Terry Pratchett - Poslednji kontinent

22 TERI PRAČET POSLEDNJI KONTINENT Prevela Nevena Andrić Naslov originala Terry Pratchett The Last Continent

Terry Pratchet 2 Disksvet je svet i ogledalo svetova. Ovo nije knjiga o Australiji. Ne, ovde se govori o jednom sasvim drugom mestu, koje je naprosto slučajno, tu i tamo, pomalo... australijsko. Svejedno... ne beri brigu, jašta.

Teri Pračet 3 Poslednji kontinent aspram zvezda prolazi kornjača i nosi četiri slona na oklopu. I kornjača i slonovi veći su nego što bi ljudi očekivali, no kad se poredi tamo, među zvezdama, razlika između ogromnog i sitnog veoma je mala. Međutim, ova kornjača i ovi slonovi veliki su po merilima kornjača i slonova. Oni nose Disksvet, njegove neizmerne zemlje, oblačna nebesa i okeane. Ljudi ne žive na Disku ništa više nego što žive na loptama u drugim, manje rukotvorenim delovima multiverzuma. O, planete su možda mesto gde njihovo telo jede užinu, ali žive drugde, u sopstvenim svetovima koji, vrlo zgodno, kruže oko središta njihovih glava. Kada se bogovi okupe, pričaju priču o izvesnoj planeti čiji su stanovnici, s neznatnim zanimanjem, posmatrali kako se ogromne komadine leda zabijaju u jedan drugi svet - astronomski gledano, u prvog komšiju - a onda ništa nisu uradili po tom pitanju jer tako nešto se dešava samo u svemiru. Inteligentna vrsta bi barem našla kome da se požali. No, svakako, niko ne veruje ozbiljno u tu priču, jer baš toliko glupa rasa nikad ne bi otkrila ni slud.1 Ipak, ljudi stvarno veruju u svašta. Na primer, među nekim narodima postoji legenda kako jedan starac nosi čitav univerzum u kožnoj vreći na leđima. A i u pravu su. Drugi kažu: čekaj, ako nosi ceo univerzum u džaku, je l' tako, onda znači da nosi i sebe i džak u džaku, jer u univerzum spada sve. Uključujući i njega. I džak, naravno. U kome se već nalaze on i džak. Takoreći. Odgovor na to je: i? Svi plemenski mitovi su istiniti, zavisno od toga šta podrazumevate pod „istinom". * * * Uopšteno gledano, može se proveriti koliko je neki bog svemoćan po tome može li da vidi pad malecne ptice. Ipak, samo jedan bog hvata beleške i onda unese nekoliko ispravki, kako bi ptica sledeći put pala brže i dalje. Možda ćemo saznati zašto. Možda ćemo saznati zašto je ljudski rod ovde, mada je to složenije, i nameće pitanje: „A gde bi drugo trebalo da budemo?". Užasna je pomisao kako bi neko nestrpljivo božanstvo moglo da razmakne oblake i kaže: „Sunce vam žarko, još ste ovde? Mislio sam da ste otkrili slud pre hiljadu godina! U ponedeljak mi isporučuju deset triliona tona leda!" Možda ćemo saznati čak i zašto je kljunar.2 * * * 1 Mnogo je lakše otkriti slud nego vatru, a jedva nešto teže nego vodu. 2 Ne zašto je on nešto. Prosto, zašto je. N

Terry Pratchet 4 Sneg, gust i mokar, stropoštavao se na travnjake i krovove Nevidljivog univerziteta, najboljeg fakulteta magije na Disksvetu. Bio je to lepljiv sneg, pa je celo mesto izgledalo kao nekakav skup ali neukusan ukras, i lepio se za čizme Makabru, glavnom tukmaku, dok je koračao kroz hladnu, divlju noć. Još dva tukmaka3 istupila su iz zaklona potpornih stubova i pošla za njim na svečani marš prema glavnoj kapiji. Bio je to stari običaj, vekovni, i leti bi se po nekoliko turista vrzmalo naokolo i posmatralo, ali ceremonija ključeva odvijala se svake noći, u svako godišnje doba. Puki led, vetar i sneg nikad je nisu sprečili. U davna vremena, tukmaci su se pentrali preko čudovišta s pipcima kako bi izveli ceremoniju; gacali su kroz poplave, polucilindrima zamahivali na zalutale golubove, harpije i zmajeve, i nisu obraćali pažnju na tamo neke profesore koji bi s treskom otvorili prozore i počeli glasno da proklinju, u stilu: „Prekinite više s tom larmom, sunce vam vaše! Zašto to radite?". Nikada nisu prekinuli, čak ni pomislili da prekinu. Ne možeš da zaustaviš Tradiciju. Možeš samo da je dopuniš. Tri čoveka stigla su do senki kod glavne kapije, gotovo nevidljive od uskovitlanog snega. Tukmak na dužnosti ih je čekao. „Stoj! Ko Ide?", povika. Makabr je salutirao. „Arhirektorovi Ključevi!" „Prođite, Arhirektorovi Ključevi!" Glavni tukmak stupi napred, ispruži ruke s dlanovima povijenim unatrag, prema sebi, i potapša se po grudima, po mestu gde je neki davno sahranjeni tukmak nekada imao dva džepa. Tap, tap. Potom spusti ruke pored tela i kruto se potapša po jakni sa obe strane. Tap, tap. „Majku Mu! Zakleo Bih Se Da Su Mi Bili Tu Pre Sekundi", zaurla, izgovarajući svaku reč s pažnjom jednog buldoga. Vratar je salutirao. Makabr je salutirao. „Jesi Li Pogledao U Sve Džepove?" Makabr je salutirao. Vratar je salutirao. Mala snežna piramida gomilala mu se na polucilindru. „Mora Da Sam Ih Zaboravio Na Komodi. Uvek Isto, Zar Ne? „Trebalo Bi Da Pamtiš Gde Ih Spuštaš!" „Stani, Možda Su Mi U Drugoj Jakni!" Mladi tukmak, koji je ove nedelje bio nosilac druge jakne, istupi. Svaki je salutirao ostaloj dvojici. Najmlađi pročisti grlo i izusti: „Ne, Pogledao Sam... Tamo... Jutros!" Makabr mu malčice klimnu glavom, u znak priznanja što je dobro obavio težak posao, i ponovo se potapša po džepovima. „Čekaj, Ipak Su U Ovom Džepu, Mamicu Im Njihovu! E Baš Sam Bukvan!" „Ne Brini, I Meni Se Dešava!" „E Baš Me Sramota! I Glavu Ću Da Zaboravim Sledeći Put!" Negde u tami, zaškripa prozor. „Ovaj, gospodo, izvinite..." „Pa, Izvoli Ključeve!", reče Makabr još glasnije. „Najlepše Hvala!" „Pitam se biste li mogli...", nastavi drhtavi glas, kao da se izvinjava što je uopšte pomislio da se požali. „Sve Na Svom Mestu!", povika vratar i vrati ključeve. „...možda malko tiše..." „Bogovi Nam Svima Pomogli!", kriknu Makabr, a vene mu iskočiše na debelom, tamnocrvenom vratu. „Sad Pazi Gde Ih Ostavljaš. Ha! Ha! Ha!" 3 Nešto između portira i proktora. Tukmak se ne bira po maštovitosti, pošto je uglavnom nema nimalo.

Teri Pračet 5 „Ho! Ho! Ho!", razdra se Makabr, van sebe od besa. Kruto je salutirao, okrenuo nalevo krug uz mnogo nepotrebnog treskanja nogama i, pošto je drevni razgovor bio gotov, odmarširao natrag do tukmačke spavaonice uz tiho gunđanje. Prozor malenog univerzitetskog lečilišta ponovo se zatvori. „Zbog onog čoveka stvarno poželim da opsujem", reče Blagajnik. Prekopao je po džepovima, izvukao zelenu kutijicu pilula od suvih žaba i prosuo nekoliko dok je petljao oko poklopca. „Poslao sam mu bezbroj dopisa. Kaže da je to tradicija, ali, ne znam, toliko je... prgav kad je to u pitanju..." Izduvao je nos. „Kako mu je?" „Nije dobro", reče dekan. Bibliotekar je bio teško, teško bolestan. Sneg je poput gipsa prianjao uz zatvoren prozor. Ispred razbuktale vatre nalazila se gomila ćebadi. Povremeno bi se stresla. Čarobnjaci su je zabrinuto posmatrali. Predavač savremenih runa grozničavo je listao knjigu. „Hoću da kažem, kako da znamo da li je od starosti ili ne?", reče. „Šta je starost kod orangutana? A pri tom je i čarobnjak. A pri tom sve vreme provodi u biblioteci. Sva ta magijska zračenja sve vreme. Nazeb mu nekako napada morfičko polje, ali uzrok može da bude bilo šta." Bibliotekar kinu. I promeni oblik. Čarobnjaci su tužno gledali u nešto što je veoma ličilo na udobnu fotelju koju je neko, iz nekog razloga, presvukao crvenim krznom. „Kako da mu pomognemo?", reče Ponder Stibons, najmlađi član kolektiva. „Možda bi mu prijalo nekoliko jastuka", reče Ridkali. „Arhirektore, mislim da je to malko neukusno." „Šta? Zar ne voli svako udobne jastuke kad malo klone duhom?", reče čovek za koga je bolest bila zagonetka. „Jutros je bio sto. Od mahagonija, verujem. Izgleda da je bar u stanju da sačuva boju." Predavač savremenih runa uzdahnu i zatvori knjigu. „Svakako je izgubio kontrolu nad morfičkom funkcijom", reče. „To i nije iznenađujuće. Kad se jednom promeni, lakše će se promeniti opet, bojim se. Vrlo poznata činjenica." Pogleda u arhirektorov zaleđeni osmeh i uzdahnu. Mastrum Ridkali je bio ozloglašen kao neko ko se ne trudi da razume bilo šta ako iko drugi to može da uradi umesto njega. „Prilično je teško promeniti oblik živom biću, ali kad se to jednom desi, sledeći put je mnogo lakše", prevede. „Kako, molim?" „Bio je čovek pre nego što se pretvorio u čovekolikog majmuna, arhirektore. Sećaš se?" „A. Da", reče Ridkali. „Baš čudno kako se navikneš na nešto. Čovekoliki majmuni i ljudi su u srodstvu, kaže mladi Ponder." Ostali čarobnjaci su ga belo gledali. Ponder iskrivi lice. „Pokazuje mi poneke nevidljive zapise", reče Ridkali. „Baš su zanimljivi." Ostali čarobnjaci namrštiše se na Pondera Stibonsa, kao što biste se vi namrštili na čoveka koga zateknete kako puši u fabrici vatrometa. Dakle, sad znaju koga da krive. Kao i obično... „Je l' to baš mudro, gospodine?", reče dekan. „Znaš, dekane, ja sam slučajno arhirektor ovde negde", reče Ridkali mirno. „Zaslepljujuće očigledna činjenica, arhirektore", reče dekan. Njegovim tonom mogli ste da sečete sir. „Moram da pokažem zanimanje. Da ljudi ne klonu duhom, znaš", reče Ridkali. „Moja vrata su uvek otvorena. Vidim sebe kao deo tima." Ponder se ponovo štrecnu. „Ne mislim da sam u srodstvu s nekakvim čovekolikim majmunima", reče stariji docent. „Hoću da kažem, zar ne bih znao? Zvali bi me na venčanja i tako dalje. Roditelji bi mi rekli

