Clive Barker Knjiga krvi 6

KNJIGA KRVI 6

Preveo s engleskog:
Goran Skrobonja

Naslov originala

Clive Barker

BOOKS OF BLOOD

Volum 6

Za Dejva

SADRŽAJ

Život smrti
Kako krvare pljačkaši
Sumrak kraj kula
Poslednja iluzija
Knjiga krvi (postskript)
U Jerusalimskoj ulici

ŽIVOT SMRTI

Novine su bile prvo dnevno izdanje, i Ilejn ih je progutala od prve do
poslednje strane dok je sedela u bolničkoj čekaonici. Životinja za koju su
mislili da je panter - koja je terorisala okolinu Epinške šume dva meseca -
ubijena je, da bi bilo ustanovljeno da je reč o divljem psu. Arheolozi u
Sudanu otkrili su fragmente kosti za koje su smatrali da će možda dovesti do
potpuno novog vrednovanja čovekovog porekla. Mlada žena koja je jednom
plesala sa nekim sitnim pripadnikom kraljevske porodice pronađena je
ubijena blizu Klaphema; jahtaš koji je obilazio oko sveta sam nestao je;
nedavno probuđene nade da će se otkriti lek za običnu prehladu ugasile su
se. Pročitala je globalne biltene i trivijalnosti sa istovetnim žarom - samo da
ne bi mislila na pregled koji ju je čekao - ali današnje vesti veoma su ličile
na jučerašnje; proinenjena su samo imena.

Doktor Senet ju je izvestio da se dobro zaceljuje, kako iznutra tako i
spolja, i da je sasvim sposobna da se vrati svojim punim obavezama čim
oseti da je psihološki dovoljno otporna. Trebalo bi da zakaže novi sastanak
za prvu nedelju nove godine, rekao joj je, i da tada ponovo dođe na pregled.
Ostavila ga je dok je prao ruke od nje.

Pomisao na to da se popne pravo u autobus i vrati u svoje prostorije bila
je odbojna posle toliko vremena provedenog u sedenju i čekanju. Hodaće
stanicu ili dve u tom smeru, odlučila je. Fizički napor će joj dobro doći, a
decembarski dan, iako nimalo topao, bio je vedar.

Njeni planovi, međutim, pokazali su se kao suviše ambiciozni. Posle
samo nekoiiko ininuta hodanja, donji trbuh je počeo da je žiga, i osetila je
mučninu, pa je skrenula sa glavne ulice da potraži mesto gde bi mogla da se
odmori i popije malo čaja. Trebalo bi i da jede, znala je, mada nikada nije
imala neki naročiti apetit, a pogotovo ne posle operacije. Njeno lutanje bilo
je nagrađeno. Pronašla je mali restoran koji, iako je bilo pet do jedan, nije bio

blagosloven bučnim obedovanjem ljudi na pauzi za ručak. Neka ženica sa
besramno veštačkom crvenom kosom poslužila joj je čaj i omlet sa
pečurkama. Potrudila se da jede što je bolje inogla, ali nije dospela daleko.
Kelnerica se očito zabrinula.

„Nešto nije u redu sa hranom?“ reče ona, pomalo osorno.
„O, ne“, razuveri je Ilejn. „Ja sam u pitanju.“
Kelnerica je svejedno izgledala uvređeno.
„Ipak, htela bih još malo čaja, ako može?“ reče Ilejn.
Ona odgurnu tanjir od sebe, ponadavši se da će ga kelnerica ubrzo odneti.
Prizor obroka koji se zgrušavao na tanjiru bez šare nimalo joj nije popravio
raspoloženje. Mrzela je tu nezvanu senzitivnost u sebi: bilo je apsurdno što
tanjir nepojedenih jaja može da izazove ovu potištenost, ali nije mogla da se
uzdrži. Posvuda je pronalazila male odjeke svog gubitka. U smrti, od blagog
novembra, a potom od iznenadnog mraza, sijalica u njenom prozoru; u pomisli
na divijeg psa o kojem je jutros čitala, ustreljenom u Epinškoj šumi.
Kelnerica se vratila sa novim čajem, ali je propustila da uzme tanjir. Ilejn
ju je pozvala natrag i zatražila da učini to. Uz gunđanje, poslušala je.
Sada unutra nije ostao nijedan gost osim Ilejn, i kelnerica je počela da
uklanja jelovnike za ručak sa stolova i da ih zamenjuje onim večernjim. Ilejn
je sedela i zurila kroz prozor. Koprene plavosivog dima navukle su se niz
ulicu u nekoliko proteklih minuta, očvrsnuvši sunčevu svetlost.
„Ponovo spaljuju", reče kelnerica.„Taj prokleti smrad se svuda zavlači.“
„Šta spaljuju?“
„Tamo je bio opštinski centar. Sada ga ruše i zidaju novi. Samo traće
novac poreskih obveznika.“
Dim se zaista uvlačio u restoran. Ilejn on nije smetao; slatkasto je
podsećao na jesen, njeno omiljeno godišnje doba. Zaintrigirana, dovršila je
čaj, platila svoj obrok, a onda odlučila da malo lunja dok ne pronađe izvor
dima. Nije morala da hoda daleko. Na kraju ulice nalazio se mali trg; njime
je dominiralo mesto za rušenje. Ipak, tu ju je čekalo jedno iznenađenje.
Zgrada koju je kelnerica opisala kao opštinski centar bila je u stvari crkva;
bar nekada. Obloge i crepovi već su bili skinuti sa krova, ostavivši gole
grede pod nebom; prozori su ostali bez stakla; busenje je nestalo sa travnjaka
kraj zgrade, a tamo su bila oborena dva stabla. Njihova lomača je obezbedila
taj mučni miris.

Sumnjala je da je zgrada ikada bila lepa, ali ostalo je dovoljno od njene
strukture da bi ona mogla da pretpostavi da je zgrada posedovala neki šarm.
Njen istrošeni karnen sada je potpuno odudarao od cigle i betona koji su je
okruživali, ali ta njena opkoljenost (radnici koji se trude da je sruše; buldožer
pri ruci, gladan za kršom) davala joj je izvestan sjaj.

Jedan ili dva radnika primetila su je kako stoji i posmatra ih, ali niko ne
pokuša da je zaustavi dok je hodala preko trga prema prednjem tremu crkve i
zavirivala unutra. Unutrašnjost, lišena dekorativnog duboreza, predikaonice,
klupa, krstionice i ostalog, bila jejednostavno kamena prostorija, kojoj je
potpuno nedostajala atmosfera ili autoritet. Neko je, međutim, pronašao tamo
nešto zanimljivo. Na suprotnom kraju crkve jedan čovek je stajao leđima
okrenut prema Ilejn, zagledan napeto u tle. Začuvši korake iza sebe, okrenuo
se kao krivac.

„O“, reče on. „Samo još trenutak.“
„U redu je...“ reče Ilejn. „Mislim da smo verovatno oboje neovlašćeno
ovde.“
Čovek klimnu glavom. Bio je odeven trezveno - čak i turobno - sa
izuzetkom zelene leptir-mašne. Njegovo lice, uprkos odeći i sedim vlasima
sredovečnog muškarca, bilo je čudnovato neizborano, kao da ni osmeh ni
mrštenje nisu mnogo narušavali njegovu savršenu ravnodušnost.
„Tužno, zar ne?“ reče on. „Videti ovakvo mesto.“
„Jeste li poznavali crkvu onakvu kakva je nekad bila?“
„Dolazio sam povremeno", reče on, „ali ona nikada nije bila mnogo
popularna."
„Kako se zove?“
„Crkva Svih Svetih. Sagrađena je krajem sedamnaestog veka,
pretpostavljam. Volite li crkve?“
„Ne baš. Samo sam videla dim, i...“
„Svima se dopada poprište rušenja“, reče on.
„Da“, odgovori ona.„Pretpostavljam da je tako.“
„To vam je kao da posmatrate pogreb. Bolje oni, nego mi, a?“
Ona promrmlja nešto u znak slaganja, dok su joj misli lepršale drugde.
Natrag prema bolnici, prema njenom bolu i njenom sadašnjem zaceljenju,
prema njenom životu spasenom samo zahvaljujući gubitku mogućnosti za
novi život. Bolje oni nego mi.

„Zovem se Kavano", reče on, prevalivši malo rastojanje između njih,
ispruživši ruku.

„Kako ste?“ reče ona.„Ja sam Ilejn Rajder.“
„Ilejn“, reče on. „Šarmantno."
„Jeste li došli samo da poslednji put pogledate pre nego što je sruše?“
„Tako je. Gledao sam zapise na podnim kamenjima. Neki od njih su krajnje
rečiti.“ On ukloni stopalom parče drveta sa jedne od ploča.„Izgleda kao
veliki gubitak. Siguran sam da će prosto smrviti kamenove u prah kada
počnu da izvlače pod...“
Ona spusti pogled na pačvork ploča ispod njenih stopala; nisu sve bile
označene, a mnoge od onih koje jesu nosile su naprosto imena i datume. Ipak,
bilo je nekih zapisa. Jedna ploča, s leve strane od mesta gde je Kavano
stajao, imala je na sebi gotovo sasvim izlizani reljef ukrštenih potkoleničnih
kostiju, nalik na dobošarske palice, i nagli moto: Iskupi vreme. „Mislim da je
nekada ovde svakako bila grobnica“, reče Kavano.
„O. Shvatam. A ovo su ljudi koji su tu sahranjeni."
„Pa, ne mogu da smislim nijedan bolji razlog za zapise, a vi? Mislio sam
da pitam radnike..." on zastade u sred rečenice,„sigurno ćete smatrati da sam
morbidan zbog ovoga...“
„Zbog čega?“
„Pa, hteo sam samo da sačuvam jednu ili dve finije ploče od uništenja."
„Ne mislim da je to morbidno", reče ona. „Veoma su lepe.“
Bio je očito ohrabren njenim odgovorom. „Možda bi trebalo sada da
porazgovaram sa njima", reče on. „Hočete li me izviniti na trenutak?"
Ostavio ju je da stoji u brodu crkve kao napuštena nevesta, i otišao da
ispita jednog od radnika. Ona je odlutala do mesta gde se nalazio oltar,
čitajući usput imena. Ko je sada znao ili mario za mesta gde počivaju ti
ljudi? Mrtvi dve stotine i više godina, upućeni ne u sećanje brižnog
potomstva, već u zaborav. I najednom neartikulisana nadanja za zagrobnim
životom koja je gajila tokom svoje trideset četiri godine iskliznušejoj; više
nije bila opterećena nekom neodređenom ambicijom za nebom. Jednog dana,
možda ovog dana, umreće, baš kao što su umrli ovi ljudi, i to neće značiti
ama baš ništa. Nije postojalo ništa što bi došlo, ništa čemu bi trebalo težiti,
ništa što bi trebalo sanjati. Stajala je na mrlji sunca zgusnutog od dima,
razmišljajući o tome, gotovo srećna.

Kavano se vratio sa razgovora sa predradnikom.
„Tu zaista postoji grobnica“, reče on, „ali još nije ispražnjena.“
„O.“
Još su bili pod nogama, pomislila je. Prah i kosti.
„Izgleda da imaju poteškoća da prodru unutra. Svi ulazi su zapečaćeni.
Zbog toga kopaju oko temelja. Da pronađu drugi put unutra.
„Da li se grobnice inače pečate?“
„Ne tako podrobno kao ova.“
„Možda više nije bilo mesta", reče ona.
Kavano shvati taj komentar sasvim ozbiljno,„Možda“, reče on.
„Hoće li vam dati jednu od ploča?“
On odmahnu glavom. „Oni ne mogu da odluče o tome. To su samo lakeji
opštinskog veća. Očito imaju firmu za profesionalno iskopavanje koja će
doći i premestiti tela na nova groblja. Sve to mora da se obavi dostojno i
pristojno.“
„Baš njih briga”“, reče Ilejn, pogledavši ponovo u kamene ploče.
„Moram da se saglasim”, odgovori Kavano. „Sve mi se to čini preteranim
za činjenice. Ali opet, možda nismo dovoljno bogobojažljivi.“
„Verovatno."
„U svakom slučaju, rekli su mi da se vratim za dan-dva, i da zamolim
ljude koji će ih seliti.“
Ona se nasmeja na pomisao o selidbi mrtvih; o pakovanju njihove robe i
pokretne imovine. Kavano je bio zadovoljan što se našalio, čak i ako je to
bilo nenamerno. Jezdeći na talasu svog uspeha, on reče: „Pitam se, smem li
vas povesti na piće?“
„Plašim se da vam ne bih bila naročito dobro društvo”, reče ona. „Zaista
sam veoma umorna.”
„Možda bismo mogli da se sastanemo kasnije", reče on.
Ona odvrati pogled od njegovog željnog lica. Bio je sasvim prijatan, na
neki nezanimljiv način. Dopadala joj se zelena leptir-mašna - svakako šala na
račun njegove jednoličnosti. Dopadala joj se i njegova ozbiljnost. Ali nije
mogla da podnese zamisao o tome da ode na piće sa njim; bar ne večeras.
Izvinila se, i objasnila da je nedavno bila bolesna, i da još nije povratila
snagu.
„Možda neke druge večeri?“ upita on blago. Nedostatak agresivnosti u

njegovom udvaranju bio je ubedljiv, i ona reče:
„To bi bilo lepo. Hvala vam.“
Pre nego što su se rastali, razmenili su brojeve telefona. Izgledao je

šarmantno radostan zbog pomisli na to da će se ponovo sresti; zbog toga je
osetila, uprkos svemu što joj je bilo oduzeto, da još poseduje svoj pol.

Vratila se u stan da bi zatekla i paket od Miča, i gladnu mačku na pragu.
Nahranila je zahtevnu životinju, a onda skuvala sebi malo kafe i otvorila
paket. U njemu, zaštićen u nekoliko slojeva krep-papira, pronašla je svileni
šal, koji je Mič odabrao sa natprirodnim osećajem za njen ukus. Poruka uz
njega glasila je jednostavno: Ovoje tvoja boja. Volim te. Mič.Poželela je
smesta da uzme telefon i razgovara sa njim, ali pomislila je da će zvuk
njegovog glasa zbog nečega biti opasan. Preblizu bolu, možda. Pitao bi je
kako se oseća, a ona bi odgovorila da je dobro, a on bi insistirao: da, ali
stvarno! A ona bi rekla: prazna sam; izvadili su mi pola utrobe, proklet bio, i
nikada neću roditi tvoju decu niti bilo čiju decu, tako da je tu kraj, zar ne?
Čak i dok je pomišljala na takav razgovor, osetila je kako joj prete suze, i u
naletu neobjašnjivog besa umotala je šal u osušeni papir i strpala ga pozadi u
svoju najdublju fioku. Neka je prokiet što sada pokušava da izgiadi stvari,
kada je u vreme kad joj je bio najviše potreban pričao samo o očinstvu i o
tome kako će mu ga njeni tumori uskratiti.

