Clive Barker Knjiga krvi 6

Balard je čuo kako neko ide hodnikom, a zatim iznenadni nalet pokreta. Krips
je ili pokušavao da pobegne, ili je napao Saklinga, jedno od ta dva. Sakling
viknu; nastade gušanje. A onda, presekavši zbrku, jedan jedini pucanj.

Krips kriknu, a onda se začu zvuk njegovog pada.
Sada Saklingov glas, zagušen besom. „Glupan“, reče on. „Glupan.“
Krips prostenja nešto što Balard nije uhvatio. Zar je tražio da ga dokrajče,
možda, kad mu je Sakling rekao: „Ne. Vraćaš se u London. Šeparde, zaustavi
mu krvarenje. Gidion: gore.“
Balard uzmaknu sa vrha stepenica kada je Gidion počeo da se penje.
Osećao se usporeno i nesposobno. Nije mogao da umakne iz ove zamke.
Uhvatiće ga i zatrti. On je bio zver; pobesneli pas u lavirintu. Da je samo
ubio Saklinga kada je imao snage za to. Ali opet, šta bi to vredelo? Svet je
bio pun ljudi poput Saklinga, ljudi koji su čekali pravi trenutak da se pokažu
u pravom svetlu; gnusni, meki, tajnoviti Ijudi. 1 najednom, u Balardu kao da
se pokrenu zver, i on pomisli na park, maglu i osmeh na Mironenkovom licu,
osetivši nalet žaljenja za nečim što nikada nije imao: za životom čudovišta.
Gidion samo što nije stigao do vrha stepeništa. Iako je to samo moglo da
odloži neizbežno za nekoliko trenutaka, Balard kliznu duž odmorišta i otvori
prva vrata koja je našao. Bilo je to kupatilo. Na vratima je bila reza, koju je
namaknuo na mesto.
Zvuk tekuće vode ispunjavao je prostoriju. Parče oluka se polomilo, i
bujica kišnice telda je na prozorski prag. Taj zvuk, i hladnoća kupatila,
vratiše mu noć obmana. On se seti bola i krvi; seti se tuša - vode koja mu je
tukla po lobanji, pročišćavala ga od bola kojim su ga krotili. Na tu pomisao,
dve reči dođoše mu nezvane na usne.
„Ne verujem."
Čuli su ga.
„Ovde gore ima nekoga“, viknu Gidion. Čovek priđe vratima i zalupa po
njima. „Otvaraj!“
Balard ga je čuo sasvim jasno, ali nije odgovorio. Grlo mu je gorelo, a
rika rotora postajala je sve glasnija. On se osloni leđima o vrata i prepusti
očajanju.
Sakling se popeo uz stepenice i našao pred vratima za nekoliko sekundi.
„Ko je unutra?“ zahtevao je da zna. „Odogovri! Ko je unutra?“ Ne dobivši
odgovor, on naredi da dovedu Kripsa gore. Začu se novo komešanje dok su

izvršavali naređenje.
„Poslednji put...“ reče Sakling.
Pritisak je rastao u Balardovoj lobanji. Ovaj put, činilo se da larma ima

smrtonosne namere; oči su ga bolele, kao da će mu prsnuti iz duplji. On
ugleda nešto u ogledalu iznad lavaboa; nešto sa blistavim očima, i ponovo,
dođoše mu reči - „Ne verujem“ - ali ovaj put njegovo grlo, koje je bilo
zauzeto drugim poslovima, jedva je moglo da ih izgovori.

„Balard“, reče Sakling. U toj reči čuo se trijumf.„Bože moj, imamo i
Balarda. Ovo nam je srećan dan.“

Ne, pomisli čovek u ogledalu. Ovde nema nikoga sa takvim imenom.
Nikoga sa bilo kakvim imenom, u stvari, jer nisu li imena prvi čin vere, prva
daska kovčega u kom pokopavaš svoju slobodu? Stvar koja je postajao nije
mogla imati ime; nije se mogla staviti u kovčeg; niti pokopati. Nikada više.

Za trenutak, više nije video kupatilo.već se našao kako lebdi iznad groba
koji su ga naterali da iskopa, a u dubinama, kovčeg je poskakivao dok se
njegova sadržina borila protiv preranog ukopa. Mogao je da čuje cepanje
drveta - ili je to bio zvuk provaljivanja vrata?

Poklopac kovčega odlete. Kiša eksera popada po glavama grobara. Buka
u njegovoj glavi, kao da zna da su njene muke bile jalove, najednom umače, a
sa njom i obmana. Ponovo se nalazio u kupatilu, i gledao u otvorena vrata.
Ljudi koji su zurili spolja u njega imali su lica budala. Oklembešena i
odrvenela od šoka - zbog toga kako je on bio sazdan. Zbog njegove njuške,
zbog njegove dlake, njegovog zlatnog oka i žutog zuba. Njihov užas ga ushiti.

„Ubij to!“ reče Sakling i gurnu Gidiona unutra. Čovek je već izvukao
pištolj iz džepa i naciljao je, ali prst na njegovom obaraču bio je prespor.
Zver mu zgrabi šaku i zgnječi meso oko čelika. Gidion vrisnu i zatetura se niz
stepenice, ignorišući Saklingove povike.

Dok je zver podizala šapu da onjuši krv na dlanu, blesnu plamen i ona
oseti udarac u rame, Šepard, međutim, nije imao prilike da ispali drugi hitac,
jer je njegova žrtva već prošla kroz vrata i obrušila se na njega. Bacivši
pištolj, on uzaludno pokuša da umakne na stepenište, ali šapa zveri mu
raspečati potiljak jednim lakim udarcem. Revolveraš se preturi i usko
odmorište ispuni njegov miris. Zaboravivši na druge neprijatelje, zver se sruči
na drob i poče da jede.

Neko reče: „Balarde.“

Zver proguta mrtvačeve oči jednim zalogajem, poput vrhunskih ostriga.
Ponovo, ti slogovi. „Balarde.” Nastavio bi sa obrokom, ali taj zvuk
jecanja zabadao mu se u uši. Za sebe je bio neosetljiv, ali ne i za jad. On
ispusti meso iz prstiju i osvrnu se duž odmorišta.
Čovek koji je plakao, plakao je samo iz jednog oka; drugo je zurilo,
čudnovato nedirnuto. Ali bol u živom oku bio je zaista dubok. Bilo je
toočajanje, znala je zver; takva patnja bila mu je suviše bliska da bi je slast
preobražaja sasvim izbrisala. Uplakani čovek nalazio se u rukama drugog
čoveka, koji je prislonio pištolj uz slepoočnicu svog zarobljenika.
„Jedan pokret samo“, reče čovek sa pištoljem, „i razneću mu glavu. Da li
razumeš?“
Zver obrisa usta.
„Reci mu, Kripse. On je tvoja beba. Nateraj ga da razume.“
Jednooki čovek pokuša da govori, ali reči su ga porazile. Krv iz rane u
njegovom trbuhu tekla mu je kroz prste.
„Niko od vas ne mora da umre“, reče čovek sa pištoljem. Zveri se nije
dopadala muzika njegovog glasa; bila je kreštava i puna prevare.»London bi
mnogo više voleo da vas ima žive. Zašto mu ne kažeš, Kripse? Reci mu da ne
želim da mu naudim."
Uplakani čovek klimnu glavom.
„Balarde...“ promrmlja on. Glas mu je bio mekši od onog drugog. Zver ga
sasluša.
„Reci mi, Balarde..." reče on,„kakav je to osećaj?“
Zver nije mogla sasvim da shvati pitanje.
„Molim te, reci mi. Radoznalosti radi...“
„Proklet bio...“ reče Sakling, zabivši pištolj u Kripsovo meso.„Ovo nije
debatni klub.“
„Je li dobro?“ upita Krips, ignorišući i čoveka i pištolj.
„Umukni!“
„Odogovori mi, Balarde. Kakav je to osećaj?“
Dok je zurio u Kripsove očajničke oči, značenje zvukova koje je ovaj
izustio postade jasno, sa rečima koje su popadale na svoja mesta kao
mozaik. „Je li dobro?“ pitao je čovek.
Balard začu smeh u svom grlu i pronađe tamo slogove kojima može da
odgovori.

„Da“, reče on uplakanom čoveku. „Da. Dobro je.“
Nije stigao ni da završi sa odgovorom kada je Kripsova ruka suknula da
zgrabi Saklingovu. Da li je nameravao samoubistvo ili bekstvo, niko nikada
neće znati. Prst na obaraču se zgrči, i metak prolete kroz Kripsovu glavu,
zasuvši tavanicu njegovim očajanjem. Sakling baci telo u stranu i krenu da
nacilja, ali zver je već bila kraj njega.
Da je u njemu bilo više ljudskog, Balard bi možda pomislio da natera
Saklinga da pati, ali on nije imao takve perverzne ambicije. Njegova jedina
misao bila je da zatre svog neprijatelja što je efikasnije moguće. Dva oštra i
smrtonosna udarca izvela su to. Čim je čovek bio uklonjen, Balard priđe
mestu gde je ležao Krips. Njegovo stakleno oko izmaklo je uništenju. Zurilo
je nepomično, netaknuto pogromom svuda oko njih. Iskopavši ga iz
unakažene glave, Balard ga stavi u džep; onda izađe napolje na kišu.
Bio je suton. Nije znao u koji su ga kraj Berlina doveli, ali njegovi
impulsi, lišeni razuma, povedoše ga sporednim ulicama i senkama do pustoši
na rubu grada, usred koje je stajala usamljena ruševina. Nije se moglo
pogoditi čemu je zgrada možda nekada služila (kao klanica?, opera?), ali
nekim hirom sudbine, izbegla je uništenje, mada su sve ostale zgrade bile
sravnjene sa zemljom nekoliko stotina metara u svim pravcima. Dok se
probijao preko zakorovljenog krša, vetar je promenio pravac za nekoliko
stepeni i doneo mu miris njegovog plemena. Tamo ih je bilo mnogo, zajedno
u skrovištu ruševine. Neki su se naslanjali na zid i delili cigaretu; neki su bili
savršeni vukovi i skitali su se tamom kao duhovi zlatnih očiju; a opet, drugi
su potpuno mogli da prođu kao ljudi, da nije bilo njihovih tragova.
Iako se plašio da će u ovom klanu imena biti zabranjena, upitao je dvoje
ljubavnika koji su se parili u zaklonu zida znaju li čoveka po imenu
Mironenko. Kuja je imala glatka, neobrasla leđa, a tuce punih sisa visilo joj
je sa stomaka.
„Slušaj“, reče ona.
Balard oslušnu i začu kako neko govori u ćošku ruševine. Glas se dizao i
spuštao. Pratio je zvuk kroz enterijer bez krova do mesta gde je stajao vuk,
okružen pažljivom publikom, sa otvorenom knjigom u šapama. Na Balardov
dolazak, jedno ili dvoje iz publike okrenuše svoje sjajne oči prema njemu.
Čitač zatsade.
„Ššš!“ reče jedan, „drug nam čita.“

Govornik je bio Mironenko. Balard kliznu u prsten slušalaca kraj njega,
kada čitač krenu sa pričom iznova.

„I Bog ih blagoslovi, i Bog im reče, Plodite se, množite se i nastanite
zemlju..." Balard je već čuo te reči, ali večeras su mu bile nove.

„...i potčinite je; zavladajte ribama u moru, i pticama u vazduhu...”
On se obazre prema krugu slušalaca dok su reči opisivale njihov poznati
obrazac.
„...svakim živim stvorom što se zemljom kreće.“
Negde u blizini, plakala je neka zver.

POSLEDNJA ILUZIJA

Šta se tada dogodilo - kada je mađioničar, pošto je hipnotisao tigra u
kavezu, povukao uže sa kićankom koje je oslobodilo tuce noževa da mu
popadaju na glavu - bilo je predmet uspaljene rasprave, kako u baru
pozorišta, tako i kasnije, kada je Svonov nastup bio završen, na pločniku 51.
ulice. Neki su tvrdili da su načas videli kako se dno kaveza otvara u deliću
sekunde, kada su sve oči bile uperene u sečiva u padu, pa je tigar brzo bio
uklonjen, da bi njegovo mesto iza lakiranih rešetki zauzela žena u crvenom.
Drugi su bili podjednako uvereni da životinja uopšte nije ni bila u kavezu,
već je njeno prisustvo bilo puka projekcija koja je utrnuta kada je mehanizam
popeo ženu na binu; to je, naravno, bilo izvedeno takvom brzinom da je
prevarilo oko svih osim onih dovoljno brzih i podozrivih da to uhvate. A
mačevi? Priroda trika koji ih je preobrazio u pukiin sekundama njihovog
blistavog pada iz čelika u ružine latice potpalila je dalju debatu. Objašnjenja
su se kretala u rasponu od prozaičnih do komplikovanih, ali malo je ljudi u
gužvi koja je napustila teatar bilo bez nekakve teorije. A rasprave se nisu
završile tu, na pločniku. Nastavile su da besne dalje, bez sumnje, u
apartmanima i restoranima Njujorka.

Zadovoljstvo koje su izazivale Svonove iluzije bilo je, činilo se, dvojako.
Najpre: spektakl samog trika - u trenutku bez daha, kada je neverica, ako ne
potisnuta, ono navedena da se istegne na nožne prste. A zatirn, kada bi se
trenutak okončao, a logika vratila, rasprava o tome kako je trik izveden.

„Kako to radite, gospodine Svon?“ želela je da zna Barbara Bernštajn.
„To je magija", odgovori Svon. Pozvao ju je iza scene da pregleda tigrov
kavez i potraži bilo kakav znak prevare u njegovoj konstrukciji; nije ga
pronašla. Pregledala je mačeve; bili su smrtonosni. A latice, mirisne. Opet,
insistirala je:
„Da, ali stvarno..." Ona se nagnu bliže njemu. „Meni smete da kažete”,

reče ona, „obećavam da neću zucnuti ama baš nikome.“
On joj uzvrati sporim osmehom umesto odgovora. „O, znam...“ reče ona,

„reći ćete mi da ste se nečim zavetovali.“
„Tako je“, reče Svon.
„...I da vam je zabranjeno da odajete tajne zanata."
„Namera je bila da vam pružim zadovoljstvo", reče joj on.„Zar sam u

tome pretrpeo neuspeh?"
„O, ne”, odgovori ona, bez trunke oklevanja. „Svi pričaju o predstavi. Vi

ste tema broj jedan u Njujorku.”
„Ne“ pobuni se on.
„Uistinu", reče ona, „poznajem ljude koji bi dali rođene očnjake da bi ušli

u teatar. A da ih vi odvedete iza scene... pa, svi ima da mi zavide.“
„Drago mi je“, reče on, i dodirnu joj lice. Očito je očekivala takav potez s

njegove strane. Biće to još nešto čime će moći da se razmeće: zavođenje
čoveka koga su kritičari nazvali Magom Mehnetna.