Terry Pratchet 6 nešto kao: 'Ne obraćaj pažnju na ujka Čarlija, i treba tako da smrdi', zar ne? I bilo bi portreta u..." Fotelja kinu. Usledio je neprijatan trenutak morfičke nesigurnosti i bibliotekar je opet bio opružen u starom obliku. Čarobnjaci su ga oprezno posmatrali da vide šta će dalje biti. Zaista je bilo teško setiti se vremena kad je bibliotekar bio ljudsko biće. Svakako niko nije mogao da se seti kako je izgledao, pa čak ni kako se zvao. Magijska eksplozija, stalna mogućnost na mestu kao što je biblioteka, gde se toliko nestabilnih magijskih knjiga tiska opasno blizu, uvela ga je u neočekivano majmunstvo pre mnogo godina. Od tada se nijednom nije osvrnuo na pređašnji život, a nije se osvrtao ni naniže. Njegovo krupno, kosmato obličje, koje se na jednoj ruci klati na najvišoj polici dok stopalima razmešta knjige, postalo je omiljeno na celom Univerzitetu; njegova posvećenost dužnostima svima je služila kao primer. Arhirektor Ridkali, u čijoj se glavi ova rečenica beše izdajnički uobličila, shvati da nesvesno sastavlja nekrolog. „Je l' zvao neko doktora?" „Džimi Krofna4 je bio po podne", reče dekan. „Probao je da mu izmeri temperaturu, ali bojim se da ga je bibliotekar ujeo." „Ujeo ga? S toplometrom u ustima?" „Ovaj. Ne baš. Upravo ste, takoreći, otkrili razlog što ga je ujeo." Usledio je trenutak svečane tišine. Stariji docent podiže malaksalu šapu od crne kože i nesigurno je potapša. „Je l' piše u toj knjizi imaju li majmuni puls?", reče. „Je l' treba nos da mu bude hladan ili šta?" Začu se tih zvuk, kao kad pet-šest ljudi u isto vreme usisa vazduh. Ostali čarobnjaci počeše da uzmiču od starijeg docenta. Nekoliko sekundi nije bilo drugog zvuka do pucketanja vatre i zavijanja vetra napolju. Čarobnjaci domileše natrag. Stariji docent, sa zapanjenošću nekoga ko još poseduje sve poznate udove, veoma polako skide špicasti šešir. Ovako nešto čarobnjaci su činili samo u najsumornijim okolnostima. „Dakle, to je to, onda", reče. „Jadničak je pošao kući. Vraća se u veliku pustinju na nebu." „Ovaj. Možda prašumu", reče Ponder Stibons. „Možda bi gospođa Vitlou mogla da mu napravi malo vruće, okrepljujuće supe", reče predavač savremenih runa. Arhirektor Ridkali je razmislio o domaćičinoj vrućoj, okrepljujućoj šupi. „Pretpostavljam da će ga izlečiti ili ubiti", promrmlja. Oprezno potapša bibliotekara. „Drž' se, matori", reče. „Uskoro ćeš opet biti na nogama i nastaviti da valjano doprinosiš radu." „Na pesnicama", reče dekan usrdno. „Kako molim?" „Na pesnicama, pre nego na nogama." „Na točkićima", reče predavač savremenih runa. „Ovaj stvarno zbija neslane šale", reče arhirektor. Otumarali su iz sobe. Iz hodnika su dopirali sve udaljeniji glasovi: „Čini mi se da mu je baš prebledeo onaj peškirić na naslonu." „Sigurno postoji nekakav lek?" „Ovo mesto neće biti isto bez njega." „Svakako je jedinstven." 4 Najbolji veterinar u Ank-Morporku; pozivaju ga uglavnom ljudi koji pate od boljki suviše ozbiljnih da bi se poverile običnim medicinarima. Jedina slepa mrlja kod Krofne bila je sklonost da podrazumeva kako je svaki pacijent, u većoj ili manjoj meri, trkački konj.

Teri Pračet 7 Kada su otišli, bibliotekar oprezno navuče deo ćebeta preko glave, čvrsto zagrli termofor i kinu. Sada su tu bila dva termofora, jedan mnogo veći od drugog i sa crvenom krznenom navlakom u obliku mede. * * * Svetlost putuje diskom lagano, pomalo je teška, i sklona je da se nagomilava uz visoke planinske vence. Čarobnjaci-naučnici razmatrali su mogućnost postojanja druge, mnogo brže vrste svetlosti, koja nam omogućava da vidimo sporu svetlost, ali pošto se ona kreće prebrzo da bismo je videli, nisu uspeli da joj nadu primenu. Ovo zapravo znači da, uprkos tome što je disk ravan, nije svuda isto vreme u, u nedostatku boljeg izraza, isto vreme. Kada je u Ank-Morporku toliko kasno noću da je rano ujutru, negde drugde je... ...ali ovde ne postoje časovi. Postoje svitanje i sumrak, jutro i popodne, i može se pretpostaviti da postoje ponoć i podne, ali uglavnom postoji vrućina. I crvenilo. Nešto tako veštačko i ljudsko kao što je čas ne bi ovde potrajalo ni pet minuta. Isušilo bi se i skvrčilo za nekoliko sekundi. Iznad svega, postoji tišina. Nije to hladna, tmurna tišina beskrajnog svemira, već razbuktala, organska tišina kakva se dobija kada je na potezu od hiljadu i po kilometara treperavog crvenog horizonta sve suviše umorno da bi ispustilo neki zvuk. Ali, dok je istraživačko uho preletalo pustinju, uhvatilo je nešto nalik pevušenju, prodornu malu recitaciju koja je dobovala o sveobuhvatnu tišinu kao muva koja se zaleće u prozorsko staklo univerzuma. Prilično zadihani izvor pevušenja nije se video jer je stajao u rupi iskopanoj u crvenoj zemlji; povremeno bi bacio malo zemlje na gomilu iza sebe. Zamrljan i otrcan špicasti šešir poskakivao je gore-dole u ritmu nemelodične melodije. Na njemu je nekad možda šljokicama bila izvezena reč „ćarobnjak" Pootpadale su, ali reč je još bila tu, jarkije crvena tamo gde je izbijala prvobitna boja šešira. Nekoliko desetina mušica orbitiralo je oko nje. Reči su glasile otprilike ovako: „Kukce! Eto šta ćemo da kuvamo! Zato ih i zovu kukci! A šta radimo da bismo našli kukce? Kukamo dok kopamo! Ura!" Još jedna lopata zemlje polete u luku i pade na gomilu, a glas nešto tiše reče: „Pitam se mogu li muve da se jedu?" Kažu da čovek ovde može da izludi od vrućine i muva. Ali ne morate da verujete u to, a ne mora ni onaj bledoljubičasti slon koji se upravo provezao tuda na biciklu. Za divno čudo, na celom kontinentu trenutno bi samo luđak u rupi možda mogao da pojasni malu dramu koja se odvijala hiljadu i po kilometara odatle i nekoliko metara niže, gde se kopač opala poznat među drugarima samo kao Koješta spremao da dođe do najvrednijeg a ipak opasnog pronalaska u karijeri. Koještin pijuk izbi milenijumsku prašinu i kamen, i nešto zasvetluca pri svetlosti sveća. Bilo je zeleno, poput ledene zelene vatre. Oprezno, mozga iznenada smrznutog kao svetlost pod njegovim prstima, pijukom je kuckao po klimavom kamenu. Opal se bolje video i odbijao je sve više i više svetlosti njemu u lice, a komadi stene su otpadali. Činilo se da nema kraja sjaju. Naposletku, ispusti sav vazduh odjedanput. „Koješta!" Da je pronašao parčence zelenog opala, recimo veličine zrna pasulja, pozvao bi drugove i zapalili bi na pokoje pivo. Zbog komada veličine pesnice bacakao bi se po podu. Ali ovo... Još je stajao i nežno ga čistio prstima kada su ostali rudari primetili svetlo i požurili onamo. Barem su krenuli u žurbi. Kako su se približavali, usporili su do koraka punog strahopoštovanja. Na trenutak niko ništa nije rekao. Zelena svetlost blistala im je na licima. Potom jedan prošaputa: „Svaka čas', Koješta."