Veče je bilo vedro - hladna koža neba rastegla se do tačke pucanja. Nije
želela da navlači zavese u prednjoj sobi, iako su prolaznici mogli da zure
unutra, jer je sve dublje plavetnilo bilo suviše fino da bi se propustilo.
Sedela je kraj prozora i posmatrala kako dolazi tama. Tek kada je i poslednja
promena dovršena, zatvorila je okno pred hladnoćom.

Nije imala apetita, ali svejedno je pripremila sebi nešto hrane i sela da
gleda televiziju dok je jela. Ne dovršivši hranu, spustila je poslužavnik i
zadremala, dok je neprestano filtrirala emisije. Neki neduhoviti komičar čije
je i najmanje nakašljavanje teralo publiku na paroksizme; prirodnjačko-
istorijska emisija o životu u Serengetiju; vesti. Pročitala je tog jutra sve što je
trebalo da zna: naslovi se nisu promenili.

Jedna stvar, međutim, podstalda je njenu radoznalost: intervju sa
usamljenim jahtašem, Majldom Mejberijem, koga su pokupili tog dana posle
dve nedelje koliko je plutao po Pacifiku. Intervju se prenosio iz Australije i
veza je bila loša; slika Mejberijevog bradatog i suncem opaljenog lica

neprestano je pretila da će se razliti u sneg. Slika joj je bila malo važna: priča
o njegovom neuspelom putovanju bila je upečatljiva i samo sa zvukom, i taj
događaj kao da ga je iznova uznemirio dok ga je prepričavao. Dospeo je u
bonacu, i pošto njegov brod nije imao motor, bio je primoran da sačeka
vetar.Vetar nije zaduvao. Prošlo je nedelju dana a da se on jedva odmakao
kilometar od istog mesta na tromom okeanu; ni ptica, niti brod u prolazu nisu
razbili monotoniju. Sa svakim satom koji je prolazio, njegova klaustrofobija
je rasla i osmog dana je poprimila panične proporcije, tako da se spustio niz
bok jahte i otplivao od plovila, sa užetom za spasavanje vezanim oko pojasa,
ne bi li umakao onoj istoj maloj palubi. Ali, kada se jednom udaljio od jahte,
dok je plivao po nepomičnoj, toploj vodi, poželeo je da se ne vrati. Zašto da
ne razveže čvor, pomislio je, i ne otpluta.

„Šta vas je navelo da se predomislite?" upitao je reporter.
Tu se Mejberi namrštio. Očito je stigao do ključnog mesta svoje priče, ali
nije želeo da je dovrši. Reporter je ponovio pitanje.
Konačno, nerado, moreplovac je odgovorio. „Osvrnuo sam se prema jahtf,
rekao je, „i ugledao nekoga na palubi."
Reporter, nesiguran da li je dobro čuo, reče: „Nekoga na palubi?“
„Tako je”, odgovori Mejberi. „Neko je bio tamo. Video sam figuru
sasvim jasno; kako se kreće okolof
„Jeste li... jeste li prepoznali tog slepog putnika?“ začu se pitanje.
Mejberijevo lice se smrknu, osetivši da njegovu priču primaju sa blagim
sarkazmom.
„Ko je to bio?“ navaljivao je reporter.
„Ne znam“, reče Mejberi. »Smrt, pretpostavljam.”
Reporter je na trenutak ostao bez reči.
„ Ali naravno, vratili ste se na brod, na krajuf
„Naravno!”
„I nikome nije bilo ni traga?“
Mejberi diže pogled prema reporteru i izraz prezira pređe mu licem.
„Preživeo sam, zar ne?“ reče on.
Reporter promumla nešto o tome da ne razume šta on to hoće da kaže.
„Nisam se udavio“, reče Mejberi. „Mogao sam tada da umrem, da sam
želeo. Da skinem uže i udavim se.“
„Ali niste. A sutradan..."

„Sutradan je zaduvao vetar.”
„To je izuzetna priča", reče reporter, zadovoljan što je najškakljiviji deo
razgovora bezbedno zaobiđen. „Sigurno jedva čekate da vidite ponovo svoju
pocodicu za Božić..."
Ilejn nije čula završnu razmenu učtivosti. Njena mašta bila je vezana
finim užetom za sobu u kojoj je sedela; prsti su joj poigravali oko čvora. Ako
je Smrt mogla da pronađe brod u pustoši Pacifika, koliko joj je tek lakše da
pronade nju? Da sedi sa njom, možda, dok ona spava. Da je posmatra dok
ona i dalje tuguje. Ona ustade i isključi televizor. Stan je naglo zanemeo.
Ispitala je utilmulost nestrpljivo, ali tu nije bilo nikakvog znaka gostiju,
dobrodošlih ili ne.
Dok je osluškivala, mogla je da oseti ukus slane vode. Okean, bez
sumnje.

Ponudili su joj nekoliko pribežišta u kojima je mogla da se oporavlja
kada je izašla iz bolnice. Njen otac ju je pozvao gore, u Aberdin; njena sestra
Rejčel nekoliko puta ju je molila da provede nekoliko nedelja u
Bakingemšajru; čak je tu bio i Mičov jadni telefonski poziv, kada je pomenuo
da će zajedno provesti praznike. Sve ih je odbila, rekavši im da želi da
ponovo uspostavi ritam svog ranijeg života što je pre moguće: da se vrati
svom poslu, svojim kolegama i prijateljima. U stvari, njeni razlozi bili su
dublji od toga. Ona se plašila njihovog saučešća, plašila se da će je suviše
čvrsto držati svojom privrženošću i da će brzo početi da zavisi od njih. Njena
crta nezavisnosti, koja ju je prvi put dovela u ovaj neprijateljski grad, bila je
duboki prkos sopstvenom neodoljivom apetitu za sigurnošću. Kada bi
popustila pred tim pozivima punim ljubavi, znala je da bi uhvatila koren u
domaćem tlu i ne bi digla pogled čitavu sledeću godinu. Za to vreme, kakve
bi sve avanture mogle da je mimoiđu?

Umesto toga, vratila se na posao čiin je osetila da je kadra za to, u nadi
da će joj, iako nije preuzela sve svoje ranije obaveze, poznata rutina pomoći
da ponovo uspostavi normalan život. Ali obmana nije bila sasvim uspešna.
Svakih nekoliko dana, dogodilo bi se nešto - čula bi neku primedbu, ili
uhvatila pogled koji nije trebalo da vidi - što bi je nateralo da slivati da se
prema njoj ophode sa uvežbanim oprezom; da je njene kolege gledaju kao da
je suštinski izmenjena zahvaljujući bolesti. To ju je razgnevilo. Želela je da

im pljune svoje sumnje u lica; da im kaže da ona i njena materica nisu
sinonimi i da uklanjanje jedne ne znači nužno i pomračenje druge.

Ali danas, dok se vraćala u kancelariju, nije bila tako sigurna da nisu bili
u pravu. Osećala se kao da nedeljama nije spavala, iako je u stvari svake
noći spavala dugo i duboko. Vid joj je bio zamagljen, a njena iskustva iz tog
dana bila su čudnovato udaljena od nje, što je ona pripisivala krajnjem
premoru, kao da se sve više i više udaljava od svog posla za stoloin; od
svojih senzacija, od samih svojih misli. Dvaput tog jutra, uhvatila je sebe
kako govori, a onda se pita ko to smišlja te reči. To svakako nije bila ona;
ona je bila suviše zauzeta slušanjem.

A onda, jedan sat posle ručka, stvari su naglo krenule nagore. Njen
nadzornik ju je pozvao u svoju kancelariju i zamolio da sedne.

„Da li se dobro osećate, Ilejn?" upitao je gospodin Čajms.
„Da“, reče ona. „Fino."
„Malo smo se brinuli..."
„Zbog čega?“
Čajms je izgledao pomalo posramljen. „Zbog vašeg ponašanja", reče on
konačno.„Molimo vas, nemojte misliti da zabadam nos svuda, llejn. Stvar je
prosto u tome da vam treba još malo vremena da se oporavite...“
„Sa mnom je sve u redu.“
„Ali vaše plakanje...“
„Šta?“
„Način na koji ste danas plakali. To nas brine."
„Plakala?“ rekla je ona. „Ja ne plačem.“
Nadzornik je izgledao zbunjeno. „Ali, čitav dan plačete. Plačete i sada.“
Ilejn oprezno prinese ruku obrazu. I da; zaista je plakala. Obraz joj je bio
vlažan. Ona ustade, šokirana sopstvenim vladanjem.
„Ja nisam... nisam znala“, reče ona. Iako su te reči zvučale nečuveno, bile
su istinite. Nije znala. Tek sada, kada su joj ukazali na tu činjenicu, osetila je
ukus suza u grlu i sinusima; a sa tim ukusom dođe joj i sećanje na trenutak
kada je ta ekscentričnost započela: pred televizorom, prošle noći.
„Zašto ne uzmete slobodan ostatak dana?“
„Da.“
„Ostanite i do kraja nedelje, ako želite“, reče Čajms. „Vi ste nam
dragoceni, Ilejn, to ne moram da vam govorim. Ne želimo da vam se dogodi

bilo šta loše.“
Ta poslednja primedba pogodi je sa silinom žaoke. Zar su mislili da je

ona na rubu samoubistva; zar se zato ophode prema njoj u rukavicama?
Zaboga, samo je lila suze, a bila je toliko ravnodušna prema njima da čak nije
ni znala da joj teku.

„Otići ću kući“, reče ona. „Hvala vam za vašu... brigu."
Nadzornik je pogleda sa izvesnom grozom. „To mora da je bilo veoma
traumatično iskustvo", reče on. „Svi to shvatamo; zaista. Ako smatrate da
treba da porazgovaramo o tome, u svako doba...“
Odbila je, ali mu je ponovo zahvalila i izašla iz kancelarije.
Licem u lice sama sa sobom u ogledalu ženskog toaleta, shvatila je
koliko loše izgleda. Koža joj je bila rumena, oči otečene. Učinila je koliko je
mogla da prikrije znake ovog bezbolnog jada, a onda uzela kaput i krenula
kući. Dok se približavala stanici podzemne železnice, shvatila je da povratak
u prazan stan nije baš mudra ideja. Sedela bi, spavala (toliko mnogo spava u
poslednje vreme, i to tako savršeno bez snova), ali ni ovako ni onako ne bi
poboljšala svoje mentalno stanje. Zvono Svetih Nedužnih, koje je zazvonilo u
vedro popodne, podsetilo ju je na dim, trg i gospodina Kavanoa. Tamo se,
zaključila je, nalazilo pravo mesto za njenu šetnju. Mogla je da uživa u suncu
i da razmišlja. Možda će ponovo sresti svog obožavaoca.
Sasvim lako je pronašla put natrag do Svih Svetih, ali tamo ju je dočekalo
razočarenje. Mesto za rušenje bilo je ograđeno, a granica označena nizom
stubova - sa crvenom fluorescentnom trakom razvučenom između njih. Mesto
su čuvala ni manje ni više nego četiri policajca, koji su upućivali pešake da
skrenu oko trga. Radnici i njihovi čekići bili su prognani iz senki Svih Svetih,
i sada je sasvim drugačija grupa ljudi - u odelima,akademskih - zauzela zonu
iza trake, neki u namrštenom razgovoru, drugi na blatnjavom tlu, zagledani
upitno naviše, u oronulu crkvu. Južni poprečni brod crkve, i najveći deo tla
oko njega bio je odvojen od javnog pogleda skalamerijom od cerada i crnog
plastičnog prekrivača. Povremeno bi se neko pomolio ispod ovog vela i
konsultovao sa ostalima na ograđenom zemljištu. Svi koji su to činili,
primetila je.nosili su rukavice; jedno ili dvoje imali su i maske. Bilo je to kao
da izvode neku ad hoc operaciju u zaklonu paravana. Nad tumorom, možda,
u utrobi Svih Svetih.
Ona priđe policajcima. „Šta se dešava?“

„Temelji nisu stabilni“, reče joj on. „Izgleda da bi ovo moglo svakog trena
da se sruši.“

„Zašto nose maske?“
„Obična predostrožnost zbog prašine."
Nije se usprotivila, mada joj se to objašnjenje učinilo neprikladnim.
„Ako želite da prođete do ulice Templ, morate da obiđete pozadf, reče
policajac.
Ono što je zaista želela bilo je da ostane tu i da posmatra šta se dešava,
ali blizina unifonnisanog kvarteta zaplašila ju je i ona je rešila da odustane i
pođe kući. Kada je krenula natrag prema glavnoj ulici, ugledala je poznatu
figuru kako prelazi susednu ulicu na njenom kraju. Bio je to bez sumnje
Kavano. Ona ga pozva, iako je on već nestao, i oseti zadovoljstvo kada ga
vide kako stupa natrag u vidokrug i uzvraća joj klimanjem glave.
„Vidi, vidi...“ reče on dok joj je prilazio. „Nisam očekivao da se tako
brzo ponovo sretnemo.“
„Došla sam da posmatram rušenje do kraja“, reče ona.
Lice mu je bilo rumeno od hladnoće, a oči su mu sijale.
„Tako mi je drago“, reče 011. „Da li ste za malo popodnevnog čaja? Ima
jedno mesto, tu odmah iza ugla.“
„Baš bih volela.“
Dok su hodali, upitala ga je da li zna šta se dešava u crkvi Svih Svetih.
„U pitanju je grobnica“, reče on, potvrdivši njene surnnje.
„Otvorili su je?“
„Svakako su pronašli način da uđu. Bio sam ovde jutros...“
„Zbog vaših kamenih ploča?“
„Tako je. Tada su već stavljali cerade.“
„Neki od njih su nosili maske.“
„Tamo svakako ne miriše lepo. Ne posle toliko vremena.“
Pomislivši na zastor od cerade navučen između nje i misterije unutra, ona
reče: „Pitam se kako izgleda."
„Kao zemlja čuda“, odgovori Kavano.
Bio je to čudan odgovor i ona ga nije dovodila u pitanje, bar ne na licu
mesta. Ali kasnije, kada su seli i proveli jedan sat u razgovoru, osećala se
lagodnije sa njim i uzvratila mu je na taj komentar.
„Ono što ste rekli za grobnicu..."