„Voleo bih da vodim ljubav s vama“, šapnu joj on.
„Ovde?“ reče ona.
„Ne“, reče joj on. „Ne toliko blizu tigrova."
Ona se nasmeja. Više je volela ljubavnike dvadeset godina mlađe od
Svona - on je izgledao, kako je neko primetio, kao čovek koji oplakuje
sopstveni profil, ali njegov dodir obećavao je znanje koje nijedan dečak nije
mogao da ponudi. Volela je primesu raspusnosti koju je naslutila ispod
njegove fasade dženthnena. Svon je bio opasan čovek. Ako ga bude odbila,
možda nikada neće pronaći drugoga.
„Mogli bismo da odemo u hotel“, predloži ona.
„Hotel“, reče on,„jeste dobro rešenje."
Izraz sumnje pređe joj licem.
„A vaša žena...?“ reče ona.„Mogla bi nas videti.“
On je uze za ruku. „Onda, da budemo nevidljivi?"
„Ozbiljno mislim.“
„I ja“, insistirao je on. „Verujte mi; ne možete se uzdati u sopstvene oči.
Valjda ja to znam. To je kamen temeljac moje profesije." Nije izgledala
naročito razuvereno. „Ako nas iko prepozna“, reče on, „jednostavno ću im
saopštiti da ih oči varaju.“
Ona se osmehnu na to, i on je poljubi. Uzvratila mu je na poljubac sa

nedvosmislenim žarom.
„Čudesno“, reče on, kada su im se usta razdvojila. „Da krenemo, pre

nego što tigar ne počne da nas ogovara?"
On je povede preko bine. Čistači još nisu prionuli na posao i tamo, na

daskama, bile su razbacane ružine latice. Neke su bile izgažene, a neke ne.
Svon izvuče ruku iz njene i priđe mestu gde je ležalo cveće.

Gledala ga je kako se saginje da uzme ružu sa tla, očarana njegovim
gestom, ali pre nego što je mogao da se ponovo uspravi, nešto u vazduhu
iznad njega zapade joj za oko. Ona podiže pogled i ugleda parče srebra koje
je padalo prema njemu. Ona krenu da ga upozori, ali mač je bio brži od
njenog jezika. U poslednjem mogućem trenutku on kao da oseti opasnost u
kojoj se našao i obazre se, sa pupoljkom u ruci, a šiljak mu se zari u leđa.
Momenat sile uroni mač kroz njegovo telo sve do balčaka. Krv mu pobeže iz
prsa i zapljusnu pod. On ne načini nikakav zvuk, već pade napred, isteravši
dve trećine mača iz tela kada je tresnuo o binu.

Vrisnula bi, ali njenu pažnju zaokupi zvuk iz razbacanih mađioničarskih
aparatura među kulisama iza nje, prigušeno režanje koje je neporecivo bilo
glas tigra. Ona se ukoči. Verovatno su postojala uputstva kako se najbolje
mogu pogledom ukrotiti odbegli tigrovi, ali pošto je bila rođena na Menhetnu,
gde je i odrasla, nije bila upoznata sa takvim tehnikama.

„Svone?“ reče ona, u nadi da je ovo ipak neka barokna iluzija priređena
samo za nju.„Svone. Molim te, ustani."

Ali mađioničar je samo ležao tamo gde je pao, dok se lokva širila pod
rtjiin.

„Ako je ovo šala...“ reče ona osorno,„...nije mi zabavno." Kada se on nije
digao na njenu primedbu, ona pokuša sa slađom taktikom. „Svone, dragi,
sada bih da krenemo, ako nemaš ništa protiv.”“

Ponovo se začu režanje. Nije želela da se okrene i otkrije njegov izvor, ali
podjednako nije želela da je nešto zaskoči otpozadi.

Oprezno, ona pogleda okolo. Kulise su bile u mraku. Razbacani predmeti
sprečavali su je da ustanovi tačno položaj zveri. Ipak, još je mogla da je čuje:
njen korak, njeno režanje. Korak po korak, ona poče da uzmiče prema rubu
bine. Spuštena zavesa odvajala ju je od auditorijuma, ali ona se nadala da će
moći da se podvuče ispod nje pre nego što tigar ne stigne do nje.

Dok je uzmicala uz tešku tkaninu, jedna od senki među kulisama odbaci

svoj dvosmisao, i pojavi se životinja. Nije bila divna, kao što je mislila dok
se ova nalazila iza rešetki. Bila je ogromna, smrtonosna i gladna. Ona čučnu i
posegnu za rubom zavese. Tkanina je bila otežana tegovima, i imala je više
teškoća da je podigne nego što je očekivala, ali uspela je da se dopola
provuče ispod draperije kada je, glave i ruku stisnutih uz daske, osetila udar
tigrovog dolaska. Trenutak kasnije, ona oseti kako joj gola leđa zapljuskuje
njegov dah i vrisnu kada joj je zabio kandže u telo i odvukao je izvan
vidokruga u kojem se nalazila sigurnost prema svojim zapenjenim čeljustima.

Čak i tada, odbijala je da odustane od života. Ritala se i čupala mu
pregršti krzna, zasipala mu njušku kišom udaraca. Ali njen otpor bio je
zanemarljiv pred takvom silinom; njen napad, i pored žestine, nije usporio
zver ni za tren. Rasporila joj je trbuh jednim nonšalantnim zamahom.
Milosrdno, sa tom prvom ranom, njena čula odustaše od svake pretenzije za
svestranošću, i umesto toga postadoše nečuveno inventivna. Učini joj se da
čuje odnekud aplauz, riku odobravanja publike, kao i da umesto krvi koja joj
sigurno šiklja iz tela tu brizgaju fontane blistave svetlosti. Agonija koju su
trpeli njeni nervni završeci nije je uopšte doticala. Čak i kada ju je životinja
rastavila u tri ili četiri dela, glava joj je ležala postrance na ivici bine i
posmatrala razdiranje njenog trupa i proždiranje njenih udova.

I sve vreme, dok se pitala kako je sve to moguće - da njene oči mogu da
žive toliko da prisustvuju ovoj poslednjoj večeri - jedini odgovor koji je
mogla da smisli bio je Svonov:

„To je magija“ rekao je on.
I zaista, mislila je upravo to, da to mora biti magija, kada je tigar došao
do njene glave i progutao je u jednom zalogaju.

Hari D’Amur je voleo da veruje kako u određenim krugovima poseduje
izvesnu reputaciju - tu, na žalost, nije spadala njegova bivša žena, njegovi
poverioci ili oni anonimni kritičari koji su redovno ubacivali pseći izmet u
njegovu kancelariju kroz prorez za pisma. Ali žena koja je sada bila na
telefonu, glasa tako punog jada da je mogla da plače već pola godine i da se
sprema da ponovo započne, ona je u njemu prepoznala uzor.

„...Treba mi vaša pomoć, gospodine D’Amur; veoma.“
„Trenutno sam zauzet sa nekoliko slučajeva“, reče joj on.„Možda biste
mogli da dođete u kancelariju?"

„Ne smem da napustim kuću“, obavesti ga žena.„Sve ću objasniti. Molim
vas, dođite.“

Bio je u žestokom iskušenju. Ali, zaista je imao nekoliko slučajeva, od
kojih je jedan, ako ubrzo ne bude rešen, mogao da se okonča bratoubistvom.
On joj predloži da pokuša kod nekog drugog.

„Ne mogu se prosto obratiti bilo kome“, insistirala je žena.
„Zašto ja?“
„Čitala sam o vama. O onome što se dogodilo u Bruklinu.“
Pominjanje njegovog najneospornijeg neuspeha nije bilo najbolji metod za
pribavljanje njegovih usluga, pomislio je Hari, ali svakako mu je privuklo
pažnju. Ono što se desilo u ulici Vikof započelo je sasvim nedužno, sa
mužem koji ga je angažovao da špijunira njegovu ženu-preljubnicu, a završilo
se na poslednjem spratu kuće Lomaks, sa svetom kakav je poznavao
izvrnutim naopako. Kada je završeno sa brojanjem leševa, i kada su otpremili
preživele sveštenike, ostao je sa strahom od stepeništa i sa više pitanja nego
što će ikada naći odgovora sa ove strane porodične grobnice. Nije mu se
dopadalo da ga podsećaju na te užase.
„Ne volim da pričam o Bruklinu“, reče on.
„Oprostite“, reče žena, „ali treba mi neko ko ima iskustva sa... sa
okultnim.“ Prestala je na trenutak da govori. Još je mogao da joj čuje dah
kroz žicu: tihi, ali neravnomeran.
„Trebate mi“, reče ona. On je već odlučio, u toj pauzi kada se čuo samo
njen strah, kakav će odgovor dati.
„Doći ću.“
„Zahvalna sam vam“, reče ona. „Kuća je u Istočnoj 61. ulici..." On
zabeleži detalje. Njene poslednje reči bile su: „Molim vas, požurite.” Onda je
spustila slušalicu.
Obavio je neke pozive, u uzaludnoj nadi da će primiriti svoja dva klijenta
koji su se lako ljutili, a onda navukao sako, zaključao kancelariju i krenuo
niz stepenice. Odmorište i predvorje su zaudarali. Kada je stigao do ulaznih
vrata, uhvatio je Čaplina, nadstojnika, kako se pomalja iz podruma. „Ovde
smrdf, reče on čoveku.
„Sredstvo za dezinfekciju."
„Mačja pišačka", reče Hari.„Uradi nešto po tom pitanju, hoćeš li? Moram
da štitim svoj ugledf Ostavio je čoveka da se smeje.

Mrka fasada u Istočnoj 61. ulici bila je u savršenom stanju. Stao je na
izribani stepenik, znojav i kiselog daha, sa osećajem da je pravi aljkavac.
Izraz na licu koje ga je susrelo kada su se vrata otvorila ničim ga nije
odvratio od tog mišljenja. „Da?“ želelo je lice da zna. ‘

„Ja sam Hari D’Amur“, reče on. „Zvali su me.“
Čovek klimnu glavom.„Bolje da uđete“, reče on, nimalo oduševljen.
Unutra je bilo svežije nego napolju; i slađe. Mesto je zaudaralo na parfem.
Hari je krenuo za neodobravajućim licem niz hođnik, u veliku sobu, na čijoj
je suprotnoj strani - preko puta orijentalnog tepiha u čije je šare bilo utkano
sve osim cene - sedela udovica. Nije joj pristajala crnina; niti suze. Ona
ustade i pruži ruku.
„Gospodin D’Amur?“
„Da.“
„Valentin će vam doneti nešto da popijete ako želitef »Molim vas. Mleka,
ako imatef Želudac mu je poskakivao tokom poslednjeg sata; u stvari, otkad
je ona pomenula ulicu Vikof.
Valentin se povuče iz sobe, ne skidajući sitne oči sa Harija sve do
poslednjeg mogućeg trenutka’
„Neko je umro“, reče Hari, kada je čovek otišao.
„Tako je“, reče udovica sedajući natrag. Na njen poziv, on sede naspram
nje, među dovoljno jastuka da se opremi harem. „Moj muž.“
„Žao mi je.“
„Nema vremena za žaljenje“, reče ona, dok su joj svaki gest i pogled
odavali reči. Bilo mu je drago što ona oseća takav jad; umrljane suze i
premor nagrdili su lepotu koja bi ga, da ju je video neokrnjenu, ostavila
zanemelog od divljenja.
„Kažu da je smrt mog muža bila nesrećni slučaj", govorila je ona. „Ja
znam da nije.”
„Smem li da vas pitam... za ime?“
„Oprostite. Zovem se Svon, gospodine D’Amur. Dorotea Svon. Možda
ste čuli za mog muža?“
„Mađioničara?“
„Iluzionistu", reče ona.
„Čitao sam o tome. Tragično!”

„Jeste li ikada gledali njegov nastup?“
Hari odmahnu glavom. „Nemam ja para za Brodvej, gospođo Svon.“
„Ovde smo bili tek tri meseca, dok se predstava prikazivala. Hteli smo da se
vratimo u septembru..."
„Vratite?“
„U Hamburg“, reče ona. „Ne volim ovaj grad. Previše je vreo. I previše
surov."
„Nemojte kriviti Njujork“, reče on. „Ne može on tu ništa.“
„Možda“, odgovori ona, klimnuvši glavom. „Možda bi se ono što se
desilo Svonu ionako desilo, gde god da smo. Ljudi mi stalno govore: bio je to
nesrečni slučaj. To je sve. Običan nesrećni slučaj.“
„Ali vi u to ne verujete?“
Valentin se pojavi sa čašom mleka. Spusti je na sto pred Harija. Kada je
krenuo da izađe, ona reče: „Valentine. Pismo.“
On je pogleda čudnovato, gotovo kao da je rekla nešto skaredno.
„Pismo“, ponovi ona.
On izađe.
„Rekli ste...“
Ona se namršti. „Šta?“
„O tome da je reč o nesrećnom slučaju
„O da. Živela sam sa Svonom sedam i po godina, i došla sam do toga da
ga shvatam onoliko koliko je to za bilo koga moguće. Naučila sam da osetim
kada me želi u blizini, a kada ne. Kada me nije želeo, odlazila sam nekuda i
puštala ga da ima sopstvenu privatnost. Geniju je privatnost potrebna. A on
jeste bio genije, znate. Najveći iluzionist posle Hudinija.“ „Ma nije valjda?“
„Pomislim ponekad - pravo je čudo da me je uopšte pustio u svoj
život...“ Hari je želeo da kaže da bi Svon bio lud da ne učini tako nešto, ali
komentar je bio neumesan. Ona nije želela laskanja; nisu joj bila potrebna.
Nije joj bilo potrebno ništa, možda, osim da joj muž ponovo bude živ.
„Sada mislim da ga uopšte nisam poznavala", nastavi ona, „da ga nisam
shvatala. Mislim da je to možda bio samo još jedan trik. Još jedan deo
njegove magije.“
„Maločas sam ga nazvao mađioničarem“, reče Hari. „Ispravili ste me.“
„Tako je“, reče ona, priznavši mu da ima pravo izvinjavajućim pogledom.
„Oprostite. Tako je govorio Svon. Mrzeo je da ga zovu mađioničarem.

Govorio je da je to reč koju treba čuvati za one koji izvode čudesa.“ „A on
nije izvodio čudesa?“

„Voleo je sebe da zove Velikim Prevarantom“, reče ona. Ta pomisao je
natera da se osmehne.

Valentin se ponovo pojavi, žalosnog lica punog podozrenja. Nosio je
koverat koji očito nije želeo da preda, Dorotea je morala da pređe preko
tepiha da bi mu ga uzela iz ruku.

„Je li to pametno?“ reče on.
„Jeste“, reče mu ona.
On se okrenu na peti i mudro se povuče.
„Pogođen je tugom“, reče ona. „Oprostite mu takvo ponašanje. On je bio
uz Svona od samog početka njegove karijere. Mislim da je voleo mog muža
koliko i ja.“
Ona zavuče prst u koverat i izvuče pismo napolje. Papir je bio bledožut,
paučinasto tanak.
„Nekoliko sati posle njegove smrti, ovo pismo dostavljeno je ovde“, reče
ona. „Bilo je adresirano na njega. Otvorila sam ga. Mislim da bi trebalo da ga
pročitate.“
Ona mu ga pruži. Ruka kojom je bilo pisano bila je odlučna i puna
samopouzdanja.

Dorotea, pisalo je tamo, ako čitaš ovo, ja sam mrtav.
Znaš koliko malo pažnje pridajem snovima, predosećanjima i
tome sličnom; ali u poslednjih nekoliko dana, čudne misli su mi se
uvukle u glavu, i podozrevam da mi je smrt veoma blizu. Ako je
tako, neka bude. Tu nema pomoći. Ne gubi vreme u pokušajima da
shvatiš uzroke i razloge; sve su to sada bajate vesti. Samo znaj da
te volim, i da sam te oduvek voleo na svoj način. Žao mi je zbog
svake nesreće koju sam ti prouzrokovao, ili ti prouzrokujem sada,
ali to je bilo izvan moje moći.
Imam neka uputstva u pogledu uklanjanja mog tela. Molim te
da ih ispuniš doslovno. Ne dozvoli nikome da pokuša da te ubedi
da ne učiniš ono što tražim.
Hoću da se kraj mog tela stražari noć i dan sve dok ne budem
kremiran. Ne pokušavaj da vratiš moje telo u Evropu. Neka me

kremiraju ovde, što je pre moguće, a onda pepeo baci u Ist River.
Slatka moja draga, plašim se. Ne plašim se loših snova, ili

onoga što bi moglo da mi se desi u ovom životu, već onoga što moji
neprijatelji mogu da učine kada jednom umrem. Znaš kakvi
kritičari umeju da budu: čekaju dok nisi u stanju da im uzvratiš, a
onda počnu sa ubijanjem lika. Objašnjavanje svega ovoga je suviše
veliki posao, tako da moram prosto da se uzdam da ćeš učiniti kao
što kažem.

