogled.

Terry Pratchet 90 „Ja... izvinite, gospodo", reče Ponder Stibons, koji je dotle sedeo na svom kraju stola i zamišljeno piskarao. „Jesmo li zaključili da se ta stvorenja vraćaju? Da li je to održiva hipoteza?" Čarobnjaci se zgledaše. „Održiva, nego šta." „Održiva, održiva." „Da, to je prava stvar za naše borce!" „Šta? Šta je prava stvar za naše borce?" „Pa... valjda mesni narezak i voćne napolitanke... pristojno oružje i dobre čizme... i tako to." „Ali kakve to veze ima s ovim?" „Nemojte mene da pitate. On je počeo da daje stvari vojsci." „Ama umuknite već jednom! Niko ništa neće da daje vojsci!" „Ali zašto? Ipak je Praščićna noć..." „Slušaj, to se tako samo kaže. Jasno? I znači da se potpuno slažem. To je samo slikovita fraza. Nisi valjda pomislio da nameravam da delim univerzitetsku imovinu vojsci ili bilo kome drugom, bilo da je Praščićna ili bilo koja druga noć?" „Zar niste?" „Nisam!" „To uopšte nije lepo od vas." Ponder se nije mešao. Znao je da su njihovi umovi toliko često zauzeti dubokim i važnim problemima, pa da zato usta imaju dovoljno vremena da lamzaju unaokolo i prave budalu od sebe. „Oštro se protivim upotrebi te mašine za razmišljanje", reče dekan. „Već sam to napomenuo. To je petljanje s kultnim. Meni je okultno oduvek bilo i više nego dovoljno." „S druge strane", reče Ridkali, „ovde je Heks jedina osoba koja zdravorazumski razmišlja i radi šta joj se kaže." * * * Sanke su jurile kroz sneg ostavljajući dugački trag na nebu. „Kad si srećan i kad želiš s drugim delit' sreću tu...", mrmljao je Albert držeći se čvrsto za rub sanki. Salinci dotakoše krov kuće nedaleko od Univerziteta i krmci se zaustaviše. Smrt ponovo pogleda u peščanik. ČUDNO, reče. „Pa? Da li je vreme za kosu?", reče Albert. „Sad vam ne treba lažna brada i veseo smeh?" Osvrnuo se oko sebe i sarkazam ustupi mesto zbunjenosti. „Hej... kako neko može ovde da umre?" A mogao je. U snegu se video leš. Bilo je očigledno da je čovek tek umro. Albert pogleda u nebo. „Nije imao odakle da padne, a u snegu nema tragova", reče dok je Smrt pripremao kosu. „Kako je onda dospeo ovamo? Izgleda kao nečije lično obezbeđenje. Izboden je. I to nekim opakim nožem." „Ovo ne sluti na dobro", reče pokojnikov duh gledajući svoje domalopređašnje telo. A onda primeti Alberta i Smrt i zaprepašćenje se pretvori u zabrinutost. „Imaju zube! Sve zube! Samo su ušli... i onda su... ne, čekajte..." Izbledeo je i nestao. „Šta ovo bi?", upita Albert. IMAM ODREĐENE PRETPOSTAVKE. „Videste li mu značku? Izgledala je kao zub." DA. BAŠ TAKO. „Odakle je dospeo ovamo?" S MESTA NA KOJE JA NE MOGU DA ODEM.

