Clive Barker Knjiga krvi 6

završena.
„Ne/“ reče Čerik, „ne slušate/“ Boja u njegovim obrazima poprimila je

viši ton; njegov glas povisio se za oktavu. On krenu napred, podigavši pušku.
„Đubrad jebena!"

Uprkos histeriji, brzo je gubio publiku. Starac je stigao do ulaza u svoju
kolibu, i sada pognuo leđa i nestao u njenoj unutrašnjosti; nekoliko
pripadnika plemena koji su još pokazivali nekakvo interesovanje za ono što
se dešavalo, posmatrali su Evropejce sa naznakom sažaljenja zbog njihovog
ludila. To samo još više razjari Čerika.

„Slušajte me!“ dreknu on, trzajući glavom od jedne do druge figure u
povlačenju, tako da mu je znoj prskao sa čela.

„Polako...“ reče Štunif.
Ta molba posluži Čeriku kao okidač. Bez upozorenja, on podiže pušku do
ramena, uperi je u otvorena vrata kolibe u kojoj je starac nestao i opali. Ptice
uzleteše sa krošnji okolnog drveća; psi zaždiše odatle. Iz kolibe se začu
tanušni krik, nimalo nalik na Ijudski glas. Kada se on oglasio, Štumf pade na
kolena, držeći se za stomak, dok mu se utroba grčila. Licem okrenut prema
tlu, nije video kako malena figura izlazi iz kolibe i tetura se na sunce. Čak i
kada je podigao pogled i video kako se dete sa grimiznim licem drži za trbuh,
ponadao se da ga oči varaju. Ali, nisu. To je krv navirala između majušnih
detinjih prstiju, a smrt mu je ostavila svoj pečat na licu. Dete pade ničice na
utabanu zemlju praga kolibe, trznu se, i umre.
Negde među kolibama, neka žena tiho zajeca. Za trenutak, svet se okretao
oko glave čiode, balansiran precizno između tišine i povika koji je mora
razlomiti, između trenutnog primirja i zverstva koje će uslediti.
„Glupa bitango“, promrmlja Loki Čeriku. Glas mu je drhtao dok je
izgovarao osudu. „Povlači se“, reče on.„Ustaj, Štumfe. Nećemo čekati.
Ustani i pođi sada, ili nikada.“
Štumf je još gledao telo deteta. Potiskujući stenjanje, on se osovi na
noge.
„Pomozite mi“, reče on. Loki mu dade ruku. „Pokrivaj nas“, reče on
Čeriku.
Čovek klimnu glavom, bled kao mrtvac. Deo plemena okrenuo se da zuri
u povlačenje Evropejaca, sa izrazom na licima, uprkos tragediji,
neodgonetljivim kao i uvek. Samo je uplakana žena, verovatno majka deteta,

koračala među nemim figurama, iskazujući svoj jad.
Čerikova puška se tresla dok je pokrivao odstupnicu. Računao je; ako

dođe do frontalnog sudara, imaće malo šanse da prežive. Ali ni sada, dok su
neprjatelji pokušavali da umaknu, među Indijancima nije bilo nikakvog znaka
pokreta. Samo optužujuće činjenice: mrtav dečak; topla puška. Čerik se
usudi da pogleda preko ramena. Loki i Štumf već su bili na dvadeset metara
od džipa, a divljaci se još nisu ni pomerili.

A onda, kada je ponovo pogledao prema naselju, učini mu se kao da je
pleme zajednički udahnulo duboko, i na taj zvuk Čerik oseti kako mu se smrt
uglavljuje kao riblja kost u grlo, suviše duboko da bi je izvukao prstima,
suviše velika da bi je israo. Samo je čekala tamo, uklipljena u njegovu
anatomiju, van argumentacije ili molbi. Pažnju sa njenog prisustva skrenu mu
kretanje na vratima kolibe. Sasvim spreman da ponovo načini istu grešku, on
čvršće uhvati pušku. Starac se ponovo pojavio na vratima. Kročio je preko
trupla dečaka,koji je ležao tamo gde se preturio. Ponovo, Čerik se osvrnu.
Sigurno su već bili u džipu? Ali, Štumf se sapleo; Loki ga je već vukao za
noge. Čerik, koji je video da mu starac prilazi, načini jedan oprezan korak
unazad, pa onda još jedan. Ali, starac je bio neustrašiv. Hodao je brzo kroz
naselje i stao blizu Čerika, tela ranjivog kao i uvek, tako da mu se cev puške
zabola u usahli trbuh.

Na obema rukama je imao krv, dovoljno svežu da čoveku poteče niz
podlaktice kada je Čeriku pokazao dlanove. Zar je dodirnuo dečaka, upita se
Čerik, kada je ovaj izlazio iz kolibe? Ako je bilo tako, onda je to bio
zapanjujući trik, jer Čerik nije video ništa. Trik ili ne, značenje predstave bilo
je savršeno očigledno: optužili su ga za ubistvo. Čerik, međutim, nije
nameravao da dopusti da bude zastrašen. Zurio je u starca, odgovorivši
prkosom na prkos.

Ali matori gad nije rekao ništa, osim što je pokazivao svoje krvave
dlanove, očiju punih suza. Čerik oseti kako mu ponovo raste bes. On bocnu
čovekovo meso svojim prstom.

„Ne plašim te se“, reče on, „razumeš? Ja nisam budala.“
Dok je govorio, kao da je video da se starčeve crte lica menjaju. Bio je
to trik sunca, naravno, ili senka neke ptice, ali tamo, ispod korupcije starosti,
bila je naznaka deteta koje je sada ležalo kraj vrata kolibe; majušna usta čak
kao da su se i osmehivala. A onda, podjednako suptilno kao što se pojavila,

ta iluzija ponovo nestade.
Čerik povuče ruku sa starčevih grudi, suzivši oči kako bi sprečio dalje

prikaze. Onda ponovo odstupi. Načinio je samo tri koraka kada nešto jurnu iz
zaklona s njegove leve strane. On se obrnu, diže pušku i opali. Čilatasto
prase, jedno od nekoliko koja su pasla oko koliba, metak dohvati u pokretu i
pogodi ga u vrat. Ono kao da se saplete, a onda se prući glavačke u prašinu.

Čerik ponovo okrenu pušku prema starcu. Ali, ovaj se nije ni pomerio,
osim da bi otvorio usta. Nepca su mu proizvodila zvuk umirućeg praseta.
Zagušeno skičanje, jadno i smešno, koje je pratilo Čerika za vreme povratka
stazom do džipa. Loki je upalio motor. „Ulazi“, reče on. Čeriku nije trebalo
mnogo podsticanja i on se baci na prednje sedište. Unutrašnjost vozila bila je
prljavovrela, i smrdela je na Štumfove telesne funkcije, ali to je bilo onoliko
blizu sigurnosti koliko su mogli da budu u poslednjih sat vremena.

„Bilo je to prase“, reče on,„upucao sam prase.“
„Video sam“, reče Loki.
„Taj matori gad...“
Nije dovršio. Gledao je u dva prsta kojima je bocnuo starešinu.
„Dodirnuo sam ga“, promrmlja on, zapanjen onim što je video. Vršci prstiju
bili su krvavi, mada je meso na koje je spustio prste bilo čisto.
Loki je ignorisao Čerikovu zbunjenost i krenuo džipom u rikverc kako bi
ga okrenuo, a onda ga odvezao dalje od zaseoka, stazom koja kao da je
postala zakrčena rastinjem u proteklom satu, otkad su njom došli. Nisu mogli
da vide da ih iko goni.

Malena trgovačka postaja južno od Averija imala je u sebi malo od
civilizacije ali bila je dovoljna. Tu je bilo belih lica, i čiste vode. Štumfa, čije
se stanje pogoršalo za vreme povratka, lečio je Dansi, Englez koji se ponašao
kao razbaštinjeni erl, lica nalik na istucanu šniclu. Tvrdio je da je nekada, u
trezno doba.bio lekar, i mada nije bilo nikakvih dokaza za njegove
kvalifikacije, niko nije doveo u pitanje njegovo pravo da leči Štumfa. Nemac
je bio u delirijumu, povremeno nasilan, ali Dansi, čije su male šake bile teške
od zlatnog prstenja, kao da je nalazio zadovoljstvo u tome što leči
nekontrolisanog pacijenta.

Dok je Štumf bulaznio pod svojom mrežom za komarce, Loki i Čerik su
sedeli u pomrčini osvetljenoj lampom i pili, a onda ispričali svoj susret sa

plemenom. Tetelman, vlasnik radnji u trgovačkoj postaji, bio je taj koji je
imao najviše da kaže pošto je izveštaj bio završen. Dobro je poznavao
Indijance.

„Godinama sam ovde“, rekao je on, dok je hranio orasima šugavog
majmuna koji mu je trčkarao po krilu. „Znam kako ti ljudi razmišljaju. Oni se
možda ponašaju kao da su glupi; čak kukavice. Verujte mi, nisu ni jedno, ni
drugo.“

Čerik zagunđa. Gipki majmum ga je fiksirao praznim očima. „Nisu
krenuli na nas“, reče Čerik, „iako ih je u odnosu na nas bilo deset prema
jedan. Ako to nije kukavičiuk, šta je onda?“

Tetelman se nasloni natrag u škripavu stolicu, zbacivši životinju sa krila.
Lice mu je bilo rumeno i istrošeno. Samo su mu usne,koje su se neprestano
vračale čaši, imale nekakvu boju; izgleda, pomisli Loki, kao matora kurva.

„Pre trideset godina", reče Tetelman,„čitava ova teritorija bila je njihov
zavičaj. Niko je nije želeo.; oni su išli kuda su želeli, radili šta su želeli. Što
se nas belaca tiče, džungla je bila prljava i puna boleština; nismo hteli ništa iz
nje. I naravno, donekle smo bili u pravu. Ona jesteprljava i puna boleština;
ali takođe poseduje rezerve koje nam sada strašno trebaju: minerale, naftu
možda: moć.“

„Platili smo za tu zemlju“, reče Loki, lupkajući prstima po napuklom rubu
čaše. „To je sve što sada imamo."

Tetelman se podrugljivo nasmeja. „Platili?“ reče on. Majmun mu je
brbljao kraj nogu, očito zabavljen ovom tvrdnjom baš kao i njegov gospodar.
„Ne. Samo ste platili da zažmure, tako da to možete da uzmete na silu. Platili
ste za pravo da sjebete Indijance kako god se snađete. To su vaši dolari
kupili, gospodine Loki. Vlada ove zemlje odbrojava mesece do trenutka kada
će sva plemena potkontinenta biti zbrisana zahvaljujući vama i vama
sličniina. Nema svrhe glumiti ražešćena nevinašca. Ovde sam isuviše
dugo...”

Čerik pljunu na goli pod. Tetelmanov govor zagrejao mu je krv.
„A zašto si ti došao ovamo, kad si tako jebeno pametan?“ upita on
trgovca.
„Iz istog razloga kao vi“, odgovori Tetelman otvoreno, zureći u drveće
izvan placa zemlje, iza radnje. Njihove siluete tresle su se naspram neba;
vetar, ili noćne ptice.

„A koji je to razlog?“ reče Čerik, jedva suzbijajući svoje neprijateljstvo.
„Pohlepa", odgovori Tetelman blago, i dalje zagledan u drveće. Nešto je
zapuzalo preko niskog drvenog krova. Majmun kraj Tetelmanovih nogu
oslušnu, nakrivivši glavu. „Mislio sam da ću se ovde obogatiti, isto kao i vi.
Dao sam sebi dve godine. Najviše tri. To je bilo pre više od dve decenije.“
On se namršti; kakve god su mu misli prolazile iza očiju, bile su ogorčene.
„Džungla te proždere i ispljune, pre ili kasnije.“
»Mene ne“, reče Loki.
Tetelman okrenu oči prema njemu. Bile su vlažne.„0 da“, reče on učtivo.
„Istrebljenje je u vazduhu, gospodine Loki. Osečam mu smrad.“ Onda se
ponovo zagleda kroz prozor.
Šta god da je bilo na krovu, sada je imalo kompanjone.
„Oni neće doći ovamo, zar ne?“ reče Čerik. „Neće nas pratiti?"
To pitanje, izgovoreno gotovo šapatom, preklinjalo je za negativan
odgovor. Koliko god da se trudio, Čerik nije mogao da se oslobodi prizora iz
prethodnog dana. Nije ga toliko proganjao dečakov leš; to bi ubrzo mogao da
nauči da zaboravlja. Ali starešina - sa nestalnim, suncem obasjanim licem - i
dlanovi podignuti kao da treba da prikažu nekakve stigmate, to se nije dalo
tako lako zaboraviti.
„Ne bojte se“, reče Tetelman, sa malo snishodljivosti u glasu. „Ponekad
jedan ili dvojica od njih dođu ovamo da prodaju papagaja, ili nekoliko činija,
ali nikada ih nisam video da dođu u većem broju. Oni to ne vole. Što se njih
tiče, ovo je civilizacija, i ona ih zastrašuje. Osim toga, oni ne bi naudili
mojim gostima. Potreban sam im.“
„Potreban si im?“ reče Loki; kome bi još mogla da treba ova ruina od
čoveka?
„Oni koriste naše lekove. Dansi ih opskrbljuje. I ćebad, povremeno. Kao
što rekoh, oni nisu baš tako glupi.“
U susednoj prostoriji, Štumf poče da zavija. Mogao je da se čuje
Dansijev utešni glas, koji je pokušavao da suzbije paniku. Očito nije
uspevao.
„Prijatelj vam je u lošem stanju“, reče Tetelman.
„Nije nam to prijatelj“, odgvori Čerik.
„Truli“, promrmlja Tetelman, upola za sebe.
„Šta to?“

„Duša.“ Ta reč bila je potpuno neumesna na Tetelmanovim usnama
vlažnim od viskija. „Shvatate, ona je kao voće. Truli.“

Štumfovi povici nekako dadoše snagu toj primedbi. To nije bio glas
nekog zdravog stvorenja; u njemu je bilo raspadanja.

Više da bi skrenuo pažnju sa Nemčeve larme nego iz nekog stvarnog
interesovanja, Čerik reče: „Šta ti daju za tvoju medicinu i ćebad? Žene?“

Ta mogućnost očito je zabavila Tetelmana; on se nasmeja, i zlatni zubi mu
blesnuše.„Nemam ja vajde od žena“, reče on.„Predugo sam imao sišu.“

On pucnu prstima i majmun mu se uzvera natrag u krilo. „Duša“, reče on,
„nije jedino što truli."

„Pa, šta onda dobijaš od njih?“ reče Loki. „Za svoju robu?“
„Predmete“, odgovori Tetelman. „Činije, krčage, prostirke. Amerikanci ih
kupuju od mene, da bi ih preprodali na Menhetnu. Ovih dana svi žele nešto
što su proizvela istrebljena plemena. Memento mori."
„Istrebljena?“ reče Loki. Ta reč je imala zavodljivi prizvuk; njemu je
zvučala kao život.
„O, svakako", reče Tetelman. „Kao da ih više nema. Ako ih vi ne
zbrišete, učiniće to sami.“
„Samoubistvo?“ reče Loki.
„Na neki način. Prosto izgube srce. Video sarn kako se to dešava već pet-
šest puta. Pleme izgubi zemlju, i sa njom nestane i njegov apetit za životom.
Prestanu da se brinu za sebe. Zene više ne ostaju trudne; mladići se odaju
piću; starci prosto umru od gladi, Za godinu-dve, kao da nikada nisu ni
postojali."
Loki proguta ostatak pića, nemo, nazdravljajući fatalnoj mudrosti tih
Ijudi. Oni su znali kada treba umreti. Što je više nego što bi se moglo reći za
neke koje je upoznao. Pomisao na njihovu želju za smrću razreši ga i
poslednjih ostataka krivice. Šta je bila puška u njegovim rukama, nego
instrument evolucije?
Četvrtog dana po njihovom dolasku u postaju, Štumfova groznica se
povukla, što je izazvalo poprilično Dansijevo razočaranje. „Najgore je
prošlo“, objavio je on. „Dajte mu još dvodnevni odmor, pa onda možete da se
vratite poslu."
„Kakvi su vam planovi?“ upitao je Tetelman.
Loki je posmatrao kišu sa verande. Lilo je kao iz kabla iz oblaka tako

niskih da su dodirivali krošnje. A onda; podjednako iznenadno kao što je i
stigao, pljusak je prestao, kao da je neko zavrnuo slavinu. Probilo se sunce;
džungla, sveže oprana, pušila se i džikljala, iznova u rastu.