Ponovo, volim te, i nadam se da nikada nećeš morati da
pročitaš ovo pismo

Tvoj odani,
Svon.

„Kakva oproštajna poruka”, prokomentarisao je Hari pošto je dvaput
pročitao. On presavi pismo i vrati ga udovici.

„Volela bih da vi ostanete uz njega“, reče ona. „Na bdenju uz leš, ako
tako želite. Samo dok se ne obave zakonske formalnosti, tako da mogu da
uredim njegovu kremaciju. Ne bi trebalo da potraje dugo. Imam advokata
koji već radi na tome.“

„Ponovo: zašto ja?“
Izbegavala je njegov pogled. „Kao što kaže u pismu, on nikada nije bio
praznoveran.Ali ja jesam.Verujem u predskazanja. A u kući je vladala čudna
atmosfera u danima pre nego što je umro. Kao da nas je neko posmatrao.“
„Mislite da je ubijen?“
Ona razmisli o tome, pa reče: „Ne verujem da je to bio nesrećni slučaj."
„Ti neprijatelji o kojima govori...“
„On je bio veliki čovek. Mnogi su mu zavideli.“
„Profesionalna ljubomora? Je li to motiv za ubistvo?“
„Sve može da bude motiv, zar ne?“ reče ona.„Ljude ubijaju i zbog boje
očiju, zar ne?“
Hari je bio impresioniran. Trebalo mu je dvadeset godina da nauči koliko
su stvari nasumične. Ona je o tome govorila kao o nečem sasvim običnom.
„Gde vam je muž““ upita je on.
„Gore“, reče ona. „Naložila sam da se telo vrati ovamo, gde mogu da
pazim na njega. Ne mogu da se pravim da razumem šta se dešava, ali neću da

rizikujem i ignorišem njegova uputstva.“
Hari klimnu glavom.
„Svon je bio moj život“, dodade ona tiho,bez konkretnog povoda; i

ujedno, povodom svega.
Ona ga odvede gore. Miris koji ga je susreo na vratima pojačao se.

Glavna spavaća soba bila je pretvorena u kapelu počinka, do kolena u
suzama i vencima svih oblika i vrsta; njihovi smešani mirisili graničili su se
sa halucinogenicima. Usred tog izobilja, kovčeg - komplikovana stvar, crna i
srebrna - bio je postavljen na postolje. Gornja polovina poklopca stajala je
otvorena, a plišani pokrov bio je pomeren pozadi. Na Dorotein poziv, on
zagaca kroz cveće da pogleda preminulog. Dopalo mu se Svonovo lice; bilo
je duhovito i donekle lukavo; čak je bilo i lepo na neki umoran način.
Štaviše: ono je izazivalo ljubav kod Dorotee; jedno lice teško da je moglo da
ima bolje preporuke. Hari je stajao do struka u cveću i, koliko god to
apsurdno bilo, osećao izvesnu zavist zbog ljubavi koju je ovaj čovek
svakako uživao.

„Hoćete li mi pomoći, gospodine D’Amur?“
Šta je mogao da kaže, osim; „Da, naravno da ću pomoći.“ To, i: „Zovite
me Hari.“

Danas će nedostajati u 'Paviljonu krila'. Tamo je svakog petka uveče
zauzimao najbolji sto u proteklih šest i po godina, i jeo dovoljno da
nadoknadi sve ono što je njegovoj ishrani nedostajalo u kvalitetu i
raznolikosti preostalih šest dana u nedelji. Ta gozba - najbolja kineska
kuhinja južno od Kanalske ulice - dolazila je gratis, zahvaljujući uslugama
koje je nekada pružio vlasniku. Večeras će sto ostati prazan.

Ali, njegov stomak nije trpeo zbog toga. Sedeo je uz Svona tek nekih sat
vremena, kada se Valentin popeo i rekao:

„Kako volite biftek?“
„Dobro prepečen“, odgovori Hari.
Valentin nije bio naročito zadovoljan odgovorom. „Ne volim da prepečem
dobar biftek“, reče on.
„A ja ne volim da vidim krv“, reče Hari, „makar i nije moja.“
Kuvar je očito očajavao zbog ukusa svog gosta i okrenuo se da pođe.
„Valentine?“

Čovek se osvrnu.
„Je ii vam to kršteno ime?“ upita Hari.
„Krštena imena su za hrišćane", začu se odgovor.
Hari klimnu glavom. „Ne volite što sam ovde, zar ne?“
Valentin ne odgovori. Oči mu odlutaše kraj Harija do otvorenog kovčega.
„Neću biti ovde dugo“, reče Hari, ali dok sam tu, možemo li biti prijatelji?”
Valentinov pogled mu se ponovo vrati.
„Ja nemam prijatelja", reče on bez neprijateljstva ili samosažaljenja.
„Više ne.“
„ U redu. Oprostite.“
„Šta tu ima da se oprašta?“ želeo je Valentin da zna. „Svon je mrtav. Sve
je gotovo, prestanimo sa drekom."
Setno lice stoičld je odolevalo suzama. Pre će kamen zaplakati, nagađao
je Hari. Ali, taino je bilo tuge,još akutnije zbog toga što je bila nema. „Jedno
pitanje.“
„Samo jedno?“
„Zašto niste želeli da pročitam njegovo pismo?“
Valentin malo podiže obrve; bile su toliko fine da su mogle biti i nacrtane.
„On nije bio lud“, reče. „Nisam želeo da pomislite da je on bio ludak, zbog
onoga što je napisao. To što ste pročitali zadržite za sebe. Svon je bio
legenda. Ne želim da uspomena na njega bude ukaljana.“
„Trebalo bi da napišete knjigu“, reče Hari. „Da ispričate celu priču
jednom za svagda. Čujem da ste dugo bili uz njega.“
„O, da“, reče Valentin. „Dovoljno dugo da znain da ne treba da ispričam
istinu.“
Rekavši to, on izađe, ostavivši cveće da vene, a Harija sa više zagonetki
u rukama nego na početku.
Dvadeset minuta kasnije, Valentin donese poslužavnik sa hranom: veliku
salatu, hleb, vino i biftek. Meso samo što nije bilo ugljenisano.
„Baš kao što volim“, reče Hari, i navali.
Nije video Doroteu Svon, mada sam Bog zna da je mislio na nju dovoljno
često. Svaki put kada bi čuo šapat na stepeništu, ili korake po tepihom
postavljenom odmorištu, ponadao bi se da će se njeno lice pojaviti na
vratima, sa pozivom na usnama. To možda i nije bila najpriličnija pomisao,
imajući u vidu blizinu leša njenog muža, ali zar bi iluzionist sada mario za to?

Bio je mrtav, nestao. Da je imao imalo duhovne velikodušnosti, ne bi želeo
da vidi kako mu se udovica davi u suzama.

Hari ispi bokalčić vina koji je Valentin doneo, i kada se - četrdeset pet
minuta kasnije - čovek ponovo pojavio sa kafom i kalvadosom, rekao mu je
da ostavi flašu.

Bližila se noć. Saobraćaj je bio bučan na Leksingtonu i Trećoj. Iz dosade,
počeo je da posmatra ulicu sa prozora. Dvoje ljubavnika bučno su se svađali
na pločniku, i prestali su tek kada je neka brineta sa zečjom usnom i
pekinezerom stala da ih besramno posmatra. U mrkoj zgradi preko puta
pripremao se prijem: posmatrao je kako s ljubavlju postavljaju sto i pale
sveće. Posle izvesnog vremena, špijuniranje mu je dosadilo, pa je pozvao
Valentina i upitao ga postoji li neki portabl televizor koji bi mogao da dobije.
To mu je odmah bilo obezbeđeno, i sledeća dva sata on je sedeo sa malim
crno-belim monitorom na podu, između orhideja i ljiljana, i posmatrao svu
besmislenu zabavu koju je ovaj nudio, a srebrno osvetljenje treperelo je na
pupoljcima kao uzbuđujuća mesečina.

Četvrt sata posle ponoći, kada je žurka preko puta bila u punom jeku,
Valentin se pojavi.„Želite li noćnu čašicu?“

„Naravno."
„Mleko, ili nešto jače?“
„Nešto jače.“
On izvuče flašu konjaka, i dve čaše. Zajedno nazdraviše mrtvacu.
„Za gospodina Svona.“
„Za gospodina Svona.“
„Ako vam večeras još bilo šta zatreba“, reče Valentin, „ja sam u sobi
pravo iznad. Gospođa Svon je dole, tako da ako čujete da se neko kreće,
nemojte se brinuti. Ovih noći ne spava baš najbolje."
„A ko spava?“
Valentin ga ostavi da stražari. Hari je čuo čovekovo koračanje po
stepenicama, a zatim škripu daski poda na nivou iznad njegovog. Ponovo je
obratio pažnju na televiziju, ali izgubio je nit filma koji je gledao.
Zora je bila daleko; u međuvremenu, Njujork će provesti finu noć posle
petka: u plesu, tuči, zavitlavanju.
Slika na televizoru zatreperi. On ustade i krenu prema njemu, ali ne uspe
tamo da stigne. Posle dva koraka od stolice na kojoj je sedeo, siika se skupi i

potpuno nestade, zagnjurivši sobu u potpuni mrak. Hari je načas imao
vremena da registruje da nimalo svetla ne nalazi svoj put kroz prozore sa
ulice. A onda započe bezumlje.

Nešto se kretalo u tami: neodređena obličja su se uzdizala i spuštala.
Trebao mu je jedan trenutak da ih prepozna. Cveće! Nevidljive ruke cepale
su vence i suze i bacale pupoljke u vazduh. Pratio je njihov pad, ali oni nisu
padali na tle. Činilo se da su podne daske izgubile svaku veru u sebe, i
nestale, tako da su pupoljci samo nastavili da padaju - dole, dole - kroz pod
sobe ispod, i kroz pod podruma, prema Bog zna kom odredištu. Strah obuze
Harija, poput nekog starog prodavca droge koji obećava strašno ushićenje.
Čak je i ono malo dasaka pod njegovim nogama postalo nematerijalno. Za
sekund će i on poći za pupoljcima.

On se obrnu da bi pronašao stolicu sa koje je ustao - neku fiksiranu tačku
u ovoj vrtoglavoj noćnoj mori. Stolica je još bila tamo; mogao je jedva da je
razazna u pomrčini. Dok su iskidani cvetovi kao kiša padali po njemu, on
posegnu za njom, ali još dok se rukom hvatao za rukonaslon, pod ispod
stolice nestade i sada, pri užasnom svetlu koje je dopiralo iz jame što mu je
zjapila pod nogama, Hari vide kako se ona prevrće dok pada u Pakao,
premećući se sve dok nije postala mala kao čioda.

Onda ona nestade; nestade i cveće, i zidovi, i prozori i svaka druga
prokleta stvar nestade osim njega.

Ne baš sve. Ostao je Svonov kovčeg, čiji je poklopac i dalje stajao
otvoren, sa pokrovom uredno povučenim poput prekrivača na krevetu nekog
deteta. Postolje je nestalo, kao i pod ispod postolja. Ali, kovčeg je lebdeo u
tamnom vazduhu kao neka morbidna iluzija, dok je iz dubina zvuk tutnjave
pratio taj trik poput tuša na dobošu.

Hari oseti kako i poslednja čvrstina nestaje ispod njega; oseti kako ga
jama zove. Još dok su mu stopala napuštala tle, to tle je bledelo u ništavilo, i
u jednom zastrašujućem trenutku on je visio iznad ponora, dok su mu ruke
tražile rub kovčega. Desna šaka mu se uhvati za jednu od ručki, i zahvalno
sklopi oko nje. Ruka mu bi gotovo istrgnuta iz zgloba kada je preuzela težinu
njegovog tela, ali on zamahnu drugom rukom i pronađe ivicu kovčega.
Upotrebivši to kao uporište, on se povuče naviše kao poluudavljeni mornar.
Bio je to čudan čamac za spasavanje, ali opet, bilo je to i čudno more.
Beskrajno duboko, beskrajno užasno.

Još dok se upinjao da obezbedi sebi bolji rukohvat, kovčeg se zatrese, i
Hari podiže pogled da bi ustanovio da je mrtvac seo uspravno. Svonove oči
otvoriše se širom. On ih okrenu prema Hariju; bile su daleko od dobrostivih.
Sledećeg trena, iluzionist se uspravljao - a lebdeći kovčeg ljuljao se još
silovitije sa svakim pokretom. Kada se osovio 11a noge, Svon krenu da
otkači svog gosta gazeći petom po Harijevim zglavcima. Hari podiže pogled
prema Svonu, preklinjući ga da prestane.

Veliki Prevarant bio je prizor za sebe. Oči su mu bile iskolačene u
dupljama; košulja mu je bila razderana tako da mu se videla izlazna rana na
grudima. Iznova je krvarila. Kiša hladne krvi pade na Harijevo naviše
okrenuto lice. A peta mu je još gnječila šake. Hari oseti kako gubi rukohvat.
Svon, osetivši približavanje trijumfa, poče da se osmehuje.

„Padni, mali!“ reče on. „Padni!“
Hari nije mogao više da izdrži. U mahnitom pokušaju da se spase, opusti
ručicu desnom šakom i posegnu naviše da bi zgrabio Svonovu nogavicu. Prsti
mu pronađoše rub i on povuče. Osmeh nestade sa lica iluzioniste kada ovaj
oseti da je izgubio ravnotežu. On posegnu iza sebe da dohvati poklopac
kovčega kako bi se pridržao, ali taj pokret samo još više nagnu kovčeg.
Plišani jastuk prolete premećući se kraj Harijeve glave; sledili su ga pupoljci.
Svon zaurla od besa i žestoko šutnu Harija po šaci. Bila je to greška.
Kovčeg se sasvim prevrnu i izbaci čoveka napolje. Hari je imao vremena da
ugleda Svonovo užasnuto lice dok je iluzionist padao pored njega. Onda i on
izgubi oslonac i pade za njim.
Tamni vazduh zviždao mu je kraj ušiju. Ispod njega, Ponori su širili svoje
prazne ruke. A onda, iza huka u njegovoj glavi, novi zvuk: ljudski glas.
„Je li mrtav?“ upitao je on.
„Ne“, odgovori drugi glas, „ne, mislim da nije. Kako mu je ime,
Dorotea?“
„D’Amur."
„Gospodine D’Amur? Gospodine D’Amur?“
Harijevo padanje malo uspori. Ispod njega, Ponori su urlali od besa.
Glas se začu ponovo, uljudan, ali nemelodičan. „Gospodine D’Amur.“
„Hari“, reče Dorotea.
Na tu reč, izgovorenu tim glasom, on prestade da pada; oseti da se
uzdiže. On otvori oči. Ležao je na čvrstom podu, a glava mu se nalazila

nekoliko centimetara od praznog televizijskog ekrana. Cveće je svuda po
sobi bilo na svom mestu, Svon u svom kovčegu, a Bog - ako je verovati
glasinama - na svojim Nebesima.