Teri Pračet 91 Albert ponovo pogleda tajanstveni leš, a onda ravnodušnu lobanju svog gospodara. „Još uvek ne mogu da poverujem da smo slučajno naleteli na vašu unuku", reče. DA. Albert nagnu glavu u stranu. „Znate, kad se uzme u obzir broj dimnjaka i dece na svetu..." SVAKAKO. „Zaista neverovatna slučajnost." DEŠAVA SE. „Prosto da čovek ne poveruje." ŽIVOT JE PUN IZNENAĐENJA. „Ne samo život, ako smem da primetim", reče Albert. „A baš se bila naljutila. Opasna mala. Ne bih se iznenadio ako počne da postavlja pitanja." TAKVI SU LJUDI. „Ali Pacov je s njom, zar ne? Držače je na očnoj duplji. Pokazaće joj put." PRAVI JE OPASNIK, ZAR NE? Albert je znao da ne može pobediti. Smrt je imao kockarski smireno lice. SIGURAN SAM DA ĆE SE ONA PONAŠATI RAZUMNO. „Kako da ne", reče Albert dok su se vraćali ka sankama. „To vam je porodična crta." * * * Kao i mnogi drugi šankeri, Igor je ispod šanka držao močugu za rešavanje sitnijih nesporazuma do kojih ponekad dolazi u vreme fajronta. Nema veze što u Lafetu nikad nije bilo fajronta i što se niko nije sećao da je ikada video Igora van šanka. Situacija ponekad ipak izmakne iz ruku. Ili iz šapa. Ili kandži. Igorovo oružje se pomalo razlikovalo od uobičajenih močuga. Njegova je bila okovana srebrom (za vukodlake), ukrašena belim lukom (za vampire) i obmotana trakom isečenom s ćebeta (za bauke). Ostalima je pola metra tvrde močvarske hrastovine bilo više nego dovoljan argument. Stajao je i gledao kako mraz šara prozorsko staklo. Ko zna zašto, ali šara je neodoljivo podsećala na tri šteneta koja vire iz čizme. A onda ga neko kucnu po ramenu. Naglo se osvrnuo dograbivši usput močugu, ali se primiri kad vide ko je. „O... to ste vi, gospođice. Nisam čuo vrata." Nije ni mogao da ih čuje. Suzan je toliko žurila da se nije zamajavala kvakom. „Igore, jesi li video Vajolet ovih dana?" „Onu zubarku?" Igorova jedina obrva nabra se od umnog napora. „Ne, nije dolazila bar nedelju ili dve dana." Obrva mu napravi ljutito V kad je opazio gavrana kako pokušava da se sakrije iza poluprazne police s grickalicama. „Izvedite ga napolje, gospođice", reče. „Znate da je zabranjeno uvoditi kućne ljubimce i familijare. Ako ne može da se po komandi pretvori u ljudsko biće, onda mora napolje." „Ha. Ima nas koji imamo više moždanih ćelija nego prstiju", progunđa glas iza grickalica. „Gde ona živi?" „Dakle, stvarno, gospođice. Znate da nikad ne odgovaram na takva pita..." „GDE ONA ŽIVI, IGORE?" „Šamlegerova ulica, odmah pored uramljivača", spremno odgovori Igor. Obrva mu se ljutito smežurala kad je shvatio šta je uradio. „Slušajte vi, gospođice! Vrlo dobro znate ovdašnja pravila! Mene niko ne sme da grize, niko ne sme da mi čupa moje grlo i niko ne sme da mi se krije iza mojih vrata! I nemojte da mi se meni obraćate dedinim glasom da vam ne bih zabranio pristup u kafanu!" „Izvini, ali ovo je veoma važno", reče Suzan. Krajičkom oka videla je da se gavran ušunjao na policu i da pokušava da otvori jednu teglu.

Terry Pratchet 92 „Ha. I vampirima je važno da ne propuste svoj čaj!", progunđa Igor i vrati močugu ispod šanka. Iz pravca tegle s jajima u turšiji čulo se tiho klonk. Suzan se iz petnih žila trudila da ne gleda na tu stranu. „Možemo li da krenemo?", upita o bog. „Unervozio sam se od ovolikog alkohola." Suzan klimnu glavom i oni žurno odoše. Igor progunđa nešto i vrati se posmatranju mraza. On nije mnogo tražio od života. Međutim, uskoro začu prigušeni glas kako kaže: „Fifi fo! Fifi fo!" Bilo je potpuno nerazgovetno jer je gavran nabio kljun u jaje iz turšije. Igor uzdahnu i ponovo uze močugu. Gavran bi se verovatno proveo kao bos po trnju da Pacovska smrt nije odabrao upravo taj trenutak da Igora ugrize za uvo. * * * Dole, reče Smrt. Toliko je naglo cimnuo dizgine da se prasci okrenuše za sto osamdeset stepeni. Albert se prenu iz dremeža i skotrlja se s gomile plišanih meda. „Šta je bilo? Šta je bilo? Jesmo li zgazili nekog?", reče. Smrt pokaza ka zemlji. Pod njima se pružala beskrajna belina, tek mestimično prošarana pokojim osvetljenim prozorom ili zaklonom kao svedocima kratkotrajnog prisustva smrtnog sveta. Albert začkilji ne bi li video šta mu to Smrt pokazuje. „Neki starac gazi kroz sneg", reče. „Izgleda da je skupljao drva. Gadna je ovo noć za smucanje napolju. A i ja sam s pogrešne strane vrata, kad smo već kod toga. Slušajte, gospodaru, mislim da smo dovoljno učinili da nateramo..." DOLE SE NEŠTO DEŠAVA. HO. HO. HO. „Pogledajte. Sve je u redu", reče Albert, grčevito se držeći za sanke, koje su se sunovraćivale ka tlu. Blesnula je pruga svetlosti kada je starac otvorio vrata svoje kolibe prekrivene snegom. „Gle, neka dvojica idu za njim. Natovareni su nekakvim paketima. Eto, čiča će ipak imati pristojnu praščićnu večeru i sve će biti u redu. Možemo li sad da..." Plavičasti sjaj u praznim očnim dupljama pomno je pratio opisani prizor. NEŠTO NIJE u REDU. „O, ne... Idemo Jovo nanovo." * * * O bog je stajao kao ukopan. „Kako to misliš, ne možeš da prođeš kroz vrata?", reče Suzan. „A mogao si kad smo ulazili u Lafet." „To je bilo drugačije. U prisustvu alkohola imam određene božanske moći. Uostalom, kucali smo i nije nam otvorila. Zar ti nisi čula za gospodina Bontona?" Suzan sleže ramenima i prođe kroz vrata. Znala je da to verovatno nije pametan potez. Kad god je koristila svoje nadljudske moći, činila je to s određenom dozom normalnog. Nastavi li tako, zaboraviće čemu služi kvaka na vratima, baš kao i njen deda. Doduše, on nikada nije ni shvatio čemu služi kvaka da bi to mogao da zaboravi. Otvorila je s unutrašnje strane. O bog uđe i osvrnu se oko sebe, što nije iziskivalo mnogo vremena. Nalazili su se u sobičku dobijenom pregrađivanjem sobe koja ni sama nije bila preterano velika. „Vila Zubićka živi ovde?", reče Ciroz. „Pomalo je... skučeno, zar ne? I neuredno... Šta ono visi s užeta za veš?" „To su... delovi ženske odeće", reče Suzan dok je preturala po papirima na rasklimanom stočiću. „Prilično su mali", reče o bog. „A i tanki..."