„Ne znam šta ćemo“, reče Loki. „Možda ćemo pronaći neku pomoć i
vratiti se tamo.“

„Postoje načinf, reče Tetelman.
Čerik, koji je sedeo kraj vrata da bi iskoristio ono malo lahora, uzeo je
čašu koju proteklih dana jedva da je ispuštao iz ruke, i ponovo je napunio.
„Ali bez pušaka", reče on. On nije ni pipnuo pušku otkad su stigli u postaju;
u stvari, nije pipao ništa osim boce i svog kreveta. Kao da je neprestano imao
žmarce i jezu po koži.
„Ali bez pušaka“, promrmlja Tetelman. Ta tvrdnja visila je u vazduhu kao
neispunjeno obećanje.
„Da ih se otarasimo bez pušaka?" reče Loki. „Ako misliš da sačekamo da
pomru prirodnom smrću, nisam toliko strpljivf
„Ne“, reče Tetelman, „možemo biti brži.“
„Kako?"
Tetelman pogleda čoveka lenjo. „Od njih živim”, reče on, „ili bar
delimično. Tražite od mene da sam sebe oteram u bankrot.“
On ne samo da izgleda kao stara kurva, pomisli Loki, več i razmišlja
tako.„Koliko vredi? Tvoja mudrost?“ upita on.
„Deo svega onoga što možete pronaći na vašoj zemlji“, odgovori
Tetelman.
Loki klimnu glavom. „Šta možemo da izgubimo? Čerik? Slažeš se da i on
ima udeo?“ Čerik pristade sleganjem ramena. „U redu“, reče Loki,„pričaj.“
„Njima trebaju lekovi“, objasni Tetelman, „zato što su toliko podložni
našim bolestima. Pristojna zaraza može da ih zbriše praktično preko noći.“
Loki razmisli o tome, ne gledajući Tetelmana.„Jednim potezom“, nastavi
Tetelman. „Oni praktično nemaju odbranu protiv određenih bakterija. Nikada
nisu morali da izgrade otpornost. Triper. Male boginje. Čak i ospice.“
„Kako?“ reče Loki.
Nova tišina. Pod stepenicama verande, gde se civilizacija završavala,
džungla se nadimala da susretne sunce. Na tečnoj vrelini biljke su cvetale,
trulele i ponovo cvetale.
„Pitao sam kako“, reče Loki.

„Ćebad“, odgovori Tetelman, „ćebad mrtvaca."

Nešto pre zore u noći posle Štumfovog oporavka, Čerik se naglo
probudio, prenut iz počinka lošim snovima. Napolju je bio mrkli mrak; ni
mesec ni zvezde nisu olakšavale dubinu noći. Ali njegov telesni sat, koji je
život plaćenika istrenirao do impresivne preciznosti, rekao mu je da prva
svetlost nije daleko, a on nije imao želju da ponovo spusti glavu i zaspi. Ne
sa starcem koji čeka da ga sanjaju. Nisu samo podignuti dlanovi, sa
presijavanjem krvi, bili ono što je tako uznemirilo Čerika. Bile su to reči koje
je sanjao da izlaze iz starčevih bezubih ustiju i zbog kojih mu je izbio hladan
znoj u kojem mu se telo sada kupalo.

Koje su to bile reči? Sada nije mogao da ih se seti, ali želeo je; želeo je
da ti sentimenti budu izvučeni na javu, gde bi mogli da budu raščlanjeni i
odbačeni kao smešni. Nisu hteli da prođu. Ležao je na svom bednom ležaju,
suviše tesno umotan u mrak da bi se pomerao, i najednom su krvave ruke
bile tu, pred njim, lebdele u tmini. Nije bilo lica, nije bilo neba, niti plemena.
Samo ruke.

„Sanjam“, reče Čerik sebi, ali znao je da nije tako.
A sada, glas. Želja će mu biti uslišena; tu su bile reči čije je izgovaranje
sanjao. Malo njih je imalo smisla. Čerik je ležao kao novorođenče koje sluša
kako mu roditelji razgovaraju, ali ne može da shvati značenje njihovog
govora. On je bio neznalica, zar ne? Okusio je užeglost svoje gluposti prvi
put od detinjstva. Glas ga je naterao da se uplaši dvosmislenosti preko kojih
je grubo prelazio, šaputanja koja je njegov život učinio nečujnim. Upinjao se
da shvati, i nije bio u potpunosti frustriran. Starac je govorio o svetu, i o
izgonu iz sveta; o tome kako čoveka lomi uvek ono što želi da poseduje.
Čerik se borio, želeo da može da zaustavi taj glas i zatraži objašnjenje. Ali,
ovaj je već jenjavao, oteran divljom drekom papagaja na drveću, bučnim i
drečavim glasovima koji su iznenada eruptirali na sve strane. Kroz tkanje
mreže za komarce, Čerik je mogao da vidi kako nebo bukti kroz granje.
On sede. Ruke i glas su nestali; a sa njima i sve osim iritirajućeg
mrmljanja nečega što je gotovo shvatao. Zbacio je u snu sa sebe svoj jedini
čaršav; sada je spustio s gađenjem pogled na sopstveno telo, Njegova leđa i
guzovi, donje strane njegovih butina, boleli su ga. Isuviše znojenja na grubim
čaršavima, pomislio je. Ne prvi put za poslednjih nekoliko dana, setio se

kućice u Bristolu koju je nekada znao kao dom.
Buka ptica punila mu je glavu. On se privuče do ruba kreveta i pomeri

mrežu za komarce. Grubo pletivo mreže kao da mu je opržilo dlan kada ga je
uhvatio. On ga pusti i opsova u sebi. Danas mu je koža ponovo bila osetljiva
kao i prethodnih dana, posle dolaska u postaju. Čak i tabani, koje mu je
težina tela pritiskala o pod, kao da su mu osećali svaki čvor i iver. Želeo je
da ode odavde, veoma je to želeo. Pažnju mu privuče toplo curkanje preko
ručnog zgloba, i on se zapanji kada ugleda potočić krvi kako mu se spušta sa
šake niz ruku. Imao je posekotinu na jagodici palca, gde mu je mreža za
komarce izgleda probila kožu. Krvarila je, mada ne obilno. On poče da sisa
posekotinu i primeti ponovo tu čudnu osetljivost na dodir koju je samo piće, i
to obilno, otupljivalo. Ispljunuvši krv, 011 poče da se oblači.

Odeću koju je obukao osećao je kao bičeve na leđima. Košulja kruta od
znoja trljala mu se o ramena i vrat; kao da je osećao kako mu svaka nit struže
po nervnim završecima. Košulja je mogla da bude skrojena i od džaka, koliko
ga je grebala.

U susednoj sobi, Loki se muvao okolo. Dovršivši pipavo oblačenje,
Čerik ode da mu se pridruži. Loki je sedeo za stolom kraj prozora. Zagledao
je Tetelmanovu mapu i ispijao šolju gorke kafe koju je Dansi toliko voleo da
kuva, i koju je pio sa grumenom kondenzovanog mleka. Dva čoveka imala su
malo toga da saopšte jedan drugom. Posle incidenta u selu,svako tobožnje
poštovanje ili prijateljstvo nestalo je. Loki je sada pokazivao neprikriveni
prezir prema svom nekadašnjem kompanjonu. Jedina činjenica koja ih je
držala na okupu bio je ugovor koji su oni i Štumf potpisali. Umesto doručka
od viskija, koji bi, znao je, Loki protumačio kao novi znak njegovog
propadanja, Čerik sebi nasu šolju Dansijevog napitka i izađe da pogleda
jutro.

Osećao se čudno. Postojalo je nešto u ovom danu koji je svitao zbog
čega je osećao duboku nelagodnost. Znao je za opasnosti gajenja
neosnovanih strahova i pokušao je da ih zabrani, ali oni su bili neosporni.

Da li je bio tako bolno svestan mnoštva neugodnosti jutra zbog
jednostavne iscrpljenosti? Zašto bi inače tako akutno osećao pritisak svoje
smrdljive odeće? Struganje čizme o isturenu kost njegovog članka, ritmičko
grebanje pantalona po unutrašnjoj strani njegove noge dok je hodao, čak i
sveži vazduh koji mu se vrtložio oko izloženog lica i mišica. Svet ga je

pritiskao - bar je takav bio taj osećaj - pritiskao kao da želi da ga istisne.
Krupni vilin konjic, zujeći prema njemu na krilima duginih boja, sudari se

sa njegovom mišicom. Bol od tog sudara naterag da da ispusti šolju. Ona se
ne slomi, već se otkotrlja sa verande i izgubi u niskom rastinju. Besan, Čerik
pljesnu insekta, ostavivši razmazanu krv na tetoviranoj podlaktici, kao
obeležje propasti vilin konjica. On je obrisa. Ona se ponovo nakupi na istom
mestu, puna i tamna.

To nije bila krv insekta, shvati on, već njegova. Vilin konjic ga je nekako
posekao, iako on nije osetio ništa. Iritiran, on pogleda podrobnije svoju
probušenu kožu. Rana nije bila ozbiljna, ali jeste bila bolna.

Iznutra, začu kako Loki govori. Ovaj je naglas opisivao nepodobnost
svojih kolega avanturista Tetelmanu.

„Štumf nije za ovakvu vrstu posla“, govorio je. „A Čerik...“
„Šta je sa mnom?“
Čerik stupi u otrcanu unutrašnjost, brišući novu krv sa ruke.
Loki se nije potrudio čak ni da podigne pogled prema njemu. „Ti si
paranoičan“, reče on otvoreno. „Paranoičan i nepouzdan.“
Čerik nije bio raspoložen da trpi Lokijeve uvrede. „Samo zato što sam
ubio neko indijansko derište“, reče on. Što je više brisao krv sa ujedene ruke,
to ga je tamo više bolelo. „Ti samo nisi imao muda da to sam učiniš.“ Loki
se i dalje nije trudio da digne pogled sa mape. Čerik se pomeri s druge strane
stola.
„Slušaš li ti mene?” upita on i dodade silinu svom pitanju tresnuvši
pesnicom po stolu. Pri udaru, njegova šaka se jednostavno rasprsnu. Krv
briznu na sve strane, posprskavši mapu.
Čerik zaurla i zatetura se unazad od stola, dok mu je krv kuljala iz
zjapeće pukotine na bridu šake. Videla se kost. Kroz larmu bola u glavi,
mogao je da čuje jedan tihi glas. Reči su bile nečujne, ali on je znao čije su
bile.
„Neću da čujem!“ reče on, zatresavši glavom kao pas sa buvom u uhu.
On se zatetura uz zid, ali i najkraći mogući kontakt bio je nova agonija.
„Neću da čujem, proklet biol“
„O čemu on to kog đavola priča?“ Dansi se pojavi na vratima, probuđen
kricima, još stežući Kompletna Šelijeva dela bez kojih, po Tetelmanovim
rečima, nije mogao da spava.

Loki preuputi pitanje Čeriku, koji je stajao, mahnitih očiju, u uglu sobe,
dok mu je krv brizgala između prstiju kojima je pokušao da zatvori
povređenu šaku.„Šta to govoriš?“

„Obratio mi se“, odgovori Čerik. „Matori.“
„Koji matori?“ upita Tetelman.
„On misli na selo“, reče Loki. A onda, Čeriku: „Na to misliš?“
„Hoće da odemo. Da budemo izgnani. Kao oni. Kao oni!“ Čerikova
panika brzo je rasla van bilo čije kontrole, a ponajviše van njegove.
„Čovek ima sunčanicu", reče Dansi, večiti dijagnostičar. Loki je znao da
nije tako.
„Treba da ti se zavije šaka...“ reče on dok je lagano prilazio Čeriku.
„Čuo sam ga...“ promrmlja Čerik.
„Verujem ti. Samo polako. Možemo to da razrešimo."
„Ne“, odgovori ovaj.„Istiskuje nas. Sve što dodirnemo. Sve što
dodirnemo.“
Izgledao je kao da će se preturiti i Loki posegnu za njim. Kada su mu
šake dodirnule Čerikova ramena, meso pod košuljom se rascepi i Lokijeve
šake smesta se natopiše grimizom. On ih povuče, užasnut. Čerik pade na
kolena, koja sa svoje strane postaše nove rane. Zurio je dole dok su mu
košulja i pantalone tamnele.„Šta se to događa sa mnom?“ šapnu on.
Dansi krenu prema njemu.„Pusti da ti pomognem.“
„Ne! Ne pipaj me!“ Zamoli Čerik, ali Dansi nije nameravao da propusti
takvu priliku za pružanje medicinske nege.
„U redu je“, reče on svojim najboljim bolničkim tonom.
Nije bilo u redu. Dansijev stisak, čija je namena bila samo da podigne
čoveka sa kolena koja su krvarila, otvorio je nove pukotine gde god da ga je
uhvatio. Dansi oseti kako krv kulja pod njegovom šakom, oseti kako meso
klizi sa kosti. Taj osećaj porazio je čak i njegovu sklonost prema agoniji.
Poput Lokija, i on ostavi izgubljenog čoveka.
„On truli“, promrmljao je.
Čerikovo telo sada se raspuklo na desetak ili više mesta. On pokuša da
ustane, napola se zatetura na nogama samo da bi se ponovo srušio, uz
pucanje mesa svuda gde je dodirivao zid, stolicu ili pod. Nije mu bilo
pomoći. Sve što su ostali mogli da urade bilo je da stoje okolo kao
posmatrači pogubljenja, u iščekivanju poslednjih trzaja. Čak je i Štumf ustao

iz kreveta i izašao da vidi kakva je to dreka. Stajao je naslonjen na dovratak,
lica mršavog od bolesti pretočenog u nevericu.

Još minut, i gubitak krvi porazi Čerika. On se preturi i prući ničice po
podu. Dansi mu ponovo priđe i čučnu mu kraj glave.

„Je li mrtav?“ upita Loki.
„Bezinalo", odgovori Dansi.
„Istruleo", reče Tetelman, kao da ta reč objašnjava gnusobu kojoj su
upravo prisustvovali. Imao je raspeće u ruci, krupno i grubo izdeljano.
Izgleda kao indijanski ručni rad, pomisli Loki. Mesija pribijen za drvo bio je
kosook i nepristojno nag. Osmehivao se, uprkos ekseru i trnu.
Dansi dodirnu Čerikovo telo, pustivši mu dodirom krv, i okrenu čoveka, a
onda se nagnu prema Čerikovom trzavom licu. Usne umirućeg su se
pomerale, jako slabo.
„Šta to govoriš?“ upita Dansi; nagnu se još bliže da uhvati čovekove reči.
Iz Čerikovih ustiju curkala je krvava pljuvačka, ali nikakav zvuk se nije čuo.
Loki priđe i odgurnu Dansija u stranu. Muve su već obletale oko
Čerikovog lica. Loki isturi svoju glavu na bikovskom vratu u Čerikov
vidokrug. „Čuješ me?“ reče on.
Telo zarokta.
„Poznaješ me?“
Ponovo, roktaj.
„Hoćeš da mi daš svoj deo zemlje?“
Roktaj je ovaj put bio lakši; gotovo uzdah.
„Ovde su svedoci“, reče Loki.„Samo reci da. Oni će te čuti. Samo reci
da.“
Telo se trudilo iz petnih žila. Otvorilo je usta malo šire.
„Dansi...“ reče Loki. „’Si čuo šta je rekao?“
Dansi nije mogao da prikrije svoju užasnutost zbog Lokijevog
navaljivanja, ali klimnuo je glavom.
„Ti si svedok.“
„Ako baš mora“, reče Englez.
Duboko u svom telu, Čerik oseti kako se riblja kost od koje se najpre
zagušio u selu obrće poslednji put i gasi ga.
„Je li rekao da, Dansi?“ upita Tetelman.
Dansi je osećao fizičku blizinu rmpalije koji je klečao kraj njega. Nije

znao šta je mrtvac rekao, ali zar je to bilo važno? Loki će ionako doći do
zemlje, zar ne?