„Da?“
„Da je to zemlja čuda.“
„Zar sam to rekao?“ odgovori on, pomalo snebivljivo. „Šta li samo sad
mislite o meni?“
„Samo sam bila zbunjena. Pitala sam se na šta mislite."
„Ja volim mesta gde su mrtvi“, reče on,„oduvek. Groblja umeju da budu
veoma lepa, šta mislite? Mauzoleji i grobnice; sve zanatsko umeće koje
odlazi na ta mesta. Čak i mrtvi mogu ponekad da nagrade pobliže
zagledanje.“ On je pogleda kako bi video da nije odlutao dalje od praga
njenog ukusa, ali kada vide da ga ona samo posmatra sa tihom opčinjenošću,
nastavi. „Mogu povremeno da budu jako lepi. Imaju neku vrstu sjaja. Šteta
što se on traći na grobare i organizatore sahrana.“ On se nestašno osmehnu.
„Siguran sam da u toj grobnici ima mnogo toga da se vidi. Čudni prizori.
Divni prizori.“
„Ja sam do sada videla samo jednu mrtvu osobu. Moju baku. Tada sam
bila veoma mala...“
„Verujem da je to iskustvo bilo prekretnica."
„Ne bih rekla. U stvari, jedva da se uopšte sećam toga. Samo se sećam
kako su svi plakali."
„A.“
Ona klimnu mudro glavom.
„Tako sebično", reče on. „Šta mislite? Pokvariti oproštaj slinama i
jecanjem.“ Ponovo, on je pogleda da bi procenio njenu reakciju; i ponovo bi
zadovoljan što se nije uvredila. „Mi plačemo zbog sebe, zar ne? Ne zbog
mrtvih. O mrtvima se više ne moramo brinuti.“
Ona izgovori tiho i blago: „Da“, a zatim, glasnije: „Bože moj, da. Tako je.
Uvek zbog sebe...“
„Vidite koliko nas toga mrtvi mogu naučiti, samo time što leže tamo i
prevrću kostima palčeva?“
Ona se nasmeja; on se pridruži njenom smehu. Pogrešno ga je procenila
prilikom tog prvog susreta, pomislivši da njegovo lice nije naviklo na
osmehe; nije bilo tako. Ali njegove crte, kada je smeh zamro, brzo povratiše
jezivo mirovanje koje je prvi put primetila.
Kada joj je, posle još pola sata lakonskih primedbi, rekao da mora da
pođe na sastanak kako bi stigao na vreme, ona mu je zahvalila što joj je

pravio društvo, i rekla:
„Niko me nije tako nasmejao nedeljama. Zahvalna sam vam.“
„Treba da se smejete", reče joj on.„Pristaje vam.” Onda dodade. „Imate

divne zube.“
Poinislila je na tu čudnu primedbu kada je otišao, kao i na pregršt drugih

koje je izrekao tog popodneva. On je nesumnjivo bio jedan od najotkačenijih
ljudi koje je ikada srela, ali je ušao u njen život - sa svojom revnošću da
govori o grobnicama, mrtvacima i divoti njenih zuba - baš u pravom trenutku.
Bio je savršena suprotnost njenim pokopanim jadima, i spram njegove
nenormalnosti, njena sadašnja izgledala je kao sitnica. Kada je krenula kući,
bila je dobro raspoložena. Da nije sebe bolje poznavala, pomislila bi da se
zaljubila u njega.

Na putu natrag, i kasnije te večeri, mislila je naročito na njegovu šalu o
mrtvima koji prevrću kosti palčeva, a ta misao neizbežno ju je navela na
misterije koje su ležale van vidokruga, u grobnici. Njena ljubopitljivost,
jednom podstaknuta, nije se mogla lako ućutkati; sve je više želela da se
provuče kroz taj kordon od trake i vidi odaju za sahranjivanje rođenim očima.
Bila je to želja koju sebi nikada ranije nije priznala. (Koliko je puta išla sa
mesta nesreće i govorila sebi da kontroliše sramnu radoznalost koju je
osećala?) Ali Kavano je ozakonio njen apetit svojim flagrantnim
entuzijazmom za pogrebne stvari. Sada, kada je tabu bio prekršen, želela je
da se vrati u crkvu Svih Svetih i pogleda Smrti u lice, tako da sledeći put
kada sretne Kavanoa, ima i sama nešto da mu ispriča. Ta ideja, tek što je
propupela, smesta je procvetala, i usred večeri, ona se ponovo obukla za
izlazak i krenula natrag prema trgu.

Stigla je do Svih Svetih tek posle pola dvanaest, ali na mestu radova još
je bilo znakova aktivnosti. Svetla, postavljena na nosače i na zid same crkve,
sipala su osvetljenje na scenu. Tri tehničara, Kavanoovi takozvani radnici za
selidbe, stajali su izvan skloništa od cerade, lica izduženih od umora, dok im
se dah maglio u ledenom vazduhu. Ostala je van vidokruga da posmatra
prizor. Bilo joj je sve hladnije, i ožiljci su počeli da je žigaju, ali noćni rad
oko grobnice je očigledno bio manjeviše završen. Posle kratkog razgovora sa
policijom, tehničari su otišli. Ugasili su sve reflektorke osim jedne, ostavivši
mesto - crkvu, cerađe i blato prekriveno injem u oštrom kontrastu svetla i
senki.

Dva poiicajca koja su ostala na straži nisu bila naročito revnosna u
obavljanju dužnosti. Koji bi idiot, rezonovali su, došao da pljačka grob u
ovaj sat, i po ovakvoj temperaturi? Posle nekoliko minuta stražarenja uz
trupkanje nogama, povukli su se u relativnu udobnost radničke barake. Pošto
se nisu ponovo pojavili, Ilejn se izvukla iz skrovišta i krenula što je opreznije
mogla prema traci koja je jednu zonu razdvajala od druge. U baraci je bio
uključen radio; njegova buka (muzika za ljubavnike od sumraka do zore, preo
je udaljeni glas) prekrila je krckanje njenog prilaženja po zaleđenoj zemlji.

Kada je jednom prošla iza kordona, na zabranjenu teritoriju, nije više tako
oklevala. Brzo je prešla preko tvrdog zemljišta, čije su točkovima izrovane
brazde bile tvrde kao beton, u zavetrinu crkve. Reflektorka je bila
zaslepljujuća; pod njom, njen dah izgledao je čvrst poput jučerašnjeg dima.
Iza nje, muzika za ljubavnike mrmljala je i dalje. Niko se nije pojavio iz
barake da je opomene zbog neovlašćenog prolaska. Nije zazvonio nikakav
alarm. Stigla je do ruba cerade bez incidenta, i zavirila u prizor skriven iza
nje.

Ekipa za rušenje, koja je lmala veoma određena uputstva, sudeći po
pažnji, sa kojom je obavila svoj posao, iskopala je punih dva i po metra
zemlje uz bočni zid Svih Svetih, otkrivši temelje. Pritom je otkrila ulaz u
odaju za sahranjivanje koji su nekadašnje ruke uz puno muka skrile. Ne samo
što je zemlja bila nagomilana uz bok crkve da bi sakrila ulaz, već su i vrata
grobnice bila uklonjena, da bi zidari zazidali čitav ulaz. To je očito bilo
obavljeno prilično brzo; njihovo delo bilo je daleko od uredno obavljenog.
Jednostavno su napunili ulaz svim mogućim kamenjem i ciglama koje su im
došle do ruke, i prekrili svoje delo sirovim malterom. U tom malteru - iako je
crtež bio oštećen iskopavanjem - neki umetnik je ucrtao dva metra visok krst,
ipak, svi njihovi napori da obezbede grobnicu i obeleže malter kako
bezbožniđ ne bi ulazili, uloženi su uzalud. Pečat je bio slomljen - malter
iskopan, kamenje otrgnuto. Sada se u središtu ulaza nalazila mala rupa,
dovoljno velika da jedna osoba uđe unutra. Ilejn nije oklevala da siđe niz
kosinu do probijenog zida i da se zatim provuče unutra.

Pretpostavila je da će je unutra dočekati tama, pa je sa sobom ponela
upaljač za cigarete koji joj je Mič poklonio pre tri godine. Upalila ga je.
Plamen je bio mali; podesila je fitilj, i uz svetlo koje se širilo ispitala prostor
pred sobom. Nije stupila u samu grobnicu, već u nekakvo usko predvorje:

oko metar ispred nje nalazio se novi zid, i nova vrata. Ova nisu bila
zamenjena ciglama, iako je u njihovom čvrstom drvetu bio izdubljen još jedan
krst. Ona priđe vratima. Brava je bila uklonjena - to su verovatno učinili
istražitelji - a vrata su stajala zatvorena zahvaljujući konopcu. To su učinili
brzo nečiji umorni prsti. Nije joj bilo teško da razveže čvor, iako su joj za to
trebale obe ruke, pa je morala to da obavi u mraku.

Dok je razvezivala čvor, čula je glasove. Policajci - prokleti bili -
napustili su izolovanost svoje barake i izašli u ledenu noć da bi krenuli u
obilazak. Ona pusti konopac i stisnu se uz unutrašnji zid predvorja. Glasovi
policajaca bili su sve glasniji: razgovarali su o svojoj deci, i o sve većoj
radosti zbog Božića. Sada su stajali jedan metar od ulaza u grobnicu, u
zaklonu, bar je tako ona pretpostavljala, od cerade. Nisu, međutim, ni
pokušali da siđu niz nagib, već su završili svoju površnu inspekciju na rubu
zemljane rupe, a onda se okrenuli natrag. Glasovi su im se utišali.

Zadovoljna što više ne mogu da je vide ili čuju, ponovo je upalila plamen
i vratila se do vrata. Bila su velika i dosta teška; njen prvi pokušaj da ili
povuče imao je malo uspeha. Pokušala je ponovo i ovaj put su se pomerila,
uz grebanje po podu predvorja. Čim je uspela da otvori onoliko koliko joj je
bilo neophodno da se provuče, prestala je da se upinje. Upaljač utrnu kao da
je iznutra nešto dunulo; plamen načas buknu ne žuto, već električno plavo.
Nije zastala da se tome divi, već je kliznula unutra, u obećanu zemlju čuda.

Sada je plamen bio pothranjen - živnuo je - i za trenutak je sjaj zaslepi.
Ona pritisnu uglove očiju da bi ih razbistrila, pa pogleda ponovo.

Dakle, ovo je bila Smrt. Nije tu bilo ničega od umetnosti ili glamura o
kojima je Kavano govorio; nije bilo mirno prostrte prekrivene lepote na
hladnom mermeru; nije bilo složenih relikvija, niti aforizama o prirodi ljudske
krhkosti: čak ni imena ni datuma. U većini slučajeva, leševi nisu imali ni
sanduke.

Grobnica je bila mrtvačnica. Tela su bila nabacana u gomilama na sve
strane; čitave porodice bile su zgurane u niše predviđene za jedan kovčeg, da
bi ih još desetak bilo ostavljeno tamo gde su ih bacile žurne i nebrižljive
ruke. Prizor - iako apsolutno nepomičan - bio je ispunjen panikom. Ona je
bila u licima koja su zurila sa gomila mrtvih; u ustima razjapljenim u nemom
protestu, dupljama u kojima su oči uvenule islcolačene od šoka zbog takvog
tretmana. Panika je bila i u načinu na koji je sistem sahranjivanja degenerisao

od uređenog postavljanja sanduka na daljem kraju grobnice, preko
nasumičnog gomilanja grubo izdeljanih sanduka, neuglačanog drveta,
neobeleženih poklopaca izuzev naškrabanog krsta, a zatim - konačno - do
ovog žurnog gomilanja beskućničkih leševa, sa svakom brigom za
dostojanstvo, možda čak i za pogrebni ritual, zaboravljenom u sve većoj
histeriji.

Bila je nekakva katastrofa, u to nije mogla da posumnja; iznenadan priliv
tela - muškaraca, žena, dece (kraj njenih nogu nalazila se beba koja nije
mogla živeti duže od jednog dana) - koja su pomrla u tako rastućem broju da
nije bilo vremena čak ni da im sklope očne kapke pre nego što su ih bacili u
ovu jamu. Možda su proizvođači sanduka takođe pomrli, pa su ih bacili
među njihove mušterije; krojače pokrova takođe, i sveštenike. Svi su nestali
u jednom apokaliptičnom mesecu (ili nedelji), a njihovi preživeli rođaci bili
su suviše šokirani ili suviše preplašeni da bi vodili računa o detaljima, već su
bili samo željni da mrtve ture negde van vidokruga, gde nikada više neće
morati da bace pogled na njihovo meso.

Tog mesa je još bilo dosta. Pečaćenje grobnice, zatvaranje pred
vazduhom koji izaziva raspadanje, održalo je njene stanovnike netaknute.
Sada, posle oskrvnuća ove tajne odaje, toplina raspadanja ponovo je
potpaljena i tkiva su iznova počela da propadaju. Posvuda je videla trulež na
delu, kako stvara čireve i gnojnice, plikove i bubuljice. Podigla je plamen da
bi bolje videla, mada je zadah kvarenja počeo da je obuzima i tera je na
nesvesticu. Svuda gde su joj se oči zaustavile, kao da je nailazila na neki
novi prizor vredan žaljenja. Dvoje dece koja leže zajedno, kao da spavaju
jedno drugom u zagrljaju; žena čiji je poslednji postupak bio,činilo se, da
našminka svoje bolesno lice kao da želi da umre spremna pre za bračnu
postelju nego za grob.

