Veronica Roth - Razlicita

151 — Podiţe pogled, a u ravnome krugu zrcala toĉno iznad nas vidim naše sićušne likove ne veće od nokta. To je, mislim, naš istinski odraz; malen je koliko smo i mi zapravo maleni. On nastavlja: — Ovdje su informacije uvijek svima na raspolaganju. — Ovo nije Iskrenost. Ovdje su laţljivci, Calebe. Ovo su ljudi koji su dovoljno pametni da znaju kako manipulirati tobom. — Ne misliš li da bih znao da manipuliraju sa mnom? — Ako su pametni koliko misliš, onda ne. Mislim da ne bi znao. — Nemaš pojma o ĉemu govoriš — kaţe on, tresući glavom. — Aha. Kako bih mogla znati kako izgleda iskvarena frakcija? Ja samo prolazim obuku kako bih postala Neustrašiva, za boga miloga — kaţem. — Barem znam u ĉemu sam, Calebe. Ti si odabrao ne obazirati se na ono što nam je cijelog ţivota bilo poznato — ti ljudi su arogantni, pohlepni i nikamo te neće odvesti. Glas mu postaje ĉvršći. — Mislim da bi trebala otići, Beatrice. — Sa zadovoljstvom — kaţem. — Oh, i da, premda ti to neće ništa znaĉiti, majka mi je rekla da te zamolim da istraţiš serum za simulaciju. — Vidjela si je? — izgleda povrijeĊeno. — Zašto nije...? — Zato što — odgovaram — Uĉeni predstavnicima Nijekanja više ne dopuštaju ulazak u njihovo sjedište. Nisi li i raspolagao tom informacijom? Guram se pokraj njega i prolazim, odlazim od špilje prekrivene zrcalima i skulpture, idem prema nogostupu. Nisam ni trebala dolaziti. Sjedište Neustrašivih sada se doima poput doma — ondje barem znam toĉno gdje sam, na nesigurnom tlu. Gomila na ploĉniku se razmiĉe, pa podiţem pogled da vidim zašto. Nekoliko metara ispred mene stoje dvojica Uĉenih s rukama prekriţenim preko prsa. — Ispriĉavam se — veli jedan od njih. — Morat ćete poći s nama. * * * Jedan od njih hoda mi tako blizu da na zatiljku osjećam njegov dah. Drugi ispred mene hoda i vodi me u knjiţnicu, pa kroz hodnik, sve do dizala. Onkraj hodnika, drveni pod knjiţnice zamjenjuju bijele keramiĉke ploĉice, a zidovi se cakle poput stropa u prostoriji za testiranje sposobnosti. To se cakljenje zrcali u srebrnim vratima dizala, tako da moram škiljiti kako bih išta vidjela. Trudim se ostati smirena. Postavljam si pitanja s obuke Neustrašivih. Što ćeš učiniti ako te netko napadne s leĎa? Razmatram mogućnost da nekome lakat zabijem u trbuh ili prepone. Razmatram mogućnost bijega. Da barem imam pištolj. To su razmišljanja tipiĉna za Neustrašive, a u meĊuvremenu su postala i moja. Što ćeš učiniti ako te dvojica napadnu istodobno? Slijedim onog ĉovjeka niz pust, blistav hodnik, sve do ureda. Zidovi su od stakla — pretpostavljam da sada znam koja je frakcija projektirala moju školu. Za metalnim stolom sjedi ţena. Zurim joj u lice. Isto lice koĉoperi se na zidu knjiţnice Uĉenih; nalazi se na svim ĉlancima što ih Uĉeni objavljuju. Koliko već dugo mrzim to lice? Ne sjećam se. — Sjedni — kaţe Jeanine. Njezin glas zvuĉi mi poznato, osobito kada je razjarena. Svojim mi vodenastim oĉima zuri ravno u oĉi.

152 — Radije ne bih. — Sjedni — ponavlja. Nema sumnje, već sam joj ĉula glas. Ĉula sam ga na hodniku, razgovarala je s Ericom, netom prije nego što su me napali. Ĉula sam kako spominje Razliĉite. I jednom prije — ĉula sam ga... — Bio je to tvoj glas u simulaciji — kaţem. — Na testu sposobnosti, hoću reći. Ona je opasnost na koju su me upozorile Tori i moja majka, opasnost vezana uz ĉinjenicu da sam Razliĉita. Ta opasnost sada sjedi meni nasuprot. — Toĉno. Test sposobnosti svakako je moje najveće znanstveno dostignuće — odgovara ona. —– Pogledala sam tvoje rezultate testiranja, Beatrice. Oĉigledno je bilo problema s tvojim testom. Nije snimljen, a rezultati su uneseni ruĉno. Jesi li znala to? — Ne. — Jesi li znala da si jedna od samo dvoje ljudi ĉiji su rezultati testiranja upućivali na frakciju Nijekanja, no koji su svejedno odabrali Neustrašive? — Ne — kaţem. Trudim se prikriti šok. Tobias i ja smo jedini? No, njegov je rezultat bio izvoran, a moj tek laţ. Tako da preostaje samo on. Ţeludac mi se grĉi pri pomisli na njega. Trenutaĉno mi uopće nije vaţno koliko je jedinstven. Rekao mi je da sam patetiĉna. — Što te je nagnalo da odabereš Neustrašive? — pita me ona. — Zar za to mora postojati neki razlog? — trudim se smekšati glas, no ne uspijevam. — Nećete li me kazniti zato što sam napustila svoju frakciju i došla posjetiti brata? »Frakcija prije krvi«, zar ne? — zastajem. — Baš mi je palo na pamet, zašto sam uopće u tvome uredu? Nisi li ti neka vaţna osoba ili nešto sliĉno? Moţda sam joj time uspjela malo skresati. Kratko je napućila usta. — Kaţnjavanje ću prepustiti Neustrašivima — kaţe ona i naslanja se natrag u svome stolcu. Polaţem ruke na naslon stolca na koji nisam htjela sjesti i stišćem prste. Iza nje je prozor koji gleda na grad. Vlakovi polako prolaze u daljini. — A kad je rijeĉ o razlozima zašto si ovdje... odlika naše frakcije je znatiţelja — kaţe ona — a dok sam prouĉavala tvoj dosje, uoĉila sam još jednu pogrešku vezanu uz tvoje simulacije. Simulacija ponovno nije snimljena. Jesi li znala to? — Kako si pristupila mojim dosjeima? Samo Neustrašivi imaju pristup mojim dosjeima. — Budući da su Neustrašivi razvili simulacije, imamo... sporazum s Neustrašivima, Beatrice. — Zabacuje glavu i smiješi mi se. — Zanima me iskljuĉivo uĉinkovitost naše tehnologije. A ako ona iznevjerava kada si ti u pitanju, onda moram biti sigurna da se tako neće i nastaviti, shvaćaš? Jasno mi je jedno: ona laţe. Nije ju briga za tehnologiju — sumnja da nešto nije u redu s mojim rezultatima. Baš poput voĊa Neustrašivih, i ona je u potrazi za Razliĉitima. A ako moja majka ţeli da Caleb istraţi serum za simulaciju, to je vjerojatno zato što ga je osmislila upravo Jeanine. Što je toliko prijeteće u ĉinjenici da netko moţe manipulirati simulacijom? Zašto bi to trebalo biti vaţno predstavnicima Uĉenih, svim drugim ljudima? Ne mogu odgovoriti ni na jedno od tih pitanja. No naĉin kako me gleda podsjeća me na pogled onog psa koji me je napao na simulaciji tijekom testa sposobnosti — podmukao je to, predatorski pogled. Ţeli me iskidati na komadiće. Ne mogu više leći u znak podĉinjenosti. I ja sam u meĊuvremenu postala pas koji napada.

153 Osjećam bilo u grlu. — Ne znam kako serum funkcionira — kaţem — ali od tekućine koju su mi ubrizgali bilo mi je zlo. Moţda je administratora moje simulacije omelo to što mi je bilo zlo, pa se brinuo hoću li povratiti, zbog ĉega je zaboravio snimiti samu simulaciju. Bilo mi je zlo i nakon simulacije. — Imaš li i inaĉe osjetljiv ţeludac, Beatrice? — glas joj je oštar poput britve. Manikiranim noktima udara po staklenoj plohi svoga radnog stola. — Od najranije mladosti — odgovaram što nehajnije mogu. Ispuštam naslon stolca, obilazim ga i sjedam. Ne smijem se doimati napeto, premda imam osjećaj da mi se utroba okreće. — Ĉini se da si bila krajnje uspješna sa simulacijama — kaţe. — Ĉemu pripisuješ lakoću s kojom si ih izvršila? — Hrabra sam —– kaţem zureći joj uoĉi. Druge frakcije Neustrašive doţivljavaju na osobit naĉin. Kao grube, agresivne, impulzivne. Drske. Trebam joj pruţiti ono što se od mene oĉekuje. Cerim joj se. — Najbolji sam inicirani kojeg imaju. Naginjem se naprijed, laktima se oslanjam na koljena. Morat ću ići i dalje ţelim li biti uvjerljiva. — Ţeliš znati zašto sam odabrala Neustrašive? — pitam. — Zato što mi je bilo dosadno. — Dalje, dalje. Laţi zahtijevaju predanost. — Bilo mi je dosadno biti dosadni maleni dobroĉinitelj, htjela sam van. — Ne nedostaju ti, znaĉi, tvoji roditelji? — obzirno me pita. — Nedostaje li mi to da me kore kad god se pogledam u ogledalo? Nedostaje li mi ono kada kaţu da za stolom drţim jezik za zubima? — tresem glavom. — Ne. Ne nedostaju mi. Oni mi više nisu obitelj. Laţ mi prţi grlo dok izlazi na usta, ili su to moţda suze protiv kojih se borim. Zamišljam majku kako iza mene stoji s ĉešljem i škarama, kako se blago smiješi dok me šiša, pa bih radije vrištala nego je ovako vrijeĊala. — Mogu li to protumaĉiti kao... — Jeanine nabire usne i kratko zastaje prije nego što će nastaviti. — tvoje slaganje s izvješćima o politiĉkim voĊama našega grada? S izvješćima koja za moju obitelj kaţu da je iskvarena, ţeljna moći, da je ĉine moralizirajući diktatori? S izvješćima koja su podmukla prijetnja i pozivaju na revoluciju? Muka mi je od njih. Zbog spoznaje da je ona ta koja ih je objavila osjećam ţelju da je zadavim. Smiješim se. — Svim srcem — kaţem. * * * Jedan od Jeanineinih lakeja, ĉovjek u košulji modrog ovratnika, sa sunĉanim naoĉalama, odvozi me do sjedišta Neustrašivih srebrnim, otmjenim automobilom kakav još nisam imala prilike vidjeti. Pitam ga za automobil, a on mi odgovara kako vozi na solarnu energiju te mi nadugo i naširoko objašnjava kako solarne ploĉe na njegovu krovu solarnu energiju pretvaraju u elektriĉnu. Prestajem ga slušati nakon šezdeset sekundi i samo zurim kroz prozor. Ne znam što će mi uĉiniti kad se vratim. Slutim da će biti gadno. Zamišljam kako mi se noge klate iznad ponora i grizem usnu.

154 Vozaĉ zaustavlja automobil ispred staklene izgrade iznad sjedišta Neustrašivih, a tu me ĉeka Eric. Hvata me za ruku i bez rijeĉi zahvalnosti vozaĉu odvodi me u zgradu. Ericovi me prsti tako silovito stišću da znam da ću na ruci imati modrice. Zastaje izmeĊu mene i vrata koja vode u unutrašnjost. Poĉinje pucketati zglobovima prstiju. Izuzme li se to, savršeno je miran. Drhtim protiv vlastite volje. Zvuk svoga disanja koje se ubrzava i pucketanje njegovih zglobova jedino su što ĉujem. Nakon što je prestao pucketati zglobovima, Eric postavlja ruke ispred sebe i isprepleće prste. — Dobrodošla natrag, Tris. — Eric. Hoda prema meni, paţljivo stopala polaţe jedno ispred drugog. — Što ti je... — prve su mu rijeĉi tihe — toĉno — pridodaje nešto glasnije — bilo na pameti? — Ja... — toliko mi je blizu da vidim rupice kroz koje su provuĉeni njegovi piercinzi — ... ne znam. — U kušnji sam da te nazovem izdajnicom, Tris, — kaţe. — Jesi li ikad ĉula uzreĉicu »Frakcija prije krvi«? Vidjela sam kako Eric ĉini uţasne stvari. Ĉula sam kako izgovara uţasne stvari. No nikada ga nisam vidjela ovakvog. Više nije manijak; savršeno se kontrolira, savršeno je odmjeren. Obazriv i tih. Prvi put Erica prepoznajem onakvog kakav doista jest: Uĉeni pod krinkom Neustrašivog, genijalac, ali istodobno i sadist, progonitelj Razliĉitih. Ţelim pobjeći. — Jesi li bila nezadovoljna ţivotom s kakvim si se ovdje susrela? Ţališ li moţda zbog svoga izbora? — Obje metalom okovane Ericove obrve stvaraju bore na njegovu ĉelu. — Htio bih ĉuti objašnjenje zašto si izdala Neustrašive, sebe samu i mene... — dlanom se lupa po prsima —... tako što si pobjegla u sjedište druge frakcije — Ja... — Duboko udišem. Ubio bi me da zna što sam, osjećam to. Ruke mu se stišću u pesnice. Sama sam ovdje; dogodi li mi se što, nitko neće ni znati, nitko neće vidjeti. — Ne moţeš li objasniti — kaţe on blago — moţda ću biti prisiljen ponovno razmotriti tvoj poloţaj na rang–ljestvici. Ili ću, budući da se ĉini da si silno privrţena svojoj prethodnoj frakciji... biti prisiljen ponovno razmotriti poloţaj tvojih prijatelja. Moţda će malena djevojĉica iz frakcije Nijekanja koja u tebi ĉuĉi to shvatiti ozbiljnije. Prva mi je misao da to ne bi mogao uĉiniti, da to ne bi bilo pošteno. Druga mi je misao da bi to svakako mogao, uopće ne bi oklijevao. I u pravu je — pomisao da bi netko mogao stradati zbog mog neodgovornog ponašanja izaziva mi bol u grudima. Ponovno pokušavam: — Ja… No, teško mi je disati. Otvaraju se vrata. Ulazi Tobias. — Što radiš? — pita Erica. — Napusti prostoriju — kaţe Eric. Glas mu je jaĉi i više nije onako monoton. Zvuĉi poput Ericova glasa na koji sam nauĉila. Mijenja mu se i izraz lica, postaje mobilniji, ţustriji. Zurim u njega zadivljena ĉinjenicom koliko se brzo moţe izmijeniti, te se pitam koja strategija iza toga ĉuĉi.

155 — Ne — kaţe Tobias. — Ona je samo blesava djevojka. Nema razloga da je ovamo dovlaĉiš i ispituješ. — Samo blesava djevojka — otpuhuje Eric. — Ne bi bila prva na rang–ljestvici da je samo blesava djevojka, zar ne? Tobias se hvata za nosa i promatra me preko prstiju. Pokušava mi nešto reći. Brzo razmišljam. Koji mi je ono savjet Four nedavno dao? Jedino ĉega se mogu sjetiti jest ono; pretvaraj se da si ranjiva. — Ja... samo sam bila posramljena i nisam znala što bih — uguravam ruke u dţepove i zurim u tlo. Štipam se zatim tako jako za nogu, da mi suze frcaju na oĉi i podiţem pogled prema Ericu, šmrcam. — Pokušala sam... i... — tresem glavom. — Što si pokušala? — pita me Eric. — Poljubiti me — kaţe Tobias. — Ja sam je odbio, a ona je otrĉala kao da joj je samo pet godina. Moţemo je optuţiti samo za glupost i ni za što drugo. Oboje ĉekamo. Eric pogledava mene, pa Tobiasa i smije se, preglasno i predugo — smijeh mu zvuĉi prijeteće i straţe mi koţu poput brusnog papira. — Nije li malo prestar za tebe, Tris? — pita me, smiješi se. Otirem obraz kao da brišem suze. — Mogu li sada otići? — Dobro — kaţe Eric. — Ali ne smiješ više sjedište napuštati bez nadzora, ĉuješ li me? — Okreće se prema Tobiasu. — A ti... pobrini se da transferi više ne napuštaju sjedište. I da te nijedna od njih više ne pokušava poljubiti. Tobias koluta oĉima: — Dobro. Napuštam prostoriju i ponovno izlazim van, protresam rake da se oslobodim drhtavice. Sjedam uz rub ploĉnika i rakama obgrlim koljena. Ne znam koliko sam dugo tako sjedila spuštene glave i sklopljenih oĉiju kad su se vrata ponovno otvorila. Moglo je proći dvadeset minuta, ali i cijelih sat vremena. Prilazi mi Tobias. Ustajem s rakama prekriţenim preko prsa, ĉekam da me poĉne koriti. Ošamarila sam ga i navukla si probleme s Neustrašivima — korenja jednostavno mora biti. — Što? — kaţem. — Jesi li dobro? — Pojavljuje mu se bora izmeĊu obrva, a on mi njeţno dodiruje obraz. Odgurujem mu ruku. — Pa — kaţem — prvo sam se osramotila pred svima, onda sam ĉavrljala sa ţenom koja pokušava uništiti moju staru frakciju, a onda je Eric moje prijatelje gotovo izbacio iz Neustrašivih, tako da mi je ovo svakako fantastiĉan dan, Four. Vrti glavom i promatra ruševnu zgradu s njegove desne strane sazdanu od opeke, te jedva nalikuje na stakleno kopije iza mojih leĊa. Sigurno je prastara. Nitko više ne gradi zgrade od opeke. — Zašto te uopće briga? — kaţem. — Moraš se odluĉiti hoćeš li biti okrutni instruktor ili briţan momak. — Osjećam kako me obuzima napetost dok izgovaram rijeĉ »momak«. Nisam se njome htjela tako otvoreno posluţiti, no sada je prekasno. — Ne moţeš obje uloge igrati istodobno.

156 — Nisam okrutan — kori me. — Jutros sam te štitio. Kako misliš da bi Peter i njegovi idiotski prijatelji reagirali da su doznali da smo ti i ja... — Uzdiše. — Nikada ne bi pobijedila. Tvoj poloţaj na vrhu ljestvice tumaĉili bi mojom naklonošću prema tebi, ne bi ga pripisali tvojoj vještini. Otvaram usta da prigovorim, ali ne uspijevam. Na um mi pada nekoliko pametnih primjedbi, no odbacujem ih. U pravu je. Obrazi mi se ţare, hladim ih svojim dlanovima. — Nisi me morao uvrijediti da bi im išta dokazao — konaĉno kaţem. — I nisi morala svome bratu otrĉati samo zato što sam te povrijedio — kaţe on. Ĉeše se po zatiljku. — Osim toga, djelovalo je, zar ne? — Meni nauštrb. — Nisam mislio da će te tako povrijediti. — Spušta zatim pogled i slijeţe ramenima. — Ponekad zaboravljam da te mogu povrijediti. Da te se moţe povrijediti. Uguravam ruke u dţepove i njišem se na petama. Obuzima me ĉudan osjećaj — slatka, bolna slabost. Uĉinio je ono što je uĉinio zato što je vjerovao u moju snagu. Kod kuće je Caleb bio taj koji je bio jak, zato što je mogao zaboraviti samoga sebe, zato što je prirodno posjedovao sve odlike koje su moji roditelji priţeljkivali. Nitko još nije bio ovako uvjeren u moju snagu. Propinjem se na vrhove prstiju, podiţem glavu i ljubim ga. Samo nam se usne dodiruju. — Sjajan si, znaš? — Tresem glavom. — Uvijek toĉno znaš što trebaš uĉiniti. — Samo zato što sam o tome dugo razmišljao — kaţe i kratko me ljubi. — Kako bih s tim izašao na kraj kad bismo ti i ja... — Odmiĉe se od mene i smiješi. — Jesam li dobro ĉuo, nazvala si me svojim momkom, Tris? — Ne baš. — Slijeţem ramenima. — Zašto? Ţeliš li da te tako zovem? Prebacuje ruke preko moga zatiljka i prste mi podvlaĉi ispod brade, zabacuje mi glavu tako da nam se ĉela dodiruju. Jedno vrijeme tako stoji sklopljenih oĉiju i diše moj zrak. Osjećam bilo u njegovim prstima. Osjećam kako mu se disanje ubrzava. Doima se nervoznim. — Da — kaţe naposljetku. Osmijeh mu zatim blijedi. — Misliš li da smo ga uspjeli uvjeriti da si samo blesava djevojka? — Nadam se — kaţem. — Ponekad je dobro biti sitan. Nisam, meĊutim, sigurna da sam i Uĉene uspjela uvjeriti. Kutovi njegovih usana tonu i on me ozbiljno gleda. — Nešto ti moram reći. — Što? — Ne sada. — Pogledava oko sebe. Naći ćemo se ovdje u jedanaest i trideset. Nikome ne govori kamo ideš. Kimam glavom, a on se okreće i odlazi jednako brzo kao što je i došao. * * * — Gdje si bila cijeli dan? — pita me Christina po povratku u spavaonicu. Prostorija je prazna; svi su ostali sigurno na veĉeri. — Traţila sam te vani, no nisam te mogla naći. Je li sve u redu? Jesi li imala problema zato što si udarila Foura? Tresem glavom. Osjećam se iscrpljeno pri pomisli da bih joj mogla reći istinu o tome gdje sam bila. Kako bih joj mogla objasniti poriv da uskoĉim na vlak i odem posjetiti brata?