„Rekao je da.“
Loki ustade, i potraži novu šolju kafe.
Bez razmišljanja, Dansi spusti prste na Čerikove kapke kako bi mu
zaklonio prazan pogled. Pod najlakšim mogućim dodirom, kapci se raspukoše
i krv umrlja suze koje su se nakupile tamo gde je nekada bio Čerikov vid.
Sahranili su ga predveče. Leš, iako je preležao podnevnu vrelinu u
najsvežijem delu radnje, među sušenom robom, počeo je da se raspada u
vreme kada su ga zašili u platno radi ukopa. Sledeće noći, Štumf je došao
kod Lokija i ponudio mu poslednju trećinu teritorije kako bi je dodao
Čerikovom delu, a Loki je, kao večiti realista, to prihvatio. Uslovi, koji su
bili kazneni, razrađeni su sutradan. Uveče tog dana, kao što se Štumf i nadao,
stigao je avion sa namirnicama. Loki, kome su dosadili Tetelmanovi prezirni
pogledi, takođe je odlučio da odleti natrag u Santarem, zatim da pićem
isteruje džunglu iz svog sistema nekoliko dana, da bi se vratio osvežen.
Nameravao je da kupi sveže namirnice i, ako je moguće, da unajmi
pouzdanog vozača i strelca.
Let je bio bučan, stisnut i mučan; dva čoveka nisu uopšte razgovarala dok
je trajao. Štumf je samo gledao predele neraskrčene divljine iznad koje su
prolazili, iako se iz sata u sat prizor jedva menjao. Panorama smaragdnog
zelenila, isprekidana povremeno bleskom vode; možda stub plavog dima koji
se dizao tu i tamo, gde je zemlja bila raskrčena; malo toga drugog.
U Santaremu su se razišli sa jednim jedinim rukovanjem koji je ostavio
svaki nerv u Štumfovoj šaci oprljen, i otvorenu posekotinu u nežnom mesu
između kažiprsta i palca.

Santarem nije Rio, razmišljao je Loki dok je išao prema kafani na južnom
kraju grada, koju je vodio jedan od veterana iz Vijetnama i poklonik
povremenih životinjskih predstava. Bilo je to jedno od Lokijevih malobrojnih
izvesnih zadovoljstava, i nikada se nije umarao od toga da gleda kakvu
lokalnu ženu, lica mrtvog poput hladnog kolača od manioke, kako se podaje
psu ili magarcu za nekoliko zgužvanih dolarskih novčanica. Žene Santarema
bile su, uglavnom, neukusne poput piva, ali Lokija kod suprotnog pola nije
zanimala lepota: bilo je važno samo da njihova tela budu u razumnom radnom

stanju, i zdrava. Pronašao je kafanu, i skrasio se za to veče razmenjujući
gadosti s Amerikancem. Kada se umorio od toga - nešto posle ponoći - kupio
je flašu viskija i krenuo da potraži mesto za svoju uspaljenost.

Razroka žena spremala se da udovolji određenom Lokijevom hiru - onom
koji je odlučno odbijala sve dok je piće nije nateralo da odustane i od ono
malo nade za dostojanstvoin koliko je imala - kada se začulo lupanje na
vratima.

„Jebeš ga“, reče Loki.
„Si'“, reče žena. „Jebeš. Jebeš.“ Izgleda da je to bila jedina reč koju je
znala na nečemu što je podsećalo na engleski. Loki ju je ignorisao i otpuzao
pijano do ruba uflekanog dušeka. Ponovo, lupanje na vratima.
„Ko je?“ reče on.
„Senhor Loki?“ Glas iz hodnika pripadao je nekom dečaku.
„Da?“ reče Loki. Pantalone su mu se zagubile medu izgužvanim
čaršavima. „Da? Šta hoćeš?“
„Mensagemreče dečak. „ Urgente. Urgente. “
„Za mene?“ Pronašao je pantalone i navlačio ih je. Žena, nimalo
uznemirena zbog napuštanja, posmatrala ga je sa uzglavlja kreveta, igrajuči se
praznom bocom. Zakopčavajući se, Loki ode od kreveta do vrata, u tri
koraka. Otključa ih. Dečak u mračnom hodniku bio je indijanskog porekla,
sudeći po crnilu u njegovim očima, i tom posebnom sjaju kože. Bio je odeven
u majicu sa motivom koka-kole.
„Mensagem, senhor Loki“, reče on ponovo, „Bolnica. “
Dečak je zurio kxaj Lokija u ženu na krevetu. Iscerio se od uha do uha
zbog njenog izmotavanja.
„Bolnica?" reče Loki.
„Si. Bolnica Sacrado Coraca de Maria."
To može biti samo Štumf, pomisli Loki. Ko bi inače još znao u ovom
budžaku pakla da ga pozove? Niko. On spusti pogled na iscereno dete.
„Vem comigo”, reče dečak, „vem comigo. Urgcnte."
„Ne“, reče Loki. „Ne idem. Ne sada. Razumeš? Kasnije. Kasnije."
Dečak slegnu ramenima. „Ta morrendo“, reče on.
„Umire?“ reče Loki.
„Si. Ta morrendo."

„Pa, neka ga. Razumeš me? Vrati se i reci mu da neću doći dok ne budem
spreman."

Ponovo, dečak slegnu ramenima. „E meu dinheiro?“ reče on, kada je
Loki krenuo da zatvori vrata.

„Idi do đavola”, odgovori Loki i zalupi ih dečaku u lice.
Kada je, posle dva sata i jednog nezgrapnog čina bestrasnog seksa, Loki
otključao vrata, ustanovio je da mu se dete, kako bi se osvetilo, posralo na
prag.

Bolnica Sacrado Coraca de Maria nije bilo mesto u kojem se trebalo
razboleti; bolje, mislio je Loki dok se probijao prljavim hodnicima, umreti u
sopstvenom krevetu, dok ti društvo pravi samo rođeni znoj, nego doći ovamo.
Zadah sredstva za dezinfekciju nije mogao u potpunosti da maskira smrad
ljudskog bola. Zidovi su njime bili prožeti; on je sačinjavao naslage na
lampama, on se krutio na neopranim podovima. Šta se to dogodilo Štumfu da
bi ga dovelo ovamo? Tuča u kafani, svađa sa svodnikom oko cene za ženu?
Nemac je bio toliko prokleto blesav da ga ubodu u stomak zbog neke
tričarije. „Senhor Štumf?“ upitao je ženu u belom koju je susreo na hodniku.
„Tražim Senhor Štumfa."

Zena odmahnu glavom i pokaza niz hodnik na muškarca iznurenog
izgleda, koji je zastao da pripali malu cigaru. On pusti bolničarkinu ruku i
priđe čoveku. Ovaj je bio obavijen smrdljivim oblakom dima.

„Tražim Senhor Štumfa", reče on.
Čovek ga pogleda upitno.
„Vi ste Loki?“
„Da.“
„Ah.“On povuče dim iz cigare. Smrad izbačenog dima svakako bi i kod
najokorelijeg pacijenta doveo do povraćaja bolesti. „Ja sam doktor Edson
Kosta“, reče čovek i pruži Lokiju lepljivu ruku. „Prijatelj vas je čitave noći
čekao da dođete.“
„Šta mu je?“
„Povredio je oko“, odgovori Edson Kosta, očito ravnodušan prema
Štumfovom stanju. „I ima neke manje abrazije na šakama i licu. Ali ne da
nikome da mu priđe. Sam je sebe previo.“
„Zašto?" upita Loki.

Doktor je izgledao usplahireno. „Plaća da bude smešten u čistu sobu.
Puno plaća. Ja ga onda smestim. Hoćete da ga vidite? Možda da ga
odvedete?“ „Možda“, reče Loki, bez oduševljenja.

„Njegova glava...“ reče doktor. „On uobražava."
Ne ponudivši dalja objašnjenja, čovek krenu ispred njega prilično brzo,
ostavljajući za sobom duvanski dim. Put koji je vodio izvan glavne zgrade i
preko malog unutrašnjeg dvorišta okončao se u sobi sa staklenim umetkom u
vratima.
„Evo“, reče doktor. „Vaš prijatelj. Vi mu recite", reče on dok je odlazio,
„da plati još, inače sutra ide.“
Loki virnu kroz staklo. Mlečnobela soba bila je prazna, izuzev kreveta i
stočića, osvetljena istim sumornim svetlom koje je proklelo svaki bedni
centimetar ove ustanove. Štumf nije bio na krevetu, već je čučao na podu u
uglu, sobe. Levo oko bilo mu je prekriveno ispupčenom gazom, koju je na
mestu držao zavoj nestručno omotan oko njegove glave.
Loki je gledao čoveka prilično dugo pre nego što je Štumf osetio da ga
posmatraju. Podigao je lagano pogled. Njegovo zdravo oko.kao da želi da
nadoknadi gubitak svog kompanjona, kao da se nadulo do svoje dvostruke
prirodne veličine. U njemu se nalazilo dovoljno straha i za njega i za
njegovog blizanca; šta više, za tuce očiju.
Oprezno, kao čovek čije su kosti tako krte da se plaši da će ih malo jači
dah skršiti, Štumf se pridiže uz zid i priđe vratima. Nije ih otvorio, već se
obratio Lokiju kroz staklo.
„Zašto nisi došao?" reče on.
„Tu sam.“
„Ali ranije“ reče Štumf. Lice inu je bilo sirovo, kao da su ga tukli.
„Ranije.“ „Imao sam posla“, uzvrati Loki.„Šta ti se dogodilo?“
„Istina je, Loki“, reče Nemac, „sve je istina.“
„O čemu ti to?“
„Tetelman mi je rekao. Čerikovo bulažnjenje. O izgnanicima. Istina je.
Nameravaju da nas prognaju.“
„Sada nismo u džungli“, reče Loki. „Ovde nemaš čega da se plašiš.“
„O, da“, reče Štumf, a ono razrogačeno oko bilo je razrogačenije nego
ikad.„0, da! Video sam ga...“
„Koga?“

„Starešinu. Iz sela. Bio je ovde.“
„Smešno.“
Bio je ovde, đavo da te nosi“, odgovori Štumf.„Stajao je tu gde ti stojiš.
Gledao me kroz staklo.“
„Suviše si pio.“
„To se desilo Čeriku, a sada se dešava meni. Učinili su mi život
nemogućim..."
Loki frknu. „Ja nemam nikakvih problema“, reče on.
„Neće te pustiti da pobegneš", reče Štumf. „Niko od nas neće pobeći.
Osim ako se ne iskupimo."
„Moraš da isprazniš sobu“, reče Loki, bez želje da sluša još ovog
bulažnjenja. „Rečeno mi je da do jutra moraš da izađeš.“
„Ne“, reče Štumf. „Ne mogu da odem. Ne mogu da odem.“
„Nemaš čega da se plašiš.“
„Prašina", reče Nemac. „Prašina u vazduhu. Iseći će me. Upao mi je trun
u oko - običan trun - i oko je smesta počelo da mi krvari kao da nikada neće
prestati. Jedva mogu da legnem, čaršav je kao krevet od eksera. Osećam
tabane kao da će mi se raspući. Moraš mi pomoći.“
„Kako?“ reče Loki.
„Plati im za sobu. Plati im tako da mogu da ostanem dok ne dovedu
specijalistu iz Sao Luisa. Onda se vrati u selo, Loki. Vrati se i reci im. Ja ne
želim zemlju. Reci im da je ja više ne posedujem.“
„Vratiću se“, reče Loki, „ali kad mi to bude odgovaralo.“
„Moraš poći brzo", reče Štumf. „Reci im da me puste na miru.“
Najednom, izraz delimično maskiranog lica se izmeni i Štumf pogleda kraj
Lokija u neki prizor niz hodnik. Sa njegovih usta, oklembešenih od straha,
začu se mala reč: „Molim.“
Loki se okrenu, zbunjen čovekovim izrazom lica. Hodnik je bio prazan,
izuzev debelih moljaca koji su opsedali sijalicu.„Ovde nema ničega...“ reče
on i okrenu se prema vratima Štumfove sobe. Na armiranom staklu prozora
jasno su se videli otisci dva krvava dlana.
„On je ovde“, reče Nemac, zureći ukočeno u čudo stakla koje krvari.
Loki nije morao da pita ko. On podiže ruku da dodirne tragove. Otisci, još
vlažni, bili su na njegovoj strani stakla, ne na Štumfovoj.
»Bože moj“, prodahta on. Kako je iko mogao da se provuče između njega

i vrata i da ostavi tu otiske, da bi ponovo kliznuo u tom kratkom trenu koliko
je njemu bilo potrebno da se obazre? To je prkosilo razumu. On ponovo
pogleda niz hodnik. I dalje je bio pust. Samo sijalica - blago zaljuljana, kao
da ju je zahvatio lahor nečijeg prolaska - i krila moljaca, u šapatu.„Šta se
dešava?“ prodahta Loki.

Štumf, opčinjen otiscima, lako dodirnu staklo vršcima prstiju. Pri dodiru,
na prstima mu procveta krv, čiji tragovi kliznuše niz staklo. On ne ukloni
prste, već se zagleda kroz njih u Lokija, sa očajem u oku.

„Vidiš?“ reče on, veoma tiho.
„Šta to ti izvodiš?“ reče Loki, podjednako prigušenim glasom.„Ovo je
nekakav trik.“
„Ne.“
„Nemaš ti Čerikovu bolest. Ne možeš da je imaš. Nisi ih dodirnuo.Složili
smo se oko toga, đavo da te nosi“, reče on, uspaljenije.„Čerik ih je dodirnuo,
mi nismo.“
Štumf je uzvratio Lokiju pogledom, sa nečim sličnim sažaljenju u licu.
„Pogrešili smo“, reče on blago. Njegovi prsti, koje je sada sklonio sa
stakla, i dalje su krvarili, kapali mu po nadlanicama i niz ruke.„Ovo nije
nešto što možeš silom naterati na poslušnost, Loki. Izmaklo narn je iz ruku.“
On podiže svoje krvave prste, osmehujući se. „Vidiš?“ reče.
Nemčev iznenadni, fatalistički mir preplaši Lokija. On posegnu za
kvakom vrata i protrese je. Soba je bila zaključana. Ključ je bio unutra, gde
je Štumf i platio da bude.
„Ostani napolje“, reče Štumf.„Dalje od mene.“
Osmeh mu je nestao. Loki udari ramenom u vrata.
„Dalje od mene, rekao sam“, viknu Štumf, kreštavim glasom. On
uzmaknu od vrata kada je Loki ponovo naleteo na njih. A onda, videvši da će
brava ubrzo popustiti, on pozva u pomoć. Loki se nije obazirao, već je
nastavio da se baca na vrata. Začu se zvuk cepanja drveta.
Negde u blizini, Loki ču ženski glas, podignut kao odgovor na Štumfove
pozive. Nije važno: spustiće on šake na Nemca pre nego što pomoć bude
mogla da stigne, a onda, tako mu Boga, zbrisaće i poslednji trag osmeha sa
bitanginih usana. On se baci na vrata sa većim žarom; iznova, i iznova. Vrata
popustiše.
U antiseptičnoj čauri svoje sobe, Štumf oseti prvi nalet nečistog vazduha

spoljnog sveta. U njegovo priručno pribežište prodro je samo laki lahor, ali
on je na svojim leđima nosio otpatke sveta. Čađ i seme, perut iščešanu sa
hiljadu skalpova, paperje, pesak i slepljene dlake; svetli prah sa moljčevih
krila. Čestice tako male da je ljudsko oko moglo da ih vidi samo u zraku
bele sunčeve svetlosti; svaka kao majušna, uskovitlana trun sasvim
bezopasna za većinu živih organizama. Ali, ovaj oblak bio je za Štumfa
smrtonosan; za nekoliko sekundi, njegovo telo postade polje puno majušnih,
izdašnih rana.

On vrisnu i potrča prema vratima da ih ponovo zalupi, bacivši se u dažd
minijaturnih brijača, od kojih ga je svaki posekao. Kada je pritisnuo vrata da
bi sprečio Lokija da uđe, povređena ruka mu je eruptirala. Ionako je bilo
previše kasno da zadrži Lokija napolju. Čovek je širom otvorio vrata, i sada
je stupao kroz njih, a svaki njegov pokret izazivao je novu struju vazduha
koja je sekla Štumfa. On zgrabi Nemca za ručni zglob. Na njegov dodir, koža
se otvori kao ispod noža.

