Veronica Roth - Razlicita

101 Haluciniraš sve dok se ne smiriš, nastavlja njegov glas, pa kašljem, lice mi je mokro od suza, još mi se jedna vrana podvukla ispod ruke, osjećam njezin oštar kljun na svojim usnama. Kljun joj se probija izmeĊu mojih usana i grebe mi zube. Vrana mi zavlaĉi glavu u usta, ja ţestoko zagrizam, osjećam gorak okus. Pljujem i stišćem zube kako se ne bi mogle probiti, no ĉetvrta mi je vrana do nogu, peta mi kljuca rebra. Smiri se. Ne mogu, ne mogu. Srce mi divljaĉki tuĉe. Diši. Drţim usta zatvorenima i dišem na nos. Satima sam već sama na tom polju; danima. Ispuhujem zrak na nos. Srce mi ţestoko tuĉe u grudima. Moram usporiti njegov ritam. Ponovno dišem, lice mi je mokro od suza. Ponovno jecam, prisiljavam se da se ispruţim na travi koja mi bode koţu. Širim ruke i dišem. Vrane se probijaju i nasrću mi na bokove, uvijaju se oko mene, a ja im dopuštam. Dopuštam da se nastavi lepetanje krila, graktanje, kljucanje, nasrtanje, opuštam mišić po mišić, prepuštam se ĉinjenici da sam lešina koju kljucaju. Bol me sasvim obuzima. Otvaram oĉi, sjedim u metalnom naslonjaĉu. Vrištim, zamahujem rukama i nogama, glavom kako bih otjerala ptice, no njih više nema, premda još osjećam perje na koţi leĊa, kandţe na ramenima i koţa me peĉe. Jauĉem i podiţem koljena do glave, uranjam lice u njih. Dlan mi dodiruje rame, a ja zamahujem šakom, udaram nešto ĉvrsto, a istodobno meko. — Ne diraj me! — jecam. — Gotovo je — kaţe Four. Rukom mi nesigurno prelazi preko kose, a ja se sjećam kako me je otac po kosi gladio kada bi me došao poljubiti za laku noć, kako mi je majka kosu dodirivala kada bi me šišala. Dlanovima prelazim preko svojih ruku, još osjećam perje na njim, premda znam da ga nema. — Tris. Njišem se naprijed–natrag na metalnome naslonjaĉu. — Tris, odvest ću te natrag u spavaonicu, moţe? — Ne! — uzvikujem. Podiţem glavu i bijesno zurim u njega, no kroza suze ga uopće ne mogu vidjeti. — Ne smiju me vidjeti... ne ovakvu... — Oh, smiri se — kaţe. Koluta oĉima. — Odvest ću te kroz straţnja vrata. — Ne trebaš me... — Tresem glavom. Tijelo mi drhti i toliko sam slaba da nisam sigurna hoću li uopće moći stajati, ali moram pokušati. Nisam valjda jedina koju su morali pratiti do spavaonice. Ĉak i ako me ne vide, doznat će, govorit će o meni... — Gluposti. Hvata me za ruku i izvlaĉi iz naslonjaĉa. Trepćem kako bih osušila suze u oĉima, otirem obraze zapešćima, te mu dopuštam da me odvuĉe do vrata iza zaslona kompjutora. U tišini koraĉamo hodnikom. Kada smo se našli na stotinjak metara od one prostorije, trzajem izvlaĉim ruku i zastajem. — Zašto ste mi to uĉinili? — pitam. — Koji je smisao svega toga, ha? Nisam znala da ću time što sam odabrala Neustrašive prihvatiti tjedan dana muĉenja! — Zar si mislila da je lako prevladati kukaviĉluk? — pita on smireno. — Nije ovo prevladavanje kukaviĉluka! Kukaviĉluk je ono što odluĉiš biti u stvarnome ţivotu, a u stvarnome ţivotu vrana me neće na smrt kljucati, Four! — dlanovima prekrivam lice i ponovno jecam.

102 Ništa ne govori, samo pokraj mene stoji dok plaĉem. Treba mi samo nekoliko sekundi da prestanem, ponovno rukama otirem lice. — Ţelim kući — kaţem slabašnim glasom. No kuća više nije opcija. Mogu biti ili ovdje ili u sirotinjskim ĉetvrtima onih koji ne pripadaju nijednoj frakciji. Ne gleda me suosjećjno. Samo me gleda. Oĉi su mu tamne kao slabo osvijetljeni hodnik, a usne stisnute u ravnu liniju. — Nauĉiti kako razmišljati usred straha — kaţe — to je lekcija koju svatko, ĉak i oni iz obitelji Ukoĉenih, mora nauĉiti. Tome smo te htjeli pouĉiti. Ako to nisi spremna nauĉiti, onda ti je najbolje da se gubiš odavde, jer mi te nećemo htjeti. — Pokušavam. — Donja mi usnica drhti. — Ali nisam uspjela. Ja sam oliĉenje neuspjeha. On uzdiše. — Što misliš, koliko si dugo halucinirala, Tris? — Ne znam. — Tresem glavom. — Pola sata? — Tri minute — odgovara on. — Izvukla si se triput brţe od svih ostalih iniciranih. Što god bila, sigurno nisi izgubljen sluĉaj. — Tri minute? Blago se smiješi. — Sutra ćeš biti još bolja. Vidjet ćeš. — Sutra? Dodiruje mi leĊa i vodi me prema spavaonici. Kroz majicu osjećam njegove prste. Zbog njegova njeţna dodira nakratko zaboravljam ptice. — Što je bilo tvoja prva halucinacija? — pitam, kratko ga pogledavam. — Nije to bilo toliko »što«, više »tko«. — Slijeţe ramenima. — Nije vaţno. — I jesi li sada prevladao taj strah? — Još nisam. — Stiţemo do vrata spavaonice, a on se leĊima naslanja na zid, ugurava ruke u dţepove. — Moţda nikad i neću. — Strahovi dakle ne nestaju? — Ponekad i išĉeznu. Ponekad ih zamijene novi strahovi. — Palĉeve je provukao kroz petlje za pojas. — No nije svrha ostati bez strahova. To je nemoguće. Smisao je nauĉiti kako svoje strahove drţati pod nadzorom, kako ih se osloboditi. Kimam glavom. Nekada sam mislila da Neustrašivi ne znaju za strah. Tako su mi barem izgledali. No ono što sam nekoć doţivljavala kao odsutnost straha moţda je bilo samo strah pod nadzorom. — Bilo kako bilo, u simulacijama rijetko proţivljavamo svoje istinske strahove — pridodaje on. — Kako to misliš? — Pa, bojiš li se doista vrana? — pita me on napola se smiješeći. To njegove oĉi ispunjava tolikom toplinom, da zaboravljam da mi je instruktor. Postaje samo mladić koji sa mnom opušteno razgovara dok me prati do vrata spavaonice. — Kad vidiš vranu, dogaĊa li ti se da doista vrištiš i bjeţiš od nje? — Ne. Pretpostavljam da nije tako. — Razmišljam o tome kako bi bilo da mu priĊem bliţe, ni iz kakvih praktiĉnih razloga, nego samo da osjetim kako je stajati blizu njega; samo zato što ţelim.

103 Blesavo, kaţe mi glas u glavi. Prilazim bliţe i takoĊer se naslanjam na zid, zabacujem glavu ustranu kako bih ga gledala. Baš kao i na kotaĉu–vidikovcu, znam toĉno koliki je prostor koji nas dijeli. Petnaest centimetara. Naginjem se prema njemu. Manje od petnaest centimetara. Osjećam toplinu, kao da zraĉi energijom koju osjećam samo kada sam mu blizu. — Ĉega se onda zapravo bojim? — pitam. — Ne znam — kaţe. — To samo ti moţeš znati. Polako kimam glavom. Moglo bi biti desetak stvari, no nisam sigurna koja je prava, je li ijedna prava. — Nisam znala da je tako teško postati jedan od Neustrašivih — kaţem, a već trenutak kasnije se ĉudim što sam to rekla; iznenaĊena što sam priznala. Grizem si unutrašnjost obraza i pozorno promatram Foura. Jesam li pogriješila što sam mu to rekla? — Nije oduvijek bilo tako, rekli su mi — kaţe i podiţe rame. Ĉini se da mu moje priznanje nije zasmetalo. — Biti Neustrašiv, mislim. — Što se promijenilo? — Vodstvo — kaţe. — Osoba koja nadzire trening postavlja standarde ponašanja unutar Neustrašivih. Prije šest godina Max i drugi voĊe promijenili su metode obuke, koja je tako postala u većoj mjeri natjecateljska i brutalnija. Tako se kod ljudi trebala testirati snaga. A to je u cijelosti izmijenilo prioritete Neustrašivih. Kladim se da nemaš pojma tko je novi miljenik voĊa. Odgovor je oĉigledan: Eric. Obuĉili su ga da bude podmukao, a sada će on sve nas ostale obuĉiti da budemo jednako podmukli. Gledam Foura. Njihova obuka na njega nije imala uĉinka. — Ako si ti bio prvi na rang–ljestvici iniciranih — kaţem — koji je onda bio Eric? — Drugi. — On je, dakle, bio drugi izbor za vodstvo. — Polagano kimam glavom. — A ti si im bio prvi izbor. — Zašto to kaţeš? — Zbog naĉina kako se Eric ponašao za veĉerom prvoga dana. Bio je ljubomoran premda je dobio ono za ĉime je ţudio. Four mi ne proturjeĉi. Sigurno sam u pravu. Ţelim ga pitati zašto nije prihvatio funkciju koju su mu voĊe ponudili; zašto se toliko opire preuzimanju vodstva u svoje ruke premda se ĉini da je roĊeni voĊa. No, znam što Four misli o osobnim pitanjima. Šmrcam, još jednom otirem lice, dovodim kosu u red. — Izgledam li kao da sam plakala? — pitam. — Hmm — primiĉe mi se, skuplja oĉi kao da mi pomno pregledava lice. U kutovima usana nazire mu se osmijeh. Da se primaknuo još iole bliţe, udisali bismo isti zrak — da nisam zaboravila disati. — Ne, Tris — kaţe mi zatim. Lice mu poprima ozbiljan izraz te pridodaje: — Izgledaš kao da si od ĉelika.

104 DEVETNAESTO POGLAVLJE U TRENUTKU KAD ulazim u spavaonicu, glavnina se iniciranih — kako onih roĊenih u Neustrašivima, tako i transfera — izmeĊu nizova kreveta na kat okupila oko Petera. On u rukama drţi list papira. — Masovni egzodus djece iz frakcije Nijekanja ne smije se ignorirati, ni pripisivati slučajnosti — ĉita on. — Nedavni transfer Beatrice i Caleba Priora, djece Andrewa Priora, za sobom povlači pitanje valjanosti učenja i vrijednosti frakcije Nijekanja. Jeza mi se uspinje kraljeţnicom. Christina koja stoji na suprotnom kraju gomile, pogledava preko ramena i uoĉava me. Zabrinuto me gleda. Ne mogu se pomaknuti. Moj otac. Uĉeni sada napadaju mog oca. — Zašto bi inače djeca tako važna čovjeka odlučila da životni stil koji im je usadio nije vrijedan divljenja? — nastavlja Peter. — Molly Arwood, kolegica i transfer u Neustrašive, napominje kako bi za to možda mogao biti odgovoran poremećen i nasilan odgoj. »Čula sam je jednom kako govori u snu«, kaže Molly. »Govorila je svome ocu neka prestane raditi nešto. Ne znam što je bilo posrijedi, no imala je zbog toga noćne more.« To je, dakle, Mollyna osveta. Sigurno je razgovarala s reporterom iz frakcije Uĉenih na kojeg je Christina vikala. Smiješi se. Zubi su joj grbavi. Moţda ću joj uĉiniti uslugu budem li joj ih izbila. — Što? — pitam. Ili pokušavam pitati, no glas mi zvuĉi prigušeno i piskutavo, pa se moram nakašljati i ponoviti pitanje: — Što? Peter prestaje ĉitati, a nekolicina prisutnih okreće se prema meni. Neki, poput Christine, gledaju me saţaljivo, spuštenih obrva, obješenih usta. No, većina ih se ceri i znakovito se pogledavaju. Peter se okreće posljednji, na licu mu je osmijeh od uha do uha. — Daj mi to — kaţem i pruţam ruku. Lice mi gori. — Ali, nisam proĉitao do kraja — odgovara s prizvukom smijeha u glasu. Pogledom prelazi preko papira. — Pa ipak, odgovor možda ne počiva u ponašanju tog moralno izopačenog čovjeka, nego u iskvarenim idealima čitave frakcije. Možda je odgovor taj da smo voĎenje našega grada povjerili skupini tirana prozelitista koji i ne znaju kako nas iz siromaštva dovesti do napretka. Nasrćem na njega i pokušavam mu išĉupati papir iz ruku, no on ga podiţe u zrak, drţi ga visoko iznad glave, tako da ga ne mogu dohvatiti ako ne skoĉim. A ne ţelim skakati. Umjesto toga, podiţem nogu i petom ţestoko udaram u mjesto gdje se kosti njegovih noţnih prstiju spajaju s kostima pete. Škrguće zubima i jauĉe. Bacam se zatim na Molly u nadi da će je silina udarca iznenaditi i baciti na tlo, no prije nego što sam uspjela išta uĉiniti, oko pojasa osjećam hladne ruke. — To je moj otac! — viĉem. — Moj otac, kukavice! Will me odvlaĉi od nje, podiţe me s tla. Dišem brzo, upinjem se dohvatiti onaj papir prije nego što itko uspije s njega proĉitati još jednu jedinu rijeĉ. Moram ga spaliti; uništiti; moram. Will me iz prostorije odvlaĉi na hodnik, njegovi prsti mi se zabijaju u koţu. Ĉim su se vrata za nama zatvorila, on me pušta, a ja ga od sebe odgurujem.

105 — Što? Zar si mislio da se ne mogu obraniti od tog Iskrenog smeća? — Ne — kaţe Will. Stoji ispred vrata. — Shvatio sam da te moram zaustaviti da ne zapoĉneš tuĉnjavu u spavaonici. Smiri se. Blago se smijem. — Da se smirim? Smirim? Govorili su o mojoj obitelji, o mojoj frakciji! — Ne, nije to tvoja frakcija. — Ispod oĉiju ima tamne podoĉnjake; izgleda iscrpljeno. — To je tvoja stara frakcija, i ne moţeš uĉiniti ništa u vezi s onim što o njoj govore, pa bi ti najbolje bilo da se i ne obazireš. — Jesi li ih uopće slušao? — Obrazi mi se više ne ţare, dišem umjerenije. — Tvoja glupa bivša frakcija nije se zaustavila samo na vrijeĊanju frakcije Nijekanja. Pozivaju na zbacivanje cijele vlade. Will se smije. — Ne, ne ĉine to. Samo su arogantni i glupi, zato sam ih i napustio, no nipošto nisu revolucionarni. Samo ţele više dolaziti do rijeĉi, i to je sve. Nijekanju zamjeraju što ih ne ţele slušati. — Ne ţele oni da ih ljudi slušaju, nego da se s njima sloţe — odgovaram. — A ne treba ljude prisiljavati da se s tobom sloţe. — Prinosim dlanove obrazima. — Ne mogu vjerovati da im se moj brat pridruţio. — Hej. Nisu oni baš svi zli — odgovara mi oštro on. Kimam glavom, no ne vjerujem mu. Ne mogu vjerovati da itko iz Uĉenih moţe izaći neokrznut, premda se Will doima kao sasvim normalna osoba. Vrata se ponovno otvaraju, a Christina i Al izlaze. — Na meni je red da se tetoviram — kaţe ona. — Ideš s nama? ZaglaĊujem kosu. Ne mogu se vratiti u spavaonicu. Ĉak i kada bi me Will pustio, bila bih brojĉano nadjaĉana. Jedino što mogu jest otići s njima i zaboraviti što se dogaĊa izvan sjedišta Neustrašivih. Imam dovoljno briga i bez tjeskobe koja me obuzima pri pomisli na moju obitelj. * * * Ispred mene, Al Christinu nosi na leĊima. Ona vrišti dok on juri kroz gomilu. Oni koji stiţu, s puta mu se sklanjaju u širokom luku. Rame me još peĉe. Christina me je uspjela uvjeriti da si i ja na rame dadem tetovirati peĉat Neustrašivih. Krug unutar kojega gori vatra. Majka nije ni reagirala na moju tetovaţu preko kljuĉne kosti, tako da više prema tetoviranju ne osjećam sustezanje. Tetovaţe su sastavni dio ovdašnjeg ţivota, baš kao što je tuĉnjava sastavni dio moje inicijacije. Christina me uvjerila i da si nabavim majicu koja otvoreno izlaţe moja ramena i kljuĉne kosti, te da si oĉi opet porubim olovkom za oĉi. Više se i ne trudim prosvjedovati protiv njezinih pokušaja da promijeni moj izgled. Osobito otkada sam u tome poĉela uţivati. Will i ja hodamo iza Christine i Ala. — Ne mogu vjerovati da si napravila još jednu tetovaţu — kaţe mi on i trese glavom. — Zašto? — pitam. — Zato što sam Ukoĉena? — Ne. Zato što si... osjećajna. — Smiješi se. Zubi su mu bijeli i ravni. — I kakav si strah danas proţivjela, Tris? — Previše vrana — odgovaram. — A ti?

106 Smije se. — Previše kiseline. Ne pitam ga što to znaĉi. — Doista je fascinantno kako sve to funkcionira — kaţe. — U osnovi je to borba izmeĊu tvog talamusa koji proizvodi strah i prednjeg reţnja mozga koji donosi odluke. No, cijela se simulacija dogaĊa u tvojoj glavi, pa premda imaš dojam da ti to radi netko drugi, to si samo ti, samome sebi to radiš i... — Glas mu posustaje. — Oprosti, zvuĉim kao Uĉeni. Stvar navike. Slijeţem ramenima. — Zanimljivo je to. Al gotovo ispušta Christinu, pa se ona rukama hvata za prvo uporište koje joj je na dohvat ruke. Sluĉajno, rijeĉ je o njegovu licu. On zastaje i bolje je hvata za noge. Na prvi pogled, Al se doima sretnim, no ima neĉeg ozbiljnog ĉak i u njegovu osmijehu. Zabrinuta sam za njega. Vidim Foura koji stoji pokraj Jame, oko njega je skupina ljudi. Tako se ţestoko smije, da se hvata za ogradu. Sudeći prema boci koju drţi u ruci i sjaju njegovih oĉiju, pijan je, ili na pravome putu da bude pijan. Poĉela sam o Fouru razmišljati kao o ukoĉenom, vojniĉki nastrojenom ĉovjeku, tako da sam zaboravila da mu je samo osamnaest godina. — Uh–oh — kaţe Will. — Uzbuna, instruktor na pomolu. — Barem nije Eric — kaţem. — Taj bi nas sigurno natjerao da radimo nekakvu budalaštinu. — Sigurno, ali Four ulijeva strah. Sjećaš se kad je Peteru prislonio pušku uz glavu? Mislim da se Peter tad upišao. — Peter je to zasluţio — odluĉno izjavljujem. Will se ne prepire sa mnom. Prije nekoliko tjedana to bi moţda i uĉinio, no do sada smo svi već imali prilike vidjeti što je sve Peter u stanju uĉiniti. — Tris! — doziva me Four. Will i ja se pogledavamo napola iznenaĊeno, napola sa strahom. Four se odguruje od ograde i hoda mi ususret. Ispred nas, Al i Christina prestaju trĉati, a Christina se s Alovih leĊa spušta na tlo. Ne zamjeram im što tako napadno zure. ĉetvero nas je, a Four se obraća samo meni. — Izgledaš drukĉije. — Njegov inaĉe grĉevit glas sada zvuĉi nekako meko. — Baš kao i ti — kaţem. Doista djeluje drukĉije — izgleda opuštenije, mlaĊe. — Što radiš? — Poigravam se sa smrću — odgovara on i smije se. — Pijem pokraj Jame. Vjerojatno nije baš najpametnije. — Ne, nije. — Nisam sigurna sviĊa li mi se Four u ovakvu izdanju. Ima u tome neĉeg uznemirujućeg. — Nisam znao da imaš tetovaţu — kaţe mi, promatra moju kljuĉnu kost. Ispija gutljaj iz boce. Iz usta mu se širi jak, oštar zadah. Poput onog koji se širio oko onog ĉovjeka bez frakcije. — Da. Vrane — kaţe. Preko ramena pogledava prema svojim prijateljima koji, za razliku od mojih prijatelja, nastavljaju i bez njega. — Pozvao bih te da nam se pridruţiš, no ne bi me smjela vidjeti ovakvog. U iskušenju sam da ga pitam zašto bi me pozvao da mu se pridruţim, no imam osjećaj da bi njegov odgovor nekako bio povezan s onom bocom što je drţi u ruci.