157 Ili jezivu smirenost u Ericovu glasu dok me ispitivao? Ili razlog zašto sam eksplodirala i udarila Tobiasa? — Jednostavno sam morala otići. Dugo sam vremena tumarala uokolo — kaţem. — I ne, nisam zapala u probleme. Vikao je na mene, ispriĉala sam se... i to je to. Dok govorim, budno pazim da je smireno gledam u oĉi i da mi ruke miruju pokraj tijela. — Dobro — kaţe ona. — Zato što ti nešto moram reći. Pogledava prema vratima iza mene, a zatim se propinje na prste kako bi bila sigurna da su svi kreveti na kat prazni. Polaţe mi ruke na ramena. — Moţeš li biti djevojka na nekoliko sekundi? — Uvijek sam djevojka — mrštim se. — Znaš što mislim. Blesava, dosadna djevojka. Omatam pramen kose oko prsta. — Dobro. Osmjehuje se tako široko, da joj vidim i kutnjake. — Will me poljubio. — Što? — pitam. — Kada? Kako? Što se dogodilo? — Stvarno možeš biti djevojka! — Uspravlja se i spušta ruke s mojih ramena. — Pa, odmah nakon tvog kratkog ispada, objedovali smo i otišli u šetnju blizu ţeljezniĉke pruge. Baš smo razgovarali o... uopće se ne sjećam o ĉemu smo razgovarali. A onda je samo zastao, nagnuo se prema meni, i... poljubio me. — Znala si da mu se sviĊaš? — pitam. — Mislim, znaš. Da mu se tako sviĊaš. — Ne! — smije se. — A najbolje što je to bilo to. Samo smo nastavili hodati i razgovarati kao da se ništa nije dogodilo. Pa, dok ja nisam poljubila njega. — Koliko već dugo znaš da ti se sviĊa? — Ne znam. Pretpostavljam da nisam ni znala. A onda, bile su tu sitnice... kako me je zagrlio na pogrebu, kako mi otvara vrata kao da sam djevojka, a ne netko tko ga moţe prebiti. Smijem se. Iznenada, ţelim joj reći za Tobiasa i sve što se izmeĊu nas dogodilo. No, obuzdavaju me razlozi koje je Tobias iznio kako bismo se pretvarali da nismo zajedno. Ne ţelim da ona pomisli da moj poloţaj na rang–ljestvici ima ikakve veze s našim odnosom. Zato joj samo kaţem: — Sretna sam zbog tebe. — Hvala — kaţe ona. — I ja sam sretna. Mislila sam da ću morati dugo ĉekati da se osjećam ovako... znaš. Sjeda na rub moga kreveta i pogledom prelazi po spavaonici. Neki inicirani već su spakirali svoje stvari. Uskoro ćemo preseliti u stanove na suprotnome kraju sjedišta. Oni s poslovima u vladi bit će smješteni u staklenoj zgradi iznad Jame. Neću se više morati brinuti hoće li me Peter napasti u snu. Neću više morati gledati Alov prazan krevet. — Ne mogu vjerovati da je sve pri kraju — kaţe ona. — Kao da smo juĉer došli. Ali je istodobno i... kao da cijelu vjeĉnost nisam vidjela svoj dom. — Nedostaje li ti? — Naslanjam se na okvir kreveta. — Aha — slijeţe ramenima. — Neke stvari se nisu promijenile, mislim. Ovdje su svi jednako glasni kao i kod kuće, što je dobro. No, ondje je lakše. Uvijek sa svima znaš na ĉemu si, zato što ti otvoreno kaţu. Nema... manipuliranja. Kimam glavom. Frakcija Nijekanja pripremila me za taj aspekt ţivota meĊu Neustrašivima. Pripadnici Nijekanja ne manipuliraju, ali nisu ni otvoreni.

158 — Mislim da ne bih prošla inicijaciju Iskrenih. — Vrti glavom. — Tamo umjesto simulacija imaš detektore laţi. Cijeli dan, svaki dan. A završni test... — Nabire nos. — Daju ti ono što zovu serum istine, pa te posjednu i postavljaju stvarno osobna pitanja. Teorija je da nećeš imati potrebe lagati razotkriješ li sve svoje tajne. Jer, kao, ako se razotkrilo sve najgore vezano uz tebe, zašto onda jednostavno ne bi bio iskren? Ne znam kad sam uspjela prikupiti toliko tajni. To da sam Razliĉita. Moji strahovi. Kakvi su moji stvarni osjećaji prema prijateljima, obitelji, Alu, Tobiasu. Inicijacija kod Iskrenih dotaknula bi se stvari do kojih ĉak ni simulacije ne mogu prodrijeti; uništila bi me. — Zvuĉi uţasno — kaţem. — Oduvijek sam znala da ne mogu biti Iskrena. Mislim, trudim se biti iskrena, no postoje stvari koje drugima jednostavno ne ţeliš otkriti. Osim toga, ţelim kontrolirati vlastiti um. Ne ţelimo li svi to. — Bilo kako bilo — kaţe ona. Otvara vrata ormarića lijevo od naših kreveta na kat. Širom ih otvara, a iz ormarića izlijeće moljac, bijelim joj se krilcima zalijeće u lice. Vrišti tako glasno da gotovo iskaĉem iz koţe, dlanovima si pljuska obraze. — Makni ga! Makni ga! Makni ga! — vrišti. Moljac odlijeće dalje. — Otišao je! — kaţem, smijem se zatim. — Bojiš se... moljaca? — Odvratni su. S onim krilcima koja kao da su od papira i odvratnim tijelima... — trese se. I dalje se smijem. Tako se jako smijem, da moram sjesti i uhvatiti se za trbuh. — Nije baš tako smiješno! — gnjevno će ona. — Pa... dobro, moţda i je. Malo. * * * Kasno te veĉeri nalazim se s Tobiasom; ništa mi ne govori, samo me hvata za ruku i odvodi do ţeljezniĉke pruge. Zadivljujućom lakoćom uskaĉe u vagon vlaka koji prolazi, a zatim me povlaĉi za sobom. Padam do njega, obrazom mu udaram u prsa. Prsti mu klize niz moju ruku i hvata me za lakte dok vlak poskakuje niz traĉnice. Gledam kako staklena zgrada iznad sjedišta Neustrašivih iza nas postaje sve manja. — Što si mi ţelio reći? — viĉem da nadglasam fijukanje vjetra. — Ne još — kaţe. Spušta se na pod i povlaĉi me za sobom, tako da sjedi leĊima naslonjen na zid, a ja njemu nasuprot, s nogama povijenim ustranu, na prašnjavu podu. Vjetar mi podiţe pramenove kose i baca mi ih u lice. Polaţe mi dlanove na lice, kaţiprste mi zavlaĉi iza ušiju i primiĉe moje lice bliţe k sebi da bi me poljubio. Ĉujem škripanje traĉnica dok vlak usporava, što znaĉi da se sigurno pribliţavamo središtu grada. Zrak je hladan, no njegove su usne tople baš kao i ruke. Zabacuje glavu i ljubi mi koţu ispod donje ĉeljusti. Drago mi je što je vjetar tako glasan, da me ne ĉuje kako uzdišem. Vagon se ljulja pa gubim ravnoteţu, zato spuštam ruku kako bih je vratila. Trenutak kasnije shvaćam da mi je ruka na njegovu boku. Osjećam kost ispod dlana. Trebala bih pomaknuti ruku, ali ne ţelim. Jednom mi je rekao da budem hrabra, a premda sam mirno

159 stajala dok su mi noţevi letjeli prema glavi i skoĉila s krova, nisam ni pomišljala da će mi hrabrost biti potrebna i u malim trenucima moga ţivota. A treba mi. Pomiĉem se, prebacujem nogu preko njega kako bih mu sjela u krilo, te ga ljubim dok mi srce kuca u grlu. Uspravlja se i polaţe mi ruke na ramena. Prstima mi prelazi niz kraljeţnicu, dok osjećam ţmarce sve do kriţa. Povlaĉi smiĉak moje jakne i raskopĉava je nekoliko centimetara, stišćem ruke uz noge kako bi se prestale tresti. Ne bih trebala biti nervozna. Ovo je Tobias. Hladni zrak klizi mi preko gole koţe. Odmiĉe se i paţljivo promatra tetovaţe iznad moje kljuĉne kosti. Lagano prstima prelazi preko njih i smiješi se. — Ptice — kaţe. — Jesu li to vrane? Neprestano te zaboravljam pitati. Pokušavam mu uzvratiti osmijehom. — Gavranovi. Po jedan za svakog ĉlana moje obitelji — kaţem. — SviĊaju li ti se? Ne odgovara. Privlaĉi me k sebi, ljubi pticu po pticu. Sklapam oĉi. Dodir mu je lak, osjećajan. Teţak, topao osjećaj poput meda koji se izlijeva obuzima mi tijelo, usporava misli. Dodiruje mi obraz. — Ţao mi je što to moram reći — kaţe — ali moramo ustati. Kimam glavom i otvaram oĉi. Oboje ustajemo, a on me sa sobom povlaĉi do vrata vagona. Vjetar više nije tako jak sada kada je vlak usporio. Prošla je ponoć, pa je uliĉna rasvjeta pogašena i zgrade su nalik na mamute koji se uzdiţu iz mraka i ponovno tonu. Tobias podiţe ruku i prstom upire u skupinu zgrada koje su tako daleko da su veliĉine nokta. One su jedina svijetla toĉka u moru tame oko nas. Ponovno sjedište Uĉenih. — Gradske odredbe njima oĉigledno ništa ne znaĉe — kaţe — jer njihova svjetla svijetle cijelu noć. — I nitko drugi to nije primijetio? — pitam, i mrštim se. — Siguran sam da jest, no nitko nije uĉinio ništa da to sprijeĉi. Moţda zato što ne ţele stvarati probleme zbog neĉeg tako beznaĉajnog. — Tobias slijeţe ramenima, ali zabrinjava me napetost koju ĉitam na njegovu licu. — No mene je to nagnalo da se upitam ĉime se to Uĉeni bave a da iziskuje svjetlost. Okreće se prema meni i naslanja na zid. — Dvije bi stvari o meni trebala znati. Prva je da sam duboko sumnjiĉav prema ljudima općenito — kaţe mi. — U prirodi mi je da od njih uvijek oĉekujem najgore. A druga je da sam neoĉekivano dobar s raĉunalima. Kimam glavom. Rekao mi je da mu je drugi posao rad na raĉunalima, no svejedno mi je teško zamisliti ga kako cijeli dan sjedi ispred zaslona raĉunala. — Prije nekoliko tjedana, a prije poĉetka obuke, bio sam na poslu i otkrio kako pristupiti sigurnosnim dosjeima Neustrašivih. Kad je o sigurnosnim stvarima rijeĉ, oĉigledno nismo toliko vješti kao Uĉeni — kaţe — a otkrio sam nešto što nalikuje na ratne planove. Slabo prikrivene zapovijedi, popisi zaliha, zemljovidi. Takve stvari. A te smo dosjee dobili od Erudita. — Rat? — uklanjam kosu s lica. Budući da sam cijeli ţivot slušala oca kako vrijeĊa Uĉene, prema njima sam postala oprezna, a slijedom iskustava koja sam stekla u sjedištu Neustrašivih postala sam oprezna u pogledu autoriteta i ljudskih bića općenito, tako da nisam zaprepaštena kad ĉujem da bi frakcija mogla planirati rat. Na pamet mi pada ono što je Caleb rekao prije. Nešto se veliko dogaĎa, Beatrice. Pogledavam Tobiasa. — Rat protiv frakcije Nijekanja?

160 Hvata me za ruke, isprepleće prste s mojima i kaţe: — Frakcije koja nadzire vladu. Da. Ţeludac mi se grĉi. — Sva ona izvješća trebala su potaknuti nezadovoljstvo prema frakciji Nijekanja — kaţe. Oĉi su mu uprte u grad onkraj vagona. — Uĉeni sada oĉigledno ţele ubrzati taj proces. Nema pojma što uĉiniti s tim u vezi... ni što bi se zapravo uopće moglo uĉiniti. — Ali — kaţem — zašto bi se Uĉeni udruţili s Neustrašivima? I tada mi nešto postaje jasno, nešto od ĉega mi se ţeludac grĉi i boli me kao da me netko udario šakom u trbuh. Uĉeni ne raspolaţu oruţjem i ne znaju se boriti — a Neustrašivi imaju i jedno i drugo. Razrogaĉenih oĉiju zurim u Tobiasa. — Iskoristit će nas — kaţem. — Pitam se — veli on — kako će nas natjerati na borbu. Calebu sam rekla da Uĉeni znaju kako manipulirati ljudima. Pogrešnim informacijama neke od nas mogu nagnati na borbu, ili na brojne naĉine poticanjem na pohlepu. No, Uĉeni su minuciozni koliko i manipulativni, pa neće ništa prepustiti sluĉaju. Uĉinit će sve da svoje slabosti svedu na minimum. Ali kako? Vjetar mi baca kosu preko lica, vidno mi polje presijeca prugama, no ne ĉinim ništa. — Ne znam — kaţem.

161 DVADESET DEVETO POGLAVLJE SVAKE SAM godine dosada prisustvovala ceremoniji inicijacije frakcije Nijekanja. Velika je to stvar. Inicirani koji su, prije primanja u puno ĉlanstvo, proveli trideset dana obavljajući društveno koristan rad, jedan pokraj drugog tada sjede na klupi. Jedan od starijih pripadnika ĉita manifest frakcije, kratak paragraf o zaboravu samoga sebe i opasnostima koje vrebaju okretanjem samome sebi. Svi stariji predstavnici peru zatim stopala iniciranima. Potom svi zajedno objeduju tako da svatko posluţuje osobu koja mu sjedi slijeva. Neustrašivi to ne ĉine. Dan inicijacije sjedište Neustrašivih uranja u ludilo i kaos. Ljudi su posvuda, a većina su pijani do podneva. S mukom se probijam kroz njih kako bih se domogla pladnja s hranom za objed i odnijela ga u spavaonicu. Putem vidim kako netko pada na stazi koja se proteţe uza zid Jame, a sudeći prema jaucima i naĉinu kako si drţi nogu, sigurno je nešto slomio. Barem je u spavaonici tiho. Zurim u svoj pladanj s hranom. U blagovaonici sam samo šĉepala ono što mi se tada ĉinilo ukusnim, a sada, dok pobliţe gledam, vidim da sam odabrala obiĉna pileća prsa, malo graška i tamni kruh. Hrana tipiĉna za frakciju Nijekanja. Uzdišem. Nijekanje je ono što jesam. To je ono što sam kada ne razmišljam o onome što ĉinim. To je ono što jesam kad me stave na kušnju. To je ono što jesam ĉak i kad se ĉini da sam hrabra. Jesam li u pogrešnoj frakciji? Ruke mi drhte pri pomisli na moju prijašnju frakciju. Moram svoju obitelj upozoriti na rat što ga Uĉeni planiraju, no ne znam kako. Dosjetit ću se kako, ali ne danas. Danas se moram usredotoĉiti na ono što me ĉeka. Svaka stvar u svoje vrijeme. Jedem kao robot: piletina, grašak, kruh, pa opet iznova. Nije vaţno kojoj frakciji doista pripadam. Za dva sata ću s ostalim iniciranima hodati prema prostoriji s krajolikom straha, proći ga i postati Neustrašiva. Prekasno je za odustajanje. Kad sam sve pojela, uronila sam lice u jastuk. Nisam imala namjeru spavati, no nakon nekog vremena tonem u san, a budi me Christina koja mi drma rame. — Vrijeme za polazak — kaţe. Blijeda je. Trljam oĉi kako bih odagnala san. Cipele su mi već na nogama. I ostali su inicirani u spavaonici, vezuju vezice na cipelama, zakopĉavaju jakne i osmjehuju se kao da nisu svjesni što ĉine. Podiţem kosu u punĊu, odijevam crnu jaknu i zakopĉavam je do grla. Muĉenje će ubrzo biti gotovo, no moţemo li zaboraviti simulacije? Hoćemo li ikada više moći mirno spavati, bez sjećanja na strahove u našim glavama? Ili ćemo danas konaĉno zaboraviti vlastite strahove, što se od nas i oĉekuje? Odlazimo do Jame, a zatim se puteljkom uspinjemo do staklene zgrade. Pogledavam stakleni strop. Ne vidim svjetlo dana, budući da potplate cipela prekrivaju svaki centimetar staklenoga stropa. Na trenutak mi se ĉini da ĉujem kako staklo puca, no to je samo u mojoj mašti. S Christinom se uspinjem stubama, okupljeno mnoštvo me guši. Preniska sam da bih mogla vidjeti preko iĉije glave, pa zurim u Willov zatiljak i hodam za njim. Od vrućine kojom isijava gomila tijela teško mi je disati. Ĉelo mi se orosilo znojem. Pukotina u mnoštvu razotkriva oko ĉega su se to okupili: niz ekrana na zidu slijeva. Ĉujem povike bodrenja i pogledavam ekrane. Ekran s moje lijeve strane prikazuje u crno odjevenu djevojku u krajoliku straha — Marlenu. Gledam je kako se kreće širom otvorenih oĉiju, no ne mogu razluĉiti s kakvom se preprekom susreće. Hvala Bogu, nitko od ovdje okupljenih neće vidjeti ni moje strahove — samo moje reakcije na njih.

162 Srednji ekran prikazuje otkucaje njezina srca. Ritam se na trenutak ubrzava, a zatim smiruje. Kada dosegne normalan ritam, ekran poĉinje bljeskati zeleno i Neustrašivi je povicima bodre. Desni ekran prikazuje vrijeme koje je proteklo. Odvraćam pogled od ekrana i trĉim da sustignem Christinu i Willa. Tobias stoji s unutarnje strane vrata prostorije koja se nalazi s moje lijeve strane, a koju jedva da sam zamijetila kad sam posljednji put bila ovdje. I ne pogledavši ga prolazim pokraj njega. Soba je prostrana, a u njoj je ekran poput onog koji se nalazi vani. Ljudi sjede na stolcima poredanima ispred njega. MeĊu njima su i Eric i Max. Ostali su takoĊer stariji. Sudeći prema ţicama koje su im prikopĉane za glave i tupim pogledima, svi oni promatraju simulaciju. Iza njih je još jedan niz stolaca koji su sada zauzeti. Posljednja ulazim u prostoriju, tako da za mene nema stolca. — Hej, Tris! — dovikuje mi Uriah sa suprotnog kraja prostorije. Sjedi s ostalim iniciranima roĊenim u Neustrašivima. Preostalo ih je još ĉetvero; ostali su već prošli kroz svoje krajolike straha. Dlanovima pljeska po nozi. — Moţeš mi sjesti u krilo ako ţeliš. — U iskušenju sam — odgovaram i smiješim se. — Dobro mi je i ovako. Volim stajati. Ne ţelim da Tobias vidi kako sjedim u neĉijem krilu. Pale se svjetla u prostoriji za krajolik straha, razotkrivaju Marlene koja ĉuĉi, lice joj je mokro od suza. Max, Eric i nekolicina ostalih iskapĉaju kablove i bude se iz simulacijske omamljenosti, te izlaze iz prostorije. Nekoliko sekundi kasnije, vidim ih na ekranu kako Marleni ĉestitaju na završenoj simulaciju. — Transferi, redoslijed kojim ćete polagati svoj posljednji test u skladu je s vašim trenutaĉnim poloţajem na rang–ljestvici — kaţe Tobias. — Ti ćeš, dakle, Drew ići prvi, a Tris posljednja. To znaĉi da je pet ljudi prije mene. Stojim u straţnjem dijelu prostorije, nekoliko koraka od Tobiasa. Kratko se pogledavamo dok Eric Drewu zabija iglu i šalje ga u krajolik straha. Kada bude moj red, znat ću koliko su ostali bili dobri te koliko ja moram biti dobra da bih ih pobijedila. Nije zanimljivo promatrati krajolike straha izvana. Vidim kako se Drew kreće, no ne znam na što reagira. Nakon nekoliko minuta sklapam oĉi, te se umjesto da promatram trudim ne misliti ni na što. U ovome je trenutku sasvim beskorisno razmišljati o tome s kojim ću se strahovima suoĉiti i koliko će ih uopće biti. Moram samo zapamtiti da imam moć manipulacije simulacijama i da sam to već uvjeţbala ranije. Molly je sljedeća. Potrebno je upola manje vremena nego Drewu, no ĉak i Molly ima problema. Previše vremena troši teško dišući, boreći se protiv panike. U jednom trenutku ĉak viĉe iz sve snage. Zadivljuje me koliko je lako iskljuĉiti sve — razmišljanja o ratu protiv frakcije Nijekanja, Tobiasu, Calebu, mojim roditeljima, prijateljima, mojoj novoj frakciji. Na umu mi je sada samo kako prijeći ovu prepreku. Christina je sljedeća. Zatim Will. Pa Peter. Ne promatram ih. Pratim samo koliko im je vremena potrebno: dvanaest minuta, deset minuta, petnaest minuta. A zatim moje ime. — Tris. Otvaram oĉi i odlazim do prednjeg dijela prostorije za promatranje gdje Eric stoji sa špricom punom naranĉaste tekućine. Jedva osjećam iglu koja mi se zabija u vrat, jedva vidim Ericovo lice puno piercinga dok pritišće klip šprice. Zamišljam da je serum tekući adrenalin koji mi se širi ţilama i ĉini me jaĉom. — Spremna? — pita me.