Nije mogla da ne zuri, iako im je njena opčinjenost oduzimala privatnost.
Bilo je toliko toga da se vidi i upamti. Nije više nikada mogla da bude ista,
zar ne, posle razgledanja ovih prizora? Jedan leš - koji je ležao poluskriven
ispod drugog - naročito joj je privukao pažnju: žena čija je kestenjasta kosa
tekla tako obilato sa glave da joj je Ilejn pozavidela. Ona priđe bliže da bi
bolje videla, a onda, otresavši se i poslednjeg skanjivanja, uhvati telo bačeno
preko žene i odvuče ga u stranu. Meso leša bilo je masno na dodir i prsti su
joj ostali umazani, ali to je nije uznemirilo. Otkriveni leš ležao je raširenih

nogu, ali stalna težina njenog pajtaša izvila ih je u nemoguću konfiguraciju.
Rana koja ju je ubila okrvavila joj je butine, i slepila joj suknju za trbuh i
međunožje. Je li pobacila, upitala se Ilejn, ili ju je tamo proždrala neka
bolest?

Zurila je i zurila, sagnuta kako bi izučila odsutni izraz na ženinom
istrulelom licu. Kakvo mesto za ležanje, pomislila je, sa rođenom krvlju koja
te još sramoti. Reći će Kavanou kada ga sledeći put bude videla, koliko je
grešio sa svojim sentimentalnim pričama o smirenosti ispod busenja.

Videla je dovoljno; više nego dovoljno. Obrisala je ruke o kaput i krenula
natrag prema vratima, zatvorivši ih za sobom i privezavši ponovo konopac
onako kako ga je zatekla. Onda se popela uz nagib, na svež vazduh. Policajci
se nigde nisu mogli videti, i ona je kliznula dalje neprimećena, kao senka
senke.

Više nije mogla ništa da oseća, kada je jednom nadvladala prvobitnu
odvratnost i onaj žalac sažaljenja koji je osetila kada je videla decu i ženu sa
kestenjastom kosom; a čak su i te reakcije - sažaljenje i odvratnost - sasvim
mogle da se kontrolišu. I jedno i drugo je osetila akutnije kada je videla
pregaženog psa nego dok je stajala u grobnici Svih Svetih, uprkos
užasavajućim prizorima na sve strane. Kada je te noći položila glavu na
jastuk, i slivatila da niti drhti, niti oseća mučninu, osetila se jakom. Čega je
još mogla da se plaši na svetu kada je spektakl smrtnosti kom je upravo
prisustvovala mogla tako spremno da podnese? Usnula je duboko, i
probudila se osvežena.

Tog jutra se vratila na posao, izvinivši se Čajmsu zbog svog ponašanja
pretliodnog dana, i razuverivši ga rečima da se sada oseća srećnije nego
mesecima pre toga. Da bi dokazala svoju rehabilitaciju, bila je društvena
koliko god je mogla, započinjući razgovor sa zapostavljenim poznanicima, i
osmehujući se neprestano. To je dočekano sa izvesnim početnim otporom;
mogla je da oseti kako njene kolege sumnjaju da ovaj nalet sunca zaista
najavljuje leto. Ali, kada je održala isto raspoloženje do kraja dana i čitav
sledeći dan, počeli su spremnije da reaguju. Do četvrtka, kao da suze iz
prethodne nedelje nikada nisu ni bile prolivene. Ljudi su joj govorili kako
dobro izgleda. Bilo je to istina; njeno ogledalo potvrdilo je glasine. Oči su joj
sijale, koža joj je sijala. Bila je slika i prilika vitalnosti.

U četvrtak popodne, sedela je za svojim stolom i radila na nagomilanim

upitima, kada se jedna od sekretarica pojavila iz hodnika i počela da trtlja.
Neko je prišao ženi da joj pomogne; kroz jecaje, bilo je jasno da govori o
Bernis, ženi koju je Ilejn poznavala dovoljno da sa njom razmeni osmehe na
stepeništu, ali ne više od toga. Izgleda da je došlo do nesreće; žena je
govorila o krvi na podu. Ilejn je ustala i pridružila se onima koji su krenuli da
vide kakva je to gužva. Nadzornik je već stajao ispred ženskog toaleta i
uzalud sve radoznalce upućivao da se udalje. Neko drugi - još jedan svedok,
činilo se - prepričavao je događaje:

„Samo je stajala tamo, a onda je odjednom počela da se trese. Mislila
sam da ima napad. Krenula joj je krv iz nosa. Onda iz ustiju. Pokuljala.“

„Nema ovde šta da se vidf, insistirao je Čajms.„Molim vas, udaljite se.“
Ali, svi su ga ignorisali. Donesena su ćebad da se žena uvije, i čim su vrata
toaleta ponovo bila otvorena, radoznalci su nagrnuli napred. Ilejn je ugledala
obličje koje se kretalo po podu toaleta kao da je u grčevima; nije imala želju
da vidi više od toga. Ostavivši ostale da se tiskaju u hodniku i pričaju glasno
o Bernis kao da je već mrtva, Ilejn se vratila za svoj sto. Imala je mnogo toga
da uradi; toliko protraćenih, jadnih dana koje je morala da nadoknadi.
Glavom joj prolete pogodna fraza. Iskupi vreme. Zapisala je te dve reči u
svesku kao podsetnik. Odakle su joj došle? Nije mogla da se seti. Nije bilo
važno. Ponekad je bilo mudro zaboravljati.

Kavano ju je pozvao telefonom te večeri i predložio da sutradan izađu na
večeru. Ipak, morala je da odbije, koliko god bila željna da raspravlja sa njim
o svojim nedavnim istraživanjima, zato što je nekoliko njenih prijatelja
priredilo malu žurku kako bi proslavili njeno ozdravljenje. Da li bi voleo da
im se pridruži, pitala ga je. Zahvalio joj je zbog poziva, ali je odgovorio da ga
veliki broj ljudi uvek plaši. Ona mu je rekla da ne bude blesav: da će njenom
krugu biti drago što će ga upoznati, a i njoj što će ga predstaviti, ali on je
odgovorio da će se pojaviti samo ukoliko njegov ego bude smatrao da može
sa tim da se ponese, i da se nada da se ona neće uvrediti ukoliko se ne
pojavi.Ona je otklonila takve strahove. Pre nego što je razgovor okončan, ona
mu je stidljivo pomenula da ima priču za njega sledeći put kad se budu sreli.

Sutrašnji dan doneo je loše vesti. Bernis je umrla u petak, u ranim
jutarnjim satima, a da nije ponovo ni došla do svesti. Uzrok smrti još nije bio
verifikovan, ali u kancelariji se govorkalo da ona nikada nije bila naročito

snažna žena - oduvek je prva među sekretaricama hvatala prehladu, a
poslednja bi je se otresla. Takođe se pričalo, mada tiše, o njenom ličnom
ponašanju. Izgleda da je bila velikodušna što se tiče njenih čari, i
neprobirljiva kada su partneri bili u pitanju. Sa veneričnim bolestima koje su
poprimile razmere epidemije, zar to nije bilo najverovatnije objašnjenje za
smrt?

Ta vest, iako je zaokupila tračere, nije bila naročito dobra za opšti moral.
Tog jutra je dvema devojkama pozlilo, a za ručkom, činilo se da je Ilejn
jedina od osoblja koja ima apetita. Međutim, ona je nadoknadila njegov
nedostatak kod kolega. U njoj je gorela glad; telo joj je gotovo bolno
iščekivalo ishranu. Bio je to dobar osećaj, posle toliko meseci malaksalosti.
Kada se obazrela prema iscrpljenim licima za stolom, osetila je da je potpuno
drugačija od njih: od njihovih tričarija, i trivijalnih stanovišta, od načina na
koji im je razgovor kružio oko nagle Bernisine smrti kao da o toj temi
godinama nisu razmišljali ni na tren, pa su bili zapanjeni što takvo
zapostavljanje nije smrt učinilo izumrlom.

Ilejn je znala bolje. U nedavnoj prošlosti toliko je često dolazila u blizinu
smrti: za vreme meseci koji su doveli do njene histerektomije, kada su se
tumori najednom udvostručili u veličini, kao da naslućuju da se protiv njih
kuje zavera; na operacionom stolu, kada su hirurzi dvaput pomislili da su je
izgubili; i najskorije, u grobnici, licem u lice sa tim razjapljenim truplima.
Smrt je bila svuda. To što su oni bili toliko zaprepašćeni njenim ulaskom u
njihov neprivlačni krug učinilo joj se gotovo komično. Jela je halapljivo i
pustila ih da šapuću.

Okupili su se i priredili zabavu za nju u Rubenovoj kući - Ilejn,
Hermiona, Sem i Nelvin, Džoš i Sonja. Bila je to lepa noć; prilika da se sazna
šta rade zajednički prijatelji; kako se menjaju statusi i ambicije. Svi su se
vrlo brzo napili; jezici ionako razvezani prisnošću razvezali su se još više.
Nelvin je održao plačnu zdravicu za Uejn; Džoš i Sonja su imale kratku, ali
jetku raspravu o pitanju evangelizma; Ruben je imitirao kolege advokate.
Bilo je to kao u stara vremena, osim što je pamćenje još moralo da sve to
ulepša. Kavano se nije pojavio, i Ilejn je zbog toga bilo drago.

Iako je protestovala dok je razgovarala sa njim, znala je da bi se on
osećao izopšten u tako bliskom društvu.

Negde oko pola jedan, kada je sobom zavladao tihi razgovor, Hermiona je
pomenula jahtaša. lako se nalazila gotovo na suprotnoj strani sobe, Ilejn je
sasvim jasno čula da je pomenuto moreplovčevo ime. Prekinula je svoj
razgovor sa Nelvinom i probila se između opruženih udova da bi se pridružila
Hermioni i Semu.

„Čula sam da pričate o Mejberiju", reče ona.
„Da“, reče Hermiona, „Sem i ja smo baš pričali o tome koliko je sve to
čudno...“
„Videla sam ga u vestima“, reče Ilejn.
„Tužna priča, zar ne?“ prokomentarisao je Sem. „Kako se sve odigralo.“
„Zašto tužna?“
„Pa to što je rekao: o Smrti koja je bila na brodu sa njim...“
„...da bi onda umro“, reče Hermiona.
„Umro?“ reče Ilejn. „Kad je to bilo?“
„Bilo je u svim novinama."
„Nisam mnogo pratila", odgovori Ilejn. „Šta se desilo?“
„Poginuo je“, reče Sem. „Vozili su ga na aerodrom da ga pošalju kući, i
došlo je do nesreće. Poginuo je prosto tako.“ On pucu srednjim prstom i
palcem. „Ugasio se kao sijalica.”
„Baš tužno“, reče Hermiona.
Ona baci pogled na Ilejn i namršti se. Taj pogled je zbunio Ilejn sve dok
nije - sa onim istim šokom prepoznavanja koji je osetila u Čajmsovoj
kancelariji, kada je otkrila sopstvene suze - shvatila da se osmehuje.

Dakle, moreplovac je bio mrtav.
Kada se društvo razišlo u ranim subotnjim satima - kada je bilo gotovo sa
zagrljajima i poljupcima i kada se ponovo našla kod kuće - pomislila je na
Mejberijev intervju koji je čula, prizvavši lice opaljeno suncem i oči
ispražnjene od pustoši u kojoj umalo nije bio izgubljen, razmišljajući o
njegovoj mešavini izdvojenosti i blagog stida dok je pričao o svom slepom
putniku. I, naravno, o tim njegovim poslednjim rečima, kada su ga pritisli da
identifikuje stranca:
„Smrt, pretpostavljam“, rekao je on.
Imao je pravo.

Probudila se kasno u subotu ujutro, bez očekivanog mamurluka. Dobila
je pismo od Miča. Nije ga otvorila, već ga je ostavila na kaminu za neki
dokoni trenutak kasnije tog dana. Prvi zimski sneg bio je u vazduhu, mada je
bio suviše vlažan da ostavi bilo kakav ozbiljniji utisak na ulicama. Hlađnoća
je, međutim, sasvim dovoljno ujedala, sudeći po namrštenim licima
prolaznika. Osećala se, međutim, ćudnovato imunom na nju. Iako joj u stanu
nije bilo uključeno grejanje, hodala je okolo u kućnoj haljini, i bosa, kao da
joj u stomaku bukti vatra.

Posle kafe, otišla je da se umije. U otvoru slivnika nalazio se paučinasti
slepljen pramen kose; izvukla ga je i bacila u šolju, a onda se vratila lavabou.
Posle uklanjanja zavoja, pomno je izbegavala svako podrobno zagledanje
svog tela, ali danas se činilo da su joj sumnje i taština nestali. Skinula je
kućnu haljinu i pogledala se procenjivački.

Bila je zadovoljna onim što je videla. Dojke su joj bile pune i tamne,
koža joj je imala zadovoljavajući sjaj, a stidne dlačice su joj izrasle bujnije
nego ikada. Sami ožiljci izgledali su osetljivi, a na dodir su to i bili, ali njene
oči su pročitale njihovu pomodrelost kao znak ambicije njene pice, kao da će
za koji dan njen polni organ izrasti od anusa do pupka (i dalje, možda),
otvarajući je; čineći je strašnom.

Bilo je to paradoksalno, naravno, da se tek sada, kad su je hirurzi
ispraznili, osećala tako zrelom, tako plodnom. Stajala je čitavih pola sata
pred ogledalom i divila se sebi, dok su joj misli vrludale. Konačno se vratila
u prednju sobu, i dalje naga. Nije imala nikakvu želju da se prikrije; naprotiv.
Jedva je uspela da se uzdrži da ne izađe napolje na sneg i pruži čitavoj ulici
nešto po čemu će je upamtiti.

Otišla je do prozora, sa gomilom takvih blesavih misli u glavi. Sneg je
postao gušći. Kroz pahulje, uhvatila je neki pokret u uličici između kuća
nasuprot njene, Neko je bio tamo, gledao je, mada nije mogla da vidi ko. Nije
marila. Stajala je i špijunirala špijuna, pitajući se hcće li imati hrabrosti da se
pokaže, ali on je nije imao.

Gledala je nekoliko minuta pre nego što je shvatila da ga je oterala njena
drskost. Razočarana, otabanala je natrag u spavaću sobu i obukla se. Bilo je
vreme da pronađe sebi nešto za jelo; osećala je onu poznatu žestoku glad.
Frižider je bio praktično prazan. Moraće da izađe i da ga napuni za vikend.