Terry Pratchet 8 „Nema dovoljno novca na celom svetu, brale." „Pazi, možda je to samo spoljašnji sloj." „Svejedno vredi koju paru. Hajde, Koješta... izvuci ga." Posmatrali su kao mačke, a pijuk je odvaljivao sve više i više od stene i pronašao je ivicu. I još jednu ivicu. Sada su Koještini prsti počeli da se tresu. „Pazi, brale... Eto mu boka..." Čovek ustuknu korak kada i poslednji komadi zemlje koja je zaklanjala kamen otpadoše. Jeste bilo duguljasto, mada je donja ivica bila zbrka izuvijanog opala i zemlje. Koješta okrenu pijuk naopako i prisloni drvenu dršku na blistavi kristal. „Koješta, ne vredi", reče. „Prosto moradem da znam..." Kucnu o kamen. Ovaj odjeknu. „Nije valjda šupalj, a?", reče jedan rudar. „Nikad nisam čuo za to." Koješta dohvati polugu. „Jes' vala! Hajde da..." Začu se prigušeno krc. Velik komad opala odlomi se blizu dna. Ispostavilo se da nije deblji od pločice. Razotkrio je nekoliko nožnih prstiju, koji su se veoma lagano mrdali unutar ljušture. „O, koješta", reče rudar dok su uzmicali još dalje. „Živo je." * * * Ponder je znao kako nikad nije trebalo da dozvoli Ridkaliju da pogleda nevidljive zapise. Zar nije osnovno pravilo da nikad ne dopustiš poslodavcu da sazna šta ti to zapravo radiš po ceo dan? Ipak, uprkos svim predostrožnostima, pre ili kasnije šef će morati da uđe, počeće da vršlja i govori nešto poput: „Aha, ti znači ovde radiš?" i „Mislio sam da sam poslao dopis o donošenju biljaka u saksijama" i „A kako zoveš ono tamo s tastaturom?" Ovo je Ponderu bilo posebno problematično, jer čitanje nevidljivih zapisa pipav je i veoma tanan posao, i odgovara temperamentu čoveka koji prati Svetski kup tektonskih pokreta, u slobodno vreme održava bonsai planine, a možda čak vozi i volvo. Zahteva izuzetnu brižljivost. Zahteva um koji uživa u sklapanju slagalica u mračnoj sobi. Ne zahteva Mastruma Ridkalija. Hipoteza koja objašnjava nevidljive zapise bila je smešno složena. Sve knjige nekako su labavo povezane putem L-prostora, i zato se sadržaj svake napisane knjige, ili knjiga koje će tek biti napisane, pod odgovarajućim okolnostima može dobiti ako dovoljno pomno proučavate već postojeće knjige. Buduće knjige postoje in potentia, takoreći, kao što ćete, ako dovoljno detaljno proučavate šačicu prvobitne kaljuge, naposletku dobiti nagoveštaj da će u budućnosti postojati grickalice od škampa. Ali primitivni načini korišćeni do tada, zasnovani na drevnim činima poput Vizenkejkovog nepouzdanog algoritma, značili su da može potrajati i godinama dok ne sklopiš makar i nagoveštaj stranice neke još nenapisane knjige. Ponderova izuzetna genijalnost ogledala se u tome što je mimoišao sve ovo tako što je razmotrio rečenicu: „Otkud znaš da nije moguće dok ne probaš?" A ogledi s Heksom, univerzitetskom mislećom spravom, pokazali su, zaista, kako mnogo toga nije nemoguće sve dok ne probaš. Kao što prezauzeta vlada usvaja skupe zakone koji zabranjuju nešto novo i zanimljivo tek onda kada ljudi zapravo pronađu način da to urade, univerzum se mahom oslanja na to da niko neće ništa probati. Kada nešto probaš, otkrio je Ponder, često se veoma brzo ispostavi kako je to nemoguće, ali potrebno je nešto vremena da ovo stupi na snagu5 - u stvarnosti, treba vremena da prezauzete uzročnoposledične zakonitosti užurbano stignu na lice mesta i počnu da se pretvaraju kako je 5 U slučaju hladne fuzije potrajalo je duže nego obično.

Teri Pračet 9 bilo nemoguće sve vreme. Upotreba Heksa da se pokušaji ponove veoma brzo i na neznatno drugačije načine donela je visok procenat uspeha i sada je za samo nekoliko časova sakupljao čitave pasuse. „Kao mađioničarski trik", rekao je Ridkali. „Povučeš šustiklu pre nego što grnčarija stigne da se seti da popada." A Ponder se trznuo i rekao: „Da, tačno tako, arhirektore. Alal vam vera." Ovo je dovelo do nevolja s Kako biti žustar menadžer i dobiti žustar učinak na dobronameran i ohrabrujući način za vrlo kratko vreme, žustro. Ponder nije znao kada će se ova knjiga napisati, čak ni u kom svetu će je objaviti, ali očigledno će biti poznata, jer nasumičnim pecanjem po dubinama L-prostora često bi ulovili odlomke. Možda to čak i nije bila samo jedna knjiga. Odlomci su bili na Ponderovom stolu dok je Ridkali vršljao okolo. Nažalost, kao i mnogi ljudi kojima nešto nagonski ne polazi za rukom, arhirektor se ponosio što je tako dobar u tome. Ridkali je za menadžment bio isto što i car Irod za Udruženje vitlejemskih vrtića. Slika svega ovoga u njegovoj glavi može se zamisliti kao poslovni dijagram na čijem se vrhu nalazi krug pod oznakom „ja, koji izdajem naređenja", a ispod njega, povezan linijom, veliki krug pod oznakom „svi ostali". Do sada je sve išlo sasvim dobro jer, iako je Ridkali bio nemoguć menadžer, na Univerzitetu nije ni bilo moguće primenjivati menadžment, tako da je sve radilo besprekorno. Tako bi bilo i dalje da on iznenada nije zaključio kako ima smisla pripremati testove za profesionalnu orijentaciju i, što je najgore, opise radnih mesta. Kao što reče predavač savremenih runa: „Pozvao me je kod sebe i pitao me šta ja to tačno radim. Jeste li čuli ikad za tako nešto? Kakvo je to pitanje? Ovo je univerzitet!" „Mene je pitao imam li neke privatne probleme", rekao je stariji docent. „Ne znam zašto bih morao to da trpim." „A jeste li mu videli onaj znak na stolu?", rekao je dekan. „Misliš onaj gde piše: 'Odgovornost počinje od mene'?" „Ne, onaj drugi. Onaj gde kaže: 'Kad si do dupeta u aligatorima, danas je prvi dan ostatka tvog života.'" „A to znači...?" „Ne bih rekao da treba nešto da znači. Samo treba da bude." „Šta da bude?" „Proaktivan, mislim. Mnogo koristi tu reč." „Šta znači to?" „Ovaj... da navijaš za aktivnost, valjda." „Stvarno? Opasno je to. Prema mom iskustvu, neaktivnost ti omogućuje da preživiš." Sve u svemu, trenutno ovo nije bio srećan univerzitet, a obedi su bili najgori. Ponder je obično sedeo usamljen na jednom kraju visokog stola, kao neko ko je protiv sopstvene volje zakuvao sve ovo - ovu iznenadnu arhirektorovu težnju da ih Ujedini U Živahan Žestok Tim. Čarobnjaci uopšte nisu nameravali da bivaju živahni, ali sad su već postajali krajnje žestoki. Povrh svega, Ridkalijeva iznenadna uposlenost kad su tuđa posla u pitanju značila je da Ponder mora da objašnjava svoj trenutni projekat. Međutim, Ridkali se u jednom nije promenio - i dalje je imao užasnu naviku da, kako je Ponder sumnjao, namerno sve pogrešno razume. Pondera je već dugo zaokupljalo to što je bibliotekar, čovekoliki majmun - barem najčešće majmun, mada se činilo kako je ove večeri rešio da bude stočić sa crvenim krznenim priborom za čaj - elem, što je on tako, pa, čovekolik. Zapravo, mnogo toga ima uglavnom isti oblik. Skoro sve što sretnete je kao neka složena cevka s dva oka i četiri ruke ili noge ili krila. Ili je riba. Ili insekt. Dobro, dobro, ima i pauka. I još nekoliko čuda kao morske zvezde i neke školjke. Ali svejedno, izbor oblika je primetno nemaštovit. Šta je sa šestorukim, šestookim majmunima koji izvode mnogoruku zvezdu pod strehama džungle? A da, i hobotnice, ali u tome i jeste stvar, one su samo kao neki podvodni pauci...

Terry Pratchet 10 Ponder je preturao po univerzitetskom manje-više napuštenom Muzeju baš neobičnih stvari i primetio nešto prilično čudno. Ma ko da je smišljao kosture raznih stvorenja, bio je još manje maštovit od onoga ko je pravio spoljašnjost. Majstor za spoljašnjost je barem pokušao da uvede neke novotarije na odeljenju za pege, vunu i pruge, ali graditelj kostiju bi uglavnom samo stavio glavu na grudni koš, strpao i jednu karlicu nešto dalje odatle, natakao pokoju ruku i nogu i uzeo ostatak dana slobodno. Neki grudni koševi bili su duži, neke noge kraće, neke ruke postale bi krila, ali sve kao da se zasnivalo na istom sklopu; postojala je samo jedna veličina, i rastezala se ili skupljala tako da odgovara svima. Nije ga previše iznenadilo to što je ovo izgleda zanimalo samo njega. Naglasio bi ljudima kako riba, baš zapanjujuće, ima oblik ribe, a oni bi ga pogledali kao da je poludeo. Paleontologija i arheologija i druge mutljavine nisu zanimale čarobnjake. Nije sve to za džabe zakopano, smatrali su. Nema nikakvog smisla pitati se šta je to. Nemoj da iskopavaš te stvari jer ti možda posle neće dozvoliti da ih zakopaš. Najviše smisla imala je jedna teorija koju mu je, sećao se, dadilja izložila kad je bio mali. Majmuni su, kako je tvrdila, nevaljali mali dečaci koji nisu ulazili u kuću kad ih pozoveš, a foke su nevaljali mali dečaci koji su se po ceo dan izležavali na plaži umesto da uče lekcije. Nije rekla kako su ptice nevaljali mali dečaci koji su se suviše primakli ivici litice, a svejedno bi to pre bile meduze. Ipak, Ponder nije mogao a da ne pomisli kako je, mada je žena bila bezopasno luda, možda dotakla nagoveštaj istine... Noći je sada uglavnom provodio u posmatranju Heksa kako lovi nevidljive zapise u potrazi za bilo kakvim smernicama. Teorijski gledano, zbog prirode L-prostora, baš sve mu je bilo dostupno. Ovo je samo značilo da je manje-više nemoguće naći ono što tražiš, a to i jeste smisao kompjutera. Ponder Stibons bio je jedan od onih nesrećnika osuđenih da veruju kako će, ako saznaju dovoljno o univerzumu, sve nekako imati smisla. Cilj je Teorija svega, ali Ponder bi bio zadovoljan i Teorijom nečega, a, kasno noću, kad se činilo da se Heks duri, očajnički je priželjkivao makar i Teoriju bilo čega. Ponder bi se možda iznenadio kada bi saznao da su stariji čarobnjaci počeli sa odobravanjem da gledaju na Heksa, uprkos svim primedbama u stilu: „U moje vreme smo sami razmišljali.". Među čarobnjacima je, po tradiciji, vladalo suparništvo, i mada je NU sada prolazio kroz dugo zatišje i uopšte nije bilo onih nezvaničnih ubistava zbog kojih je nekad bio tako samrtnički uzbudljiv, stariji čarobnjak nikad nije verovao naprednom mladiću jer, po tradiciji, ovaj možda uznapreduje preko vašeg grla. Zato je bilo donekle utešno znati kako neki najbolji umovi na Univerzitetu - umovi koji bi u prošlom pokolenju smišljali zaista uzbudljive planove u vezi s lažnim podnim daskama i tapetama koje eksplodiraju - sada provode celu noć u Zgradi visokoenergetske magije, pokušavaju da nauče Heksa da peva Razbole se lisica, oduševljavaju se kada posle šest sati rada nateraju mašinu da uradi ono što bi svaki uličar uradio za paricu, a potom naruče picu s bananom i sušijem i zaspe na tastaturi. Stariji čarobnjaci su ovo nazivali tehnomantijom, i malo su opuštenije spavali u svojim krevetima znajući da Ponder i njegovi studenti ne spavaju u svojima. Izgleda da je Ponder zadremao, jer ga je oko dva noću probudio vrisak, a onda je shvatio kako mu je lice zagnjureno u polovinu večere. Sljuštio je parče skuše sa ukusom banane sa obraza, ostavio Heksa da tiho i uobičajeno škljocka, i pošao u pravcu buke. Žamor ga je doveo do hodnika ispred velikih vrata biblioteke. Blagajnik je ležao na podu, a stariji docent hladio ga je šeširom. „Koliko shvatamo, arhirektore", reče dekan, „siroma' nije mogao da spava, pa je sišao po knjigu..." Ponder pogleda u vrata biblioteke. Preko njih je bila zalepljena dugačka crno-žuta traka, kao i natpis: „Opaƒnoƒt. Ne ulaziti ni pot kakvim okolnoƒtima". Sada je visio nakrivo, a vrata su bila odškrinuta. Ovo nikoga nije iznenadilo. Kada naiđe na znak poput: „Ne otvaraj ova vrata. Stvarno. Ozbiljno. Ne šalimo se. Ako otvoriš ova vrata, biće to kraj univerzuma", svaki istinski čarobnjak mahinalno će otvoriti vrata da vidi čemu cela ta zbrka. Zato su znakovi uglavnom bili