163 TRIDESETO POGLAVLJE SPREMNA SAM. U prostoriju ulazim ne naoruţana pištoljem ili noţem, nego planom što sam ga osmislila noć prije. Tobias je rekao da se treća faza temelji na mentalnoj pripremi — osmišljavanju strategije kojom prevladavaš vlastite strahove. Voljela bih znati s kakvim ću se strahovima suoĉiti. Poskakujem dok išĉekujem prvi strah. Već mi ponestaje daha. Tlo ispod mene se mijenja. Iz betona se probija trava koja se njiše nošena vjetrom koji ne osjećam. Zeleno nebo zamjenjuje cijevi iznad mene. Slušam ptice, svoj strah osjećam kao nešto daleko, kao srce koje divljaĉki udara i grudi koje se grĉe, ali ne kao nešto u svojoj glavi. Tobias mi je rekao da dokuĉim što ova simulacija predstavlja. Bio je u pravu; nema to veze s pticama. Sve je u kontroli. Pokraj uha lepeću mi krila i vranine mi se kandţe zabijaju u rame. Ovoga puta ne udaram pticu što jaĉe mogu. Spuštam se u ĉuĉanj, slušam gromoglasno lepetanje krila iznad svoje glave i rukom prolazim kroz travu. Što suzbija nemoć? Moć. A u sjedištu Neustrašivih osjećala sam se moćno kad sam u ruci drţala pištolj. U grlu mi se stvara gvalja, ţelim da mi se kandţe otkvaĉe s koţe. Ptica grakće i ţeludac mi se grĉi, no tada u travi, ispod prstiju osjećam nešto tvrdo i metalno. Moj pištolj. Okrećem pištolj prema ptici na svome ramenu, a ona u eksploziji krvi i perja odlijeće s moga ramena. Okrećem se na peti, okrećem pištolj prema nebu, vidim oblak mrkoga perja koje se prema meni spušta. Povlaĉim okidaĉ i pucam, pucam u more ptica iznad mene, gledam kako njihova tamna tijela padaju na travu. Dok nišanim i pucam, osjećam kako me ponovno obuzima isti onaj osjećaj moći kao i onda kad sam u ruci prvi put drţala pištolj. Otkucaji moga srca usporavaju, te polje, pištolj i ptice išĉezavaju. Ponovno stojim u mraku. Prebacujem teţinu tijela na drugu nogu i nešto mi škripi ispod stopala. Spuštam se u ĉuĉanj i rukom prelazim preko hladne i glatke ploĉe — staklo. Polaţem dlanove na staklo koje mi je s obje strane. Ponovno staklena kocka. Ne bojim se utapanja. Nije stvar u vodi; posrijedi je moja nesposobnost da pobjegnem iz kocke. Moram samo samu sebe uvjeriti da sam dovoljno snaţna da razbijem staklo. Pale se plava svjetla i voda se razlijeva preko poda, no ne dopušta simulaciji da ode dalje. Udaram dlanom o zid ispred sebe, oĉekujem da će se ploĉa razbiti. Ruka mi odskakuje bez ikakva uĉinka. Srce mi brţe kuca. Što ako ono što je djelovalo u prvoj simulaciji ovdje nema nikakva uĉinka? Što ako staklo mogu razbiti samo ako sam pod pritiskom? Voda mi se prelijeva preko gleţnjeva, iz sekunde u sekundu teĉe sve brţe. Moram se smiriti. Smiriti i usredotoĉiti. Naslanjam se na zid iza sebe i nogom udaram što jaĉe mogu. I opet iznova. Bole me noţni prsti, no i dalje se ništa ne dogaĊa. Imam još jednu mogućnost. Mogu ĉekati da voda sasvim ispuni kocku — već mi je do koljena — i pokušati se smiriti dok se utapam. Stišćem se uza zid i tresem glavom. Ne. Ne mogu dopustiti da se utopim. Ne mogu. Stišćem šake u pesnice i udaram u zid. Jaĉa sam od stakla. Staklo je debljine tankog leda. U mislima ću si to tako predoĉiti. Sklapam oĉi. Staklo je led. Staklo je led. Staklo... Staklo mi puca ispod ruke, voda se razlijeva po podu. Tama se zatim vraća.

164 Protresam ruke. Bila je to laka prepreka. Već sam se s njom ranije suoĉila. Ne smijem si dopustiti da ponovno ovako gubim vrijeme. S boka me udara nešto nalik na zid, izbacuje mi zrak iz pluća, padam, jauĉem. Ne mogu plivati; ovako sam goleme i moćne mase vode do sada vidjela samo na slikama. Ispod mene je nazubljena stijena skliska od vode. Voda me povlaĉi za noge, pa se hvatam za stijenu, osjećam sol na usnama. Krajiĉkom oka vidim tamno nebo i mjesec crven kao krv. Zapljuskuje me novi val, udara me u leĊa. Bradom udaram o kamen i krivim lice. More je hladno, a moja krv usijana, slijeva mi se niz vrat. Pruţam ruku i napipavam rub stijene. Voda me svom silinom povlaĉi za noge. Drţim se grĉevito, no nisam dovoljno jaka — voda me povlaĉi, a val me odnosi unatrag. Prebacuje mi noge preko glave i širi ruke, leĊima udaram o kamen, voda mu kulja preko lica. Pluća mi ţude za zrakom. Izvijam se i hvatam rub stijene, podiţem se iznad vode. Borim se za zrak, udara me novi val, ţešći od prvog, no ovoga se puta bolje drţim. Sigurno, voda nije ta koje se bojim. Bojim se gubitka kontrole. Da bih se suoĉila s tim strahom, moram vratiti kontrolu. Vrišteći od frustracije, zabacujem ruku još dalje i pronalazim rupu u stijeni. Ruke mi ţestoko drhte dok se izvlaĉim naprijed, povlaĉim noge van da ih novi val ponovno ne bi povukao za sobom. Ĉim sam oslobodila noge, ustajem i bjesomuĉno trĉim, noge su mi brze na kamenu, ispred mene je crveni mjesec, oceana više nema. Sve je išĉeznulo i tijelo mi je nepokretno. Previše nepokretno. Pokušavam pomaknuti ruke, no privezane su mi uz tijelo. Spuštam pogled i vidim uţe koje mi je omotano oko prsa, ruku i nogu. Ispod nogu mi je gomila drvenih klada, a iza sebe vidim kolac. Stojim iznad tla. Iz sjene polagano izlaze ljudi, njihova lica su mi poznata. To su inicirani, nose baklje, Peter je na ĉelu skupine. Oĉi mu izgledaju poput crnih rupa, a lice mu krasi preširok osmijeh koji mu stvara bore na obrazima. Ĉuje se smijeh koji dopire negdje iz središtu gomile, pridruţuju mu se i ostali. Ĉujem samo hihotanje. Dok smijeh postaje sve glasniji, Peter baklju prinosi drvetu i plamen se podiţe uz tlo, na dnu gomile klada. Plamen liţe okrajke klada i uspinje se preko gomile. Ne borim se da se oslobodim uţeta onako kako sam to ĉinila kad sam se prvi put suoĉila s ovim strahom. Umjesto toga, sklapam oĉi i udišem što je moguće više zraka. Ovo je simulacija. Ne mogu me povrijediti. Oko mene se podiţe toplina vatre. Tresem glavom. — Osjećaš li taj miris, Ukoĉena? — pita me Peter, glas mu je glasniji od onog smijeha. — Ne — kaţem. Plamenovi su sve viši. On njuši. — To je smrad tvog sprţenog mesa. Otvaram oĉi, pogled mi je zamućen suzama. — Znaš li što njušim? — Glas mi se upinje biti jaĉi od smijeha oko mene, smijeha koji me boli koliko i vrućina. Ruke mi se uvrću, ţelim se uhvatiti u koštac s konopcem, ali neću, neću se besmisleno boriti, neću paniĉariti. Kroz plamen zurim u Petera, vrućina mi zapljuskuje koţu, obuzima me, topi mi cipele. — Njušim kišu — velim. Iznad glave odzvanja grmljavina, a ja vrištim dok mi vatra dodiruje prste na nogama i bol mi se širi cijelim tijelom. Zabacujem glavu i usredotoĉujem se na oblake koji mi se, teški od kiše, okupljaju iznad glave. Nebo presijeca munja, na ĉelu osjećam prve kapi. Brže, brže! Kapljica mi se kotrlja niz nos, dok mi druga pada na rame. Toliko je velika da imam dojam da mi je na rame pao kamen ili kockica leda.

165 Oko mene padaju zastori kiše, slušam cvrĉanje glasnije od smijeha. Smiješim se, osjećam olakšanje dok kiša gasi vatru i ublaţava bol od opekotina na mojim rukama. Uţe puca, a ja podiţem ruke i prste provlaĉim kroz kosu. Voljela bih da sam Tobias i da imam samo ĉetiri straha, no nisam tako neustrašiva. Namještam si košulju, i kad pogledam, vidim kako stojim u svojoj sobi, u dijelu grada pod nadzorom frakcije Nijekanja. S ovim se strahom još nikad nisam suoĉila. Svjetla su ugašena, no soba je obasjana mjeseĉinom koja dopire kroz prozore. Jedan od zidova prekriven je zrcalima. Zbunjena, okrećem se prema njemu. Ovo nije kako treba. Ne smijem imati zrcala. Promatram odraz u zrcalu: moje razrogaĉene oĉi, moj krevet preko kojega je ĉvrsto napeta siva plahta, ormar s mojom odjećom, polica s knjigama, goli zidovi. Prebacujem pogled na prozor iza mene. Netko stoji onkraj njega. Hladnoća mi se poput kapljica znoja cijedi niz kraljeţnicu i tijelo mi se koĉi. Prepoznajem ga. To je ĉovjek s oţiljkom na licu iz testa sposobnosti. Odjeven je u crno i stoji mirno kao skulptura. Trepćem i pojavljuju se još dvojica, po jedan s njegove lijeve i desne strane, mirni su baš kao i on, no lica im nemaju izraz — to je samo koţa prevuĉena preko njihovih lubanja. Okrećem se u hipu, a oni sada stoje u sobi. Pritišćem ramena uza zrcalo. Na trenutak, u sobi vlada tišina, no zatim se ĉuju udarci šaka o prozorsko staklo. Ne samo dvije, ĉetiri ili šest šaka nego deseci šaka koji silovito udaraju u staklo. Buka mi vibrira u prsnome košu, tako je glasna, a zatim onaj s oţiljkom i dvojica njegovih pratilaca poĉinju polako koraĉati prema meni. Ovdje su da me otmu, baš kao i Peter, Drew i Al; da me ubiju. Znam. Simulacija. Ovo je simulacija. Srce mi ţestoko tuĉe u grudima, polaţem dlan na staklo iza sebe i klizim ulijevo. Nije to zrcalo, nego vrata ugraĊenog ormara. Samoj sebi kaţem gdje ću pronaći oruţje. Visjet će na desnom zidu, samo nekoliko centimetara od dosega moje ruke. Ne spuštam pogled s ĉovjeka s oţiljkom, nego prstima pronalazim pištolj i hvatam ga za dršku. Zagrizam usnu i pucam u ĉovjeka s oţiljkom. Ne ĉekam da vidim je li ga metak pogodio — i brzo ciljam u one bez lica. Usnica me boli koliko je grĉevito grizem. Ne ĉuje se više udaranje u prozore, no ĉuje se škripanje dok se one šake šire i prstima grebu staklo, upinju se ući unutra. Staklo škripi pod njihovim pritiskom, puca i rasprskava se. Vrištim. Nemam dovoljno metaka u pištolju. Blijeda tijela — ljudska, ali iznakaţena, ruku povijenih pod ĉudnim kutovima, preširokih usta sa zubima poput igala, praznih oĉnih duplji — upadaju mi u sobu, jedan po jedan, teturaju na nogama, teturaju prema meni. Povlaĉim se u zidni ormar i zatvaram vrata za sobom. Potrebno mi je neko rješenje. Spuštam se u ĉuĉanj i prislanjam pištolj pljoštimice uz glavu. Ne mogu im se oduprijeti. Ne mogu im se oduprijeti, pa se moram smiriti. Krajolik straha registrirat će moje usporene otkucaje srca i ujednaĉeno disanje, pa će se prebaciti na sljedeću prepreku. Sjedam na pod ormara. Puca zid iza mene. Ĉujem udaranje — ponovno šake koje udaraju u vrata ormara — no okrećem se i zurim u mrak ploĉe iza sebe. Nije to zid, nego još jedna vrata. Ţurim se otvoriti ih, te se zatjeĉem na hodniku na katu. Smiješim se. Puţem kroz otvor i ustajem. U nosnicama osjećam miris peĉenja. Kod kuće sam. Duboko udišem, gledam kako moja kuća blijedi i nestaje. Na trenutak sam zaboravila da sam u sjedištu Neustrašivih.

166 Ispred mene zatim stoji Tobias. Ali, ne bojim se Tobiasa. Pogledavam si preko ramena. Moţda je ondje nešto na što se trebam usredotoĉiti. Ali ne — iza mene je samo krevet s baldahinom. Krevet? Tobias prilazi veoma polako. Što se dogaĎa ? Paralizirana, samo zurim u njega. Smiješi mi se. Njegov osmijeh izgleda dobroćudno. Poznato. Polaţe mi usne na usta i moje se usne rastvaraju. Mislila sam da će mi biti nemoguće zaboraviti da je ovo simulacija. Pogriješila sam: zbog njega sve se rastaĉe. Njegovi prsti pronalaze smiĉak na mojoj jakni i polako ga povlaĉe do kraja. Svlaĉi mi jaknu s ramena. Oh, sve je što mi pada na pamet dok me ponovno ljubi. Oh. Moj strah je biti s njim. Cijeli sam ţivot osjećala oprez prema iskazima njeţnosti, no nisam bila svjesna razmjera tog opreza. Ova prepreka, meĊutim, nije poput ostalih. Drukĉija je to vrsta straha — prije nervozna panika, a ne slijepi uţas. Klizi mi dlanovima preko ruku, a zatim me snaţno hvata za bokove, prstima mi prelazi preko koţe toĉno iznad pojasa, pa drhtim. Njeţno ga gurnem od sebe i poloţim dlanove na ĉelo. Napale su me vrane i ljudi s grotesknim licima; na lomaĉi me htio spaliti mladić koji me je umalo gurnuo s ruba ponora; gotovo sam se utopila — dvaput — a s ovim ne mogu izaći na kraj? Ovo je strah za koji nemam rješenja — mladić koji mi se sviĊa, koji ţeli... voditi ljubav sa mnom? Simulirani Tobias ljubi mi vrat. Razmišljam. Moram se suoĉiti sa strahom. Moram preuzeti nadzor nad situacijom i pronaći naĉin kako je uĉiniti manje zastrašujućom. Gledam simuliranoga Tobiasa u oĉi i kaţem mu ledenim glasom; — Neću s tobom spavati u halucinaciji. Jasno? Hvatam ga zatim za ramena i okrećem nas, guram ga uz jedan od stupova kreveta. Ne osjećam strah, nego nešto drugo — trnce u trbuhu, mjehuriće smijeha. Privijam se uz njega i ljubim ga, omatam ruke oko njegovih ruku. Snaţan je. To je tako... dobar osjećaj. I tada nestaje. Prinosim ruke licu i smijem se sve dok mi se lice nije sasvim uţarilo. Sigurno sam jedini inicirani s ovakvim strahom. U uhu mi odzvanja zvuk zatvaraĉa pištolja. U ruci osjećam teţinu pištolja oko kojeg omatam prste, polaţem kaţiprst na obaraĉ. Sa stropa svijetli reflektor, ne znam gdje se toĉno nalazi, u središtu kruga njegove svjetlosti stoji moja majka, otac i brat. — Uĉini to — psiĉe glas pokraj mene. Ţenski je, ali grub, kao krcat kamenjem i razbijenim staklom. Zvuĉi poput Jeanineina. Cijev pištolja prislonjena mi je uz ĉelo, hladan krug na mojoj koţi. Hladnoća mi prolazi tijelom, jeţi mi se kosa na zatiljku. O hlaĉe otirem znoj s dlanova i krajiĉkom oka pogledavam onu ţenu. To je Jeanine. Naoĉale su joj nakrivljene, a oĉi lišene svake emocije. Moj najgori strah: da će mi cijela obitelj izginuti i da ću ja za to biti odgovorna. — Uĉini to — kaţe ona, sada odrješitije. — Uĉini to, ili ću te ubiti. Zurim u Caleba. Kima glavom, obrve su mu spuštene u znak suosjećanja.

167 — Hajde, Tris, — kaţe on njeţno. — Shvaćam. U redu je. Oĉi mi gore. — Ne — kaţem, grlo mi je napeto od boli. Tresem glavom. — Dajem ti deset sekundi! — viĉe ţena. — Deset! Devet! Pogledom prelazim s brata na oca. Prezrivo me pogledao kada sam ga posljednji put vidjela, no oĉi su mu sada širom otvorene i blage. U stvarnome ga ţivotu nikada nisam vidjela takvog. — Tris — kaţe on. — Nemaš izbora. — Osam! — Tris — kaţe majka. Smiješi se. Osmijeh joj je blag. — Volimo te. — Sedam! — Zaĉepi!— viĉem. Podiţem pištolj. Mogu ja to. Mogu ih ubiti. Jasno im je. Traţe od mene da to uĉinim. Neće traţiti da se ţrtvujem za njih. Nisu ĉak ni stvarni. Sve je ovo simulacija. — Šest! Ovo nije stvarno. Ništa to ne znaĉi. Dobre oĉi moga brata su poput svrdla bušilice kojim mi buše glavu. Od znoja mi se pištolj kliţe u ruci. — Pet! Nemam izbora. Sklapam oĉi. Razmišljam. Moram razmisliti. Ono što moje srce nagoni na ubrzani ritam jedna je jedina stvar: prijetnja kojoj je izloţen moj vlastiti ţivot. — Ĉetiri! Tri! Što mi je ono rekao Tobias? Nesebičnost i hrabrost nisu toliko različite. — Dva! Uklanjam prst s obaraĉa i ispuštam pištolj iz ruke. Prije nego što ću izgubiti hrabrost, okrećem se i uz ĉelo si pritišćem cijev pištolja. Ubij mene umjesto njih. — Jedan! Ĉujem klik i pucanj.

168 TRIDESET PRVO POGLAVLJE SVJETLA SE PALE. Stojim sama u praznoj prostoriji betonskih zidova, tresem se. Padam na koljena i ruke obavijam oko grudi. Nije bilo hladno kad sam ušla, no sada jest. Trljam ruke kako bih se prestala jeţiti. Nikad se još nisam ovako osjećala. Svaki mišić istoga se trena opušta, a ja ponovno slobodno dišem. Ne mogu ni zamisliti da bih u slobodno vrijeme išla prolaziti svojim krajolikom straha onako kako to Tobias ĉini. Prije mi je to nalikovalo na hrabrost, no sada bih to nazvala mazohizmom. Otvaraju se vrata, pa ustajem. Max, Eric, Tobias i nekolicina njih koje ne poznajem jedan za drugim ulaze u prostoriju i okupljaju se oko mene. Tobias mi se smiješi. — Ĉestitam, Tris, — kaţe Eric. — Uspješno si završila konaĉni test. Pokušavam se nasmiješiti. Ne mogu. Ne mogu iz glave izbaciti sjećanje na cijev pištolja prislonjenu uz moju glavu. Još osjećam cijev izmeĊu obrva. — Hvala — kaţem. — Još jedna stvar prije nego što odeš i spremiš se za banket dobrodošlice — kaţe on. Rukom daje znak jednom od onih meni nepoznatih ljudi. Prilazi nam modrokosa ţena s crnim kovĉeţićem. On ga otvara i iz njega vadi špricu s dugom iglom. Tijelo mi se koĉi dok je gledam. Naranĉasto–smeĊa tekućina u šprici podsjeća me na ono što su nam ubrizgavali prije simulacija. A to je sada trebalo biti iza mene. — Igala se barem ne bojiš — kaţe on. — Ovim ćemo ti ubrizgati napravu za praćenje koja će se aktivirati samo ako te prijave kao nestalu. Iz predostroţnosti. — Koliko se ĉesto dogaĊa da ljudi nestanu? — pitam. Mrštim se. — Ne ĉesto — smiješi se Eric. — Ovo je novotarija, ljubazan dar Uĉenih. Tijekom dana ovo smo ubrizgali svim Neustrašivima, a pretpostavljam da će sve ostale frakcije što prije uĉiniti isto. Ţeludac mi se grĉi. Ne mogu mu dopustiti da mi išta ubrizga, osobito, ne nešto što su razvili Uĉeni — moţda ĉak Jeanine osobno. No, ne mogu ni odbiti. Odbijem li, ponovno će posumnjati u moju odanost. — Dobro — kaţem. Grlo mi se steţe. Eric mi prilazi sa špricom i iglom u ruci. Razmiĉem kosu s vrata i boĉno zabacujem glavu. Odvraćam pogled dok mi Eric koţu ĉisti antiseptiĉkim sredstvom i zabada iglu u vrat. Vratom mi se širi prodorna bol, bolno, ali kratko iskustvo. Odlaţe špricu natrag u kovĉeţić i preko mjesta uboda lijepi mi flaster. — Banket je za dva sata — kaţe. — Tada će biti objavljen tvoj status na rang–ljestvici koja ukljuĉuje sve inicirane, zajedno s roĊenima u Neustrašivima. Sretno. Malena skupina napušta prostoriju, no Tobias zaostaje. Zastaje pokraj vrata i rukom mi daje znak da ga slijedim, pa to i ĉinim. Staklena prostorija iznad Jame puna je Neustrašivih, neki od njih hodaju po uţadi iznad naše glave, drugi razgovaraju i smiju se u skupinama. Smiješi mi se. Sigurno nije gledao simulaciju. — Ĉuo sam glasine da si se suoĉila sa samo sedam strahova — kaţe. — Gotovo neĉuveno. — Ti... nisi gledao simulaciju?