Supermrketi su bili cirkusi, naročito subotom, aii njeno raspoloženje je

bilo previše vedro da bi bila depresivna zbog toga što mora da se lakta kroz
gomilu. Danas je čak pronašla i nešto zadovoljstva u tim prizorima upadljive
potrošnje; u kolicima i korpama pretrpanim hranom i deci pohlepnih očlju
dok su prilazila slatkišima, ili suznih ako su im ovi bili uskraćeni, u ženama
koje su odmeravale prednosti ovčijeg buta dok su njihovi muževi podjednako
procenjivački posmatrali devojke iz osoblja.

Kupila je dvostruko više hrane za vikend nego što bi inače kupila za
čitavu nedelju, rastrojenog apetita zbog mirisa sa tezgi sa delikatesama i
svežim mesom.

Dok je stigla do kuće, već se gotove tresla od iščekivanog hranjenja.
Kada je spustila kese na prag: i potražila ključeve, čula je kako je neko
zalupio vrata kola iza nje.

„Ilejn?“
Bila je to Hermiona. Od crnog vina koje je konzumirala prethodne večeri
izgledala je umrljano i ustajalo.
„Da li se osećaš dobro?“ upita Ilejn.
„Pitanje je, da li se dobro osećaš ti?“ želela je Hermiona da zna.
„Da, dobro sam. Zašto ne bih bila?“
Hermiona joj uzvrati uznemirenim pogledom. „Sonja je imala nekakvo
trovanje hranom, Ruben takođe. Samo sam navratila da vidim da li je tebi
dobro.“
„Kao što sam rekla, fino se osećam.“
„Ne razumem.“
„Šta je sa Nelvinom i Dikom?“
„Kod njih se niko ne javlja. Ali Rubenu je loše. Odveli su ga u bolnicu na
testiranje.“
„Hoćeš unutra, na kaficu?“
„Ne, hvala, moram da se vratim kod Sonje. Samo nisam volela pomisao
da si sama, ako si i ti to ukačila."
Ilejn se osmehnu. „Pravi si anđeo“, reče ona i poljubi Hermionu u obraz.
Taj gest kao da je zaprepastio drugu ženu. Iz nekog razloga, ona odstupi za
korak, posle uzvraćenog poljupca, i zagleda se u Ilejn sa neodređenom
zbunjenošću u očima.
„Moram... moram da idem“, reče ona, preuredivši lice, kao da bi moglo

da je izda.
„Zvaću te danas malo kasnije“, reče Ilejn, „da vidim kako si.“
„Dobro.“
Hermiona se okrenu i pređe preko pločnika prema svojim kolima. Iako je

površno pokušala da prikrije pokret, Ilejn ju je videla kako prinosi prste
mestu na obrazu gde je bila poljubljena i češe ga, kao da želi da izbriše taj
kontakt.

Nije bila sezona muva, ali one koje su preživele nedavnu hladnoću zujale
su po kuhinji dok je Ilejn birala hleb, dimljenu šunku i kobasicu sa belim
lukom iz kesa, i sedala da jede. Bila je mrtva gladna. Za pet minuta ili manje,
proždrala je mesne prerađevine i poprilično okrnjila veknu, a da je jedva
primirila glad. Prešavši na dezert od smokvi i sira, pomislila je na beznačajni
omlet koji nije bila u stanju da dovrši onog dana, posle posete bolnici. Jedna
misao vodila je drugoj; od omleta, preko dima, trga i Kavanoa do njene
poslednje posete crkvi, i kada je pomislila na to mesto, najednom ju je
obuzeo entuzijazam da vidi to mesto još jedan poslednji put pre nego što ga
sravne sa zemljom. Verovatno je već zakasnila. Tela su sigurno spakovana i
uklonjena, grobnica dekontaminirana i izribana; od zidova je sigurno ostao
samo krš. Ali, znala je da neće biti zadovoljna sve dok se i sama ne uveri i
to.

Čak i posle obroka od čije bi je preteranosti spopala muka nekoliko dana
ranije, osećala je lakoću u glavi kada je krenula prema crkvi Svih Svetih;
gotovo kao da je pijana. Nije to bila ona sentimentalna opijenost kojoj je bila
sklona dok je bila sa Mičom, već euforija zbog koje se osećala gotovo
neranjiva, kao da je konačno locirala neki vedar i nekvarljiv deo sebe, pa joj
se više neće dogoditi ništa zlo.

Pripremila je sebe da zatekne crkvu Svih Svetih u ruševinama, ali nije.
Zgrada je još stajala, netaknutih zidova, greda koje su još delile nebo. Možda
nisu mogli da je sruše, pomislila je ona; možda su crkva i ona blizanci-
besmrtnici. Ta sumnja je bila potpomognuta brbljanjem novih poštovalaca
koje je crkva privukla. Policijsko obezbeđenje se utrostručilo od dana kada
je ona bila tu, a cerada koja je zaklanjala ulaz u grobnicu od pogleda sada je
bila ogroman šator, koji su pridržavale skele, sasvim oko boka zgrade.
Služitelji oltara, koji su stajali veoma blizu šatora, nosili su maske i rukavice;

prvosveštenici - onih nekoliko odabranih kojima je bilo dopušteno da uđu u
sveti krug - bili su potpuno odeveni u zaštitna odela.

Posmatrala je sa kordona - znake i klanjanje među posvećenicima;
zasipanje ljudi u odelima koji su izlazili ispod vela; fini sprej fumiganata koji
je ispunio vazduh kao gorki miris.

Još jedan posmatrač ispitivao je jednog od stražara.
„Čemu odela?"
„Za slučaj da je zarazno", dođe odgovor.
„Posle svih tih godina?“
„Ne znaju još šta iina unutra.“
„Bolesti ne traju, zar ne?“
„To je kužna jama“, reče stražar. „Sarno su oprezni."
Ilejn je slušala razgovor, i svrbeo ju je jezik da progovori. Mogla je da iin
uštedi ispitivanje sa nekoliko reči. Najzad, ona je živi dokaz da kuga koja je
uništila porodice u grobnici, koja god bila, više nije virulentna. Ona je
udisala taj vazduh, doticala je plesnivo meso i osećala se sada zdravije nego
godinama pre. Ali, oni joj ne bi zalivalili zbog njenih otkrovenja, zar ne? Bili
su suviše obuzeti svojim ritualima; možda čak i uzbuđeni zbog otkrića takvih
užasa, potpaljeni mogućnošću da ta smrt još živi. Ne bi ona bila toliko
surova da im pokvari entuzijazam ispovešću o sopstvenom retko dobrom
zdravlju.
Umesto toga, okrenula je leđa sveštenicima i njihovim ritualima, dok su
se mirisi širili vazduhom, i krenula dalje od trga. Kada je podigla pogled sa
svojih rnisli, spazila je poznatu figuru kako je posmatra sa ugla susedne
ulice. Okrenuo se kada je podigla pogled, ali to je nesumnjivo bio Kavano.
Ona ga pozva, i priđe uglu, ali on je žurno hodao dalje od nje, pognute glave.
Ona ga ponovo pozva, i on se sada okrenu - s očigledno lažnim izrazom
iznenađenja na licu - pa krenu natrag svojom stazom za bekstvo, da bi je
dočekao.
„Jeste li čuli šta su pronašli?“ upita ga ona.
„O da“, odgovori on. Uprkos familijarnosti u kojoj su poslednji put
uživali, sada se prisetila svojih prvih utisaka o njemu: da on nije čovek koji
mnogo ispoljava osećanja.
„Sad nikada nećete doći do svojih kamenih ploča“, reče ona.
„Izgleda da neću“, odgovori on, ne baš zabrinut zbog gubitka.

Želela je da mu kaže da je rođenim očima videla kužnu jamu, u nadi da
će mu od te vesti zasjati lice, ali ugao ove suncem obasjane ulice nije bio
odgovarajuće mesto za takav razgovor. Osim toga, kao da je znao za to.
Gledao ju je tako čudno, kao da je toplina njihovog ranijeg sastanka potpuno
nestala.

„Zašto ste se vratili?“ upita je on.
„Samo da vidim“, odgovori ona.
„Polaskan sam.“
„Polaskan?”
„Što je moja fascinacija mauzolejima zarazna.“
I dalje ju je gledao, a ona je, dok mu je uzvraćala pogledom, bila svesna
koliko su mu oči hladne i savršeno sjajne. Mogle su biti od stakla, pomislila
je; a njegova koža nalepljena kao obrazina preko suptilne arhitekture njegove
lobanje.
„Treba da krenem“, reče ona.
„Posao ili zadovoljstvo?“
„Niti jedno, niti drugo”, reče mu ona. „Neki moji prijatelji su bolesni.“
„Ah.“
Imala je utisak da on želi da ode; da ga je samo strah od toga da ne
ispadne budala zadržao da ne pobegne od nje.
„Možda ćemo se ponovo videtf, reče ona.„Jednom.“
„Siguran sam“, odgovori on, zahvalno prihvativši šlagvort i povukavši se
niz ulicu. „A vašim prijateljima - moji srdačni pozdravi."

Čak i da je želela da prenese Kavanoove lepe želje Rubenu i Sonji, ne bi
mogla to da učini. Hermiona se nije javljala na telefon, kao ni bilo ko od
ostalih. Najbliže je došla tome kada je ostavila poruku na Rubenovoj
sekretarici.

Lakoća u glavi koju je osetila ranije tog dana razvila se u čudnu sanjivost
kako se popodne primicalo večeri. Ponovo je jela, ali gozba nije sprečila
produbljivanje njenog stanja fuge. Osećala se sasvim dobro; taj osećaj
neranjivosti koji ju je obuzeo još je bio netaknut, ali malo-malo, kako je dan
odmicao, zaticala je sebe kako stoji na pragu sobe ne znajući zašto je tamo
došla; ili da posmatra kako se svetlost gubi napolju, na ulici, nesigurna da li
je posmatrač, ili je posmatrana. Ipak, bila je zadovoljna sopstvenim

društvom, kao što su bile zadovoljne i muve. Nastavile su da zuje oko nje
iako se smrkavalo.

Oko sedam uveče, čula je kako se napolju zaustavljaju kola i kako zvono
zvoni. Otišla je do vrata svog stana, ali nije mogla da prikupi dovoljno
Ijubopitljivosti da ih otvori, izađe u hodnik i primi posetioce. Biće da je to,
najverovatnije, ponovo Hermiona, a njoj nije bilo do mračnih razgovora. U
stvari, nije želela ničije društvo osim društva muva.

Posetioci su ustrajno zvonili; što su više insistirali, to je ona bila više
rešena da ne odgovara. Kliznula je uza zid kraj vrata stana i oslušnula
prigušenu debatu koja je sada otpočela na stepeniku. Nije to bila Hermiona;
nije to bio niko koga bi prepoznala. Sada su sistematski zvonili stanovima
iznad nje, sve dok gospodin Prudo nije sišao iz stana na vrhu, razgovarajući
pritom sam sa sobom, i otvorio im vrata. Od razgovora koji je usledio
uhvatila je onoliko koliko joj je bilo dovoljno da shvati urgentnost njihove
misije, ali njen rastrojeni mozak nije imao toliko upornosti da bi se pozabavio
detaljima. Ubedili su Prudoa da ih pusti u hodnik. Prišli su vratima njenog
stana i zalupali po njima, izvikujući njeno ime. Nije odgovarala. Zalupali su
ponovo, razmenjujući reči osujećenosti. Pitala se mogu li da je čuju kako se
osmehuje u mraku. Konačno - posle novog razgovora sa Prudoom - ostavili
su je na miru.

Nije znala koliko je dugo čučala pred vratima, ali kada je ponovo ustala,
njeni donji ekstremiteti bili su potpuno obamrli i bila je gladna. Jela je
proždrljivo, manje-više dokrajčivši sve što je tog jutra kupila. Muve kao da
su se razmnožile u satima koji su prošli; išle su po stolu i jele ostatke njenog
jela. Pustila ih je. I one su morale da žive.

Konačno je rešila da izađe malo na svež vazduh. Medutim, samo što je
izašla iz svog stana, budni gospodin Prudo se našao na vrhu stepeništa i
pozvao je.

„Gospođice Rajder. Čekajte malo. Imam poruku za vas.“
Razmislila je da li da zalupi vrata pred njim, ali znala je da se on neće
smiriti dok joj ne preda poruku. Požurio je niz stepenice - Kasandra u
otrcanim papučama.
„Ovde su bili policajcf, objavio on pre nego što je uopšte i stigao do
najniže stepenice, „vas su tražilif
„O“, reče ona. „Da li su rekli šta hoće?“

„Da razgovaraju sa vama. Hitno. Dvoje vaših prijatelja..."
„Šta je s njima?“
„Umrli su“, reče on. „Danas popodne. Od nekakve bolesti."
Imao je list papira u ruci. To joj je sada predao, pustivši jedan tren pre
nego što je ona uhvatila.
„Ostavili su broj da im se javite“, reče on. „Morate ih pozvati što je pre
moguče." Uručivši poruku, već se ponovo povlačio natrag uz stepenište.
Ilejn je gledala u list papira, sa naškrabanim brojem. Dok je stigla da
pročita sedam cifara, Prudo je nestao.
Vratila se u stan. Iz nekog razloga,nije mislila na Rubena i Sonju - koje,
činilo se, neće više nikada videti - već na moreplovca, Mejberija, koji je
video Smrt i umakao joj samo da bi ga ona sledila kao verni pas,čekajući
trenutak da skoči i oliže mu lice. Sedela je kraj telefona i zurila u cifre na
listu, zatim u prste koji su držali list, pa u šake koje su držale prste. Je li
dodir koji joj je tako nedužno visio na završecima ruku sad bio toliko
smrtonosan? Jesu li detektivi došli da joj to saopšte? Da su njeni prijatelji
mrtvi zahvaljujući njenom dobrom posredovanju? Ako je tako, koliko li ih je
još bilo koje je dodirnula ili disala u njihovoj blizini od njenog kužnog
obrazovanja u grobnici? Na ulici, u autobusu, u supermarketu: na poslu, za
vreme odmora. Pomislila je na Bernis, koja je ležala na podu toaleta i na
Hermionu, koja je trljala mesto gde je bila poljubljena kao da je znala da joj
je prenesena nekakva pošast. I najednom je znala u svojoj srži, da su njeni
progonitelji imali pravo u svom podozrenju, i da je svih tih snenih dana
hranila smrtonosno dete. Otud njena glad; otud sjaj ispunjenja koji je osećala.
Spustila je poruku i ostala da sedi u polumraku, pokušavajući tačno da
odredi lokaciju kuge. Da li joj je bila u vršcima prstiju; u trbuhu; u očima?
Nigde, a opet svuda. Njena prva pretpostavka bila je pogrešna. Nije to
uopšte bilo dete: ona to nije nosila u nekoj određenoj ćeliji. Bilo je to
posvuda. Ona i to bili su sinonimi. Pošto je već tako, nisu joj mogli iseći
ugrožavajući deo, onako kako su joj isekli tumore i sve ono što su oni
proždrali. Ali, ta činjenica nije značila da će umaći njihovoj pažnji. Došli su
po nju, zar ne, da je vrate pod pasku sterilnih soba, da je liše njenog mišljenja
i dostojanstva, da je učine podobnom samo za njihova bezosećajna
istraživanja. Ta pomisao bila joj je odvratna; radije će umreti kao žena
kestenjaste kose u grobnici, opružena u agoniji, nego da im se ponovo poda.