Iza njega, neka žena užasnuto kriknu. Loki, shvativši da Štumf više nije
sposoban da se pokaje za svoj smeh, pusti čoveka. Prekriven posekotinama
na svakom izloženom delu tela, i stičući nove svakog trena, Štumf se zatetura
unazad, slepo, i pade kraj kreveta. Ubilački vazduh sekao ga je dok je tonuo;
sa svakim bolnim drhtajem, budio je nove vrtloge i virove da ga otvaraju.

Pepeljast u licu, Loki uzmače sa mesta gde je telo ležalo, i istetura se u
hodnik. Zaprečila ga je gomila posmatrača; oni se, međutim, razdvojiše na
njegovo približavanje, isuviše zastrašeni njegovom korpulencijom i mahnitim
izrazom na licu da bi ga zaustavili. On se vrati istim putem kojim je i došao
kroz lavirint ispunjen mirisom bolesti, prešavši preko malog dvorišta i
vrativši se u glavnu zgradu. Načas je uhvatio pogledom Edsona Kostu kako
žuri za njim, ali nije se zadržao da bi objašnjavao.

U predvorju, koje je, uprkos kasnom satu, bilo puno žrtava ovoga ili
onoga, njegov izmučeni pogled pade na jednog malog dečaka, koji je sedeo u
majčinom krilu. Očito je povredio stomak. Košulja, koja mu je bila
prevelika, bila je natopljena kjvlju; lice mu je bilo natopljeno suzama. Majka
nije podigla pogled dok je Loki prolazio kroz gužvu. Dete, međutim, jeste.
Podiglo je glavu kao da zna da se Loki sprema da prođe, i ozareno mu se
osmehnulo.

U Tetelmanovoj radnji nije bilo nikoga koga je Loki poznavao; a sve od
informacija što je mogao da iznudi od najamnih radnika, koji su većinom bili
previše pijani da bi mogli da stoje, bilo je da se njihov gazda prethodnog
dana zaputio u džunglu. Loki je prikupio najtreznijeg od njih i ubedio ga
pretnjama da ga prati natrag u selo kao prevodilac. Nije imao pravu ideju
kako da se pomiri sa plemenom. Bio je samo siguran da mora da ih ubedi da
je nedužan. Najzad, moliće ih, on nije ispalio ubilački hitac. Bilo je
nesporazuma, svakako, ali on Ijude ni na koji način nije povredio. Kako onda
oni mogu, sasvim svesno, da se zavere da bi povredili njega? Ako zahtevaju
nekakvu nadoknadu od njega, on bi bio voljan da udovolji njihovim
zahtevima. I zaista, zar u takvom činu ne bi bilo i izvesnog zadovoljstva.
Nedavno je video toliko patnji. Želeo je da sebe pročisti od toga. Sve što
zatraže, u razumnim granicama, on če prihvatiti; bilo šta, samo da izbegne da
umre kao ostala dvojica. Čak će vratiti i zemlju.

Bila je to teška vožnja, a njegov mrzovoljni kompanjon žalio se često i
nesuvislo. Loki se pravio da ga ne čuje. Nije imao vremena za gubljenje.
Njihovo bučno napredovanje, uz pritužbe motora džipa na svaku novu
akrobatiku koja je od njega zahtevana, oživelo je džunglu svuda oko njih,
repertoar zavijanja, hučanja i kreštanja. Bilo je to užurbano, gladno mesto,
pomislio je Loki: i prvi put otkad je kročio nogom na potkontinent, osetio je
gnušanje prema njemu iz dubine srca. Ovde nije bilo mesta razumnom
sagledavanju događaja; jedino čemu je mogao da se nada bilo je da mu se
dopusti mali predah između dva prljava cvetanja.

Pola sata pre spuštanja noći, iscrpljeni putovanjem, došli su do ruba sela.
Mesto se nije nimalo izmenilo za onih nekoliko bednih dana otkad je
poslednji put bio tu, ali prsten koliba očito je bio napušten. Vrata su zjapila;
zajednička ognjišta, neprestano upaljena, bila su u pepelu. Nije bilo ni deteta
ni praseta koje bi ga pogledalo dok je išao kroz naselje. Kada je stigao do
središta prstena, stao je i pogledao oko sebe u potrazi za nekakvim
objašnjenjem onoga što se ovde dogodilo. Ali, nije našao ništa. Od premora
je postao ludo odvažan. Prikupivši svoju razlomljenu snagu, on povika u
tišini:

„Gde ste?“ Dva blistavocrvena makaoa, sa prst-krilima, uzleteše uz
kreštanje sa drveća na drugoj strani sela. Nekoliko trenutaka kasnije, neka
ljudska prilika izroni iz čestara balse i džakarande. To nije bio pripadnik

plemena, već Dansi. Zastao je pre nego što se sasvim pokazao; onda, kada je
prepoznao Lokija, na licu mu se pojavi široki osmeh i on istupi u naselje. Iza
njega, rastinje se treslo dok su se i drugi probijali.

Tetelman je bio tamo, kao i nekoliko Norvežana, koje je vodio čovek po
imenu Bjernstrem, koga je Loki jednom sreo u trgovačkoj postaji. Njegovo
lice, ispod pramena suncem izbeljene kose, podsećalo je na kuvanog jastoga.

„Bože moj“, reče Tetelman, „šta ćeš ti ovde?“
„Ja bih tebi mogao da postavim isto pitanje", odgovori Loki osorno.
Bjernstrem mahnu svojoj trojici kompanjona da spuste podignute puške i
krenu napred, sa umirujućim osmehom.
„Gospodine Loki“, reče Norvežanin, pruživši mu ruku u kožnoj rukavici.
„Baš dobro što smo se sreli.“
Loki spusti pogled na umazanu rukavicu s gađenjem, a Bjernstrem je, sa
samoprekornim pogledom, skinu. Ruka ispod nje bila je prastara.
„Izvinjavam se“, reče on.„Radili smo.“
„Šta to?“ upita Loki, dok mu se kiselina iz stomaka dizala natrag u grlo.
Tetelman pljunu.„Indijance“>reče on.
„Gde je pleme?" reče Loki.
Ponovo, Tetelman: „Bjernstrem tvrdi da on ima prava na ovu teritoriju..."
„Pleme“, insistirao je Loki. „Gde su oni?“
Norvežanin se igrao rukavicom.
„Jeste li ih potplatili da odu, šta li?“ upita Loki.
„Ne baš“, odgovori Bjemstrem. Njegov engleski, kao i njegov profil, bio
je besprekoran.
„Povedite ga“, predloži Dansi sa izvesnim entuzijazmom. „Neka sam
vidi.“
Bjernstrem klimnu glavom. „Zašto ne?“ reče. „Ne dirajte ništa, gospodine
Loki. I recite svom nosaču da ostane gde je.“
Dansi se već okrenuo i pošao u čestar; sada Bjernstrem učini to isto,
povevši Lokija kroz naselje prema prolazu izdubljenom u gustom rastinju.
Loki jedva da je mogao da održi korak; udovi su mu bili sve nevoljniji sa
svakim novim korakom. Zemlja je bila jako utabana duž ove staze.
Razbacano lišće i cveće orhideja bilo je ugaženo u vlažno tle.
Iskopali su jamu na maloj čistini ni stotinu jardi od naselja. Nije bila

duboka, ta jama, a ni mnogo velika. Pomešani mirisi kreča i petroleja
onemogućavali su sve ostale mirise.

Tetelman, koji je stigao do čistine pre Lokija, stade kako ne bi prišao
rubu rupe u zemlji, ali Dansi se nije toliko skanjivao. On je otišao okolo, do
suprotne strane jame i pozvao rukom Lokija da pogleda sadržinu.

Pleme se već raspadalo. Ležali su tamo gde su bili bačeni, u mešavini
grudi.guzova, lica i udova, a tela su im tu i tamo bila ljubičasta i crna. Muve
su se rojile u vazduhu iznad njih.

„Za nauk“, prokomentarisa Dansi.
Loki je samo gledao kako Bjernstrem obilazi oko jame na drugu stranu,
da se pridruži Dansiju.
„Svi do jednog?" upita Loki.
Norvežanin klimnu glavom. „Jednim jedinim potezom“, reče on,
izgovorivši svaku reč sa uznemirujućom preciznošću.
„Ćebad“, reče Tetelman, navevši oružje ubistva.
„Ali tako brzo...“ promrmlja Loki.
„Veoma efikasno“, reče Dansi. „I teško za dokazivanje. Ako iko ikad
uopšte bude pitao.“
„Bolest je prirodna“, primeti Bjernstrem. „Da? Kao drveće.“
Loki lagano odmahnu glavom, dok su ga oči peckale.
„Čuo sam dobre stvari o vama“, reče mu Bjernstrem. „Možda bismo
mogli da sarađujemo.“
Loki nije ni pokušao da odgovori. Ostali u Norvežaninovoj grupi položili
su puške i vratili se poslu, premeštajući još nekoliko tela koliko je ostalo da
se baci među njihove drugove sa napuštene hrpe kraj jame. Loki je mogao da
vidi dete u gomli, i starca, koga su grobari upravo podizali. Leš je izgledao
kao da nema zglobova dok su ga bacali preko ivice rupe. Smandrljao se niz
plitku kosinu i ostao da leži licem okrenutim naviše,sa rukama raširenim s
obe strane glave u gestu potčinjavanja, ili isključivanja. Bio je to starešina,
naravno, sa kojim se Čerik suočio. Dlanovi su mu još bili crveni. Na
slepoočnici je imao urednu rupu od metka. Bolest i beznadežnost očito nisu
bili sasvim efikasni.
Loki je posmatrao kako sledeće telo bacaju u masovnu grobnicu, a zatim
i treće posle njega.
Bjernstrem, koji se zadržao na suprotnoj strani jame, palio je, cigaretu. On

uhvati Lokijev pogled.
„Tako to ide“, reče on.
Iza Lokija, progovori Tetelman.
„Mislili smo da se nećeš vratitf, reče on, pokušavši možda da se izvini za

svoj savez sa Bjernstromom.
„Štumf je mrtav“, reče Loki.
„Pa, znači da ima još manje za deobu', reče Tetelman, priđe mu i stavi

ruku na rame. Loki tiije odgovorio; samo je zurio u tela, koja su sada
prekrivali krečom, sporo registrujući toplinu koja mu je curkala niz telo sa
mesta gde ga je Tetelman dodirnuo. Sa gađenjem, čovek ukloni šaku, buljeći
u sve veću krvavu mrlju na Lokijevoj košulji.

SUMRAK KRAJ KULA

Ispostavilo se da su Mironenkove fotografije koje su pokazali Balardu u
Minhenu daleko od istruktivnih. Samo dve su prikazivale KGB-ovca potpuno
s lica; a većina ostalih bila je mutna i zrnasta, što je otkrivalo njihovo tajno
poreklo. Balarda to nije previše zabrinjavalo. Znao je iz dugog i povremeno
gorkog iskustva da je oko i previše spremno da bude obmanuto; ali postojala
su druga svojstva - ostaci čula koje je moderan život učinio prevaziđenim -
koja je naučio da uključi u igru, tako da mu omoguće da nanjuši i najmanju
naznaku izdaje. To su bili talenti koje će upotrebiti kada se susretne sa
Mironenkom. Sa njima, iščupaće istinu od tog čoveka.

Istinu? Naravno, u tom grmu je i ležao zec, jer u ovom kontekstu, zar
iskrenost nije bila nestalna stvar? Sergej Zaharevič Mironenko bio je vođa
sekcije u Direktoratu S KGB-a jedanaest godina, sa pristupom
najprivilegovanijim informacijama o rasporedu sovjetskih ilegalaca na
zapadu. U nekoliko skorašnjih nedelja,međutim,stavio je britanskoj Službi za
bezbednost do znanja da je nezadovoljan svojim sadašnjim gazdama, i da želi
da prebegne. Za složene napore koji će morati da se učine u njegovu korist,
predložio je da postupa kao agent unutar KGB-a u periodu od tri meseca,
posle kog perioda će biti privijen na grudi demokratije i skriven tamo gde ga
njegovi osvetnički nastrojeni gospodari nikada neće pronaći. Zapalo je
Balardu da se sastane sa Rusom licem u lice, u nadi da ustanovi je li
Mironenkov prebeg od ideologije stvaran ili lažan. Odgovor se neće pronaći
na Mironenkovim usnama, znao je Balard, već u nekoj nijansi u ponašanju
koju će samo instinkt moći da shvati.

Postojalo je vreme kada bi Balard takvu zagonetku smatrao fascinantnom;
kada bi se svaka njegova budna misao vrtela oko raspleta koji ga čeka. Ali
takva posvećenost pripadala je čoveku ubeđenom da njegovi postupci imaju
nekakav značajan učinak na svet. Sada je bio mudriji. Agenti istoka i zapada

radili su svoj tajni posao iz godine u godinu. Smišljali su; planirali;
povremeno (mada retko), prolivali su krv. Postojali su debakli, pogodbe i
minorne taktičke pobede. Ali na kraju svega, stvari su bile sasvim iste kao i
uvek.

Ovaj grad, na primer. Balard je prvi put došao u Berlin u aprilu 1969.
Imao je dvadeset devet godina, tek što je došao sa intenzivne obuke, spreman
da malo poživi. Ali ovde se nije osećao lagodno. Ustanovio je da je grad
neprivlačan; često bezličan. Tek mu je Odel, njegov kolega u te prve dve
godine, dokazao da je Berlin vredan privrženosti, i kada je Balard jednom
odlepio za njim, biio je to za čitav život. Sada se više osećao kod kuće u
ovom podeljenom gradu nego ikada u Londonu. Njegova nelagodnost,
neuspeli idealizam i - možda najakutnije od svega - njegova strašna izolacija,
poklapali su se sa njegovima. On i grad, ustrajni u pustari mrtve ambicije.

Pronašao je Mironenka u Galeriji Germelde, i da,fotografija jeste slagala.
Rus je izgledao starije od svojih četrdeset šest godina, i bolesnije nego na tim
ukradenim portretima. Nijedan od njih nije pokazao nikakav znak
prepoznavanja. Tumarali su po izložbi punih pola sata, a Mironenko je
iskazivao akutno, i očito nepatvoreno interesovanje za izložene radove. Tek
kada su se oba čoveka uverila da ih ne posmatraju, Rus je napustio zgradu i
poveo Balarda u učtiva predgrađa Dalema prema zajednički dogovorenoj
bezbednoj kući. Tamo, u maloj i nezagrejanoj kuhinji, seli su i razgovarali.

Mironenko je nesigurno baratao engleskim, ili je tako bar izgledalo, mada
je Balard imao utisak da je njegovo upinjanje za značenjem pre taktičko nego
gramatičko. On je mogao da predstavi istovetnu fasadu u Rusovoj situaciji;
retko je škodilo da čovek izgleda manje kompetentan nego što zaista jeste.
Ali uprkos poteškoćama koje je imao u izražavanju, Mironekova priznanja
bila su nedvosmislena.

„Više nisam komunista“, izjavio je jasno,„nisam član partije - ne ovde...”
on stavi tu pesnicu na prsa, „već mnogo godina.“

On izvuče beličastu maramicu iz džepa kaputa, skinu jednu rukavicu i
odvi bočicu tableta iz prevoja maramice.

„Oprostite“, reče on dok je istresao tablete iz bočice. „Imam bolove. U
glavi; u rukama."

Balard sačeka dok ovaj nije progutao lek, a onda upita: „Zašto ste počeli
da sumnjate?"