169 — Samo na ekranima. Samo su voĊe Neustrašivih sve vidjeli — kaţe. — ĉini se da su impresionirani. — Pa, sedam strahova nije toliko impresivno kao ĉetiri — odgovaram — ali bit će dovoljno. — Bit ću iznenaĊen ne budeš li prva na rang–ljestvici — kaţe. Ulazimo u staklenu prostoriju. Gomila je još ondje, no manje ih je sada kada je i posljednja osoba — ja — prošla završno testiranje. Nekoliko trenutaka kasnije, ljudi me poĉinju primjećivati. Drţim se blizu Tobiasa dok prstom upiru u mene, no ne mogu hodati dovoljno brzo da izbjegnem njihove pozdrave, lupkanja po ramenu i ĉestitanja. Dok promatram ljude oko sebe, shvaćam koliko bi bili ĉudni mome ocu i bratu, koliko se meni ĉine normalnima usprkos svim onim metalnim alkama na njihovim licima, tetovaţama na rukama, vratovima i prsima. Smiješim im se. Spuštamo se stubama prema Jami, a ja kaţem: — Imam jedno pitanje. — Grizem usnu. — Koliko će ti reći o mome krajoliku straha? — Zapravo ništa. Zašto? — pita. — Samo tako. — nogom udaram šljunak sa staze. — Moraš li se vratiti u spavaonicu? — pita me. — Jer ako ţeliš mir i tišinu prije poĉetka banketa, moţeš ostati sa mnom. Ţeludac mi se grĉi. — Što je? — pita me. Ne ţelim se vratiti u spavaonicu, ne ţelim ga se bojati. — Idemo — kaţem. * * * Zatvara vrata iza nas i izuva cipele. — Ţeliš li vode? — pita me. — Ne, hvala. — Drţim ruke ispred sebe. — Jesi li dobro? — pita me dodirujući mi obraz. Polaţe mi dlan preko boĉne strane lica, duge prste zavlaĉi mi u kosu. Smiješi se i pridrţava mi glavu dok me ljubi. Tijelom mi se polako širi toplina. A strah mi, poput alarma, bruji u grudima. I dalje ljubeći me, svlaĉi mi jaknu s ramena. Trzam se kada ĉujem kako pada na pod, odgurujem ga od sebe, oĉi mi gore. Ne znam zašto se tako osjećam. Nisam se ovako osjećala kada me je poljubio u vlaku. Polaţem dlanove na lice, prekrivam si oĉi. — Što je? Što ne valja? Vrtim glavom. — Ništa mi ne govori. — Glas mu je leden. Hvata me za ruku. — Hej. Pogledaj me. Uklanjam ruke s lica i podiţem pogled prema njemu. IznenaĊuje me povrijeĊeni pogled njegovih oĉiju, bijes njegovih stisnutih ĉeljusti. — Ponekad se pitam — kaţem što je moguće smirenije — što si to vidio na meni. To... što god to bilo. — Što sam vidio na tebi — ponavlja, uzmiĉe korak unatrag, trese glavom. — Tris, ti si idiot.

170 — Nisam idiot — kaţem. — Zato i znam da je pomalo uvrnuto što si od svih djevojaka koje si mogao odabrati odabrao baš mene. Pa ako traţiš... hm, znaš... ono... — Što? Seks? — Mrko me gleda. — Znaš, da je to sve što sam htio, vjerojatno ne bi bila prva kojoj bi se obratio. Osjećam se kao da me šakom udario u trbuh. Naravno da ne bih bila prva kojoj bi se obratio — ne prva, jer nisam ni najljepša, ni najpoţeljnija. Polaţem dlanove na trbuh i odvraćam pogled, borim se sa suzama. Nisam osoba sklona plakanju. Ali ni vikanju. Trepćem nekoliko puta, spuštam ruke i zurim u njega. — Odlazim sada — tiho mu kaţem. Okrećem se prema vratima. — Ne, Tris, — hvata me za zapešće i povlaĉi prema sebi. Odgurnem ga, energiĉno, no on me hvata za drugo zapešće, izmeĊu nas su naše prekriţene ruke. — Ţao mi je što sam ono rekao — kaţe mi. — Ono što sam htio reći jest da ti nisi takva. A to sam znao ĉim sam te upoznao. — Bio si jedna od prepreka u mome krajoliku straha. — Drhti mi donja usna. — Jesi li znao? — Što? — Pušta mi ruke i ponovno izgleda povrijeĊeno. — Bojiš se mene? — Ne tebe — kaţem. Grizem usnu kako bih ostala mirna. — Bojim se biti s tobom... s bilo kime. Nikad nisam bila ni u kakvu odnosu, a i... stariji si, ne znam kakva su tvoja oĉekivanja i... — Tris — kaţe on strogim glasom. — Ne znam u kakvim zabludama ţiviš, no i meni je ovo nešto sasvim novo. — Zabludama? — ponavljam. — Hoćeš reći da nisi... — Podiţem obrve. — Oh. Oh. Samo sam zakljuĉila...— Da su svi zaokupljeni njime samo zato što sam ja tako zaokupljena. — Hm. Znaš. — Pa, pogrešno si zakljuĉila. — Odvraća pogled. Obrazi mu se rumene kao da ga je stid. — Znaš, moţeš mi reći baš sve — kaţe. Rukama mi prekriva lice. Prsti su mu hladni, a dlanovi topli. — Obazriviji sam nego što izgledam na treninzima, obećavam. Vjerujem mu. No ovo nema nikakve veze s njegovom obazrivošću. Ljubi mi prostor izmeĊu obrva, vrh nosa, a zatim mi na usta paţljivo polaţe svoje usnice. Na rubu sam. Ţilama mi umjesto krvi teĉe elektricitet. Ţelim da me ljubi, ţelim ga; strah me je kamo bi me to moglo odvesti. Ruke mu prelaze preko mojih ramena, pa prstima lagano prelazi preko mog flastera. Odmiĉe se od mene namrštena ĉela. — Ozlijedila si se? — pita. — Nisam. To je još jedna tetovaţa. Zarasla je, samo sam... htjela da ostane pokrivena. — Mogu je vidjeti? Kimam glavom, grlo mi se steţe. Spuštam rukav i izvlaĉim rame izvan košulje. Kratko zuri u moje rame, pa prstima prelazi preko njega. Prsti mu se spuštaju i diţu preko mojih kostiju koje strše i više nego što bih htjela. Dok me dodiruje, osjećam da mi se koţa mijenja na svakom mjestu gdje me dodirnuo. Osjećam treperenje u trbuhu. Nije to samo strah, nego i nešto drugo. Ţelja. Uklanja ugao flastera. Pogledom prelazi preko simbola Nijekanja i smiješi se. — Imam istu takvu, kaţe, smije se. — Na leĊima. — Stvarno? Mogu li je vidjeti?

171 Vraća flaster natrag preko tetovaţe i povlaĉi mi košulju preko ramena. — Traţiš li od mene da se razodjenem, Tris? Uz grlo mi se kotrlja nervozan smijeh. — Samo... djelomiĉno. Kima glavom. Osmijeh mu iznenada blijedi. Podiţe pogled prema meni i povlaĉi smiĉak na gornjem dijelu svoje trenirke. Jakna mu pada preko ramena i on je baca na stolac za svojim radnim stolom. Više mi nije do smijeha. Mogu samo zuriti u njega. Podiţe obrve i hvata rub svoje majice. Naglim je pokretom svlaĉi preko glave. Na desnoj strani prsa ima plamen Neustrašivih, no drugih tetovaţa nema. Odvraća pogled. — Što je? — pitam, mrštim se. Izgleda... kao da mu je neugodno. — Ne dopuštam baš velikom broju ljudi da me gledaju — kaţe. — Zapravo nikome. — Nije mi jasno zašto — njeţno mu kaţem. — Mislim: pogledaj se. Polako hodam oko njega. Na leĊima ima više tinte nego gole koţe. Ondje su simboli svih frakcija — Neustrašivi na vrhu njegove kraljeţnice, Nijekanje odmah ispod, a ispod njih simboli ostale tri frakcije, sitniji od prva dva. Kratko promatram vagu koja predstavlja Iskrenost, oko koje predstavlja Uĉene, stablo koje simbolizira Dobrohotnost. Ima smisla to što si je naĉinio tetovaţu Neustrašivih koji su mu pruţili zaklon, pa ĉak i simbol Nijekanja, frakcije iz koje je potekao baš kao i ja. No ĉemu simboli preostale tri frakcije? — Mislim da smo pogriješili — kaţe njeţnim glasom. — Svi smo poĉeli omalovaţavati vrline drugih frakcija da bismo uzdigli vlastitu. Ne ţelim to ĉiniti. Ţelim biti hrabar, nesebiĉan, pametan, ljubazan i iskren. — Nakašljava se. — U neprestanoj sam borbi s ljubaznošću. — Nitko nije savršen — šapućem. — Ne ide to tako. Riješimo se jedne loše stvari, a već je zamijeni druga. Ja sam kukaviĉluk zamijenila okrutnošću, slabost krvoloĉnošću. Vrhovima prstiju prelazim preko simbola frakcije Nijekanja. — Moramo ih upozoriti, znaš. Uskoro. — Znam — odgovara on. — Hoćemo. Okreće se prema meni. Ţelim ga dodirnuti, no strah me je njegove obnaţenosti; strah me je da bi i mene razgolitila. — Je li ovo zastrašujuće, Tris? — Ne — glas mi zvuĉi kreketavo. Nakašljavam se. — Zapravo ne. Samo se... bojim onog što ţelim. — Što ţeliš? — lice mu se napinje. — Mene? Polako kimam glavom. I on kima glavom i njeţno me hvata za ruke. Moje dlanove polaţe na svoj trbuh. Spuštajući pogled, ruke mi povlaĉi prema gore, preko svoga trbuha i prsa, polaţe ih na svoj zatiljak. Koţa dlanova treperi mi pri dodiru s njegovom koţom koja je meka i topla. Lice mi se ţari, no svejedno drhtim. Gleda me. — Jednoga dana — kaţe — budeš li me i dalje ţeljela, mogli bismo... — Zastaje, nakašljava se. — Mogli bismo... Blago mu se smiješim i obavijam ga rukama prije nego što je uspio dovršiti reĉenicu, polaţem mu lice na grudi. Na obrazu osjećam otkucaje njegova srca koje luduje baš kao i moje.

172 — Bojiš li se i ti mene, Tobiase? — Uţasnut sam — odgovara sa smiješkom. Okrećem lice i ljubim mu udubinu ispod vrata. — Moţda više nećeš biti u mome krajoliku straha — šapućem. Saginje glavu i polako me ljubi. — Onda će te svi moći zvati Šestica. — Ĉetiri i Šestica — kaţem. Ponovno se ljubimo, a sada mi se to ĉini tako poznatim. Znam toĉno kako prianjamo jedno uz drugo: njegove ruke oko moga pojasa, moje ruke na njegovim prsima, pritisak njegovih usana na mojim ustima. Upamtili smo jedno drugo.

173 TRIDESET DRUGO POGLAVLJE PAŢLJIVO PROMATRAM Tobiasovo lice dok hodamo prema blagovaonici, traţim na njemu bilo kakav znak razoĉaranja. Dva smo sata proveli leţeći u njegovu krevetu, razgovarajući, ljubeći se, pa ĉak i drijemajući, sve dok nismo zaĉuli povike na hodniku — ljude koji su se zaputili na banket. Ako već ništa drugo, sada se doima opuštenije nego prije. U svakom se sluĉaju više smiješi. Razdvajamo se na ulazu. Ulazim prva i trĉim do stola za kojim sjedim s Willom i Christinom. On ulazi nakon mene, minutu kasnije, i sjeda pokraj Zekea koji mu pruţa tamnu bocu. On je odbija. — Gdje si bila? — pita me Christina. — Svi su se ostali bili vratili u spavaonicu. — Samo sam šetala uokolo — kaţem. — Bila sam previše nervozna da bih i s kim o tome razgovarala. — Nemaš razloga da budeš nervozna — kaţe Christina, trese glavom. — Nakratko sam se okrenula prema Willu da s njim razgovaram, a ti si već bila gotova. Osjećam ljubomoru u njezinu glasu i ponovno me hvata ţelja da joj objasnim da sam zbog onoga što jesam bila dobro pripremljena za simulaciju. Umjesto toga, samo slijeţem ramenima. — Koji ćeš posao odabrati? — pitam. — Mislim da bih mogla odabrati posao poput Fourova. Obuka iniciranih — odgovara mi ona. — Na smrt ih plašiti. Znaš, tako nešto zabavno. A ti? Bila sam toliko usredotoĉena na inicijaciju da o tome gotovo da nisam ni razmišljala. Mogla bih raditi za voĊe Neustrašivih — no oni će me ubiti otkriju li tko sam. Što još imam na raspolaganju? — Pretpostavljam... da bih mogla biti veleposlanica frakcije — kaţem. — Mislim da mi moţe pomoći to što sam transfer. — A tako sam se nadala da ćeš reći da ţeliš biti voĊa–pripravnik Neustrašivih — uzdiše Christina. — Zato što to Peter priţeljkuje. Prije, u spavaonici, nije prestajao o tome priĉati. — A to je ono što i ja ţelim — pridodaje Will. — Nadam se da sam rangiran više od njega... oh, i svih iniciranih roĊenih u Neustrašivima. Njih sam zaboravio. — Stenje. — Oh, Boţe. Bit će to nemoguće. — Ne, neće — kaţe Christina. Hvata ga za ruku i isprepleće prste s njegovima, kao da je to nešto najprirodnije na svijetu. Will joj stišće ruku. — Imam pitanje — kaţe Christina, naginje se naprijed. — VoĊe koji su promatrali tvoj krajolik straha... zbog neĉega su se smijali. — Oh? — ţestoko zagrizam usnu. — Drago mi je što ih je moj strah tako zabavljao. — Imaš li pojma o kojoj se prepreci radilo? — pita me. — Nemam. — Lažeš — kaţe ona. — Kad laţeš, uvijek grizeš usnicu. To je tipiĉno za tebe. Prestajem gristi usnicu. — Ako ćeš se od toga osjećati bolje, Will uvijek stišće usnice kad laţe — pridodaje. Will istoga trena rukom prekriva usta.

174 — Dobro, u redu. Bojala sam se... intimnosti — kaţem. — Intimnosti — ponavlja Christina. — Kao što je... seks? Osjećam napetost. Prisiljavam se da kimam glavom. Ĉak i da smo same, da je tu samo Christina, i dalje bih ţeljela zadaviti je. Traţim naĉine kako joj nanijeti što veću traumu s minimalnom koliĉinom moţdane energije. Pokušavam rigati vatru iz oĉiju. Will se smije. — Kako je to bilo? — pita me. — Mislim, je li netko jednostavno ... pokušao to uĉiniti s tobom? Tko je to bio? — Oh, znaš, ĉovjek bez lica... neidentificirani muškarac — kaţem. — A kako ti je bilo s moljcima? — Obećala si da nikad nikome nećeš reći! — viĉe Christina, pljeska me po ruci. — Moljci — ponavlja Will. — Bojiš se moljaca? — Ne samo male skupine moljaca — kaţe ona, — nego... ĉitav roj. Posvuda. Sva ona krila i noţice i... Trese se, protresa glavom. — Zastrašujuće — kaţe Will glumeći ozbiljnost. — To je moja djevojka. Ţilava poput pamuĉne loptice. — Oh, zaĉepi. Mikrofon negdje pišti tako glasno da rukama prekrivam uši. Preko prostorije pogledavam prema Ericu koji za jednim od stolova stoji s mikrofonom u ruci i lupka prstom po njemu. Kad je prestao lupkati, a okupljena gomila Neustrašivih utihnula, Eric se nakašljava i zapoĉinje. — Nismo ovdje baš jaki u drţanju govora. Govorništvo je za Uĉene — kaţe. Okupljeni se smiju. Pitam se znaju li da je on nekoć bio pripadnik Uĉenih; da je ispod krinke sve te navodne vratolomnosti, pa ĉak i brutalnosti Neustrašivih više od iĉega nalik na Uĉene. Ĉisto sumnjam da bi se smijali kad bi znali. — Zato ću biti kratak. Nova je godina i imamo novu skupinu iniciranih. I nešto manju skupinu novih pripadnika. Poĉastit ćemo ih svojim ĉestitkama. A rijeĉ »ĉestitke« cijelom se prostorijom zatim buĉno pronosi ne aplauzom, nego udaranjem šaka po stolovima. Buka mi vibrira u prsnome košu i smiješim se. — Vjerujemo u hrabrost. Vjerujemo u akciju. Vjerujemo u osloboĊenje od straha i stjecanje sposobnosti da se zlo protjera iz našega svijeta kako bi dobro moglo cvasti i širiti se. Ako i vi vjerujete u sve navedeno, onda vam pruţamo dobrodošlicu. Premda znam da Eric zacijelo ne vjeruje ni u što od navedenog, smiješim se zato što ĉvrsto vjerujem u sve što je naveo. Bez obzira na to koliko su voĊe unakazili ideale Neustrašivih, i dalje mogu vjerovati u njih. Šake sada još glasnije udaraju u stolove, a zvuk prate i glasni povici odobravanja. — Sutra će naših prvih deset iniciranih s rang–ljestvice, kao novi pripadnici naše frakcije odabrati zanimanja kojima će se baviti — kaţe Eric. — A rang–ljestvica je, znam, ono što svi nestrpljivo išĉekujemo. Ljestvica je naĉinjena kombinacijom triju rezultata — prvi dobiven u prvoj, borbenoj fazi obuke; drugi nakon simulacije; a treći nakon konaĉnog testiranja, nakon krajolika straha. Rang–ljestvica će se pojaviti na zaslonu iza mojih leĊa. Ĉim mu je preko usana prešlo ono »mojih«, na zaslonu velikom gotova kao cijeli zid pojavljuju se imena. Pokraj broja jedan je moja fotografija i ime »Tris«.

175 Kamen mi pada sa srca. Nisam ni bila svjesna koliko me to tišti, sve dok teret nije pao i oslobodio me pritiska. Smiješim se, osjećam ţmarce. Prva sam. Razliĉita ili ne, ovo je frakcija kojoj pripadam. Zaboravljam rat; zaboravljam smrt. Will baca ruke oko mene i grli me kao medvjed. Ĉujem povike odobravanja, smijeh, viku. Christina upire prstom u zaslon, oĉi su joj razrogaĉene i pune suza. 1. Tris 2. Uriah 3. Lynn 4. Marlene 5. Peter Peter ostaje. Suspreţem uzdah. Ĉitam ostala imena. 6. Will 7. Christina Smiješim se, a Christina se naginje preko stola i grli me. Previše sam izbezumljena da bih prosvjedovala protiv iskazivanja osjećaja. Smije mi se u uho. Netko me hvata s leĊa i viĉe mi u uho. To je Uriah. Ne mogu se okrenuti, pa pruţam ruku iza sebe i stišćem mu rame. — Ĉestitam! — viĉem. — Potukla si ih! — uzvraća mi. Pušta me, smije se i trĉi prema skupini iniciranih roĊenih u Neustrašivima. Isteţem vrat kako bih proĉitala ostatak rang–ljestvice. Pratim silazni niz ljestvice. Osam, devet i deset su roĊeni u Neustrašivima ĉija imena jedva da su mi poznata. Jedanaesti i dvanaesti su Molly i Drew. Molly i Drew su izbaĉeni. Drew koji je pokušao pobjeći dok me Peter za vrat drţao iznad ponora i Molly koja je hranila laţi Uĉenih o mome ocu sada su bez frakcije. Nije to baš pobjeda kakvu sam priţeljkivala, no svejedno je pobjeda. Will i Christina se ljube, malo previše slinave za moj ukus. Posvuda oko mene su šake Neustrašivih koje udaraju u stolove. Netko me tada lupka po ramenu, a ja se okrećem i vidim Tobiasa koji stoji iza mene. Ustaje, blistam od sreće. — Misliš li da će nas razotkriti ako te sada zagrlim? — pita on. — Znaš — kaţem — stvarno me nije briga. Propinjem se na noţne prste i ljubim ga u usta. Najljepši je to trenutak u mome ţivotu. Ĉasak kasnije, Tobias mi palcem prelazi preko mjesta gdje mi je u vrat ubrizgan onaj serum i sve mi se poslaguje u glavi. Ne znam kako to prije nisam shvatila. Kao prvo: u serumu su odašiljaĉi. Drugo: odašiljaĉi um povezuju sa simulacijskim programom. Treće: serum su razvili Uĉeni. Ĉetvrto: Eric i Max suraĊuju s Uĉenima. Prekidam poljubac i razrogaĉenih oĉiju zurim u Tobiasa. — Tris? — zbunjeno me pita. Vrtim glavom.

176 — Ne sada. — Htjela sam reći ne ovdje. Christina i Will stoje samo korak od mene — i zure u mene otvorenih usta, vjerojatno zato što sam poljubila Tobiasa — dok nas okruţuje vika Neustrašivih. No, on mora znati koliko je ovo vaţno. — Kasnije — kaţem. — Dobro? Kima glavom. Uopće ne znam kako ću mu to kasnije objasniti. Ne znam ni kako trezveno razmišljati. Ali znam kako će nas Uĉeni nagnati na borbu.