Ona iscepa parče papira i pusti ga da padne.
Ionako je bilo prekasno za rešenja. Ljudi za selidbu otvorili su vrata i

zatekli Smrt kako čeka s druge strane, željna dnevnog svetla. Ona je bila njen
agent, i ova joj je - u svoj svojoj mudrosti - podarila imunitet; dala joj je
snagu i sneno ushićenje; odnela joj je strah. Ona je, za uzvrat, širila njenu
blagovest, i te napore sada više nije mogla da poništi; ne više. Sve te
desetine, možda i stotine Ijudi koje je zarazila u proteklih nekoliko dana,
vratile su se porodici ili prijateljima, radnim mestima i mestima za odmor, da
bi još više proširili blagovest. Oni su preneli njeno smrtonosno obećanje
svojoj deci dok su ih ušuškavali za spavanje, i svojim partnerima za vreme
ljubavnog čina. Sveštenici su ga nesumnjivo davali sa pričešćem; vlasnici
radnji sa kusurom za novčanicu od pet funti.

Dok je mislila na to - na bolest koja se širila kao požar - zvono na
vratima ponovo je zazvonilo. Vratili su se po nju. I, kao i ranije, zvonili su na
ostala zvona u kući. Mogla je da čuje kako Prudo silazi. Ovaj put zna da je
ona unutra. Reći će im to. Zalupaće na vrata, a kada im ne bude odgovorila...

Dok je Prudo otvarao prednja vrata, ona je otključala zadnja. Dok se
iskradala u dvorište, čula je glasove kraj vrata stana, a zatim i njihovu lupu i
zahteve. Otvorila je rezu dvorišne kapije i umakla u tamu sokačeta. Već je
bila van domašaja sluha kada su provalili vrata.

Više od svega, želela je da se vrati u crkvu Svih Svetih, ali znala je da bi
takva taktika samo izazvala hapšenje. Oni i očekuju da ona krene tim putem,
računajući na njenu privrženost prvobitnom uzroku. Ali, ona je želela da još
jednom vidi lice Smrti, sada više nego ikada. Da porazgovara sa njom. Da
popriča o njenoj strategiji. O njihovoj strategiji. Da pita zašto je odabrala nju.

Izašla je iz sokačeta i posmatrala šta se dešava na prednjoj strani kuće sa
ugla ulice. Ovaj put nije ih bilo samo dvojica; izbrojala je najmanje
četvoricu, koji su ulazili u kuću i izlazili iz nje. Šta su radili? Zavirivali u
njen donji veš i ljubavna pisma, najverovatnije, pregledali čaršave na njenoj
postelji u potrazi za opalim vlasima, i ogledalo u potrazi za tragovima njenog
odraza. Ali čak i da okrenu stan naopako,čak i da ispitaju i najmanju sitnicu,
neće pronaći ono za čime tragaju. Neka istražuju. Ljubavnica je pobegla.
Ostale su još samo fieke od njenih suza, i muve oko sijalice kako bi joj
pevale pesme zahvalnice.

Noć je bila zvezdana, ali dok je ona hodala prema centru grada, jarko
Božićno osvetljenje kojim su bili okićeni drveće i zgrade, poništavalo je
njihovu svetlost. Većina radnji bila je zatvorena u ovo doba, ali veliki broj
prolaznika još je dokono razgledao izloge na pločnicima. Ona se, međutim,
brzo umorila od izloga, od tričarija i lutaka, pa je skrenula sa glavne ulice u
bočne uličice. Tu je bilo mračnije, što je odgovaralo njenom rastrojenom
umu. Zvuk muzike i smeha bežao je kroz otvorena vrata barova; svađa je
eksplodirala u sobi za igre na spratu: razmenjeni su udarci; u jednom
haustoru, dvoje ljubavnika prkosilo je diskreciji; u drugom, neki muškarac je
pišao obilato kao konj.

Tek je sada, u relativnoj utihnulosti zabačenih uličica, shvatila da nije
sama. Pratili su je koraci, zadržavajući se na opreznoj udaljenosti, ali nikada
ne previše. Zar su je tragači sledili? Jesu li joj se i sada približavali,
spremajući se da je ugrabe i smeste u svoj zatvoreni red? Ako je
tako,bekstvo bi samo odložilo ono neizbežno. Bolje da se suoči sa njima
sada, i da ih začikava da se približe na domašaj njene zaraznosti. Ona ldiznu
u skrovište, i oslušnu približavanje koraka, a onda stupi na videlo.

Nije to bio neki sluga zakona, već Kavano. Njen prvobitni šok gotovo
smesta zameni iznenadno shvatanje razloga zbog kojeg ju je sledio.
Zagledala se u njega. Koža mu je bila tako napeta na lobanji da je mogla da
vidi sjaj kosti na sumornom svetlu. Kako ga, pitale su njene uvrtložene misli,
nije ranije prepoznala? Kako nije shvatila još na prvom sastanku, kada je
govorio o mrtvima i njihovom glamoru, da on govori kao njihov Tvorac?

„Pratio sam vas“, reče on.
„Skroz od kuće?“
On klimnu glavom.
„Šta su vam rekli?“ upita je on.„Policajci. §ta su rekli?"
„Ništa što već nisam sama pogodila“, odgovori ona.
„Znali ste?“
„Na neki način. Mora da jesam, u dubini srca. Sećate se našeg prvog
razgovora?"
On promrmlja da se seća.
„Sve što ste govorili o Smrti. Kakav egoizam."
On se iznenada isceri, pokazavši još kostiju.

„Da“, reče on.„Šta li mora da mislite o meni?“
„Za mene je to nekako imalo smisla, još tada. U to vreme nisam znala
zašto. Nisam znala šta će budućnost doneti...“
„A šta ona donosi?“ upita je on tiho.
Ona slegnu ramenima. „Smrt me je sve ovo vreme čekala, jesam li u
pravu?“
„O, da“, reče on, zadovoljan zbog njenog razumevanja situacije između
nih dvoje. On kroči prema njoj, i posegnu da joj dodirne lice.
„Vi ste izuzetni", reče on.
„Ne zaista.“
„Ali da vas sve to uopšte ne dirne. Da ste tako hladni.“
„Čega treba da se plašim?“ reče ona. On joj pomazi obraz. Gotovo je
očekivala da se tada njegova kožna obrazina raskopča, i da klikeri koji su mu
podrhtavali u dupljama poispadaju i razbiju se. Ali, on je zadržao masku
netaknutu, zbog pojave.
„Želim vas“, reče joj on.
„Da“, reče ona. Naravno da ju je želeo. To mu se čulo u svakoj reči od
samog početka, ali ona nije imala dovoljno pameti da to shvati. Svaka
ljubavna priča bila je - na kraju - priča o smrti; na tome su pesnici insistirali.
Zašto bi to bilo iole manje istinito nego obrnuto?
Nisu mogli da se vrate u njegovu kuću, rekao joj je; policajci će biti i
tamo, jer oni sigurno znaju za romansu između njih dvoje. Naravno, nisu
mogli ni u njen stan. Tako su pronašli mali hotel u blizini i tamo uzeli sobu.
Već u sumornom liftu, uzeo je sebi tu slobodu da je pomazi po kosi, a onda,
kada je video da se prepustila, da stavi ruku na njenu dojku.
Soba je bila škrto nameštena, ali je imala izvesnog šarma zahvaljujući
zapljuskivanju obojenim svetlom sa Božićne jelke dole, na ulici. Njen
ljubavnik nije skidao oči sa nje ni za jedan jedini tren, kao da čak i sada
očekuje da ona podvije rep i pobegne na najmanji gaf u njegovom ponašanju.
Nije morao da se brine; način na koji se ophodio prema njoj davao joj je vrlo
malo razloga za prigovor. Njegovi poljupci bili su ustrajni, ali ne preterano
siloviti; način na koji ju je svlačio - izuzev malo petljanja (ipak, bio je to lepi
ljudski detalj) - bio je uzor finese i slatke ozbiljnosti.
Bila je iznenađena što nije znao za njen ožiljak, samo zato što je
poverovala da je ova intimnost započela na operacionom stolu, kada mu je

dva puta pošla u naručje, da bi mu je dva puta uskratili nemilosrdni hirurzi.
Ali možda je, pošto nije sentimentalan, zaboravio na taj prvi susret. Koji god
razlog bio, učinilo joj se da se uzrujao kada joj je skinuo haljinu, i došlo je
do drhtavog intervala kada je pomislila da će je on odbiti. Ali, taj trenutak je
prošao, i on je sada posegnuo niže, prema njenom trbuhu, da bi prešao
prstima duž ožiljka.

„Divan je“, reče on.
Bila je srećna.
„Umalo nisam umrla pod anestezijom", reče mu ona.
„To bi bila prava šteta“, reče on, posegnuvši naviše uz njeno telo, da joj
obujmi dojke. Izgleda da ga je to uzbudilo, jer glas mu je bio grleniji kada je
ponovo progovorio. „Šta su ti rekli?“
Kroz izmaglicu iščekivanja, ona reče: „Ostaviii su mi broj, da ga
pozovem. Kako bi mogli da mi pomognu...“
„Ali ti nisi želela pomoć?“
„Ne“, prodahta ona. „Zašto bih?“
I ona vide njegov poluosmeh, iako je želela da sasvim zatvori oči.
Njegova pojava nije uspela da u njoj izazove bilo kakvu strast; u stvari, bilo
je mnogo toga u njegovom prerušavanju (ta apsurdna leptir-mašna, na primer)
što je smatrala smešnim. Zatvorenih očiju, međutim, mogla je da zaboravi na
takve sitne detalje; mogla je da mu strgne obrazinu i da ga zamisli čistog.
Kada je pomislila o njemu na taj način, um joj načini piruetu.
Skinuo je ruke sa nje; ona otvori oči. Petljao je oko kaiša. Dok je to
činio, neko viknu napolju, na ulici. Glava mu se trže prema prozoru; telo mu
se nape. Bila je iznenađena njegovom iznenadnom brigom.
„U redu je“, reče ona.
On se nagnu napred i stavi šaku na njen vrat.
„Tišina“, naloži joj on.
Ona ga pogleda odozdo u lice. Počeo je da se znoji. Razgovor na ulici
potrajao je još nekoliko minuta; bilo je to naprosto opraštanje dva kasna
kockara. Sada je shvatio svoju grešku.
„Mislio sam da sam čuo...“
„Šta?“
„Mislio sam da sam čuo kako me dozivaju."
„Ko bi to činio?“ upita ona mazno. „Niko ne zna da smo ovde.“

On odvrati pogled od prozora. Sva svrhovitost najednom je bila isisana iz
njega; posle trenutka straha, lice mu se opustilo. Izgledao je gotovo glupavo.
„Došli su blizu“, reče on. „Ali me nikada nisu pronašli.“

„Blizu?“
„Kada su došli kod tebe.“ Spustio je glavu na njene grudi. „Veoma blizu“,
promrmlja on. Mogla je da čuje svoj puls u glavi. „Ali ja sam brz“, reče on,„i
nevidljiv.“
Ruka mu odluta natrag, dole, do njenog ožiljka, i niže.
„I uvek uredan“, dodade on.
Uzdisala je dok ju je mazio.
„Dive mi se zbog toga, siguran sam. Zar ne misliš da mi se sigurno dive?
Što sam tako uredan?“
Ona se seti haosa u grobnici; te nedostojnosti, tog nereda.
„Ne uvek...“ reče ona.
On prestade da je mazi.
„O da“, reče on. „O da. Ja nikad ne prolivam krv. To je moje
pravilo. Nikada ne prolivam krv.“
Ona se osmehnu na njegovo hvalisanje. Sada će mu reći - mada je bila
sigurna da on to već zna - za svoju posetu crkvi Svih Svetih, i za njegov lični
rad koji je tamo videla.
„Ponekad ne možeš da izbegneš prolivanje krvi“, reče ona. „Ne zameram
ti.“
Na te reči on zadrhta.
„Šta su ti rekli o meni? Kakve laži?“
„Ništa“, reče ona, zbunjena njegovim odgovorom.„Šta to mogu da znaju?“
„Ja sam profesionalac“, reče joj on, podigavši ruku natrag do njenog lica.
Ponovo je osetila svrhovitost u njemu. Ozbiljnost u njegovoj težini dok se
stisnuo bliže uz nju.
„Neću dozvoliti da šire laži o meni“, reče on. „Neću to trpeti.“
On podiže glavu sa njenih nedara i pogleda je“.
„Ja samo zaustavim dobošara.“
„Dobošara?“
„Moram da ga zaustavim čisto. Usred dobovanja."
Nalet boja svetiljki odozdo bojio mu je lice u jednom trenutku crveno, u
sledećem zeleno, zatim žuto: nezaprljane nijanse, kao u dečjoj kutiji sa

bojama.
„Neću da šire laži o meni“, reče on ponovo. „Da pričaju kako prolivam

krv.“
„Nisu mi rekli ništa", uveravala ga je. Potpuno je odustao od svog

jastuka, i sada se pomerio da je opkorači. Završio je sa nežnim dodirima.
„Da ti pokažem kako sam čist?“ reče on.„Kako lako zaustavljam

dobošara?“
Pre nego što je mogla da odgovori, njegove šake joj se sklopiše oko grla.