„Živ sam“, reče on.
Njegovom vaskrsnuću prisustvovala je itekakva publika. Dorotea,
naravno, i dve nepoznate osobe. Jedna od njih, vlasnik glasa koji je najpre
čuo, stajao je blizu vrata. Crte lica bile su mu neugledne, izuzev obrva i
trepavica, koje su bile toliko blede da su gotovo bile nevidljive. Njegova
družbenica stajala je u blizini. Ona je sa njim delila tu uznemirujuću
banalnost, lišena bilo kakve crte koja bi mogla da nagovesti njenu prirodu.
„Pomozi mu da ustane, anđele“, reče muškarac, a žena se sagnu da ga
posluša. Bila je snažnija nego što je izgledala i spremno je povukla Harija na
noge. Ispovraćao se u svom čudnom snu. Osećao se prljavo i smešno.
„Šta se kog đavola dogodilo?“ upita, dok ga je žena pratila do stolice.
Sede tamo.
„Pokušao je da vas otruje" reče muškarac.
„Ko to?“
„Valentin, naravno."
„Valentin?“
„Nema ga“, reče Dorotea. „Prosto je nestao.“ Tresla se. „Čula sam kako
ste uzviknuli i došla ovamo da bih vas zatekla na podu. Mislila sam da ćete
se ugušiti.“
„U redu je“, reče muškarac, „sada je sve u redu.“
„Da“, reče Dorotea, očito ohrabrena njegovim učtivim osmehom.„Ovo je
advokat o kom sam vam pričala, Hari, gospodin Baterfild.“
Hari obrisa usta. „Drago mi je“, reče on.
„Zašto ne siđemo svi dole?“ reče Baterfild. „Tako da mogu da platim
gospodinu D’Amuru ono što mu sleduje."
„U redu je“, reče Hari.„Nikada ne uzimam honorar dok posao ne bude
završen.“
„Ali, završen je“, reče Baterfild. „Vaše usluge ovde više nisu potrebne.“
Hari baci pogled na Doroteu. Ona je izvlačila uveli cvet iz inače zdravog
buketa.
„Ugovoreno je da ostanem uz telo...“
„Uklanjanje Svonovog tela je dogovoreno“, uzvrati Baterfild. Njegova

učtivost jedva da je bila poremećena. „Zar ne, Dorotea?”
„Sad je pola noći“, protestovao je Hari. „Najranije što možete obezbediti

kremaciju jeste sutra ujutro.“
„Hvala vam za vašu pomoć“, reče Dorotea. „Ali sigurna sam da će sve

biti dobro sada, kada je stigao g. Baterfild. Sasvim dobro.“
Baterfild se okrenu svojoj družbenici.
„Što ne odeš i pronađeš taksi za gospdina D’Amura?“ reče on. A onda,

pogledavši Harija: „Nećemo valjda dopustiti da idete ulicama peške?“

Sve vreme dok je silazio, i u hodniku, dok ga je Baterfild isplaćivao, Hari
je priželjkivao da se Dorotea usprotivi advokatu i kaže mu da želi da Hari
ostane.

Ali, ona mu čak nije uputila ni pozdrav dok su ga izvodili iz kuće. Dve
stotine dolara koje su mu dali bile su, naravno, više nego adekvatna
nadoknada za nekoliko sati dokonosti koje je tamo proveo, ali on bi rado
spalio sve te novčanice za jedan znak da Dorotea mari za njihov rastanak. Ali
sasvim očito, ona nije marila. Sudeči po ranijem iskustvu, njegovom
povređenom egu biče potrebna puna dvadeset četiri sata da se oporavi od
takve ravnodušnosti.

Izašao je iz taksija na Trećoj, kod 83. ulice, i otišao u jedan bar u aveniji
Leksingtonu gde je znao da će moći da smesti pola flaše burbona između
sebe i snova koje je sanjao.

Odavno je prošlo jedan. Ulica je bila pusta, izuzev njega i odjeka koji su
njegovi koraci nedavno poprimili. Skrenuo je iza ugla u Leksington i sačekao.
Nekoliko otkucaja kasnije, Valentin obiđe oko istog ugla. Hari ga uhvati za
kravatu.

„Nije loša ova omča“, reče, povukavši čoveka van ravnoteže.
Valentin ni ne pokuša da se oslobodi. „Hvala Bogu da ste živi“, reče on.
„Ne zahvaljujući tebi”, reče Hari.„Šta si to stavio u piće?“
„Ništa“, insistirao je Valentin.„Zašto bih?“
„Otkud onda ja na podu? Otkud noćne more?“
„Baterfild", reče Valentin. „Šta god da ste sanjali, on je to doneo sa
sobom, verujte. Uspaničio sam se čim sam ga čuo u kući, priznajem. Znam da
je trebalo da vas upozorim, ali znao sam da, ukoliko ne izađem brzo, neću
izaći uopšte."

„Zar hoćete da kažete da bi vas on ubio?“
„Ne svojeručno; ali da.“ Hari ga pogleda s nevericom. „Odavno se
kačimo, on i ja.“
„Neka samo izvolf, reče Hari, pustivši kravatu. „Suviše sam prokleto
umoran da slušam više ta sranjaf On se okrenu od Valentina i krenu dalje od
njega.
„Čekajte...“ reče ovaj. „Znam da nisam bio naročito prijatan prema vama
onomad u kući, ali morate razumeti, stvari su se suviše pogoršale. Za
obojicu!”
„Mislio sam da ste rekli da je sve to samo puno vike ni zbog čega.“
„Mislio sam da je tako. Mislio sam da smo sve to prikrpili nekako. A
onda je stigao Baterfild, i ja sam shvatio koliko sam bio naivan. Oni neće
pustiti Svona da počiva u miru. Ni sada, niti bilo kada. Moramo ga spasiti,
D’Amur!”
Hari stade i zagleda se čoveku u lice. Da ovaj prođe pored njega na ulici,
razmišljao je, ne bi pomislio za njega da je ludak.
„Je li Baterfild išao gore?“ upita Valentin.
„Jeste. Zašto?“
„Da li se sećate je li prišao kovčegu?"
Hari odmahnu glavom.
„Dobro“, reče Valentin. „Onda se odbrana još drži, što nam daje malo
vremena. Svon je bio fini taktičar, znate. Ali umeo je da bude neobazriv.
Tako su ga i uhvatili. Zbog čiste neobazrivosti. Znao je da dolaze po
njega. Rekao sam mu otvoreno, rekao sam da treba da otkažemo zakazane
nastupe i vratimo se kući. Tamo bismo bar imali kakvo-takvo utočište.”
„Mlslite da je on ubijen?"
„Pobogu“, reče Valentin, gotovo u očajanju zbog Harija, „naravno da je
ubijen.“
„Znači, više mu se ne može pomoći? Čovek je mrtav.“
„Mrtav: da. Ali, da mu se ne može poinoći? Ne.“
„Da li svakome govorite takve besmislice?"
Valentin spusti ruku na Harijevo rame. „O, ne”, reče on sa nepatvorenom
iskrenošću. „Ne verujem svakome kao što verujem vama.“
„To je veoma iznenadno“, reče Hari. „Smem li da pitam zašto?“
„Zato što ste se uvalili u ovo do guše, kao i ja“, odgovori Valentin.

„E vala nisam“, reče Hari, ali Valentin je ignorisao to poricanje, i nastavio
da govori. „U ovom trenutku ne znamo koliko ih je, naravno. Možda su
prosto poslali samo Baterfilda, ali mislim da je to malo verovatno.“

„Za koga to Baterfild radi? Za Mafiju?“
„E, da smo te sreće“, reče Valentin. On posegnu u džep i izvuče parče
papira.„Ovo je žena sa kojom je Svon bio”, reče on, „te noći, u teatru.
Moguće je da ona zna nešto o njihovoj snazi."
„Postojao je svedok?“
„Nije se javila, ali da, bila je tamo. Vidite, ja sam mu bio podvodač.
Pomogao sam mu da izvede nekoliko preljuba, tako da ga nijedna kasnije ne
izloži sramoti. Vidite možete li doći do nje...“ On naglo ućuta. Negde u
blizini, svirala je muzika. Zvučala je kao da pijani džez orkestar improvizuje
na gajdama; šišteća, gromoglasna kakofonija. Valentinovo lice smesta postade
portret uzrujanosti. „neka nain je Bog u poinoći..." reče on tiho, pa poče da
uzmiče od Harija.
„U čemu je problem?“
„Znate li da se molite?“ upita ga Valentin dok se povlačio niz 83. ulicu.
Jačina muzike rasla je sa svakim intervalom.
„Nisam se molio dvadeset godina“, odgovori Hari.
„Onda naučite“ začu se odgovor, i Valentin se okrenu da beži.
Kada je to učinio, mreškaj u tami krenu niz ulicu sa severa, zatamnivši
pritom sjaj reklama barova i uličnih lampi. Neonske objave naglo utrnuše i
zgasnuše; začuše se protesti sa gornjih prozora kada su se pogasila svetla i,
kao da su je psovke ohrabrile, muzika poprimi novi, još grčevitiji ritam. Iznad
svoje glave, Hari začu zavijanje i podiže pogled da bi ugledao iskrzanu
siluetu naspram oblaka za kojom su se vukli pipci poput ratnog broda dok se
spuštala na ulicu, ostavljajući za sobom smrad ribe u raspadanju. Njena meta
očito je bio Valentin. On viknu iznad zavijanja, muzike i panike zbog
zamračenja, ali čim je viknuo, on začu Valentinov povik iz tame; molećivi
krik koji bi grubo prekinut.
Stajao je u pomrčini, i noge nisu bile voljne da ga ponesu još korak bliže
mestu sa kog je molba došla. Smrad mu se još zabadao u nozdrve; kada ga je
onjušio, mučnina mu se vratila. A tada, vratiše se i svetla; talas energije palio
je lampe i nazive barova dok je zapljuskivao ulicu. On stiže do Harija, i
pređe na mesto gde je poslednji put video Valentina. Ono je bilo pusto; u

stvari, pločnik je bio prazan sasvim do sledećeg raskršća.
Baljezgavi džez je prestao.
Iskolačivši oči ne bi li opazio čoveka, zver, ili ostatke jednog ili drugog,

Hari ode niz pločnik. Dvadeset metara od mesta gde je stajao, beton je bio
vlažan. Ne od krvi, bilo mu je drago što je to video; tečnost je imala boju
žuči, i zaudarala je do neba. Među lokvama bilo je i nekoliko parčića nečega
što je moglo biti ljudsko tkivo. Valentin se očito borio, i uspeo da otvori ranu
u svom napadaču. Dalje niz pločnik bilo je još tragova krvi, kao da je ranjeno
stvorenje puzalo malo, pre nego što je ponovo uzletelo. Sa Valentinom,
verovatno. Hari je znao da mu njegove bedne moći ne bi nimalo pomogle da
se suočio sa takvom snagom, ali svejedno je osećao krivicu. Čuo je povik -
video kako se napadač obrušava - a opet je zalepio đonove za tle.

Poslednji put je osetio takav strah u ulici Vikof,kada je demonski
Ijubavnik Mimi Lomaks konačno odbacio svaku pretenziju prema ljudskosti.
Soba se ispunila smradom etra i ljudske pogani, a demon je stajao tamo u
svojoj užasavajućoj golotinji i pokazivao mu prizore od kojih mu se utroba
pretvorila u vodu. Sada su bili sa njim, ti prizori. Biće sa njim večno.

On spusti pogled na parče papira koje mu je Valentin dao; ime i adresa
bili su brzo naškrabani, ali nekako su se dali dešifrovati.

Neki pametan čovek bi, podseti Hari sebe, iscepao tu poruku i bacio je u
slivnik. Ali, ako su ga događaji u ulici Vikof ičemu naučili, onda je to bilo
da, jednom dodirnut takvom zlobom kakvu je video i sanjao u poslednjih
nekoliko sati, ne može tek tako da je se reši. Morao je da je prati do samog
izvora, koliko god da mu je bila odbojna ta misao, i da se sa njom pogodi
kako mu dopusti snaga koju bude imao na raspolaganju.

Nije postojalo dobro vreme za obavljanje takvog posla: sadašnjost je
morala da bude dovoljna. Vratio se peške u Leksington i uhvatio taksi da bi
se odvezao do adrese sa papira. Niko mu nije odgovorio na pritiskanje zvona
sa imenom Bernštajn, ali ono je probudilo vratara koji se upustio u
frustrirajuću debatu sa njim kroz staklena vrata. Čovek je bio ljut što ga dižu
u to doba; gospođica Bernštajn nije u svom stanu, insistirao je on, i ostao
nedirnut čak i kada je Hari nagovestio da je stvar toliko hitna da može da
odlučuje o životu i smrti. Tek kada je izvukao novčanik, čovek je pokazao
iole brige. Konačno, pustio je Harija unutra.

„Ona nije gore“, reče on, stavljajući novčanice u džep. „Nema je već

nekoliko dana.“
Hari krenu liftom: listovi su ga boleli,leđa takode. Želeo je san; burbon,

pa san. Iz stana nije bilo odgovora, kao što je vratar i predvideo, ali on
nastavi da kuca i doziva je.

„Gospođice Bernštajn? Jeste li tamo?“
Unutra nije bilo nikakvog znaka života; bar ne, dok nije rekao:
„Želim da razgovaramo o Svonu.“
On ču duboki udisaj vazduha, blizu vrata.
„Ima li tu nekoga?" upita on. „Molim vas, odgovorite. Nemate čega da se
plašite.“
Posle nekoliko sekundi, zaplićući i melanholični glas promrmlja: „Svon je
mrtav.“
Bar ona nije, pomisli Hari. Kakve god bile sile koje su ugrabile Valentina,
još nisu stigle u ovaj ćošak Menhetna. „Mogu li da razgovaram sa vama?“
upita on.
„Ne“, odgovori ona. Glas joj je bio plamičak sveće koji samo što nije
zgasnuo.
„Samo nekoliko pitanja, Barbara.“
„Ja sam u tigrovom stomaku", začu se spori odgovor, „a on ne želi da vas
pustim unutra.“
Možda jesu stigli pre njega.
„Zar ne možete doći do vrata?“ navodio ju je on.„Nisu tako daleko...“
„Ali, on me je pojeo“, reče ona.
„Pokušajte, Barbara. Tigar neće mariti. Posegnite. “
Nastade tišina sa druge strane vrata, a onda zvuk sporih koraka. Je li
činila ono što je on tražio? Izgleda. Čuo je kako joj prsti petljaju oko kvake.
„Tako je“, ohrabrivao ju je on. „Možete li da je okrenete? Pokušajte da je
okrenete.“
U poslednjem trenutku, on pomisli: šta ako ona govori istinu, pa je unutra
sa njom i tigar? Bilo je prekasno da se povuče,vrata su se otvarala. U
hodniku nije bilo nikakve životinje. Samo žena, i smrad prljavštine. Očito se
nije ni prala, ni presvlačila otkad je umakla iz teatra. Večernja haljina koju je
nosila bila je umašćena i iscepana, koža siva od prljavštine. On stupi u njen
stan. Ona krenu hodnikom dalje od njega, očajnički se trudeći da izbegne
njegov dodir.