177 TRIDESET TREĆE POGLAVLJE POKUŠAVAM TOBIASA odvesti nasamo nakon objave rang–ljestvice, no okupljena gomila iniciranih i pripadnika frakcije toliko je gusta, a ĉestitke koje primam toliko energiĉne, da ga odguraju od mene. Odluĉujem kradom napustiti spavaonicu nakon što su svi pozaspali i otići do njega, no krajolik straha iscrpio me je više nego što sam mislila, tako da priliĉno brzo i sama tonem u san. Budi me škripanje madraca i šum nogu koje se vuku po tlu. Previše je mraĉno da bih išta vidjela, no kad su mi se oĉi priviknule na tamu, vidim Christinu koja vezuje vezice na svojim cipelama. Otvaram usta da je pitam što radi, no tada uoĉavam Willa koji navlaĉi majicu. Svi su budni, no nitko ništa ne govori. — Christina — psićem. Ne gleda me, pa je hvatam za rame i protresam. — Christina! Ona i dalje vezuje vezice. Ţeludac mi se grĉi pri pogledu na njezino lice. Oĉi su joj otvorene, ali bezizraţajne, a mišići lica opušteni. Kreće se ne gledajući što ĉini, usta napola otvorena, nije budna premda izgleda kao da jest. A svi ostali izgledaju jednako kao i ona. — Will? — pitam hodajući preko prostorije. Nakon što su se odjenuli, svi inicirani staju u vrstu. U tišini polako poĉinju napuštati spavaonicu. Hvatam Willa za ruku kako bih ga sprijeĉila da izaĊe, no on nezaustavljivom snagom nastavlja naprijed. Škrgućem zubima, drţim ga što jaĉe mogu, zabijam pete u pod. No on me samo povlaĉi za sobom. Mjeseĉare. Trĉim po cipele. Ne mogu ovdje ostati sama. Na brzinu veţem vezice, navlaĉim jaknu, istrĉavam iz spavaonice, brzo sustiţem povorku iniciranih, pokušavam hodati njihovim ritmom. Nekoliko mi je sekundi potrebno da shvatim da hodaju ukorak: istu nogu pruţaju naprijed, istu ruku zabacuju iza leĊa. Oponašam ih što bolje mogu, no ritam njihova hoda mi je ĉudan. Hodamo prema Jami, no kad smo došli do ulaza u nju, onaj na ĉelu skreće ulijevo. Na hodniku stoji Max i promatra nas. Srce mi luĊaĉki tuĉe u grudima, a ja se trudim zuriti ispred sebe praznim pogledom, usredotoĉiti se na ritam vlastitih koraka. Tijelo mi se koĉi dok prolazim ispred njega. Primijetit će. Primijetit će da mi mozak nije mrtav kao ostalima i nešto će mi se loše dogoditi, jednostavno znam. Preko mene prelazi pogled Maxovih tamnih oĉiju. Uspinjemo se stubama i u istom ritmu prolazimo kroz ĉetiri hodnika. Hodnik zatim završava ogromnom špiljom. Unutra je gomila Neustrašivih. Ondje su nanizani stolovi na kojima su crne gomile neĉega. Ne vidim što je to nabacano na gomile, sve dok nisam došla na korak od stola. Pištolji. Naravno. Eric je rekao da je svim Neustrašivima juĉer ubrizgana ona tekućina. Cijeloj su frakciji sada isprani mozgovi, poslušni su i obuĉeni da ubiju. Savršeni vojnici. Uzimam pištolj, furtolu i remen, oponašam Willa koji je toĉno ispred mene. Trudim se oponašati njegove kretnje, no ne mogu predvidjeti njegov sljedeći pokret, tako da naposljetku prtljam i više nego što bih htjela. Škrgućem zubima. Moram samo vjerovati da me nitko ne promatra. Ĉim sam se naoruţala, Willa i ostale inicirane slijedim prema izlazu. Ne mogu ući u rat protiv frakcije Nijekanja, protiv svoje obitelji. Radije ću umrijeti. To je dokazao i moj krajolik straha. Suţava mi se popis mogućnosti kojima raspolaţem, pa vidim

178 što mi preostaje. Dovoljno ću se dugo pretvarati kako bih zašla u podruĉje grada pod nadzorom frakcije Nijekanja. Spasit ću svoju obitelj. I što god da se nakon toga dogodi, jednostavno nije vaţno. Obuzima me mir. Kolona iniciranih zalazi u mraĉan hodnik. Ne vidim Willa, niti bilo što ispred njega. Stopalom udaram o nešto tvrdo i posrćem, pruţam ruke. Koljenom udaram o još nešto — stuba. Uspravljam se, zubi su mi toliko stisnuti da cvokoću. Nisu to vidjeli. Previše je mraĉno. Boţe, samo neka je previše mraĉno. Stubište zakreće, svjetlost ulazi u špilju, tako da napokon ispred sebe opet vidim Willova ramena. Usredotoĉujem se na to da korake uskladim s njegovima dok dolazimo do vrha stubišta, prolazimo pokraj još jednog voĊe Neustrašivih. Sad znam tko su voĊe Neustrašivih, jer oni su jedini budni. Dobro, ne baš jedini. Ja sam budna sigurno zato što sam Razliĉita. A ako sam budna, onda je i Tobias, ako nisam pogriješila kad jeo njemu rijeĉ. Moram ga pronaći. Zastajem pokraj ţeljezniĉkih traĉnica u koloni koja se proteţe dokle mi seţe periferni vid. Ispred nas stoji vlak, vrata svih vagona su otvorena. Jedan po jedan, moji kolege inicirani ulaze u vagon ispred nas. Ne smijem okretati glavu da pogledom pretraţim gomilu u potrazi za Tobiasom, no skrećem pogled ustranu. Lica s lijeve strane su mi nepoznata, no nekoliko metara s desne strane vidim visoka mladića kratke kose. To moţda nije on, no ne mogu biti sigurna, ali to je najbolje što imam. Ne znam kako nezamijećena doći do njega. Moram doći do njega. Vagon ispred nas se popunio, tako da Will kreće prema vratima sljedećeg vagona. Oponašam ga, no umjesto da zastanem gdje i on, odlazim nekoliko koraka udesno. Ljudi koji me okruţuju viši su od mene; zakrilit će me. Ponovno se pomiĉem udesno, stišćem zube. Previše kretnji. Uhvatit će me. Molim te, samo da me ne uhvate. Neustrašivi bezizraţajna lica u sljedećem vagonu pruţa ruku mladiću ispred mene, a ovaj je prihvaća, kretnje su mu robotske. Bez gledanja prihvaćam sljedeću ruku, te se što je moguće gracioznije uspinjem na vlak. Zastajem suĉelice osobi koja mi je pomogla ukrcati se. Pogled mi samo nakratko poskakuje prema gore da bih vidjela lice. Tobias, jednako bezizraţajna lica kao i svi ostali. Jesam li pogriješila? Nije li i on Razliĉit? Suze mi frcaju u pozadini oĉiju, pa trepćem da ih suzbijem. Ljudi se u vagonu okupljaju oko mene, stojimo u ĉetiri kolone, rame uz rame. A tada se dogaĊa nešto iznimno; osjećam prste koji se isprepleću s mojima, neĉiji dlan na svome dlanu. Tobias me drţi za ruku. Cijelo mi je tijelo ţivnulo od energije koja me preplavljuje. Stišćem mu ruku i on uzvraća stisak. Ţelim ga pogledati, no prisiljavam se da stojim mirno i gledam ispred sebe dok se vlak poĉinje pomicati. Palcem mi polako, kruţnim pokretima prelazi preko naliĉja dlana. To bi me trebalo utješiti, no samo me frustrira. Moram razgovarati s njim, moram ga pogledati. Ne mogu vidjeti kamo ide vlak, jer ispred mene stoji visoka djevojka koja mi zaklanja pogled, pa samo zurim u njezin zatiljak i usredotoĉujem se na Tobiasovu ruku u svojoj ruci sve dok traĉnice ne poĉnu škripiti ispod kotaĉa vlaka. Ne znam koliko smo dugo ovdje stajali, no leĊa me bole, pa smo vjerojatno već dugo ovdje. Vlak škripi dok koĉi, a srce mi tuĉe tako divljaĉki, da teško dišem. Prije nego što ću iskoĉiti iz vagona, krajiĉkom oka vidim kako Tobias okreće glavu, pa ga pogledavam. Njegove me tamne oĉi prodorno gledaju dok mi govori:

179 — Bjeţi. — Moja obitelj — kaţem. Ponovno gledam ravno ispred sebe i iskaĉem s vlaka u trenutku kad je na meni red. Tobias hoda ispred mene. Trebala bih se usredotoĉiti na njegov zatiljak, no ulice kojima sada hodam poznate su mi tako da mi povorka Neustrašivih koju slijedim više ne privlaĉi svu pozornost. Prolazim pokraj zgrade u koju sam s majkom odlazila svakih šest mjeseci kako bismo odabrale novu odjeću za našu obitelj; autobusne stanice na kojoj sam nekoć svakoga jutra ĉekala autobus; poteza nogostupa koji je bio tako ispucao da smo se Caleb i ja na njemu igrali preskakanja. Sve to sada izgleda drukĉije. Zgrade su mraĉne i puste. Ceste su pune vojske Neustrašivih. Svi vojnici marširaju u istome ritmu, svi osim ĉasnika koji stoje u razmacima od nekoliko stotina metara, gledaju nas dok prolazimo, ili u skupinama o neĉemu raspravljaju. Izgleda kao da nitko ništa ne ĉini. Jesmo li ovdje doista da bismo pokrenuli rat? Odgovor na svoje pitanje dobivam tek nakon još pola kilometra hoda. Do mene poĉinje dopirati pucketav zvuk. Ne mogu se osvrtati oko sebe kako bih doznala otkuda dolazi, no što dalje hodam, zvuk postaje sve oštriji i glasniji, te mi postaje jasno da je rijeĉ o pucnjima. Grĉim ĉeljusti. Moram nastaviti hodati; moram zuriti ravno ispred sebe. Daleko ispred sebe, vidim vojnikinju Neustrašivih kako vuĉe i na koljena baca ĉovjeka u sivoj odjeći. Prepoznajem ga — rijeĉ je o ĉlanu vijeća. Vojnikinja izvlaĉi pištolj iz futrole, te ispaljuje metak u zatiljak ĉlana vijeća. Vojnikinja ima sijedi pramen kose. To je Tori. Gotovo posrćem. Nastavi hodati. Oĉi me peku. Nastavi hodati. Marširamo pokraj Tori i ĉlana vijeća koji leţi na tlu. Gotovo sam briznula u plaĉ kad sam mu nagazila na ruku. Vojnici ispred mene zatim se zaustavljaju, pa zastajem i ja. Stojim što mirnije mogu, no ţelim samo pronaći Erica, Jeanine i Maxa i poubijati ih. Ruke mi se tresu i nisam u stanju ništa uĉiniti da ih zaustavim. Dišem brzo na nos. Još jedan pucanj. Krajiĉkom lijevoga oka vidim kako mutan sivi obris pada na ploĉnik. Nastavi li se ovako, svi će pripadnici Nijekanja biti mrtvi. Vojnici Neustrašivih bez oklijevanja i pitanja provode neizgovorena nareĊenja. Neke odrasle predstavnike frakcije Nijekanja zajedno s djecom nasilu odvode prema jednoj od obliţnjih zgrada. Vrata ĉuva more u crno odjevenih vojnika. VoĊe frakcije Nijekanja jedini su koje nigdje ne vidim. Moţda su već mrtvi. Jedan po jedan, vojnici Neustrašivih ispred mene istupaju iz kolone kako bi izvršili ovaj ili onaj zadatak. Uskoro će voĊe zamijetiti da ne primam signale koje drugi primaju. Što ću uĉiniti kad se to dogodi? — Ovo je ludo — guguće muški glas zdesna. Vidim uvojak duge, masne kose, srebrnu naušnicu. Eric. Kaţiprstom mi bocka obraz, a ja se borim protiv poriva da ga pljesnem po ruci. — Stvarno nas ne mogu vidjeti? Ĉuti? — pita ţenski glas. — Oh, mogu nas i vidjeti i ĉuti. Samo više ne procesuiraju na uobiĉajeni naĉin ono što vide i ĉuju — kaţe Eric. — Preko predajnika koje smo im ubrizgali primaju naredbe iz naših raĉunala... — Dok govori, prstima prelazi preko mjesta uboda igle kako bi ţeni pokazao gdje je. Budi mirna, kaţem samoj sebi. Mirna, mirna, mirna. —… i provode ih bespogovorno. Eric se pomiĉe korak ustranu i naginje bliţe Tobiasovu licu, ceri se.

180 — E ovo je stvarno radostan prizor — kaţe on. — Legendarni Four. Nitko se više neće sjećati da sam bio drugi, zar ne? Nitko me neće pitati: »Kako je bilo trenirati s momkom koji ima samo četiri straha?« — Izvlaĉi pištolj iz furtole i prislanja ga uz Tobiasovu desnu sljepooĉnicu. Srce mi tako energiĉno udara da ga osjećam u glavi. Ne smije pucati; neće. Eric zabacuje glavu. — Misliš li da će itko išta primijetiti bude li ga netko sluĉajno upucao? — Samo daj — kaţe ţena, zvuĉi kao da joj je dosadno. Sigurno je jedna od voĊa Neustrašivih, ĉim moţe Ericu dati dopuštenje. — On je sada nitko i ništa. — Šteta što nisi prihvatio Maxovu ponudu. Four. Šteta za tebe — kaţe tiho Eric dok ubacuje metak u cijev. Pluća mi gore; nisam disala već gotovo cijelu minutu. Krajiĉkom oka vidim kako se Tobiasova ruka trza, no moja je ruka već na pištolju. Pritišćem cijev uz Ericovo ĉelo. Oĉi mu se šire, a lice postaje bezizraţajno, na trenutak izgleda kao jedan od uspavanih vojnika Neustrašivih. Kaţiprst mi lebdi iznad okidaĉa. — Makni pištolj s njegove glave — kaţem. — Nećeš me ubiti — odgovara Eric. — Zanimljiva teorija — kaţem. Ali, ne mogu ga ubiti; ne mogu. Škripim zubima i spuštam pištolj, pucam u Ericovo stopalo. On vrišti i rukama se hvata za stopalo. U trenutku kada mu pištolj više nije uperen u ĉelo, Tobias izvlaĉi svoj pištolj i puca u nogu Ericove prijateljice. Ne ĉekam da vidim je li ju metak pogodio. Hvatam Tobiasa za ruku i trĉim. Uspijemo li doći do prolaza, mogli bismo nestati izmeĊu zgrada i više nas neće pronaći. Moramo prijeći dvjesto metara. Ĉujem korake iza nas, no ne osvrćem se. Tobias me hvata za ruku i ĉvrsto stišće, vuĉe me za sobom, trĉim brţe no što sam ikada trĉala, brţe nego što mogu trĉati. Posrćem za njim. Ĉujem pucanj. Bol je oštra i iznenadna, zapoĉinje u ramenu i širi se poput elektriĉnih prstiju. Vrisak mi zastaje u grlu, padam, padam obrazom na ploĉnik. Podiţem glavu i vidim Tobiasova koljena ispred svoga lica, pa viĉem: — Bjeţi! Glas mu je smiren i tih kad mi odgovara: — Ne. Okruţeni smo u nekoliko sekundi. Tobias mi pomaţe da ustanem, pridrţava me. Teško mi je usredotoĉiti se od boli. Vojnici Neustrašivih okruţuju nas i podiţu prema nama svoje pištolje. — Pobunjeni Razliĉiti — kaţe Eric koji stoji na jednoj nozi. Lice mu je bolesno bijelo. — Predajte oruţje.

181 TRIDESET ĈETVRTO POGLAVLJE CIJELOM SE teţinom oslanjam na Tobiasa. Cijev pištolja prislonjena uz kraljeţnicu gura me naprijed, kroz ulazna vrata sjedišta frakcije Nijekanja, jednostavnu, sivu dvokatnicu. Krv mi se cijedi niz bok. Ne plašim se onog što slijedi; previše me boli da bih o tome razmišljala. Cijev pištolja gura me prema vratima koja ĉuvaju dvojica vojnika Neustrašivih. Tobias i ja prolazimo kroz vrata i ulazimo u jednostavan ured u kojem su samo stol, raĉunalo i dva prazna stolca. Za stolom sjedi Jeanine s telefonom prislonjenim uz uho. — Pa, pošalji onda neke od njih natrag na vlak — kaţe ona. — Mora biti dobro ĉuvan, to je najvaţniji dio... ne mogu priĉati... moram ići. — Prekida vezu na telefonu i usmjerava svoje sive oĉi prema meni. Njezine me oĉi podsjećaju na rastaljeni ĉelik. — Pobunjeni Razliĉiti — kaţe jedan od Neustrašivih. Sigurno je voĊa Neustrašivih — ili moţda regrut kojem su obustavili simulaciju. — Da, vidim i sama. — Skida naoĉale, sklapa ih i odlaţe na stol. Naoĉale vjerojatno više nosi iz taštine nego iz potrebe, zato što misli da zahvaljujući njima izgleda pametnije — tako je rekao moj otac. — Ti — kaţe ona, upire u mene prstom — oĉekivala sam. Zbog svih problema oko rezultata tvog testa sposobnosti bila sam sumnjiĉava od samoga poĉetka. Ali ti... Vrti glavom dok promatra Tobiasa. — Ti, Tobiase, ili bih te moţda trebala zvati Four, uspio si me izigrati — kaţe tiho. — Sve je kod tebe bilo u redu: rezultati testa, simulacije prije inicijacije, baš sve. Pa ipak si ovdje. — Savija ruke u laktima i polaţe bradu na njih. — Moţda bi mi mogao objasniti kako si to izveo? — Ti si genijalna — kaţe on ledenim glasom. — Zašto ti ne bi meni objasnila? Usta se izvijaju u osmijeh. — Moja teorija glasi da zapravo pripadaš frakciji Nijekanja. Tvoja Razliĉitost je slabija. Osmijeh se širi. Izgleda kao da se zabavlja. Škripim zubima i bavim se mišlju da se bacim preko stola i zadavim je rukama. Da nemam metak u ramenu, moţda bih i mogla. — Tvoja sposobnost zakljuĉivanja je zadivljujuća — izjavljuje Tobias kao da pljuje. — Zadivljen sam. Pogledavam boĉno prema njemu. Gotovo sam zaboravila tu njegovu stranu — stranu koja će prije eksplodirati nego poslušno leći i umrijeti. — Sada kad si pokazala i dokazala vlastitu inteligenciju, moţda bi htjela sve privesti kraju i pogubiti nas. — Tobias sklapa oĉi. — Na kraju krajeva, moraš pobiti još mnogo voĊa frakcije Nijekanja. Ako je Tobiasov komentar i uznemirio Jeanine, ona to ne pokazuje. I dalje se smiješi i s lakoćom ustaje. Na sebi ima plavu haljinu koja joj tijelo obavija od ramena do koljena, s vidljivom debeljuškastom izboĉinom na trbuhu. Soba mi se vrti dok se pokušavam usredotoĉiti na njezino lice, pa padam na Tobiasa kako bih zadrţala ravnoteţu. On obavija ruku oko mene i pridrţava me oko pojasa. — Ne budi blesav. Nema ţurbe — nehajno izjavljuje. — Oboje ste ovdje zbog krajnje vaţnoga cilja. Znaš, zbunjivalo me to što su Razliĉiti imuni na serum koji sam razvila, pa radim na tome da toj imunosti stanem na kraj. Mislila sam da sam u tome uspjela s posljednjom turom iniciranih, no bila sam u krivu. Na svu sreću, sada na raspolaganju imam novu turu.