107 — Kakvog? — pitam. — Pijanog? — Aha..., ma ne. — Glas mu se smekšava. — Pravog mene, zapravo. — Pretvarat ću se da te nisam vidjela. — Lijepo od tebe. — Prinosi usne tik do moga uha i kaţe: — Dobro izgledaš, Tris. Njegove su me rijeĉi iznenadile, srce mi poskakuje. Voljela bih da nije tako, jer sudeći prema naĉinu kako me gleda u oĉi, nema pojma što govori. Smijem se. — Uĉini mi uslugu i drţi se podalje od Jame, moţe? — Naravno. — Namiguje mi. Ne mogu si pomoći. Smiješim se. Will se nakašljava, no ne ţelim se okrenuti od Foura, ĉak ni u trenutku kada on odlazi natrag svojim prijateljima. Al zatim juri prema meni i prebacuje me preko svoga ramena. Vrištim, lice mi se ţari. — Hajde, djevojĉice, — kaţe. — Vodim te na veĉeru. Laktima se oslanjam o Alova leĊa i mašem Fouru dok me ovaj odnosi. — Mislio sam da bih te trebao spasiti — kaţe mi Al dok odlazimo. — O čemu se uopće radilo? Trudi se zvuĉati nehajno, no pitanje postavlja gotovo sjetno. — Aha, mislim da bismo svi htjeli ĉuti odgovor na to pitanje — kaţe Christina pijevnim glasom. — Što ti je rekao? — Ništa — tresem glavom. — Bio je pijan. Nije ni znao što govori. — Nakašljavam se. — Zato sam se i cerekala. Tako je... ĉudno vidjeti ga u takvu stanju. — Pa da — kaţe Will. — To ni sluĉajno nije zato što... Laktima ţestoko udaram Willa u rebra prije nego što je uspio dovršiti reĉenicu. Bio je dovoljno blizu da ĉuje kada mi je Four rekao kako izgledam dobro. Ne ţelim da to ikome kaţe, osobito ne Alu. Ne bih htjela da se još gore osjeća. Kod kuće bih sa svojom obitelji provodila mirne, ugodne veĉeri. Mama bi plela šalove za djecu iz susjedstva. Otac bi Calebu pomagao oko zadaće. U kaminu bi gorjela vatra, dok bi mi u srcu vladao mir, jer ĉinila sam toĉno ono što se od mene oĉekivalo i sve je bilo tiho i mirno. Nikada me još uokolo nije nosao neki krupan mladić, nikada se za veĉerom nisam smijala toliko da bi me bolio trbuh, niti slušala graju stotinjak ljudi koji govore istodobno. Mir je sputanost: ovo je sloboda.

108 DVADESETO POGLAVLJE DIŠEM NANOS. Udisaj, izdisaj. Udisaj. — Ovo je samo simulacija, Tris, — tiho mi govori Four. Griješi. Posljednja simulacija pretoĉila mi se na ţivot, na buĊenje i san. Noćne more u kojima ne samo da su bile vrane nego i osjećaji koji su me tijekom simulacije proţimali — uţasnutost i bespomoćnost, ono ĉega se, ĉini se, zapravo istinski bojim. Iznenadni napadi panike ispod tuša, za doruĉkom, na putu ovamo. Nokti toliko izgriţeni da me peku vrhovi prstiju. I nisam jedina koja se tako osjeća; vidim to. Svejedno, kimam glavom i sklapam oĉi. * * * U tami sam. Posljednje ĉega se sjećam jest metalni naslonjaĉ i igla u mojoj ruci. Ovoga puta nema polja, nema vrana. Srce mi ţestoko tuĉe u išĉekivanju onoga što će se dogoditi. Kakva će ĉudovišta izmigoljiti iz tame i oduzeti mi svu racionalnost? Koliko ću ih dugo morati ĉekati? Modra svijetla toĉka pali se nekoliko desetaka centimetara od mene, a zatim i druga, ispunjavaju prostoriju svjetlom. Na najniţoj sam razini Jame, pokraj ponora, oko mene stoje inicirani. Ruke su im prekriţene na prsima, lica bezizraţajna. Pogledom traţim Christinu i pronalazim je meĊu ostalima. Nitko se ne miĉe. Osjećam se napeto zbog te njihove nepomiĉnosti. Ispred sebe vidim nešto — slabašan vlastiti odraz. Dodirujem ga i prstima dodirujem staklo, hladno i glatko. Podiţem pogled. Ispred mene je staklena stijenka; nalazim se u staklenoj kutiji. Podiţem ruke iznad glave i guram staklo u pokušaju da otvorim kutiju. Ne pomiĉe se. Zapeĉaćena sam u toj kutiji. Srce mi poĉinje brţe tući. Ne ţelim biti uhvaćena u zamku. Netko rukom udara po stijenci ispred mene. Four. Upire mi prstom u noge. Cereka se. Prije nekoliko sekundi noge su mi bile na suhom, no sada stojim u centimetar i pol vode, ĉarape su mi natopljene vodom. Spuštam se u ĉuĉanj kako bih vidjela otkuda dolazi voda, no ĉini se da dolazi niotkuda, navire iz staklenog dna kutije. Pogledavam Foura, a on slijeţe ramenima. Pridruţuje se okupljenim iniciranima. Razina vode brzo se podiţe. Sada mi je preko gleţnjeva. Šakom udaram po staklu. — Hej! — kaţem. — Vadite me odavde! Hladna i meka, voda mi se uspinje uz gole listove. Ţešće udaram staklo. — Vadite me odavde! Zurim u Christinu. Naginje se prema Peteru, nešto mu šapuće u uho i oboje se smiju. Voda mi prekriva bedra. Šakama udaram o staklo. Više ne pokušavam privući njihovu paţnju; pokušavam se probiti van. Frenetiĉno udaram o staklo što jaĉe mogu. Hvatam zamah i ramenom se bacam u staklenu stijenku: jednom, dvaput, triput, ĉetiri puta zaredom. Udaram sve dok me rame nije poĉelo boljeti, dozivam upomoć, gledam kako mi se voda penje do pojasa, rebara, sve do grudi. — Upomoć! — vrištim. — Molim vas! Pomozite mi, molim vas!

109 Dlanovima plješćem po staklu. Umrijet ću u ovoj kutiji. Drhtave ruke provlaĉim kroz kosu. Vidim Willa koji stoji meĊu ostalim iniciranima i nešto mi treperi u podsvijesti. Nešto što je rekao. Hajde, misli. Prestajem pokušavati razbiti staklo. Teško je disati, no moram se potruditi. U nekoliko sekundi moram udahnuti što više zraka. OsloboĊeno teţine, tijelo mi se podiţe u vodi. Plutam bliţe stropu i zabacujem glavu dok mi voda dodiruje bradu. Teško dišući, pritišćem lice uz staklo iznad sebe, udišem što je moguće više zraka. Voda me zatim sasvim prekriva, okiva me u kutiji. Ne paničari. Ne pomaţe — srce mi udara kao ludo i misli mi bjeţe. Bacakam se u vodi, udaram zidove. Nogom staklo udaram što jaĉe mogu, no voda mi usporava pokrete. Simulacija je isključivo u tvojoj glavi. Viĉem i voda mi puni usta. Ako je sve u mojoj glavi, onda sve ovo mogu i kontrolirati. Peku me oĉi od vode. Pasivna lica iniciranih zure u mene. Nije ih briga. Ponovno viĉem i dlanom udaram o staklenu stijenku. Ĉujem nešto. Zvuk pucanja. Odmiĉem ruku i vidim liniju na staklu. Drugom rukom udaram blizu mjesta gdje sam udarila prvom i na staklu se stvara nova napuklina koja se širi poput dugih, grbavih prstiju. U prsima mi gori kao da sam progutala vatru. Nogom udaram stijenku. Stopalo me boli od siline udarca, ĉujem potmulu, tihu grmljavinu. Stijenke pucaju, a silina vode baca me naprijed. Ponovno zrak. Udišem i pridiţem se u sjedeći poloţaj. U naslonjaĉu sam. Pohlepno gutam zrak i protresam ruke. Four sjedi zdesna, no ne pomaţe mi da ustanem, nego me samo promatra. — Što je? — pitam. — Kako si uĉinila to? — Što? — Kako si razbila staklo? — Ne znam. — Four mi konaĉno pruţa ruku. Prebacujem noge preko boĉnog dijela naslonjaĉa, a dok ustajem, osjećam se sigurno. Smireno. Uzdiše i hvata me za lakat. Napola me vodi, a napola odvlaĉi iz prostorije. Brzo koraĉamo hodnikom, a zatim zastajem, izvlaĉim ruku iz njegova stiska. U tišini zuri u mene. Neće mi ništa reći ako ga ne pitam. — Što je? — pitam. — Ti si Razliĉita — odgovara. Zurim u njega, strah mi tijelom prolazi kao elektricitet. On zna. Kako zna? Sigurno sam uĉinila pogrešku. Rekla nešto pogrešno. Trebala bih se ponašati opušteno. Izmiĉem se unatrag, naslanjam ramena na zid i kaţem: — Što je to Razliĉita? — Ne glumi budalu — kaţe. — Posumnjao sam još prošli put, no sad je bilo oĉigledno. Manipulirala si simulacijom: ti si Razliĉita. Izbrisat ću snimku, no ako ne ţeliš završiti mrtva na dnu ponora, morat ćeš nauĉiti kako tijekom simulacije prikriti ono što jesi! A sada te molim da me ispriĉaš. Odlazi natrag do prostorije za simulaciju i treskom zatvara vrata. Osjećam kako mi srce tuĉe u grlu. Manipulirala sam simulacijom; razbila sam staklo. Nisam znala da to ĉine samo Razliĉiti. Kako je on to mogao znati?

110 Odmiĉem se od zida i nastavljam dalje niz hodnik. Potrebni su mi odgovori i znam od koga ih mogu dobiti. Idem ravno do prostora za tetoviranje, gdje sam posljednji puta vidjela Tori. Nema mnogo ljudi vani, jer sredina je poslijepodneva i većina je na poslu ili u školi. U prostoru za tetoviranje troje je ljudi: umjetnik za tetovaţe koji drugom muškarcu na ruci crta lava i Tori koja pregledava snop papira na pultu. Podiţe pogled u trenutku kada ulazim. — Zdravo, Tris, — kaţe mi. Pogledava umjetnika za tetoviranje koji je previše zaokupljen svojim poslom da bi nas primijetio. Slijedim je iza zastora koji dijeli dvije prostorije. U drugoj je prostoriji nekoliko stolaca, rezervne igle za tetoviranje. tinta, blokovi papira i uramljena umjetniĉka djela. Tori navlaĉi zastor i sjeda na jedan od stolaca. Sjedam pokraj nje, lukpam stopalom kako bih se neĉim zaokupila. — Što se dogaĊa? — pita me. — Kako se odvijaju simulacije? — Stvarno dobro. — Kimam nekoliko puta. — Malo predobro, tako sam ĉula. — Ah. — Molim te, pomozi mi da shvatim — tiho joj kaţem. — Što znaĉi biti... — Oklijevam. Ne bih ovdje trebala glasno izgovoriti rijeĉ »Razliĉita«. — Što sam to, dovraga? Kakve to ima veze sa simulacijama? Torino drţanje se mijenja. Naslanja se i polaţe ruke preko prsa. Izraz lica joj postaje oprezan. — IzmeĊu ostaloga, ti... ti si netko tko je tijekom simulacije svjestan da ono što proţivljava nije stvarno — kaţe ona. — Netko tko moţe manipulirati simulacijom, pa ĉak je i iskljuĉiti. A takoĊer... — Naginje se naprijed i gleda me u oĉi. — Netko tko je, zato što je i Neustrašiv, sklon umrijeti. Osjećam teţinu u grudima, kao da se ondje gomila svaka njezina izgovorena reĉenica. U meni raste napetost koju više ne mogu obuzdavati — moram ili zaplakati, ili vrištati, ili... Nervozno se, kratko smijem i kaţem: — Znaĉi, umrijet ću? — Ne nuţno — kaţe. — VoĊe Neustrašivih ne znaju još ništa o tebi. Odmah sam iz sustava izbrisala tvoje rezultate testa sposobnosti i ruĉno upisala rezultat koji upućuje na frakciju Nijekanja. No nemoj se zanositi — ubit će te budu li otkrili tko si. Nijemo zurim u nju. Ne izgleda kao luĊakinja. Zvuĉi uravnoteţeno, premda pomalo ishitreno, a nikada za nju nisam posumnjala da bi mogla biti neuravnoteţena, premda sigurno jest. Otkako znam za sebe, u našem gradu nije bilo ubojstava. Ĉak i ako su pojedinci u stanju uĉiniti to, voĊe frakcija nipošto ne bi mogli poĉiniti ubojstvo. — Paranoiĉna si — kaţem. — VoĊe Neustrašivih ne bi me ubili. To se ne radi. Ne više. To i jest smisao svega ovoga... svih frakcija. — Oh, tako misliš? — Polaţe dlanove na koljena i zuri u mene, a izraz lica postaje joj nekako krvoloĉan. — Uhvatili su moga brata, zašto ne bi i tebe, ha? Zašto si li tako posebna? — Tvoga brata? — pitam, nabirem oĉi. — Aha. Mog brata. On i ja došli smo iz Uĉenih, samo što njegov test sposobnosti nije bio odreĊen. Posljednjega dana simulacija njegovo smo tijelo pronašli na dnu ponora. Rekli su da je poĉinio samoubojstvo. Problem je što je moj brat bio dobar u obuci, imao je vezu s jednom od iniciranih, bio je sretan. — Ona trese glavom. — I ti imaš brata, zar ne? Zar ne misliš da bi ti prva znala da ima samoubilaĉkih sklonosti?

111 Pokušavam zamisliti kako se Caleb ubija. Smiješna mi je već sama ta pomisao. Ĉak i kada bi se osjećao bijedno, samoubojstvo za Caleba nikada ne bi bilo jedna od opcija. Rukavi su joj zavrnuti, tako da joj na desnoj ruci vidim tetovaţu koja prikazuje rijeku. Je li tu tetovaţu dala naĉiniti nakon smrti svoga brata? Je li rijeka jedan od strahova koje je prevladala? Utišava glas. — U drugoj fazi obuke, Georgie je bio stvarno dobar, stvarno brz. Rekao je da mu simulacije uopće nisu strašne... da su više poput igre. Zato su se instruktori zainteresirali za njega. Dok bi prolazio simulaciju, oni bi se okupili u prostoriji, umjesto da jednom od instruktora jednostavno puste neka samo snimi simulaciju i izvijesti o rezultatima. Cijelo bi se vrijeme došaptavali. Posljednjega dana simulacije pojavio se i jedan od voĊa Neustrašivih. A sljedećega dana Georgie je bio mrtav. Mogla bih biti dobra u simulacijama kad bih uspjela ovladati silom, kakva god ona bila, kojom sam uspjela razbiti staklo. Mogla bih biti dobra, pa da me instruktori primijete. Mogla bih, no hoću li? — Je li to sve? — pitam. — Odnosi li se to samo na mijenjanje simulacije? — Sumnjam — kaţe — ali to je sve što znam. — Koliko ljudi zna za to? — pitam, mislim pritom na Foura. — O manipuliranju simulacijama? — Dvije vrste ljudi — kaţe ona. — Ljudi koji te ţele mrtvu. Ili ljudi koji su to sami iskusili. Iz prve ruke. Ili druge, kao ja. Four je rekao da će izbrisati zapise s mojim razbijanjem stakla. Ne ţeli da umrem. Je li i on Razliĉit? Je li to bio netko iz njegove obitelji? Prijatelj? Djevojka? Izbacujem tu misao iz glave. Ne smijem dopustiti da me smete. — Ne shvaćam — kaţem usporenim glasom — zašto bi voĊama Neustrašivih trebalo biti toliko vaţno to što mogu manipulirati simulacijom? — Da sam shvatila u ĉemu je kvaka, sigurno bih ti rekla. — Stišće usne. — Jedino što sam uspjela dokuĉiti jest to da im sama manipulacija simulacijama i nije toliko vaţna; ona je samo simptom neĉeg drugog. Neĉeg što im je vaţno. Tori me hvata za ruke i stišće ih izmeĊu dlanova. — Razmisli o tome — kaţe mi. — Ovi su te ljudi uĉili kako pucati iz puške. Uĉili su te kako se tući. Zar misliš da te ne mogu povrijediti? Zar misliš da te ne mogu ubiti? Ispušta mi ruke i ustaje — Moram ići, ili će se Bud poĉeti pitati gdje sam. Budi obazriva, Tris.

112 DVADESET PRVO POGLAVLJE IZA MENE zatvaraju se vrata koja vode u Jamu, sama sam. Ovim tunelom nisam koraĉala još od dana kad je odrţana Ceremonija izbora. Sjećam se kako sam tada ovuda išla nesigurna koraka, traţeći svjetlo. Korak mi je sada siguran. Više mi ne treba svjetlo. Prošla su ĉetiri dana otkako sam razgovarala s Tori. Uĉeni su od tada objavili još dva ĉlanka o frakciji Nijekanja. Prvi ĉlanak optuţuje predstavnike frakcije Nijekanja da za sebe ĉuvaju sav luksuz poput automobila i svjeţe voće iz drugih frakcija, sve kako bi vlastita uvjerenja o nuţnosti samozatajnosti nametnuli svim ostalim frakcijama. Dok ga ĉitam, na pamet mi pada Willova sestra Cara koja je moju majku optuţila da gomila sva dobra. Drugi ĉlanak raspravlja o propustima izbora duţnosnika u vladi prema njihovoj frakcijskoj pripadnosti, te postavlja pitanje zašto bi samo ljudi koji sebe definiraju kao nesebiĉne trebali biti u vladi. Ĉlanak se zalaţe za povratak demokratski biranih politiĉkih sustava iz prošlosti. Zvuĉi priliĉno razumno, što me navodi na pomisao da zapravo poziva na revoluciju onako umotan u ambalaţu racionalnosti. Dolazim do kraja tunela. Preko otvora se proteţe mreţa, baš onako kako je bila postavljena i kad sam je vidjela posljednji put. Stubama se penjem do drvene platforme na koju me je Four bio povukao kako bih stala na ĉvrsto tlo i hvatam preĉku za koju je mreţa priĉvršćena. Kada sam se prvi put ovdje našla, ruke mi nisu bile dovoljno snaţne da cijelo tijelo podignem samo s pomoću njih, no sada to ĉinim gotovo bez razmišljanja i kotrljam se do središta mreţe. Iznad mene su prazne zgrade koje se uzdiţu uz rub otvora, i nebo. Tamnoplavo je i bez zvijezda. Ĉlanci su me uznemirili, no imam prijatelje koji me uvijek razvedre. I to je nešto. Nakon objave prvoga ĉlanka, Christina je šarmirala jednog od kuhara u kuhinji Neustrašivih koji nam je dao da kušamo malo kreme za kolaĉe. Nakon drugog ĉlanka, Uriah i Marlene nauĉili su me kartati, pa smo se dva sata kartali u blagovaonici. Veĉeras, meĊutim, ţelim biti sama. Štoviše, ţelim se prisjetiti zašto sam uopće došla ovamo, te zašto sam bila odluĉna u nakani da ovdje i ostanem, tako odluĉna da sam zbog toga skoĉila s krova one zgrade, prije nego što sam uopće doznala što znaĉi biti Neustrašiv. Provlaĉim prste kroz rupe na mreţi ispod sebe. Htjela sam biti poput Neustrašivih koje sam viĊala u školi. Htjela sam biti glasna, odvaţna i slobodna poput njih. No oni tada još nisu bili pripadnici frakcije; tek su namjeravali postati Neustrašivima. Baš kao i ja kad sam skoĉila s krova. Nisam znala što je strah. U posljednja sam se ĉetiri dana suoĉila s ĉetiri straha. U jednom sam bila privezana na lomaĉi koju je potpaljivao Peter. U drugom sam se ponovno utapala, ovoga puta usred oceana, a voda je oko mene divljala. U trećem sam gledala kako mi ĉitava obitelj polako krvari u smrt. U ĉetvrtom sam ih drţala na nišanu i bila prisiljena pucati u njih. Sada znam što je to strah. Vjetar nasrće kroz rupu i prelijeće preko mene, sklapam oĉi. U mislima ponovno stojim na rubu krova zgrade. Raskopĉavam svoju sivu košulju frakcije Nijekanja, razgolićujem ruke, razotkrivam više svoga tijela nego što sam ikada prije. Guţvam košulju u gvalju i bacam ju Peteru u prsa. Otvaram oĉi. Ne, pogriješila sam: nisam s krova skoĉila zato što sam htjela biti poput Neustrašivih. Skoĉila sam zato što sam već bila poput njih, htjela sam im se pokazati. Priznala sam i prihvatila dio sebe koji sam u Nijekanju morala zatajivati.