Teri Pračet 93 „Da te pitam nešto", reče Suzan ne dižući pogled. „Ta tvoja sećanja... Prilično su ograničena, zar ne...? Aha. Tu smo." O bog joj preko ramena zaviri u crvenu sveščicu. „Razgovarala sam s Vajolet jednom ili dvaput", reče Suzan. „Mislim da zube isporučuje negde i da radi na procenat. Znaš, to su ti oni poslovi tipa 'Zaradite u slobodno vreme', mada Vajolet tvrdi da bi bolje zarađivala konobarisanjem... Ah, da." „Šta si pronašla?" „Rekla mi je da svake nedelje dobija spisak dece koju treba da obiđe." „To jest spisak dece kojoj će ispasti zub?" „Da. Imena i adrese", reče Suzan prelistavajući sveščicu. „To mi zvuči pomalo neverovatno." „Nije ništa neverovatnije nego bog mamurluka. Vidi, evo Tvajlinog zubića od pre mesec dana." Nasmešila se gledajući ime ispisano čitkim rukopisom. „Maltene ga je sama sebi izbila jer joj je trebalo pola dolara." „Voliš decu?", upita o bog. Prostrelila ga je pogledom. „Ne sirovu", reče. „Najbolja su kad su tuđa. Čekaj malo..." Počela je da okreće stranice napred-natrag. „Ovde počinju prazni dani", reče. „Ništa nije overeno. Nema potpisa. Ali ako se vratiš nedelju dana unazad, svi su uredno štriklirani i na dnu stranice svuda stoji konačan iznos. Vidiš? A to... sigurno nije u redu, zar ne?" Na prvoj neoverenoj stranici, predviđenoj za prethodnu nedelju, bilo je svega pet imena. Većina dece nagonski zna kad ne treba da se kocka sa srećom. Samo pohlepni i zubno rasipni zovu vilu Zubićku uoči Praščića. „Pročitaj imena", reče Suzan. „Vilijem Vitls, nadimak: Vili (kod kuće), Tuta (u školi), ul. Kiklberi 68, II sprat, dečja soba; Sofi Langtri, nadimak: Tatina princeza, Nilskih konja 5, soba u potkrovlju; Plem. Džefri Biblton, nadimak: Mala dosada (kod kuće), Četvorooki (u školi), palata Skrot, Parkovska aleja..." Zaustavio se. „Zar ovo nije pomalo neukusno?" „Čitav novi svet", reče Suzan. „Još nisi stigao do najboljeg. Nastavi." „Nuakme Ikta, nadimak: Draguljče, 'Nasmejana falafa, klačanski restoran i dragstor na uglu Mokre i Tmurne, podrum; Redžinald Krasuljak, nadimak: Bendžo, Siledžija iz Parkovske aleje, Traži se, Pljačkaš sa Guščije kapije, Tabadžija s Drem Hila, UMP, soba 17. „UMP?" „Tako obično zovemo Udruženje mladih pagana", objasni Suzan. „Zvuči li ti taj kao neko ko očekuje posetu vile Zubićke?" „Ne." „Ni meni. Pre bih rekla da taj očekuje posetu Gradske straže." Suzan se osvrnu oko sebe. Bio je to pravi mali ćumez, kakav bi iznajmio neko ko verovatno ne očekuje da će se duže tu zadržati i u kakvom bi hodanje u gluvo doba noći bilo praćeno krckanjem bubašvaba u posmrtnom flamenku. Neverovatno je koliko mnogo ljudi provede život u stanovima u kojima nisu nameravali da se zadrže duže. Jeftin, uzak krevet, oljušten malter, majušni prozor... Otvorila je prozor i stala da prepipava sims sve dok nije pronašla ono što je tražila - kanap o kome je visila vrećica od nepromočivog platna. Uvukla ju je i spustila na sto. „Šta je to?", upita o bog dok je Suzan razvezivala vrećicu. „O, to često možeš da vidiš", reče ona vadeći smotuljke zavijene u stari navošteni papir. „Kad živiš sam, miševi i bubašvabe ti pojedu svu hranu ako nemaš gde da je skloniš, ali zato je na prozoru hladno i bezbedno. Stara fora. Pogledaj ti to. Sluzava šunka, pozeleneli hleb i sir zreo za brijanje. Vajolet nije ovamo dolazila bar nekoliko dana."