182 — Ĉemu trud? — Njoj i voĊama Neustrašivih ubijanje Razliĉitih do sada nije bio nikakav problem. Zašto bi sada bilo drukĉije? Smije mi se. — Otkako sam zapoĉela rad na projektu s Neustrašivima, imam jedno pitanje. — Zaobilazi radni stol, prstima ovlaš prelazi preko njegove površine. — Ono glasi: zašto od svih frakcija, Razliĉiti u najvećoj mjeri dolaze baš iz frakcije Nijekanja pune bezvoljnih, bogobojaznih ništarija? Nisam znala da većina Razliĉitih dolazi iz frakcije Nijekanja i ne znam zašto je tomu tako. A vjerojatno neću ţivjeti dovoljno dugo da to doznam. — Bezvoljni — ruga se Tobias. — Kad sam posljednji put provjeravao, doznao sam da je za kontrolu nad simulacijom potrebna jaka volja. Oni mlitavi vrše kontrolu uma nad vojskom zato što je preteško obuĉiti vlastitu vojsku. — Nisam glupa — kaţe Jeanine. — Frakcija intelektualaca nije vojska. Umorni smo od toga da nama upravlja gomila kreposnih idiota koji odbacuju bogatstvo i napredak, no nismo to mogli sami uĉiniti. A vaši voĊe Neustrašivi i više su nego rado prihvatili moj poziv, pod uvjetom da im zajamĉim mjesto u našoj novoj, poboljšanoj vladi. — Poboljšanoj — kaţe Tobias i cereka se. — Da, poboljšanoj — kaţe Jeanine. — Poboljšanoj, koja će djelovati u smjeru stvaranja svijeta u kojemu će ljudi ţivjeti u bogatstvu, blagostanju i napretku. — Po kojoj cijeni? — pitam, glas mi je zgusnut, pun sline. — Cijelo to bogatstvo... ne dolazi niotkuda. — Oni koji su izvan frakcija trenutaĉno crpe sva naša bogatstva — ogovara Jeanine. — Baš kao i frakcija Nijekanja. Sigurna sam da će s nama suraĊivati i frakcija Iskrenosti ĉim ono što preostane od Nijekanja pristupi vojsci Neustrašivih, pa će sve konaĉno doći na svoje mjesto. Pristupiti vojsci Neustrašivih. Znam što to znaĉi — ţeli i njih kontrolirati. Ţeli da joj se svi podĉine kako bi ih lakše kontrolirala. — Da sve doĊe na svoje mjesto — gorko ponavlja Tobsias. Podiţe glas. — Pazi da ne uĉiniš nijedan pogrešan korak. Bit ćeš mrtva prije nego se dan okonĉa, ti... — Kad bi moţda mogao kontrolirati vlastitu narav — izjavljuje Jeanine, rijeĉi joj se oštro probijaju kroz Toabiasov glas — ne bi se našao u ovakvoj situaciji, Tobiase. — U ovakvoj sam situaciji zato što si me ti u nju dovela — dobacuje on — u trenutku kad si pokrenula ovaj napad protiv nevinih ljudi. — Nevinih ljudi — smije se Jeanine. — Zvuĉi malo smiješno kad ti to kaţeš. Od Marcusova bih sina oĉekivala da mu je jasno kako svi ti ljudi uopće nisu nevini. — Propinje se uz rub stola i suknja joj se podiţe iznad koljena koja su prošarana strijama. — Iskreno mi reci, zar ne bi bio sretan kad bi doznao da ti je otac ubijen u napadu? — Ne — odgovara Tobias kroz stisnute zube. — Jer njegovo zlo barem nije ukljuĉivalo opseţnu manipulaciju cijele jedne frakcije i sustavnim ubijanjem svih naših politiĉkih lidera. Kratko zure jedno u drugo, dovoljno dugo da me obuzme duboka nelagoda, a Jeanine se zatim nakašljava. — Ono što sam htjela reći — kaţe — jest da ću uskoro pod nadzor dobiti nekoliko desetaka predstavnika Nijekanja i njihove malodobne djece, a slutim da su mnogi od njih Razliĉiti baš kao i vi, da ih simulacije ne mogu drţati pod nadzorom. Zastaje i ĉini nekoliko koraka ulijevo, ruke su joj sklopljene i ĉvrsto stisnute. Poput mojih, i njezini su nokti izgriţeni.

183 — Zato je bilo nuţno da razvijem novi oblik simulacije na koji nisu imuni. Bila sam prisiljena preispitati vlastite pretpostavke. Tu ti stupaš na scenu. — Ĉini nekoliko koraka udesno. — U pravu si kad veliš da imaš jaku volju. Ne mogu nadzirati tvoju volju. No postoji nekoliko stvari koje mogu imati pod nadzorom. Zastaje i okreće se prema nama. Naslanjam sljepooĉnicu na Tobiasovo rame. Krv mi se cijedi niz leĊa. Bol je posljednjih nekoliko minuta bila toliko uporna i neprestana da sam se priviknula na nju, poput onih ljudi koji se nauĉe i na zvuk sirena ako ga slušaju bez prestanka. Ona sklapa ruke. Ne vidim podmukao sjaj u njezinim oĉima, ni natruhu sadizma koji sam oĉekivala. Više je poput stroja, nego manijaka. Uoĉava probleme i pronalazi rješenja prema podacima koje prikuplja. Frakcija Nijekanja stoji na putu njezinoj ţudnji za moći, zato ona pronalazi naĉin kako je eliminirati. Nije raspolagala vojskom, pa ju je pronašla u redovima Neustrašivih. Znala je da će, ţeli li biti sigurna u vlastiti uspjeh, drţati pod nadzorom velike skupine ljudi, pa je razvila metodu kako to ĉiniti s pomoću seruma i predajnika. Razliĉitost je samo jedan problem u nizu koji mora riješiti i zato je tako zastrašujuća — zato što je dovoljno pametna da riješi svaki problem, ĉak i ako je taj problem naše postojanje. — Mogu kontrolirati ono što vidiš i ĉuješ — kaţe ona — zato sam stvorila novi serum koji će prilagoditi tvoje okruţenje kako bih manipulirala tvojom voljom. Moramo izbliza pratiti one koji odbijaju naše vodstvo. Praćenje — ili oduzimanje slobodne volje. Darovita je s rijeĉima. — Bit ćeš prvi na kome ću provesti testiranje, Tobiase. Ti si, Beatrice, meĊutim... — smiješi se. — Previše si ozlijeĊena da bi mi bila i od kakve koristi, tako da ćeš biti pogubljena po okonĉanju ovog sastanka. Pokušavam prikriti drhtavicu koja me obuzima pri spomenu rijeĉi »pogubljena«, rame mi vrišti od bola, podiţem pogled prema Tobiasu. Teško je treptanjem odagnati suze dok vidim uţas u Tobiasovim tamnim, razrogaĉenim oĉima. — Ne — kaţe Tobias. Glas mu drhti, no izgleda opako dok trese glavom. — Radije ću umrijeti. — Bojim se da u ovom sluĉaju nemaš previše izbora — odgovara nehajno Jeanine. Tobias mi rukama grubo hvata lice i ljubi me, pritisak njegovih usana razdvaja mi usne. Zaboravljam bol koja me tišti i uţas sve bliţe smrti, na trenutak sam zahvalna što će mi sjećanje na ovaj poljubac još biti svjeţe u trenutku kad budem umirala. Pušta me, pa se moram osloniti o zid da ne padnem. Bez ikakva prethodnog upozorenja, osim moţda napetih mišića, Tobias se baca preko stola i rukama obavija Jeaninin vrat. Straţari Neustrašivih koji stoje pokraj vrata bacaju se na njega, repetiraju pištolje, vrištim. Potrebna su dvojica vojnika Neustrašivih kako bi Tobiasa odmaknuli od Jeanine i bacili ga na tlo. Jedan od vojnika prikiva ga uz tlo, koljenima pritišće Tobiasove ruke, rukama mu pritišće glavu, lice uz sag. Jurišam prema njima, no drugi me straţar energiĉno hvata za ramena, gura me uza zid. Slaba sam zbog gubitka krvi i premalena. Jeanine se grĉevito pridrţava za stol, krklja i bori se za zrak. Trlja vrat koji je jarko crven od Tobiasovih prstiju. Koliko god sliĉila robotu, ipak je ljudsko biće; u oĉima su joj suze dok iz ladice stola uzima kutiju i otvara je, vadi iz nje špricu s iglom. Još uvijek teško dišući, sa špricom odlazi prema Tobiasu. On škripi zubima i laktom udara jednog od straţara u lice. Straţar drškom pištolja udara Tobiasa u sljepooĉnicu, a Jeanine mu zabija iglu u vrat. Tijelo mu je omlitavilo. Ispuštam zvuk, nije to ni jecaj, ni vrisak, nego više nešto nalik škripanju, neartikuliranom zvuku koji kao da je izašao iz tuĊih usta.

184 — Podignite ga — kaţe Jeanine, glas joj zvuĉi izgrebeno. Straţar ustaje, a s njim i Tobias. Ne izgleda kao vojnik Neustrašivih koji hoda u snu; oĉi su mu budne. Kratko oko sebe pogledava kao daje zbunjen onim što vidi. — Tobiase — kaţem. — Tobiase! — Ne prepoznaje te — kaţe Jeanine. Tobias pogledava preko ramena. Oĉi mu se skupljaju i kreće prema meni, trĉi. Prije nego što ga straţari uspijevaju obuzdati, rukama me hvata za vrat i prstima mi gnjeĉi dušnik. Gušim se, lice mi je usijano od krvi. — Simulacija njime manipulira — kaţe Jeanine. Jedva ĉujem od otkucaja vlastita srca koje mi tuĉe u ušima. — Tako što mijenja ono što vidi — pa umjesto prijatelja vidi neprijatelja. Jedan od straţara odvlaĉi Tobiasa od mene. Borim se za dah, buĉno uvlaĉim dah u pluća. Nema ga više. Pod nadzorom simulacije, sada će ubijati ljude koje je prije samo tri minute nazvao nevinima. Od te bi me spoznaje manje boljelo da ga je Jeanine odmah ubila. — Prednost ove verzije simulacije — kaţe, a oĉi joj se sjaje — jest da moţe djelovati neovisno, a samim tim biti i znatno efikasnija od bezumnih vojnika. — Promatra straţare koji pridrţavaju Tobiasa. Bori se protiv njih i otima, mišići su mu napeti, oĉi su mu usmjerene prema meni, no ne vide me, ne onako kako su me nekoć vidjele. — Odvedite ga u kontrolnu prostoriju. Trebat će nam netko s osjetima, netko tko će sve ovo nadzirati, a ako sam dobro shvatila, nekoć je i radio ondje. Jeanine sklapa ruke ispred sebe. — A nju odvedite u sobu B13 — kaţe. Odmahuje rukom kako bi me otpustila. To odmahivanje rukom znak je za izvršenje mog pogubljenja, no za nju je to samo jedan od zadataka koje je morala prekriţiti s popisa, jedini logiĉan naĉin da nastavi svojim putem. Nimalo sućutan promatra dok me dvojica straţara Neustrašivih izvode iz prostorije. Odvlaĉe me niz hodnik. Iznutra osjećam tupost, no izvana vrištim, izbacujem snagu svoje volje. Zagrizam ruku Neustrašivog s desne strane i smiješim se dok kušam njegovu krv. On me zatim udara, nakon toga više ništa.

185 TRIDESET PETO POGLAVLJE BUDIM SE u mraku, u kutu prostorije. Pod ispod mene je gladak i hladan. Dodirujem rukom bolnu glavu i tekućina mi klizi izmeĊu prstiju. Crvena — krv. Spuštam ruku, laktom udaram u zid. Gdje sam? Iznad mene treperi svjetlo. Ţarulja je plava i prigušeno sja dok je ukljuĉena. Vidim stijenke rezervoara oko sebe, preko puta vlastiti, sjenoviti odraz. Prostorija je malena, betonskih zidova bez prozora, sama sam unutra. Zapravo gotovo sama — na jednom od betonskih zidova je malena videokamera. Do nogu vidim maleni otvor. Na njega je priĉvršćena cijev, a za cijev golemi rezervoar u kutu. Prsti mi poĉinju drhtati pa pruţam ruke, i cijelo mi tijelo uskoro drhti. Ovoga puta nisam u simulaciji. Desnu ruku ne osjećam. Ustajem iz kuta, vidim mlaku krvi na mjestu gdje sam sjedila. Ne smijem dopustiti da me obuzme panika. Stojim, naslanjam se na zid, dišem. Najgore što mi se sada moţe dogoditi jest da se utopim u ovom rezervoaru. Polaţem ĉelo uz staklo i smijem se. To je najgore što mogu zamisliti. Smijeh mi prerasta u jecaj. Odbijem li se sada predati, izgledat ću hrabro onome, tko god to bio, tko me promatra preko one kamere, no ponekad hrabrost nije borba, nego suoĉavanje sa smrću koja znaš da te ĉela. Jecam u staklo. Ne bojim se smrti, no ţelim umrijeti na drukĉiji naĉin, bilo koji drugi naĉin. Bolje je vrištati nego plakati, zato vrištim i petom udaram o zid iza sebe. Noga mi odskakuje, pa ponovno udaram, peta me boli od udarca. Udaram ponovno, ponovno, ponovno, zatim se odmiĉem i lijevim ramenom nasrćem na staklo. Od siline udarca, desno me rame boli kao da ga je netko probo usijanim ţaraĉem. Voda se polako slijeva preko dna staklenog rezervoara. Videokamera znaĉi da me promatraju — ne, prouĉavaju me, onako kako to ĉine Uĉeni. Kako bi vidjeli odgovara li moja stvarna reakcija onoj u simulaciji. Kako bi dokazali da sam kukavica. Opuštam šake i puštam ruke uz tijelo. Nisam kukavica. Podiţem glavu i zurim u kameru preko puta. Usredotoĉim li se na disanje, mogu zaboraviti da ću uskoro umrijeti. U kameru zurim sve dok mi se vidno polje ne poĉne suţavati do toĉke da je ona sve što vidim. Voda mi škaklja gleţnjeve, pa bedra, naposljetku i bokove. Udišem; izdišem. Voda je meka, poput svile. Udišem. Voda će mi oprati rane. Izdišem. Majka me je u vodu uronila kad sam bila beba kako bi me predala Bogu. Dugo već nisam razmišljala o Bogu, no sada to ĉinim. To je prirodno. Iznenada mi je drago što sam Erica upucala u stopalo, a ne u glavu. Tijelo mi se podiţe zajedno s vodom. Umjesto da udaram nogama kako bih ostala na površini, izdišem sav zrak iz pluća i tonem na dno. Voda prigušuje zvuk u mojim ušima. Osjećam njezine pokrete na licu. Razmišljam o tome da u pluća usišem vodu kako bih brţe umrla, no ne mogu se odluĉiti na to. Pušem mjehuriće na usta. Opusti se. Sklapam oĉi. Pluća mi gore. Puštam da mi ruke lebde do vrha rezervoara. Dopuštam da me voda obavije svojim svilenim rukama.

186 Kad sam bila malena, otac bi me podigao iznad glave i vrtio, tako da sam imala osjećaj da letim. Sjećam se osjeta zraka koji mi je klizio preko tijela, pa se ne bojim. Otvaram oĉi. Ispred mene stoji taman ljudski obris. Sigurno sam blizu smrti, ĉim mi se poĉinje priviĊati. Bol mi probada pluća. Gušenje je bolno. Vidim dlan pritisnut uz staklo ispred moga lica, kratko zurim kroz vodu, mislim da vidim mutno lice svoje majke. Ĉujem pucanj i staklo puca. Voda pršti kroz rupu na vrhu rezervoara i staklena ploĉa puca popola. Okrećem se dok staklo puca, a silina vodene bujice baca me na tlo. Borim se za zrak, udišem vodu i zrak istodobno, kašljem, ponovno se borim za zrak, netko mi polaţe dlanove na ruke, ĉujem njezin glas. — Beatrice — kaţe ona. — Beatrice, moramo bjeţati. Prebacuje moju ruku preko ramena i podiţe me na noge. Odjevena je poput moje majke i izgleda kao moja majka, no u ruci drţi pištolj i pogled joj je odluĉan, što nije nalik na moju majku. Posrćem preko razbijenog stakla, kroz vodu, na otvorena vrata. Pokraj vrata leţe mrtvi straţari Neustrašivih. Noge mi klize preko poda prekrivenog keramiĉkim ploĉicama dok trĉim onoliko brzo koliko me slabe noge nose. Zalazimo iza ugla, a ona puca u dvojicu straţara koji stoje pokraj vrata na dnu hodnika. Meci obojicu pogaĊaju u glavu, i oni padaju na tlo. Gura me uza zid i svlaĉi svoju sivu jaknu. Na sebi ima košulju bez rukava. Podiţe ruku, a ja joj ispod pazuha nazirem rub tetovaţe. Nije ĉudo da se nikada nije preodijevala preda mnom. — Mama — kaţem prigušenim glasom. — Bila si Neustrašiva. — Da — kaţe i smiješi se. Oblikuje jaknu u udlagu za moju ruku, rukave mi privezuje oko vrata. — I to mi je danas bilo od velike koristi. Tvoj otac, Caleb i nekolicina drugih skrivaju se u podrumu na raskriţju Northa i Fairfielda. Moramo otići do njih. Zurim u nju. Šesnaest sam godina dva puta dnevno pokraj nje sjedila za stolom u blagovaonici i nikada mi nije na pamet palo da se moţda nije rodila u frakciji Nijekanja. Koliko sam zapravo dobro poznavala svoju majku? — Bit će još vremena za pitanja — kaţe. Zadiţe košulju i izvlaĉi pištolj koji joj je zadjenut za remen hlaĉa, pruţa mi ga. Dodiruje mi zatim obraz. — Sada moramo ići. Potom trĉi do kraja hodnika, a ja je slijedim. Nalazimo se u podrumu sjedišta frakcije Nijekanja. Moja je majka ovdje radila otkada znam za sebe, tako da nisam nimalo zateĉena dok me vodi mraĉnim hodnicima, vlaţnim stubištem sve do površine. Koliko je straţara Neustrašivih ubila prije nego što me pronašla? — Kako si znala gdje ćeš me pronaći? — pitam. — Od poĉetka napada motrila sam vlakove — odgovara, pogledava me preko ramena. — Nisam znala što ću kad te pronaĊem. No, od samoga mi je poĉetka namjera bila da te spasim. Grlo mi se grĉi. — Ali, izdala sam te. Napustila. — Kćerka si mi. Frakcije mi nisu vaţne. — Trese glavom. — Gledaj kamo su nas dovele. Ljudska bića kao takva ne mogu dugo biti dobra, zlo uvijek izbije na površinu i zatruje nas. Zastaje na mjestu gdje boĉna uliĉica izlazi na cestu. Znam da sada nije vrijeme za razgovor. No, postoji nešto što moram znati. — Mama, kako si znala za Razliĉitost? — pitam. — Što je to? Zašto...

187 Izbacuje okvir s mecima i zuri u njega. Gleda koliko joj je metaka preostalo. Vadi zatim nekoliko metaka iz dţepa i puni okvir. Prepoznajem taj izraz lica, jer tako je izgledala kad bi konac zadijevala u iglu. — Znam za njih zato što sam jedna od njih — odgovara mi dok gura metak u okvir. — Bila sam zaštićena samo zato što mi je majka bila jedan od voĊa Neustrašivih. Na Dan izbora, rekla mi je neka napustim svoju frakciju i odaberem sigurniju. Izabrala sam Nijekanje. — Vraća jedan metak u dţep i uspravlja se. — No za tebe sam htjela da sama izabereš. — Ne shvaćam zašto smo takva prijetnja voĊama. — Svaka frakcija svoje pripadnike odgaja tako da misle i djeluju na odreĊeni naĉin. A većina ljudi tako se i ponaša. Većini nije teško nauĉiti, pronaći predloţak razmišljanja kako bi zadrţali utvrĊeni pravac. — Dodiruje mi neozlijeĊeno rame i smiješi se. — No naši se umovi kreću u desetak razliĉitih smjerova. Ne moţemo se ograniĉiti na samo jedan naĉin razmišljanja, a to uţasava naše voĊe. To znaĉi da nas ne mogu kontrolirati. To znaĉi da im, što god oni ĉinili, stvaramo nevolje. Osjećam se kao da mi je netko udahnuo nov zraku pluća. Ne pripadam frakciji Nijekanja. Nisam ni Neustrašiva. Ja sam Razliĉita. I ne mogu me kontrolirati. — Dolaze — kaţe ona, i pogledava iza ugla. Provirujem joj preko ramena i vidim nekoliko Neustrašivih s pištoljima koji se u istom ritmu kreću prema nama. Majka se osvrće. Daleko iza nas, prema nama niz uliĉicu trĉi još jedna skupina Neustrašivih. Ona me hvata za ruke i zuri mi u oĉi. Gledam kako joj se duge trepavice pomiĉu dok trepće. Voljela bih da moje sitno, bezliĉno lice ima barem neke njezine crte. No, barem u glavi imam nešto njezino. — Idi do svog oca i brata. Prva uliĉica zdesna, u podrumu. Pokucaj prvo dvaput, pa triput, a zatim šest puta. — Polaţe mi dlanove na obraze. Ruke su joj hladne, dlanovi hrapavi. — Privući ću im pozornost. Moraš trĉati što brţe moţeš. — Ne — tresem glavom. — Ne idem nikamo bez tebe. Ona mi se smiješi. — Budi hrabra, Beatrice. Volim te. Osjećam njezine usne na ĉelu, a zatim je gledam kako istrĉava nasred uliĉice. Podiţe pištolj iznad glave i triput puca u zrak. Neustrašivi poĉinju trĉati. Trĉim preko ceste i zalazim u uliĉicu. Dok trĉim, pogledavam preko ramena kako bih vidjela slijedi li me ijedan od onih Neustrašivih. No moja majka puca u skupinu ĉuvara, pa su previše usredotoĉeni na nju da bi me primijetili. Zabacujem glavu preko ramena dok ih slušam kako uzvraćaju vatru. Noge me ne slušaju, pa zastajem. Tijelo moje majke koĉi se i izvija u luk. Krv izvire iz rane na njezinu trbuhu, grimizno joj boji majicu. Krv joj se prelijeva preko ramena. Trepćem i jarko crvenilo oblijeva mi unutrašnjost kapaka. Ponovno trepćem i vidim je kako na gomilu mete pramenove moje ošišane kose. Pada, prvo na koljena, ruke joj mlitavo padaju uz bokove, a zatim se na ploĉnik ruši kao krpena lutka. Nepomiĉna je, ne diše. Stavljam ruku preko usta i vrištim u dlan. Obrazi mi se ţare, mokri su od suza koje nisam ni osjetila kada su poĉele navirati. Krv mi vrišti da joj pripada, ţeli joj se vratiti, no dok trĉim, u glavi ĉujem njezin glas koji mi govori da budem hrabra.

188 Bol me probada dok se urušava sve od ĉega sam sazdana, jer cijeli mi se svijet srušio u jednom jedinom trenu. Ploĉnik mi grebe koljena. Legnem li sada dolje, sve bi se moglo brzo okonĉati. Moţda je Eric bio upravu, moţda je odlazak u smrt poput istraţivanja nepoznatog, neistraţenog podruĉja. Osjećam Tobiasovu ruku koja mi gladi kosu prije prve simulacije. Ĉujem ga kako mi kaţe da budem hrabra. Vojnici Neustrašivih okreću se kao da ih pokreće isti, zajedniĉki um. Nekako ustajem i poĉinjem trĉati. Hrabra sam.