„U redu je“, reče on,„ovde nema nikakvog tigra.“
Njene raširene oči bile su gotovo prazne; ono što se nalazilo tamo bilo je
izgubljeno za razum.
„O, ima“, reče ona. „Ja sam u tigru. Ja sam u njemu zauvek.“
Pošto nije posedovao ni vremena ni umešnosti potrebne da je odvrati od
tog ludila, on zaključi da je pametnije da joj povlađuje.
„Kako ste tamo dospeli?" upita je on. „U tigra? Je li to bilo kada ste bili
sa Svonom?“
Ona klimnu glavom.
„Toga se sećate, zar ne?“
„O, da.“
„Čega se sećate?“
„Tamo je bio mač; pao je. On je podizao..." Ona prekinu i namršti se.
„Podizao šta?“
Odjednom je izgledala rastrojenije nego ikada. „Kako to možete da me
čujete“, pitala se, „kada sam ja u tigru? Jeste li i vi u tigru?“
„Možda i jesam“, reče on, bez želje da isuviše podrobno analizira tu
metaforu.
„Tu smo zauvek, znate“, obavesti ga ona. „Nikada nas neće pustiti
napolje.“
„Ko vam je to rekao?“
Nije odgovorila, već je malo nakrivila glavu.
„Čujete li to?“ reče ona.
„Čujem?“
Ona načini još jedan korak niz hodnik, Hari oslušnu, ali nije mogao da
čuje ništa. Sve veće uzbuđenje na Barbarinom licu, međutim, bilo je dovoljno
da ga natera da se vrati do ulaznih vrata i otvori ih. Lift je bio u pokretu. Čuo
je njegov tihi šum na odmorištu. Još gore, svetla u hodniku i na stepenicama
sve su više slabila; sijalice su gubile snagu sa svakom stopom uspinjanja
lifta.
On se okrenu natrag u stan i uze Barbaru za ručni zglob. Ona se ne
usprotivi. Oči su joj bile prikovane za vrata kroz koja je znala da joj dolazi
presuda.
„Krenućemo stepenicama“, reče joj on, i pusti je na odmorište. Svetla
zamalo što sasvim nisu zgasnula. On baci pogled na brojeve spratova iznad

vrata lifta. Je li sprat na kom su se nalazili bio poslednji, ili pretposlednji?
Nije mogao da se seti, a nije bilo vremena da razmisli pre nego što su se
svetla sasvim ugasila.

On se zatetura po nepoznatoj teritoriji odmorišta povukavši devojku, uz
molitve da pronađe stepenice pre nego što lift ne stigne do ovog sprata.
Barbara je želela da se zadrži, ali on je natera da ubrza korak. Kada mu je
stopalo pronašlo prvu stepenicu, lift završi sa svojim uspinjanjem.

Vrata se otvoriše uz šištanje, i hladna fluorescencija zapljusnu odmorište.
Nije mogao da joj vidi izvor, a nije to ni želeo, ali njen učinak bio je takav da
je golom oku otkrivao svaku fleku i manu, svaki znak propadanja i puzećeg
raspadanja koje je farba želela da prikrije.Taj prizor je primorao Harija da
obrati na njega pažnju samo na tren, a onda je čvršće uhvatio ženu za ruku, pa
su počeli da silaze. Barbaru, međutim, nije zanimalo bekstvo, već događaji na
odmorištu. Tako zauzeta, ona se saplete i teško pade na Harija. Njih dvoje bi
se skotrljali da se on nije uhvatio za basamak. Razgnevljen, on se okrenu
prema njoj. Nisu se mogli videti sa odmorišta, ali svetlost je puzala niz
stepenice i obasjavala Barbarino lice. Pod njenim nemilosrdnim pregledom,
Hari vide u njoj raspadanje na delu. Vide trulež u njenim zubima, i smrt u
njenoj koži i noktima. Nema sumnje da bi on isto tako izgledao njoj, da je
pogledala, ali ona je još zurila preko ramena uz stepenice. Izvor svetlosti se
kretao. Pratili su ga glasovi.

„Vrata su otvorena“, reče neka žena.
„Šta čekaš?" odgovori glas. Bio je to Baterfild.
Hari zadrža i dah i ručni zglob kada se izvor svetlosti ponovo pomeri,
verovatno prema vratima, da bi onda delimično bio zamračen dok je nestajao
u stanu.
„Moramo biti brzi", reče on Barbari. Ona siđe sa njim niz tri ili četiri
stepenika, a onda, bez upozorenja, njena šaka suknu prema njegovom licu i
nokti mu otvoriše obraz. On joj pusti ruku da bi se zaštitio, i istog trena ona
se ote - natrag uz stepenice.
On opsova i posrnu u poteri za njom, ali njena ranija sporost nestala je;
bila je zapanjujuće spretna. Na ostacima svetla sa odmorišta, posmatrao je
kako ona stiže do vrha stepeništa i nestaje sa vidika.
„Ovde sam“, uzviknu ona pritom.
Stajao je nepomično na stepeništu, nesposoban da odluči da li da pođe ili

da ostane, pa tako i nesposoban da se uopšte pokrene. Još od ulice Vikof,
mrzeo je stepenice. Istog trena, svetlost odozgo razbukta se, bacivši senke
basamaka oko njega; onda ponovo zamre. On prinese šaku licu. Napravila
mu je ogrebotine, ali krvi je biio malo. Čemu je mogao da se nada ako joj
pritekne u pomoć. Samo istom tretmanu. Ona je bila izgubljeni slučaj.

Još dok je očajavao zbog nje, on začu zvuk iza ugla, na vrhu stepenica:
tihi zvuk koji je mogao biti ili korak, ili uzdah. Zar je ipak umakla njihovom
uticaju? Ili možda nije ni stigla do vrata stana, već se predoinislila i
okrenula? Još dok je odmeravao mogućnosti, on je ču kako kaže:

„Pomozite mi...“ Glas je bio duh duha; ali neporecivo je pripado njoj, a
ona je bila prestravljena.

On posegnu za svojom trideset osmicom, pa ponovo krenu uz stepenice. I
pre nego što je zavio oko ugla, osetio je kako mu se potiljak ježi.

Ona je bila tamo. Ali takođe, i tigar. On je stajao na odmorištu, samo
nekoliko stopa od Harija i telo mu je strujalo od latentne moći. Oči su mu
bile usijane; gubica nemoguće velika. A tamo, već u njegovom ogromnom
grlu, bila je Barbara. On se susretnu sa njenim očima iz tigrovih ustiju, i vide
treptaj razumevanja u njima gori od svakog ludila. Tada zver poče da
uzmahuje glavom tamo-amo, kako bi svoj plen smestio u trbuh. Očito je bila
progutana iscela. Na odmorištu nije bilo krvi, kao ni na tigrovoj njušci; samo
užasavajući prizor devojčinog lica koje nestaje niz tunel grla životinje.

Ona se oglasi poslednjim krikom iz trbuha stvorenja, i dok se krik
uzdizao, Hariju se učini da je zver pokušala da se osmehne. Lice joj se
groteskno nabralo, a oči suzile kao kod nasmejanog Bude, sa usnama
povučenim tako da izlože srp blistavih zuba. Iza te predstave, krik konačno
zamre. U tom trenu, tigar skoči. Hari opali u tu proždiruću grdosiju, i kada se
hitac susreo sa mesom, iscerenost, gubica i čitava njegova prugasta masa
raspleše se u jednom jedinom otkucaju. Zver najednom nestade, i oko njega
ostade samo rominjajuća kiša pastelnih konfeta. Pucanj je izazvao
interesovanje. U jednom ili dva stana začuli su se podignuti glasovi, a
svetlost koja je pratila Baterfilda od lifta postajala je sve snažnija kroz
otvorena vrata stana Bernštajn. Umalo nije podlegao iskušenju da ostane i
vidi lučonošu, ali diskrecija je pobedila radoznalost, i on se okrenuo i sišao,
prelazeći po dve i tri stepenice odjednom. Konfete su padale za njim, kao da
imaju sopstveni život. Barbarin život, možda; preobražen u papiriće i

odbačen.
On stiže do predvorja bez daha. Vratar je stajao tamo, zureći prazno uz

stepenice.
„Neko je upucan?“ upita on.
„Ne“, reče Hari.„Pojeden.”
Dok je išao prema vratima, lift zazuja i poče da se spušta. Možda je to

bio samo neki stanar, koji se uputio u šetnju u praskozorje. Možda i nije.
Ostavio je vratara onako kako ga je i zatekao, mrzovoljnog i zbunjenog, i

umakao na ulicu, prestavši da trči tek kada je između njega i stambene
zgrade bilo dva bloka. Nisu se potrudili da ga slede. Najverovatnije nije bio
dostojan njihove brige.

Dakle, šta sada da radi? Valentin je bio mrtav, Barbara Bernštajn takođe.
On nije bio nimalo pametniji nego na početku, osim što je iznova naučio
lekciju kojoj su ga naučili u ulici Vikof: da je, kada imaš posla sa Ponorima,
bolje da ne veruješ sopstvenim očima. Istog trenutka kada poveruješ svojim
čulima, istog trenutka kada poveruješ da tigar jeste tigar, upola si njihov.

Nije to bila komplikovana lekcija, ali izgleda da ju je on zaboravio, kao
neka budala, i bile su potrebne dve smrti da bi je naučio iznova. Možda bi
bilo jednostavnije da to pravilo istetovira na nadlanici, kako ne bi mogao da
pogleda na sat a da ga to ne podseti: Nikad ne veruj svojim očima.

Princip mu je još bio svež u glavi dok je hodao natrag prema svom stanu,
kada neki čovek istupi iz haustora i reče:

„Hari.“
Izgledao je kao Valentin; ranjeni Valentin, Valentin raščerečen, da bi ga
ponovo prišio komitet slepih hirurga, ali isti čovek u suštini. Ali opet tigar je
izgledao kao tigar, zar ne? „Ja sam“. reče on.
„O, ne“, reče Hari. „Ovaj put ne.“
„O čemu ti to? Ja sam, Valentin „Dokaži.“
Drugi čovek je izgledao zbunjeno. „Nije vreme za igranje", reče on.
„Nalazimo se u očajnom škripcu."
Hari izvuče trideset osmicu iz džepa i uperi je u Valentinova prsa.
„Dokaži, ili ću pucati u tebe“, reče on.
„Jesi li sišao s uma?“
„Video sam te rastrgnutog."
„Ne baš“, reče Valentin. Leva ruka mu je bila umotana u priručni zavoj od

vrlia prstiju do sredine bicepsa.„Bilo je to samo ovlaš“, reče on,„ali svako
ima Ahilovu petu. U pitanju je samo kako pronaći pravo mesto.“

Hari se zagleda u čoveka. Zeleo je da poveruje da je to zaista Valentin,
ali bilo je previše neverovatno da krhko obličje pred njim bude kadro da
preživi čudovišnost koju je on video na 83. ulici. Ne; ovo je bila nova iluzija.
Poput tigra: papir i zloba.

Čovek prekinu Harijev tok misli.„Tvoj biftek..." reče on.
„Moj biftek?“
„Voliš ga gotovo prepečenog“, reče Valentin. „Protestovao sam, sećaš
se?“ Hari se sećao. „Nastavi”, reče on.
„I rekao si da mrziš da vidiš krv. Makar i nije tvoja.“
„Da“, reče Hari. Sumnje su mu se rasplinjavale. „Tako je.“
„Zatražio si da dokažem da sam ja Valentin. To je najbolje što mogu.“
Hari je bio gotovo ubeđen. „Za ime Božje, zar morarno da raspravljamo dok
stojimo na ulici?“
„Bolje da uđeš.“
Stan je bio mali, ali večeras je bio zagušljiviji nego ikada. Valentin sede
tako da ima dobar pogled na vrata. Odbi alkohol i prvu pomoć. Hari se
posluži burbonom. Stigao je do treće runde, kada Valentin konačno reče:
„Moramo se vratiti u kuću, Harif „Šta?“
„Moramo doći do Svonovog tela pre Baterfilda."
„Uradio sam sve što sam mogao juče. To više nije moja stvar.“
„Dakle, ostavljaš Svona Jami?“ reče Valentin.
„Kad nju nije briga, zašto bi bilo mene?“
„Misliš na Doroteu? Ona ne zna u šta je Svon upetljan. Zato je tako
lakoverna. Možda podozreva nešto, ali, do sada, ako se za ikoga može reći
da je bez krivice u svemu ovome, onda je to ona.“ On zastade da pomeri
povređenu ruku. „Ona je bila prostitutka, znaš. Ne verujem da ti je to rekla.
Svon je jednom rekao da se oženio njome zato što samo prostitutke znaju za
vrednost ljubavi."
Hari nije dovodio taj očiti paradoks u sumnju.
„Zašto je ostala sa njim?“ upita on. „On joj nije baš bio veran, zar ne?“
„Volela ga je“, odgovori Valentin. „Nije to tako nečuvena stvar.“
„A ti?“
„O, i ja sam ga voleo. I pored njegovih gluposti. Zato mu moramo

pomoći. Ako se Bateriild i njegovi pomagači dokopaju Svonovih posmrtnih
ostataka, to će nas đavolski koštati."

„Znam. Video sam kod Bernštajnove.!
„Šta si video?"
„Nešto i ništa“, reče Hari.„Tigra, kako sam pomislio; samo što to nije bilo
to.“
„Stari rekviziti“, prokomentarisao je Valentin.
„A sa Baterfildom je bilo još nešto. Nešto što je svetlelo: nisam video
šta.“
„Kastrat“,promrmlja Valentin za sebe, očito uznemiren.„Moraćemo da
budemo obazrivi.“
On ustade, i pokret ga natera da se trgne. „Mislim da bi trebalo da
krenemo, Hari.“
„Plaćaš li me ti za ovo?“ upita Hari.„Ili sve ovo radim zbog ljubavi?”
„Radiš to zbog onog što se dogodilo u ulici Vikof“, začu se tihi odgovor.
„Zato što su ti Ponori oteli jadnu Mimi Lomaks, i ne želiš da ti otmu i Svona.
To jest, ako već to nisu učinili."

Uhvatili su taksi u aveniji Medison i krenuli natrag u gornji grad, do 61.
ulice, vozeći se u tišini. Hari je imao za Valentina stotinu pitanja. Pod jedan,
ko je Baterfild? I kakav je to bio Svonov zločin da su ga progonili do smrti, i
dalje od toga? Toliko zagonetki. Ali Valentin je izgledao bolesno, kao da nije
sposoban da odgovara na pitanja. Osim toga, Hari je slutio da bi, što više
zna, to manje entuzijazma imao za putovanje koje su sada preduzeli.

„Imamo možda jednu prednost..." reče Valentin dok su se približavali 61.
ulici. „Sigurno ne očekuju frontalni napad. Baterfild pretpostavlja da sam
mrtav, a za tebe misli da se verovatno kriješ u samrtnom strahu.“

„Radim na tome.“
„Ti nisi u opasnostf, odgovori Valentin, „bar ne onako kao Svon. Da te i
raskomadaju ud po ud, to ne bi bilo ništa u poređenju sa mukama koje čekaju
mađioničara."
„Iluzionistu“, ispravi ga Hari, ali Valentin odmahnu glavom.
„Bio je mađioničar; i to će uvek i biti.“
Vozač se ubaci pre nego što je Hari mogao da citira Doroteu po tom
pitanju.