113 Proteţem ruke iznad glave i prste ponovno provlaĉim kroz mreţu. Pruţam noge što dalje mogu, širim se koliko god mogu. Noćno nebo pusto je i tiho, a takve su i moje misli prvi put u posljednja ĉetiri dana. * * * Rukama se drţim za glavu i duboko dišem. Današnja je simulacija bila istovjetna juĉerašnjoj: netko me je drţao na nišanu i naredio mi da ubijem svoju obitelj. Podiţem glavu i vidim da me Four promatra. — Znam da simulacija nije stvarna — kaţem. — Ne moraš mi objašnjavati — odgovara on. — Voliš svoju obitelj. Ne ţeliš pucati u njih. To je nešto sasvim shvatljivo. — Mogu ih vidjeti još samo u simulaciji — kaţem. Premda mi je rekao da ne moram, osjećam da bih mu trebala objasniti da je ovaj strah drukĉiji od ostalih. Ispreplećem prste i razdvajam ih. Nokti su mi izgriţeni do krvi — grizem ih u snu. Svakog jutra se budim s krvavim rukama. — Nedostaju mi. Zar tebi nikada... ne nedostaje tvoja obitelj? Four pogledava u tlo. — Ne — kaţe naposljetku. — Ne nedostaje mi. Ali to je neuobiĉajeno. To je neobiĉno. Toliko neobiĉno da mi skreće pozornost sa sjećanja da sam pušku uperila u Calebova prsa. Kakva je to bila njegova obitelj kad mu do nje više nije stalo? Polaţem ruku na kvaku i zastajem, okrećem se prema njemu. Jesi li poput mene? Tiho ga pitam. Jesi li i ti Različit? Ĉak i sama pomisao na te rijeĉi doima se opasno. Zuri mi ravno u oĉi, a dok prolaze sekunde bez ijedne izgovorene rijeĉi, lice mu postaje sve blaţe. Ĉujem otkucaje vlastita srca. Predugo sam ga gledala, pa ipak, i on je mene jednako gledao, tako da imam dojam da jedno drugome pokušavamo reći nešto što ono drugo ne moţe ĉuti. Moţda umišljam. Predugo, a sada još duţe, srce mi još glasnije kuca, njegov me pogled cijelu guta. Energiĉno otvaram vrata i hitam niz hodnik. Ne bih trebala dopustiti da me tako lako zbuni. Trebala bih misliti samo na inicijaciju, ni na što drugo. Više bi me trebale zbunjivati simulacije; trebale bi mi razarati um, onako kako to ĉine glavnini drugih iniciranih. Drew ne spava, samo sklupĉan zuri u zid. Al svake noći vrišti zbog noćnih mora i plaĉe zagnjuren u jastuk. Moje noćne more i izgriţeni nokti ništa su u usporedbi s tim. Alovi krikovi svaki me put probude, pa zurim u opruge kreveta iznad sebe i pitam se što to, za boga miloga, sa mnom nije u redu, zašto osjećam da sam jaka u trenutku kada svi pucaju. Jesam li prisebna zato što sam Razliĉita, ili je posrijedi nešto drugo? Po povratku u spavaonicu oĉekujem da će me ondje doĉekati isto što i juĉer: nekoliko iniciranih koji leţe u krevetima i zure ni u što. Umjesto toga, oni okupljeni stoje na suprotnom kraju prostorije. Ispred njih je Eric s ploĉom u rukama. Ploĉa je okrenuta prema suprotnome zidu, tako da ne vidim što na njoj piše. Zastajem pokraj Willa. — Što se dogaĊa? — tiho ga pitam. Nadam se da nije posrijedi još jedan ĉlanak, jer nisam sigurna mogu li izaći nakraj s još jednim iskazivanjem neprijateljstva prema meni. — Rang–ljestvica za drugu fazu — kaţe mi on. — Mislila sam da nakon druge nema izbacivanja — psićem. — I nema. Samo izvješće o napretku, u odreĊenom smislu. Kimam glavom.

114 Osjećam nelagodu pri samom pogledu na ploĉu, kao da mi nešto pliva u ţelucu. Eric podiţe ploĉu iznad glave i vješa je na ĉavao. Kada se izmaknuo ustranu, u prostoriji je zavladao muk, a ja isteţem vrat kako bih vidjela što piše. Moje ime je na vrhu. Glave se okreću prema meni. Pogledom klizim prema dnu ljestvice. Christina i Will su ĉetvrti i šesti. Peter je drugi, no kada sam proĉitala vrijeme zapisano pokraj njegova imena, shvaćam da su razlike u vremenima izmeĊu nas sumnjivo velike. Peterovo je prosjeĉno vrijeme trajanja simulacije osam minuta. Moje je dvije minute i ĉetrdeset pet sekundi. — Dobro obavljen posao, Tris, — tiho mi kaţe Will. Kimam glavom, i dalje zurim u ploĉu. Trebalo bi mi biti drago što sam prva na ljestvici, no znam što to znaĉi. Ako su me Peter i njegovi prijatelji do sada mrzili, sada će prema meni osjećati gnušanje. Sada sam ja Edward. Moje bi oko moglo biti sljedeće. Ili nešto gore od toga. Traţim Alovo ime i pronalazim ga u posljednjem redu. Skupina iniciranih polako se razilazi, tako da naposljetku ispred ploĉe ostajemo samo Peter, Will, Al i ja. Ţelim utješiti Ala. Reći mu da sam ovako dobar rezultat postigla samo zato što je moj mozak zbog neĉega razliĉit. Peter se polako okreće, udovi su mu napeti. Bijesan pogled bio bi znatno manje strašan od pogleda koji mi udjeljuje — pogled ĉiste mrţnje. Hoda prema svome krevetu, no u posljednji tren se okreće i gura me uza zid, rukama mi pritišće ramena. — Neću dopustiti da Ukoĉena bude ispred mene na rang–ljestvici — psiĉe, lice mu je tako blizu mome licu da osjećam njegov ustajali zadah. — Kako si postigla to, ha? Kako si, dovraga, uĉinila to? Privlaĉi me nekoliko centimetara prema sebi, a zatim me ponovno baca u zid. Škrgućem zubima da ne zaplaĉem, premda mi se bol od siline udarca o zid širi cijelom kraljeţnicom. Will Petera hvata za ovratnik. majice i odvlaĉi ga od mene. — Pusti ju na miru — veli. — Samo se kukavice iţivljavaju na djevojĉicama. — Djevojĉicama? — ruga se Peter odgurujući Willovu ruku od sebe. — Jesi li slijep ili glup? Ona će te izgurati na dno rang–ljestvice, izgurati iz Neustrašivih, pa ćeš dobiti ništa, samo to što za razliku od tebe zna manipulirati ljudima. Daj mi do znanja kada budeš shvatio da joj je namjera sve nas preveslati. Peter juri van iz spavaonice. S izrazom gaĊenja na licu, slijede ga Molly i Drew. — Hvala — kaţem Willu i kimam glavom. — Je li u pravu? — tiho me pita Will. — Pokušavaš li nas sve preveslati? — Kako bih, za boga miloga, uĉinila takvo što? — rugam mu se. — Samo dajem sve od sebe, baš kao i svi ostali. — Ne znam — blago slijeţe ramenima. — Ponašajući se kao da si slaba, da bismo se saţalili? A zatim se ponašajući kao nepobjediva kako bi nas izludila? — Kako bih vas izludila? — ponavljam. — Prijateljica sam vam. Nikada ne bih uĉinila to. Ništa ne govori. Vidim da mi ne vjeruje — ne u potpunosti. — Ne budi glup, Will, — kaţe Christina skaĉući s kreveta. Gleda me bez ikakvih emocija i pridodaje: — Ona ne glumi. Christina se okreće i odlazi, ne zatvara vrata iza sebe. Will odlazi za njom. Sama sam s Alom u prostoriji. Prva i posljednji.

115 Al nikada do sada nije izgledao sitno, no sada baš tako izgleda. Ramena su mu pognuta, tijelo povijeno kao zguţvani papir. Sjedi na rubu svoga kreveta. — Jesi li dobro? — pitam. — Naravno — odgovara. Lice mu je jarko crveno. Odvraćam pogled. Moje pitanje bilo je puka formalnost. Svatko tko nije slijep vidi da Al nije dobro. — Još nije gotovo — kaţem. — Moţeš poboljšati svoj status na rang–ljestvici ako... Glas me izdaje u trenutku kad me je pogledao. Ne znam ĉak ni što bih mu rekla da sam uspjela dovršiti reĉenicu. Nema strategije kad je druga faza posrijedi. Druga faza zadire duboko u ono što smo i testira hrabrost koju nosimo u sebi. — Vidiš? — kaţe on. — Nije tako jednostavno. — Znam da nije. — Mislim da ne znaš — kaţe i vrti glavom. Obrazi mu se tresu. — Tebi je jednostavno. Sve ti je to jednostavno. — To nije istina. — Jest, istina je. — Sklapa oĉi. — Ne pomaţeš mi time što se pretvaraš da nije. Mislim, siguran sam da mi uopće ne moţeš pomoći. Osjećam se kao da se preko mene izlila bujica, kao da mi je odjeća natopljena vodom; osjećam se tromo, nelagodno i zbunjeno. Ne znam ţeli li time reći da mu nitko ne moţe pomoći, ili da mu izriĉito samo ja ne mogu pomoći, no nijedno mi tumaĉenje ne bi odgovaralo. Ţelim mu pomoći. No, nemoćna sam. — Ja... — zapoĉinjem sa ţeljom da mu se ispriĉam, ali zašto? Zato što sam u većoj mjeri Neustrašiva od njega? Zato što ne znam što bih mu rekla? — Samo... — suze koje su mu se nakupljale u oĉima poĉinju teći, natapaju mu obraze. —... ţelim biti sam. Kimam glavom i okrećem mu leĊa. Nije pametno ostavljati ga samog, no ne mogu se zaustaviti. Vrata iza mene vraćaju se u okvir, dok nastavljam hodati. Prolazim pokraj fontane s pitkom vodom, kroz tunel koji mi se prvoga dana ĉinio kao da je beskrajan, a koji danas jedva da i zamjećujem. Nije mi ovo prvi put da sam svoju obitelj iznevjerila otkako sam došla ovamo, no nekako sve se doima kao da je na svome mjestu. Kada god bih ih iznevjerila, toĉno sam znala što bih trebala ĉiniti, no nijednom nisam tako i postupila. Ovoga puta, meĊutim, nisam znala kako bih trebala postupiti. Jesam li izgubila sposobnost uoĉavanja potreba drugih ljudi? Jesam li izgubila dio sebe? Idem dalje. * * * Nekako pronalazim hodnik na kojem sam sjedila onoga dana kad je Edward otišao. Ne ţelim biti sama, no nekako mi se ĉini da nemam izbora. Sklapam oĉi i pozornost usmjeravam na hladni kamen ispod mojih nogu i pljesnivi zrak podzemlja. — Tris! — netko me doziva s kraja hodnika. Prema meni lagano trĉi Uriah. Iza njega su Lynn i Marlene. Lynn u ruci drţi kolaĉić. — Znao sam da ću te ovdje pronaći. — Spušta se u ĉuĉanj do mojih nogu. — Ĉujem da si prva na rang–ljestvici. — Pa si mi htio ĉestitati — cerim se. — Pa, hvala ti.

116 — Netko bi ti trebao ĉestitati — kaţe. — A pretpostavljam da tvoji prijatelji nisu baš raspoloţeni za ĉestitanje, budući da se nisu tako visoko plasirali. Zato prestani cmizdriti i poĊi s nama. Pucat ću u kolaĉić na Marleninoj glavi. Zamisao je tako blesava da se ne mogu prestati smijati. Ustajem i Uriaha slijedim do kraja hodnika, gdje ga ĉekaju Marlene i Lynn. Marlene me sumnjiĉavo promatra, no Lynn se smiješi. — Zašto ne slaviš? — pita me ona. — Nastaviš li u ovom stilu, zajamĉen ti je poloţaj meĊu prvih deset. — Previše je Neustrašiva za ostale transfere — izjavljuje Uriah. — A previše je u njoj još Nijekanja da bi »slavila« — zamjećuje Lynn. Ne obazirem se na nju. — Zašto ćeš pucati u kolaĉić na Marleninoj glavi? — Kladila se da ne ciljam dovoljno dobro, te da s udaljenosti od tristo metara ne mogu pogoditi sitan predmet — objašnjava Uriah. — A ja sam se kladio da ona nema dovoljno hrabrosti da ondje stoji. Zapravo je dobro ispalo. Dvorana u kojoj sam prvi put pucala iz pištolja nije daleko od skrivenog hodnika. Ondje smo za manje od minutu, a Uriah ukljuĉuje rasvjetu. Sve izgleda jednako kao i posljednji put kada sam ovdje bila: mete na suprotnoj strani dvorane, stolovi s pištoljima odmah do ulaznih vrata. — Zar ih ostavljaju samo tako? — pitam. — Da, ali nisu napunjeni. — Uriah zadiţe majicu. Za pojas hlaĉa zataknut mu je pištolj, toĉno ispod tetovaţe. Zurim u tetovaţu, pokušavam dokuĉiti što predstavlja, no on ponovno spušta majicu. — OK — kaţe. — Idi stani ispred mete. Marlene odlazi, poskakuje dok hoda. — Nećeš stvarno pucati u nju, zar ne? — pitam Uriaha. — Nije to pravi pištolj — tiho mi kaţe Lynn. — Ima plastiĉna zrna. Moţe je samo zaboljeti ako joj pogodi lice, ili ostaviti modricu. Zar misliš da smo glupi? Marlene zastaje ispred jedne od meta i postavlja si kolaĉić na glavu. Uriah škilji dok cilja. — Ĉekaj! — viĉe Marlene. Otkida komad kolaĉića i gura ga u usta. — Mmmoţe! — dovikuje zatim ustima punim hrane. Podiţe palac u zrak kako bi Uriahu dala znak. — Pretpostavljam da ste i vi dobro rangirani — kaţem Lynn. Ona kima glavom. — Uriah je drugi. Ja prva, a Marlene ĉetvrta. — Samo si za dlaku prva — izjavljuje Uriah dok cilja. Povlaĉi obaraĉ. Kolaĉić pada s Marlenine glave. Nije ni trepnula. — Oboje smo pobijedili! — viĉe ona. — Nedostaje li ti tvoja stara frakcija? — pita me Lynn. — Ponekad — odgovaram. — Tamo je mirnije. Ne ovako iscrpljujuće. Marlene podiţe kolaĉić s poda i zagriza ga. Uriah viĉe: — Odvratno! — Svrha inicijacije i jest da nas iscrpi do same srţi onoga što jesmo. Tako barem govori Eric — kaţe Lynn. Podiţe obrvu.

117 — Four kaţe da bi nas trebalo pripremiti. — Pa, njih dvojica se ne slaţu baš previše. Kimam glavom. Four mi je rekao kako se Ericova vizija Neustrašivih ne podudara s onim kakva bi frakcija doista trebala biti, no voljela bih da mi kaţe kakva bi trebala biti ispravna vizija. Svako malo dobivam kratke uvide u nju — klicanje kada sam uspješno s krova uskoĉila u mreţu, mreţa isprepletenih ruku koje su me doĉekale kada sam se spustila niz ĉeliĉni kabel — no to nije dovoljno. Je li proĉitao manifest Neustrašivih? Je li to ono u što vjeruje — u svakodnevna djela hrabrosti? Vrata dvorane se otvaraju. Zeke, Shauna i Four ulaze baš u trenutku dok Uriah puca u novu metu. Plastiĉno zrno odskakuje od središta mete i pada na tlo. — Mislio sam da sam ovdje nešto ĉuo — kaţe Four. — Ispostavilo se da je to moj idiotski brat — kaţe Zeke. — Ne bi smio biti ovdje nakon vremena predviĊenog za obuku. Budi obazriv, inaĉe će Four sve reći Ericu, a tada će ti biti kao da su te skalpirali. Uriah mršti nos na brata i odlaţe pištolj. Marlene prelazi preko dvorane, gricka kolaĉić, dok se Four s vrata izmiĉe kako bi nas propustio. — Nećeš reći Ericu — kaţe Lynn sumnjiĉavo ga gledajući. — Ne, neću — odgovara on. Dok prolazim, polaţe mi ruku na gornji dio leĊa kako bi me poţurio van, dlan mu je toĉno izmeĊu mojih lopatica. Drhtim. Nadam se da toga nije svjestan. Ostali nastavljaju hodnikom, Zeke i Uriah se uzajamno gurkaju, Marlene ostatak kolaĉića dijeli sa Shaunom, a Lynn hoda na ĉelu skupine. Krećem za njima. — Ĉekaj malo — kaţe Four. Okrećem se prema njemu i pitam koju ću verziju Foura danas vidjeti – Foura koji me kori ili onog koji se sa mnom popeo na kotaĉ–vidikovac. Blago se smiješi, no oĉi mu se ne smiješe. One su napete i zabrinute. — Pripadaš ovamo, jesi li svjesna toga? — kaţe. — Mjesto ti je s nama. Uskoro će sve završiti, zato izdrţi, hoćeš li? Ĉeše se iza uha i odvraća pogled kao da mu je neugodno zbog onog što je rekao. Zurim u njega. U cijelom tijelu osjećam otkucaje vlastita srca, ĉak i u noţnim prstima. Osjećam ţelju da uĉinim nešto smjelo, no jednako bih tako mogla i samo otići. Ne znam što bi bilo pametnije ili bolje. Nisam sigurna je li me uopće briga. Pruţam ruku i hvatam ga za ruku. Prsti mu klize meĊu mojim prstima. Ne mogu disati. Zurim u njega, a on zuri u mene. Dugo samo tako stojimo. Povlaĉim zatim ruku i trĉim za Uriahom, Marlene i Lynn. Moţda on sada misli da sam glupa ili ĉudna. Moţda je bilo vrijedno toga. * * * U spavaonicu dolazim prije svih ostalih, pa se pretvaram da spavam kada se poĉinju sporadiĉno vraćati. Ne treba mi nitko od njih, ne ako reagira onako kako su reagirali kad sam postigla dobar rezultat. Budem li uspješno okonĉala inicijaciju, postat ću Neustrašiva i više ih neću morati viĊati. Ne trebam ih – no, ţelim li ih? Svaka tetovaţa koju sam s njima naĉinila biljeg je njihova prijateljstva, a gotovo svaki put kad sam se na ovom sumornom mjestu smijala, smijala sam se zahvaljujući njima. Ne ţelim ih izgubiti. No, osjećam da sam ih već izgubila.

118 Nakon barem pola sata grozniĉava razmišljanja, okrećem se na leĊa i otvaram oĉi. U spavaonici je sada mrak, svi su u svojim krevetima. Vjerojatno ih je iscrpila ogorčenost prema meni, kiselo se osmjehujem. Kao da nije bilo dovoljno to što sam došla iz najomraţenije frakcije, sada sam još i bolja od njih. Ustajem iz kreveta da odem napiti se vode. Nisam ţedna, no nešto moram raditi. Moja bosa stopala na podu proizvode šljapkav zvuk dok rukom prelazim preko zida kako bih se kretala pravocrtno. Iznad fontane s pitkom vodom svijetli ţarulja. Prebacujem kosu preko ramena i saginjem se. Kada mi je voda dodirnula usnice, ĉujem glasove na suprotnom kraju hodnika. Tiho im se primiĉem, nadajući se da ću ostati skrivena u tami. — Do sada nije bilo nikakvih znakova. — Ericov glas. Znakova ĉega? — Pa do sada ih baš i nije moglo biti — odgovara netko. Ţenski glas; leden i poznat, poznat kao iz sna, a ne kao da je rijeĉ o stvarnoj osobi. — Borbena obuka ne moţe uputiti ni na što. Simulacije, meĊutim, ukazuju koji su od njih pobunjeniĉki Razliĉiti, ako ih uopće ima, tako da ćemo snimke morati paţljivo pregledati i nekoliko puta kako bismo bili sigurni. Obuzima me jeza od rijeĉi »Razliĉiti«. Naginjem se naprijed, leĊa oslanjam o hladan, kameni zid da vidim kome pripada onaj glas. — Ne zaboravi razloge zbog kojih sam Maxu naloţila da odredi upravo tebe — kaţe glas. — Osnovna ti je zadaća pronaći ih. Osnovna. — Neću zaboraviti. Naginjem se još nekoliko centimetara, nadajući se da sam i dalje skrivena tamom. Kome god da glas pripada, rijeĉ je o osobi koja u rukama drţi sve ţice; ona je odgovorna za Ericov poloţaj voĊe; ona me ţeli mrtvu. Zabacujem glavu naprijed, upinjem se vidjeti ih prije nego zamaknu iza ugla. Netko me tada hvata s leĊa. Spremam se vrisnuti, no netko mi dlanom prekriva usta. Dlan miriše na sapun i dovoljno je velik da mi prekrije ĉitav donji dio lica. Otimam se, no ruke koje me drţe prejake su, pa zagrizam jedan od prstiju. — Au! — ĉuje se promukao glas. — Zaĉepi i drţi joj ruku preko usta. — Ovaj je glas znatno piskutaviji i jasniji od prosjeĉnog muškog glasa. Peter. Preko oĉiju mi polaţu komad tamne tkanine koju mi netko drugi povezuje oko glave. Upinjem se disati. Na rukama su mi najmanje dvije ruke koje me povlaĉe naprijed, i još jedna ruka na leĊima koja me gura. I dalje mi je ona ruka preko usta kako ne bih vrištala. Troje ih je. Bole me prsa. Ne mogu im se sama oduprijeti. — Pitam se kako to zvuĉi kad Ukoĉena moli za milost — kaţe Peter smijuljeći se. — Brzo. Pokušavam usredotoĉiti se na ruku preko mojih usta. Ta ruka mora imati neko obiljeţje prema kojem ću ju poslije prepoznati. Identitet te osobe problem je koji mogu riješiti. Moram taj problem odmah riješiti, ili će me obuzeti panika. Dlan je znojan i mekan. Stišćem zube i dišem na nos. Miris sapuna mi je poznat, limunova trava i kadulja. Isti miris okruţuje Alov krevet. Ţeludac mi se grĉi. Ĉujem zapljuskivanje vode preko stijene. Blizu smo ponora — sigurno smo toĉno iznad njega, sudeći prema buci koju stvara voda. Stišćem usnice da ne bih vrištala. Ako smo iznad ponora, onda znam što mi kane uĉiniti. — Podigni je, ʽajde.