Terry Pratchet 94 „Eto ti ga sad. Šta ćemo?" „Gde je odnosila zube?", obratila se Suzan celom svetu, a pre svega sebi. „Šta bi jedna vila Zubićka mogla da radi s tolikim..." Uto neko pokuca na vrata. Suzan otvori i ugleda ćelavog čovečuljka u dugačkom smeđem kaputu. U ruci je držao podmetač za pisanje. Nervozno je zažmirkao kad ju je ugledao. „Ja...", poče. „Mogu li da vam pomognem?", upita Suzan. „Ja sam... znate, video sam svetlo pa sam pomislio da je Vajolet tu", reče čovečuljak igrajući se olovkom privezanom parčetom kanapa za podmetač. „Već prilično kasni s isporukom zuba i isplatom i Ernijeva kola su nestala, a ja sve to moram da napišem u izveštaju pa sam navratio da vidim... da slučajno nije bolesna ili nešto slično jer nije lepo biti sam i bolestan na Praščićnu noć..." „Ona nije ovde", reče Suzan. Čovečuljak je zabrinuto pogleda i tužno odmahnu glavom. „Znate, ima podjastučnog novca u vrednosti trinaest dolara. Moraću to da prijavim." „Kome?" „Onima odozgo. Nadam da ovo neće ispasti kao ono u Kvirmu, gde je jedna devojka počela da obija kuće. Niko ne zna šta je posle bilo s njom..." „Kome ćete to da prijavite?" „A tu su i merdevine i klešta", nastavio je čovečuljak svoju litaniju protiv sveta koji ne zna kako je to popunjavati obrazac AF17 u tri primerka. „Kako ja da pratim promet robe ako nema isporuke?" Odmahnuo je glavom. „Nisam pametan. Devojke prihvate posao misleći da je to samo švrćkanje po sunčanim noćima, a čim osete prvi mraz, bude ono staro dobro izvini Čarli, ali radiću kao konobarica. A i taj Erni. Znam ga. Jedna čašica jer je hladno, još jedna da mu pravi društvo, treća za sreću... Sve ću to da stavim u izveštaj. A ko će na kraju da ispadne kriv? Odmah ću vam reći..." „Vi, zar ne?", prekide ga Suzan. Bila je gotovo hipnotisana. Čovečuljak je imao čak i zabrinuti čuperak kose i zabrinute brčiće, a glas mu je jasno govorio da je reč o čoveku koji će trenutak pred smak sveta brinuti što će verovatno za sve okriviti upravo njega. „Tako je!", reče on, ali pomalo uvređeno. Taj nije dozvoljavao da mu neko saosećanjem ulepša dan. „Devojke se stalno žale kako im je teško, ali ja im kažem da nisu u pravu i da se sve svodi na osnovno poznavanje merdevina, da ne moraju da do kasno ostaju u kancelariji zatrpane papirima, a čak i kad bi ih neki manijak opljačkao, ne bi im uzeo njihove pare, tako da se može reći..." „Da li vi zapošljavate nove vile Zubićke?", prekide ga Suzan. O bog je još uvek stajao uspravno, ali pogled mu beše potpuno staklast. Čovečuljak se blago štrecnu. „Na neki način", reče. „Zapravo radim na prijemu robe i otpremanju..." „Kuda?" Besno ju je pogledao. Jasna pitanja mu nisu bila jaka strana. „Odgovoran sam samo do izvršenja utovara", promumlao je. „Kada je roba u kolima i kada Erni potpiše GV19, mene se više ništa ne tiče, ali kao što sam rekao malopre, on se nije pojavio ove nedelje, tako da..." „Čitava kola za šaku zuba?" „Pa, tu je i hrana za čuvare i... a ko ste vi uopšte? I šta tražite ovde?" Suzan se ukoči. „Ne moram ovo da trpim", reče ljupko, ne obraćajući se nikom određenom, pa se blago nagnu ka čovečuljku. „O KAKVIM TO KOLIMA GOVORIŠ, ČARLI?" O bog se prenu. Čovečuljak u smeđem kaputu poče da uzmiče. Zaustavio se tek kad se prilepio uza zid preko puta vrata. „Dolaze utorkom", procijukao je. „Ali šta..." „A KUDA IDU?"