189 TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE PROGONE ME trojica vojnika Neustrašivih. Trĉe u istom ritmu, koraci im odjekuju uliĉicom. Jedan od njih puca, pa se bacam, dlanovima grebem tlo. Metak pogaĊa zid od opeke zdesna i komadići opeke frcaju na sve strane. Bacam se iza ugla i repetiram, ubacujem metak u cijev. Ubili su mi majku. Uperim pištolj prema uliĉici i naslijepo pucam. Nisu je ubili baš oni, no nije vaţno — ne moţe biti vaţno, a baš poput same smrti, u ovome trenutku jednostavno ne moţe biti stvarno. Ĉujem sada korake samo jednog para nogu. Objema rukama ispred sebe drţim pištolj i stojim na kraju uliĉice, uperim oruţje u vojnika Neustrašivih. Prst mi pritišće obaraĉ, ali ne dovoljno snaţno da bih pucala. Ĉovjek koji prema meni trĉi nije muškarac, nego djeĉak. Djeĉak rašĉupane kose s borom izmeĊu obrva. Will. Tupa pogleda i bezuman, ali svejedno Will. Prestaje trĉati i motri me, noge su mu ĉvrsto na tlu, pištolj podignut. U trenu, vidim njegov prst zgrĉen preko okidaĉa i ĉujem metak koji uskaĉe u cijev, pa pucam. Oĉi su mi stisnute. Ne mogu disati. Metak ga pogaĊa u glavu. Znam, zato što sam u glavu i ciljala. Okrećem se ne otvarajući oĉi i posrćući napuštam uliĉicu. North i Fairfield. Moram gledati ploĉe s nazivima ulica kako bih doznala gdje sam, no ne uspijevam ih ĉitati; vid mi je zamućen. Trepćem nekoliko puta. Stojim samo nekoliko metara od zgrade u kojoj se nalazi ono što je od moje obitelji preostalo. Spuštam se na koljena do vrata. Tobias bi mi rekao da nije mudro stvarati bilo kakvu buku. Buka bi mogla privući vojnike Neustrašivih. Pritišćem ĉelo uza zid i vrištim. Nakon nekoliko sekundi dlanom prekrivam usta kako bih prigušila zvuk i ponovno vrištim, vrisak prerasta u jecanje. Pištolj mi ispada na tlo. Još vidim Willa. U sjećanju mi se smiješi. Usnice izvijene u osmijeh. Ravni zubi. Svjetlost u njegovim oĉima. Smije se, zadirkuje me, ţivlji mi je u sjećanju nego u stvarnosti. Bilo je ili on ili ja. Odabrala sam sebe. No, i ja se osjećam mrtvom. * * * Dvaput kucam na vrata, pa triput, a naposljetku šest puta, onako kako mi je majka rekla. Otirem suze s lica. Oca ću sada vidjeti prvi put od dana kad sam ga napustila, pa ne ţelim da me vidi shrvanu i u suzama. Otvaraju se vrata, ispred njih stoji Caleb. Prizor me zaprepašćuje. Nekoliko sekundi zuri u mene, a zatim mi ruke baca na ramena, pritišće mi ranu. Grizem usnicu kako ne bih vikala, no svejedno stenjem, a Caleb se u skoku odmiĉe od mene. — Beatrice. Oh, Boţe, jesi li pogoĊena? — UĊimo — kaţem slabim glasom. Provlaĉi palac ispod oka, otire vlagu. Vrata se iza nas zatvaraju. Prostorija je slabo osvijetljena, no vidim poznata lica, nekadašnje susjede, školske kolege, suradnike moga oca. Moga oca koji u mene zuri kao da mi je izrasla još jedna glava. Marcusa. Boli me sam pogled na njega — Tobias...

190 Ne. Neću to ĉiniti; neću misliti na njega. — Kako si doznala za ovo mjesto? — pita me Caleb. — Je li te mama pronašla? Kimam glavom. Ne ţelim misliti na mamu. — Moje rame — kaţem. Sada kada sam na sigurnom, popušta adrenalin koji me je gurao i bol se pogoršava. Padam na koljena. Voda mi se s odjeće cijedi na betonski pod. Jecaj mi se uspinje uz grlo, oĉajniĉki ţeli van, no ja ga obuzdavam. Tessa, koja je nekoć ţivjela u našoj ulici, razmotava slamnjaĉu. Bila je u braku s ĉlanom vijeća, no njega ovdje ne vidim. Vjerojatno je mrtav. Netko svjetiljku iz jednog ugla donosi u drugi, tako da imamo svjetla. Caleb dolazi s priborom za prvu pomoć, dok mi Susan donosi bocu vode. Nema mjesta na kojem bi ĉovjek mogao dobiti bolju pomoć od prostorije pune pripadnika frakcije Nijekanja. Pogledavam Caleba. Na sebi ponovno ima sivu odjeću. Susret s njim u sjedištu Uĉenih sada me se doima poput sna. Prilazi mi otac, prebacuje moje ruke preko svojih ramena i pomaţe mi da prehodam prostoriju. — Zašto si mokra? — pita me Caleb. — Pokušali su me utopiti — kaţem. — Zašto si ovdje? — Uĉinio sam što si mi rekla, što mi je majka rekla. Istraţio sam serum za simulacije i otkrio da Jeanine radi na odašiljaĉima dalekog dosega za serum, kako bi signal dopirao na veću udaljenost, a to me dovelo do informacija o Uĉenima i Neustrašivima... bilo kako bilo, izašao sam iz inicijacijske skupine kad sam shvatio što se dogaĊa. Htio sam te upozoriti, no bilo je prekasno — kaţe. — Sad sam bez frakcije. — Ne, nisi — odgovara strogo moj otac. — S nama si. Spuštam se na slamnjaĉu na koljena, a Caleb medicinskim škarama uklanja komad košulje s moga ramena. Uklanja kvadrat tkanine, razotkriva prvo tetovaţu simbola Nijekanja, a zatim i ptice uz moju kljuĉnu kost. I Caleb i moj otac u tetovaţe zure zadivljeno i u šoku, no ništa ne govore. Lijeţem potrbuške. Caleb mi stišće ruku dok moj otac iz pribora za prvu pomoć vadi antiseptiĉko sredstvo. — Jesi li ikada vadio metak? — pitam, u glasu mi vibrira smijeh. — Iznenadila bi se kad bi znala što sve znam — odgovara. Mnogo bi me toga moţda iznenadilo u vezi s mojim roditeljima. Mislim na maminu tetovaţu i grizem si usnicu. — Ovo će boljeti — veli. Ne vidim noţ koji mi ulazi u ranu, ali ga osjećam. Bol mi se širi tijelom, pa vrištim kroza stisnute zube, gnjeĉim Calebovu ruku. Dok vrištim, ĉujem oca koji mi govori da opustim leĊne mišiće. Suze mi se slijevaju niz kutove oĉiju dok ĉinim što mi govori. Bol se nastavlja, osjećam noţ koji mi se pomiĉe ispod koţe, i dalje vrištim. — Imam ga — kaţe. Ispušta zatim nešto na tlo, ĉuje se dling. Caleb pogledava našeg oca, pa mene, a zatim se smije. Toliko ga već dugo nisam ĉula kako se smije, da me sam zvuk njegova smijeha tjera u plaĉ. — Što je tako smiješno? — pitam šmrcajući. — Nisam mislio da ću nas ikad više vidjeti zajedno — kaţe. Koţu oko rane otac ĉisti neĉim hladnim.

191 — Vrijeme za šivanje — kaţe. Kimam glavom. Uvlaĉi konac u iglu onako kako je to ĉinio već tisuću puta prije. — Jedan — kaţe — dva. ..tri. Grĉim ĉeljust, no ne ispuštam nikakav zvuk. Od sve boli koju sam danas pretrpjela — bol kad su me upucali, gotovo utopili, vadili mi metak iz rane, bol ponovnog susreta i gubitka moje majke i Tobiasa, ovu je bol najlakše podnijeti. Otac završava sa šivanjem rane, vezuje konac u ĉvor i ranu prekriva povezom. Caleb mi pomaţe ustati i razdvaja rukave svojih dviju košulja, preko glave svlaĉi onu duţih rukava i pruţa mi je. Otac mi pomaţe desnu ruku ugurati u rukav, a zatim košulju prevlaĉim preko glave. Široka je i svjeţe miriše, miriše na Caleba. — Onda — kaţe tiho otac. — Gdje ti je majka? Zurim u tlo. Ne ţelim im prenijeti ovu vijest. Ne ţelim zapoĉeti s tom viješću. — Nema je — kaţem. — Spasila me. Caleb sklapa oĉi i duboko udiše. Otac izgleda pogoĊeno, a zatim se oporavlja, oĉi mu se cakle, kima glavom. — Dobro je to — kaţe prigušenim glasom. — Dobra smrt. Puknut ću progovorim li odmah, a to si ne smijem dopustiti. Zato samo kimam glavom. Eric je Alovo samoubojstvo prozvao hrabrim ĉinom, pogriješio je. Smrt moje majke bila je hrabra. Sjećam se koliko je bila smirena, odluĉna. Nije hrabro samo to što je umrla za mene; hrabro je što je to uĉinila bez prethodne najave, bez oklijevanja, ne ostavljajući dojam da razmatra neku drugu mogućnost. Pomaţe mi ustati. Vrijeme je da se suoĉim s ostalima u prostoriji. Majka mi je rekla da ih spasim. Zbog toga, ali i zato što sam neustrašiva, duţnost mi je da preuzmem vodstvo. Nemam pojma kako ću preuzeti taj teret. Marcus ustaje. Kroz glavu mi prolazi vizija kako mi remenom biĉuje ruku i prsa mi se steţu. — Samo smo za sada svi ovdje sigurni — kaţe naposljetku Marcus. — Moramo otići iz grada. Najbolji izbor je da odemo do sjedišta Dobrohotnosti u nadi da će nas primiti. Beatrice, znaš li išta o strategiji Neustrašivih? Prestaju li se noću boriti? — Nije to strategija Neustrašivih — kaţem. — Sve su ovo osmislili Uĉeni. I malo je vjerojatno da Neustrašivi izdaju ikakva nareĊenja. — Ne izdaju nareĊenja? — kaţe otac. — Kako to misliš? — Mislim — kaţem — devedeset posto Neustrašivih su trenutaĉno poput mjeseĉara. Pod simulacijom su i ne znaju što ĉine. Jedini razlog zašto nisam poput njih jest da sam... — oklijevam nad rijeĉju koju kanim izgovoriti. — Kontrola uma na mene ne djeluje. — Kontrola uma? Ne znaju, dakle, da trenutaĉno ubijaju ljude? — pita me otac razrogaĉenih oĉiju. — Ne. — To je... uţasno. — Marcus trese glavom. Njegov glas pun sućuti doima mi se umjetno. — Probuditi se i shvatiti što si uĉinio. Svi u prostoriji su utihnuli, jer vjerojatno svi pripadnici Nijekanja zamišljaju kako je biti u koţi vojnika Neustrašivih. I tada mi je sinulo. — Moramo ih probuditi — kaţem. — Što? — pita Marcus.

192 — Probudimo li Neustrašive, vjerojatno će se pobuniti kad shvate što se dogaĊa — objašnjavam. — Uĉeni više neće imati vojsku. Pripadnici Nijekanja više neće ginuti. Sve će se ovo okonĉati. — Neće to biti tako jednostavno — kaţe otac. — Ĉak i bez pomoći Neustrašivih, Uĉeni će pronaći novi naĉin da... — A kako ih kaniš probuditi? — pita Marcus. — PronaĊimo raĉunala pomoću kojih se simulacija nadzire i uništimo podatke — kaţem. — Program. Sve. — Lakše reći nego uĉiniti — kaţe Caleb. — Mogu se nalaziti bilo gdje. Ne moţemo se samo pojaviti u sjedištu Uĉenih i poĉeti vršljati uokolo. — Nalaze se... — Mrštim se. Jeanine. Jeanine je govorila o neĉem vaţnom kada smo Tobias i ja ušli u njezin ured, dovoljno vaţnom da zbog toga nekome zalupi slušalicu. Ne možeš ga samo tako ostaviti bez nadzora. A zatim, kada je otposlala Tobiasa: Odvedite ga u kontrolnu sobu. Kontrolnu sobu u kojoj je Tobias nekoć radio. Sa sigurnosnim monitorima Neustrašivih. I raĉunalima Neustrašivih. — Nalaze se u sjedištu Neustrašivih — kaţem. — Ima smisla. Ondje su pohranjeni svi podaci o Neustrašivima, pa zašto ih onda ne bi i kontrolirali s istoga mjesta? Tek ovlaš primjećujem da sam ih spomenula u trećem licu mnoţine. Juĉer sam tehniĉki postala jedna od Neustrašivih, no ne osjećam se tako. A nisam nijedna od pripadnica frakcije Nijekanja. Pretpostavljam da sam ono što sam oduvijek i bila. Ni Neustrašiva, ni ona iz Nijekanja, ni bez frakcije. Razliĉita. — Jesi li sigurna? — pita otac. — To je utemeljeno nagaĊanje — kaţem — i najbolja teorija kojom raspolaţem. — Onda ćemo morati odluĉiti tko ide tamo, a tko odlazi do sjedišta Dobrohotnih — kaţe on. — Kakva ti je vrsta pomoći potrebna, Beatrice? Njegovo me pitanje zaprepaštava, baš kao i izraz njegova lica. Gleda me kao sebi ravnu. Razgovara sa mnom kao sa sebi ravnom. Ili je prihvatio da sam sada odrasla, ili ĉinjenicu da mu više nisam kćerka. Ovo posljednje je vjerojatni je, i bolnije. — Potreban mi je svatko tko zna i moţe pucati — kaţem — a ne boji se visine.

193 TRIDESET SEDMO POGLAVLJE SNAGE UĈENIH i Neustrašivih koncentrirane su u dijelu grada pod nadzorom frakcije Nijekanja, tako da se udaljavanjem od tog sektora izlaţemo sve manjoj opasnosti da ćemo ih susresti. Nisam uspjela odluĉiti tko će ići sa mnom. Caleb se nametnuo kao sasvim logiĉan izbor, budući da zna najviše o planovima Uĉenih. Usprkos mome protivljenju, Marcus je inzistirao da poĊe, budući da je dobar s kompjutorima. A moj otac se ponašao kao da mu je tu mjesto od samoga poĉetka. Gledam kako ostali trĉe u suprotnom smjeru — prema sigurnosti, prema Dobrohotnima — samo nekoliko sekundi, a zatim se okrećem prema gradu, prema ratu. Stojimo pokraj ţeljezniĉkih traĉnica koje će nas odnijeti u opasnost. — Koliko je sati? — pitam Caleba. On pogledava na sat. — Tri i dvanaest. — Svakoga bi trena trebao doći — kaţem. — Hoće li se zaustavljati? — pita me on. Vrtim glavom. — Kroz grad vozi polako. Kratko ćemo trĉati uz vagon, a zatim uskoĉiti. Uskakanje u vlakove sada mi se ĉini lakim, prirodnim. Ostalima to neće biti tako jednostavno, no ne moţemo sada odustati. Pogledavam preko lijevoga ramena i vidim farove vlaka koji zlatnim sjajem blješte na sivoj podlozi zgrada i ulica. Poskakujem na nogama dok svjetla postaju sve krupnija, a zatim ispred mene prolazi prednji dio vlaka, pa poĉinjem trĉati. Uoĉavam vagon s otvorenim vratima, ubrzavam korak, hvatam se za ruĉku s lijeve strane i uskakujem. Caleb skaĉe, teško se prizemljuje i kotrlja na bok kako bi ušao, a zatim pomaţe Marcusu. Moj otac se doĉekuje na trbuh, uvlaĉi za sobom noge u vagon. Odmiĉu se dalje od vrata, no ja stojim na rubu, drţim se za ruĉku i promatram grad koji ispred mene prolazi. Na Jeanineinu bih mjestu glavninu snaga Neustrašivih rasporedila na ulaz ispred sjedišta Neustrašivih, iznad Jame, odnosno ispred staklene zgrade. Bit će pametnije ući na straţnji ulaz, a to zahtijeva skakanje sa zgrade. — Pretpostavljam da ti je sada ţao što si odabrala Neustrašive — kaţe Marcus. IznenaĊena sam što mi to pitanje nije postavio otac, no i on, poput mene, promatra grad. Vlak prolazi pokraj sjedišta Uĉenih koje je sada obavijeno tamom. Ovako, izdaleka, izgleda miroljubivo, a unutar tih zidova vjerojatno i vlada mir. Zdanje je udaljeno od sukoba i stvarnosti koju su stvorili. Vrtim glavom. — Ĉak ni kad su voĊe frakcije odluĉili pridruţiti se uroti za rušenje naše vlade? — dobacuje mi Marcus. — Bilo je stvari koje sam morala nauĉiti. — Kako biti hrabar? — pita moj otac tihim glasom. — Kako biti nesebiĉan — kaţem. — Hrabrost i nesebiĉnost poĉesto su jednaki. — Zato si na ramenu tetovirala simbol frakcije Nijekanja? — pita Caleb. Gotovo sam sigurna da u oĉevim oĉima vidim osmijeh.

194 Uzvraćam mu blagim osmijehom i kimam glavom. — I simbol Neustrašivih na drugom ramenu. * * * Staklena zgrada iznad Jame zrcali mi sunce u oĉi. Stojim, drţim se za ruĉku pokraj vrata kako bih odrţala ravnoteţu. Gotovo smo stigli. — Kad vam kaţem da skoĉite — velim — onda skoĉite, što dalje moţete. — Da skoĉimo? — pita Caleb. — Pa sedam smo katova iznad zemlje, Tris. — Na krov — pridodajem. A gledajući zaprepašteni izraz na njegovu licu, objašnjavam: — Zato to i nazivaju testom hrabrosti. Perspektiva je polovica hrabrosti. Kad sam prvi put ovo uradila, bilo je to najteţe što sam ikada uĉinila. Sad je priprema za skok s vlaka ništavna, jer u posljednjih sam nekoliko tjedana uĉinila više opasnih i teških stvari nego većina ljudi u cijelom svom ţivotu. Pa ipak, ništa se to ne moţe ni usporediti s onim što ću uĉiniti u sjedištu Neustrašivih. A ako preţivim, nesumnjivo ću prijeći na još teţe stvari od ovoga, stvari poput ţivota izvan frakcija, a to je nešto što mi se nikada nije ĉinilo mogućim. — Tata, na tebe je red — kaţem i izmiĉem se ustranu kako bi stao uz rub. Idu li on i Marcus prvi, mogu tempirati tako da moraju preskoĉiti najkraću udaljenost. Caleb i ja smo mlaĊi, tako da uz malo sreće moţemo i dalje skoĉiti. To je kocka koju moram prihvatiti. Traĉnice zaokreću blago ustranu, a zatim prolaze tik uz zgradu, pa viĉem: — Skoĉi! Otac povija koljena i baca se naprijed. Ne ĉekam da vidim je li uspio. Guram Marcusa naprijed i viĉem: — Skoĉi! Otac se na krov prizemljuje tako blizu ruba da ispuštam uzdah. Sjeda na šljunak, a ja Caleba guram ispred sebe. Staje uz rub vagona i ne moram mu ni govoriti da skoĉi. Uzimam zalet i iskaĉem iz vagona baš u trenutku kada dolazimo do ruba krova. Na trenutak lebdim u ništavilu, a zatim mi noge udaraju o beton i posrćem ustranu, dalje od ruba krova. Koljena me bole, udarac mi potresa cijelo tijelo, ponovno budi bol u ramenu. Sjedam, teško dišem, pogledavam preko krova. Caleb i moj otac stoje na rubu krova i drţe Marcusa za ruke. Nije uspio, no još nije pao. Negdje duboko u meni, podmukli glas pjevuši: padni, padni, padni. No on ne pada. Moj otac i Caleb podiţu ga na krov. Ustajem, otirem šljunak s hlaĉa. Zaokupilo me je razmišljanje o onome što slijedi. Jedno je od ljudi zatraţiti da skoĉe s vlaka, no kako ću im reći da skoĉe s krova? — Zbog onoga što slijedi i pitala sam vas za strah od visine — kaţem hodajući do ruba krova. Iza sebe ĉujem šuštanje njihovih koraka dok hodam do izbojka. Vjetar nadire uza zid zgrade i podiţe mi košulju. Zurim dolje u otvor na tlu, sedam katova ispod mene, a zatim sklapam oĉi dok mi vjetar puše u lice. — Dolje je mreţa — kaţem, pogledavam preko ramena. Izgledaju zbunjeno. Još im nije jasno što od njih oĉekujem. — Nemojte razmišljati — kaţem. — Samo skoĉite. A dok se okrećem, naginjem se unatrag i dovodim se do gubitka ravnoteţe. Padam kao kamen, sklopljenih oĉiju, ispruţene ruke na kojoj osjećam vjetar. Što je moguće više, opuštam mišiće prije udarca o mreţu koja mi poput betonskog bloka udara u rame. Škrgućem zubima i kotrljam se do ruba, hvatam se za stup o koji je mreţa obješena, prebacujem nogu preko ruba. Na platformu se spuštam na koljenima, oĉi su mi pune suza, vid zamućen.