119 Otimam se i gruba koţa njihovih ruku grebe mi koţu, no znam da je uzaludno. Vrištim, premda znam da me nitko ne moţe ĉuti. Preţivjet ću do sutra. Znam da hoću. Ruke me guraju i bacakaju, pa leĊima udaram o nešto tvrdo i hladno. Sudeći prema proporcijama i obliku, rijeĉ je o ogradi. Metalna ograda, ona oko ruba ponora. Dah mi pišti, a vodena maglica dodiruje mi zatiljak. Ruke me prisiljavaju da se povijem preko ograde, a samo me još moji napadaĉi drţe da ne padnem u vodu. Teška ruka pipa mi grudi. — Jesi sigurna da ti je šesnaest godina, Ukoĉena? Prije bi se reklo da nemaš više od dvanaest. — Drugi momak se smije. Osjećam ţuĉ u grlu i gutam gorku pljuvaĉku. — Ĉekajte, mislim da sam nešto pronašao! — njegova me ruka gnjeĉi. Grizem si jezik kako ne bih vrištala. Smiju se. Al povlaĉi ruku s mojih usta. — Prekinite s tim — uzvikuje. Prepoznajem njegov tih, jasan glas. Nakon što me Al ispustio iz ruku, ponovno se otimam i padam na tlo. Ovoga puta zagrizam što jaĉe mogu prvu ruku koja mi se našla na dohvat. Ĉujem vrisak i još jaĉe steţem ĉeljusti, kušam krv. Mozak mi je dosegnuo usijanje. Bilo bi to bolno da mi ţilama adrenalin ne teĉe poput kiseline. Mladić ĉupa svoju zarobljenu ruku, baca me na tlo. Ramenom udaram o kamen i podiţem ruke da s glave uklonim povez. Noge me udaraju u rebra, istiskuju mi zrak iz pluća. Jauĉem i kašljem, rukama se hvatam za zatiljak. Netko me hvata za kosu i glavom mi udara o nešto tvrdo. Bolni vrisak izlijeće mi na usta, osjećam se ošamućeno. Nespretno, prtljam uz bok svoje glave kako bih pronašla krajeve poveza. Podiţem svoju oteţalu ruku, s njom i povez, te trepćem. Prizor ispred mene polegnut je, skakuće gore — dolje. Vidim nekoga kako trĉi prema nama, nekoga kako trĉi od nas — netko krupan, Al. Hvatam ogradu pokraj sebe i pridiţem se. Peter me hvata rukama oko vrata i podiţe me, palac mu je zaglavljen ispod moje brade. Njegova kosa koja je inaĉe sjajna i meka, sada je rašĉupana i lijepi mu se za ĉelo. Njegovo blijedo lice je izobliĉeno, škrguće zubima, drţi me iznad ponora dok se na rubovima mog vidnog polja pojavljuju zelene, ruţiĉaste i modre toĉke, gomilaju mu se oko lica. Ništa ne govori. Pokušavam udariti nogama, ali noge su mi prekratke. Pluća mi paniĉno traţe zrak. Ĉujem povik i on me ispušta. Pruţam ruke dok padam, jauĉem, pazusima udaram o ogradu. Prebacujem lakte preko ograde i jauĉem. Svijet oko mene ponire i ljulja se, a netko u Jami — Drew — vrišti. Ĉujem potmule zvukove. Udarce. Jauke. Nekoliko puta trepćem i pokušavam usredotoĉiti se na jedino lice koje vidim. Iskrivljeno je od bijesa. Oĉi su mu tamnoplave. — Four — jeĉim. Sklapam oĉi, a visoko oko nadlaktica obavijaju mi se neĉije ruke. Povlaĉi me preko ograde, privija uza se, podiţe me u naruĉje, podmeće mi ruku ispod pregiba koljena. Polaţem mu lice na rame, a zatim, iznenada, šuplja tišina.

120 DVADESET DRUGO POGLAVLJE OTVARAM OĈI i na bijelom zidu ispred sebe vidim ispisane rijeĉi »Plaši se jedino Boga«. Ponovno ĉujem zvuk vode koja teĉe, no ovoga puta taj zvuk dopire iz slavine, a ne iz ponora. Potrebno mi je nekoliko sekundi da vidim jasne obrise onog što me okruţuje, okvir vrata, pult i strop. Osjećam neprekidnu, probadajuću bol u glavi, obrazima i rebrima. Ne bih se trebala micati: to bi samo pogoršalo moje stanje. Ispod glave mi je modri pokrivaĉ, a lice mi se grĉi od boli dok okrećem glavu da vidim otkuda dopire onaj zvuk vode. Four u kupaonici stoji s rukama u umivaoniku. Krv sa zglobova njegovih prstiju vodu u umivaoniku boji u ruţiĉasto. Ima posjekotinu u kutu usana, no inaĉe izgleda kao da uopće nije ozlijeĊen. Izgleda smireno dok si pregledava posjekotine, iskljuĉuje vodu i briše ruke o ruĉnik. Sjećam se samo jedne stvari vezane uz moj dolazak ovamo, a i to je tek jedna jedina slika: crna tinta koja se uvija oko boĉne strane vrata, ugao tetovaţe, njeţno njihanje koje moţe znaĉiti samo da me nosio. Gasi svjetlo u kupaonici i iz hladnjaka u kutu sobe uzima led. Dok mi prilazi, razmišljam da bih moţda trebala sklopiti oĉi i pretvarati se da spavam, no tada nam se pogledi susreću i prekasno je. — Tvoje ruke — stenjem. — Moje ruke nisu tvoja briga — odgovara mi. Polaţe koljeno na madrac i saginje se prema meni, vrećicu s ledom polaţe mi na glavu. Prije nego što će se odmaknuti pruţam ruku da bih dodirnula posjekotinu u kutu njegovih usana, no zaustavljam se pri pomisli što bih time uĉinila, ruka mi ostaje u zraku. Što možeš izgubiti? Pitam se. Lagano mu vrhovima prstiju dodirujem usta. — Tris, — kaţe on, govori mi u prste — dobro sam. — Zašto si bio ondje? — pitam, spuštam ruku. — Vraćao sam se iz kontrolne sobe. Ĉuo sam vrisak. — Što si im uĉinio? — pitam. — Prije pola sata prebacio sam Drewa u ambulantu — kaţe. — Peter i Al su pobjegli. Drew tvrdi da su te samo htjeli preplašiti. Barem mislim da je to pokušavao reći. — Je li u lošem stanju? — Preţivjet će — odgovara. Gorko zatim pridodaje: — Ali ne znam u kakvom stanju. Nije ispravno drugima poţeljeti patnju samo zato što su prvo oni mene povrijedili. No obuzima me ţestok pobjedonosni osjećaj dok zamišljam Drewa u ambulanti i stišćem Fourovu ruku. — Dobro — kaţem. Glas mi zvuĉi ĉvrsto i gorljivo. Bijes u meni raste, zamjenjuje mi krv gorkom vodom i ispunjava me, izjeda iznutra. Ţelim nešto slomiti ili razbiti, no bojim se pomaknuti, zato plaĉem. Four se pokraj kreveta spušta u ĉuĉanj i promatra me. Ne vidim nimalo suosjećanja u njegovim oĉima. Bila bih razoĉarana kada bi me tako gledao. Izvlaĉi svoja zapešća iz moga stiska, te mi nenadano polaţe dlan na boĉnu stranu glave, palcem mi miluje obraz. Prsti su mu paţljivi. — Mogao bih napisati izvješće o tome — kaţe.

121 — Ne — odgovaram — ne ţelim da misle da sam se uplašila. Kima glavom. Odsutno mi palcem prelazi preko jagodiĉne kosti. — I pretpostavio sam da ćeš to reći. — Misliš li da ne bi bilo pametno da pokušam sjesti? — Pomoći ću ti. Dok se pridiţem, jednom rukom drţi me za rame, dok mi drugom pridrţava glavu. Poput oštrih uboda, bol mi se širi cijelim tijelom, no trudim se ne obazirati se na nju, trudim se obuzdati jauk. Pruţa mi vrećicu s ledom. — Moţeš se prepustiti boli — kaţe mi. — Ovdje sam samo ja. Zagrizam donju usnicu. Niz lice mi se slijevaju suze, no nijedno od nas ne obazire se na njih, niti ih spominje. — Predlaţem ti da se osloniš na svoje prijatelje transfere da te odsada štite — kaţe mi. — Mislila sam da se mogu na njih osloniti — kaţem. Ponovno na ustima osjećam Alovu ruku i jecaj mi tijelo baca prema naprijed. Polaţem si ruku na ĉelo i polagano se njišem naprijed–natrag. — Ali, Al... — Htio je da budeš i ostaneš malena, tiha djevojka iz Nijekanja — njeţno kaţe Four. — Povrijedio te zato što ga je tvoja snaga uĉinila slabim. Nema drugih razloga. Kimam glavom i pokušavam vjerovati mu. — Ostali neće biti ljubomorni budeš li pred njima pokazala barem malo ranjivosti. Ĉak i ako nije stvarna. — Smatraš da bih trebala glumiti ranjivost? — pitam, podiţem obrvu. — Da, tako mislim — uzima mi vrećicu leda iz ruke, prsti nam se kratko dodiruju, te mi je prislanja uz glavu i drţi tako. Spuštam ruku koja je ţudjela za opuštanjem i osloncem. Four ustaje. Zurim u porub njegove majice. Ponekad ga doţivljavam kao bilo koga drugog, a ponekad pri samome pogledu na njega osjećam nešto duboko u utrobi, nešto nalik na bol. — Sutra ćeš htjeti umarširati u blagovaonicu na doruĉak i pokazati svojim napadaĉima da te nisu pokolebali — pridodaje — no moraš pokazati tu modricu na svome obrazu, pognuti glavu. Povraća mi se pri samoj pomisli na to. — Mislim da nisam u stanju — tupo odgovaram. Podiţem pogled prema njemu. — Moraš. — Mislim da ne shvaćaš. — Lice mi se ţari. — Dirali su me. Na te mu se moje rijeĉi cijelo tijelo koĉi, ruka mu se grĉi oko vrećice s ledom. — Dirali su te — ponavlja, tamne su mu oĉi sada ledene. — Ne... onako kako misliš. — Nakašljavam se. Nisam ni shvatila koliko će sve to biti neugodno kada to spomenem. — Ali... gotovo. Odvraćam pogled. Tako dugo ne govori ništa i miruje da naposljetku jednostavno moram nešto reći. — Što je? — Ne ţelim ovo reći — kaţe — no osjećam da moram. Za sada je vaţnije da si sigurna, nego da si u pravu. Je li ti jasno?

122 Ravne su mu obrve gotovo tik do oĉiju. Ţeludac mi se grĉi, dijelom zato što je u pravu, premda ne ţelim priznati, ali dijelom i zato što ţelim nešto što ne znam rijeĉima iskazati; ţelim se ugurati u prostor koji nas razdvaja sve dok sasvim ne išĉezne. Kimam glavom. — Ali, molim te, kad ti se ukaţe prilika,... — Polaţe mi dlan uz obraz, ruka mu je hladna i jaka, i zabacuje mi glavu prema gore da bih ga dobro vidjela. Oĉi mu svjetlucaju. Izgledaju gotovo grabeţljivo. — ... uništi ih. Slabašno se smijem. — Djeluješ pomalo zastrašujuće, Four.. — Uĉini mi uslugu — kaţe — i ne zovi me tako. — A kako bih te onda trebala zvati? — Nikako. — Podiţe ruku s moga lica. — Još.

123 DVADESET TREĆE POGLAVLJE TE SE NOĆI ne vraćam u spavaonicu. Bilo bi glupo spavati u prostoriji u kojoj spavaju i oni koji su me napali, i to samo da bih ostavila dojam da sam hrabra. Four spava na podu, a ja na njegovu krevetu, preko pokrivaĉa, i udišem miris njegove jastuĉnice. Miriše na deterdţent i nešto teško, slatkasto, upeĉatljivo muško. Ritam se njegova disanja usporava, pa se pridiţem da vidim spava li. Spava potrbuške, s rukom obavijenom oko glave. Oĉi su mu zatvorene, usne blago rastvorene. Prvi put izgleda jednako mlado, sukladno svojim godinama, a ja se pitam tko je zapravo on. Tko je on kada nije Neustrašiv, kad nije instruktor, ni Four, kad nije nitko osobit? Tko god bio, sviĊa mi se. Lakše mi je priznati to sada, samoj sebi, u mraku, nakon svega što se upravo dogodilo. Nije on ni njeţan, ni drag, ni osobito blag. No pametan je i hrabar, a premda me je spasio, prema meni se ophodio kao prema snaţnoj osobi. To je sve što trebam znati. Gledam mišiće na njegovim leĊima kako se napinju i opuštaju, zatim tonem u san. Bude me probadanja i bol. Lice mi se grĉi dok sjedam, drţim se za rebra dok hodam prema malenom zrcalu na suprotnome zidu. Gotovo sam preniska da bih se mogla u njemu ogledati, no propinjem se na prste i vidim si lice. Kao što sam i oĉekivala, preko obraza imam tamnoplavu modricu. Mrska mi je sama pomisao na to da ću u blagovaonicu skrušeno ući baš takva, no zapamtila sam Fourove upute. Moram obnoviti svoja prijateljstva. Moram dobiti zaštitu kako ne bih bila slaba. Privezujem kosu u gvalju na zatiljku. Vrata se otvaraju i ulazi Four s ruĉnikom u ruci, kosa mu se mokro cakli od tuširanja. Jeza mi drhti u ţelucu dok promatram potez njegove gole koţe iznad pojasa, kada mu se majica podigla dok je brisao kosu. Prisiljavam se da podignem pogled i gledam mu lice. — Zdravo — kaţem. Glas mi zvuĉi napeto. Voljela bih da nije tako. Vrhovima prstiju prelazi mi preko modrice na obrazu. — Nije loše — kaţe. — Kako tvoja glava? — Dobro — kaţem. Laţem –– ţestoko me boli. Prstima prelazim preko ĉvoruge i cijelim tjemenom pronosi mi se ţestoka bol. Moglo je biti i gore. Mogla sam plutati u rijeci. Svaki mi se mišić tijela napinje dok mi ruku polaţe na bok, gdje sam primila udarce nogama. Opušteno to ĉini, no ne mogu se ni pomaknuti. — A tvoja rebra? — pita me tihim glasom. — Bole samo dok dišem. Smiješi se. — Tu nema pomoći. — Kada bih prestala disati, Peter bi vjerojatno organizirao zabavu. — Pa — kaţe on — došao bih na tu zabavu samo ako bi bilo torte. Smijem se, a zatim bolno trzam, dlanom mu prekrivam ruku kako bih si pridrţala rebra. Polako povlaĉi ruku, njegovi mi prsti njeţno prelaze preko boka. Osjećam bol u prsima u trenutku kada je odmaknuo ruku. Kad se ovaj trenutak bude okonĉao, moram dobro zapamtiti što se prošle noći dogodilo. Ţelim ostati ovdje, s njim. Blago kima glavom i vodi me van.

124 — Ući ću prvi — kaţe mi dok stojimo ispred vrata blagovaonice. — Vidimo se uskoro, Tris. Ulazi na vrata, a ja ostajem sama. Juĉer mi je rekao kako smatra da bih se trebala pretvarati da sam slaba, ali bio je u krivu. Doista sam slaba. Naslanjam se na zid i ruke prinosim ĉelu. Teško je duboko disati, tako da dišem kratkim, plitkim udisajima. Ne mogu dopustiti da se to dogodi. Napali su me kako bi me prisilili da se osjećam slabom. Mogu odglumiti da su uspjeli u nakani, no ne smijem dopustiti da to postane stvarnost. Odgurujem se od zida i u blagovaonicu ulazim bez daljnjeg razmišljanja. Nakon nekoliko koraka, na pamet mi pada da bih trebala izgledati preplašeno, pa usporavam korak i hodam uza zid, pognute glave. Uriah koji sjedi za stolom pokraj onog za kojim sjede Will i Christina podiţe ruku i maše mi. Spušta zatim ruku. Sjedam pokraj Willa. Al nije ovdje — nigdje ga nema. Uriah sjeda na stolac pokraj mene, na drugom stolu ostavlja napola pojedeni kolaĉ i pola ĉaše vode. Nakratko, sve troje samo zure u mene. — Što se dogodilo? — pita Will tihim glasom. Preko njegova ramena pogledavam prema stolu iza nas. Ondje sjedi Peter, jede prepeĉenac i nešto šapuće Molly. Rukom se grĉevito hvatam za rub stola. Ţelim da pati. No sada nije vrijeme. Nema Drewa, što znaĉi da je još uvijek u ambulanti. Obuzima me podmuklo zadovoljstvo. — Peter, Drew... — tiho progovaram. Drţim se za rebra dok poseţem preko stola i uzimam krišku prepeĉenca. Boli me dok tako isteţem ruku, pa se bolno trzam i povijam. —... i... — gutam slinu. — I Al. — Oh, Boţe, — kaţe Christina razrogaĉenih oĉiju. — Jesi li dobro? — pita Uriah. Peterov pogled preko blagovaonice pronalazi moje oĉi, pa se prisiljavam da odvratim pogled. Obuzima me gorĉina pri pomisli da mu moram pokazati da me preplašio, no jednostavno tako mora biti. Four je bio u pravu. Moram uĉiniti sve kako me ne bi ponovno napali. — Zapravo nisam — kaţem. Oĉi mi gore, a to nije gluma poput onog bolnog trzanja. Slijeţem ramenima. Sada vjerujem u upozorenje koje mi je Tori izrekla. Peter, Drew i Al bili su spremni baciti me u ponor iz puke ljubomore — kako onda ne povjerovati da su voĊe Neustrašivih u stanju poĉiniti ubojstvo? Osjećam se nelagodno, kao da nosim tuĊu koţu. Ne budem li paţljiva, mogla bih umrijeti. Ne mogu vjerovati ĉak ni voĊama svoje frakcije. Mojoj novoj obitelji. — Ali, ti si samo... — Uriah napinje usne. — To nije pošteno. Trojica protiv jedne? — Da, a Peter je oliĉenje poštenja. Zato je Edwarda i šĉepao u snu i zabo mu noţ u oko, — mrgodi se Christina i vrti glavom. — Ali, Al? Jesi li sigurna, Tris? Zurim u svoj tanjur. Ja sam sljedeći Edward. Ali, za razliku od njega, ja neću otići. — Da — kaţem. — Sigurna sam. — Zacijelo je to bilo iz oĉaja — kaţe Will. — Ponašao se... Ne znam. Kao sasvim druga osoba. Otkako je zapoĉela druga faza. Drew se dovlaĉi u blagovaonicu. Ispuštam prepeĉenac iz ruke, usta mi se otvaraju u ĉudu.