Teri Pračet 95 „Ne znam! Lepo sam vam rekao: kad on..." „...potpiše GV19, vas se više ništa ne tiče", dovrši Suzan normalnim glasom. „Da. Čula sam. Kako se Vajolet preziva? Nikada mi to nije rekla." Čovečuljak je oklevao. „PITALA SAM..." „Botlers! Vajolet Botlers!" „Hvala." „A još je i Erni nestao", nastavio je Čarlijev govorni automat. „Meni je to sumnjivo jer on ipak ima ženu i sve ostalo. Ne bi bio prvi koji je izgubio pamet zbog trinaest dolara i lepih očiju, a naravno da niko ne misli na jadnike na čijoj će grbači kola da se slome, kao da niko nikad nije pomislio kako bi bilo lepo da utekne s nekom lepojkom." Ozbiljno ju je pogledao, kao čovek koji bi se, da nije toliko potreban čovečanstvu, sada sigurno odirao od slikanja golih mladih dama na nekom tropskom ostrvu. „Šta se dešava sa zubima?", upita Suzan. On trepnu. Siledžija, pomisli Suzan. Sićušni, slabašni, veoma glupi siledžija, koji ne može da se sili nad slabijima od sebe jer takvi ne postoje, pa se zato trudi da svima ostalima makar malo zagorča život... „Kakvo je to pitanje?", uspeo je da izusti, uprkos njenom prodornom pogledu. „Nikada se niste zapitali?", reče Suzan, pa u sebi dodade: Ja svakako nisam. Da li se iko ikada to zapitao? „Pa, to nije moj posao. Ja samo..." „O, da. Znam", reče ona. „Hvala. Mnogo ste mi pomogli. Hvala lepo." Čovečuljak je još jednom pogleda, a onda se okrete i zaždi niz stepenice. „'Bem ti život", promrmlja Suzan. „To je vrlo čudna kletva", bojažljivo primeti o bog. „Kakva sam ja glupača", reče ona. „Pa mogu da pronađem koga god hoću. To nam je porodična specijalnost." „O. Baš lepo." „Nije. Imaš li ti pojma koliko je teško biti normalan? I čega se sve treba setiti? Kako zaspati? Kako zaboraviti? I čemu služi kvaka?" Zašto njega to pitam, pomislila je dok je gledala o bogovo zaprepašćeno lice. Njemu je jedino normalno da zna kako da ispovraća ono što je neko drugi popio. „Ma nema veze", rekla je i žurno pošla ka vratima. Bilo joj je sve lakše da pređe u besmrtnost, da jaše Binkija i da sve zna. A svaki put kad to uradi sve je bliža onom danu kada više neće moći da se vrati ili da zaboravi. Smrt jeste nasledna. Prenosi se s kolena na koleno. „Kuda ćemo sad?", upita o bog. „Idemo u UMP", reče Suzan. * * * Starac je bojažljivo gledao u đakonije pred sobom. Sedeo je na tronošcu, zgrčen kao pauk u plamenu. „A ja baš skuvô pasulj", promumlao je gledajući svoje posetioce mutnim očima. „Pobogu, pa to donosi nesreću", srdačno reče kralj. „Ne valja se o Praščiću pasulja najesti. Ozbiljno ti kažem." „Nisam znao", promumla starac skrušeno spustivši pogled u krilo. „Mi smo ti doneli ovaj veličanstven obrok. Zar ne vidiš?" „Kladim se da si beskrajno zahvalan zbog toga", oštro dodade paž. „O, da, narafski, veoma ljubazno od vas, gospodo", procijuka starac tiše od miša, pa trepnu, nesiguran šta sad da radi.