Nije imala vremena ni da zabrekće, a kamoli vikne. Njegovi palčevi bili su
eksperti; pronašli su joj dušnik i stisnuli. Čula je kako dobošar ubrzava svoj
ritam u njenim ušima. „Brzo je, i čisto“, govorio joj je, dok su boje i dalje
dolazile u predvidivim sekvencama. Crvena, žuta, zelena; crvena, žuta,
zelena.

Tu je postojala neka greška, znala je; strašan nesporazum koji nije mogla
sasvim da pojmi. Upinjala se da shvati nešto od toga.

„Ne razumem", pokušala je da mu kaže, ali njeno zgnječeno grlo moglo je
da proizvede sarno nekoliko grgotavih zvukova.

„Prekasno je za izvinjenja", reče on, odmahujući glavom. „Ti si dosla
ineni, sećaš se? Ti želiš da dobošar ućuti. Zašto bi mi inače došla?“ On je još
jače stisnu. Osećala je da joj se lice nadima; da joj krv pulsira kako bi joj
briznula iz očiju.

„Zar ne shvataš da su došli da te upozore na mene?“ mrštio se od napora.
„Došli su da te zavedu i odvedu od mene rekavši da prolivam krv.“

„Ne!“ istisnu ona slog poslednjim dahom, ali on samo još jače stisnu,
kako bi poništio njeno poricanje.

Dobošar je sada bio zaglušujuće glasan; iako su se Kavanou usta još
otvarala i zatvarala, ona više nije mogla da čuje šta joj priča. To je bilo malo
važno. Sada je shvatila da on nije Smrt; ne onaj stražar čistih kostiju kojeg je
očekivala. Onako željna, predala se običnom ubici, Kainu sa uličnog ćoška.
Želela je da ga pljune prezrivo, ali svest joj je izmicala, soba, svetlo, lice
koje pulsira u dobošarevom ritmu. A onda sve to prestade.

Gledala je odozgo u krevet. Njeno telo bilo je opruženo preko njega.
Jedna ruka očajnički je stezala čaršav, i dalje, iako u njoj nije više bilo
života. Jezik joj je virio, na plavim usnama je imala pljuvačku. Ali (kao što
je i obećao) nije bilo krvi.

Lebdela je, a njeno prisustvo nije uspelo ni da digne lahor pod paučinom
u ovom uglu tavanice, i posmatrala je kako Kavano izvršava rituale svog
zločina. Sagnuo se iznad tela i šaputao mu je nešto u uho dok ga je pomerao
na zgužvanim čaršavima. Onda se raskopčao i otkrio onu kost čija je upala
bila najiskrnija forma laskanja. Ono što je usledilo bilo je komično u svom
odsustvu gracioznosti; kao što je njeno telo bilo komično, sa svojim ožiljcima
i mestima gde su ga godine nabrale i zbrčkale. Posmatrala je njegove
nespretne pokušaje spajanja sasvim udaljeno. Guzovi su mu bili bledi, sa
otiscima veša koji je nosio; njihovi pokreti podsetili su je na mehaničku
igračku.

Ljubio ju je dok je radio, i gutao pošast sa njenom pljuvačkom; njegove
šake siiazile su sa nje prekrivene njenim zaraznim ćelijama. On o tome,
naravno, nije znao ništa. Savršeno je bio neupućen u trulež koju je grlio i
uvlačio ju je u sebe sa svakim nenadahnutim nasrtajem.

Konačno, svršio je. Nije prodahtao, nije jeknuo. Prosto je prestao sa
svojim automatskim pokretima i sišao sa nje, obrisavši se rubom čaršava, da
bi se ponovo zakopčao.

Vodiči su je zvali. Morala je da krene na putovanja, da se raduje
ponovnim susretima. Ali, nije želela da ide; bar ne još. Pomerila je vozilo
svog duha do nove tačke za posmatranje, odakle je bolje mogla da vidi
Kavanoovo lice. Njen vid, ili kako se već zove to čulo koje joj je njeno
stanje podarilo, jasno je video kako je njegovo lice namalano preko donjeg
sloja mišića i kako mu, ispod te složene sheme, sijaju kosti. Ah, kost. On nije
bio Smrt, naravno; a opet, jeste. Imao je lice, zar ne? A jednog dana, uz
blagoslov raspadanja, pokazaće ga. Prava šteta što se takva naslaga mesa
našla između njega i golog oka.

Pođi odatle, insistirali su glasovi. Znala je da ne može još mnogo da se
zadrži. I zaista, među njima je bilo i nekih koje je mislila da poznaje. Samo
trenutak, zamolila je, samo još trenutak.

Kavano je završio svoj posao na poprištu ubistva. Proverio je kako
izgleda u ogledalu ormara, a onda prišao vratima. Ona je pošla sa njim,
zaintrigirana krajnjom banalnošću njegovog izraza. On kliznu u nemi hodnik,
a zatim niz stepenice, sačekavši trenutak kada je noćni portir bio zauzet
nečim drugim, a onda stupi na ulicu, u slobodu.

Je li to zora obasjala nebo, ili noćno osvetljenje? Možda ga je gledala iz

ugla te sobe duže nego što je mislila - možda su sati prošli kao trenuci u
stanju koje je tako nedavno poprimila.

Tek na kraju je njena budnost bila nagrađena, kada je izraz koji je
prepoznala prešao Kavanou preko lica. Glad! Čovek je bio gladan. On neće
umreti od kuge, baš kao što nije ni ona. Njeno prisustvo sijalo je u njemu -
davalo novi sjaj njegovoj koži, i novo insistiranje njegovom trbuhu.

Došao joj je kao mali ubica, a otišao od nje kao sama Smrt. Nasmejala
se, videvši samoispunjujuće proročanstvo koje je i nehotice izazvala. Na
trenutak, usporio je korak, kao da ju je možda čuo. Ali ne; on je to
osluškivao dobošara, koji mu je dobovao u ušima glasnije nego ikad i
zahtevao, usput, novu i smrtonosnu energiju u svakom njegovom koraku.

KAKO KRVARE PLJAČKAŠI

Loki podiže pogled prema drveću. Vetar je duvao tamo, i njihanje teškog
granja zvučalo je poput reke u punom naletu. Jedna imitacija od mnogih.
Kada je prvi put došao u džunglu, osetio je strahopoštovanje pred pukom
mnogobrojnošću zverinja i cveća, ovdašnjom neumornom paradom života.
Ali, naučio je bolje. Ova napupljena raznolikost bila je lažna; džungla se
predstavljala kao najobičniji vrt. Ona to nije bila. Tamo gde je neupućeni
prolaznik video samo briljantnu predstavu prirodnih divota, Loki je sada
prepoznavao suptilnu konspiraciju na delu, gde je svaka stvar odražavala
neku drugu. Drveće, reka; pupoljak, ptica. U krilu moljca, oku majmuna; na
leđima guštera, sunce na kamenu. Okolo i okolo, u vrtoglavom krugu
imitacija, dvorana ogledala koja su zbunjivala čula i od kojih bi, s vremenom,
razum u potpunosti istruleo. Gledaj nas sada, pomislio je on pijano dok su
stajali oko Čerikovog groba, gledaj kako i mi igramo tu igru. Živi smo; ali
imitiramo mrtve bolje nego sami mrtvaci.

Leš se sasvim pretvorio u krastu dok su ga ubacili u džak i izneli ga
napolje, do ovog bednog mesta kraj Tetelmanove kuće, da bi ga pokopali. Tu
je bilo još pet-šest grobova. Sve Evropejci, sudeći po imenima grubo
ispisanim plamenom na drvenim krstovima; ubile ih zmije, ili vrelina, ili
čežnja.

Tetelman pokuša da izgovori kratku molitvu na španskom, ali rika drveća
i graja ptica koje su se vraćale u svoja gnezda pre nego što se spusti noć,
gotovo su ga sasvim zaglušile. On konačno diže ruke, i oni se vratiše u
svežiju unutrašnjost kuće,gde je sedeo Štumf, ispijao rakiju i prazno zurio u
sve tamniju mrlju na daskama poda.

Napolju, dva Tetelmanova pripitomljena Indijanca natrpavala su lopatama
užeglu zemlju džungle povrh Čerikovog džaka, u želji da završe sa poslom i
odu pre nego što se smrkne. Loki je posmatrao sa prozora. Grobari nisu

razgovarali dok su radili, već su ispunili plitki grob, a onda utabali zemlju
koliko su mogli tvrdim tabanima. Dok su to radili, tabananje po zemlji
poprimilo je ritam. Lokiju pade na pamet da su ljudi verovatno naliveni lošim
viskijem; poznavao je vrlo malo Indijanaca koji nisu pili kao smuk. Sada,
teturajući se rnalo, oni zaigraše po Čerikovom grobu.

„Loki?“
Loki se probudi. U mraku, žarila se cigareta. Kada je pušač povukao dim,
a vrh se intenzivnije zažario, Štumfovo izmoždeno lice isplivalo je iz noći.
„Loki? Jesi li budan?“
„Šta hoćeš?“
„Ne mogu da spavam“, odgovori maska, „razmišljao sam. Avion za
snabdevanje dolazi preksutra iz Santarema. Mogli bismo da se vratimo tamo
za nelcoliko sati. Dalje od svega ovoga.“
„Svakako.“
„Mislim, za stalno", reče Štumf. „Dalje.“
„Za stalno?“
Štumf pripali novu cigaretu na žaru prethodne i reče: „Ja ne verujem u
kletve. Nemoj da misliš da verujem."
„Ko je uopšte pomenuo kletve?“
„Video si Čerikovo telo. Šta mu se desilo...“
„Postoji bolest“, reče Loki,„kako se ono zvaše? Kad se krv ne zgrušava
kako treba.“
„Hemofilija", odgovori Štumf. „On nije imao hemofiliju, i to znamo
obojica. Video sam ga ogrebanog i posečenog u bezbroj prilika. Zaceljivao se
kao ti ili ja.“
Loki uhvati komarca koji mu je sleteo na prsa i zgnječi ga između
kažiprsta i palca.
„U redu. Šta ga je onda ubilo?“
„Video si rane bolje nego ja, ali meni se čini da mu je koža prosto pucala
na najmanji dodir.“
Loki klimnu glavom. „Tako je izgledalo."
„Možda je to nešto što je zakačio kod Indijanaca.“
Loki shvati na šta ovaj misli. „Ja nisam dodirnuo nikoga od njih“, reče
on.

„Nisam ni ja. Ali on jeste, sećaš se?“
Loki se sećao; takvi prizori nisu se lako zaboravljali, koliko god da se
čovek trudi. „Bože“, reče on prigušenim glasom. „Jebote, koja situacija.“ „Ja
se vraćam u Santarem. Neću da dođu da me traže.“
„Neće to učiniti.“
„Kako to znaš? Zajebali smo stvar tamo. Mogli smo da ih potkupimo. Da
ih oteramo sa zemlje na neki drugi način.“
„Sumnjam. Čuo si šta je rekao Tetelman. Teritorije predaka."
„Možeš da uzmeš moj deo zemljišta“, reče Štumf, „ne želim ništa od
toga.“
„Znači, ozbiljno to misliš? Da odeš?“
„Osećam se prljavo. Mi smo pljačkaši, Loki.“
„Kako god hoćeš.“
„Ozbiljno. Ja nisam kao ti. Nikada nisam zaista imao želudac za takve
stvari. Hoćeš li otkupiti moju trećinu?“
„Zavisi od cene.“
„Koliko god želiš da daš. Tvoja je.“

Završivši ispovedanje, Štumf se vratio u svoj krevet i legao u mraku da
dovrši cigaretu. Ubrzo će svanuti. Nova zora u džungli: dragoceni interval,
isuviše kratak, pre nego što svet ne počne da se znoji. Kako je samo mrzeo
to mesto. On bar nije dodirnuo nijednog Indijanca; nije im bio čak ni dovoljno
blizu da im oseti dah. Kakvu god infekciju da su preneli Čeriku, on njom
svakako nije mogao da bude zaražen. Za manje od četrdeset osam sati,
odleteće za Santarem, a zatim u neki grad, bilo koji grad, gde pleme neće
moći nikada da ga sledi. On je već odslužio svoju kaznu, zar ne? Platio je za
svoju pohlepu i aroganciju pomoću truleži u trbuhu, i užasom za koji je znao
da ga se nikada neće moći sasvim otresti. Neka to bude dovoljna kazna,
pomolio se, i skliznuo, pre nego što su majmuni počeli sa najavom dana, u
san pljačkaša.

Buba čija su se leđa presijavala kao dragulj, uhvaćena ispod Štumfove
mreže za komarce, zujala je unaokolo u sve manjim krugovima, u potrazi za
nekim izlazom. Nije mogla da ga nađe. Konačno, iscrpljena traganjem,
zalebdela je iznad usnulog čoveka, a onda mu se spustila na čelo. Tamo je
počela da cunja, ispijajući iz pora. Pod njenim neprimetnim hodom, Štumfova

koža se otvarala i pucala u tragu majušnih rana.

Došli su u indijansko seoce u podne; sunce je bilo oko baziliska. Isprva
su mislili da je to mesto napušteno. Loki i Čerik su krenuli dublje u naselja,
ostavivši Štumfa koji je patio od dizenterije u džipu, da se sklone sa najgore
vrućine. Čerik je prvi primetio dete. Trbušasti dečak od možda četiri ili pet
godina, lica obojenog debelim trakama grimizne biljne boje umku, izvukao se
iz skrovišta i došao da zvirne u nezvane posetioce, neustrašiv u svojoj
radoznalosti. Čerik se ukopao u mestu; Loki takođe. Jedno po jedno, iz
koliba i zaklona drveća oko naselja, pleme se pojavilo i zapiljilo, poput
dečaka, u pridošlice. Ako je postojao i treptaj osećanja na njihovim širokim,
pljosnatim licima, Loki nije mogao da ga prepozna. Ovi ljudi - o svim
Indijancima mislio je kao o pripadnicima jednog bednog plemena - nisu se
mogli dešifrovati; obmana je bila njihovo jedino umeće.