Rus vrati bočicu i maramicu u džep, širokog lica lišenog svakog izraza.
„Kako to čovek izgubi svoju... veru?“ reče on. „Jesam li ja to video
previše? Ili premalo, možda?“
On pogleda Balardovo lice kako bi video da li su mu jasne njegove
oklevajuće reči. Ne naišavši na razumevanje, on pokuša ponovo.
„Mislim da je čovek koji ne veruje da je izgubljen, izgubljen."
Paradoks je bio elegantno iskazan; Balardovo podozrenje u Mironenkovo
stvarno vladanje engleskim bilo je potvrđeno.
„Jeste li izgubljeni sada?“ upita Balard.
Mironenko ne odgovori. Skinuo je i drugu rukavicu i zurio je u šake. Kao
da pilule koje je progutao nisu olakšale bol na koji se žalio. Stisnuo je
pesnice i opružio ih kao čovek koji trpi od artritisa i ispituje napredovanje
svog stanja. Ne podižuči pogled, on reče:
„Učili su me da Partija ima rešenje za sve. To me je oslobodilo straha.“
„A sada?“
„Sada?“ reče on.„Sada pomišljam na čudne stvari. Dolaze mi niotkuda..."
„Nastavite“, reče Balard.
Mironenko se uzdržano osmehnu. „Mora da me znate do srži, da? Čak i
ono o čemu sanjam?“
„Da“, reče Balard.
Mironenko klimnu glavom. „Kod nas bi bilo isto tako“, reče. Onda, posle
pauze: „Ponekad sam mislio da ću se raspući. Razumete li šta kažem? Pukao
bih, zato što je u meni takav gnev. A zbog toga se plašim, Balarde. Mislitn da
će videti koliko ih mrzim.“ On podiže pogled prema svom isledniku. „Morate
biti brzi“, reče on, „ili će me otkriti. Pokušavam da ne pomišljam na ono što
bi mogli da mi urade.“ Ponovo, on zastade. Svaki trag osmeha, koliko god
neveselog, nestao je. „Direktorat ima Sekcije za koje čak ni ja nisam znao.
Specijalne bolnice, gde niko ne može da ide. Itnaju oni načine da čovekovu
dušu slome u komadiće.“
Balard, praktičan kao i uvek, zapita se nije li Mironenkov rečnik isuviše
pretenciozan. U rukama KGB-a, sumnjao je da bi on mislio na održanje svoje
duše. Najzad, telo je ono što ima nervne završetke.

Razgovarali su sat ili duže, i razgovor se kretao između politike i ličnih
prisećanja, između trivijalnosti i ispovedanja. Na kraju sastanka, Balard nije

više ni najmanje sumnjao u Mironenkovu antipatiju prema svojim šefovima.
On je bio, kao što je i rekao, čovek bez vere.

Sutradan se Balard sastao sa Kripsom u restoranu kod hotela Švajcerhof i
podneo usmeni raport o Mironenku.

„Spreman je i čeka. Ali insistira na tome da se brzo odlučimo.“
„Sigurno", reče Krips. Danas ga je mučilo njegovo stakleno oko; od hladnog
vazduha, objasnio je, postalo je usporeno. Kretalo se malo sporije od
njegovog pravog oka, i Krips je povremeno morao da ga gurne vrškom prsta
da bi se pokrenulo.

»Nećemo na brzinu da donosimo nikakvu odluku“, reče Krips.
„U čemu je problem? Ja nimalo ne sumnjam u njegovu predanost; ili u
njegovo očajanje.“
„Tako si već rekao“, odgovori Krips. „Hoćeš nešto za dezert?“
„Zar sumnjaš u moju procenu? Je li u tome stvar?“
„Uzmi nešto slatko za kraj, da se ne osećam kao poslednji bednik.“
„Misliš da se varam, zar ne?“ insistirao je Balard. Kada Krips nije odgovorio,
Balard se nagnu preko stola. „Misliš, zar ne?“
„Samo kažem da ima razloga za oprez“, reče Krips. „Ako konačno
odlučimo da ga preuzmemo, Rusi će biti veoma uznemireni. Moramo biti
sigurni da je pogodba vredna lošeg vremena koje donosi sa sobom. Stvari su
trenutno prilično nestabilne.“
„A kada nisu?“ odgovori Balard.„Reci mi za vreme kada u izgledu nije
bila neka kriza.“ On se zavali natrag u stolicu i pokuša da pročita Kripsovo
lice. Njegovo stakleno oko, ako išta, bilo je iskrenije nego pravo.
„Muka mi je od ove prokelte igre“, promrmlja Balard.
Stakleno oko se okrenu. „Zbog Rusa?“
„Možda.“
„Veruj mi“, reče Krips, „imam dobre razloge da budem oprezan sa tim
čovekom."
„Navedi jedan.“
„Nema ničeg potvrđenog.“
„Šta imaš o njemu?“ bio je uporan Balard.
„Kao što kažem, glasine", odgovori Krips.
„Zašto ja o tome nisam bio izvešten?“
Krips jedva primetno odmahnu glavom. „To je sada akademsko pitanje“,

reče. „Doneo si dobar izveštaj. Samo hoću da shvatiš da, ukoliko se stvari ne
budu odvijale onako kako ti misliš da bi trebalo,to nije zbog toga što tvojoj
proceni nije ukazano poverenje."

„Shvatam.“
„Ne, ne shvataš", reče Krips. „Oećaš se kao mučenik; a ja te zbog toga ne
krivim u potpunosti.“
„I šta sad? Treba li da zaboravim da sam ikada upoznao tog čoveka?“
„Ne bi škodilo“, rece Krips.„Daleko od očiju, daleko od srca.“

Krips očito nije verovao da će Balard poslušati njegov savet. Iako se
Balard nekoliko puta u toku sledeće nedelje diskretno raspitivao za
Mironenkov slučaj, bilo je jasno da je njegov uobičajeni krug ljudi za kontakt
bio upozoren da ćuti.

Kako se ispostavilo, prva novost o slučaju stigla je do Balarda preko
stranica jutarnjih novina, u članku o telu pronađenom u kući blizu stanice na
Kajzer Damu. Dok je to čitao, on nije mogao nikako da zna na koji je način ta
priča povezana sa Mironenkom, ali u članku je bilo dovoljno detalja da
izazove njegovo interesovanje. Pod jedan, podozrevao je da je kuću iz članka
povremeno koristila Služba; pod dva.članak je opisivao kako su dva
neidentifikovana čoveka gotovo bila uhvaćena dok su premeštala telo, što je
dalje nagoveštavalo da u pitanju nije bio zločin iz strasti.

Oko podne, otišao je da vidi Kripsa u njegovoj kancelariji, u nadi da će
ga navesti da mu pruži kakvo objašnjenje, ali Krips nije bio slobodan, niti će
biti, objasnila je njegova sekretarica, do daljeg; pojavile su se stvari zbog
kojih je morao da se vrati u Minhen. Balard je ostavio poruku da želi da
razgovara sa njim kada se bude vratio.

Kada je ponovo stupio na hladan vazduh, shvatio je da je stekao
obožavaoca; čoveka suvonjavog lica čija se kosa proređivala na zaliscima,
ostavljajući smešan prainen spreda, na rubu. Balard ga je znao iz viđenja kod
Kripsa, ali nije mogao lice da spoji sa imenom. Ono mu je brzo rečeno.

„Sakling", reče čovek.
„Naravno“, reče Balard. „Zdravo.“
„Mislim da bi možda trebalo da porazgovaramo, ako imaš malo
vremena“, reče čovek. Glas mu je bio stegnut kao i crte lica; Balardu nije
nimalo bilo do njegovih ogovaranja. Spremao se da odbije ponudu,kada

Sakling reče: „Pretpostavljam da si čuo šta se desilo sa Kripsom."
Balard odmahnu glavom. Sakling, oduševljen što poseduje takav grumen

zlata, ponovi: „Treba da porazgovaramo.“
Hodali su ulicom Kantštrase prema zoološkom vrtu. Ulica je bila puna

pešaka koji su izašli na ručak, ali Balard jedva da ih je primećivao. Priča
koju mu je Sakling pripovedao dok su hodali zahtevala je njegovu punu i
apsolutnu pažnju.

Bila je jednostavna. Krips je, izgleda, dogovorio sastanak sa Mironenkom
kako bi lično procenio Rusov integritet. Kuća u Šenbergu odabrana za taj
susret korišćena je u nekoliko ranijih prilika i dugo su je smatrali jednom od
najbezbednijih lokacija u gradu. Ipak, prethodne večeri nije se pokazala kao
takva. Očigledno su Ijudi iz KGB-a pratili Mironenka do kuće, a onda
pokušali da rasture žurku. Nije bilo nikoga ko bi posvedočio šta se potom
dogodilo - oba čoveka koji su išli sa Kripsom, jedan od njih stari Balardov
kolega Odel - bila su inrtva, sam Krips bio je u komi.

„A Mironenko?“ upita Balard.
Sakling slegnu rainenima.„Verovatno su ga vratili u otadžbinu“, reče on.
Balard uhvati kod čoveka naznaku obmane.
„Dirnut sam što me izveštavaš", reče on Saklingu. „Ali zašto?“
„Ti i Odel ste bili prijatelji, zar ne?“ dođe odgovor. „Pošto je i Krips
otpao, više ih nemaš mnogo.“
„Ma nije valjda.“
„Bez uvrede“, reče Sakling žurno.„Ali bije te glas da si otpadnik.“
„Pređi na stvar“, reče Balard.
„Nema na šta da pređem", protestovao je Sakling.„Samo sam mislio da bi
voleo da znaš šta se desilo. Ovde ja isturam vrat.“
„Lep pokušaj“, reče Balard. On stade. Sakling je prešao još korak ili dva
pre nego što se okrenuo i zatekao Balarda kako mu se ceri.
„Ko te je poslao?“
„Niko me nije poslao“, reče Sakling.
„Pametno, slati dvorske glasine. Zamalo nisam progutao. Veoma si
ubedljiv"
Na Saklingovom licu nije bilo dovoljno sala da sakrije tik na njegovom
obrazu.
„Za šta me to sumnjiče? Misle li da sam se zaverio sa Mironenkom, je li

to? Ne, ne bih rekao da su toliko glupi.“
Sakling zavrte glavom, kao doktor u prisustvu neke neizlečive bolesti.

„Voliš da stvaraš neprijatelje“, reče on.
„Profesionalni rizik. Neću nimalo nemirnije spavati zbog toga. Niti mi se

to dešava.“
„Osećaju se promene u vazduhu“, reče Sakling. „Postaraću se da irnaš

spremne odgovore."
„Jebeš odgovore“, reče Balard ljubazno. „Mislim da je vreme da otkrijem

prava pitanja.“

Slanje Saklinga da ga ispipa zaudaralo je na očajanje. Želeli su
informacije iznutra; ali o čemu? Zar su mogli ozbiljno da veruju da je on na
neki način umešan sa Mironenkom; ili još gore, sa samim KGB-om? On pusti
da njegovo gnušanje oslabi; ono je podizalo isuviše blata sa dna, a njemu je
bila potrebna bistra voda ako želi da pronađe izlaz iz ove zbrke. U jednom
pogledu, Sakling je bio savršeno u pravu: on jeste iinao neprijatelje, a sa
Kripsom onemogućenim, bio je ranjiv. U takvim okolnostima, postojale su
dve mogućnosti za akciju. Mogao je da se vrati u London, pa da se tamo
pritaji, ili da sačeka u Berlinu i vidi kakav će manevar pokušati sledeći put.
On se odluči za potonje. Privlačnost igranja žmurke brzo se tanjila.

Kada je skrenuo severno, na Lajbnicštrase, uhvatio je odraz čoveka sa
sivim kaputom u izlogu radnje. Bilo je to samo na tren, ne duže, ali osećao je
da zna lice tog tipa. Zar su inu dodelili psa stražara, zapitao se? On se okrenu
i pogleda čoveka u oči, zadržavši pogled. Osumnjičeni je izgledao postiđeno,
i odvratio je pogled. Predstava, možda; a onda opet, možda i ne. Nevažno,
pomislio je Balard. Neka ga posmatraju koliko god žele. Nije ni za šta kriv.
Ako takvo stanje uopšte postoji sa ove strane bezumlja.

Čudna sreća snašla je Sergeja Mironenka; sreća koja je došla bez uzroka
i razloga i ispunila mu srce toliko da se prelivala.

Još koliko prethodnog dana, okolnosti su izgledale neizdrživo. Bolovi u
njegovim šakama, glavi i kičmi uporno su se pogoršavali, a sada ih je pratio i
svrab toliko zahtevan da je on morao da odseče nokte sve do mesa kako bi
sebe sprečio da se ozbiljno ne povredi. Njegovo telo, zaključio je, pobunilo
se protiv njega. Tu je misao pokušao da objasni Balardu: da je odvojen od

samog sebe, i da se plaši da će biti rastrgnut. Ali danas, taj strah je nestao.
Ali ne i bolovi. Oni su, štaviše, bili još gori nego juče. Tetive i ligamenti

boleli su ga kao da su bili istrošeni izvan granica za koje su bili sazdani; na
svim zglobovima imao je modrice, tamo gde se krv prelila preko svojih obala
ispod kože. Ali taj osećaj neposredne pobune nestao je, da bi ga zamenio
sanjivi mir. A u srcu, takva sreća.

Kada je pokušao da ponovo razmisli o nedavnim događajima, da iznađe
šta je dovelo do te transformacije, pamćenje ga je varalo. Pozvali su ga da se
sastane sa Balardovim šefom; toga se sećao. Da li je otišao na sastanak, nije.
Noć je bila nepoznanica.

Balard će znati kako stvari stoje, rezonovao je on. Zavoleo je Engleza i
poverovao mu od samog početka, osetivši da su, uprkos mnogim razlikama
među njima, njih dvojica slični. Ako pusti da ga vode instinkti, pronaći će
Balarda, u to je bio siguran. Bez sumnje, Englez će biti iznenađen kada ga
bude video; isprva možda i ljut. Ali, kada bude ispričao Balardu za svoju
novootkrivenu sreću, nametljivost će mu svakako biti oproštena?

Balard je kasno večerao, pio još duže u Prstenu, malom baru za travestite
gde ga je Odel prvi put odveo pre gotovo dve decenije. Nema sumnje da je
namera njegovog vodiča bila da dokaže sopstvenu sofisticiranost pokazujući
svom friškom kolegi dekadenciju Berlina, ali Balard, iako nikada nije osetio
seksualni frisson u društvu klijentele Prstena, smesta se tu osetio kao kod
kuće. Njegova neutralnost bila je poštovana; niko nije pokušao da ga saleće.
Prosto su ga puštali da pije i posmatra paradu polova u prolazu.

Večerašnji dolazak ovamo prizvao je duha Odela, čije će ime sada biti
izbrisano iz razgovora zbog umešanost u stvar sa Mironenkom. Balard je već
video takav proces na delu. Istorija nije opraštala neuspeh, osim ako je ovaj
bio toliko dubok da poprimi neku vrstu veličanstvenosti. Za razne Odele u
svetu - ambiciozne ljude koji su se, bez mnogo sopstvene krivice, našli u
ćorsokaku odakle im nije bilo povratka - za takve ljude neće se izgovarati
fine reči niti dodeljivati medalje. Za njih će postojati samo zaborav.

Pomisao na to učinila ga je melanholičnim, i on je žestoko pio da bi mu
misli ostale blage, ali kada je - u dva ujutro - izašao na ulicu, njegova
depresija bila je tek marginalno otupljena. Dobri burgeri Berlina bili su
odavno u krevetu; sutra je novi radni dan. Samo je zvuk saobraćaja sa

Kurfurštendama nudio znak života negde u blizini. On krenu tamo, vunastih
misli.

Iza njega, smeh. Neki mladi muškarac - glamurozno odeven kao starleta -
klatio se pločnikom ruku pod ruku sa svojim ozbiljnim pratiocem. Balard
prepozna travestita kao stalnog posetioca bara; klijent, sudeći po njegovom
trezvenom odelu, nije bio iz grada, i zadovoljavao je svoju žeđ za dečacima
koji se oblače kao devojčice ženi iza leđa. Balard ubrza korak. Mladićev
smeh, usiljeno muzikalan, naterao ga je da stisne zube.

On začu kako neko trči u blizini; uhvati senku u pokretu krajičkom oka.
Njegov pas-čuvar, najverovatnije. Iako mu je alkohol zamaglio instinkte, on
oseti kako u njemu izranja izvesna napetost, čiji koren nije mogao da utvrdi.
On nastavi da hoda. Drhtaji laki kao pero prolazili su mu skalpom.

Nekoliko metara dalje, on shvati da je smeh sa ulice iza njega prestao.
On se obazre, upola očekujući da vidi kako se dečko i njegova mušterija
grle. Ali, obojica su nestala; šmugnula jednim od sokaka, bez sumnje, da
zaključe svoj ugovor u tami. Negde u blizini, pas divlje zalaja. Balard se
okrenu da pogleda tamo odakle je došao začikavajući puste ulice da mu
prikažu svoje tajne. Šta god da je izazivalo zujanje u njegovoj glavi i svrab
na dlanovima, to nije bila obična napetost. Nešto nije bilo u redu sa ulicom,
uprkos tome što se ona pravila nedužna; u njoj je bilo strave.