Terry Pratchet 96 „Ćurka jedva da je i taknuta. Ima na njoj još dosta mesa", reče kralj. „A tu je i ova izvrsna zviždovka punjena labudovom džigericom." „...ali ja više volim da je'm pasulj i nikada nikome ništa nisam dugovao", reče starac ne dižući pogled s krila. „Pobogu, čoveče, to uopšte ne treba da te brine", srdačno će kralj. „Ovo je Praščićna noć! Malopre sam pogledao kroz prozor i video te kako gaziš kroz sneg, pa rekoh ovde prisutnom mladom Džermajnu, evo, baš sam mu ovako rekao: 'Ko je onaj dobri čovek?', a on će ti meni: 'To je jedan pošteni seljak što živi nadomak šume', a onda ću ja njemu: 'Pa, ja ionako ne mogu više ni zalogaj da pojedem, a ipak je Praščić' i tako smo sve lepo skupili i evo nas ovde." „A ja očekujem tvoju bednu zahvalnost", reče paž, „zato što smo uneli zrak svetlosti u mračni tunel tvog života!" „...da, narafski, ali skupljao sam ga nedeljama, znate, a ispekô sam i krompire u pepeo, nađo i' u trap, a misi jedva da su i' gricnuli." Starčev se pogled ni u jednom trenutku nije odmakao dalje od kolena. „...a tatko me učio da nikad ne ištem..." „Slušaj", reče kralj malo povisivši ton, „pešačio sam kilometrima po noći, a kladim se da ovakvu gozbu nikada nisi video. Je l' tako?" Suze poniženja i stida kotrljale su se niz starčeve obraze. „...ma siguran sam ja da je to vrlo ljubazno od vas, milostiva gospodo, ali ja n'umem da je'm labudove, al' ako ste za malo pasulja vi slobodno ištite..." „Da razjasnimo nešto", ljutito će kralj. „Shvataš li ti da je ovo iskreno praščićno milosrđe? Sad ćemo da sedimo ovde i gledamo osmeh na tvom štrokavom ali iskrenom licu. Jasno?" „Šta se kaže dobrom kralju?", reče paž. „Fala." „Tako je", reče kralj, pa se zavali. „A sad uzmi viljušku i..." Vrata se otvoriše s treskom. Oblak pahulja ispuni kolibu noseći u sebi neku tamnu priliku. ŠTA SE OVDE DEŠAVA? Paž pokuša da ustane i potegne mač. Nikada nije shvatio kako se druga prilika stvorila iza njega i nežno ga naterala da ponovo sedne. „Zdravo, sinko. Ja sam Albert", šapnu mu neznanac. „Zašto sad lepo ne vratiš mač u korice. Neko bi mogao da se povredi." Kralj, toliko zaprepašćen da nije mogao ni da se makne, oseti nečiji prst na grudima. ŠTA TO RADITE, GOSPODINE? Pokušao je da se usredsredi na sagovornika. Prvi utisak svodio se na crveno, belo i mnogo crnog. Na Albertovo iznenađenje, kralj je uspeo da ustane i uspravi se najkraljevskije što je mogao. „Ko god da si, znaj da je ono što se ovde dešava malo starog dobrog praščićnog milosrđa! A ko si..." NEĆE BITI. „Molim? Kako se usu..." JESI LI BIO OVDE I PRE MESEC DANA? HOĆEŠ LI DOĆI I NAREDNE NEDELJE? NE. ALI NOĆAS SI POŽELEO DA OSETIŠ MALO UNUTRAŠNJE TOPLINE. I DA NEKO KAŽE: POGLEDAJ KAKO JE DOBAR NAŠ KRALJ. „O, ne, opet je otišao predaleko", promrmlja Albert sebi u bradu. Ponovo je naterao paža da sedne. „Sedi s mirom, sinko, inače ćeš završiti kao paragraf." „Šta god da je, više je od onog što on ima!", prasnu kralj. „A mi od njega dobijamo jedino zahvalnost..." DA, I TO SVE KVARI, ZAR NE? Smrt se odmače od njega. GUBI SE. Kralj nije mogao doći sebi od zaprepašćenja kad njegovo telo poslušno ustade i iznese ga iz kolibe.