Teri Pračet 11 traćenje vremena, ali kada predate ostatke čarobnjaka ožalošćenoj rodbini, barem možete da kažete: „Rekli smo mu da to ne radi", dok oni stiskaju teglu. Iz tame s druge strane vrata dopirala je tišina. Ridkali ispruži prst i malčice gurnu vrata. Iza njih se začu nekakvo lepetanje i vrata se zalupiše. Čarobnjaci odskočiše. „Nemojte, arhirektore, opasno je!", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Probao sam da uđem malopre, i celo odeljenje za kritičke eseje u kritičnom je stanju!" Ispod vrata zatreperi plava svetlost. Negde drugde, neko je mogao reći: „To su samo knjige! Knjige nisu opasne!". Ali čak su i obične knjige opasne, i to ne samo one poput Napravite eksplozivni želatin kao pravi profesionalac. Tamo negde, u nekom muzeju, sedi jedan čovek i piše bezopasnu knjigu o političkoj ekonomiji, a onda, iznenada, na hiljade ljudi koji je nisu ni čitali izgine zbog onih koji nisu shvatili šalu. Znanje je opasno, i zato vlada često drži pod paskom ljude koji misle misli prevelikog kalibra. Biblioteka Nevidljivog univerziteta bila je magijska biblioteka, izgrađena na veoma tankoj krpici vremena i prostora. Na dalekim policama bilo je još nenapisanih knjiga, knjiga koje nikad neće biti napisane. Barem ne ovde. Obim joj je bio nekoliko stotina metara, ali njenom prečniku nisu se znale granice. Takođe, u magijskoj biblioteci knjige cure i uče jedna od druge... „Sad napadaju svakoga ko uđe", zavapi dekan. „Niko ne može da ih obuzdava dok nema bibliotekara." „Ali ovo je univerzitet! Moramo da imamo biblioteku!", reče Ridkali. „Doprinosi ambijentu. Kakvi bismo to ljudi bili da ne idemo u biblioteku?" „Studenti", reče stariji docent ojađeno. „Hah. Sećam se kad sam bio student", reče predavač savremenih runa. „Matori 'Baučilo' Svolet poveo nas je na pohod, u potragu za Izgubljenom čitaonicom. Tri nedelje smo tumarali naokolo. Morali smo da jedemo sopstvene čizme." „Jeste li je našli?" „Ne, ali našli smo ostatke prošlogodišnjih istraživača." „Šta ste uradili?" „Pojeli i njihove čizme." S druge strane vrata dopre lepetanje, kao od kožnih korica. „Tamo ima nekih stvarno opakih priručnika", reče stariji docent. „Mogu ruku da ti otkinu." „Da, ali bar ne znaju za kvake", reče dekan. „Znaju ako tamo negde postoji knjiga pod nazivom Kvake za početnike", reče stariji docent. „Čitaju jedna drugu." Arhirektor pogleda u Pondera. „Stibonse, koja je verovatnoća da unutra postoji takva knjiga?" „Prema teoriji L-prostora, praktično sigurno postoji, gospodine." Kao jedan, čarobnjaci uzmakoše od vrata. „Ne možemo više da trpimo ove besmislice", reče Ridkali. „Moramo da izlečimo bibliotekara. U pitanju je magijska bolest, znači trebalo bi da skrčkamo magijski lek, je l' tako?" „Arhirektore, to bi bilo izuzetno opasno", reče dekan. „U celom organizmu mu vlada zbrka od sukobljenih magijskih uticaja. Ne možemo znati šta će se desiti ako dodamo još magije. Vremenska žlezda6 mu je već podivljala. Još magije i... pa, ne znam šta će biti." 6 Čarobnjaci su sigurni da vremenska žlezda postoji, mada čak ni alhemičari, koji su najviše gurali nos gde mu nije mesto, nikad nisu otkrili gde se nalazi. Trenutna teorija bila je da postoji bestelesno, kao neko neopipljivo slepo crevo. Ova žlezda vodi računa o tome koliko vam je telo staro, i toliko je podložna uticaju snažnog magijskog polja da može delovati čak i suprotno, i upijati u sebe zalihe hrononina koje telo normalno proizvodi. Alhemičari kažu da je ona ključ za besmrtnost, ali to kažu i za ceđenu pomorandžu, hleb sa koricom i ispijanje sopstvene mokraće. Alhemičar bi i sam sebi odsekao glavu ako bi pomislio da će mu to produžiti život.

Terry Pratchet 12 „Saznaćemo", reče Ridkali odsečno. „Moramo da imamo pristup biblioteci. Radimo ovo zbog fakulteta, dekane. A sam Nevidljivi univerzitet značajniji je od jednog čoveka..." „...čovekolikog majmuna..." „...hvala ti, čovekolikog majmuna, i uvek moramo da imamo na umu kako je 'ja' najmanja reč od svih." Začu se još jedan tresak s druge strane vrata. „Zapravo", reče stariji docent, „mislim da uviđate kako su, zavisno od jezika, 'u' ili čak 'i' u stvari manje reči. Dobro, kraće su, u svakom slu..." „Naravno", nastavi Ridkali, prelazeći preko ovoga kao preko uobičajene univerzitetske pozadinske logike, „pretpostavljam da bih mogao da proglasim nekoga drugog za bibliotekara... mora da bude neki stariji tip, da se snalazi u... hm... da vidimo, pada li nam neko ime na pamet? Dekane?" „Dobro, dobro!", reče dekan. „Kako god ti hoćeš. Kao i obično." „Ovaj... ne možemo, gospodine", usudi se Ponder. „Je l'?", reče Ridkali. „Dobrovoljno se prijavljuješ da malko raščišćavaš police, a?" „Hoću da kažem, stvarno ne možemo da ga promenimo pomoću magije. Isprečio bi nam se jedan ogroman problem." „Ne postoje problemi, gospodine Stibonse, postoje samo dobre prilike." „Da, gospodine. A sada imamo dobru priliku da saznamo kako se bibliotekar zove." Začu se žamor odobravanja ostalih čarobnjaka. „Dečko je u pravu", reče predavač savremenih runa. „Ne možeš da uvračaš čarobnjaka ako ne znaš kako se zove. Osnovno pravilo." „E pa, mi ga zovemo bibliotekar", reče Ridkali. „Svi ga zovu bibliotekar. Zar ne može to da posluži?" „To je samo opis radnog mesta, gospodine." Ridkali pogleda u svoje čarobnjake. „Ma, sigurno neko od nas zna kako se on zove. Pa majku mu, nadam se da bar znamo kako nam se kolege zovu. Zar ne..." Pogleda u dekana, zastade, pa reče: „Dekane?" „Već dugo je čovekoliki majmun... arhirektore", reče dekan. „Njegove prvobitne kolege većinom su... preminuli. Otišli na lepu veliku večeru na nebu. Tad smo prolazili kroz jedan od onih perioda droit de mortisa."7 „Da, ali sigurno postoji negde u spisima." Čarobnjaci su razmišljali o ogromnim liticama od naslaganog papira koje su činile univerzitetsku arhivu. „Arhivar ga nije našao", reče predavač savremenih runa. „Ko je arhivar?" „Bibliotekar, arhirektore." „Onda bi bar trebalo da je u albumu sa slikama iz godine kad je diplomirao." „To je vrlo čudno", reče dekan, „ali neka sumanuta nezgoda kao da se dogodila baš svakom primerku albuma iz te godine." Ridkali primeti njegov odrvenjen izraz lica. „Nezgoda u smislu izvesne istrgnute stranice i zaostalog zadaha banane?" „Ubode ga iz prve, arhirektore." Ridkali se počeša po bradi. „Princip je jasan." „Vidite, uvek se silno protivio tome da mu neko sazna ime", reče stariji docent. „Plaši se da ćemo probati da ga vratimo u čoveka." Značajno pogleda u dekana, koji načini uvređen izraz 7 Uopšteno gledano, to je kad čarobnjak ubrza svoj put kroz čarobnjačku hijerarhiju tako što pobije više starijih čarobnjaka. Ovaj običaj privremeno je obustavljen nakon što je nekoliko usrdnih pokušaja da se ukloni Mastrum Ridkali dovelo do toga da jedan čarobnjak bude nagluv nedeljama. Ridkali je smatrao da uistinu ima prostora na vrhu, i on sam ga je celog popunjavao.