125 Reći da je »prekriven modricama« bilo bi preblago. Lice mu je nateĉeno i grimizno. Usnice su mu raspuknute, a preko obrve ima posjekotinu. Pogled mu je uprt u tlo dok hoda, i ne pokušava pogledati me. Kratko preko prostorije pogledavam prema Fouru. Lice mu krasi zadovoljan osmijeh. — Jesi li mu ti to uĉinila? — psiĉe Will. Tresem glavom. — Ne. Netko me je — ne kaţem tko — pronašao prije nego što... — Gutam knedlu. Izgovarajući to naglas, sve zvuĉi znatno gore, stvarno. — ... su me bacili u ponor. — Htjeli su te ubiti? — izgovara Christina tihim glasom. — Moţda. Moţda su me samo htjeli objesiti iznad ponora kako bi me prestrašili. — Podiţem rame. — Djelovalo je. Christina me ţalosno pogledava. Will samo gnjevno zuri u stol. — Moramo nešto poduzeti — tiho kaţe Uriah. — Što, pretući ih moţda? — ceri se Christina. — Ĉini se kako je to već netko obavio. — Ne. To je bol preko koje mogu prijeći — odgovara Uriah. — Moramo ih izbaciti iz naših redova. To će im trajno uništiti budućnost. Four ustaje i stoji izmeĊu stolova. Razgovor naprasno prestaje. — Transferi. Danas ćemo raditi nešto drukĉije — kaţe. — Slijedite me. Ustajemo, a Uriahovo se ĉelo mršti. — Budi oprezna — kaţe mi. — Ne brini — kaţe Will. — Mi ćemo te štititi. * * * Four nas izvodi iz blagovaonice i vodi stazama oko Jame. Will hoda s moje lijeve, a Christina s desne strane. — Nikada ti nisam rekla da mi je ţao — kaţe mi tiho Christina. — Što sam uzela zastavu koju si ti zasluţila. Ne znam što mi je bilo. Ne znam je li pametno oprostiti joj — oprostiti bilo kome od njih nakon onoga što su mi rekli juĉer, kada je rang–ljestvica objavljena. Majka bi mi rekla da su ljudi puni mana i da bih trebala biti blaga prema njima. A Four mi je rekao da bih se trebala osloniti na svoje prijatelje. Ne znam više na koga bih se trebala osloniti, jer ne znam tko su mi istinski prijatelji. Uriah i Marlene koji su uz mene bili ĉak i kada sam se doimala snaţnom, ili Christina i Will koji su me uvijek štitili kad sam se doimala slabom? Susrećem pogled njezinih krupnih, smeĊih oĉiju i kimam glavom. — Jednostavno bismo trebale zaboraviti. I dalje ţelim biti bijesna, no moram potisnuti bijes. Penjemo se više no što sam ikada bila, a Willovo lice postaje sve bljeĊe kad pogledava dolje. Uglavnom volim visinu, pa Willovu ruku hvatam kao da traţim oslonac — premda ja zapravo oslonac pruţam njemu. Zahvalno mi se smiješi. Four se okreće i unatraške se penje uz nekoliko stuba, na uskoj stazi bez zaštitne ograde. Koliko dobro poznaje ovo podruĉje? Motri Drewa koji kaska na zaĉelju skupine, te kaţe: — Drţi korak. Drew!

126 Okrutna je to šala, no teško mi je obuzdati osmijeh. Fourov pogled zatim prelazi preko moje ruke omotane oko Willove i sav mu humor išĉezava iz oĉiju. Jeza me hvata od izraza njegova lica. Je li... ljubomoran? Sve smo bliţi staklenome stropu, pa prvi put u posljednjih nekoliko dana vidim sunce. Four se penje uz metalne stube koje vode kroz otvor na stropu. Škripe mu pod nogama, a ja pogledavam dolje prema Jami i ponoru. Hodamo preko stakla koje više nije strop, nego pod cilindriĉne prostorije staklenih zidova. Okolne zgrade napola su urušene i doimaju se napušteno, što je vjerojatno razlog zašto nikada prije nisam uoĉila sjedište Neustrašivih. A i sektor pod nadzorom Nijekanja je daleko. Neustrašivi se motaju po staklenoj prostoriji, razgovaraju u manjim skupinama. Uza sam rub prostorije, dvojica Neustrašivih bore se štapovima, smiju se kad god jedan od njih promaši i štapom samo zagrabi zrak. Iznad mene, dva su konopca rastegnuta preko cijele prostorije. Jedan nešto više od drugoga. Vjerojatno imaju nekakve veze s neustrašivim nadmetanjima po kojima su Neustrašivi nadaleko poznati. Four nas vodi kroz još jedna vrata. Iza njih je ogroman prostor išaran grafitima, s golim cijevima. Prostorija je obasjana starinskim neonskim svjetiljkama s plastiĉnim sjenilima, sigurno prastarima. — Ovo je — govori Four dok mu oĉi iskre na blijedom svjetlu — drukĉija vrsta simulacije poznata pod nazivom krajolik straha. Za naše je potrebe ovo preoblikovano, tako da neće izgledati ovako kada ga budete vidjeli sljedeći put. Preko betonskoga je zida iza njega crvenim kićenim slovima sprejom ispisano »Neustrašivi«. — Kroz simulacije kroz koje ste prošli dobili smo informacije o vašim najgorim strahovima. Krajolik straha koristi se tim podacima i postavlja vam niz virtualnih prepreka. Neke od prepreka bit će strahovi s kojima ste se suoĉili u prethodnim simulacijama. Neke će moţda predstavljati nove strahove. Razlika je u tome što ćete u krajoliku straha biti svjesni ĉinjenice da je rijeĉ o simulaciji, te ćete raspolagati vlastitom sviješću i umom. To znaĉi da će u krajoliku straha svi biti Razliĉiti. Ne znam trebam li to doţivjeti kao olakšanje zato što me ne mogu razotkriti, ili kao problem, zato što ću izgubiti prednost. Four nastavlja: — Broj strahova s kojima ćete se u krajoliku suoĉiti ovisi o broju strahova koje imate. Koliko je mojih strahova? Na pamet mi pada suoĉavanje s vranama, pa drhtim, premda je toplo. — Već sam vam rekao kako se treća faza inicijacije temelji na mentalnoj pripremi — kaţe. Sjećam se kad je to rekao. Prvoga dana. Netom prije nego što će prisloniti pištolj Peteru uz glavu. Da je barem povukao obaraĉ. — Zato što to od vas iziskuje da pod nadzorom drţite i svoje emocije i svoje tijelo, da kombinirate fiziĉku spretnost koju ste stekli tijekom prve faze i vještinu upravljanja emocijama koju ste stekli u drugoj fazi. Da odrţite ravnoteţu. — Jedna od fluorescentnih cijevi iznad Fourove glave pucketa i ţmirka. Four prestaje pogledom prelaziti preko skupine iniciranih i gleda samo u mene. — Sljedećega će tjedna svatko od vas proći krajolikom straha pod budnim okom voĊa Neustrašivih. Bit će to vaš završni test kojim ćemo utvrditi vaš poloţaj na rang–ljestvici nakon treće faze. A baš kao što je druga faza inicijacije imala veću teţinu od prve, tako treća faza ima najveću teţinu. Jasno? Svi kimamo glavama. Ĉak i Drew kod kojeg to djeluje bolno.

127 Budem li uspješno prošla završni test, imam velike šanse da dospijem meĊu prvih deset i postanem pripadnicom. Pripadnicom Neustrašivih. Gotovo mi se vrti u glavi od osjećaja olakšanja. — Svaku prepreku moţete prijeći na jedan od dva ponuĊena naĉina. Svi ste se nauĉili smiriti dovoljno da simulacija registrira normalne, ujednaĉene otkucaje srca, ili ste pronašli naĉin kako se suoĉiti s vlastitim strahom, nakon ĉega se simulacija nastavila. Jedan od naĉina da se suoĉite sa strahom od utapanja jest, na primjer, da zaplivate dublje. — Four slijeţe ramenima. — Zato vam predlaţem da sljedećih tjedan dana razmatrate vlastite strahove i osmislite strategije pomoću kojih ćete se s njima suoĉiti. — To ne zvuĉi pošteno — kaţe Peter. — Što ako netko ima samo sedam strahova, a netko drugi ĉak dvadeset? To nije njihova pogreška. Four nekoliko sekundi zuri u njega, a zatim se poĉinje smijati: — Doista ţeliš sa mnom raspravljati o tome što je pošteno? Skupina iniciranih razmiĉe se kako bi ga propustila dok koraĉa prema Peteru, polaţe ruke preko prsa i ubojitim mu glasom govori: — Jasno mi je zašto si zabrinut, Peter. Ono što se prošle noći dogodilo ukazuje na to da si bijedna kukavica. Peter zuri u njega, lice mu je bezizraţajno. — I tako, sada svi znamo — tiho govori Four — da se bojiš niske, krţljave djevojke iz frakcije Nijekanja. — Usta mu se izvijaju u osmijeh. Will mi polaţe ruku oko pojasa. Christinina se ramena tresu od potiskivanog smijeha. A negdje duboko u sebi, i ja pronalazim osmijeh. * * * Kad smo se tog poslijepodneva vratili u spavaonicu, ondje smo zatekli Ala. Will zastaje iza mene i blago me drţi za ramena, kao da me ţeli podsjetiti da je ondje. Christina mi prilazi bliţe. Al ima podoĉnjake, a lice mu je nateĉeno od plakanja. U trenutku kad sam ga ugledala, osjetih grĉ u ţelucu. Nekoć ugodan miris limunove trave i kadulje u nosu mi je sada gorak. — Tris — kaţe Al napuklim glasom. — Mogu li razgovarati s tobom? — Šališ se? — Will mi stišće ramena. — Nikad joj se više ne smiješ pribliţiti. — Neću joj uĉiniti ništa naţao. Nikad to nisam ni htio... — Al rukama prekriva lice. — Samo sam joj htio reći da mi je ţao, tako ţao, da nikada. ..Ne znam što mi je bilo, ja... molim te da mi oprostiš, molim te... Pruţa ruku kao da mi ţeli dodirnuti rame ili ruku, lice mu je mokro od suza. Negdje u meni ĉuĉi samilosna osoba koja zna praštati. Negdje u meni je djevojka koja se upinje shvatiti kroza što sve prolaze ljudi, koja prihvaća ĉinjenicu da ljudi ĉine zlo, da ih oĉaj dovodi na mjesta mraĉnija od onih koja su ikada mogli zamisliti. Kunem se da postoji, da osjeća bol zbog pokajnika koji ispred mene stoji. No ĉak i kad bih je sada vidjela, ne bih je prepoznala. — Makni se od mene — tiho mu kaţem. Tijelo mi je ukoĉeno i hladno, nisam bijesna, nisam povrijeĊena, ništa nisam. Kaţem mu sasvim tihim glasom: — I nikad mi se više ne pribliţavaj. Pogledi nam se susreću. Oĉi su mu tamne i staklaste. Ništa nisam.

128 — Ako mi se pribliţiš, kunem se Bogom da ću te ubiti — kaţem. — Kukavico.

129 DVADESET ĈETVRTO POGLAVLJE — TRIS. Majka me u snu doziva imenom. Domahuje mi, a ja prelazim preko kuhinje i zastajem pokraj nje. Prstom upire u lonac na štednjaku, a ja podiţem poklopac kako bih zavirila unutra. Oble, sitne oĉi vrane zure u mene, perje njezinih krila prilijepljeno je uz stijenke lonca, debelo joj je tijelo prekriveno kipućom vodom. — Veĉera — kaţe majka. — Tris! — ponovno ĉujem. Otvaram oĉi. Pokraj mog kreveta stoji Christina, preko obraza joj se razlijeva maškara razvodnjena suzama. — Al — kaţe. — DoĊi. Neki od iniciranih su budni, drugi još spavaju. Christina me hvata za ruku i odvlaĉi iz spavaonice. Bosa trĉim po kamenom podu, trepćem kako bih razbistrila oĉi, udovi su mi još oteţali od sna. Dogodilo se nešto strašno. Osjećam to svakim otkucajem srca. Al. Trĉimo preko donje razine Jame, Christina zatim zastaje. Oko izbojka se okupila gomila, no svi stoje na nekoliko desetaka centimetara jedni od drugih, tako da se uspijevam provući ispred Christine i oko visokog sredovjeĉnog muškarca koji stoji sasvim naprijed. Dvojica muškaraca stoje ispred samog izbojka i nešto povlaĉe uţetom. Obojica stenju od napora, odmiĉu se unatrag tako da uţad klizi preko ograde, a zatim se ponovno primiĉu. Velik, taman oblik pojavljuje se iznad izbojka, te nekoliko Neustrašivih dotrĉava kako bi onoj dvojici pomogli da teret prebace preko ograde. Uz potmuli udarac, teret pada na pod Jame. Na kamen uz šljapkav zvuk pada bijela ruka nabrekla od vode. Leš. Christina mi se primiĉe bliţe, hvata me za ruku. Zabija mi lice u rame i jeca, no ne mogu odvratiti pogled. Nekoliko muškaraca prevrće tijelo i glava se okreće na boĉnu stranu. Oĉi su otvorene i prazne. Tamne. Kao oĉi lutke. A nos ima visoki luk, uzak je u korijenu, obao na vrhu. Usne su modre. Samo lice razlikuje se od ljudskog, napola leš, napola neko drukĉije stvorenje. Pluća mi gore; dah mi škripi dok udišem. Al. — Jedan od iniciranih — kaţe netko iza mene. — Što se dogodilo? — Isto što se dogaĊa svake godine — odgovara netko drugi. — Bacio se preko izbojka. — Ne budi tako morbidan. Moţda je bio nesretan sluĉaj. — Našli su ga nasred ponora. Misliš da se sapleo preko vezice za cipele... i ops, da se popiknuo i odletio tri metra? Christina mi sve jaĉe stišće ruku. Trebala bih joj reći da me pusti: poĉinje me boljeti. Netko se spušta na koljena do Alova lica i sklapa mu oĉi. Moţda kako bi ostavio dojam da spava. Glupo. Zašto se ljudi ţele pretvarati da umrijeti znaĉi spavati? Nije tako. Nije. Nešto se u meni ruši. Prsa su mi tako napeta, gušim se, ne mogu disati. Padam na tlo, povlaĉim Christinu za sobom. Kamen je hrapav pod mojim koljenima. Ĉujem nešto, uspomenu na neki zvuk. Alovo jecanje; njegovi krikovi u noći. Trebala sam znati. Još uvijek ne mogu disati. Dlanove ĉvrsto pritišćem uz prsa i njišem se naprijed–natrag kako bih se oslobodila napetosti u prsima. Dok trepćem, vidim Alovo tjeme dok me na leĊima nosi u blagovaonicu. Osjećam njihanje njegovih koraka. Velik je, topao i nespretan. Ne, bio je takav. Smrt je ta koja »je« prebacuje u »bio«.

130 Ukoĉila sam se. Netko je donio veliku crnu vreću u koju će poloţiti tijelo. Vidim da će biti premala. Smijeh mi se uspinje uz grlo, nahrupljuje mi na usta, prigušen i klokotav. Al je prekrupan za vreću u koju se polaţu mrtvaci; koje li tragedije. Na pola puta da prasnem u smijeh, polaţem si dlan preko usta, zbog ĉega ispuštam zvuk nalik na jauk. OslobaĊam si ruku i ustajem, Christinu ostavljam na tlu. Trĉim. * * * — Evo — kaţe mi Tori. Pruţa mi šalicu koja se puši, miriši na paprenu metvicu. Drţim je objema rukama, toplina mi bocka prste. Sjeda mi preko puta. Kad je o pogrebima rijeĉ, Neustrašivi ne gube vrijeme. Tori mi je rekla da ţele odmah prihvatiti smrt. Nema nikog u prednjoj prostoriji prostora za tetoviranje, no Jama je prepuna ljudi koji su uglavnom pijani. Ne znam zašto me to iznenaĊuje. Kod kuće je pogreb tmurna prigoda. Svi se okupe kako bi pruţili podršku pokojnikovoj obitelji, nitko ne ljenĉari, no nema ni smijeha, vike, ni šala. Pripadnici frakcije Nijekanja ne piju alkohol, tako da su svi trijezni. Ima, dakle, smisla da su pogrebi ovdje sasvim drukĉiji. — Popij to — kaţe mi ona. — Bit će ti od toga bolje, vjeruj mi. — Mislim da ĉaj nije rješenje — polagano joj kaţem. No svejedno ispijam gutljaj. Grije mi usta i grlo, ugodno zagrijava ţeludac. Nisam ni bila svjesna koliko mi je hladno dok se nisam zagrijala. — Rekla sam da ćeš se osjećati bolje, a ne dobro. — Smiješi mi se, no oĉi joj se ne smiju kao inaĉe. — Mislim da ti još dugo neće biti dobro. Zagrizam usnicu. — Koliko ti je dugo... — upinjem se pronaći prave rijeĉi. — Koliko ti je dugo trebalo da se ponovno osjećaš dobro, nakon što je tvoj brat... — Ne znam. — Vrti glavom. — Ima dana kada osjećam da još nisam dobro. Ima dana kada se osjećam dobro. Ĉak sretno. Trebalo mi je nekoliko godina da prestanem smišljati osvetu, znaš. — Zašto si prestala? — pitam. Pogled joj je prazan dok zuri u zid iza mene. Nekoliko sekundi lupka prstima po nozi, a zatim kaţe: — Ne bih rekla da sam prestala. Više je to... ĉekanje da mi se ukaţe prilika. Kao da zatim izlazi iz nesvjestice i pogledava svoj ruĉni sat. — Vrijeme je da poĊemo — kaţe. Izlijevam ostatak ĉaja u sudoper. Odlaţem šalicu i shvaćam da mi se ruke tresu. To nije dobro. Ruke mi se inaĉe tresu prije nego što ću zaplakati, a ne smijem pred nekim plakati. S Tori napuštam prostor za tetoviranje i slijedim je stazom koja vodi do donje razine Jame. Svi ljudi koji su prije uokolo tumarali sada su se okupili oko izbojka, a zrak snaţno zaudara na alkohol. Ţena ispred mene naglo skreće ulijevo, gubi ravnoteţu i hihoće dok pada na muškarca pokraj nje. Tori me hvata za ruku i odvlaĉi dalje. Uriaha, Willa i Christinu zatjeĉem s ostalim iniciranima. Christinine su oĉi nateĉene. Uriah drţi srebrnu plošku. Nudi mi je. Tresem glavom. — IznenaĊenje, iznenaĊenje — izjavljuje Molly iza mojih leĊa i gurka Petera laktom. — Jednom Ukoĉena, uvijek Ukoĉena. Ne bih se trebala obazirati na nju. Njezino mi mišljenje ne bi trebalo biti vaţno.

131 — Proĉitala sam danas zanimljiv ĉlanak — kaţe ona i primiĉe mi se bliţe uhu. — Nešto o tvome tati i istinskim razlozima zašto si napustila svoju staru frakciju. Obrambena reakcija nije mi prva i najvaţnija misao na umu. No trenutaĉno je najdostupnija. Okrećem se i šaku joj zabijam u bradu. Prsti me bole od udarca. Ne sjećam se kada sam odluĉila udariti je. Ne sjećam se kada sam stisnula šaku. Ispruţenih ruku, baca se na mene, no ne stiţe daleko. Will je hvata za ovratnik i odvlaĉi. Pogledava prvo nju, pa mene i kaţe: — Prekinite. Obje. Dio mene ţali što ju je zaustavio. Tuĉnjava bi dobro došla za odvraćanje misli, osobito sada kad se Eric penje na kutiju pokraj zaštitne ograde. Stojim mu suĉelice, postavljam ruke preko prsa kako bih se umirila. Pitam se što će reći. U frakciji Nijekanja nitko u bliţoj prošlosti nije poĉinio samoubojstvo, no stav frakcije prema samoubojstvu je jasan: ono je ĉin sebiĉnosti. Netko tko je istinski nesebiĉan ne razmišlja o sebi dovoljno ĉesto da bi pomišljao na smrt. Premda nitko ne bi izgovorio naglas, kada bi netko to uĉinio, svi bi tako razmišljali. — Ušutite svi! — viĉe Eric. Netko udara u nešto što zvuĉi kao gong, a povici se postupno utišavaju, premda se i dalje ĉuje ţamor. Eric kaţe: — Hvala vam. Kao što znate, ovdje smo zbog Alberta, iniciranog koji se prošle noći bacio u ponor. I ţamor je sada utihnuo, ĉuje se samo šum vode u ponoru. — Ne znamo zašto — kaţe Eric — i bilo bi lako noćas tugovati za njim. No, odlukom da postanemo Neustrašivi nismo odabrali lagodan ţivot. A istina koja u tome poĉiva jest... — Eric se smiješi. Da ga ne poznajem, pomislila bih da mu je osmijeh iskren. No poznajem ga. — Istina je da Albert sada istraţuje nepoznato, neistraţeno mjesto. Uskoĉio je u podmukle vode kako bi tamo dospio. Tko je od nas dovoljno hrabar da zaĊe u tamu premda ne zna što se onkraj nje krije? Albert još nije bio postao jedan od nas, no moţemo biti sigurni da je bio jedan od najhrabrijih! Iz središta skupine ĉuje se vika i graja. Neustrašivi kliĉu u razliĉitim registrima, visokim i dubokim glasovima, jasnim i promuklim. Njihovi povici zvuĉe poput huĉanja vode. Christina uzima plošku iz Uriahove ruke i ispija. Will joj prebacuje ruku preko ramena i privlaĉi je k sebi. Uši su mi pune glasova. — Sada ćemo ga slaviti, zauvijek ga se sjećati! — viĉe Eric. Netko mu pruţa tamnu bocu koju on podiţe u zrak. — U ĉast Alberta Hrabrog! — Za Alberta! — viĉe gomila. Posvuda oko mene ruke se podiţu u zrak i Neustrašivi uzvikuju njegovo ime. Albert! Albert! Albert! Ponavljaju tako sve dok njegovo ime uopće više ne zvuĉi onako kako bi trebalo zvuĉati. Zvuĉi kao primarni krik neke drevne ljudske vrste. Udaljavam se od zaštitne ograde. Ne mogu to više podnijeti. Ne znam kamo idem. Bojim se da nikamo ni ne idem, da mi je jedino vaţno otići. Hodam mraĉnim hodnikom. Na kraju hodnika je fontana s pitkom vodom obasjana modrim svjetlom. Tresem glavom. Hrabri! Hrabro bi bilo priznati vlastitu slabost i napustiti Neustrašive, bez obzira na sramotu koja bi to popratila. Ponos je ono što je ubilo Ala, a to je mana u srcima svih Neustrašivih. I u mom takoĊer. — Tris.