„Narode, koji vam broj treba?“
„Samo nas ostavite tu, desno“, uputi ga Valentin.„1 sačekajte nas,
razumete?“
„Naravski.“
Valentin se okrenu Hariju.„Daj čoveku pedeset dolara.“
„Pedeset?“
„Hočeš da nas čeka ili nećeš?“
Hari izbroja četiri desetice i deset novčanica od po dolar vozaču u ruke.
„Neka vam motor radi“, reče on.
„Kako god vi kažete", isceri se vozač.
Hari se pridruži Valentinu na pločniku i oni pređoše dvadeset pet metara
do kuće. Ulica je i dalje bila bučna, uprkos kasnom satu: žurka čije je
pripreme Hari video pre pola noći sada je bila u punom jeku. U kući
Svonovih, međutim, nije bilo nikakvog znaka života.
Možda nas zaista ne očekuju, pomisli Hari. Ovaj napad naglavačke
svakako je bio najblesavija taktika koja se mogla zamisliti, i kao takva mogla
je da uhvati neprijatelja nespremnog. Ali, zar su takve sile ikada nespremne?
Zar u njihovom gnjilom životu postoji ijedan tren kada im očni kapci padnu i
kada ih san privremeno pripitomi? Ne. Prema Harijevom iskustvu, san je bio
potreban samo dobrima; greh i oni koji ga upražnjavaju budni su u svakom
željnom trenu, dok planiraju nove prestupe.
„Kako da uđemo?“ upita on dok su stajali pred kućom.
„Imam ključ", odgovori Valentin i priđe vratiina.
Sada više nije bilo uzmaka. Ključ se okretao, vrata otvarala, a oni stupali
sa relativne bezbednosti ulice. Kuća je unutra bila mračna baš kao što je
spolja izgledala. Ni na jednom spratu nije se čuo nikakav zvuk Ijudskog
prisustva. Zar je moguće da je odbrana koju je Svon postavio oko svog leša
zaista odbila Baterfilda, i da su se on i njegove legije povukli? Valentin uguši
taj neumesni optimizam gotovo smesta, uhvativši Harija za mišicu i nagnuvši
se bliže da mu šapne:
Tu su.
Nije bilo vreme da pita Valentina otkud zna, ali Hari načini mentalnu
belešku da se raspita kada, ili bolje ako, izađu iz kuće, netaknutih jezika.
Valentin je već bio na stepenicama. Hari, čije su se oči još navikavale na
preostalu svetlost koja je dopirala sa ulice, prođe kroz predvorje za njim.

Drugi čovek kretao se sigurno kroz pomrčinu, i Hariju je zbog toga bilo
drago. Bez Valentina koji ga je vukao za rukav i vodio ga okolo, ubogaljio bi
se.

Uprkos onome što je Valentin rekao, ovde gore nije bilo ikakvog zvuka
prisustva baš kao ni dole, ali dok su prilazili glavnoj spavaćoj sobi gde je
Svon ležao, kvaran zub u donjoj Harijevoj vilici koji je u poslednje vreme bio
miran iznova je počeo da pulsira, a utroba mu je želela da pusti vetar.
Iščekivanje je bilo izluđujuće. Osetio je jedva izdrživi poriv da vikne i
obaveže neprijatelja da pokaže šta ima u rukama, ako ovaj uopšte i ima ruke.

Valentin je stigao do vrata. Okrenuo je glavu prema Hariju, i čak i u
pomrčini bilo je očigledno da je strah i kod njega uzeo svoj danak. Koža mu
je blistala; zaudarao je na sveži znoj.

On pokaza prema vratima. Hari klimnu glavom. Ako sada nije bio
spreman, nikada neće biti. Valentin posegnu za kvakom na vratima. Zvuk
mehanizma brave učini se zaglušujuće glasnim, ali ne izazva nikakvu reakciju
nigde u kući. Vrata se otvoriše, i dočeka ih teški miris cveća. Ono je počelo
da truli u preteranoj toploti kuće; ispod mirisa osećaia se užeglost.
Dobrodošlija od mirisa bila je svetlost. Zavese u sobi nisu bile sasvim
navučene i ulične lampe opisivale su unutrašnjost: cveće se gomilalo poput
oblaka oko kovčega; stolica gde je Hari sedeo, flaša kalvadosa kraj nje;
ogledalo iznad kamina pokazivalo je tajanstveni odraz sobe.

Valentin je već prilazio kovčegu, i Hari ga ču kada je uzdahnuo ugledavši
svog starog gospodara. Nije gubio vreme, već je smesta počeo da podiže
donju polovinu poklopca kovčega. Ovaj je, međutim, bio pretežak za njegovu
jednu ruku i Hari mu priteknu u pomoć, željan da završi posao i da se čisti
odatle. Dodir sa čvrstim drvetom kovčega vrati mu košmar toliko silovito da
je ostao bez daha: Jamu koja se otvarala pod njim, iluzionistu koji ustaje sa
ležaja kao spavač probuđen protiv svoje volje. Sada, međutim, nije bilo
takvog prizora. U stvari, malo živahnosti kod leša olakšalo bi im posao. Svon
je bio krupan, i njegovo klonulo telo bilo je potpuno nekooperativno.
Jednostavno podizanje iz kovčega oduzelo im je u potpunosti dah i pažnju.
Konačno se digao, mada nevoljno, mlatarajući dugim udovima.

„Sada“, reče Valentin, „dole.“
Dok su prilazili vratima, nešto na ulici se upali, ili je tako bar izgledalo,
jer se unutrašnjost iznenada osvetlila. Svetlost nije bila milosrdna prema

njihovom teretu. Otkrila je nezgrapnost kozmetike primenjene na Svonovom
licu, i napupelo truljenje ispod nje. Hari je imao samo jedan trenutak da se
divi takvim blaženstvima, a onda je svetlost ponovo buknula, i on shvati da
se ona ne nalazi napolju, već unutra.

On pogleda Valentina, i umalo ne pade u očajanje. Osvetljenje je bilo još
nemilostivije prema slugi nego prema gospodaru; činilo se da guli meso sa
Valentinovog lica. Hari vide samo načas ono što se otkrilo ispod - događaji
su mu zaokupili pažnju trenutak kasnije - ali video je dovoljno da zna kako
bi, da Valentin nije njegov saučesnik u ovom poduhvatu, pobegao od njega.

„Nosi ga odavde!“ dreknu Valentin.
On pusti Svonove noge i ostavi Harija da upravlja Svonom sam. Leš se,
međutim, pokazao neposlušnim. Hari je načinio samo dva koraka uz psovke
prema izlazu, kada su stvari postale kataklizmične.
Čuo je kako Valentin razvezuje psovku i podigao pogled kako bi video da
je ogledalo odustalo od svake pretenzije odraza, i da se nešto pomalja iz
njegovih tečnih dubina i da sa sobom donosi svetlost.
„Šta je to?“ prodahta Hari.
„Kastrat", začu se odgovor. „Hoćeš li više poći?“
Ipak, nije imao vremena da posluša Valentinovo uspaničeno uputstvo, pre
nego što se skrivena stvar probila iz ravni ogledala i upala u sobu. Hari nije
imao pravo. To nije donosilo svetlost; to je bilo svetlost. Ili radije, neki
holokaust buktao mu je u utrobi, i njegov sjaj bežao je iz tela stvorenja kuda
god je mogao. Nekada je to bilo ljudsko biće; planina od čoveka sa trbuhom i
grudima neolitske Venere. Ali vatra u njegovom telu izopačila ga je,
probijajući mu se kroz dlanove i pupak, izgarajući mu usta i nozdrve u jednu
iskrzanu rupu. Stvorenje je, kako mu je ime i nagoveštavalo, bilo lišeno pola;
iz te rupe, takođe, prosipala se svetlost. Kraj njega, truljenje cveća ubrzalo je
u sekunde. Pupoljci su venuli i umirali. Sobu za samo nekoliko trenutaka
ispuni zadah trule biljne materije. Hari ču kako ga Valentin zove, jednom, pa
još jednom. Tek tada se seti tela koje je imao u rukama. On odlepi oči sa
lebdećeg Kastrata, i prenese Svona još jedan metar. Vrata su mu bila za
ledima, otvorena. On izvuče teret na odmorište dok je Kastrat preturao
kovčeg. On začu larmu, a zatirn i Valentinove povike. Usledi nova strašna
graja i visoki glas Kastrata, koji je progovorio kroz tu rupu u licu.
„Umri i budi srećan", reče stvorenje i kiša nameštaja polete na zid sa

takvom silinom da su se komadi zarili u malter. Valentin je, međutim, izbegao
napad, ili je tako izgledalo, jer trenutak kasnije Hari začu Kastratov krik. Bio
je to užasan zvuk: jadan i odvratan. Zapušio bi uši, da mu ruke nisu bile
zauzete.

Umalo nije stigao do vrha stepeništa. Povukavši Svona još nekoliko
koraka dalje, on spusti telo. Kastratova svetlost nije bila prigušena, i pored
njegovih prigovora; još je treperela na zidu spavaće sobe kao letnja groinovna
oluja. Treći put večeras - jednom na 83. ulici, i ponovo na stepeništu kod
Bernštajnove - Hari je oklevao. Ako se vrati da pomogne Valentinu, možda će
ga sačekati i gori prizori nego u ulici Vikof. Ali, ovaj put ne bi bilo uzmaka.
Bez Valentina, bio je izgubljen. On potrča natrag duž odmorišta i širom otvori
vrata. Vazduh je bio zgusnut; lampe su se ljuljale. Usred sobe visio je
Kastrato, i dalje prkoseći gravitaciji. Držao je Valentina za kosu. Druga ruka
bila mu je postavljena, sa kažiprstom i srednjim prstom raširenim poput
istovetnih rogova, tako da se zabode u oči njegovog zarobljenika.

Hari izvuče trideset osmicu iz džepa, nacilja i opali. Oduvek je bio loš
strelac kada je imao samo trenutak za ciljanje, ali in extremis, kada je
instinkt vladao nad razumnim mislima, nije bio nimalo loš. Ovo je bila takva
prilika. Metak pronađe Kastratov vrat i otvori novu ranu. Možda više od
iznenađenja nego od bola, ovaj pusti Valentina. Iz rupe na vratu curila mu je
svetlost, i on stavi ruku tamo.

Valentin se brzo osovi na noge.
„Opet“, doviknu on Hariju. „Pucaj opet!"
Hari posluša uputstvo. Njegov drugi metak probi stvorenju grudi, treći
mu se zari u trbuh. Ta poslednja rana izgleda da je bila naročito traumatična;
rastegnuto meso, zrelo za prskanje, popucalo je - i curkanje svetlosti koja je
isticala iz rane brzo postade bujica kada se trbuh rascepio.
Kastrat ponovo zaurla, ovaj put panično, i izgubi sasvim kontrolu nad
svojim letenjem. Suknu poput probušenog balona prema tavanici, očajnički
pokušavajući da zapreči svojim debelim šakama pobunu u sopstvenoj
supstanci. Ali, ona je stigla do kritične mase; pričinjena šteta nije se mogla
nadoknaditi. Grudve mesa počeše da otpadaju sa njega. Valentin, ili previše
omamljen, ili previše opčinjen, stajao je i zurio gore u dezintegraciju dok je
pljusak prženog mesa padao oko njega. Hari ga zgrabi i povuče natrag, prema
vratima.

Kastrat konačno opravda svoje ime, pustivši visoki ton od kog su mogle
da popucaju bubne opne. Hari nije čekao da vidi njegovu propast, već je
zalupio vrata spavaće sobe kada je glas dosegao zastrašujuću visinu, a
prozori popucali.

Valentin se cerio.
„Znaš li šta smo učinili?“ reče on.
„Nema veze. Daj samo da palimo odavde.”
Prizor Svonovog leša na vrhu stepeništa kao da je primirio Valentina. Hari
mu reče da mu pomogne, i ovaj to učini onoliko efikasno koliko je to
dopuštalo njegovo omamljeno stanje. Zajedno počeše da nose iluzionistu niz
stepenice. Kada su stigli do ulaznih vrata, začu se poslednji krik odozgo,
kada se Kastrat raspao po šavovima. A onda, tišina.
Larma nije prošla neprimećeno. Slavljenici su se pojavili iz kuće preko
puta, gomila kasnjh prolaznika okupila se na pločniku, „Koja žurka”, reče
neko od njih kada se trio pojavio.
Hari je upola očekivao da ih je taksi ostavio, ali nije računao na
vozačevu radoznalost. Čovek je izašao iz svog vozila i zurio u prozor na
prvom spratu.
„Da li mu treba bolnica?" upita on dok su ubacivali Svona na zadnje
sedište taksija.
„Ne“, uzvrati Hari. „Neće mu biti ništa bolje nego što je sad.“
„Hoćeš li da voziš?“ reče Valentin.
„Naravski. Samo mi recite gde.“
„Bilo gde“, začu se umoran odgovor. „Samo se miči odavde.“
„Čekajte malo“, reče vozač. »Ne želim nikakve nevolje."
„Onda bolje kreni", reče Valentin. Vozač se susretnu sa pogledom svog
putnika. Šta god da je tamo video, sledeća reč mu je bila:
„Vozim.“ I oni krenuše Istočnom Šezdeset prvom kao poslovični šiš-miš
iz Pakla.
„Uspeli smo, Hari“, reče Valentin posle nekoliko minuta vožnje. „Vratili
smo ga.“
„A ta stvar? Ispričaj mi o tome.“
„O Kastratu? Šta tu ima da se priča? Baterfild mora da ga je ostavio kao
psa čuvara, sve dok ne dovede tehničara da dekodira Svonov mehanizam
odbrane. Imali smo sreće. Bila mu je potrebna muža. Tada su nestabilni.!

„Kako znaš toliko o tome?“
„Duga je to priča“, reče Valentin. „I nije za vožnju taksijem.“
„I šta sad? Ne možemo se čitave noći voziti u krug.“
Valentin pogleda telo koje je sedelo između njih, podložno svakom hiru
amortizera taksija i veštini graditelja puteva. Nežno, on stavi Svonovu šaku
sebi u krilo.
„Naravno, imaš pravo“, reče on.„Moramo da sredimo kremaciju, što je
pre moguće."
Taksi poskoči preko rupe. Valentinov lice se zateže.
„Imaš li bolove?! upita ga Hari.
„Imao sam i gore.!
„Mogli bismo da se vratimo u moj stan, i da se tamo odmorimo.! Valentin
odmahmi glavom. „To nije naročito pametno”, reče on. To je prvo mesto gde
će nas potražiti.“
„Onda, u moju kancelariju..."
„Drugo mesto.“
„Pa, zaboga, ovaj taksi na kraju mora da ostane bez goriva.!
Tu se ubaci taksista.
Čujte. narode, jeste li vi to pomenuli kremaciju?“
„Možda“, odgovori Valentin.
„Samo se moj zet bavi pogrebnim uslugama u Kvinsu."
„Ma nije valjda?" reče Hari.
„Vrlo razumne cene. Mogu da vam ga preporučim. Bez zezanja.“ „Možeš
li da ga pozoveš sada?"
„U dva ujutro?“
„Žuri nam se.“
Vozač pruži ruku i podesi retrovizor; gledao je u Svona.
„Ne smeta vam ako pitam, zar ne?“ reče on. „Ali to pozadi, kod vas, jeste
leš?“
„Jeste”, reče Hari. „I sve je nestrpljiviji.“
Vozač huknu. „Sranje", reče on. „Na tom sedištu mi je jedna rodila
dvojke;, kurve su obavljale posao; jednom sam tamo imao čak i aligatora. Ali
ovo je vrhunac!“ On razmisli malo, pa reče: „Vi ste ga ubili, zar ne?“
„Ne“, reče Hari.
„Verovatno bismo išli prema Ist Riveru da jeste, a?“

„Tako je. Mi samo hočemo pristojnu kremaciju. I to brzo.“
„To je razumljivo.“
„Kako se zoveš?“ upita ga Hari.
„Vinston Džovit. Ali svi me zovu Bajron. Vidite, ja sam pesnik. Bar
vikendom."
„Bajron.“
„Vidite, svaki drugi vozač bi odlepio, zar ne? Sa dva tipa i lešom na
zadnjem sedištu. Ali kako ja gledam na stvari, sve je to samo materijal.“ „Za
pesme.“
„Tačno“, reče Bajron. „Muza je nestalna gospodarica. Morate da je
uzmete tamo gde je nađete, znate? Kad sam već kod toga, znate li vi,
gospodo, uopšte kuda želite?“
„Neka to bude tvoja kancelarija“, reče Valentin Hariju. „A on može da
zovne svog zeta.“
„Dobro“, reče Hari. A onda, Bajronu:
„Kreni Četrdeset petom ulicom do Osme.“
„Važi se“, reče Bajron, i brzina taksija se udvostruči za samo dvadeset
metara. „Čujte“, reče on, „jeste li vi, momci, za jednu finu pesmu?“
„Sada?“ reče Hari.
„Volim da improvizujem", odgovori Bajron. „Izaberite temu. Bilo koju
temu.“
Valentin privuče povređenu ruku bliže sebi. Tiho, on reče: „Može li smak
sveta?“
„Dobra tema“, odgovori pesnik,„dajte mi samo minut ili dva.“
„To će tako brzo?“ reče Valentin.