Teri Pračet 13 lica. „Neki od nas se šetkaju i pričaju kako nije dolično da jedan čovekoliki majmun radi kao bibliotekar." „Samo sam izrazio mišljenje kako je protivno običajima Univerziteta da...", poče dekan. „Običajima koji se uglavnom sastoje od cepidlačenja, velikih večera i izvikivanja praznoglavih stvari usred noći", reče Ridkali. „Zato, ne bih rekao da mi..." Izrazi lica ostalih čarobnjaka nateraše ga da se osvrne. Bibliotekar je ušao u hodnik Na sebi je imao toliko odeće da je hodao veoma polako; zbog same količine kaputa i džempera, ruke su mu štrčale skoro vodoravno sa obe strane tela umesto da ih koristi kao dodatni par stopala. Ipak, najužasnije na ovoj gegucavoj aveti bila je crvena vunena kapa. Bila je dražesna. Imala je ćubu. Ištrikala ju je gospođa Vitlou - tehnički gledano, izuzetno vešta sa iglama, ali imala je jednu manu - uvek bi previdela precizne razmere onoga kome je odeća namenjena. Nekoliko čarobnjaka je svojevremeno dobilo pokoju njenu rukotvorinu; sudeći po ovim rukotvorinama, čarobnjaci su imali po tri skočna zgloba ili dva metra širok vrat. Većinu tih stvari kradom su poklanjali u dobrotvorne svrhe. Jedno se moglo reći o Ank-Morporku - ma koliko odeća bila izobličena, uvek se nađe neko kome će odgovarati. Greška gospođe Vitlou u ovom slučaju bila je pretpostavka da bi bibliotekar, prema kome je gajila prilično poštovanje, voleo crvenu kapu s ćubom i naušnicama koje se vezuju ispod brade. Budući da bi ovo praktično zahtevalo da ih veže ispod prepona, radije ih je pustio da lepršaju. Okrenuo je tužno lice prema čarobnjacima kada se zaustavio ispred vrata biblioteke. Posegnuo je za kvakom. Rekao je, veoma slabašnim glasom: „K", a onda kinuo. Hrpa odeće se slegla. Kada su je čarobnjaci sklonili, ispod nje su pronašli veoma veliku, debelu knjigu povezanu u čupavu crvenu kožu. „Piše Uuk na koricama", reče stariji docent posle nekog vremena, prilično napetim glasom. „Je l' kaže ko je napisao?", reče dekan. „Baš neslana šala." „Mislio sam, možda piše njegovo pravo ime." „Da zavirimo unutra?", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Možda ima indeks." „Javlja li se neko dobrovoljno da zaviri u bibliotekara?", reče Ridkali. „Nemojte svi da vičete." „Morfička nestabilnost reaguje na okruženje", reče Ponder. „Baš zanimljivo, je l' da? Nalazi se blizu biblioteke, zato se pretvara u knjigu. Kao neko... prerušavanje zaštite radi, takoreći. Kao da se menja kako bi se uklopio u..." „Hvala, gospodine Stibonse. Vodi li ovo nekuda?" „Pa, pretpostavljam da bismo mogli da zavirimo unutra", reče Ponder. „Knjiga služi da se otvara. Eno čak i tračice za zabeležavanje od crne kože, vidite?" „A, to li je tračica za zabeležavanje, je li?", reče šef katedre za neodređena istraživanja, koji ju je do tada bojažljivo posmatrao. Ponder dodirnu knjigu. Bila je topla. I sasvim lako se otvorila. Svaku stranu pokrivala su „uuk". „Dobar dijalog, ali zaplet je malo dosadan." „Dekane! Bio bih ti zahvalan ako bi ovo shvatao ozbiljno, molim!", reče Ridkali. Jednom ili dvaput trupnu nogom. „Ima li još neko neku ideju?" Čarobnjaci su zurili jedan u drugog i slegali ramenima. „Pretpostavljam...", reče predavač savremenih runa. „Da, runac... Arnold, je l' tako?" „Ne, arhirektore..." „Na sunce s tim, svejedno." „Pretpostavljam... znam da zvuči blesavo, ali..." „Ama, nastavi. Svi umiremo od radoznalosti."

Terry Pratchet 14 „Pretpostavljam da uvek možemo da probamo s... Rinsvindom." Ridkali je načas zurio u njega. „To beše onaj žgolja? S kržljavom bradom? Dibidus beskoristan kao čarobnjak? Ima ono sanduče s nogama?" „Jeste, arhirektore. Alal vam vera. Ovaj... zapravo je bio pomoćnik bibliotekara neko vreme, sigurno se sećate." „Ne baš, ali molim te nastavi", reče. „U stvari je bio ovde kad je bibliotekar... postao bibliotekar. I sećam se jednom, kad smo posmatrali bibliotekara kako pečatira četiri knjige odjedanput, rekao je: 'Baš neverovatno, kad se setiš da se rodio u Ank-Morporku.' Ako neko zna kako se bibliotekar zove, to je Rinsvind." „Onda idite i dovedite ga! Pretpostavljam da znate gde je, a?" „Tehnički gledano, arhirektore, znamo", reče Ponder brzo. „Ali nismo baš sasvim sigurni gde je to gde je on, ako me pratite." Ridkali se opet zagleda u njega. „Vidite, arhirektore, mislimo da je na Iksiksiksiksu", reče Ponder. „Iksiks..." „...iksiksu, arhirektore." „Mislio sam da niko ne zna gde je to", reče Ridkali. „Upravo, arhirektore", reče Ponder. Ponekad ste morali da obrnete činjenice na nekoliko načina pre nego što nađete pravi pristup da ih utuvite Ridkaliju u glavu.8 „Šta će tamo?" „Ne znamo baš, arhirektore. Ako se sećate, mislimo da je tamo završio posle svega onoga u Agatejskom carstvu..." „Što li je hteo da ide tamo?" „Ne bih rekao da je baš hteo", reče Ponder. „Ovaj... mi smo ga poslali. Bezvezna greška u bi-lokacionoj taumaturgiji, svako je mogao da je napravi." „Ali ti si je napravio, koliko se ja sećam", reče Ridkali, čije je pamćenje umelo da vas tako gadno zaskoči. „Ja sam zapravo deo tima, gospodine", reče Ponder zajedljivo. „Elem, ako ne želi da bude tamo, a nama treba ovde, hajde da ga vra..." Ostatak rečenice nadjačao je ne šum, već neka vrsta procvata tišine koja se prevaljala preko čarobnjaka, a bila je tako teška i meka da nisu čuli čak ni lupanje sopstvenih srca. Stari Tom, nemo magično zvono sa univerziteta, tišinom je odzvonilo dva ujutru. „Ovaj...", reče Ponder. „Nije baš tako prosto." Ridkali trepnu. „Što da ne?", reče. „Vratite ga pomoću magije. Poslali smo ga, možemo i da ga vratimo." „Ovaj... trebalo bi nam nekoliko meseci da sve doteramo kako valja, ako hoćete da ga vratimo tačno ovde", reče Ponder. „Ako zabrljamo, stići će u prečniku od petnaest metara." „Kakve veze ima? Ako se izmaknemo, može da se prizemlji bilo gde." „Mislim da niste baš razumeli, gospodine. Odnos signal-šum kod bilo kog taumičkog prenosa preko nepoznate razdaljine, u spoju sa samim kruženjem diska, gotovo sigurno će izazvati da se subjekat koji pristiže pravilno rasporedi po površini od više stotina kvadratnih metara najmanje, gospodine." „Šta reče?" Ponder udahnu duboko. „Hoću da kažem da će stići u vidu kruga. Prečnika petnaest metara." „Aha. Dakle, verovatno nam posle toga ne bi bio od velike vajde u biblioteci." „Samo kao vrlo velika tračka za zabeležavanje, gospodine." 8 Ponder je ponekad mislio da se tako dobro snalazi s Heksom jer je Heks u isto vreme vrlo pametan i vrlo glup. Ako ste želeli da nešto razume, morali ste tu zamisao da razlomite na majušne komadiće i potpuno se uverite da se ništa od toga ne može pogrešno protumačiti. Spokojni časovi s Heksom često su predstavljali pravi raspust posle pet minuta sa starijim čarobnjacima.

Teri Pračet 15 „Dobro onda, sve se svodi na čistu geografiju. Ko ovde zna nešto o geografiji?" * * * Rudari su pokuljali iz uspravnog okna kao mravi kad napuštaju zapaljeni mravinjak. Odozdo su se čuli tresci i udari, a Koješta je u jednom trenutku poleteo uvis, prevrnuo se nekoliko puta i pao natrag. Neko vreme sve je bilo tiho, a onda, dok su komadi otpadali s njega kao mestimični delovi ljuske s tek izleglog ptića, stvor se iskobelja iz okna i... ...osvrnu se. Rudari, koji su čučali iza raznoraznog žbunja i šupa, bili su sasvim sigurni u to, iako čudovište nije imalo vidljive oči. Okrenulo se, a stotine nožica pomerale su se prilično kruto, kao da su predugo bile pod zemljom. Potom se blago zateturalo i krenulo. Daleko odatle, u treperavoj crvenoj pustinji, čovek sa špicastim šeširom oprezno se uspentrao iz rupe. Obema rukama držao je činiju od kore drveta. Sadržala je... mnogo vitamina, dragocene proteine i osnovne masti. Vidiš? Ni reči o nekakvom gmizanju. Vatra je tinjala malo dalje odatle. Pažljivo je spustio činiju i uzeo veliki štap, načas tiho stajao, a onda iznenada počeo da skakuće oko vatre, lupa štapom o zemlju i viče: „Ha!" Kada je potčinio zemlju do zadovoljavajućih razmera, počeo je da mlati žbunje kao da ga je lično uvredilo, a odalamio je i nekoliko drveta. Naposletku se ustremio na neko pljosnato kamenje, prevrnuo svaki, pogledao na drugu stranu, opet viknuo: „Ha!" i slepo izlemao zemlju ispod njega. Pošto je u prihvatljivoj meri podjarmio krajolik, seo je da pojede večeru pre nego što ova pobegne. Pomalo je ličila na piletinu po ukusu. Kad ste dovoljno gladni, na to liči manje-više sve. Iz obližnjeg pojilišta posmatrale su ga oči. Nisu to bile malecne oči rojeva buba i punoglavaca zbog kojih je pažljivo ispitivanje svake šake vode koju će popiti bilo od životne važnosti za dobro varenje. Ne, u pitanju su bile daleko starije oči, i trenutno sasvim bestelesne. Nedeljama je ovaj čovek - čija se sposobnost da pronađe vodu svodila na proveravanje da li su mu noge mokre - preživeo u toj polupečenoj zemlji tako što je upadao u pojilišta. Čovek koji je pauke smatrao bezopasnim stvorenjcima iskusio je samo nekoliko gadnih iznenađenja, iako je s takvim pristupom trebalo da završi s rukama veličine pivske buradi koje svetle u mraku. Čovek je čak stigao i do morske obale i malo je otplivao da pogleda lepu plavu meduzu, pa je posmatrač morao da se upne iz sve snage kako bi se čovek izvukao samo s peckanjem, koje je prestalo da ga muči posle svega nekoliko dana. Pojilište se uzburkalo, a zemlja je podrhtavala kao da je, uprkos nebu bez oblačka, negde oluja. * * * Sada je bilo tri ujutru. Ridkali je dobro podnosio tuđe besane noći. Nevidljivi univerzitet bio je mnogo veći iznutra. Posle mnogo hiljada godina u ulozi vodeće ustanove za praktičnu magiju na svetu gde su razmere ionako mahom stvar slučajnosti, nadimao se na mestima gde mesta ne bi trebalo ni da postoje. Neke sobe sadržale su sobe za koje bi se, ako uđete u njih, ispostavilo da sadrže onu sobu iz koje ste krenuli, što može biti problem ako ste se uhvatili u vozić. Zato što je bio toliki, mogao je da priušti gotovo neograničen broj zaposlenih. Kirija se plaćala sama od sebe ili, tačnije, nije postojala. Nađete praznu sobu, pojavljujete se na obrocima kao i obično, i uglavnom niko ne primeti, mada, ako nemate sreće, mogli biste privući studente. Ako dovoljno uporno tražite po udaljenijim oblastima Univerziteta, možete da pronađete stručnjaka za bilo šta.