„Šta radite ovde?“ reče on. Sunce mu je peklo u potiljak.„Ovo je naša
zemlja.“

Dečak ga je još gledao odozdo. Njegove bademaste oči odbijale su strah.
„Ne razumeju te“, reče Čerik.
„Daj Švabu ovamo. Neka im on objasni.“
„Ne može da se kreće.“
„Daj ga ovamo”, reče Loki. „Briga me ako je zasrao pantalone.“
Čerik se vrati stazom i ostavi Lokija da stoji u prstenu koliba. Gledao je
od ulaza do ulaza, od drveta do drveta, pokušavajući da im proceni broj. Bilo
je tamo najviše tri tuceta Indijanaca, od kojih su dve trećine sačinjavale žene
i deca; potomci velikih naroda koji su nekada lutali basenom Amazona u
desetinama hiljada. Sada su ta plemena bila gotovo desetkovana. Šuma u
kojoj su napredovali generacijama bila je raskrčena i spaljena; autoputevi sa
osam traka širili su se kroz njihova lovišta. Sve što su oni smatrali svetim -
divljina i njihovo mesto u njenom sistemu - sve se gazilo i otimalo: bili su
izgnanici na sopstvenoj zemlji. Ali ipak, odbijali su da se poklone svojim
novim gospodarima, uprkos puškama koje su ovi donosili. Samo će ih smrt
ubediti u poraz, razmišljao je Loki.
Čerik pronađe Štumfa klonulog na prednjem sedištu džipa, bledog lica
jadnijeg nego ikad.
„Loki te tražf, reče on, prodrmavši Nemca iz dremeža. „Selo je još

nastanjeno. Moraćeš da razgovaraš sa njima!”
Štumf zastenja. „Ne mogu ni da mrdnenf, reče on. „Umirem...“
„Loki te traži, mrtvog ili živog“, reče Čerik. Njihov strah od Lokjja, koji

se podrazumevao, bio je možda jedna od dve njihove zajedničke stvari; to, i
pohlepa.

„Osećam se grozno“, reče Štumf.
„Ako te ja ne dovedem, samo će doći lično po tebe“, napomenu Čerik. To
je bilo van svake sumnje. Štumf uputi drugom čoveku očajnički pogled, a
onda klimnu svojom podgojenom glavom.
„U redu“, reče on. „Pomozi mi.“
Čerik nije imao nikakvu želju da dodirne Štumfa. Čovek je smrdeo u
svojoj bolesti; činilo se da mu sadržina creva izbija kroz pore; koža mu je
imala sjaj užeglog mesa. Svejedno je prihvatio ispruženu ruku. Bez pomoći,
Štumf nikada ne bi uspeo da prevali stotinu jardi od džipa do naselja.
Ispred njih, Loki je vikao.
„Kreni“, reče Čerik i cimnu Štumfa sa prednjeg sedišta prema podignutom
glasu. „Da završimo više s tim.“
Kada su se dva muškarca vratila u krug koliba, prizor jedva da se
promenio. Loki se obazre prema Štumfu.
„Imamo ometanje poseda“, reče on.
„Vidinf, uzvrati Štumf uinorno.
„Reci im da odjebu s naše zemlje“, reče Loki. „Reci im da je ovo naša
teritorija; mi smo je kupili. Bez stanara.”
Štumf klimnu glavom, ne susrevši Lokijeve inahnite oči. Ponekad je
mrzeo tog čoveka gotovo koliko i sebe.
„Hajde...“ reče Loki i pokaza Čeriku da pusti Štumfa. Ovaj to i učini.
Nemac posrnu napred, pognute glave. Trebalo mu je nekoliko sekundi da se
pribere, a onda on podiže glavu i izgovori nekoliko jadnih reči na
portugalskom. Njihov izgovor dočekali su isti prazni pogledi kao i posle
Lokijevog nastupa. Štumf pokuša ponovo, preuredivši svoj neadekvatan
rečnik kako bi pokušao da izazove treptaj razumevanja među ovim
divljacma.
Dečak kome je Lokijevo ludiranje bilo tako zabavno sada je stao i
zabuljio se u ovog trećeg demona, izbrisanog osmeha sa lica. Ovaj uopšte
nije bio komičan kao prvi. Bio je bolestan i izmožden; zaudarao je na smrt.

Dečak podiže nos kako bi izbegao da udiše zloćudnost sa tog čoveka.
Štumf je zamagljenim očima zurio u svoju publiku. Ako ga i jesu

razumeli, pa su namerno zadržavali prazan izraz na licima, bila je to
besprekorna gluma. Pošto je njegovo ograničeno umeće bilo poraženo, on se
omamljeno okrenu prema Lokiju.

„Ne razumeju me“, reče on.
„Reci im ponovo."
„Mislim da ne govore portugalski.“
„Svejedno im reci.“
Čerik nape pušku. „Ne moramo da razgovaramo sa njima“, reče on u pola
glasa. „Oni su na našoj zemlji. Postupamo s punim pravom..."
„Ne“, reče Loki.„Nema potrebe za pucanjem. Ne ako smo u stanju da ih
ubedimo da odu mirno.“
„Ne razumeju ama baš nista“, reče Čerik. „Gledaj ih. To su životinje.
Žive u prljavštini.“
Štumf je ponovo pokušao da komunicira sa njima, ovaj put proprativši
svoje oklevajuće reči jadnom mimikom.
„Reci im da imamo ovde posla“, podstaknu ga Loki.
„Trudim se koliko god mogu“, odgovori Štumf mrzovoljno.
„Imamo papire.“
„Ne bih rekao da bi ih to mnogo impresioniralo", uzvrati Štumf, sa
opreznim sarkazmom koji drugi čovek nije primetio.
„Samo im reci da krenu dalje. Da nađu neko drugo parče zemlje gde će
da čuče.“
Dok je posmatrao kako Štumf pretvara ove sentimente u reči i jezik
znakova, Loki je već premetao u glavi raspoložive mogućnosti. Ili će
Indijanci - Ksuhakamei ili Ahuali, ili koja već to prokleta familija bila -
prihvatiti njihove zahteve i krenuti dalje, ili će oni morati taj edikt da
sprovedu silom. Kao što je Čerik rekao, imaju sva prava na to. Imaju papire
od vlasti nadležnih za izgradnju; imaju mape koje odvajaju njihovu teritoriju
od sledeće; imaju na raspolaganju sve sankcije, od potpisa do metka. On nije
aktivno želeo da proliva krv. Svet je još bio pun liberala mekog srca i
sentimentalista srnećih očiju da bi genocid bio najzgodnije rešenje. Ali, puška
je već korišćena, i koristiće se ponovo, sve dok svaki neoprani Indijanac ne
navuče pantalone i prestane da jede majmune.

I zaista, ako se prenebregne graja liberala, puška je posedovala
privlačnost. Bila je brza, i apsolutna. Kada jednom kaže svoje, oštro i kratko,
ne postoji opasnost od dalje debate; ne postoji mogućnost da se za deset
godina neki Indijanac plaćenik koji je pronašao primerak Marksa u slivniku
vrati kako bi zatražio zemlju svog plemena - naftu, minerale i sve ostalo.
Kada jednom odu, odu zauvek.

Na pomisao o pokošenim divljacima grimiznog lica, Loki oseti kako ga
svrbi prst na obaraču; kako ga fizički svrbi. Štumf je završio svoj ponovljeni
nastup; nije izazvao nikakvu reakciju. Sada je zastenjao i okrenuo se prema
Lokiju.

„Pozliće mi“, reče on. Lice mu je bilo belo kao kreč; pri sjaju njegove
kože, mali zubi izgledali su mu prljavo.

„Samo izvoli“, odgovori Loki.
Molim te. Moram da legnem. Ne želim da me oni gledaju.“
Loki odmahnu glavom.„Nema da mrdneš dok te ne poslušaju. Ako ne
uspemo da ih zainteresujemo, ima tek da vidiš nešto od čega će ti pozliti.“
Loki se poigravao kundakom puške dok je govorio, prelazeći noktom palca
po zarezima na njemu. Bilo ih je možda desetak; svaki je označavao po jedan
ljudski grob. Džungla je tako lako prikrivala ubistvo; činilo se gotovo da on,
na svoj tajanstveni način, podstrekava na zločin.
Štumf se okrenu od Lokija i osmotri nemi skup. Tu je bilo tako mnogo
Indijanaca, pomislio je, i mada je nosio pištolj, bio je loš strelac. Šta ako
jurnu na Lokija, Čerika i njega? On to ne bi preživeo. A opet, dok je
posmatrao Indijance, nije mogao da vidi nikakav znak agresije među njima.
Nekada su oni bili ratnici; a sada? Kao pretučena deca,mrzovoljna i
dragovoljno glupa. Kod jedne ili dve rnlađe žene bilo je nekih tragova lepote;
koža im je, uprkos prljavštini, bila fina, oči crne. Da se osećao zdravijim,
možda bi ga uspalila njihova golotinja, nagnala ga na želju da spusti ruke na
njihova sjajna tela. Ovako, njihovo tobožnje nerazumevanje samo ga je
razdražilo. Izgledali su, u svojoj tišini, kao druga vrsta, tajanstvena i
nedokučiva poput inazgi ili ptica. Zar mu neko u Uksitubi nije rekao da
mnogi od ovih Ijudi čak ni ne daju odgovarajuća imena svojoj deci? Da je
svako od njih ud plemena, anoniman, pa prema tome i nepopravljiv? Sada je
mogao da poveruje u to, kada je u svakom paru očiju susretao isti tamni
pogled; mogao je da poveruje da ovde nisu licem u lice sa tridesetak

pojedinaca, već sa otelotvorenim fluidnim sistemom mržnje. Sama pomisao
na to natera ga da zadrhti.

Sada, prvi put posle njihovog pojavljivanja, jedan član skupa se pomeri.
Bio je drevan; punih trideset godina stariji od bilo koga iz plemena. I on je,
kao i ostali, bio gotovo nag. Opušteno meso njegovih udova i grudi
podsećalo je na potamnelu neštavljenu kožu; njegov korak, iako su blede oči
nagoveštavale slepilo, bio je savršeno pouzdan. Kada je stao ispred uljeza,
otvorio je usta - u istrulelim desnima nije bilo zuba - i progovorio. Ono što se
začulo iz njegovog mršavog grla nije bio jezik sačinjen od reči, več samo
zvuk; potpuri šumova džungle. Nije se mogao razabrati obrazac u toj provali,
to je naprosto bio niz - zastrašujući na sopstveni način - imitacija. Čovek je
umeo da mrmlja kao jaguar, da krešti kao papagaj; mogao je u svom grlu da
pronađe pljuštanje kiše po orhidejama; zavijanje majmuna.

Od tih zvukova, Štumfu se diže želudac. Džungla ga je naterala da se
razboli, dehidrirala ga i ostavila izmoždenog. Sada je ovaj koščati čovek
sluzavih očiju bljuvao čitavo to gnusno mesto na njega. Sirova vrelina u
krugu koliba natera Štumfovu glavu da zapulsira, i bio je siguran, dok je
stajao i slušao mudračevu larmu, da starac odmerava ritam svojih besmislica
prema bubnjanju u njegovim sleopoočnicama i pulsu.

„Šta priča?“ upita Loki.
„Kako ti zvuči?“ odgovori Štumf, razdražen Lokijevim idiotskim
pitanjem. Samo pravi buku.“
„Jebote, proklinje nas“, reče Čerik.
Štumf se obazre prema trećem čoveku. Čerik je iskolačio oči.
„To je kletva“, reče on Štumfu.
Loki se nasmeja, nedirnut Čerikovim podozrenjem. On gurnu Štumfa s
puta kako bi stao licem u lice sa starcem, čiji je zapevajući govor sada
postao tiši; kao da je pevušio. Peva sutonu, pomisli Štumf: tom kratkom
dvosmislu između žestokog dana i zagušljive noći. Da, to je bilo to. Mogao
je u pesmi da čuje predenje i gukanje sanjivog kraljevstva. Bilo je to toliko
ubedljivo da je poželeo da legne tu, na licu mesta, i da zaspi.
Loki prekinu čaroliju.„Šta to govoriš?“ pljunu on u izborano lice čoveku
iz plemena. „Govori razumno!"
Ali noćni zvuci samo su nastavili sa svojim šapatom, neprekinuta struja.

„Ovo je naše selo“, ubaci sada novi glas; čovek je progovorio kao da
prevodi reči starine. Loki se žustro okrenu da locira govornika. Bio je to
mršavi mladić, čija je koža nekada možda bila zlatna. „Naše selo.
Našazemlja.”

„Ti govoriš engleskf, reče Loki.
„Malo“, odgovori mladić.
„Zašto mi ranije nisi odgovorio?“ upita Loki, čija je jarost bila samo još
više podstaknuta nedostatkom interesovanja na Indijančevom licu.
„Nije tnoje da govorinf, odgovori čovek. „On je starešina."
„Misliš, poglavica?“
„Poglavica je mrtav. Cela njegova porodica je mrtva. Ovo je najmudriji
od nas...“
„Onda mu reci...“
„Nema potrebe da mu govorim", prekinu ga mladić. „On vas razume.“
„I on govori engleski?“
„Ne“, odgovori ovaj drugi, „ali razume vas. Vi ste... providni."
Loki upola shvati da mladić ovde podrazumeva uvredu, ali nije bio
sasvim siguran. On pogleda Štumfa zbunjeno. Nemac odmahnu glavom. Loki
ponovo obrati pažnju na mladića. „Reci mu svejedno“, reće on, „reci im
svima. Ovo je naša zemlja. Mi smo je kupili.“
„Pleme je oduvek živelo ovde“, zaću se odgovor.
„Više neće“, reće Čerik.
„Imamo papire..." reće Štumf blago, još u nadi da se sukob može
okončati mimo, „od vlade.“
„Mi smo bili ovde pre vlade“, odgovori pripadnik plemena.
Starac prestade da govori šumskim jezikom. Možda, pomisli Štumf,
dolazi do početka novog dana, pa je prestao. Sada se okretao,
nezainteresovan za prisustvo ovih nezvanih gostiju.
„Zovi ga natrag“, zatraži Loki, uperivši pušku u mladog pripadnika
plemena. Taj gest bio je nedvosmislen.„Nateraj ga da kaže ostalima da
moraju da odu.“
Mladić je, međutim, izgledao neimpresioniran Lokijevom pretnjom, i očito
nevoljan da naređuje svom starešini, koliko god to bilo imperativno. Prosto je
gledao kako se statac vraća prema kolibi iz koje je izašao. U celom naselju, i
ostali su se okretali. Starčevo povlačenje očito je objavilo da je predstava