Krenuli su zaobilaznirn putem do kancelarije, dok se Bajron Džovit
okušavao u biranju rima za Apokalipsu. Mesečari su tumarali 45. ulicom, u
potrazi za ovim ili onim ushićenjem; neki su sedeli u haustorima, jedan je
ležao prućen preko pločnika. Niko od njih nije pogledao podrobnije taksi i
njegove putnike. Hari otključa ulazna vrata i on i Bajron odneše Svona na
treći sprat.

Kancelarija mu je bila drugi dom: natrpana i haotična. Stavili su Svona u
stolicu na okretanje iza skorelih šoljica za kafu i zahteva za alimentaciju
natrpanih na stolu. On je bez problema izgledao najzdravije od njih četvorice.

Bajron se znojio kao bik posle penjanja; Hari se osećao - a svakako i
izgledao - kao da nije spavao šezdeset dana; Valentin je sedeo klonulo u
fotelji za klijente, toliko beživotno da je mogao biti pred samim vratima
smrti.

„Izgledaš grozno“, reče mu Hari.
„Nema veze“, reče on. „Ubrzo će sve biti gotovo.“
Hari se okrenu Bajronu.„Kako bi bilo da pozoveš tog svog zeta?“
Dok je Bajron to radio, Hari ponovo obrati pažnju na Valentina.
„Imam tu negde kutiju za prvu pomoć“, reče on. „Da ti previjem tu ruku?“
„Ne, hvala. Kao i ti, i ja mrzim da vidim krv. Naročito svoju.“
Bajron je preko telefona grdio zeta zbog nezahvalnosti. „Koji ti je klinac?
Našao sam ti mušteriju! Znam koliko je sati, tako ti Hrista, ali posao je
posao..."
„Reci mu da ćemo mu platiti dvostruko više nego što mu je uobičajena
cena“, reče Valentin.
„Čuješ to, Mel? Dvostruko više od tvoje uobičajene cene. Zato se vuci
ovamo, čuješ?" On dade zetu adresu i spusti slušaiicu. „Stiže“, objavi.
„Sada?“ reče Hari.
„Sada.“ Bajron baci pogled na sat. „Moj stomak misli da mi je grlo
presečeno. Hoćete da nešto pregrizemo? Imate li u blizini nešto što radi preko
cele noći?“
„Ima jedna radnja, u sledećem bloku.“
„Hoćeš malo hrane?" upita Bajron Valentina.
„Mislim da neću“, reče ovaj. Sa svakim trenutkom izgledao je sve gore.
„U redu“, reče Bajron Hariju,„onda samo ti i ja. Hoćeš da mi pozajmiš
deseticu?“
Hari mu dade novčanicu, ključeve za vrata koja vode na ulicu i
porudžbinu koja se sastojala od krofni i kafe, Bajron ode. Tek kada je ovaj
otišao, Hari požele da je ubedio pesnika da još malo izdrži ubode gladi.
Kancelarija je bila uznemirujuće tiha bez njega: Svon je zaseo za njegov sto,
Valentin se predao snu u drugoj fotelji. Muk mu je prizvao u misli drugu
takvu tišinu, za vreme te poslednje, zastrašujuće noći u kući Lomaksovih
kada se Mimin demonski Ijubavnik, kojeg je ranio Otac Hese, uvukao na
neko vreme u zidove i pustio ih da čekaju i čekaju, znajući da će se on
vratiti, ali ne i kada i kako. Šest sati su sedeli - Mimi je povremeno prekidala

tišinu smehom ili bulažnjenjem - i prva stvar koja je najavila njegov povratak
bio je smrad kuvanih govana i Mimin povik: „Sodomisto!" kada se Hese
predao činu koji inu je njegova vera isuviše dugo zabranjivala. Posle toga
više nije bilo tišine, dugo; samo Heseovi krici i Harijeve molitve za zaborav.
Sve je to ostalo bez odgovora.

Činilo mu se da sada može da čuje demonov glas; njegove zahteve,
njegove pozive. Ali ne: bio je to samo Valentin. Čovek je okretao glavu
levodesno u snu, zgrčenog lica. Najednom, on se trže iz fotelje, sa jednom
rečju na usnama:

„Svon!"
Oči mu se otvoriše, i kada su se one zaustavile na telu iluzioniste
uspravljenom u fotelji preko puta, navreše mu suze, nekontrolisano,
potresavši ga.
„On je mrtav“, reče, kao da je u snu zaboravio tu gorku činjenicu.
„Izneverio sam ga, D’Amur. Zato je mrtav. Zbog mog nemara."
„Sada radiš sve što možeš za njega”, reče Hari, mada je znao da su te reči
jadna uteha.„Niko ne bi mogao da zatraži boljeg prijatelja."
„Nikada mu nisam bio prijatelj“, reče Valentin, zureći u leš suznih očiju.
„Uvek sam se nadao da će mi jednog dana potpuno verovati. Ali nikada
nije.“ „Zašto ne?“
„Nije mogao sebi da priušti da bilo kome veruje. Ne u svom položaju.“
On obrisa obraze nadlanicom.
„Možda je“, reče Hari,„vreme da mi ispričaš o čemu je ovde reč.“ „Ako
želiš da čuješ.“
„Zelim da čujem."
„Vrlo dobro“, reče Valentin. „Pre trideset dve godine, Svon je sklopio
pogodbu sa Ponorima. Pristao je da bude njihov ambasador ako mu oni, za
uzvrat, podare magiju.“
„Magiju?“
„Sposobnost da izvodi čuda. Da preobražava materiju. Da začara duše.
Čak i da protera Boga.“
„To je čudo?“
„Teže je nego što misliš“, odgovori Valentin.
„Znači, Svon je zaista bio pravi mađioničar?“
„Zaista."

„Zašto onda nije koristio svoje moći?“
„I jeste", odgovori Valentin. „Koristio ih je svake noći, na svakom
nastupu."
Hari je bio zbunjen. „Ne mogu da pratim."
„Ništa što Princ Laži ponudi čovečanstvu nema nikakvu vrednost“, reče
Valentin, „inače se ne bi nudilo. Svon to nije znao kada je prvi put sklopio
Pogodbu. Ali, ubrzo je saznao. Čuda su beskorisna. Magija je skretanje
pažnje sa stvarnih problema. Ona je retorična. Melodrama.“
„I, šta su onda stvarni problemi?“
„To ti treba da znaš bolje od mene“, odgovori Valentin. „Drugarstvo,
možda? Radoznalost? Svakako da nije ni najmanje važno može li se voda
pretvoriti u vino, ili Lazaru podariti još jedna godina života."
Hari je shvatao mudrost svega toga, ali ne i kako je mađioničar dospeo
do Brodveja. Kako se ispostavilo, nije ni morao da pita. Valentin je iznova
krenuo sa pričom. Suze su mu nestale dok je govorio; izvestan trag
pokretljivosti vratio mu se u lice.
„Svonu nije trebalo mnogo da shvati da je prodao dušu za gomilu
gluposti“, objasni on. „A kada je to shvatio, bio je neutešan. Bar za neko
vreme. Onda je počeo da smišlja osvetu.“
„Kako?“
„Uzimajući zalud ime Pakla u usta..Koristeći magiju kojom se ovaj
hvalisao za trivijalnu zabavu, degradirajući moć Ponora predstavljajući
njihovo stvaranje čudesa kao puku iluziju. Bio je to, vidiš, čin herojske
perverzije. Svaki put kada bi se neki Svonov trik objasnio kao obmana,
Ponori bi se uskomešali.“
„Zašto ga nisu ubili?“ reče Hari.
„O, pokušali su. Mnogo puta. Ali, on je imao saveznike. Saveznike u
njihovim redovima koji su ga upozoravali na njihove zavere protiv njega.
Godinama je izmicao njihovoj odmazdi na taj način.“
„Sve do sada?“
„Sve do sada“, uzdahnu Valentin.„Bio je neoprezan, ja takođe. Sada je
mrtav, a Ponori jedva čekaju da ga se dočepaju."
„Shvatam.“
„Ali, nismo bili sasvim nespremni za takvu mogućnost. On se izvinio
Nebesima; i usuđujem se da se nadam da su mu zastranjivanja oproštena.

Molim se da jesu. Večeras nije na kocki samo njegovo spasenje.“
„Nego i tvoje?“
„Svi mi koji smo ga voleli, obeleženi smo“, odgovori Valentin, „ali ako

uspemo da uništimo njegove posmrtne ostatke pre nego što Ponori dođu do
njih, možda još i uspemo da izbegnemo posledice Pogodbe."

„Zašto ste čekali tako dugo? Zašto ga prosto niste kremirali istog dana
kada je umro?“

„Njihovi advokati nisu budale. Pogodba izričito propisuje period
počivanja. Da smo pokušali da ignorišemo tu klauzulu, njegova duša bi
automatski bila izgubljena.“

„I kada ističe taj period?"
„Istekla je pre tri sata, u ponoć", odgovori Valentin. „Vidiš, zato su toliko
očajni. I toliko opasni.“

Nova pesma pade na pamet Bajronu Džovitu dok se vraćao 8. avenijom i
klopao sendvič sa salatom od tunjevine. Njegovu Muzu nije valjalo
požurivati. Za dovršetak pesama bilo mu je potrebno čak i do pet ininuta;
duže, ako je u pitanju bila dvostruka rima. Zato se nije žurio u povratku do
kancelarije, već je tumarao u nekom sanjivom raspoloženju, premećući
stihove na sve strane, kako bi ih uklopio. Tako se nadao da će se vratiti sa
novom gotovom pesmom. Dve za jednu noć, prokleto dobar rezultat.

Ipak, nije izbrusio završna dva stiha u vreme kada je stigao na vrata.
Prepustivši se automatskom pilotu, zapetljao je po džepu oko ključeva koje
mu je D’Amur pozajmio i otključao sebi vrata. Samo što ih nije ponovo
zatvorio za sobom, kada neka žena stupi kroz otvor, osmehujući mu se. Bila
je Iepotica, a Bajron je, pošto je bio pesnik, ludeo za lepotom.

„Molim vas“, reče ona, „treba mi vaša pomoć.“
„Šta mogu da učinim za vas?“ reče Bajron ustima punim hrane.
„Poznajete li čoveka po imenu D’Amur? Hari D’Amur?“
„Zaista, poznajem ga. Baš idem gore kod njega.“
„Možda biste mogli da mi pokažete gde je?“ upita ga žena, dok je Bajron
zatvarao vrata.
„Biće mi zadovoljstvo", odgovori on i povede je kroz predvorje do
podnožja stepenica.
„Znate, baš ste slatki“, reče mu ona; a Bajron se rastopi.

Valentin je stajao kraj prozora.
„Nešto nije u redu?‘“ upita Hari.
„Samo osećaj“, prokomentarisa Valentin. „Podozrevam da je Đavo možda
na Menhetnu."
„I, šta je tu novo?“
„Da je možda došao po nas.“ I kao na signal, začu se kucanje na vratima.
Hari poskoči. „U redu je“, reče Valentin. „On nikad ne kuca.“
Hari ode do vrata; osećao se kao budala.
„Jesi li to ti, Bajrone?” upita on pre nego što je otključao.
„Molim vas“, reče glas za koji je mislio da ga nikad više neće čuti.
„Pomozite mi...“
On otvori vrata. Bila je to Dorotea, naravno. Bila je bezbojna kao voda, i
podjednako nepredvidiva. Pre nego što je Hari i stigao da je pozove preko
praga kancelarije, mnoštvo izraza, ili njihovih naznaka, pređe joj licem: jad,
podozrenje, strava. A sada, kada su joj se oči zaustavile na telu njenog
ljubljenog Svona, olakšanje i zahvalnost.
„Zaista je kod vas“, reče ona, ušavši u kancelariju.
Hari zatvori vrata. Sa stepenica je dopirala hladnoća.
„Hvala Bogu. Hvala Bogu.“ Ona uze Harijevo lice među šake i poljubi ga
lalco u usne. Tek tada, primeti Valentina.
Ona spusti ruke.
„Šta će on ovde?“ upita ona.
„On je sa mnom. Sa nama.“
Izgledala je sumnjičavo. „Ne“, reče ona.
„Možemo mu verovati."
„Rekla sam ne! Izbaci ga napolje, Hari.“ Bila je puna hladnog besa; tresla
se od njega. „Izbaci ga napolje/“
Valentin je zurio u nju, staklastih očiju.„Gospa se isuviše buni“,
promrmlja on.
Dorotea prinese prste usnama kao da želi da priguši svaki sledeći ispad.
„Izvinjavam se“, reče ona, okrenuvši se ponovo Hariju,„ali mora vam se reći
za šta je sve ovaj čovek sposoban..."
„Bez njega, vaš bi muž još bio u kući, gospođo Svon“, istaknu
Hari. „Njemu treba da ste zahvalni, ne meni.“

Na to, Dorotein izraz se omekša, kroz zbunjenost, do nove nežnosti.
„O?“ reče ona. Sada ponovo pogleda Valentina.„Izvinjavam se. Kada ste
pobegli od kuće, pretpostavila sam neko saučesništvo...“
„Sa kim?“ upita Valentin.
Ona blago odmahnu glavom, onda reče: „Tvoja ruka. Jesi li povređen?“
„Mala povreda", uzvrati on.
„Već sam pokušao da mu je previjem", reče Hari, „ali klipan je previše
tvrdoglav.“
„Nego šta sam, nego tvrdoglav", odgovori Valentin, bez oklevanja.
„Ali, ovde ćemo ubrzo završiti..." reče Hari.
Valentin ga prekinu: „Ne govori joj ništa“, odbrusi on.
„Samo sam hteo da objasnim o zetu...“ reče Hari.
„O zetu?” reče Dorotea dok je sedala. Uzdah prekrštanja njenih nogu bio
je najčarobniji zvuk koji je Hari čuo za protekla dvadeset četiri sata. „O,
molim vas, ispričajte mi o zetu...“
Pre nego što je Hari mogao da otvori usta da progovori, Valentin reče:
„To nije ona, Hari.“
Tim rečima, izgovorenim bez ikakvog traga dramatike, trebalo je nekoliko
sekundi da budu shvaćene. Čak i kada su bile, njihovo ludilo bilo je
očigledno. Tu je ona bila, od krvi i mesa, savršena u svakom detalju.
„O čemu ti to?“ reče Hari.
„Kako to jasnije da ti kažem?“ odgovori Valentin. „To nije ona. To je trik.
Iluzija. Oni znaju gde smo, i poslali su ovo gore da špijunira našu odbranu.“
Hari bi se nasmejao, ali te optužbe izazvale su suze u Doroteinim očima.
„Prestani“, reče 011 Valentinu.
„Ne, Hari. Razmisli na trenutak. Sve one zamke koje su postavljali, sve
one zveri koje su prizivali. Misliš da je ona mogla tome da umakne?" On
krenu od prozora prema Dorotei. „Gde je Baterfild?“ siknu. „U hodniku,
čeka na tvoj signal?“
„Umukni“, reče Hari.
„Suviše se plaši da se lično popne, zar ne?“ nastavi Valentin. „Plaši se
Svona, plaši se nas, verovatno, posle onoga što smo uradili njegovom
uškopljeniku."
Dorotea pogleda Harija. „Naterajte ga da prestane“, reče ona.
Hari zaustavi Valentinovo prilaženje stavivši mu šaku na koščate grudi.