132 Drhtaji mi prolaze tijelom, okrećem se. Four stoji iza mene, unutar kruga što ga modra svjetlost baca na tlo. Izgleda jezivo pod tom rasvjetom koja mu baca svjetlost preko oĉiju i jagodiĉnih kostiju. — Što radiš ovdje? — pitam ga. — Ne bi li trebao odavati poĉast? Izgovaram to kao da je rijeĉ o neĉem neukusnom što jednostavno moram ispljunuti. — Ne bi li ti trebala ĉiniti isto? — odgovara. Primiĉe mi se i vidim mu oĉi. Izgledaju crno pod tom svjetlošću. — Ne moţeš odati poĉast neĉemu što ne poštuješ — odgovaram. Osjećam ţalac krivnje i tresem glavom. — Nisam tako mislila. — Ah. — Sudeći prema onome kako me gleda, ne vjeruje mi. Ne krivim ga. — To je smiješno — kaţem, obrazi mi se ţare. — Bacio se preko izbojka, a Eric to naziva hrabrošću? Eric koji je htio da Alu bacaš noţeve u glavu? — Osjećam gorak okus u ustima. Ericov laţan osmijeh, neiskrene rijeĉi, njegovi izvitopereni ideali, muka mi je od svega toga. — Nije bio hrabar! Bio je kukavica, deprimiran i gotovo me ubio! Zar su to stvari koje ovdje poštujete? — A što bi ti htjela od njih? — pita me on. — Da ga osude? Al je ionako mrtav. Ne moţe ih ĉuti, prekasno je. — Nije tu rijeĉ o Alu — nervozno podiţem glas. — Rijeĉ je o svima koji to gledaju! Svima koji bacanje u ponor sada doţivljavaju kao prihvatljivu opciju. Mislim, zašto ne uĉiniti to, ako će te poslije svi nazivati junakom? Zašto ne uĉiniti to ako će se poslije svi sjećati tvoga imena? To je... Ne mogu... Tresem glavom. Lice mi gori, srce divljaĉki lupa, pokušavam se kontrolirati, ali ne mogu. — Ovo se u Nijekanju nikada ne bi dogodilo! — gotovo viĉem. — Ništa od svega ovoga! Nikada! Ovo mjesto ga je uništilo i dotuklo i nije me briga ako dok ovo govorim zvuĉim kao Ukoĉena, nije me briga, nije me briga! Four pogled prebacuje na zid iznad fontane s pitkom vodom. — Budi oprezna, Tris, — kaţe, a pogled mu je još uprt u zid. — Zar je to sve što imaš reći? — pitam, bijesno ga gledam. — Da bih trebala biti oprezna? Je li to to? — Jednako si loša kao i Iskreni, znaš? — Hvata me za ruku i odvlaĉi dalje od fontane. Ruka me boli od njegova stiska, no nisam dovoljno jaka da je izvuĉem. Njegovo lice toliko mi je blizu, da vidim nekoliko pjega na njegovu nosu. — Neću ponavljati, zato dobro slušaj. — Polaţe mi ruke na ramena, ţestoko ih stišće, gnjeĉi. Osjećam se maleno. — Motre te. Baš tebe tebe. — Pusti me — kaţem mu slabašnim glasom. Ispušta me i uspravlja se. Sada kada me više ne dodiruje, dijelom popušta pritisak što sam ga osjećala u grudima. Plašim se njegovih promjena raspoloţenja. One mi ukazuju na njegovu unutarnju nestabilnost, a nestabilnost je opasna. — Motre li i tebe? — pitam ga tako tihim glasom, da me ne bi mogao ĉuti da ne stoji tako blizu mene. Ne odgovara mi na pitanje. — Neprestano se trudim pomoći ti — kaţe. — No ti odbijaš svaku pomoć

133 — Oh, da. Tvoju pomoć — kaţem. — A ti mi pomaţeš tako da mi noţem probadaš uho, zastrašuješ me, viĉeš na mene više nego na ikog drugog, to mi je stvarno od velike pomoći. — Zastrašujem te? Misliš na ono kada sam bacao noţeve? Nisam te zastrašivao — brecnuo se na mene. — Htio sam te podsjetiti da će netko drugi zauzeti tvoje mjesto ako ne uspiješ. Polaţem dlan na zatiljak i ponovno razmišljam o onom ispadu s noţevima. Kad god bi o tome progovorio, podsjećao me kako bi Al zauzeo moje mjesto ispred mete da sam odustala. — Zašto? — pitam. — Zato što si iz frakcije Nijekanja — kaţe — a najhrabrija si baš kad se ponašaš nesebiĉno. Sad shvaćam. Nije me htio prisiliti da odustanem. Htio me je podsjetiti zašto ne bih smjela odustati — zato što sam trebala zaštititi Ala. Bolna mi je već sama pomisao na to. Zaštititi Ala. Svog prijatelja. Svog napadaĉa. Ne mogu Ala mrziti onoliko koliko bih htjela. No, ne mogu mu ni oprostiti. — Na tvom bih se mjestu više trudio pokazati kako su me prošli ti nesebiĉni porivi — kaţe mi — jer ako pogrešni ljudi to otkriju... pa, neće biti dobro za tebe. — Zašto? Zar ih je briga za moje namjere? — Namjere su sve što ih zanima. Pokušavaju te uvjeriti kako im je stalo do onoga što radiš, ali nije tako. Ne ţele da se ponašaš na odreĊeni naĉin. Ţele da misliš na odreĊeni naĉin. Tako da je lako proniknuti te. Tako da im ne predstavljaš prijetnju. — Postavlja ruku na zid do moje glave i naslanja se na nju. Majica mu je dovoljno uska da mu vidim kljuĉnu kost i blagu udubinu izmeĊu mišića ramena i bicepsa. Voljela bih da sam viša. Da sam viša, moja tanana graĊa bila bi sliĉnija »krhkoj«, a manje »djeĉjoj«, tako da u meni više ne bi vidio mlaĊu sestru koju treba zaštititi. Ne ţelim da me doţivljava kao sestru. — Ne shvaćam — kaţem — zašto bi ih trebalo zanimati što mislim, dokle god se ponašam onako kako od mene oĉekuju. — Sad se ponašaš onako kako od tebe oĉekuju — kaţe — no što će se dogoditi kad ti tvoj u Nijekanju odgojeni mozak bude rekao da uĉiniš nešto drugo, nešto što oni ne ţele? Ne znam što bih mu rekla, ne znam ĉak ni je li u pravu dok tako o meni govori. Jesam li u glavi predstavnica Nijekanja ili Neustrašivih? Moţda odgovornije nijedno, ni drugo. Moţda sam u glavi Razliĉita. — Moţda mi tvoja pomoć nije potrebna. Jesi li ikad pomislio na to? — kaţem. — Nisam slaba, znaš. Mogu to sama. On trese glavom. — Misliš da mi je prvi instinkt zaštititi te. Zato što si sitna, djevojka, ili zato što si Ukoĉena. Ali griješiš. Unosi mi se u lice, prste mi obavija oko brade. Ruke mu mirišu na metal. Kad je posljednji put u ruci drţao pištolj ili noţ? Koţa me pecka na mjestu gdje me dodiruje, kao da mi kroz koţu prenosi elektricitet. — Moj prvi instinkt je forsirati te dok se ne slomiš, samo da vidim koliko te moram pritisnuti — kaţe, prsti mu se steţu dok izgovara ono »slomiš«. Tijelo mi se koĉi na prizvuk njegova glasa, tako da sam napeta kao struna, zaboravljam disati. Podiţe zatim prema meni pogled svojih tamnih oĉiju i pridodaje:

134 — No odupro sam mu se. — Zašto... — teško gutam slinu. — Zašto je to tvoj prvi instinkt? — Strah te ne blokira; budi te, zapravo. Vidio sam to. Dojmljivo je. — Pušta me, no ne odmiĉe se. Rukom mi ovlaš prelazi preko ĉeljusti, vrata. — Ponekad samo... ţelim to ponovno vidjeti. Ţelim te vidjeti sasvim budnu. Polaţem mu ruke na pojas. Ne sjećam se kada sam odluĉila to uĉiniti. No, ne mogu ih ni odmaknuti. Privijam mu se uz prsa, obavijam ruke oko njega. Prsti mi dodiruju mišiće na njegovim leĊima. Kratko zatim, polaţe mi ruku na kriţa, privlaĉi me još bliţe k sebi, dok mi drugom rukom gladi kosu. Ponovno se osjećam maleno, no to me ovoga puta ne plaši. Sklapam oĉi. Ne ulijeva mi više strah. — Bih li trebala plakati? — pitam ga glasom prigušenim njegovom majicom. — Da li sa mnom nešto nije u redu? Simulacije su na Alu ostavile pukotine tako duboke da ih nije mogao zalijeĉiti. Zašto ne i na meni? Zašto nisam poput njega — zašto se zbog same pomisli na to osjećam nelagodno, kao da i sama stojim na rubu izbojka? — Misliš li da znam išta o suzama? — tiho me pita. Sklapam oĉi. Ne oĉekujem da me Four tješi, a on se ni ne trudi, no stojeći ovdje, uz njega, osjećam se bolje nego meĊu ljudima koji su mi prijatelji, moja frakcija. Polaţem ĉelo na njegovo rame. — Da sam mu oprostila — pitam — misliš li da bi sad bio ţiv? — Ne znam — odgovara on. Polaţe mi dlan na obraz, a ja se sklopljenih oĉiju privijam još bliţe. — Osjećam kao da sam kriva za to. — Nisi ti kriva — kaţe, stavlja ĉelo na moje ĉelo. — Ali, trebala sam, trebala sam mu oprostiti. — Moţda. Moţda smo svi mogli više uĉiniti — kaţe. — No pustimo samo neka nas osjećaj krivnje podsjeti da sljedeći put budemo bolji. Mrštim se i odmiĉem od njega. To je lekcija koju uĉe pripadnici Nijekanja – osjećaj krivnje više je alatka, a manje oruţje protiv samoga sebe. To je reĉenica koju sam ĉula na jednom od oĉevih tjednih predavanja. — Iz koje si frakcije došao, Four? — Nije vaţno — odgovara, zuri u tlo. — Sada sam ovdje. Ponekad bi i tebi bilo pametno da tako razmišljaš. Zbunjujuće me gleda i polaţe mi usne na ĉelo, toĉno izmeĊu obrva. Sklapam oĉi. Ne razumijem to, ma što to bilo. No, ne ţelim uništiti trenutak, zato šutim. Ne pomiĉe se; samo stoji s usnama priljubljenim uz moju koţu, dok moje ruke poĉivaju oko njegova pojasa. Dugo tako stojimo.

135 DVADESET PETO POGLAVLJE S WILLOM i CHRISTINOM, kasno naveĉer, nakon što je većina Neustrašivih otišla na poĉinak, stojim uz zaštitnu ogradu pokraj ponora. Oba me ramena bole od igle za tetoviranje. Prije pola sata svi smo dobili nove tetovaţe. Tori je bila sama u prostoru za tetoviranje pa me nije bilo strah na desnome ramenu tetovirati simbol frakcije Nijekanja — dvije ruke s dlanovima okrenutima prema van, kao da nekome pomaţu stajati, unutar kruga. Znam da je to riskantno, osobito nakon svega što se dogodilo. No, taj je simbol dio moga identiteta, pa mi se ĉinilo vaţnim da ga nosim na koţi. Stajem na jednu od popreĉnih preĉki ograde, bokove oslanjam o ogradu kako bih zadrţala ravnoteţu. Ovdje je stajao Al. Bacam pogled u ponor, gledam tamnu vodu i nazubljeno kamenje. Voda udara u zid, prska, maglicom mi vlaţi lice. Je li se bojao dok je stajao ovdje? Ili je bio toliko odluĉan u nakani da skoĉi, da mu je bilo lako? Christina mi u ruke predaje snop papira. U rukama imam primjerke svih izviješća što su ih Uĉeni posljednjih šest mjeseci objavili o frakciji Nijekanja. Bacanjem u ponor neću ih se zauvijek riješiti, no mogla bih se osjećati bolje zahvaljujući tome. Zurim u prvo. Na njemu je fotografija Jeanine, predstavnice Uĉenih. Njezine oštre, ali i privlaĉne oĉi zure u mene. — Jesi li je ikada susreo? — pitam Willa. Christina prvo izvješće guţva u loptu i baca u vodu. — Jeanine? Jednom — odgovara. Uzima sljedeće izvješće i trga ga na komadiće. Komadići lepršaju i padaju u rijeku. Ĉini to bez gnjeva koji je vidljiv u Christininim kretnjama. Imam dojam da ovo ĉini samo kako bi mi pokazao da se ne slaţe s taktikom svoje bivše frakcije. Nije mi jasno slaţe li se s njihovim navodima i bojim se pitati. — Prije nego što će postati voĊa, radila je s mojom sestrom. Trude se stvoriti dugotrajniji serum za simulacije — kaţe on. — Jeanine je tako pametna da se to vidi i prije nego što nešto kaţe. Mislim... ona je poput raĉunala koje hoda i govori. — Što... — bacam jednu od stranica preko ograde, stišćem usnice. Jednostavno ga trebam pitati. — Što misliš o onome što govori? On slijeţe ramenima. — Ne znam. Moţda je dobra zamisao da vladom ne upravlja samo jedna frakcija. A moţda bi lijepo bilo i kada bismo imali više automobila i... svjeţeg voća i... — Svjestan si ĉinjenice da nema tajnog skladišta u kojemu se ĉuvaju zalihe, zar ne? — pitam, lice mi se poĉinje ţariti. — Da, svjestan sam — odgovara. — Samo mislim da komfor i napredak nisu prioriteti frakcije Nijekanja, te da bi moţda bilo drukĉije kad bi se i druge frakcije ukljuĉile u odluĉivanje. — Zato što je davanje automobila momku iz Uĉenih vaţnije od dostave hrane ljudima koji su izvan frakcija — nervozno mu odgovaram. — Hej — ukljuĉuje se Christina koja prstima prelazi preko Willova ramena. — Ovo je trebala biti opuštena, simboliĉka aktivnost uništavanja dokumenata, a ne politiĉka rasprava. Zadrţavam jezik za zubima i ne izgovaram ono što sam namjeravala reći, zurim u snop papira u svojim rukama. Will i Christina u posljednje su vrijeme razmijenili podosta letimiĉnih dodira, primijetila sam. Nisu li?

136 — No zbog svega što je rekla o tvome ocu — kaţe on — nekako mi se gadi. Ne vidim nikakve koristi od iznošenja tako strašnih stvari. Ja vidim. Uspije li Jeanine ljude uvjeriti da su moj otac i svi iz frakcije Nijekanja iskvareni i grozni, dobit će podršku u podizanju bilo kakve revolucije koju kani pokrenuti, naravno ako je takav njezin plan. No, ne ţelim se ponovno prepirati, pa samo kimam glavom i u ponor bacam preostale papire. Lepršaju amo–tamo, a zatim padaju u vodu. Voda će ih odnijeti do zida i ondje iskidati. — Vrijeme je za poĉinak — kaţe Christina i smiješi se. — Jeste li spremni za povratak? Mislim da ţelim Peterovu ruku veĉeras uroniti u zdjelu tople vode kako bi se popišao u krevet. Okrećem se od ponora i vidim pokrete s desne strane Jame. Silueta se uspinje prema staklenome stropu, a sudeći prema mekoći pokreta, prema naĉinu njegova hoda tijekom kojega stopala kao da mu se ne podiţu s tla, znam da je to Four. — Zvuĉi odliĉno, no prvo moram s Fourom o neĉemu razgovarati — kaţem i prstom upirem u sjenu koja se uspinje puteljkom. Njezin pogled prati mi ruku. — Jesi li sigurna da bi trebala noću sama uokolo švrljati? — pita me ona. — Neću biti sama. Bit ću s Fourom. — Grizem usnu. Christina zuri u Willa, koji zuri u nju. Nijedno me od njih zapravo ne sluša. — Dobro — ogovara odsutno Christina. — Pa, vidimo se onda kasnije. Christina i Will odlaze prema spavaonici. Christina mu ĉupka kosu, dok joj on njeţno podbada rebra. Kratko ih promatram. Osjećam se kao svjedok poĉetka neĉega, no nisam sigurna u što će to prerasti. Trĉim do staze s desne strane Jame i poĉinjem se uspinjati. Trudim se biti što tiša. Za razliku od Christine, nije mi teško lagati. Nemam namjeru razgovarati s Fourom — barem ne dok ne otkrijem zašto ovako kasno noću ide gore, u staklenu zgradu iznad nas. Tiho trĉim, ostajem bez daha u trenutku kad stiţem do stubišta, zastajem na kraju jedne staklene prostorije, dok Four stoji u drugoj. Kroz prozore vidim svjetla grada, još svijetle, no gase se dok ih promatram. PredviĊeno je da se svjetla gase toĉno u ponoć. Na suprotnome kraju prostorije, Four stoji na vratima koja vode u krajolik straha. U jednoj ruci nosi crnu kutiju, a u drugoj špricu. — Kad si već ovdje — kaţe on i ne gledajući preko ramena — mogla bi poći sa mnom. Grizem usnu, pitam: — U tvoj krajolik straha? — Da. Dok mu prilazim, pitam: — Smijem li? — Serum te povezuje s programom — kaţe mi — no program odluĉuje u ĉiji ćeš krajolik straha zaći. Program je sada podešen tako da će nas odvesti u moj. — Dopustit ćeš mi da to vidim? — Što misliš, zašto bih inaĉe ulazio? — tiho me pita. Ne podiţe pogled. — Neke bih ti stvari volio pokazati. Podiţe špricu, a ja zabacujem glavu ustranu kako bih bolje izloţila vrat. Probada me oštra bol igle koja mi se zabija u koţu, no već sam se privikla na to. Pruţa mi zatim crnu kutiju. U njoj je još jedna šprica.

137 — Nikad još nisam to radila — kaţem dok vadim špricu iz kutije. Ne ţelim ga povrijediti. — Tu — kaţe on i noktom mi pokazuje toĉku na svome vratu. Propinjem se na prste i zabadam iglu, ruka mi blago drhti. On nije ni trepnuo. Cijelo me vrijeme gleda, a nakon što sam mu dala injekciju, obje šprice stavlja u kutiju koju odlaţe pokraj vrata. Znao je da ću ga slijediti ovamo. Znao je ili se nadao da hoću. I jedno i drugo mi odgovara. Pruţa mi ruku i ja je prihvaćam. Prsti su mu hladni i lomni. Osjećam da bih nešto trebala reći, no previše sam zaprepaštena da bih se dosjetila jedne jedine rijeĉi. Slobodnom rukom otvara vrata, a ja ga slijedim u tamu. Sada sam se već priviknula u nepoznate prostore ulaziti bez oklijevanja. Dišem ujednaĉeno dok ĉvrsto drţim Fourovu ruku. — Pokušaj dokuĉiti zašto me zovu Four — kaţe mi. Vrata se iza nas škljocajući zatvaraju, išĉezava sva svjetlost. U hodniku je zrak hladan; osjećam svaku njegovu ĉesticu koja mi ulazi u pluća. Primiĉem mu se bliţe, tako da mi se ruka ĉitavom duţinom naslanja uz njegovu, a brada mi je blizu njegova ramena. — Koje ti je pravo ime? — pitam. — Da vidimo moţeš li i to dokuĉiti. Simulacija nas obuzima. Tlo na kojem stojimo više nije naĉinjeno od betona. Škripi kao metal. Svjetlost se razlijeva iz svih kutova, a grad se prostire oko nas, staklene zgrade i lukovi ţeljezniĉkih nadvoţnjaka, visoko smo iznad njih. Dugo već nisam vidjela prostrano modro nebo, pa dok ga gledam visoko iznad mene, zastaje mi dah i obuzima me vrtoglavica. Poĉinje zatim puhati vjetar. Tako silovito puše da se moram nasloniti na Foura kako bih ostala na nogama. Pušta mi ruku, te mi umjesto toga ruku obavija oko ramena. U prvi mah pomišljam kako to ĉini da bi me zaštitio — ali ne, teško diše i potrebna sam mu da mu pruţim oslonac. Trudi se energiĉno udisati i izdisati kroz otvorena usta, kroz stisnute zube. Volim visinu, no ako smo ovdje, ovako visoko, to je samo zato što je visina jedna od njegovih najgorih noćnih mora. — Moramo skoĉiti, zar ne? — viĉem kako bih nadglasala vjetar. On kima glavom. — Na tri, dobro? Ponovno kima glavom. — Jedan... dva... tri! — povlaĉim ga za sobom dok se bacam u trk. Sve je lakše nakon prvog koraka. Oboje brzo trĉimo do ruba zgrade. Padamo kao dva kamena, brzo, zrak nas potiskuje, tlo nam se pribliţava. Taj prizor išĉezava, sada sam na tlu, na rukama i koljenima, cerim se. To mi se uzbuĊenje sviĊalo onoga dana kada sam odabrala Neustrašive, sviĊa mi se i sada. Pokraj mene, Four se bori za dah, rukama se drţi za prsa. Ustajem, pomaţem mu da ustane. — A što sada? Nešto ĉvrsto udara me u kraljeţnicu. Zabijam se u Foura, glavom udaram u njegovu kljuĉnu kost. Zidovi mi se pojavljuju s lijeve i desne strane. Prostor izmeĊu njih tako je uzak da Four mora ruke prebaciti preko prsa kako bi stao. Uz zvuk pucanja, na zidove pada strop, Four se saginje, stenje. Prostor odgovara toĉno njegovim proporcijama, nije ni centimetar veći. — Skuĉenost — kaţem.