195 Caleb jauĉe dok mu se mreţa omata oko tijela, a zatim izravnava. Pomalo mi je teško stajati. — Calebe! — sikćem. — Ovamo! Teško dišući, Caleb puţe do ruba mreţe, pada preko ruba i cijelim tijelom silovito udara u platformu. Kriveći lice od bola, ustaje i otvorenih usta zuri u mene. — Koliko si puta... već... uĉinila ovo? — pita me izmeĊu udisaja i izdisaja. — Ovo mi je drugi put — kaţem. On vrti glavom. Moj otac zatim upada u mreţu i Caleb mu pomaţe da se s nje spusti. Na platformi se saginje i povraća preko ruba. Spuštam se niz stube, na njihovu dnu ĉujem kako Marcus upada u mreţu, stenje pritom. Spilja je prazna, a hodnici koji iz nje vode proteţu se u tamu. Sudeći prema onome što je Jeanine rekla, u sjedištu Neustrašivih nema nikog osim vojnika koje je otposlala da ĉuvaju raĉunala. PronaĊemo li vojnike Neustrašivih, pronaći ćemo i raĉunala. Pogledavam preko ramena. Marcus na platformi stoji blijed kao kreĉ, ali ĉitav. — Ovo je, dakle, sjedište Neustrašivih? — pita Marcus. — Da — odgovaram. — I? — Nisam mislio da ću ga ikad vidjeti — odgovara on dok dlanom prelazi preko zida. — Ne moraš biti tako defenzivna, Beatrice. Nikad još nisam zamijetila koliko su mu oĉi ledene. — Beatrice, imaš li neki plan? — pita me otac. — Da. — Govorim istinu. Premda nisam sigurna kad sam ga uspjela razraditi. Jednako tako nisam sigurna hoće li biti uspješan. Mogu raĉunati na nekoliko stvari: u sjedištu nema mnogo Neustrašivih, Neustrašivi nisu baš poznati po tankoćutnosti, a ja ću uĉiniti sve da ih zaustavim. Koraĉamo hodnikom koji vodi do Jame, koji je prugama svjetla prošaran svakih tridesetak metara. Zalazimo u prvu prugu svjetla kada ĉujem pucanj i bacam se na tlo. Netko nas je sigurno uoĉio. Puţem do sljedećeg mraĉnog podruĉja. Bljesak pucnja iz cijevi pištolja dolazi iz prostorije smještene pokraj vrata koja vode u Jamu. — Jeste li svi dobro? — pitam. — Jesmo — odgovara otac. — Ostanite onda gdje jeste. Trĉim do zida uz onu prostoriju. Svjetla dopiru do zida, tako da je sjena ispod svakog svjetla. Okrenem li se boĉno, dovoljno sam sitna da se sakrijem u tim sjenama. Mogu dopuzati uza zid prostorije, i straţara, tko god on bio, iznenaditi prije nego što mu se ukaţe prilika da mi ispuca metak u glavu. Moţda. Ono na ĉemu sam Neustrašivima zahvalna jest da spremnost oslobaĊa straha. — Tko god da je tamo — viĉe glas — predaj oruţje i ruke u zrak! Okrećem se boĉno i prislanjam leĊa uz kameni zid. Brzo se povlaĉim ustranu, prebacujem nogu preko noge, skupljam oĉi kako bih u polumraku bolje vidjela. Još jedan pucanj narušava tišinu. Stiţem do posljednjeg svjetla i jedno vrijeme stojim u sjeni, ĉekam da mi se oĉi priviknu. Ne mogu pobijediti u izravnome okršaju, no mogu se kretati dovoljno brzo, da se neću ni morati boriti. Koraci su mi laki, krećem se prema ĉuvaru navratima. Nekoliko metara dalje,

196 shvaćam da mi je poznata ta tamna kosa koja se uvijek sjaji, ĉak i u relativnoj tami, taj dugi nos uska korijena. To je Peter. Jeza mi prolazi cijelom koţom, obavija mi se oko srca i tone u trbuh. Lice mu je napeto — nije mjeseĉar. Pogledava oko sebe, no oĉi mu pretraţuju zrak iznad i daleko i za mene. Sudeći prema njegovoj tišini, nema namjeru pregovarati s nama; ubit će nas bez pitanja. Oblizujem usnice, posljednjih nekoliko koraka trĉim i podiţem ruku. Udaram ga ravno u nos, a on viĉe, podiţe obje ruke da zaštiti lice. Dok mu se oĉi stišću, moje tijelo poskakuje nošeno nervoznom energijom, te ga udaram u prepone. Sruši se na koljena i pištolj mu pada na pod. Hvatam ga i cijev mu pritišćem uz glavu. — Kako to da si budan? — pitam. On podiţe glavu, a ja ubacujem metak u cijev, podiţem obrvu i gledam ga. — VoĊe Neustrašivih... pregledali su moj dosje i iskljuĉili me iz simulacije — kaţe. — Zato što su zakljuĉili da već imaš ubojite namjere, te da ti ĉak ni u svjesnom stanju neće biti nikakav problem ubiti nekoliko stotina ljudi — kaţem. — Ima smisla. — Nisam... ubojit! — Nikad još nisam upoznala nekog iz Iskrenosti tko toliko laţe. — Lupkam pištoljem po njegovoj glavi. — Gdje su raĉunala preko kojih se nadzire simulacija, Peter? — Nećeš me ubiti. — Ljudi neprestano precjenjuju moj karakter — tiho mu kaţem. — Misle da samo zato što sam sitna, ţensko ili Ukoĉena ne mogu biti okrutna. Ali, griješe. Pomiĉem pištolj nekoliko centimetara ulijevo i pucam mu u ruku. Njegov vrisak preplavljuje hodnik. Krv se izlijeva iz rane, a on ponovno vrišti, spušta ĉelo do tla. Premještam pištolj ponovno na njegovu glavu, ne obazirem se na griţnju savjesti koja mi grĉi ţeludac. — Sad kad si shvatio da si pogriješio — kaţem — dat ću ti novu priliku da mi kaţeš ono što od tebe traţim prije nego što te upucam u neko još bolnije mjesto. Još jedno na što mogu raĉunati: Peter nije nesebiĉan. Okreće glavu i netremice me promatra svojim blistavim okom. Grize donju usnicu i dah mu podrhtava dok izdiše. I dok udiše. Pa ponovno izdiše. — Prisluškuju — kaţe. — Ako me ne ubiješ, ubit će me oni. Reći ću ti samo ako me izvedeš odavde. — Što? — Povedi me... ahh... sa sobom — kaţe, lice mu se grĉi. — Ţeliš da te povedem sa sobom? — kaţem. — Ĉovjeka koji me pokušao ubiti? — Ţelim — stenje. — Ako misliš otkriti ono za ĉime tragaš. Doima se poput izbora, ali nije. Svake minute koju tratim zureći u Petera, dok razmišljam o noćnim morama koje mi je donio i šteti koju mi je nanio, još će desetak pripadnika Nijekanja pasti od ruke Neustrašivih isprana mozga. — Dobro — kaţem, rijeĉ mi gotovo zapinje u grlu. — Dobro. Ĉujem korake iza sebe. Ĉvrsto drţim pištolj, osvrćem se preko ramena. Prilazi nam otac zajedno s ostalima.

197 Otac svlaĉi svoju košulju dugih rukava. Ispod nje nosi sivu majicu. Spušta se u ĉuĉanj pokraj Petera i oko ruke mu vezuje tkaninu, ĉvrsto je privezuje. Dok pritišće tkaninu na krv koja se slijeva niz Peterovu ruku, podiţe pogled i pita me: — Je li baš bilo nuţno pucati u njega? Ne odgovaram. — Bol je ponekad dobrodošla — smireno kaţe Marcus. U mislima ga vidim kako ispred Tobiasa stoji s remenom u ruci, ĉujem kako mu glas odjekuje. Ovo je za tvoje dobro. Kratko ga promatram. Vjeruje li doista u to? Zvuĉi kao nešto tipiĉno za Neustrašive. — Idemo — kaţem. — Ustani, Peter. — Ţeliš da hoda? — pita Caleb. — Zar si poludjela? — Jesam li ga upucala u nogu? — pitam. — Ne. Moţe hodati. Kamo ćemo, Peter? Caleb Peteru pomaţe da ustane. — Staklena zgrada — kaţe. — Osmi kat. Vodi nas kroz vrata. Zalazim u huk rijeke i plaviĉastu svjetlost Jame koju nikad još nisam vidjela tako pustu. Pogledom prelazim preko zidova u potrazi za znakovima ţivota, no u tami ne nazirem nijednu kretnju ili ljudski obris. S pištoljem u ruci hodam prema stazi koja vodi do staklenog stropa. Jeţim se od praznine. Podsjeća me na beskrajno polje u mojoj noćnoj mori s vranama. — Što te nagnalo na pomisao da imaš prava pucati? — pita me otac dok iza mene hoda stazom. Prolazimo pokraj prostora za tetoviranje. Gdje je sada Tori? A Christina? — Sad nije trenutak za etiĉke rasprave — kaţem. — Sad je savršen trenutak — kaţe on — jer uskoro će ti se ukazati prilika da još nekog upucaš, a ako ne spoznaš... — Ako ne spoznam što? — pitam i ne gledajući ga. — Da svaka sekunda oklijevanja znaĉi još jednog mrtvog predstavnika Nijekanja i još jednog Neustrašivog pretvorenog u ubojicu? To sam spoznala. A sad je na tebi red. — Postoji ispravan naĉin da se nešto uĉini. — Kako moţeš biti siguran da znaš koji je to naĉin? — pitam. — Molim vas, prestanite se prepirati. — Prekida nas Caleb, glas mu jeĉi. — Moramo se pozabaviti vaţnijim stvarima. Nastavljam se uspinjati, obrazi mi se ţare. Prije samo nekoliko mjeseci ne bih se usudila ovako obrecnuti na oca. Moţda se isto ne bih usudila ni prije samo nekoliko sati. No nešto se promijenilo nakon što su mi ubili majku. Kad su odveli Tobiasa. Ĉujem kako moj otac puše i uzdiše glasnije od huka vode. Zaboravila sam da je stariji i da sve teţe nosi teret vlastita tijela. Prije nego što ću se uspeti metalnim stubama iznad staklenoga stropa, stojim u tami i promatram svjetlost što je sunce baca na zidove Jame. Promatram i ĉekam sve dok preko suncem obasjana zida nije prošla sjenka, a zatim i druga. Straţari vrše obilazak svaku minutu i pol, zastanu dvadeset sekundi, pa krenu dalje. — Gore su naoruţani ljudi s pištoljima. Kad me vide, ubit će me ako mogu — tiho kaţem ocu. Pogledom traţim njegove oĉi. — Trebam li im dopustiti to? Kratko zuri u mene. — Idi — kaţe — i neka ti Bog pomogne.

198 Oprezno se uspinjem stubama, zastajem prije nego što ću promoliti glavu. Ĉekam, promatram kako se sjene pomiĉu, a kad se jedna od njih zaustavi, istupam, ciljam i pucam. Metak ne pogaĊa ĉuvara, nego stakleni zid iza njega. Ponovno pucam i saginjem se dok metak buĉno pogaĊa stakleni pod. Hvala Bogu što je stakleni strop otporan na metke, inaĉe bi se staklo rasprsnulo, a ja propala i smrtno stradala. Jedan je straţar uklonjen. Duboko dišem, polaţem dlan na strop i kroz staklo pogledom traţim svoju metu. Zabacujem pištolj i pucam u drugog straţara, koji trĉi prema meni. Metak ga pogaĊa u ruku. Na svu sreću, rijeĉ je o ruci kojom puca, tako da mu pištolj ispada i kliţe preko poda. Tijelo mi se trese, bacam se kroz otvor na stropu i prije njega hvatam pištolj koji je pao na tlo. Metak mi fijuĉe kraj glave, prolazi tako blizu da mi podiţe kosu u zrak. Razrogaĉenih oĉiju, zabacujem desnu ruku preko ramena, pokušavam potisnuti bol koja me razdire, te triput pucam iza sebe. Nekim ĉudom, metak pogaĊa straţara, a oĉi mi nekontrolirano suze od bola u ramenu. Upravo sam razderala šavove, sigurna sam u to. Drugi mi ĉuvar stoji preko puta. Leţim potrbuške, s oba pištolja uperena u njega, dok mi ruke poĉivaju na podu. Zurim u crnu toĉku njegove pušĉane cijevi. DogaĊa se tada nešto iznenaĊujuće. Zabacuje bradu ustranu. Daje mi znak neka proĊem. Sigurno je Razliĉit. — Put je ĉist! — viĉem. Straţar se saginje i odlazi u prostoriju s krajolikom straha. Polako ustajem, desnu ruku privijam uz grudi. Vidno polje mi je suţeno. Trĉim ovim putem i neću se moći zaustaviti, neću moći misliti ni na što drugo dok ne doĊem do cilja. Calebu pruţam jedan pištolja, a drugi zadijevam za pojas. — Mislim da biste ti i Marcus trebali ostati ovdje s njim — kaţem, trzam glavom prema Peteru. — Samo bi nas usporio. Dobro pazite da nas nitko ne slijedi. Nadam se da nije shvatio što kanim — ostaviti ga ovdje kako bi bio na sigurnom, premda bi rado dao ţivot za ovo. Odem li gore u zgradu, vjerojatno se neću vratiti. Najbolje ĉemu se mogu nadati jest da ću simulaciju uništiti prije nego što me netko ubije. Kada sam se odluĉila provesti ovu samoubilaĉku misiju? Zašto mi je to došlo s takvom lakoćom? — Ne mogu ostati ovdje dok ti ideš tamo i riskiraš vlastiti ţivot — kaţe Caleb. — Moraš — kaţem. Peter tone na koljena. Lice mu se cakli od znoja. Nakratko mi ga je gotovo ţao, no tada mi na pamet pada Edward i peckanje tkanine koju su mi moji napadaĉi zavezali oko oĉiju, i sva se moja sućut pretvara u mrţnju. Caleb naposljetku kima glavom. Prilazim jednom od ubijenih ĉuvara i uzimam njegov pištolj, i ne gledam im smrtonosne rane. Srce mi ţestoko tuĉe. Nisam jela; nisam spavala; nisam plakala, ni vrištala, ĉak ni na trenutak zastala. Grizem donju usnicu i idem prema dizalima koja se nalaze desno od prostorije. Osmi kat. Kada su se vrata dizala zatvorila, naslanjam boĉnu stranu glave na staklo i osluškujem pištanje. Pogledavam oca. — Hvala ti. Što si zaštitila Caleba — kaţe otac. — Beatrice, ja... Dizalo stiţe do osmoga kata i vrata se otvaraju. Dvojica straţara spremno nas doĉekuju s isukanim pištoljima, lica su im bezizraţajna. Oĉi mi se šire, spuštam ruku do pojasa, no ĉujem pucnje. Ĉujem metke koji pogaĊaju staklo. Ĉuvari padaju na tlo: jedan je još ţiv i stenje, drugi brzo umire. Iznad njih stoji moj otac, drţi pištolj ispred sebe.

199 Posrćem. Ĉuvari trĉe hodnikom koji nam dolazi s lijeve strane. Sudeći prema sinkroniziranosti njihovih koraka, kontrolira ih simulacija. Mogla bih otrĉati desnim hodnikom, no budući da su ĉuvari došli onim lijevim, to znaĉi da su raĉunala upravo ondje. Padam na tlo izmeĊu straţara koje je moj otac upravo ubio i leţim što mirnije mogu. Otac iskaĉe iz dizala i trĉi desnim hodnikom, privlaĉi pozornost Neustrašivih kako bi pošli za njim. Polaţem dlan preko usta da ne poviĉem za njim. Taj hodnik ima kraj. Pokušavam spustiti glavu kako to ne bih vidjela, ali ne mogu. Zurim preko leĊa mrtvog straţara. Otac preko ramena puca u straţare koji ga progone, no nije dovoljno brz. Jedan od njih puca mu u trbuh, a on stenje tako glasno da u grudima osjećam njegovu bol. Prikuplja svu raspoloţivu snagu, ramenima se naslanja o zid i puca. Ponovno puca. Ĉuvari su pod djelovanjem simulacije: nastavljaju se kretati ĉak i kad su pogoĊeni, kreću se sve dok im srce ne stane, no ne dolaze do mog oca. Krv mu se slijeva niz ruku, lice mu gubi boju. Još jedan pucanj i posljednji straţar pada na tlo. — Tata — kaţem. Mislila sam da ću vikati, no glas mi je tih. On pada na tlo. Pogledi nam se susreću kao da metri koji nas dijele nisu ništa. Usta su mu otvorena kao da će nešto reći, no brada mu zatim pada na prsa i tijelo mu se opušta. Oĉi me peku i preslaba sam da ustanem; muka mi je od mirisa krvi i znoja. Ţelim poloţiti glavu na tlo i pustiti neka se sve okonĉa. No ono što sam prije rekla ocu bilo je istinito — svaka protraćena sekunda znaĉi još jednog ubijenog pripadnika Nijekanja. Preostaje mi još jedna stvar na svijetu koju moram uĉiniti: uništiti simulaciju. Pridiţem se i trĉim hodnikom, na njegovu kraju skrećem desno. Ispred mene su samo jedna vrata. Otvaram ih. Zid nasuprot meni sasvim je prekriven monitorima visokim tridesetak i širokim tridesetak centimetara. Ima ih nekoliko desetaka, a svaki prikazuje razliĉit dio grada. Ograda. Ţarište. Ulice podruĉja pod nadzorom frakcije Nijekanja koje su sada preplavljene vojnicima Neustrašivih. Prizemlje zgrade ispod nas gdje Caleb, Marcus i Peter ĉekaju da se vratim. Zid je prekriven svim što sam ikada vidjela, što sam ikada upoznala. Na jednome se od zaslona umjesto slike nalazi linija s kodom. Pomiĉe se brţe nego što mogu ĉitati. To je simulacija, već ispisani kod, komplicirani popis zapovijedi koje predviĊaju i upravljaju tisućama mogućih ishoda. Ispred zaslona su stolac i pisaći stol. Na stolcu sjedi vojnik Neustrašivih. — Tobiase — kaţem.

200 TRIDESET OSMO POGLAVLJE TOBIASOVA GLAVA se okreće i pogled njegovih tamnih oĉiju je na meni. Ustaje. Izgleda zbunjeno. Podiţe pištolj. — Ispusti oruţje — kaţe. — Tobiase — kaţem. — U simulaciji si. — Ispusti oruţje — ponavlja on. — Ili ću pucati. Jeanine je rekla da me Tobias ne prepoznaje. Jeanine je rekla i da simulacija Tobiasove prijatelje pretvara u neprijatelje. Ubit će me bude li morao. Odlaţem pištolj do nogu. — Odloţi oruţje! — viĉe Tobias. — Već jesam — kaţem. Tihi glas u mojoj glavi kaţe mi da me on ne ĉuje, da me ne vidi i ne prepoznaje. Oĉi kao da mi gore. Ne mogu samo stajati i pustiti da me ubije. Dotrĉavam do njega, hvatam ga za zapešće. Osjećam kako mu se mišići pomiĉu dok pritišće okidaĉ i saginjem se u pravom trenutku. Metak pogaĊa zid iza mene. Stenjući, udaram ga u rebra i zavrćem mu zapešće što jaĉe mogu. On ispušta pištolj. Ne mogu Tobiasa pobijediti u borbi prsa o prsa. Znam to. No moram uništiti raĉunalo. Bacam se na pištolj, no on me hvata prije nego što ga se uspijevam doĉepati i povlaĉi me ustranu. Kratko zurim u njegove tamne, zbunjene oĉi prije nego što me šakom udari u bradu. Glava mi leti ustranu, odskakujem od njega, podiţem ruke kako bih zaštitila lice. Ne smijem pasti; ne smijem pasti, jer će me on udariti nogom, a to bi bilo još gore, gore od iĉega. Petom udaram pištolj kako ga ne bi mogao zgrabiti, te ga, ne obazirući se na ţestoku bol u ramenu, nogom udaram u trbuh. On mi hvata stopalo i povlaĉi me tako da padam na rame. Od boli mi se mraĉi pred oĉima. Zurim u njega. Povlaĉi nogu kao da će me njome udariti, a ja se kotrljam na koljena, pruţam ruku kako bih dohvatila pištolj. Ne znam što ću s njim. Ne mogu pucati u njega, ne mogu pucati u njega, ne mogu. Ondje je, negdje duboko u sebi. Hvata me za kosu i povlaĉi ustranu. Pruţam ruku iza sebe i hvatam ga za zapešće, no prejak je, pa ĉelom udaram u zid. Ondje je, negdje duboko u sebi. — Tobiase — kaţem. Je li njegov stisak popustio? Okrećem se i udaram nogom, petom ga udaram u nogu. Kada mu je moja kosa kliznula izmeĊu prstiju, bacam se na pištolj i prstima obavijam hladni metal. Preokrećem se na leĊa i podiţem pištolj prema njemu. — Tobiase — kaţem. — Znam da si ondje, negdje duboko u sebi. No da je doista ondje, ne bi na mene nasrnuo kao da me doista ţeli ubiti. Glava me ţestoko boli. Ustajem. — Tobiase, molim te — preklinjem ga. Patetiĉna sam. Lice mi je usijano od suza. — Molim te. Vidi me. — Hoda prema meni, kretnje su mu opasne, brze, moćne. Pištolj mi se trese u rukama. — Molim te, Tobiase, vidi me! Ĉak i kada kori, oĉi mu izgledaju zamišljeno, a sjećam se i kako su mu se usne izvijale u osmijeh.