Jarka svetla Kurfurštendama bila su na manje od tri minuta hoda, ali on
nije želeo da okrene leđa ovoj misteriji i da tamo pronađe sklonište. Umesto
toga, on nastavi natrag putem kojim je i došao, polako. Pas je sada prestao sa
uzbunom, i primirio se u tišini; imao je samo korake kao društvo.

Stigao je do ugla prvog sokaka i zavirio u njega. Nijedno svetlo nije
gorelo u prozoru ili ulazu. Nije mogao da oseti nikakvo živo prisustvo u
pomrčini. On prođe kroz sokak i uđe u drugi. Bogati zadah uvukao se u
vazduh i postajao je još raskošniji dok se on približavao uglu. Dok ga je
udisao, zujanje u njegovoj glavi produbilo se u pretnju grmljavinom.

Jedno jedino svetlo treperelo je u grlu sokaka, jadni odsjaj sa gornjeg
prozora. U njemu, on vide telo pridošlice kako leži opruženo na tlu. Bio je
toliko traumatično unakažen da je izgleđalo kao da je neko pokušao da ga
izvrne naopako. Sa prosute utrobe, taj zreli smrad dizao se u svoj svojoj
složenosti.

Balard je već viđao nasilne smrti i smatrao je da je neosetljiv na taj

prizor. Ali nešto ovde, u sokaku, poremetilo je njegovu smirenost. On oseti
kako udovi počinju da mu drhte. A onda, iza domašaja svetla, progovori
dečko.

„Za ime Božje.“ reče on. Glas mu je izgubio svaki prizvuk ženstvenosti;
bilo je to mrmljanje neskrivenog straha.

Balard stupi u sokak. Ni dečko, niti razlog za njegovu prošaputanu
molitvu, nisu postali viđljivi dok on nije prešao deset metara. Dečak je
klonuo uza zid između otpadaka. Sa njega su bili strgnute šljokice i taft; telo
mu je bilo bledo i bespolno. Kao da nije primetio Balarda: oči su mu bile
prikovane za najdublje senke.

Drhtanje u Balardovim udovima pogoršalo se dok je pratio dečakov
pogled; jedva je uspeo da spreči cvokotanje zuba. On svejedno nastavi dalje,
ne zbog dečaka (junačenje malo vredi, oduvek su ga učili), več zato što je bio
radoznao, više nego radoznao, željan da vidi kakav je to čovek kadar za
takvo bezrazložno nasilje. Pogledati u oči takvog zverstva sada se činilo
najvažnijom stvari na svetu.

Dečak ga sada ugleda i promrmlja jadnu molbu, ali Balard jedva da ga je
čuo. Osećao je druge oči na sebi, a njihov dodir bio je kao udarac. Larma u
njegovoj glavi poprimila je mučni ritam, poput zvuka helikopterskih rotora.
Za samo nekoliko sekundi, narasla je u zaslepljujuću riku.

Balard pritisnu oči rukama i zatetura se uz zid, nejasno svestan da ubica
izlazi iz skrovišta (otpaci su se preturali) i beži. On oseti kako se nešto
očešalo o njega i otvori oči taman na vreme da načas ugleda čoveka koji je
bežao kroz prolaz. Izgledao je nekako izobličeno; leđa su mu bila kriva, glava
prevelika. Balard viknu na njega, ali ovaj nastavi da beži, zastavši samo da
baci pogled na telo pre nego što je jurnuo prema ulici.

Balard se odgurnu od zida i stade uspravno. Buka u njegovoj glavi
donekle je oslabila; prateća vrtoglavica je prolazila.

Iza njega, dečako zajeca. „Jeste li videli?” reče on. „Jeste li videli?"
„Ko je to bio? Neko koga poznaješ?“
Dečak je zurio u Balarda kao preplašeno lane, ogromnim očima ocrtanim
maskarom.
„Neko...?“ reče on.
Balard je nameravao da ponovi pitanje kada se začu škripa kočnica,
praćena zvukom udara. Ostavivši dečaka da prikupi oko sebe svoj raskidani

trousseau, Balard se vrati na ulicu. U blizini su se čuli povišeni glasovi; on
požuri prema njihovom izvoru. Velika kola popela su se na pločnik,blistavih
farova. Vozaču su pomagali da se izvuče sa sedišta, dok su njegovi putnici -
zvanice sa neke žurke, sudeći po njihovoj odeći i licima rumenim od pića -
stajali i furiozno raspravljali o tome kako je došlo do nesreće. Jedna žena
govorila je o životinji na drumu, ali drugi putnik ju je ispravio. Telo koje je
ležalo u slivniku tamo gde je bilo odbačeno, nije pripadalo životinji.

Balard je video malo od ubice u sokaku, ali instinktivno je znao da je on
u pitanju. Tamo, međutim, nije bilo ni traga deformitetima koje je mislio da je
načas ugledao; samo čovek u odelu koje je videlo i bolje dane, koji leži
ničice u lokvi krvi. Policija je već stigla i jedan policajac mu viknu da ne
prilazi telu, ali Balard je ignorisao to uputstvo i otišao da ugrabi pogled na
lice mrtvaca. Tamo nije bilo ničega zverskog, što se on nadao da će videti.
Ali, svejedno, bilo je mnogo toga što je prepoznao.

Čovek je bio Odel.

Rekao je policajcima da nije video ništa od nesreće, što je u suštini i bilo
istina, a onda umakao sa lica mesta pre nego što otkriju događaje u susednom
sokaku.

Činilo se da svaki novi ugao na putu do kuće otvara novo pitanje.
Najvažnije od njih bilo je: zašto su ga slagali da je Odel mrtav? I kakva je to
psihoza obuzela čoveka kada je bio u stanju da počini klanje kojem je Balard
prisustvovao? Od svojih nekadašnjih kolega neće dobiti odgovore na ta
pitanja, to je znao. Jedini čovek od kog bi mogao da izmami odgovore bio je
Krips. Setio se njihove rasprave o Mironenku, i Kripsovom pominjanju
razloga za oprez u pogodbi sa Rusom. Stakleno Oko je znao da je nešto u
vetru, mada svakako nije predvideo razmere ovakve katastrofe. Dva veoma
vredna agenta ubijena; Mironenko nestao, verovatno mrtav; on lično - ako je
verovati Saklingu - pred vratima smrti. A sve je to počelo sa Sergejem
Zaharovičem Mironenkom, izgubljenim čovekom Berlina. Izgleda da je
tragedija bila zarazna.

Sutra, rešio je Balard, pronaći će Saklinga i iscediti iz njega neke
odgovore. U međuvremenu, bolele su ga ruke i glava, i želeo je da spava.
Premor je uticao na zdravo rasuđivanje, a ako mu je ikad bilo potrebno tako
nešto, onda je to bilo sada. Ali uprkos iscrpljenosti, strah mu je izmicao sat

ili duže, a kada je došao, nije ga mnogo utešio. Sanjao je šapate; a glasno
iznad njih, kao da želi da ih priguši, riku helikoptera. Dvaput je izronio iz sna
sa bubnjanjem u glavi; dvaput ga je glad za shvatanjem onoga što mu je šapat
saopštavao naterala da ponovo zarije glavu u jastuk. Kada se treći put
probudio, buka između njegovih slepoočnica postala je takva da je mogla da
ga obogalji; nalet koji je sprečavao svaku misao i naterao ga da se uplaši za
svoj razum. Jeđva kadar da vidi od bola, ispuzao je iz kreveta.

„Molim vas...“ promrmljao je, kao da tu ima nekoga ko može da mu
olakša muke.

Hladan glas odgovori mu iz mraka:
„Šta hoćeš?“
Nije odgovorio pitanjem, već samo rekao:
„Ukloni bol.“
„Možeš to da učiniš i sam", reče mu glas.
On se nasloni na zid, držeći glavu koja mu je pucala, sa suzama koje su
navirale i navirale. „Ne znam kako", reče on.
„Bolove ti daju snovi", odgovori glas, „zato moraš da ili zahoraviš.
Razumeš li? Zaboravi ih, i bolovi će nestati.“
Shvatio je uputstvo, ali ne i kako da ga realizuje. Nije imao snage da
upravlja snovima. On je bio predmet tog šapata; ne obrnuto. Ali, glas je
insistirao.
„San hoće da ti naškodi, Balarde. Moraš da ga pokopaš. Da ga pokopaš
duboko. “
„Da ga pokopam?"
„Da od njega načiniš sliku, Balarde. Daga oslikaš detaljno."
On učini kako mu je rečeno. Zamisli grobare, i kovčeg; a u kovčegu, taj
san. Natera ih da kopaju duboko, kako mu je glas i rekao, tako da on više
nikad ne bude u stanju da iskopa tu škodljivu stvar. Ali još dok je zamišljao
kako spuštaju kovčeg u jamu, on začu škripu njegovih dasaka. San nije hteo
da počiva. Lupao je po kovčegu u kom je bio zatočen. Daske počeše da
pucaju.
„Brzo!“ reče glas.
Larma rotora diže se do zastrašujuće jačine. Krv mu briznu iz nozdrva; on
oseti slani ukus pozadi, u grlu.
„Dokrqjči ga!“ dreknu glas iznad halabuke. „Zatrpaj ga!“

Balard pogleda u grob. Kovčeg se bacakao sa jedne strane na drugu.
„Zatrpaj ga, đavo te odneo!"
On pokuša da natera grobare da poslušaju; pokuša da ih natera voljom da
podignu lopate i zakopaju tu napadnu stvar živu, ali oni nisu hteli. Umesto
toga, zurili su u grob kao i on i posmatrali kako se sadržina kovčega bori za
svetlost.
„Ne!“ zahtevao je glas, čiji je bes rastao. „Ne smeš da pogledaš!“
Kovčeg je poigravao u rupi. Poklopac se rascepi. Nakratko, Balard
ugleda nešto sjajno među daskama.
„To će te ubiti!“ reče glas, i kao da želi to da dokaže, jačina zvuka diže
se iznad praga izdržljivosti, zbrisavši grobare, kovčeg i sve ostalo buktećim
bolom. Najednom mu se učini da je glas govorio istinu; da je blizu smrti. Ali,
nije se to san zaverio da ga ubije, već stražar koga su postavili između sna i
njega: ta kakofonija od koje je pucala lobanja.
Tek sad on shvati da je pao na pod, opružen pred tim napadom.
Posegnuvši slepo, on pronađe zid i privuče se prema njemu, sa gromoglasnim
mašinama još iza očiju, sa krvlju vrelom na licu.
On ustade kako je znao i umeo i krenu prema kupatilu. Iza njega glas, čiji
je bes bio stavljen pod kontrolu, iznova poče sa svojim podsticajima. Zvučao
je toliko intimno da se on osvrnuo, očekujući u potpunosti da ugleda
govornika, i nije se razočarao. Na nekoliko treperavih trenutaka činilo mu se
da stoji u maloj sobi bez prozora, zidova obojenih jednolično belo. Svetlo je
bilo jarko i mrtvo, a u središtu sobe stajalo je lice kom je pripadao glas, i
osmehivalo se.
„Snovi ti zadaju bol", reče on. To je ponovo bila prva Zapovest.
„Pokopaj ih, Balarde, i bol će proći.“
Balard zajeca kao dete; ovo ispitivanje ga je posramilo. On odvrati
pogled od svog tutora kako bi sakrio suze.
„Veruj nam“, reče drugi glas, u blizini. „Msmo tiprijatelji.“
Nije verovao njihovim flnim rečima. Sam bol od kog su tvrdili da žele da
ga sačuvaju, bio je njihovo delo; bio je to štap kojim su mogli da ga tuku
ukoliko snovi počnu da ga dozivaju.
„Želimo da ti pomognemo", reče jedan ili drugi.
„Ne...“ promrmlja on. „Ne, prokleti bili... ja ne... ne verujem..."
Prostorija zatreperi i izgubi se, i on se ponovo nađe u svojoj spavaćoj

sobi, držeći se za zid kao planinar za liticu. Pre nego što su mogli da mu
dođu sa novim rečima, sa novim bolom, on krenu postrance prema vratima
kupatila i zatetura se slepo prema tušu. Postojao je jedan trenutak panike dok
nije pronašao slavine; a onda pokulja voda. Bila je ledena, ali on je stavio
glavu pod nju, dok je nalet elisa pokušavao da mu raznese kosti lobanje.
Ledena voda curila mu je niz leđa, ali on je pustio da ga zapljuskuje u bujici,
i postepeno, helikopteri odleteše. Nije se pomerao, mada mu je telo drhtalo
od hladnoće, sve dok i poslednji od njih nije otišao; onda je seo na rub kade,
brišući vodu sa vrata, lica i tela, i najzad, kada su mu noge povratile dovoljno
hrabrosti, vratio se u spavaću sobu.

Legao je na iste zgužvane čaršave u gotovo istom položaju kao i ranije; a
opet, ništa nije bilo isto. Nije znao šta se to izmenilo u njemu, niti kako. Ali
ležao je tamo bez sna koji bi ga uznemirio u preostalim satima noći, a nešto
pred zoru, setio se reči koje je promrmljao u lice obmane. Jednostavnih reči;
ali o, kako moćnih:

„Ne verujem...“ rekao je; a Zapovesti su zadrhtale.

Bilo je pola jedan kada je stigao u malu finnu za izvoz knjiga koja je
Saklingu služila kao pokriće. Osećao se bistro, uprkos noćnim poremećajima,
i brzo je šarmirao recepcionerku kako bi prošao i ušao u Saklingovu
kancelariju nenajavljen. Kada je Sakling ugledao posetioca, skočio je iza
svog stola kao da je neko pucao na njega.

„Dobro jutro“, reče Balard. „Mislim da je vreme da porazgovaramo.“
Saklingove oči iskraše se prema vratima kancelarije, koja je Balard
ostavio otvorena.
„Izvini, zar ima promaje?“ Balard blago zatvori vrata. „Hoću da vidim
Kripsa“, reče on.
Sakling zagaca kroz more knjiga i rukopisa koje je pretilo da mu preplavi
sto. „Jesi li sišao s uma, kad dolaziš ovamo?"
„Reci im da sam porodični prijatelj“, predloži Balard.
„Ne mogu da poverujem da si toliko glup.“
„Samo mi reci gde je Krips, i odlazim."
Sakling ga je ignorisao zarad svoje tirade. „Trebalo mi je dve godine da
se ovde uglavim."
Balard se nasmeja.

„Prijaviću ovo, proklet da si!“
„Mislim da bi trebalo", reče Balard, glasnije. „U međuvremenu: gde je
Krips?"
Sakling, očito ubeđen da je licem u lice sa ludakom, kontrolisao je svoju
apopleksiju. „U redu“, reče on. „Neko će te pozvati; odvesće te do njega.“
„To nije dovoljno dobro“, odgovori Balard. On priđe Saklingu u dva
kratka koraka i zgrabi ga za rever. Za deset godina, proveo je sa Saklingom
najviše tri sata, ali jedva da je postojao trenutak u njegovom prisustvu kada
ga nije svrbelo da uradi ono što je radio sada. Odgurnuvši čoveku ruke u
stranu, on gurnu Saklinga uz zid prekriven knjigama. Gomila tomova, koju je
zakačila Saklingova peta, preturi se.
„Još jednom", reče Balard. „Matori.“
„Skidaj svoje jebene ruke sa mene“, reče Sakling, čiji se bes udvostručio
zbog toga što ga dodiruju.
„Ponovo“, reče Balard. „Krips."
„Srediću da te počiste zbog ovoga. Srediću da te nema. “
Balard se nagnu prema sve crvenijem licu, i osmehnu se.
„Ionako me nema. Ljudi su izginuli, sećaš se? Londonu je potrebno
žrtveno jagnje, a mislim da sam to ja.“ Saklingovo lice se oklembesi. „Tako
da nemam šta da izgubim, zar ne?“ Nije bilo odgovora. Balard se još više
približi Saklingu, pojačavši stisak. „Zar ne?“
Saklinga napusti hrabrost. „Krips je mrtav“, reče on.
Balard ga ne pusti. „Isto si rekao i za Odela...“ primeti on. Na to ime,
Saklingove oči se raširiše. „... a ja sam ga koliko sinoć video“, reče Balard.
„Izvan grada.“
„Video si Odela?“
„O, da.“
Pominjanje mrtvog čoveka prizva mu ponovo prizor u sokaku. Smrad
tela; dečakove jecaje. Postojale su i druge vere, pomisli Balard, izvan one
koju je on nekada delio sa ovim stvorenjem ispod njega. Vere čija je odanost
sazdana od vreline i krvi, čije su dogme snovi. Gde bolje da krsti sebe u toj
novoj veri nego ovde, krvlju svog neprijatelja?
Negde, u samom potiljku, mogao je da čuje helikoptere, ali nije im
dopuštao da uzlete. Danas je bio snažan; njegova glava, njegove šake, sve
snažno. Kada je prineo nokte Saklingovim očima, krv je potekla lako.