138 On ispušta grleni zvuk. Zabacujem glavu i odmiĉem se kako bih ga vidjela. Jedva mu vidim lice, tako je mraĉno, tako je malo zraka; zajedniĉki dišemo. Krivi lice kao da trpi bol. — Hej — kaţem. — U redu, evo... Povlaĉim njegove ruke oko sebe tako da bi imao više mjesta. Ĉvrsto mi se hvata za leĊa, još pognut, primiĉe svoje lice. Tijelo mu je toplo, no ispod ruku osjećam samo njegove kosti i oko njih napete mišiće; ne osjećam ništa drugo. Obrazi mi se poĉinju ţariti. Moţe li zakljuĉiti da sam još graĊena poput djeteta? — Prvi put sam sretna što sam tako sitna — smijem se. — Moţda ga šalama mogu malo smiriti. Odvratiti misli samoj sebi. — Mhhmmm — mrmlja on. Glas mu zvuĉi prigušeno. — Ne moţemo se izvući odavde — kaţem. — Lakše je izravno se suoĉiti sa strahom, zar ne? — ne ĉekam njegov odgovor. — Ono što ti, dakle, treba jest uĉiniti prostor još manjim. Da stvari budu gore kako bi se poboljšale. Je li tako? — Da. — Kratka je to, zgrĉena, malena rijeĉ. — Dobro. Morat ćemo, onda, ĉuĉnuti. Spreman? Stišćem ga oko pojasa kako bih ga povukla sa sobom u ĉuĉanj. Ispod prstiju osjećam ĉvrstu liniju njegovih rebara, ĉujem škripanje drvenih dasaka dok nam se strop spušta iznad glave. Shvaćam da nećemo imati dovoljno mjesta ostane li izmeĊu nas prostor koji nas trenutaĉno dijeli, pa se grĉim u fetalni poloţaj, leĊa mu prislanjam uz grudi. Jedno mi je njegovo koljeno savijeno pokraj glave, dok je drugo iznad mene, tako da mu sjedim na gleţnju. Nalikujemo na klupko udova. Osjećam njegovo uţurbano disanje u uhu. — Ah — kaţe. Glas mu je hrapav. — Ovo je gore. Ovo je doista... — Pšššt — kaţem. — Zagrli me rukama. Poslušno, grli me oko pojasa. Smiješim se zidu. Ne uţivam u ovome, uopće, nimalo, ne. — Ova simulacija mjeri tvoju reakciju na strah — kaţem mu njeţno. Samo mu ponavljam ono što nam je rekao, no to bi mu podsjećanje moglo pomoći. — Pa ako usporiš otkucaje srca, simulacija će prijeći na sljedeći strah. Sjećaš se? Pokušaj zaboraviti da smo ovdje. — Da? — usne mu se pomiĉu preko moga uha dok govori, pa me obuzima toplina. — Samo tako, ha? — Znaš, većina bi mladića uţivala u ovolikoj blizini s djevojkom. — Kolutam oĉima. — Ali ne i oni koji su klaustrofobiĉni, Tris! — Sada zvuĉi oĉajno. — Dobro, dobro — polaţem ruku preko njegove i stavljam je na svoje grudi, toĉno iznad srca. — Osjeti otkucaje moga srca. Moţeš li ih osjetiti? — Da. — Osjećaš li kako su ujednaĉeni? — Brzi su. — Da, ali to nema nikakve veze s ovom kutijom. — Krivim lice u grimasu ĉim sam to izgovorila. Upravo sam mu nešto priznala. Na svu sreću, nije shvatio. — Diši kad god osjetiš da dišem. Usredotoĉi se na to. — Dobro. Duboko dišem, a njegove se grudi podiţu i spuštaju u istome ritmu. Nakon nekoliko sekundi smireno mu kaţem: — Zašto mi ne kaţeš otkuda ti ovaj strah? Moţda će ti razgovor o tome nekako... pomoći.

139 Ne znam zašto, no to nekako zvuĉi ispravno. — Hm... dobro. — Ponovno diše u mome ritmu. — Ovaj je strah iz mog predivnog djetinjstva. Kazne pretrpljene u djetinjstvu. Maleni ormar na katu. Stišćem usne. Sjećam se da su i mene kaţnjavali — slali u sobu bez veĉere, uskraćivali mi ovo ili ono, ţestoko me korili. Nikada me nisu zatvarali u ormar. Okrutnost otreţnjuje; grudi me bole zbog njega. Ne znam što bih rekla, trudim se i dalje zvuĉati opušteno. — Moja je majka u ormaru drţala naše zimske kapute. — Ne ţelim... — bori se za zrak. — Ne ţelim više o tome razgovarati. — Dobro. Onda... mogu ja govoriti. Pitaj me nešto. — Dobro. — Slabašno mi se smije u uho. — Zašto ti srce tako divljaĉki lupa, Tris? Grĉim se i kaţem: — Pa, ja... — Traţim izliku koja se neće ticati njegovih ruku obavijenih oko mene. — Jedva te poznajem. — Nije dovoljno uvjerljivo. — Jedva te poznajem i zgurana sam u kutiju, Four, što misliš zašto je tako? — Da smo u tvome okruţenju straha — kaţe — bih li i ja bio u njemu? — Ne bojim te se. — Naravno da se ne bojiš. Ali, znaš što sam mislio. Ponovno se smije, a dok to ĉini, zidovi pucaju i raspadaju se oko nas, ostavljaju nas u krugu svjetla. Four uzdiše i podiţe ruke s moga tijela. Ustajem na noge i otirem si odjeću, premda ne vidim nikakvu prašinu, bilo kakvu prljavštinu. Otirem dlanove o traperice. Hladno mi je na leĊa zbog njegove iznenadne odsutnosti. Stoji ispred mene i smiješi se. Nisam sigurna sviĊa li mi se pogled njegovih oĉiju. — Moţda si stvorena da budeš u Iskrenosti — kaţe. — Loše laţeš. — Mislim da je moj test sposobnosti sasvim iskljuĉio tu mogućnost. On vrti glavom. — Testovi sposobnosti ne govore ništa. Skupljam oĉi. — Što mi to pokušavaš reći? Tvoj test te nije naveo da završiš u Neustrašivima? UzbuĊenje mi se tijelom širi poput krvi u ţilama. Nošeno je nadom da ću dobiti potvrdu da je i on došao iz frakcije Nijekanja, da zajedno moţemo shvatiti što to znaĉi. — Ne baš, ne — odgovara. — Ja... Pogledava si preko ramena i glas mu se gubi. Nekoliko metara od nas stoji ţena koja je pušku uperila u nas. Stoji sasvim nepomiĉno, lice joj je bezizraţajno, obiĉno — kada bismo sad otišli s ovoga mjesta, više je se ne bih sjećala. S moje desne strane, pojavljuje se stol. Na njemu je pištolj i jedan jedini metak. Zašto ne puca u nas? Oh, pomišljam. Ovaj strah nije povezan s prijetnjom usmjerenom prema njegovu vlastitu ţivotu. Nekako je povezan s pištoljem na stolu. — Moraš je ubiti — njeţno mu velim. — Svaki put. — Ona nije stvarna. — Izgleda stvarno. — Grize usnu. — Doima se stvarno. — Već bi te ubila da je stvarna. — U redu je. — Kima glavom. — Sam ću... uĉiniti to. Ovo... nije tako strašno. Nema toliko panike.

140 Nema toliko panike, no ovo je daleko straviĉnije. Vidim mu to u oĉima dok uzima pištolj i otvara bubanj kao da je to uĉinio već tisuću puta — moţda i jest. Ubacuje metak u bubanj i pruţa pištolj ispred sebe, s obje ruke. Ţmiri na jedno oko i polako udiše. Puca u trenutku izdisaja, a ţenska glava zabacuje se unatrag. Vidim bljesak crvene boje, pa odvraćam pogled. Ĉujem kako njezino tijelo pada na tlo. Four ispušta pištolj iz ruku. Zurimo u njezino tijelo na tlu. Bio je u pravu kad je rekao, doista se doima stvarno. Ne budi blesava. Hvatam ga za ruku. — ʽAjde — kaţe. — Idemo. Idemo dalje. Tek ga drugim potezanjem za ruku budim iz ošamućenosti, pa me slijedi. Dok prolazimo pokraj stola, ţenino tijelo išĉezava, no ostaje nam u sjećanju. Kako bi to bilo kad bih morala nekoga ubiti kad god zaĊem u vlastiti krajolik straha? Moţda ću i to doznati. Nešto me zbunjuje: ovo bi trebali biti Fourovi najgori strahovi. I premda je imao napadaj panike u onoj kutiji i na krovu, onu je ţenu ubio bez pretjeranih poteškoća. Ĉini se kako se simulacija pokušava doĉepati svakog straha do kojeg moţe doći, a kod njega nije pronašla baš puno strahova. — Evo ga — šapuće on. Ispred nas se kreće taman obris, šulja se uz rub kruga svjetla, ĉeka nas da naĉinimo još jedan korak. Tko je to? Tko pohodi Fourove noćne more? Ĉovjek koji se ispred nas pojavljuje visok je i mršav, sasvim kratko podšišane kose. Drţi ruke iza leĊa. Na sebi nosi sivu odjeću frakcije Nijekanja. — Marcus — šapućem. — Ovo je dio — izgovara Four drhtavim glasom — kad otkrivaš kako se zovem. — On je... — pogled s Marcusa koji nam se polagano pribliţava prebacujem na Foura koji polako uzmiĉe i sjeda na svoje mjesto. Marcus je imao sina koji je prešao u Neustrašive. Zvao se... — Tobias. Marcus nam pokazuje ruke. Oko šaka mu je omotan pojas. Polako ga odmotava s prstiju. — Ovo je za tvoje dobro — kaţe, a glas mu odzvanja desetak puta. Desetak Marcusa gura se oko ruba kruga svjetla i svi u rukama imaju pojas, svi imaju isto, bezizraţajno lice. Marcusi trepću, a kada ponovno otvaraju oĉi, ispod njih je praznina, prazne oĉne duplje. Krajevi pojasa klize po podu koji je sada prekriven bijelim keramiĉkim ploĉicama. Jeza mi se uspinje kraljeţnicom. Uĉeni su Marcusa optuţili za okrutnost. U ovom su sluĉaju bili u pravu. Gledam Foura — Tobiasa — koji izgleda kao da je zaleĊen. Drţanje mu se mijenja. Izgleda mnogo godina starije; izgleda mnogo godina mlaĊe. Marcus prvo ruku zabacuje unatrag, pojas mu leti preko ramena dok se sprema zamahnuti i udariti. Tobias se povlaĉi unatrag, podiţe ispred sebe ruke kako bi zaštitio lice. Bacam se ispred njega i pojas me udara preko zapešća, omotava se oko njega. Uz ruku mi se, sve do ramena uspinje usijana bol. Škrgućem zubima i povlaĉim što jaĉe mogu. Marcusu pojas ispada iz ruke, pa ga odmotavam i hvatam za kopĉu. Zamahujem rukom što jaĉe mogu, zglob ramena boli me od iznenadnog ţestokog pokreta, pa pojas Marcusa udara po ramenu. On viĉe i nasrće na mene ispruţenih ruku, s noktima koji su nalik na kandţe. Tobias me odguruje iza sebe i zastaje izmeĊu Marcusa i mene. Izgleda bijesno, a ne uplašeno. Svi Marcusi nestaju. Sva svjetla se pale, razotkrivaju dugu, usku prostoriju sa zidovima od zapuštene opeke i betonskim podom.

141 — I to je to? — pitam. — To su bili tvoji najgori strahovi? Zašto imaš samo ĉetiri... — Glas mi se gubi. Samo ĉetiri straha. — Oh — pogledavam preko ramena prema njemu. — Zato te zovu... Vidim izraz njegova lica, pa ostajem bez rijeĉi. Oĉi su mu razrogaĉene i doimaju se gotovo ranjivo pod svjetlom kojim je prostorija obasjana. Usne su mu razdvojene. Da nismo ovdje gdje jesmo, rekla bih da mu je pogled ispunjen strahopoštovanjem. No, nije mi jasno zašto bi me gledao pogledom punim strahopoštovanja. Obavija mi ruku oko lakta, palcem mi pritišće meku koţu s unutarnje strane podlaktice i povlaĉi me k sebi. Koţa oko zapešća još uvijek me peĉe kao da je onaj pojas bio stvaran, no blijeda je kao i ostatak moje koţe. Usnama mi polako prelazi preko obraza, rukama mi ĉvrsto grli ramena, uranja mi lice uz vrat, diše uz moju kljuĉnu kost. Nakratko samo ukoĉeno stojim, a zatim ga primam u zagrljaj, uzdišem. — Hej — njeţno mu kaţem. — Prošli smo kroz to. On podiţe glavu i prste mi provlaĉi kroz kosu, zatiĉe mi je iza uha. U tišini zurimo jedno u drugo. Prstima mi odsutno prelazi preko pramena kose. — Ti si me provela kroz to — izjavljuje naposljetku. — Pa. — Grlo mi je suho. Trudim se ne obazirati na elektricitet koji me obuzima kad god me dodirne. — Lako je biti hrabar kad je rijeĉ o tuĊim strahovima. Spuštam ruke i nehajno ih otirem o svoje traperice, nadam se da ne primjećuje. Ako i primjećuje, ništa ne govori. Isprepleće prste s mojima. — DoĊi — kaţe. — Moram ti još nešto pokazati.

142 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE S RUKOM u RUCI, hodamo prema Jami. Budno pratim stisak svoje ruke. U jednom mi se trenutku ĉini da ga ne drţim dovoljno ĉvrsto za ruku, a već u drugom da prejako stišćem. Nekoć mi nije bilo jasno zašto se ljudi uopće drţe za ruke dok hodaju, no on mi sada vrhovima prstiju prelazi preko dlana, pa drhtim i sve mi je savršeno jasno. — Dakle... — nadovezujem se na posljednju logiĉnu misao koje se sjećam. — Ĉetiri straha. — Ĉetiri straha nekada; ĉetiri straha i sada — kaţe on, kima glavom. — Nisu se promijenili, pa nastavljam odlaziti tamo, no... još nisam napredovao. — Ne moţeš biti bez straha, sjećaš se? — kaţem. — Zato što ti je do nekih stvari još uvijek stalo. Do vlastita ţivota. — Znam. Uz rub Jame hodamo uskom stazom koja vodi do stijena na dnu ponora. Nikad je do sada nisam zamijetila — stopila se skamenim zidom. No, ĉini se da je Tobias dobro poznaje. Ne ţelim uništiti trenutak, no moram doznati za rezultate njegova testa sposobnosti. Moram doznati je li i on Razliĉit. — Htio si mi govoriti o rezultatima svog testa sposobnosti — kaţem. — Ah. — Slobodnom rukom ĉeše se po zatiljku. — Zar je vaţno? — Da. Ţelim znati. — Stvarno si zahtjevna. — Smiješi se. Stiţemo do kraja puteljka i stupamo na dno ponora gdje stijene ĉine nestabilnu podlogu, uspinju se pod oštrim kutovima u odnosu navodu koja šiklja. Vodi me gore–dolje preko pukotina i oštrih litica. Cipele mi zapinju za grubi kamen. Moje cipele na svakom kamenu ostavljaju mokar trag. Pronalazi relativno ravnu stijenu uz samu obalu, na mjestu gdje struja nije tako jaka, te sjeda na nju tako da mu se noge klate iznad vode. Sjedam pokraj njega. Ĉini se da mu je udobno ovdje, samo desetak centimetara iznad opasne vode. Pušta mi ruku. Promatram nazubljeni rub stijene. — To su stvari koje nikome ne govorim, znaš. Ĉak ni prijateljima — kaţe mi. Ispreplećem prste i ĉvrsto ih stišćem. Ako je doista Razliĉit, onda je ovo pravo mjesto da mi to prizna. Huka vode jamĉi da nas nitko neće ĉuti. Ne znam zašto me već sama pomisao na to ĉini tako nervoznom. — Moji rezultati bili su oĉekivani — kaţe. — Frakcija Nijekanja. — Oh. — Nešto u meni kao da se ispuhnulo. Pogriješila sam. No — pretpostavila sam da je, ĉak i ako nije Razliĉit, dobio rezultate prema kojima je trebao odabrati Neustrašive. A tehniĉki gledano, i moji su rezultati upućivali na frakciju Nijekanja — tako je barem zapisano u sustavu. Je li se i njemu dogodilo isto? Ako je tako, zašto mi ne govori istinu? — No svejedno si izabrao Neustrašive? — pitam. — Iz nuţde. — Zašto si morao otići? Odvraća pogled od mene i zabija ga u prostor ispred sebe, kao da u zraku traţi odgovor. Ne mora mi ga dati. Na zapešću još osjećam bol od nepostojećeg udarca pojasa.

143 — Morao si pobjeći od oca — kaţem. — Je li to razlog zašto ne ţeliš biti voĊa Neustrašivih? Jer, morat ćeš ga ponovno vidjeti budeš li postao voĊa? Podiţe rame. — To, ali i zato što se nikada nisam u potpunosti osjećao kao jedan od Neustrašivih. Barem ne Neustrašivih kakvi su postali. — Ali, ti si... nevjerojatan — kaţem. Zastajem kako bih se nakašljala. — Mislim, prema standardima Neustrašivih. Ĉetiri straha, to je neĉuveno. Kako bi mogao ne pripadati ovamo? Slijeţe ramenima. Ĉini se da ga nije briga za vlastiti talent ili status unutar Neustrašivih, a to je nešto što bih oĉekivala od pripadnika Nijekanja. Ne znam kako bih to protumaĉila. On zatim veli: — Imam teoriju prema kojoj nesebiĉnost i hrabrost nisu baš tako razliĉite. Cijeli su te ţivot odgajali da zaboraviš samoga sebe, pa kad si u opasnosti, to postaje tvoj prvi instinkt. S jednakom bih lakoćom mogao pripadati i frakciji Nijekanja. Iznenada me obuzima teţina. Ĉitav ţivot takvog odgoja za mene nije bio dovoljan. Moj prvi instinkt i dalje je samozaštita. — Aha, pa — kaţem — Nijekanje sam napustila zato što nisam bila dovoljno nesebiĉna, koliko god sam se trudila. — To nije u potpunosti toĉno. — Smiješi mi se. — Ona djevojka koja je dopustila da netko na nju baca noţeve kako bi poštedjela prijatelja, djevojka koja je udarila moga oca kako bi me zaštitila — ta nesebiĉna djevojka, nisi li to bila ti? Proniknuo me je bolje no što sam ikada uspjela. I premda se ĉini nemogućim da bi mogao prema meni išta osjećati, s obzirom na sve što nisam... moţda i nije tako. Mrštim se. — Budno si me motrio, zar ne? — Volim promatrati ljude. — Moţda si stvoren za Iskrenost, Four, jer uţasno loše laţeš. Polaţe zatim ruku na stijenu pokraj sebe, prsti su mu paralelni s mojima. Promatram naše ruke. Ima duge, tanke prste. Ruke stvorene za fine, precizne kretnje. Nema ruke poput ostalih Neustrašivih, snaţne, glomazne ruke uvijek spremne nešto razbiti. — Dobro. — Primiĉe lice bliţe mome, pogled mu je uprt u moju bradu, usta, nos. — Promatrao sam te zato što mi se sviĊaš. — Izgovara to otvoreno, hrabro, pogled baca na moje oĉi. — I nemoj me zvati »Four«, dobro? Lijepo je ponovno ĉuti svoje ime. I samo tako, konaĉno se izjasnio, a ja ne znam što bih. Obrazi mi se ţare i sve što uspijevam reći jest: — Ali, stariji si od mene... Tobiase. Smiješi mi se. — Da, taj ogromni jaz od dvije godine nepremostiv je, zar ne? — Ne pokušavam biti ironiĉna — kaţem. — Samo mi nije jasno. MlaĊa sam od tebe. Nisam lijepa. I... Smije se dubokim smijehom koji kao da dopire iz dubine njegova bića, a zatim mi usnama dodiruje sljepooĉnicu. — Ne pretvaraj se — kaţem u dahu. — Znaš da nisam. Nisam ruţna, ali sigurno nisam ni lijepa. — Dobro. Nisi lijepa. I? — Ljubi mi obraz. — SviĊa mi se kako izgledaš. Opako si pametna. Hrabra si. A premda si doznala za Marcusa — glas mu postaje mekši — ne gledaš me onako. Znaš, kao izudarano štene ili nešto u tom stilu.