Teri Pračet 97 Albert kucnu paža po ramenu. „A mogao bi i ti za njim", reče. „...ja nikoga ne diram i nikad ni od koga ništa nisam tražio...", mumlao je starac kršeći ruke u svom malom, skromnom svetu. „Najbolje bi bilo da ovo prepustite meni, gospodaru", reče Albert. „Odmah se vraćam." Masne fleke, pomislio je. To je moj posao. Vađenje masnih fleka. Gospodar nikad ne razmisli dvaput. Požurio je da sustigne kralja. „A, tu ste, gospodine", reče. „Pre nego što odete, oduzeo bih vam minut-dva, zaista ništa važno..." Albert se unese zbunjenom vladaru u lice. „Ako je neko slučajno pomislio da napravi grešku kao što je slanje stražara ovamo sutradan ujutru, izbacivanje starca iz kolibe, slanje u tamnicu ili nešto slično... paaaa... onda je to greška koju taj neko može komotno da računa kao poslednju koju je napravio za života. Kažem vam to kao prijatelj." Zaverenički je pogledao kralja. „Srećan Praščić." A onda se okrenuo i vratio u kolibu. Đakonije su u međuvremenu nestale i starac je sada zbunjeno zurio u prazan sto. OGRISCI I OSTACI, reče Smrt. MISLIM DA MOŽEMO I BOLJE OD TOG. Gurnuo je ruku u vreću. Albert ga je uhvatio za doručje pre nego što je stigao da izvadi poklon. „Mogu li da vam dam jedan savet, gospodine?", reče. „Znate, odrastao sam na sličnom mestu." TERA LI TI SVE OVO SUZE NA OČI? „Ne, ali mi tera ruku ka šibicama. Slušajte..." Starac jedva da je bio svestan njihovog šapata. Samo je skrušeno sedeo i zurio u prazno. PA, AKO SI SIGURAN... „Dvesta posto", reče Albert. „Nije milosrđe kad nekom date ono što želite da mu date, već kad mu date ono što mu je potrebno." NEKA TAKO I BUDE. Smrt ponovo gurnu ruku u vreću. SREĆAN PRAŠČIĆ. HO. HO. HO. Izvadio je nisku kobasica. Pa šunku. I svinjsku pečenicu. I crevca uvijena u masnu hartiju. Krvavice. Još nekoliko komada odvratnih ali pikantnih suvomesnatih proizvoda visoko cenjenih u krajevima čija se privreda oslanja na svinjogojstvo. Na kraju se uz tiho tup na stolu našla i... „Svinjska glava", izusti starac. „I to cela! Nisam to jeo godinama! I papci u saftu! Pa čak i moča!" HO. HO. HO. „Neverovatno", reče Albert. „Kako ste izveli da svinjska glava toliko liči na kraljevu?" MISLIM DA SE TO DESILO SLUČAJNO. Albert potapša starca po leđima. „Uživaj, starino", reče. „Gospodaru, trebalo bi da krenemo." Ostavili su starca da zadivljeno zuri u bogatu trpezu. ZAR TO NIJE BILO BAŠ LEPO?, upita Smrt dok su krmci hvatali brzinu. „O, da", reče Albert odmahujući glavom. „Siroma' čiča. Pasulj za praščićnu večeru? Tuga. Nije ovo noć za pasulj." ZNAŠ, ALBERTE, ČINI MI SE DA SAM STVOREN ZA OVAJ POSAO. „Stvarno, gospodaru?" BAŠ JE LEPO KAD LJUDI JEDVA ČEKAJU DA TE VIDE. „Aha", turobno će Albert. NISAM NAVIKAO DA MI SE OBRADUJU. „Da, verujem da je tako." OSIM U POSEBNIM I PRILIČNO NEPRIJATNIM OKOLNOSTIMA. „Kako da ne." A I RETKO SU ME NUDILI VINOM.

Terry Pratchet 98 „Da, verujem." U STVARI, MOGAO BIH DA SE NAVIKNEM NA OVO. „Ali neće biti potrebe za tim, zar ne, gospodaru?", usplahireno upita Albert, prestravljen mogućnošću da će doveka biti vilenjak Albert. „Vratićemo mi Deda Prasa, zar ne? Rekli ste da hoćemo, zar ne? A i mala Suzan se verovatno dala u potragu..." DA. NARAVNO. „Naravno, vi to niste tražili od nje." Nikako nije uspevao da uhvati ni trag oduševljenja u gospodarevom glasu. Kuku meni, pomislio je. ODAN SAM SVOJOJ DUŽNOSTI. „Tako je, gospodaru." Sanke su letele sve brže. ČVRSTO DRŽIM SVE KONCE U RUKAMA. „Onda je sve u redu, gospodaru", reče Albert. UOPŠTE NEMA RAZLOGA ZA BRIGU. „Drago mi je što to čujem, gospodaru." KADA BIH IMAO PRVO IME, „DUŽNOST" BI MI BILA DRUGO. „Dobro." ALI IPAK... Albert je napregao sluh i učinilo mu se da čuje sasvim tih šapat, gotovo na pragu čujnosti. HO. HO. HO. * * * Zabava je bila u jeku. Izgledalo je kao da se odvija u čitavoj zgradi. „Baš su živahni ovi mladići", oprezno reče o bog preskačući mokar peškir na podu. „Da li je ženama dozvoljen pristup ovamo?" „Nije", reče Suzan i prođe kroz zid nastojnikove kancelarije. Nekoliko mladića prođe hodnikom noseći bure piva. „Sutra će vam biti žao", reče Ciroz. Spustili su burence na sto i izbili čep. „Nekome će biti strašno muka od tolikog pića", pokušavao je o bog da nadjača žamor. „Nadam se da to znate. Zar zaista mislite da je pametno što se svodite na nivo najobičnijih životinja... hm... ili bar na nivo na koji one padnu kad su pijane." Mladići odoše dalje ostavivši čašu piva kraj bureta. O bog je pogleda, pa je uze i omirisa. „Bljak." Uto Suzan izađe iz zida. „Nema ga već... Šta to radiš?" „Zanimalo me je kakvog je ukusa pivo", postiđeno će o bog. „Zar ti to ne znaš?" „Ne, ne znam kakvog je ukusa kad ulazi. Prilično je... drugačije kad stigne do mene", objasnio je ogorčeno. Otpio je još jedan gutljaj, malo veći. „Ne znam čemu tolika fama." Okrenuo je praznu čašu naopako. „Izgleda da dolazi iz ove slavine ovde", reče. „Znaš, voleo bih da se makar jednom i ja napijem." „Zar ti nisi uvek pijan?", upita Suzan, koja jedva i da ga je slušala. „Ne. Ja sam uvek bio pijan. Mislim da sam ti to već objasnio." „Nema ga već nekoliko dana", reče Suzan. „Čudno. I nije ostavio nikakvu poruku. A poslednja noć koju je proveo ovde upravo je ona u kojoj se pojavljuje na Vajoletinom spisku. Platio je stanarinu za čitavu nedelju. Makar znamo broj sobe." „A ključ?", upita o bog. „Šta će mi?"