Terry Pratchet 16 Možete da pronađete čak i stručnjaka za pronalaženje stručnjaka. Predavač nedokučive arhitekture i presavijanja mapa po origami sistemu probuđen je i predstavljen arhirektoru, koji ga nikad ranije nije video, a onda je izvukao mapu Univerziteta koja će verovatno biti tačna naredna dva dana. Izgledala je kao hrizantema u toku eksplozije. Konačno su čarobnjaci stigli do jednih vrata, a Ridkali se zapiljio u bronzanu pločicu kao da mu je upravo nešto odbrusila. „'Izvrsni profesor nemilosrdne i neobične geografije'", reče. „Biće da je to taj." „Mora da smo hodali kilometrima", reče dekan i nasloni se na zid. „Ne prepoznajem ništa od ovoga." Ridkali se osvrnu. Zidovi su bili od kamena, ali su ih u neko doba ofarbali u ono posebno ustanova-zeleno koje se dobija kad skoro popijenu šolju kafe ostavite da odstoji nekoliko nedelja. Tu je bila i tabla presvučena olindralim i tamnije zelenim filcom, a na nju je neko pun nade pribadačom prikačio reč „Obaveštenja". Ali, po izgledu sudeći, tu nikad nikakvih obaveštenja nije bilo i nikad ih neće ni biti. Osećao se zadah drevnih večera. Ridkali slegnu ramenima i pokuca na vrata. „Ne sećam ga se", reče predavač savremenih runa. „Mislim da ga se ja sećam", reče dekan. „Nije baš bio dečko koji obećava. Došao preko veze. Ne viđam ga često, doduše. Uvek je pocrneo. Baš čudno." „Član je kolektiva. Ako iko zna nešto o geografiji, on je taj." Ridkali ponovo pokuca. „Možda je izašao", reče dekan. „Geografija se uglavnom tamo nalazi. Napolju." Ridkali pokaza na drvenu spravicu pored vrata. Postojala je po jedna pored kabineta svakog čarobnjaka. Sastojala se od klizne daščice u ramu. Trenutno je pokazivala reč „TU", a po svoj prilici pokrivala reči „NIJE TU", iako s nekim čarobnjacima nikad niste mogli biti sigurni.9 Dekan pokuša da pomeri pločicu. Odbijala je da se makne. „Moraće da izađe kad-tad", reče stariji docent. „Osim toga, razumni ljudi su u krevetu u tri ujutru." „Zaista jesu", reče dekan značajno. Ridkali zalupa na vrata. „Zahtevam da otvoriš!", povika. „Ja sam gazda fakulteta!" Vrata se pomeriše pod udarcem, ali ne baš mnogo. Beše ih zaprečila, kako se ispostavilo posle poprilično guranja od strane svih čarobnjaka, ogromna hrpa dokumentacije. Dekan podiže požutelo parče papira. „Ovo obaveštenje kaže da sam proglašen za dekana!", reče. „Pre mnogo godina!" „Svakako će morati kad-tad da izađ...", reče stariji docent. „O, pobogu..." Isto to je palo na pamet i ostalim čarobnjacima. „Sećate se jadnog starog Volija Sluvera?", promrmlja šef katedre za neodređena istraživanja i okrenu se s nešto strepnje. „Tri godine konsultacija post mortem." „Dobro, studenti jesu rekli da je pomalo tih", reče Ridkali. Onjuši. „Ovde ne smrdi. Prilično svež vazduh, zapravo. Prijatno slan. Aha..." Ispod vrata na drugoj strani pretrpane i prašnjave sobe dopirala je žarka svetlost i čarobnjaci začuše blago pljuskanje. „Noću se kupa. Alal mu vera", reče Ridkali. „Elem, ne moramo da ga uznemiravamo." Zagleda se u naslove knjiga koje su prekrivale zidove sobe. „Sigurno ima svašta o Iksiksiksiksu tu negde", dodade i izvuče jedan tom nasumice. „Hajdmo svi. Jedan čovek, jedna knjiga." „Je l' možemo bar da poručimo malo doručka?", gunđao je dekan. „Stvarno je prerano za doručak", reče Ridkali. „Dobro, onda večere?" „Prekasno je za večeru." 9 Profesor kreativne neizvesnosti, na primer, prilično samozadovoljno je tvrdio da se u isto vreme nalazi i u stanju tustva i nijetustva sve dok neko ne pokuca na vrata i ne poremeti polje, kao i da je nemoguće odlučno tvrditi ni ovo ni ono pre nego što se to desi. Logika je divna stvar, ali ne može uvek da pobedi pravo razmišljanje.

Teri Pračet 17 Šef katedre za neodređena istraživanja osmotri ostatak sobe. Jedan gušter šmugnu preko zida i nestade. „Ovde je baš metež, je l' da?", reče, besno zureći u mesto gde je do malopre stajao gušter. „Sve je vrlo prašnjavo. Šta je u svim tim kutijama?" „Piše 'kamenje' sa strane", reče dekan. „Ima smisla. Ako već proučavaš napolje, radi to u toplom." „Ali šta će mu sve te mreže za ribolov i kokosovi orasi?" Dekan je morao da se složi. U kabinetu jeste vladao metež, čak i po izuzetno širokim čarobnjačkim merilima. Kutije prašnjavog kamenja zauzimale su ono malo prostora koji nije bio prekriven knjigama i papirima. Imale su različite oznake, s natpisima poput „Kamenje s Donjih visija", „Ostalo kamenje", „Čudnovato kamenje" i „Verovatno nije kamenje". Dalje kutije, na Ponderovo sve veće zanimanje, bile su označene sa „Izuzetne kosti", „Kosti" i „Bezvezne kosti". „Jedan od onih što zabadaju nos gde mu nije mesto, kako mi se čini", reče predavač savremenih runa i šmrknu. Šmrknu ponovo i spusti pogled na knjigu koju je nasumice uzeo. „Ovo je zbirka presovanih sipa", reče. „Je l' liči na nešto? Ja sam skupljao morske zvezde kad sam bio mali", reče Ponder. Predavač savremenih runa zatvori knjigu i namršti se preko nje na Pondera. „Dakako da jesi, mladiću. I fosile, pretpostavljam." „Oduvek sam mislio da fosili mogu mnogo čemu da nas nauče", reče Ponder. „Možda nisam bio u pravu", dodade mrko. „E pa, što se mene tiče, ja nikad nisam verovao u celu tu petljanciju da se životinje pretvaraju u kamen", reče predavač savremenih runa. „Nema nikakvog smisla. Kakva im vajda od toga?" „I kako vi onda objašnjavate fosile?", reče Ponder. „E, vidiš, ne objašnjavam ih", reče predavač savremenih runa s pobedničkim osmehom. „Tako uštediš mnogo truda, na duge staze. Kako to da se viršla bez opne ne raspadne, gospodine Stibonse?" „Šta? A? Otkud bih ja znao tako nešto?" „Stvarno? Ne znaš to, ali misliš da si sasvim dorastao da znaš načela koja pokreću čitav univerzum, je li? Uostalom, ne moraš da objašnjavaš fosile. Oni postoje. Zašto sve pokušavaš da pretvoriš u neku veliku zagonetku? Ako se sve vreme šećkaš i postavljaš pitanja, nikad ništa nećeš obaviti." „Dobro, a zašto smo ovde?" „Opet ti", reče predavač savremenih runa. „Ovde kaže da je opervažen morem", reče stariji docent. Pogleda uvis, u njihove zapiljene oči. „Kontinent Iksiksiksiks", dodade i pokaza na stranicu. „Kaže: 'Malo je o njemu znano sem da je opervažen morem.'" „Drago mi je što vidim da se bar neko pozabavio trenutnim zadatkom", reče Ridkali. „Vas dvojica, bacite se na proučavanje, molim. Elem, dobro, stariji docente... opervažen morem, kažeš? „Izgleda." „Pa... nije ni čudo", reče Ridkali. „Još nešto?" „Poznavao sam jednog Peru Važnog", reče blagajnik. Užas u biblioteci gurnuo je njegov donekle nestalan zdrav razum nizbrdo i opet je završio među spokojnim ružičastim oblacima. „Nema... baš mnogo", reče stariji docent dok je prelistavao knjigu. „Ser Roderik Perdi proveo je mnogo godina u potrazi za navodnim kontinentom i nedvosmisleno tvrdi da ne postoji." „Baš čilo momče. Pera Važni Plašer, mislim da se zvao. Lice kao cigla." „Da, ali Perdi se jednom izgubio u sopstvenoj sobi", reče dekan, palcem listajući drugu knjigu. „Našli su ga u plakaru." „Pitam se je l' to taj Pera", reče blagajnik.