„Čuo si damu“, reče on.
„Nije to nikakva dama“, odgovori Valentin, plamtečih očiju. „Ne znam šta
jeste, ali dama svakako nije.“
Dorotea ustade. „Došla sam ovamo zato što sam se nadala da ču tu biti
bezbedna", reče ona.
„I jeste bezbedni“, reče Hari.
„Ne kada je on tu“, odgovori ona pogledavši ponovo Valentina. „Mislim
da je pametnije da pođem.“
Hari joj dodirnu ruku.
„Ne“, reče joj on.
„Gospodine D’Amur“, reče ona slatko, „več ste deset puta zaradili svoj
honorar. Mislim da je vreme da sada ja preuzmem odgovornost za svog
muža.“
Hari osmotri to nestalno lice. Na njemu nije bilo ni traga obmane.
„Dole imam kola”, reče ona. „Pitam se... da li biste mogli da ga snesete
tamo za mene?“
Hari začu zvuk nalik na pritešnjenog psa iza sebe i okrenu se da bi
ugledao kako Valentin stoji kraj Svonovog leša. Uzeo je teški upaljač sa stola
i kresao ga. Izbijale su varnice, ali ne i plamen.
„Šta kog đavola radiš?“ upita Hari.
Valentin nije gledao u govomika, već u Doroteu.
„Ona zna“, reče on.
Uspeo je sa upaljačem; plamen buknu.
Dorotea se oglasi malim, očajničkim zvukom.
„Molim te, nemoj“, reče ona.
„Svi ćemo izgoreti sa njim ako treba“, reče Valentin.
„On je lud“, reče Dorotea; suze su joj najednom nestale.
„U pravu je“, reče Hari Valentinu, „ponašaš se kao ludak."
„A ti si budala što nasedaš na par suzica!“ začu se odgovor.„Zar ne vidiš
da ćemo, ako ga ona uzme, izgubiti sve za šta smo se borili?“
„Ne slušajte ga“, promrmlja ona. „Vi me poznajete, Hari. Verujete mi.“
„Šta je ispod tog tvog lica?“ reče Valentin. „Šta si ti? Koprolit?
Homunkulus?“
Ta imena Hariju nisu značila ništa. Sve za šta je znao bila je blizina žene
kraj njega; njena šaka na njegovoj mišici.

„A šta je s tobom?" reče ona Valentinu. A onda, tiše: »Zašto nam ne
pokažeš svoju ranu?“

Ona ostavi utočište kraj Harija i priđe stolu. Plamen upaljača utrnu dok je
prilazila.

„Hajde samo...“ reče ona, glasom jedva čujnijim od daha, „čikamte.“
Ona se obazre prema Hariju.„Pitajte ga, D’Amur“, reče ona. „Zatražite da
nam pokaže šta je to sakrio pod zavojima."
„O čemu to ona govori?“ upita Hari. Treptaj strepnje u Valentinovim
očima bio je dovoljan da Harija ubedi da ima osnovanosti u Doroteinom
zahtevu. „Objasni", reče on.
Međutim, Valentin za to nije imao prilike. Rastrojen Harijevim
zahtevom,bio je lak plen kada je Dorotea posegnula preko stola i izbila mu
upaljač iz šake. On se sagnu da ga ponovo uzme, ali ona zgrabi ad
hokzavežljaj zavoja i povuče. On se iscepa, i spade.
Ona odstupi. „Vidite?“ reče.
Valentin je stajao otkriven. Stvorenje na 83. ulici otkinulo mu je lažnu
Ijudskost sa mišice; ud ispod toga bio je masa plavocrnih krljušti. Svaki prsti
šake u plikovima završavao se noktom koji se otvarao i zatvarao nalik na
papagajev kljun. On ni ne pokuša da prikrije istinu. Sramota je pomračila
svaku drugu reakciju.
„Upozorila sam vas“, reče ona. „Upozorila sam vas da mu ne treba
verovati.“
Valentin je zurio u Harija.„Nemam opravdanja“, reče on. „Samo tražiin da
veruješ da je ono što ja hoću najbolje za Svona.“
„Kako je to moguće?“ reče Dorotea? „Ti si demon."
„Više od toga“, odgovori Valentin, „ja sam Svonov Iskušivač. Njegov
dobar poznanik; njegovo stvorenje. Ali njemu pripadam više nego što sam
ikada pripadao Ponorima. I prkosiću im...“ on pogleda Doroteu „...kao i
njihovim agentima."
Ona se okrenu Hariju. „Imate pištolj", reče ona. „Ubijte tu gadost. Ne
smete dopustiti da takvo stvorenje ostane u životu.“
Hari pogleda bubuljičavu ruku; škljocajuće nokte: kakva ga je još
odvratnost čekala iza fasade mesa?
„Pucajte", reče žena.
On izvadi pištolj iz džepa. Valentin kao da se skupio u trenucima posle

otkrića njegove prave prirode. Sada se naslonio na zid, lica ljigavog od očaja.
„Onda me ubij“, reče on Hariju, „ubij me ako sam ti toliko odvratan. Ali,

Hari, molim te, nemoj joj dati Svona. Obećaj mi to. Sačekaj da se vozač vrati
i reši se tela kako god budeš mogao. Samo joj ga nemoj dati!“

„Ne slušaj ga“, reče Dorotea. „On ne mari za Svona onako kao ja.“
Hari podiže pištolj. Čak i zagledan pravo u smrt, Valentin se ne trže.
„Nisi uspeo, Judo“, reče ona Valentinu.„Mađioničar je moj.“
„Koji madioničar?“ reče Hari.
„Pa Svon, naravno“, odgovori ona lako. „Koliko madioničara imate
ovde?“
Hari spusti mušicu uperenu u Valentina.
„On je iluzionist”, reče on, „to si mi rekla na samom početku. Nikada ga
ne zovite mađioničarem, tako si rekla.“
„Ne budite cepidlaka“, odgovori ona, pokušavši da smehom prikrije svoj
faux pas.
On uperi pištolj u nju. Ona naglo zabaci glavu, dok joj se lice grčilo, i
ispusti zvuk za koji, da ga Hari nije čuo iz ljudskog grla, ne bi verovao da je
larinks sposoban. Zvuk zazvoni hodnikom i stepenicama, u potrazi za uhorn
koje ga je očekivalo.
„Baterfild je ovde“, reče Valentin ravno.
Hari klimnu glavom. Istog trenutka, ona krenu prema njemu, groteskno
iskrivljenih crta lica. Bila je snažna i brza; zamučena slika zlobe koja ga je
uhvatila nespremnog. Čuo je kako mu Valentin kaže da je ubije, pre nego što
se preobrazi. Trebao mu je trenutak da shvati značenje toga, a tada su njeni
zubi već bili na njegovom vratu. Jedna njena ruka bila mu je hladna stega oko
ručnog zgloba; osećao je u njoj snagu dovoljnu da mu smrvi kosti u prah.
Prsti su mu već obamrli od njenog stiska; nije imao vremena da učini bilo šta
osim da otpusti okidač. Pištolj opali. Dah kao da joj pokulja na njegovo grlo.
Onda ga ona pusti, i zatetura se unazad. Hitac joj je razneo trbuh.
On zadrhta kada vide šta je učinio. Stvorenje, uprkos svim kricima,još je
podsećalo na ženu koju je mogao da voli.
„Dobro“, reče Valentin, dok je krv šikljala na pod u naletima. „Sada se
mora pokazati."
Čuvši ga, ona odmahnu glavom. „Nema šta da se pokaže osim ovoga“,
reče ona.

Hari baci pištolj. „Bože moj”, reče on tiho, „to je ona...“
Dorotea načini grimasu. Krv je i dalje liptala.„Jedan deo nje“, odgovori
ona.
„Jesi li onda oduvek bila s njima?" upita Valentin.
„Naravno da nisam.“
„Onda, zašto?“
„Nisam imala kud...“ reče ona, dok joj je glas slabio sa svakim slogom.
„Niti u šta da verujem. Sve laži. Sve: laži. “
„Pa si se svrstala uz Baterfilda?“
„Bolje Pakao“, reče ona, „nego lažna Nebesa."
„Ko te je tome naučio?“ promrmlja Hari.
„Šta misliš?" odgovori ona, upravivši pogled prema njemu. Iako je gubila
snagu sa krvlju, oči su joj još plamtele. „Gotov si, D’Amur“, reče ona. „I ti, i
demon, i Svon. Sada više nema nikoga ko bi mogao da vam pomogne."
I pored prezira u tim rečima, nije mogao da stoji i da posmatra kako
umire od krvarenja. Ignorišući Valentinovo naređenje da se drži dalje od nje,
on joj priđe. Kada joj je došao na dohvat ruke, ona ga napade sa
zapanjujućom snagom. Udarac ga na tren zaslepi; on pade na komodu za
odlaganje predmeta.koji se preturi postrance. Zajedno padoše na pod. Iz
komode se rasuše papiri; iz njega, psovke. Bio je neodređeno svestan da žena
prolazi kraj njega kako bi umakla, ali bio je previše zauzet pokušajima da
spreći kovitlanje u glavi da bi je zaustavio. Kada mu se ravnoteža vratila, ona
je nestala, ostavivši krvave otiske dlanova na zidu i vratima.

Čaplin, nadstojnik, bio je zaštitnik svoje teritorije. Podrum zgrade bio je
privatan domen gde je on prebirao po kancelarijskim otpacima, hranio svoju
voljenu peć, i čitao svoje omiljene delove iz Biblije; sve bez straha od
ometanja. Njegov stomak - daleko od zdravog - dopuštao mu je malo sna.
Nekoliko sati svake noći, ne više, što je on nadoknađivao dremanjem tokom
dana. Nije to bilo tako loše. Mogao je da se povuče u izolovanost podruma
kad god bi život gore postao suviše zahtevan; a preterana toplota ponekad je
donosila sa sobom čudna sanjarenja.

Je li ovo bio takav jedan san: bljutavi čovek u fmom odelu? Ako nije,
kako je onda on dospeo u podrum, kada su vrata bila zaključana i osigurana
rezom? Uljezu nije postavljao nikakva pitanja. Nešto u načinu na koji je

čovek zurio u njega zavezalo mu je jezik. „Čapline“, reče čovek, a da su mu
se usne jedva pomerile, „voleo bih da otvoriš peć.“

U drugim okolnostima, možda bi uzeo lopatu i zveknuo nepoznatog po
glavi. Peć je bila njegova beba. On je znao, kao što niko nije znao, njene
hirove i povremenu mrzovolju; voleo je, kao što niko nije voleo, njenu riku
kada je bila zadovoljna; nije rado primio posednički ton koji je čovek
upotrebio. Ali, izgubio je volju da se odupre. Uzeo je krpu i otvorio
oljuspana vrata, ponudivši njeno vrelo srce tom čoveku kao što je Lot
ponudio svoje kćeri neznancu u Sodomi.

Baterfild se osmehnu na miris vreline iz peći. Sa trećeg sprata, odozgo,
čuo je kako žena zove u pomoć; a onda nekoliko trenutaka kasnije, pucanj.
Nije uspela. Mislio je da će uspeti. Ali; njen život je ionako bio potrošan.
Nije ništa izgubio time što ju je poslao u neprijateljsku pozadinu, zbog male
šanse da će moći da izmami telo od njegovih čuvara. To bi mu uštedelo
neprijatnosti punog napada, ali nije bilo važno. Posedovanje Svonove duše
zavređivalo je svaki napor. On je izvrnuo ruglu dobro ime Princa Laži. Zbog
toga će patiti onako kako nijedan drugi neverni madioničar nije. Spram
Svonove kazne, Faustova će biti mala nezgodacija, a Napoleonova prijatno
krstarenje.

Kada su odjeci pucnja odozgo zamrli, izvukao je crnu lakiranu kutiju iz
džepa. Nadstojnikove oči bile su okrenute prema nebu. I on je čuo pucanj.

„Nije to bilo ništa". reče mu Baterfild. „Prodžaraj vatru."
Čaplin posluša. Vrelina u stešnjenom podrumu brzo je rasla. Nadstojnik
poče da se znoji; hjegov posetilac nije: stajao je na samo trideset centimetara
od otvorenih vrata peči i zurio u plamen nepomičnog lica. Konačno, činilo se
da je zadovoljan.
„Dosta“; reče on i otvori lakiranu kutiju. Čaplin pomisli da je u kutiji
načas ugledao pokret, kao da je bila do poklopca puna crva, ali pre nego što
je imao prilike da podrobnije pogieda, i kutija i njena šadržina bili su bačeni
u plamenove.
„Zatvori vrata“, reče Baterfild. Čaplin posluša. „Možeš malo da ih
nadgledaš, ako ti to pričinjava zadovoljstvo. Potrebna im je toplota. Ona im
daje snagu.“
On pusti nadstojnika da stražari kraj peći i vrati se u predvorje. Ostavio
je otvorena vrata prema ulici, i unutra je ušao neki rasturač droge da sa

mušterijom obavi posao. Pogađali su se u senkama, sve dok rasturač nije
primetio advokata.

„Ne obazirite se na mene“, reče Baterfild i krenu uz stepenice. Svonovu
udovicu pronašao je na prvom odmorištu. Nije bila baš mrtva, ali on je brzo
dovršio ono što je D’Amur započeo.

„U nevolji smo“, reče Valentin.„Čujem dole buku. Postoji li ikakav izlaz
odavde?"

Hari je sedeo na podu, naslonjen na preturenu komodu, i pokušavao da ne
misli na Doroteino lice kada ju je metak pronašao, ili na stvorenje na koje je
sada morao da se osloni.

„Ima požarni izlaz“, reče on,„pruža se niz zadnju stranu zgrade."
„Pokaži mi“, reče Valentin, pokušavši da ga povuče na noge.
„Sklanjaj ruke sa mene!“
Valentin se povuče, uvređen odbijanjem.„Izvini“, reče on.„Možda nije
trebalo da se nadam tvom prihvatanju. Ali ipak se nadam.“
Hari ne reče ništa, samo se osovi na noge među razbacanim izveštajima i
fotografijama. Imao je prljav život: špijunirao je preljube za račun
ljubomomih supružnika; prečešljavao slivnike u potrazi za izgubljenom
decom; družio se sa ološem, zato što se ovaj izdizao na vrh, dok se sve ostalo
utapalo. Zar je Valentinova duša mogla biti mnogo prljavija?
„Požarni izlaz je niz hodnik", reče on.
„Još možemo da izvučemo Svona“, reče Valentin. „Još da ga pristojno
kremiramo..." Demonova opsednutost dostojanstvom njegovog gospodara
bila je umirujuća, na svoj način.„Ali ti mi moraš pomoći, Hari.“
„Pomoći ću ti“, reče on, izbegavajući da pogleda stvorenje. „Samo ne
očekuj ljubav i privrženost."
Ako je bilo moguće čuti osmeh, onda je on to čuo.
„Žele da se ovo okonča pre zore“, reče demon.
„Onda nemaju još mnogo vremena.“
„Jedan sat, možda“, odgovori Valentin.„Ali, to je dovoljno. Kako god bilo,
dovoljno je.“

Zvuk peći uljuljkavao je Čaplina; njeno bubnjanje i čegrtanje bilo mu je
poznato koliko i pritužbe sopstvene utrobe. Ali, iza vrata je sada narastao