Teri Pračet 99 Soba gospodina Krasuljka bila je vrlo mala. Ništa neobično. Neobično je bilo jedino to što je veoma uredna, što je mali krevet raspremljen i zategnut kao pod konac i što na podu nema ni trunke prašine. Izgledalo bi kao da tu niko ne živi da nije bilo detalja. Na jednostavnom stočiću kraj kreveta stajao je mali portret buldoga s perikom, mada bi se nakon podrobnijeg proučavanja moglo ispostaviti da je to u stvari žena. Ova vrlo smela pretpostavka poticala je od posvete na poleđini: „Mom Dobrom Dećku. Majka". Kraj slike je ležala knjiga. Suzan se zapitala kakvo li štivo čita neko kao što je gospodin Bendžo. Pokazalo se da knjiga ima svega šest strana i da joj je svrha da opčini decu magijom pisane reči tako što će im objasniti šta vide na priloženoj slici. Ni na jednoj stranici nije bilo više od deset reči, ali se između četvrte i pete nalazio brižljivo umetnut obeleživač. Ponovo je pogledala korice. Ispod naslova „Vesele priče" videlo se plavo nebo, zeleno drveće i dvoje drečavoružičaste dece koja se igraju s nasmejanim psom. Knjiga je bila izlizana, kao da je neko čita vrlo često ili vrlo sporo. I to je bilo sve. Ćorsokak. Ne. Možda i nije... Odmah do kreveta, na podu je, kao da je nekome ispao, ležao srebrni novčić od pola dolara. Suzan ga podiže i poče odsutno da se igra njim. Pogledala je o boga, koji je za to vreme mućkao gutljaj piva u ustima zamišljeno zureći u plafon. Zapitala se kako će on, s obzirom na to što jeste, preživeti Praščićnu noć u AnkMorporku kad lek prestane da deluje. Na kraju krajeva, jedina svrha njegovog postojanja jeste da ga boli glava i da povraća, a malo je pristojnih poslova za koje su potrebne ove kvalifikacije. „Da te pitam nešto", reče mu. „Jesi li ikada jahao konja?" „Ne znam. Šta je konj?" * * * U mračnoj dubini biblioteke čulo se tiho cijukanje. Nije bilo glasno, ali se upadljivo razlikovalo od šuma užurbanog piskaranja što je dopirao s polica. Kažu da u toj biblioteci svako na svetu ima svoju knjigu. Jedan život - jedna knjiga. Cijukanje se pojačavalo, poprimajući neku vrstu kružne ritmičnosti. Knjiga za knjigom, polica za policom... a u svakoj se na stranici prolazne sadašnjosti krasnopisom ispisuje lična pripovest svakog živog bića... Izvor cijukanja bio je sve bliži, odmah tu, iza ugla... Ispostavilo se da zvuk potiče od nečega nalik klimavoj građevini visokoj nekoliko spratova. Izgledala je kao opsadna kula bez zidova. Na samom dnu, uglavljene između točkova, bile su pedale kojima se pokretala skalamerija. Suzan se držala za rukohvat na najvišoj platformi. „Zar ne možeš malo da požuriš?", reče. „Stigli smo tek do Bi." „Čini mi se da satima okrećem ove pedale!", dahtao je o bog. „Šta da ti radim kad je A popularno slovo." Suzan se zagleda u police. Pod A su između ostalog bili i Anonimi - svi oni koji iz ovog ili onog razloga nisu dobili zvanično ime. To su uglavnom bile vrlo tanke knjige. „Aha... Bo... Bod... Bog... skreni levo..." Kula zlokobno zaškripa dok je nezgrapno skretala iza ugla. „Dobro... Bo... Prokletstvo! Oni na Bot su bar dvadeset polica naviše." „Superiška", turobno će o bog.