144 — Pa — kaţem. — Kad nisi to. Kratko me zatim u tišini promatra svojim tamnim oĉima. Dodiruje mi zatim lice i primiĉe mi se bliţe, usnama mi prelazi preko usana. Rijeka huĉi i osjećam vodenu paru na gleţnjevima. Smiješi se i ljubi me u usta. Tijelo mi se u prvi mah koĉi, tako da sam sigurna da sam nešto loše uĉinila u trenutku kada se odmiĉe od mene. No, dlanove mi zatim polaţe na lice, osjećam njegove ĉvrste prste na svojoj koţi, te me ponovno ljubi, odluĉnije, sigurnije. Obavijam ruke oko njega, dlanom mu klizim uza vrat, prstima prolazim kroz njegovu kratku kosu. Nekoliko se minuta ljubimo na dnu ponora, u huci vode posvuda oko nas. A kada ustajemo drţeći se za ruke, shvaćam da smo oboje mogli završiti na sigurnijem mjestu, u sivoj umjesto u crnoj odjeći, samo da smo drukĉije izabrali.

145 DVADESET SEDMO POGLAVLJE SLJEDEĆEGA JUTRA, sva sam blesava i lepršava. Ĉim uspijem s lica ukloniti osmijeh, on mi se uporno ponovno vraća. Naposljetku ga prestajem obuzdavati. Puštam kosu neka mi slobodno pada, te odustajem od uobiĉajene široke majice i odijevam majicu koja mi razotkriva ramena, tako da mi se vide tetovaţe. — Što ti je danas? — pita me Christina dok idemo na doruĉak. Oĉi su joj još nateĉene od sna, dok joj rašĉupana kosa oko lica tvori neurednu aureolu. — Pa, znaš — kaţem. — Sunce sja. Ptice pjevaju. Ona podiţe obrvu kao da me ţeli podsjetiti da se nalazimo u podzemnom tunelu — Pusti djevojku neka bude dobro raspoloţena — kaţe Will. — Moţda se neće ponoviti. Pljeskam ga po ruci i trĉim prema blagovaonici. Srce mi divljaĉki tuĉe, budući da znam da ću u sljedećih pola sata u jednom trenutku ponovno vidjeti Tobiasa. Sjedam na svoje uobiĉajeno mjesto, pokraj Uriaha, preko puta Christine i Willa. Stolac s moje lijeve strane je prazan. Pitam se hoće li Tobias sjesti na njega; hoće li mi se smiješiti tijekom doruĉka; hoće li me gledati na onaj tajanstven naĉin, potajno, onako kako ja mislim da gledam njega. Uzimam krišku prepeĉenca s tanjura postavljenog nasred stola i poĉinjem maslacem premazivati malo prepoletno. Osjećam da se ponašam kao luĊakinja, no ne mogu se zaustaviti. Bilo bi to kao da se trudim ne disati. On zatim ulazi. Kosa mu je kraća, zbog ĉega izgleda tamnije, gotovo crno. Kratka je u stilu frakcije Nijekanja, postaje mi jasno. Smiješim mu se i podiţem ruku neka doĊe, no on i ne pogledavši me sjeda pokraj Zekea, pa spuštam ruku. Zurim u prepeĉenac. Sada je lako ne smiješiti se. — Nešto nije u redu? — pita me Uriah ustima prepunim prepeĉenca. Tresem glavom i zagrizam. Što sam oĉekivala? To što smo se poljubili ne znaĉi da se išta promijenilo. Moţda je promijenio mišljenje, pa mu se više ne sviĊam. Moţda misli da je pogriješio kad me poljubio. — Danas je dan za krajolik straha — kaţe Will. — Mislite li da ćemo danas uspjeti vidjeti vlastite krajolike straha? — Ne — Uriah vrti glavom. — Ići ćeš u krajolik straha jednog od naših instruktora. Brat mi je to rekao. — Ooh, kojeg instruktora? — pita Christina koja se iznenada razbudila. — Znaš, stvarno nije u redu da vi raspolaţete informacijama iznutra, a mi ne — kaţe Will koji bijesno zuri u Uriaha. Christina se ne obazire na njih. — Nadam se da će to biti Fourov krajolik. — Zašto? — pitam. Pitanje zvuĉi previše neuvjerljivo. Grizem usnicu, kad bih ga barem mogla povući. — Izgleda da se nekom raspoloţenje promijenilo. — Koluta oĉima. — Kao da ne bi htjela doznati koji su njegovi strahovi. Izgleda tako opako, da se sigurno boji sljezovih kolaĉića, previše blještavih izlazaka sunca ili neĉega u tom stilu. Tako kompenzira. Tresem glavom. — Neće to biti njegovi strahovi.

146 — Kako bi ti to mogla znati? — Predosjećaj. Sjećam se Tobiasova oca u njegovu krajoliku straha. Neće dopustiti da itko to vidi. Pogledavam ga. Na trenutak nam se pogledi susreću. Pogled mu je lišen emocija. Odvraća zatim pogled. * * * Lauren, instruktorica iniciranih roĊenih u frakciji Neustrašivih, s rukama na bokovima stoji ispred prostorije za krajolik straha. — Prije dvije godine — kaţe — bojala sam se paukova, gušenja, zidova koji se polako pomiĉu prema meni sve dok me ne zarobe, bojala sam se izbacivanja iz Neustrašivih, nekontrolirana krvarenja, oĉeve smrti, smrti pod kotaĉima vlaka, javnog poniţenja i toga da bi me mogli kidnapirati ljudi bez lica. Svi tupo zurimo u nju. — Svatko će od vas imati deset do petnaest strahova u krajoliku straha. To je prosjek — kaţe ona. — Koji je najmanji broj strahova što ih je itko ikada imao? — pita Lynn. — Posljednjih godina — odgovara Lauren — ĉetiri. Tobiasa nisam pogledala otkako smo se našli u blagovaonici, no sad ne mogu a da ga ne pogledam. Pogled mu je uprt u tlo. Znala sam da je ĉetiri malen broj, dovoljno malen da zahvaljujući njemu stekne nadimak, no nisam znala da je to i više nego dvostruko manje od prosjeka. Zurim si u stopala. Izniman je. A sada me ne ţeli ni pogledati. — Danas nećete otkriti koji je vaš broj — kaţe Lauren. — Simulacija je postavljena prema mome programu krajolika straha, tako da ćete iskusiti moje, a ne svoje strahove. Znaĉajno pogledavam Christinu. Bila samu pravu: nećemo proći Fourov krajolik straha. — U svrhu vjeţbe, meĊutim, svatko će se od vas suoĉiti samo s jednim od mojih strahova, kako biste dobili uvid u naĉin kako ova simulacija funkcionira. Lauren nas nasumiĉno odabire i svakom dodjeljuje po jedan strah. Stajala sam iza, tako da ću biti meĊu posljednjima. Strah koji mi je dodijeljen je kidnapiranje. Dok ĉekam nisam prikopĉana na raĉunalo, ne mogu promatrati simulaciju, samo reakcije pojedinaca na nju. Savršen naĉin da ne mislim na Tobiasa — stišćem šake dok gledam kako Will sa sebe uklanja paukove koje ne mogu vidjeti ili kako Uriah rukama pokušava zaustaviti meni nevidljive zidove, ili se cerim dok se Peter crveni kao boţur tijekom nekakva »javnog poniţenja«. Na menije zatim red. Ova mi prepreka neće biti ugodna, no budući da sam već uspjela manipulirati svim dosadašnjim simulacijama i već prošla Tobiasovim krajolikom straha, nisam zabrinuta dok mi Lauren zabija iglu u vrat. Krajolik se mijenja i kidnapiranje zapoĉinje. Pod nogama mi tlo postaje obraslo travom, a ruke me hvataju za podlaktice, prekrivaju mi usta. Previše je mraĉno da bih išta vidjela. Stojim pokraj ponora. Ĉujem huĉanje vode. Viĉem u ruku koja mi prekriva usta i otimam se kako bih se oslobodila, no ruke koje me drţe su prejake; moji otmiĉari su prejaki. U mislima mi bljeska prizor mene same kako padam u tamu i to me odvodi u moju vlastitu noćnu moru. Ponovno vrištim; vrištim sve dok me grlo ne poĉne boljeti, sve dok mi se iz oĉiju ne poĉnu cijediti vruće suze.

147 Znala sam da će se vratiti po mene; znala sam da će ponovno pokušati. Prvi put im nije bilo dovoljno. Ponovno vrištim — ne dozivam upomoć, zato što znam da mi nitko neće pomoći, nego zato što je to nešto što ĉovjek ĉini prije same smrti, vrištanje koje ne moţeš obuzdati. — Prestani — kaţe strog glas. Ruke išĉezavaju i pale se svjetla. Stojim na betonu u prostoriji za krajolik straha. Tijelo mi se trese i padam na koljena, rukama prekrivam lice. Nisam uspjela. Napustila me logika, izgubila sam zdrav razum. Laurenin sam strah pretvorila u vlastiti. I svi su me gledali. Tobias me gledao. Ĉujem korake. Tobias mi prilazi i jednim me potezom podiţe na noge. — Što je to, dovraga, bilo, Ukoĉena? — Ja... — Disanje mi zvuĉi poput štucanja. — Nisam... — Saberi se! Patetiĉno. Nešto u meni puca. Suze mi presušuju. Ĉitavo mi se tijelo ţari, sva me slabost napušta, pa mu udaram tako silovit šamar, da me prsti bole od siline udarca. Zuri u mene, cijela mu je strana lica crvena kao krv, a ja zurim u njega. — Zaĉepi — kaţem. Ţustrom kretnjom ruku izvlaĉim iz njegova stiska i napuštam prostoriju.

148 DVADESET OSMO POGLAVLJE OBAVIJAM JAKNU ĉvrsto oko ramena. Dugo nisam bila vani. Sunce mi slabašno obasjava lice dok promatram vlastiti dah u zraku. Uspjela sam barem u jednom: Petera i njegove prijatelje uvjerila sam da im više nisam prijetnja. Preostaje mi još samo da im sutra, nakon što proĊem vlastiti krajolik straha, pokaţem da su bili u krivu. Juĉerašnji neuspjeh ĉinio se nemogućim. Danas više nisam sigurna. Provlaĉim ruke kroz kosu. Nemam više potrebu da plaĉem. Pletem kosu u pletenicu i priĉvršćujem je gumicom koju nosim oko zapešća. Osjećam da sam danas više svoja. To je sve što mi je potrebno: sjetiti se tko sam. A ja sam netko tko ne dopušta da je zaustave nevaţne stvari kao što su momci ili iskustvo blizine smrti. Smijem se, tresem glavom. Jesam li takva? Ĉujem sirenu vlaka. Traĉnice se poput petlje obavijaju oko sjedišta Neustrašivih te nastavljaju dalje no što mi pogled seţe. Gdje im je poĉetak? Gdje završavaju? Kakav je svijet onkraj njih? Hodam prema njima. Ţelim otići kući, ali ne mogu. Eric nas je upozorio da na Dan posjeta ne izgledamo previše privrţeni svojim roditeljima, pa bi posjet domu bio poput izdaje Neustrašivih, a to si ne mogu priuštiti. Eric nam, meĊutim, nije rekao da ne smijemo posjećivati ljude koji ne pripadaju frakciji iz koje smo došli, a majka mi je rekla da posjetim Caleba. Znam da mi nije dopušteno sjedište napuštati bez nadzora, no ne mogu si pomoći. Hodam sve brţe i brţe, naposljetku trĉim. Mašući rukama trĉim uz posljednji vagon, hvatam ruĉku i uskaĉem, lice mi se grĉi od boli koja mi probada cijelo izmuĉeno tijelo. Nakon što sam uskoĉila u vagon, lijeţem na pod pokraj vrata i promatram kako sjedište Neustrašivih išĉezava u daljini. Ne ţelim se vratiti, no odustajanje i prihvaćanje ţivota izvan svih frakcija bilo bi najhrabrije što sam ikada uĉinila, a danas se osjećam kukaviĉki. Zrak mi puše preko tijela, kovitla mi se oko prstiju. Puštam ruku preko ruba vagona tako da u nju udara vjetar. Ne mogu se vratiti kući, no mogu pronaći barem dio nekadašnjeg doma. Caleb je sastavni dio svih mojih uspomena iz djetinjstva; on je dio mojih temelja. Pribliţavajući se središtu grada vlak usporava, a ja sjedam i promatram kako malene zgrade prerastaju u velike. Uĉeni ţive u velikom kamenom zdanju ponad moĉvare. Hvatam se za rukohvat i naginjem naprijed da vidim kamo vode traĉnice. Prije nego što će skrenuti na istok, poniru do razine ulice. Udišem miris mokrog asfalta i moĉvare. Vlak ponire i usporava, pa iskaĉem. Noge mi podrhtavaju od siline udarca pri doskoku, pa kratko trĉim da uspostavim ravnoteţu. Hodam sredinom ulice, u smjeru juga, prema moĉvari. Pusta zemlja ispred mene pruţa se ispred mene seţe, smeĊa ravnica koja se sudara s obzorom. Skrećem ulijevo. Iznad mene se uzdiţu zgrade Uĉenih, mraĉne i nepoznate. Kako ću ovdje pronaći Caleba? Eruditi vode popise, to im je u prirodi. Sigurno imaju popis svojih iniciranih. Netko ima pristup tim popisima, samo ga moram pronaći. Pogledom prelazim preko zgrada. Logiĉki gledano, srednja zgrada trebala bi biti najvaţnija. Mogla bih poĉeti s njom. Posvuda uokolo tumaraju predstavnici frakcije. Pravilnik frakcije Uĉenih nalaţe da svaki njezin predstavnik na sebi mora imati barem jedan plavi odjevni predmet, budući da plava boja tijelo navodi da ispušta umirujuće kemijske spojeve, a »smiren um je jasan um«.

149 Ista je boja i obiljeţje same frakcije. Sve mi se ovdje ĉini nevjerojatno blistavim. Odrasla sam uz prigušena svjetla i tamnu odjeću. Oĉekivala sam da ću se kroz gomilu morati probijati koristeći se laktima, neprestano putem mrmljati »oprostite«, no nema potrebe. Prelazak u Neustrašive uĉinio me uoĉljivom. Gomila se razmiĉe da bi me propustila, njihovi me pogledi netremice prate. Prije ulaska na glavna vrata, skidam gumicu s kose i puštam da slobodno pada. Zastajem na samom ulazu i zabacujem glavu. Prostorija je ogromna, tiha, miriši na prašnjave stranice knjiga. Drvenim ploĉama prekriveni pod škripi mi ispod nogu. S obje su strane police koje sasvim prekrivaju zidove, no ĉini se da su prije svega dekorativne budući da se na stolovima nasred prostorije nalaze raĉunala, a knjige nitko ne ĉita. Svi napeto, usredotoĉeno zure u zaslone raĉunala. Trebala sam znati da će središnja zgrada Uĉenih biti knjiţnica. Pozornost mi privlaĉi portret na suprotnome zidu. Dvostruko je viši i ĉetiri puta širi od mene, prikazuje zgodnu ţenu vodenasto zelenih oĉiju s naoĉalama — Jeanine. Pri pogledu na nju, srce mi se penje u grlo. Zato što je predstavnica Uĉenih, zato što je jedna od onih koji su pisali izvješća o mome ocu. Nije mi se sviĊala još od bombastiĉnih govora moga oca za stolom u blagovaonici, a sada je mrzim. Ispod slike je velika ploĉa na kojoj piše ZNANJE VODI DO NAPRETKA. Napredak. Ta rijeĉ za mene ima negativnu konotaciju. Frakcija Nijekanja njom se koristi da bi opisala udovoljavanje samome sebi. Kako je Caleb mogao odluĉiti da bude jedan od tih ljudi? Pogrešno je ono što ĉine, ono za ĉime ţude. No, on vjerojatno isto misli za Neustrašive. Odlazim do stola ispod Jeanineina portreta. Mladić koji za njim sjedi ne podiţe glavu dok me pita: — Kako vam mogu pomoći? — Traţim nekoga — kaţem. — Zove se Caleb. Znate li gdje ga mogu naći? — Nije mi dopušteno davati osobne informacije — odgovara bezbojnim glasom dok zuri u zaslon kompjutora ispred sebe. — On mi je brat. — Nije mi dopušteno... Dlanom udaram po stolu, a on poskakuje kao da se budi iz nesvjestice, zuri u mene preko ruba svojih naoĉala. Glave se okreću prema meni. — Rekla sam — glas mi je napet — da traţim nekoga. Iniciran je kod vas. Moţete li mi barem reći gdje su inicirani? — Beatrice? — kaţe glas iza mene. Okrećem se, a iza mene stoji Caleb s knjigom u ruci. Kosa mu je narasla, tako da mu pada preko ušiju, na sebi ima plavu majicu i ĉetvrtaste naoĉale. Premda izgleda drukĉije i nije mi više dopušteno voljeti ga, trĉim koliko me noge nose i bacam mu ruke preko ramena. — Imaš tetovaţu — kaţe prigušenim glasom. — A ti nosiš naoĉale — kaţem, odmiĉem se od njega i skupljam oĉi. — Vid ti je savršen, Calebe, što to radiš? — Hm... — kratko pogledava stolove oko nas. — DoĊi. Idemo odavde. Izlazimo iz zgrade i prelazimo ulicu. Moram trĉkarati da bih ga sustigla. Preko puta sjedišta Uĉenih nalazi se prostor koji je nekoć bio park. Sada to jednostavno zovu »Millenium«, a rijeĉ je o pustom terenu s nekoliko hrĊavih metalnih skulptura — jedna od

150 njih je apstraktan, bakrenim ploĉama prekriveni mamut, a druga je divovsko zrno graha pokraj kojeg izgledam kao patuljak. Zastajemo na betonu pokraj graha, gdje sjede malene skupine Uĉenih s knjigama ili novinama u rukama. On skida naoĉale i ubacuje ih u dţep, prolazi rukom kroz kosu i nervozno me pogledava. Izgleda kao da ga je stid. Moţda bi i mene trebalo biti stid. Tetovirana sam, kosa mi je raspuštena, nosim usku odjeću. No jednostavno me nije stid. — Što radiš ovdje? — pita me. — Htjela sam otići kući — kaţem — a ti si najsliĉnije tome ĉega sam se dosjetila. On stišće usnice. — Ne izgledaš baš sretno što me vidiš — dodajem. — Hej — kaţe on polaţući mi ruke na ramena. — Oduševljen sam što te vidim, je li ti jasno? No to nije dopušteno. To se krši s pravilima. — Nije me briga — kaţem. — Nije me briga, shvaćaš? — Moţda bi te trebalo biti briga. — Glas mu je njeţan, no prijekorno me gleda. — Da sam na tvome mjestu, ne bih htio imati problema s tvojom frakcijom. — Što bi to trebalo znaĉiti? Znam toĉno što to znaĉi. On moju frakciju doţivljava kao najokrutniju od postojećih pet, i ništa više. — Samo ne ţelim da nastradaš. Ne trebaš se toliko srditi na mene, — kaţe on i zabacuje glavu. — Što ti se tamo dogodilo? — Ništa. Ništa mi se nije dogodilo. — Sklapam oĉi i rukom si trljam zatiljak. Ĉak i kada bih mu mogla sve objasniti, jednostavno ne ţelim. Nemam volje ni razmišljati o tome. — Misliš li... — Gleda si cipele. — Misliš li da si dobro izabrala? — Mislim da nije bilo izbora — kaţem. — A ti? Osvrće se oko sebe. Dok prolaze, ljudi u nas zure. On im pogledom prelazi preko lica. Još uvijek je nervozan, no moţda nije nervozan zbog toga kako izgleda, ili zbog mene. Moţda je nervozan zbog njih. Hvatam ga za ruku i odvlaĉim ispod metalnog graha. Hodamo ispod njegova šupljeg metalnog trbuha. Posvuda vidim vlastite odraze zarobljene u zakrivljene stijenke, razbijene dijelovima prekrivenim hrĊom. — Što se dogaĊa? — pitam ga, polaţem si ruke na prsa. Do sada nisam primijetila podoĉnjake ispod njegovih oĉiju. — Što ne valja? Caleb polaţe dlan na metalnu stijenku. Glava mu je u odrazu manja i kao da je udubljena s jedne strane, dok mu se ruke povijaju unatrag. Moj, pak, odraz izgleda sitnije i sabijeno. — Nešto veliko se dogaĊa, Beatrice. Nešto nije u redu. — Oĉi su mu velike i staklaste. — Ne znam o ĉemu je rijeĉ, no ljudi oko mene jurcaju, tiho izmeĊu sebe razgovaraju, a Jeanine neprestano, gotovo svaki dan drţi govore o tome koliko su iskvareni pripadnici frakcije Nijekanja. — Vjeruješ li joj? — Ne. Moţda. Ne znam... — Vrti glavom. — Ne znam ĉemu bih vjerovao. — Da, znaš — prijekorno mu velim. — Znaš tko su naši roditelji. Znaš tko su nam prijatelji. Zar misliš da je Susanin otac iskvaren? — Koliko zapravo znam? Koliko su mi dopustili da doznam? Nije nam bilo dopušteno postavljati pitanja, Beatrice; nije nam bilo dopušteno znati neke stvari! A ovdje...