Terry Pratchet 18 „Moguće, blagajniče", reče Ridkali. Klimnu glavom ostalim čarobnjacima. „Nek mu niko ne daje šećera ili voća." Neko vreme nije bilo nikakvog zvuka osim pljuskanja vode iza vrata, okretanja stranica i blagajnikovog nasumičnog pevušenja. „Prema ovoj belešci u Vasportovim Životima veoma bezveznih ljudi", reče stariji docent dok je škiljio u malecna slova, „sreo je ribara i ovaj mu je rekao kako u toj zemlji zimi kora opada s drveća, a lišće ostaje." „Da, ali uvek izmišljaju tako nešto", reče Ridkali. „Inače je suviše dosadno. Ne valja da dođeš kući i samo kažeš kako si preživeo brodolom, zaglavio negde na dve godine i jeo morske pužiće, zar nije tako? Moraš da ubaciš gomilu budalaština o ljudima koji se šetkaju na jednom velikom stopalu i Zemlji džinovskih knedli od šljiva i slične budalaštine za malu decu." „Sunce mu žarko!", reče predavač savremenih runa, koji je bio zadubljen u neki tom s druge strane stola. „Ovde kaže kako stanovnici ostrva Slaki uopšte ne nose odeću, a žene su im neprevaziđene lepotice." „Zvuči baš jezivo", reče šef katedre za neodređena istraživanja sa uvređenom čednošću. „Ima nekoliko drvoreza." „Siguran sam da niko od nas ne želi to da zna", reče Ridkali. Pogledao je ostale čarobnjake i ponovio, glasnije: „Rekoh, siguran sam da niko od nas ne želi to da zna. Dekane? Odmah se vraćaj ovamo i sedaj!" „Iksiksiksiks se pominje u Renčerovim Zmijama svih zemalja", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Kaže da na kontinentu postoji vrlo mali broj otrovnica... A, evo fusnote." Spusti prst niz stranu. „Kaže: 'Većinu su pobili pauci.' Vrlo čudno." „A", reče predavač savremenih runa. „Takođe kaže da 'Živalj ostrva Perdi boravi i u okruženiju prirodnome'" - upinjao se da pročita drevni rukopis - 'a ipak je zdravlja valjanoga i krepko i stasito i uistinu su to... ometeni divljaci...'" „Daj da vidim", reče Ridkali. Dodadoše mu knjigu preko stola. Arhirektor se natušti. „Piše 'otmeni'", reče. „Otmeni divljaci. Znači da... se ponašaju kao gospoda, šupljoglavci..." „Šta... idu u lov na lisice, klanjaju se gospama, ne plaćaju krojaču... Tako nešto?" „Ne verujem da ovaj tip nešto mnogo duguje krojaču", reče Ridkali dok je gledao u crtež pored teksta. „Dobro, momci, da vidimo šta još možemo da nađemo..." „Baš se dugo kupa, a?", reče dekan posle nekog vremena. „Mislim, i ja volim da se izribam kô čovek, ali ovaj ima da se zbora kao suva šljiva." „Zvuči kao da se brčka", reče stariji docent. „Zvuči kao morska obala", reče blagajnik vedro. „Drž' se, blagajniče, molim te", reče Ridkali umorno. „Zapravo...", reče stariji docent, „postoji tu neki element galebnosti, sad kad pomenu..." Ridkali ustade, ode do vrata kupatila i podiže pesnicu da pokuca. „Ja sam arhirektor", progunđa i spusti je. „Ja vala mogu da otvaram koja god vrata hoću." Onda pritisnu kvaku. „Eto", reče kada se vrata raskriliše. „Vidite, gospodo? Savršeno obično kupatilo. Kamena kada, mesingane slavine, vickast sunđer za kupanje u obliku patke... savršeno obično kupatilo. Nije, da razjasnimo, u pitanju nikakva tropska plaža. Ni izbliza ne liči na tropsku plažu." Pokaza kroz otvoren prozor kupatila na mesto gde su talasi dremljivo zapljuskivali sprud oivičen drvećem pod blistavoplavim nebom. Zavese kupatila lepršale su na toplom povetarcu. „Ono je tropska plaža", reče. „Vidite? Nemaju nimalo sličnosti." * * * Posle okrepljujućeg obroka koji je sadržao obilje osnovnih vitamina i minerala, a nažalost i poprilično ukusa, čovek s natpisom „ćarobnjak" na šeširu rešio je da se pozabavi spremanjem kuće, koliko god je to bilo moguće u odsustvu kuće.

Teri Pračet 19 Ono se sastojalo od odsecanja cepki drveta kamenom sekirom. Činilo se da pravi veoma kratku daščicu, a brzina kojom je radio nagoveštavala je da je činio ovo i ranije. Jedan kakadu smestio se na drvo iznad njega i posmatrao. Rinsvind ga je sumnjičavo streljao pogledom. Kada je, činilo se, bio zadovoljan kako je izglačao daščicu, stao je na nju jednom nogom i, klateći se, opcrtao stopalo ugarkom iz vatre. Uradio je isto s drugim stopalom, a onda se ponovo bacio na cepanje drveta. Posmatrač u pojilištu shvatio je da čovek pravi dve drvene ploče u obliku stopala. Rinsvind izvuče kanap iz džepa. Pronašao je puzavicu od koje biste, ako pažljivo sljuštite koru, dobili užasan pegavi osip. Zapravo je tražio puzavicu od koje ste, ako joj pažljivo sljuštite koru, dobijali upotrebljiv kanap, i trebalo mu je još nekoliko pokušaja i raznoraznih osipa dok je nije pronašao. Ako probušite rupu u đonovima i kroz nju provučete petlju od kanapa, dobijate nekakvu prapraobuću. U njoj posrćete kao pećinski čovek, ali svejedno ima neočekivane dobre strane. Kao prvo, zbog neprestanog klop-klop dok hodate, zvučite kao da vas je dvoje svakom opasnom stvorenju koje samo što niste sreli, a to je, prema Rinsvindovom skorašnjem iskustvu, bilo svako stvorenje. Kao drugo, iako je bilo nemoguće trčati u njima, bilo je veoma lako istrčati iz njih, tako da ste vi već postali tačka koja se puši na žarkom horizontu, a razjarena gusenica ili buba još vam posmatra cipele i pita se gde je ona druga osoba. Morao je mnogo da beži. Svake noći bi napravio po par sandala s remenjem i svakog dana bi ih ostavio negde u pustinji. Kada je bio zadovoljan njima, izvukao je smotuljak tanke kore iz džepa. Za nju je kanapom bio privezan veoma dragocen maleni patrljak olovke. Odlučio je da vodi dnevnik u nadi da će to pomoći. Pogledao je skorije zapise. Verovatno utorak: vruće, muve. Večera: medni mravi. Napali me medni mravi. Pao u pojilište. Sreda, ako je sreće: vruće, muve. Večera: ili grožđice sa žbunja ili kengurovi brabonjci. Jurili me lovci, ne znam zašto. Pao u pojilište. Četvrtak (moguće): vruće, muve. Večera: gušter plavog jezika. Gušter plavog jezika se ustremio na mene. Jurili me razni lovci. Pao s litice, odbio se o drvo, popišao me mali sivi meca s lošom kontrolom bešike, sleteo u pojilište. Petak: vruće, muve. Večera: nekakvo korenje koje ima ukus kao povraćka. Ovo uštedelo vreme. Subota: još vrelije nego juče, muve pride. Vri. žedan. Nedelja: vruće. U bunilu od žeđi i muva. Nigde ničeg dokle oko seže, ali sa žbunjem. Odlučio da umrem, srušio se, pao niz peščanu dinu u pojilište. Pisao je veoma pažljivo i što je sitnije mogao: Ponedeljak: vruće, muve. Večera: larve moljca. Zurio je u zapis. Ovim je sve rekao, zaista. Zašto ga ovdašnji ljudi ne vole? Susreo bi neko malo pleme, svi bi se ponašali prijateljski, pokupio bi nekoliko saveta, saznao nekoliko imena, usvojio rečnik dovoljan da ćaska o običnim, svakodnevnim stvarima poput vremenskih prilika - a onda bi ga pojurili. Na kraju krajeva, zar ne priča svako o vremenu? Rinsvind je sebe ranije rado smatrao rasistom. Terijere, ovčare, goniče - sve rase pasa je voleo. Kasnije, kada se malo iznenadio saznavši šta reč zapravo znači, bio je isto tako siguran da on to nije. Svet je delio prosto na ljude koji pokušavaju da ga ubiju i ljude koji to ne čine. To ne ostavlja mnogo prostora za pojedinosti poput nečije boje kože. Ipak, sedeo bi pored logorske vatre i oprobavao se u jednostavnom razgovoru, a ljudi bi se iznenada uzrujali, zaista ni oko čega, i oterali ga. Ne očekujete valjda da se neko rasrdi samo zato što ste rekli nešto poput: „Sunce mu poljubim, kad li je ovde poslednji put pala kiša?", zar ne? Rinsvind uzdahnu, podiže štap, strahovito izubija komad tla, i leže da spava.

Terry Pratchet 20 Povremeno je prigušeno vrištao, a noge su mu se pokretale kao da trči, po čemu se videlo da sanja. Pojilište se uzburkalo. Nije bilo veliko, obična bara među kamenjem u jaruzi punoj žbunja, a tečnost u njoj mogla se nazvati „voda za pojenje" samo zato što geografi odbijaju da odobre reči kao što je „čorbilište". Svejedno se uzburkala, kao da joj je nešto upalo u središte. Čudno u vezi s talasićima bilo je što nisu stali kad su stigli do ruba vode, već su nastavili dalje, zemljom, u vidu sve širih krugova prigušene bele svetlosti. Kada bi stigli do Rinsvinda, razdvojili bi se i tekli oko njega, tako da je sada on bio središte koncentričnih linija od belih tačkica poput niski bisera. Voda šiknu iz pojilišta na sve strane. Nešto se uspentra u vazduh i sunu u noć. Kretalo se u cikcak od kamena, preko planine, do pojilišta. I dok se kamera podiže, putujuća pruga nakratko obasjava ostale nejasne linije koje vise nad tlom poput dima, tako da iz visine izgleda kao da čitava zemlja ima krvotok ili nerve... Hiljadu kilometara od usnulog čarobnjaka, linija je ponovo udarila o zemlju, izbila u jednoj pećini i prešla preko zidova kao snop reflektora. Lebdela je načas ispred ogromne, šiljate stene, a potom, kao da je donela neku odluku, ponovo sunula u nebo. Valoviti kontinent prostirao se pod njom dok se vraćala. Svetlost je pogodila u pojilište bez pljuska, ali opet tri ili četiri talasića nečega počeše da se šire muljevitom vodom i okolnim peskom. Noć se ponovo navukla. Ipak, čulo se daleko bubnjanje pod zemljom. Žbunje je podrhtavalo. Na drveću, ptice se probudiše i odleteše. Posle nekog vremena na površini kamena blizu pojilišta blede bele linije počele su da oblikuju sliku. * * * Rinsvind je privukao pažnju još jednog posmatrača osim onog u pojilištu, ma šta on bio. Smrt je počeo da drži Rinsvindov peščani sat na posebnoj polici u radnoj sobi, baš kao što bi kakav biolog želeo da drži na oku izrazito živopisan primerak. Peščanici većine ljudi bili su uobičajenog oblika, za koji je Smrt smatrao da je ispravan i primeren zadatku. Izgledali su kao veliki peščani satovi za kuvanje rovitih jaja, iako se, pošto je pesak koji su merili predstavljao žive sekunde nečijeg života, moglo reći da neko tu nešto muti. Rinsvindov peščani sat izgledao je kao da ga je u vremeplovu napravio duvač stakla sa štucavicom. Sudeći po količini peska koju je zapravo sadržao - a Smrt je ovako nešto umeo prilično dobro da proceni - trebalo je da umre odavno. Ali čudne obline, zavijuci i izbočine stakla razvili su se tokom godina, a pesak je prilično često tekao unazad ili ukoso. Očigledno je Rinsvinda pogodilo previše čarolija, a protiv njegove volje su ga protiskivali kroz vreme i prostor toliko često da se gotovo sudario sa samim sobom u povratku, tako da je tačan kraj njegovog života bilo teško naći koliko i početak zaista lepljivog selotejpa na rolni. Smrti je bio poznat pojam večitog junaka koji se uvek vraća, slavnog ratnika s hiljadu lica. Uzdržavao se od primedaba. Junake je susretao često, uglavnom okružene, a ovo je važno, mrtvim telima skoro svih svojih neprijatelja, i rekli bi: „Mamu ti, š'a to bi?" Ako im je neka uredba i omogućavala da se posle vrate, on je odbijao da se o tome izjasni. Ipak, pitao se da li mu, ako ovo biće uopšte postoji, ravnotežu pravi večita kukavica. Junak s hiljadu leđa u bekstvu, možda. Mnoge kulture imaju legendu o večito živom junaku koji će jednog dana ponovo ustati, tako da možda ravnoteža u prirodi zahteva i nekoga ko neće. Ma šta bila krajnja istina u ovome, činjenica je sada bila da Smrt nije imao ni najmanjeg pojma kada će Rinsvind umreti. Ovo je veoma živciralo biće koje se ponosilo tačnošću. Smrt je klizio baršunastom pustoši svoje radne sobe sve dok nije stigao do makete Disksveta, ako je uopšte bila u pitanju maketa. Bezočne duplje pogledaše naniže. PRIKAŽI, reče.