Najednom je imao viziju lica ispod mesa; Saklingovih crta svedenih na
suštinu.

„Gospodine?“
Balard se obazre. Recepcionerka je stajala na otvorenim vratima.
„O, izvinite“, reče ona, spremivši se da se povuče. Sudeći po njenom
rumenilu, pretpostavila je da je upala usred ljubavnog randevua.
„Ostanite“, reče Sakling. „Gospodin Balard... upravo odlazi.“
Balard pusti svoju žrtvu. Biće još prilika da Saklingu oduzme život.
„Vidimo se ponovo“, reče on.
Sakling izvuče maramicu iz gornjeg džepa i prisloni je uz lice.
„Računaj na to“, odgovori on.

Sada če doći po njega, u to ni najmanje nije sumnjao. Bio je otpadnički
element, i potrudiće se da ga ućutkaju što pre mogu. Ta pomisao nije ga
uznemirila. Šta god da su pokušali da ga nateraju da zaboravi onim pranjem
mozga, bilo je ambicioznije nego što su očekivali; koliko god da su ga naučili
duboko to da zakopa, probijalo se natrag na površinu. Još nije mogao to da
vidi, ali znao je da je u blizini. Više puta dok se vraćao kući, zamišljao je oči
na svojim leđima. Mož da su ga još pratili; ali instinkti su mu govorili
drugačije. Prisustvo koje je osećao u blizini - toliko blizu da mu je ponekad
bilo iza ramena - možda je jednostavno bilo deo njega. Osećao se da ga to
štiti, poput nekog lokalnog božanstva.

Upola je očekivao komitet za doček u svom stanu, ali tamo nije bilo
nikoga. Ili je Sakling morao da odloži svoj poziv na uzbunu, ili su gornji
ešaloni još raspravljali o taktici. Potrpao je u džepove ono malo stvari koje je
želeo da sačuva od njihovih proračunatih očiju, i ponovo napustio zgradu, a
da niko nije ni pokušao da ga zaustavi.

Osećao se dobro što je živ, uprkos hladnoći zbog koje su turobne ulice
bile još turobnije. Odlučio je, bez nekog određenog razloga, da ode do
Zoološkog vrta koji, mada je dolazio u grad već dve decenije, nikada nije
posetio. Dok je hodao, pade mu na pamet da nikada nije bio tako slobodan
kao sada; da je zbacio sužanjstvo sa sebe kao iznošeni kaput. Nije ni čudo da
su ga se plašili. Imali su dobre razloge za to.

Ulica Kantštrase je bila puna prolaznika, ali on se sa lakoćom probijao
kroz pešake, kao da su oni slutili retku sigurnost u njemu i naširoko ga

zaobilazili. Dok se približavao uiazu u Zoološki vrt, međutim, neko ga munu
laktom. On se obazre da nabrusi tog tipa, ali uhvati samo čovekov potiljak
dok je ovaj uranjao u gomilu koja je išla prema Hardenbergštrase.
Posumnjavši u pokušaj džeparenja, on proveri džepove, da bi pronašao
ceduljicu ubačenu u jedan od njih. Znao je dobro da ne treba da je pregleda
na licu mesta, ali je nonšalantno pogledao okolo kako bi video prepoznaje li
kurira. Čovek se već izgubio.

Odložio je posetu Zoološkom vrtu i umesto toga otišao u Tirgarten, a
tamo - u divljini velikog parka - pronašao mesto da pročita poruku. Poticala
je od Mironenka, i zahtevala je sastanak zbog razgovora o veoma hitnim
stvarima, pomenuvši jednu kuću u Marinfelde kao mesto. Balard upamti
detalje, a onda iscepka poruku.

Naravno, bilo je savršeno moguće da je poziv zamka, bilo od strane
njegovih, ili strane protivnika, Možda način da se ispita njegova odanost; ili
da se on izmanipuliše u situaciju iz koje će ga lako ukloniti. Uprkos takvim
podozrenjima, nije imao drugog izbora osim da ode, u nadi da je ovaj
sastanak naslepo zaista sa Mironenkom. Kakve god opasnosti da su išle sa
ovim sastankom, nisu bile naročito nove. I zaista, imajući u vidu njegove
dugogodišnje sumnje u efikasnost vida, nije li svaki sastanak na koji je ikada
otišao bio u neku ruku naslepo?

Početkom večeri, vlažan vazduh zgušnjavao se u maglu, a u vreme kada
je sišao sa autobusa u Hildburghauzerštrase, dobro je zahvatilo grad, dodavši
hladnoći novu moć za stvaranje neugodnosti.

Balard je brzo prolazio kroz utihle ulice. Jedva je poznavao ovaj kraj, ali
njegova blizina Zidu lišavala ga je i ono malo šarma koji je mogao da
poseduje. Mnoge kuće bile su nenastanjene; od onih koje nisu, većina je bila
zabravljena zbog noći, hladnoće i svetala koja su sijala sa stražarskih kuia.
Samo uz pomoć mape, uspeo je da pronađe majušnu ulicu koju je pominjala
Mironenkova poruka.

U kući nisu gorela svetla. Balard snažno pokuca, ali ne odgovoriše mu
koraci u hodniku. Očekivao je nekolilko mogućih scenarija, ali odsustvo
odgovora u kući nije bilo među njima. On pokuca ponovo; i ponovo. Tek
tada on začu zvuk iznutra, i vrata mu se konačno otvoriše. Hodnik je bio
ofarban u sivo i mrko, osvetljen samo golom sijalicom. Čovek čija se silueta

ocrtavala naspram tog bednog enterijera nije bio Mironenko.
„Da?“ reče on.„Šta želite?“ Govorio je nemački sa jasnim moskovskim

naglaskom.
„Tražim prijatelja“, reče Balard.
Čovek, širok gotovo koliko i dovratak u kom je stajao, odmahnu glavom.
„Ovde nema nikoga“, reče on. „Samo ja.“
„Rečeno mi je...“
„Mora da ste pogrešili kuću.“ Neposredno pošto je vratar izneo tu svoju

primedbu, buka je eruptirala niz turobni hodnik. Prevrtao se nameštaj; neko
povika.

Rus se osvrnu i krenu da zalupi Balardu vrata u lice, ali Balardova noga
bila je već tamo da ga spreči. Iskoristivši prednost podeljene čovekove
pažnje, Balard upre ramenom u vrata i gurnu. Nađe se u hodniku - u stvari,
bio je već prevalio pola puta niz njega - pre nego što je Rus krenuo u poteru.
Zvuk demoliranja se pojačao, i sada ga priguši cviljenje nekog čoveka.
Balard krenu za zvukom dalje od domašaja usamljene sijalice, u pomrčinu
zadnje strane kuće. Tu je mogao da se izgubi, da se pred njim naglo nisu
otvorila vrata. U sobi su bile grimizne podne daske; blistale su kao da su
sveže obojene. A sada se lično pojavi i dekorater. Trup mu je bio rasporen
od vrata do pupka. Stiskao je rukama probijenu branu, ali one su bile
beskorisne za zaustavljanje poplave; krv mu je brizgala u naletima, a sa njom
i utroba. On susrete Balardov pogled, očiju preplavljenih smrću, ali telo mu
još nije dobilo uputstvo da legne i umre; ono je zadrhtalo u jadnom pokušaju
da umakne od prizora pogubljenja iza njega.

Prizor natera Balarda da stane i Rus sa vrata ga sada uhvati i odvuče
natrag u hodnik, izdravši mu se u lice. Taj nalet, na uspaničenom ruskom, bio
je za Balarda nerazumljiv, ali za ruke koje su rnu se stegle oko vrata prevod
mu nije bio potreban. Rus je bio upola teži od njega, i uhvatio ga je kao
stručni davitelj, ali Balard se bez problema osećao nadmoćnijim od čoveka.
Otrgnuo je napadačeve ruke sa vrata, i udargio ga po licu. Bio je to silovit
udarac. Rus pade unazad na stepenište, i njegovi povici zamreše.

Balard ponovo pogleda u grimiznu sobu. Mrtvac je nestao, iako su
komadi mesa ostali na pragu.

Iznutra, smeh.
Balard se okrenu prema Rusu.

„Za ime Božje, šta se to dešava?" upita on, ali ovaj drugi je samo zurio
kroz otvorena vrata.

Još dok je on govorio, smeh je prestao. Neka senka pomerila se na krvlju
poprskanom zidu eneterijera, i glas reče:

„Balarde?”
Bilo je tu promuklosti, kao da je govornik čitav dan i noć vikao, ali bio je
to Mironenkov glas.
„Nemoj da stojiš napolju, na hladnoćf,reče on.„Uđi. I uvedi
Solomonova!”
Drugi čovek pokuša da zaždi prema vratima, ali Balard ga zgrabi pre
nego što je uopšte stigao da načini dva koraka.
„Nemaš čega da se plašiš, druže", reče Mironenko. „Psa više nemaf
Uprkos razuveravanju, Solomonov zajeca dok ga je Balard gurao prema
otvorenim vratima.
Mironenko je imao pravo: unutra jeste bilo toplije. A psu nigde nije bilo
ni traga ni glasa. Bilo je, međutim, krvi u izobilju. Čovek kojeg je Balard
poslednji put video kako se klati na vratima, bio je odvučen natrag u klanicu
dok su se on i Solomonov gušali. Telo je tretirano zapanjujuće varvarski.
Glava mu je bila razbijena; utroba mu je bila grozna prostirka.
U zasenčenom uglu te strašne sobe, čučao je Mironenko. Bio je
nemilosrdno izujedan, sudeći po nateklinama oko glave i na gornjem delu
trupa, ali na neobrijanom licu nalazio mu se osmeh za spasioca.
„Znao sam da ćeš doćf, reče on. Pogled mu pade na Solomonova.„Pratili
su me“, reče on.„Nameravali su da me ubiju, pretpostavljam. Jeste li to
nameravali, druže?“
Solomonov se tresao od straha - oči su mu letele od pomodrelog meseca
Mironenkovog lica do raskomadanih creva koja su ležala svuda okolo - ne
nalazeći nigde mesto za smirenje.
„Šta ih je sprečilo?“ upita Balard.
Mironenko ustade. Čak i taj spori pokret natera Solomonova da se trgne.
„Reci gospodinu Balardu", podstaknu ga Mironenko. „Reci mu šta se
dogodilo." Solomonov je bio previše prestravljen da progovori. „On je iz
KGB-a, naravno", objasni Mironenko. „Obojica poverljivi ljudi. Ali
nedovoljno poverljivi da ih upozore, jadni idioti. I tako su ih poslali da me
ubiju, samo sa pištoljem i molitvom.“ On se nasmeja na tu pomisao.

„Nijedno im nije mnogo vredelo u ovakvim okolnostima.“
„Molim te...“ promrmlja Solomonov, „pusti me. Neću ništa reći.“
„Reći ćeš ti ono što oni budu hteli da kažeš, druže, kao što to svi mi

moramo“, odgovori Mironenko.„Nije li tako, Balarde? Svi smo sužnji svoje
vere?“

Balard je podrobno posmatrao Mironenkovo lice; tamo je postojala neka
ispunjenost koju modrice nisu mogle da objasne. Koža kao da se mreškala.

„Naterali su nas da zaboravimo“, reče Mironenko.
„Šta to?“ upita Balard.
„Sebe same“, dođe odgovor, i sa njim Mironenko se pomeri iz svog
mračnog ugla na svetlost.
Šta su mu to Solomonov i njegov mrtvi kompanjon uradili? Meso mu je
bilo masa majušnih kontuzija, a na vratu i slepoočnicama imao je krvave
kvrge koje je Balard mogao da prepozna kao modrice, ali one su drhtale, kao
da se nešto ugnezdilo pod kožom. Mironenko, međutim, nije pokazivao
nikakve znake neugodnosti, dok je pružao ruke prema Solomonovu. Na
njegov dodir, neuspeli ubica izgubi kontrolu nad bešikom, ali Mironenkove
namere nisu bile ubilačke. Sa jezivom nežnošću, on obrisa suzu sa
Solomonovljevog obraza. „Vrati im se“, posavetova on čoveka koji se tresao.
„Reci im šta si video.“
Solomonov kao da je jedva verovao svojim ušima, ili je podozrevao - kao
i Balard - da je to opraštanje lažno, i da će svaki pokušaj da ode izazvati
fatalne posledice.
Ali Mironenko je bio uporan. „Idi samo“, reče on. „Ostavi nas, molim te.
Ili bi više voleo da ostaneš i pogostiš se?“
Solomonov načini jedan, oklevajući korak prema vratima. Kada do
udarca nije došlo, on načini drugi korak, pa treći, i sada izađe na vrata i
nestade.
„Kaži im!“ viknu Mironenko za njim. Ulazna vrata se zalupiše.
„Šta da im kaže?“ reče Balard.
„Da sam se setio“, reče Mironenko. „Da sam pronašao kožu koju su mi
ukrali.“
Prvi put otkad je ušao u kuću, Balard poče da oseća mučninu. Nije to
bilo zbog krvi ili kostiju pod nogama, već zbog izraza u Mironenkovim
očima. Video je već tako sjajne oči. Ali gde? reče on tiho, „ti si ovo uradio.“

„Svakako“, odgovori Mironenko.
„Kako?“ reče Balard. Uz potiljak mu se uspinjala poznata grmljavina.
Pokušao je da je ignoriše i da iznudi od Rusa nekakvo objašnjenje.„Kako,
proklet bio?“
„Mi smo isti“, odgovori Mironenko. „Njušim to u tebi.“
„Ne“, reče Balard. Buka je rasla.
„Doktrine su samo reči. Nije važno ono čemu nas uče, već ono što
znamo. U srži; u duši.“
Već je jednom govorio o dušama; o mestima koja su njegovi gospodari
sazdali i gde se čovek može razlomiti. U to vreme, Balard je takve priče
smatrao pukom ekstravagancijom; sada nije bio tako siguran. Šta je bio onaj
pogreb, nego pokoravanje nekog tajnog dela njega? Dela iz srži? Dela iz
duše.
Pre nego što je Balard mogao da pronađe reči kojima bi izrazio sebe,
Mironenko se ukoči, dok su mu oči blistale više nego ikada.
„Napolju su“, reče on.
„Ko?“
Rus slegnu ramenima. „Zar je važno?“ reče on. „Tvoja strana ili moja.
Koja god da je, ućutkaće nas ako bude mogla.“
To je bilo sasvim tačno.
„Moramo biti brzi“, reče on i krenu prema hodniku. Ulazna vrata stajala
su otvorena. Mironenko se tamo nađe za nekoliko trenutaka. Balard ga je
sledio. Zajedno, kliznuše na ulicu.
Magla se zgusnula. Kovitlala se oko uličnih svetiljki, zamagljujući im
svetlost.stvarajući od svakog haustora skrovište. Balard nije čekao da
izmami progonioce na otvoreno, već je sledio Mironenka, koji je već daleko
odmakao, hitar uprkos svojoj glomaznosti. Balard je morao da ubrza korak da
bi mu čovek ostao u vidokrugu. U jednom trenutku bio je vidljiv, a u
sledećem se magla zatvorila oko njega.
Rezidencijalni kvart kroz koji su se kretali sada je ustupio mesto
anonimnijim zgradama, skladištima možda, čiji su se zidovi protezali u inrak
neremećen prozorima. Balard ga pozva da uspori korak. Rus stade i okrenu
se prema Balardu, dok mu je silueta treperila u jezivom svetlu. Je li to bio
trik magle, ili se Mironenkovo stanje pogoršalo za onih nekoliko minuta
otkad su napustili kuću? Lice kao da mu se curelo; kvrge na vratu još više su

mu se nadule.
„Ne moramo da bežimo“, reče Balard. „Ne prate nas.“
„Uvek oni prate“, odgovori Mironenko, i kao da bi ta njegova primedba

dobila na težini, Balard začu korake prigušene maglom u obližnjoj ulici.
„Nema vremena za rasprave", promrmlja Mironenko, okrenu se na petama

i potrča. Za nekoliko sekundi, magla ga ponovo sakri.
Balard je oklevao još trenutak. Koliko god to bilo neoprezno, želeo je da

baci pogled na progonioce kako bi mogao da ih prepozna ubuduće. Ali sada,
kada je tiho lupkanje Mironenkovih stopa prešlo u tišinu, on shvati da su i
drugi koraci prestali. Jesu li znali da ih on čeka? On zadrža dah, ali njima nije
bilo ni traga ni glasa. Nemarna magla se i dalje kovitlala. Činilo se da je sam
u njoj. Nevoljno, on odustade od čekanja i krenu za Rusom u bekstvu.

Nekoliko jardi dalje, put se račvao. Mironenko se nije mogao videti ni u
jednom pravcu. Proklevši sopstvenu glupost i zaostajanje, Balard krenu
putem koji je bio najzaklonjeniji maglom. Ulica je bila kratka, i završavala se
zidom oivičenim šiljcima, iza kojeg se nalazio nekakav park. Magla se tešnje
držala tog mesta sa vlažnom zemljom nego ulice, i Balard nije mogao da vidi
više od četiri ili pet jardi od mesta na kom je stajao. Ali znao je intuitivno da
je odabrao pravi put; da se Mironenko popeo preko zida i da čeka negde u
blizini. Iza njega, magla je ostala uzdržana. lii su ga progonioci izgubili, ili su
se izgubili sami, ili i jedno i drugo. On se pridiže na zid, izbegavši šiljke za
dlaku, i spusti se sa druge strane.

Činilo se da je ulica tiha tako da bi se čulo i da čioda padne, ali očito nije
bilo tako,jer je u parku bilo još tiše. Magla je ovde bila hladnija, i ustrajnije
je prianjala uz njega dok je išao po vlažnoj travi. Zid iza njega - njegov jedini
orijentir u ovoj pustoši- postao je sopstveni duh, a onda je potpuno iščezao.
Sada bez izbora, on načini još nekoliko koraka, nesiguran čak ni da li ide
pravo. Najednom, zavesa od magle bi povučena u stranu i on ugleda figuru
kako ga čeka nekoliko metara napred. Modrice su mu sada toliko izobličile
lice da Balard ne bi ni znao da je to Mironenko, da nije bilo tih očiju koje su
tako jarko sijale.

Čovek nije sačekao Balarda, već se ponovo okrenuo i odjurio u
nematerijalnost, ostavivši Engleza da ga sledi, proklinjući i poteru i plen. Dok
je to činio, osetio je u blizini kretanje. Čula su mu bila beskorisna u
lepljivom zagrljaju magle i noći, ali on je video tim drugim okom, čuo tim

drugim uhom, i znao je da nije sam. Je li Mironenko odustao od trke i vratio
se po njega? On izgovori čovekovo ime, znajući da je time obznanio svoj
položaj svima, ali podjednako siguran da ko god da ga prati već ionako zna
gde se on nalazi.

„Govori“, reče on.
Iz magle nije bilo odgovora.
A onda: pokret. Magla se uvila u samu sebe i Balard je ugledao obličje
koje je razmicalo velove. Mironenko! On ponovo pozva čoveka, načinivši
nekoliko koraka kroz pomrčinu u poteri, i najednom nešto istupi da ga
dočeka. Video je fantoma samo na tren; dovoljno dugo da ugleda užarene oči
i zube izrasle toliko da su iskrivili usta u neprekidnu grimasu. Za te činjenice
- oči i zube - bio je siguran. Za druge bizarnosti - dlakavo meso, čudovišne
udove - bio je manje ubeđen. Možda je njegov um, iscrpljen od toliko buke i
bola, konačno izgubio dodir sa stvarnim svetom; izmišljajući užase kako bi
ga strahom naterao natrag, u neznanje.
„Proklet bio“, reče on, prkoseći i grmljavini koja je dolazila da ga ponovo
zaslepi, i fantomima pred kojima će biti zaslepljen. Gotovo kao da želi da
testira njegov prkos, magla pred njim zatreperi, razmaknu se i nešto što je
mogao da prihvati kao ljudsko biće,ali sa trbuhom uz tle, dopuza u vidokrug i
ispuza iz njega. Sa desne strane, on začu režanje; sa leve, novo neodređeno
obličje dođe i ode. Bio je okružen, izgleda, ludacima i divljim psima.
A Mironenko? Gde je on? Deo ovog skupa, ili njegova žrtva? Začuvši
poluizgovorenu reč iza sebe, on se krenu na petama da bi ugledao figuru koja
je mogla da pripada Rusu, kako uzmiče u maglu. Ovaj put nije pošao za
njim, potrčao je, i brzina mu je bila nagrađena. Figura se ponovo pojavi pred
njim, i Balard posegnu da uhvati čoveka za jaknu. Prsti mu pronađoše
oslonac i Mironenko se najednom okrenu, sa režanjem u grlu, a Balard se
zapilji u lice koje ga umalo ne natera da uzvikne. Usta su mu bili sirova rana,
zubi ogromni, oči prorezi od topljenog zlata; kvrge na vratu narasle su mu i
proširile se, tako da Rusu glava više nije bila podignuta iznad tela, već deo
jedne nepodeljene energije, glava koja je postajala torzo bez osovine koja bi
posredovala.
„Balarde“, osmehnu se zver.
Glas mu je održavao koherenciju samo sa velikom mukom, ali Balard je
tamo čuo ostatke Mironenka. Što je više zagledao cvrčeće meso, to je

postajao užasnutiji.
„Ne plaši se“, reče Mironenko.
„Kakva je to bolest?“
„Jedina bolest od koje sam patio bila je zaborav, a od toga sam izlečen...“

Pravio je grimase dok je govorio, kao da mu je svaka reč oblikovana u
protivurečnosti sa instinktima njegovog grla.

Balard mu dodirnu glavu rukom. I pored pobune protiv bola, buka je rasla
i rasla.

„...I ti se sećaš, zar ne? Ti si isti.“
„Ne“, promrmlja Balard.
Mironenko pruži dlakavi dlan da ga dotakne. „Ne plaši se“, reče on. „Nisi
sam. Ima nas mnogo. Braće i sestara."
„Ja nisam tvoj brat“, reče Balard. Buka je bila gadna, ali Mironenkovo
lice bilo je još gore. Zgađen, on mu okrenu leđa, ali Rus samo krenu za njirn.
„Zar ne osečaš ukus slobode, Balard? I života. Na samo dašak
udaljenosti.“ Balard nastavi da hoda, dok je krv počinjala da mu curi iz
nozdrva. On je pusti da poteče.„Boli samo neko vreme“, reče Mironenko.
„Onda bol nestane..."
Balardova glava je bila pognuta, oči uperene u zemlju. Mironenko, koji je
video da ga nije mnogo impresionirao, zaostade za njim.
„Neće te uzeti natrag!" reče on. »Video si previše."
Rika helikoptera nije sasvim zbrisala te reči. Balard je znao da u njima
ima istine. Korak mu se uspori, i on ču kroz kakofoniju kako Mironenko
mrmlja:
Gledaj..."
Napred, magla se malo proredila i zid parka video se kroz krpe magle. Iza
njega, Mironenkov glas spustio se u režanje.
„Gledaj šta si.“
Rotori zaurlaše; Balard je osećao da će ga noge izdati. Ali, nastavio je da
ide prema zidu. Na nekoliko metara od njega, Mironenko ga ponovo pozva,
ali ovaj put, reči su se sasvim izgubile. Čulo se samo duboko režanje. Balard
nije mogao da se odupre porivu da pogleda; samo jednom. On baci pogled
preko ramena.
Ponovo ga magla zbuni, ali ne sasvim. U trenucima koji su istovremeno
bili čitava večnost, a opet previše kratki, Balard je ugledao stvar koja je bila

Mironenko u svoj njenoj slavi, i na taj prizor, rotori su se pojačali do vriska.
Stisnuo je šake uz lice. Kada je to učinio, začu se pucanj; onda još jedan;
zatim pravi rafal. On pade na tle, koliko od slabosti, toliko i da bi se zaštitio,
i otkri oči kako bi ugledao nekoliko ljudskih prilika koje su se kretale kroz
maglu. Mada je zaboravio na progonioce, oni nisu zaboravili njega. Pratili su
ga u park, i stupili usred ovog ludila, a sada su ljudi, polu-ljudi i stvari koje
nisu bile ljudi bile izgubljene u magli, i na svim stranama došlo je do krvave
zbrke. On vide kako strelac gađa u senku, samo da bi mu se saveznik pojavio
iz magle sa metkom u trbuhu; video je stvar koja se pojavila na četiri noge i
nestala sa vidika na dve; video je još jednu, kako trči, nosi ljudsku glavu o
kosi i smeje se kroz njušku na licu.

Džumbus se prosu prema njemu. Uplašivši se za život, on ustade i
zatetura se natrag prema zidu. Krici, pucnji i režanje nastaviše se; sa svakim
korakom očekivao je da ga pronađe ili metak, ili zver. Ali, stigao je do zida
živ, i pokušao da se popne uz njega. Ali, izgubio je koordinaciju. Nije imao
izbora, osim da prati zid sve dok ne dođe do kapije.

Iza njega, nastavljali su se prizori demaskiranja, preobražaja i pogrešnog
identiteta. Njegove oslabljene misli vratiše se načas Mironenku. Hoće li on,
ili bilo ko iz njegovog plemena, preživeti ovaj masakr?

„Balarde“, reče glas u magli. Nije mogao da vidi govornika, mada je
prepoznao glas. Čuo ga je u svojim obmanama, kako mu priča laži.

On oseti ubod u vrat. Čovek je prišao otpozadi, i zabio mu iglu.
„Spavaj“, reče glas. A sa rečima, dođe i zaborav.

Isprva nije mogao da se seti čovekovog imena. Um mu je lutao kao
izgubljeno dete, iako je njegov islednik iznova i iznova zahtevao njegovu
pažnju i obraćao mu se kao da su stari prijatelji. I zaista, bilo je nećeg
poznatog u njegovom lutajućem oku, koje se kretalo toliko sporije od svog
kompanjona. Konačno, dođe mu ime.

„Ti si Krips“, reče on.
„Naravno da sam ja Krips“, odgovori čovek. „Zar te pamćenje vara?
Nemoj se brinuti. Dao sam ti neke sedative, kako ne bi poremetio balans.
Mada ne mislim da je to mnogo verovatno. Dobro si se borio, Balarde,
uprkos znatnim provokacijama. Kad pomislim samo kako je stari Odel
odlepio...“ On uzdahnu.„Da li se uopšte sećaš prošle noći?“

Isprva mu je oko uma bilo slepo. Ali onda sećanja počeše da dolaze.
Nejasna obličja koja se kreću u magli.

„Park“, reče on konačno.
„Jedva sam te izvukao. Sam Bog zna koliko ima mrtvih.“
„Onaj drugi... Rus...?“
„Mironenko?" podstaknu ga Krips. „Ne znam. Vidiš,ja više nisam
nadležan; samo sam se umešao da spasem ono što mogu. Londonu ćemo biti
ponovo potrebni, pre ili kasnije. Naročito sada, kad znaju da Rusi imaju
specijalni odred kao i mi. Naravno, čuli smo glasine; a onda, pošto si se
sastao sa njim, da se pitamo za Mironenka. Zato sam dogovorio sastanak. I
naravno, kada sam ga video, licem u lice, znaosam. Ima nešto u očima. Nešto
gladno."
„Video sam kako se menja...“
„Da, prizor i po, zar ne? Moć koju oslobađa. Zato smo i razvili program,
vidiš, da ukrotimo tu moć, da je nateramo da radi za nas. Ali, nju je teško
kontrolisati. Trebale su godine terapije potiskivanja, za sporo zakopavanje
želje za preobražajem, tako da smo ostali sa čovekom sa svojstvima zveri. Sa
vukom u ovčijoj koži. Mislili smo da smo savladali problem; da će, ako te
sistemi verovanja ne zadrže pod kontrolom, to učiniti bolovi. Ali, prevarili
smo se.“ On ustade i ode do prozora. „Sada moramo od početka.“
„Sakling je rekao da si ranjen."
„Ne. Samo ražalovan. Naređeno mi je da se vratim u London."
„Ali ne vraćaš se.“
„Sada hoću; sada kad sam tebe pronašao." On se osvrnu prema Balardu.
„Ti si moje opravdanje, Balard. Ti si živi dokaz da su moje tehnike vredne.
Ti poseduješ u potpunosti znanje o svom stanju, a opet, terapija te drži na
uzici.“ On se ponovo okrenu prema prozoru. Kiša je zasula staklo. Balard je
gotovo mogao da je oseti na glavi, na leđima. Hladna, slatka kiša. U jednom
blaženom trenutku, kao da je trčao na njoj, blizu tla, a vazduh je bio pun
mirisa koje je pljusak oslobodio iz pločnika.
„Mironenko je rekao...“
„Zaboravi na Mironenka“, reče mu Krips. „On je mrtav. Ti si poslednji iz
starog bratstva, Balard. I prvi iz novog.“
Dole, zazvoni zvono. Krips virnu kroz prozor dole, na ulicu.
„Vidi, vidi“, reče on. „Delegacija, došla da nas moli da se vratimo.

Nadam se da si polaskan." On ode do vrata.„Ostani tu. Ne moramo večeras
da te pokazujemo. Umoran si. Neka čekaju, a? Neka se znoje.“ On napusti
zagušljivu sobu zatvorivši vrata za sobom. Balard mu je čuo korake na
stepenicama. Zvono je zazvonilo i drugi put. On ustade i ode do prozora.
Zamor svetla kasnog popodneva odgovarao je njegovom zamoru; on i njegov
grad još su se slagali, uprkos kletvi koju je nosio. Dole, neki čovek izađe iz
kola i priđe prednjim vratima. Čak i pod ovim oštrim uglom, Balard prepozna
Saklinga.

Začuše se glasovi u hodniku; a sa Saklingovom pojavom, debata postade
još uspaljenija. Balard priđe vratima, i oslušnu, ali njegov um otupljen
drogom malo je toga mogao da razabere od svađe. Molio se da Krips ispuni
datu reč, i da im ne dozvoli da ga pogledaju. Nije želeo da bude zver kao
Mironenko. To nije sloboda, zar ne? Biti tako strašan? To je samo drugačija
vrsta tiranije. Ali opet, nije želeo ni da bude prvi iz Kripsovog herojskog
bratstva. On nije pripadao nikome, shvatio je; čak ni samom sebi. Bio je
beznadežno izgubljen. A opet, zar mu Mironenko nije rekao na prvom
sastanku da je čovek koji ne veruje da je izgubljen, izgubljen? Možda bolje i
to - bolje postojati u sutonu između jednog stanja i drugog, napredovati što
bolje može pomoću sumnje i dvoznačnosti - nego trpeti sigurnost kule.

Rasprava je dole dobijala u silini. Balard otvori vrata kako bi bolje čuo.
Dočeka ga Saklingov glas. Ton je bio naprasit, ali zbog toga nipošto manje
preteći.

„Gotovo je...“ govorio je on Kripsu. „Zar ne razumeš engleski?" Krips
pokuša da protestuje, ali Sakling ga preseče.„Ili ćeš poći kao džentlmen, ili
će te Gidion i Šepard izneti. Biraj.“

„Šta je ovo?“ upita Krips. „Ti si niko i ništa, Sakling. Ti si komični
element.“

„To je bilo juče“, odgovori čovek. „Došlo je do promena. Dođe maca na
vratanca, zar ne? To bi ti trebalo da znaš bolje od bilo koga. Uzeo bih mantil
da sam na tvom mestu. Pada kiša.“

Nastade kratka tišina, a onda Krips reče:
„U redu. Poći ću.“
„Dobričina“, reče Sakling slatko. „Gidion, idi i proveri gornji sprat.“
„Sam sam“, reče Krips.
„Verujem ti“, reče Sakling. A onda, Gidionu: „Svejedno, uradi tako.“