Teri Pračet 21 Skupoceni metali i kamen izbledeše. Smrt ugleda okeanske struje, pustinje, šume, krajolike lebdećih oblaka poput krda albino bizona... PRIKAŽI. Kamera zaokrenu i zaroni u živu mapu, a crvenkasti pljusak nabuja u prostranstvu uzburkanog mora. Drevni planinski venci klizili su pokraj nje, pustinje od kamena i peska proletale su. PRIKAŽI. Smrt je posmatrao Rinsvindovu usnulu priliku. Povremeno bi joj se trznule noge. HMM. Smrt je osećao kako mu nešto gamiže uz leđa odore, kako mu zastaje načas na ramenu, pa skače. Kostur malog glodara u odori prizemlji se usred slike i poče divljački da mlati kosom i uzbuđeno da govori. Smrt dohvati Pacovsku smrt za kapuljaču i podiže ga da ga zagleda. NE, NEĆEMO TAKO. Pacovska smrt mahnito se otimao. CIJU? ZATO ŠTO JE PROTIV PRAVILA, reče Smrt. SVE MORA DA SE ODVIJA PRIRODNIM TOKOM. Ponovo baci pogled na sliku, kao da mu je nešto iznenada sinulo, pa spusti Pacovsku smrt na pod. Onda priđe zidu i povuče jednu uzicu. Negde daleko, zvono zazvoni. Posle nekog vremena uđe postariji čovek s poslužavnikom u rukama. „Oprostite, gospodaru. Prao sam kadu." MOLIM, ALBERTE? „Hoću da kažem, zato vam kasnim sa čajem, gospodine." TO NIJE OD ZNAČAJA. RECI MI, ŠTA ZNAŠ O OVOM MESTU? Prst Smrti čuknu crveni kontinent. Njegov sluga pogleda pobliže. „A, tamo", reče. „'Teror Inkognita', eto kako smo je zvali dok sam bio živ, gospodaru. Nikad nisam bio tamo. Zbog struja, znate. Mnogi nesrećni mornari nasukali su se na te smrtonosne obale umesto da ih struje lepo odnesu preko Ruba - i zažalili su, pretpostavljam. Suva kao statuine sis... Veoma suva, gospodaru, ili bar tako kažu. I vrelija od demonskih doj... I veoma vrela. Ali sigurno ste i sami bili tamo?" O, DA. ALI ZNAŠ KAKO JE KAD IDEŠ POSLOVNO I SKORO UOPŠTE NEMAŠ VREMENA DA OBIĐEŠ ZEMLJU... Smrt pokaza na veliki levak od oblaka koji se polako obrtao oko kontinenta, kao kad šakali oprezno obilaze oko lava na samrti, lava koji izgleda kao da je gotov, ali je možda još sposoban za poslednji ujed. BAŠ ČUDNO, reče. STALNI ANTICIKLON. A UNUTAR NJEGA, OGROMNA, MIRNA ZEMLJA U KOJOJ NIKAD NEMA NI TRAGA OLUJI. I NIKAD NE PADNE NI KAP KIŠE. „Lepo mesto za odmor, dakle." POĐI SA MNOM. Njih dvojica, s Pacovskom smrću za petama, ušetali su u divovsku biblioteku Smrti. I ovde je bilo oblaka, visoko, blizu plafona. Smrt ispruži ruku. ŽELIM, reče, KNJIGU O OPASNIM STVORENJIMA ČETIRIKSA... Albert je podigao pogled i bacio se u zaklon, te stoga zadobio samo nekoliko modrica, jer bio je dovoljno predostrožan da se sklupča. Posle nekog vremena Smrt pomalo prigušenim glasom reče: ALBERTE, BIO BIH TI VEOMA ZAHVALAN AKO BI MI MALO POMOGAO. Albert se ustetura na noge, poče da cima nekoliko ogromnih tomova i naposletku ih ukloni dovoljno da gospodar može da mu se iskobelja. HMM... Smrt nasumice odabra knjigu i pročita tekst na koricama. OPASNI SISARI, GMIZAVCI, VODOZEMCI, PTICE, RIBE, MEDUZE, INSEKTI, PAUCI, LJUSKARI, TRAVE, DRVEĆE, MAHOVINE I LIŠAJEVI TEROR INKOGNITE, pročita. Pređe pogledom niz hrbat knjige. TOM 29C, dodade. TREĆI DEO, KAKO VIDIM.

Terry Pratchet 22 Podiže pogled prema načuljenim policama. MOŽDA BI BILO JEDNOSTAVNIJE ZATRAŽITI SPISAK BEZOPASNIH STVORENJA GOREPOMENUTOG KONTINENTA? Sačekaše. ČINI SE DA... „Ne, čekajte, gospodaru. Evo, stiže." Albert pokaza na nešto što je lenjo krivudalo kroz vazduh. Konačno Smrt ispruži ruku i uhvati jedan jedini list papira. Pažljivo ga je pročitao, a onda ga obrnu nakratko, samo da proveri da ne piše nešto na drugoj strani. „Smem?", reče Albert. Smrt mu pruži papir. „'Poneka ovca"', pročita Albert naglas. „Pa, dobro. Možda bi nedelju dana na moru ipak bilo bolje." KAKVO ŽIVOPISNO MESTO, reče Smrt. ALBERTE, OSEDLAJ KONJA. SIGURAN SAM DA ĆU NEKOME ZATREBATI. CIJU, reče Pacovska smrt. KAKO MOLIM? „Kaže, 'Ne beri brigu', gospodaru", reče Albert. UOPŠTE MI NIJE JASNO ZAŠTO. * * * Četiri puta je tišina nabujala i prevaljala se preko grada kada Stari Tom tako izražajno nije odzvonio sate. Nekoliko slugu bučno je guralo kolica hodnikom. Arhirektor je popustio. Rani doručak je bio na putu. Ridkali spusti metar na izvlačenje. „Da pokušamo opet, važi?", reče. Koraknu kroz prozor i dohvati jednu školjku iz peska. Bila je topla od sunca. Potom se opet uvuče u kupatilo i pođe do vrata koja su se nalazila pored prozora. Vodila su u mahovinom obrasli svetlarnik koji je propuštao već korišćenu i mrljavu svetlost na ove sumorne spratove. Čak ni sneg nije uspeo da dobaci više od tanušnog sloja pahulja ovako duboko. Na svetlosti koja je dolazila kroz vrata prozor se s te strane presijavao kao barica veoma crne nafte. „Dobro, dekane", reče. „Proturi palicu kroz prozor. Sad prodžaraj malo njom." Čarobnjaci su posmatrali blago ustalasanu površinu. Trebalo bi da je kroz nju upravo prošlo metar i nešto čvrstog drveta. „E pa, stvarno", reče arhirektor dok se vraćao unutra kako bi se sklonio s hladnoće. „Znate šta, zapravo nikad nisam video nijednu." „Je l' se seća neko čizama arhirektora Bjudlija?", reče stariji docent dok se služio hladnom ovčetinom s kolica. „Greškom je otvorio jednu od ovih u levoj čizmi. Baš nezgodno. Ne možeš da se šetkaš s jednim stopalom u drugoj dimenziji." „Ne baš...", reče Ridkali dok je piljio u tropski krajolik i zamišljeno tapkao bradu školjkom. „Ne vidiš gde gaziš, ako ništa", reče stariji docent. „Jedna se bila otvorila u nekom podrumu, sama od sebe", reče dekan. „Samo okrugla crna rupa. Sve što staviš u nju nestane. Pa je stari arhirektor Vedervaks naručio da se iznad nje sagradi klozet." „Vrlo razumna zamisao", reče Ridkali, još zamišljenog izgleda. „I mi smo tako mislili dok nismo otkrili da se još jedna otvorila na tavanu. Ispostavilo se da je to drugi kraj iste rupe. Sigurno ne moram da vam crtam." „Nikad nisam čuo za njih!", reče Ponder Stibons. „Mogućnosti su neverovatne!"

Teri Pračet 23 „Svi to kažu kad prvi put čuju za njih", reče stariji docent. „Ali kad si čarobnjak ovako dugo kao ja, dragi dečko, naučiš sledeće: čim otkriješ nešto što nudi neverovatne mogućnosti za poboljšanje stanja ljudskog roda, najbolje je da ga opet poklopiš i praviš se kako se to nikad nije desilo." „Ali ako bi naterao jednu da se otvori iznad druge, mogao bi da ubaciš nešto u donju, pa bi ispalo kroz gornju i opet palo kroz donju... Dostiglo bi meteorsku brzinu, a količina energije koja bi mogla da se proizvede..." „Otprilike tako nešto se desilo između tavana i podruma", reče dekan i uze hladan pileći batak. „Hvala milim bogovima na otporu vazduha, samo to imam da kažem." Ponder obazrivo mahnu rukom kroz prozor i oseti vrelinu sunca. „I niko ih nikad nije proučavao?" Stariji docent slegnu ramenima. „Šta da proučavamo? To su samo rupe. Kad imaš mnogo magije na jednom mestu, ona nekako propada kroz svet, kao vrela čelična kugla kroz svinjsku moču. Ako dođe do ivice nečega, popuni ga, ili tako nešto." „Tačke napona u prostorno-vremenskom kontinuumu...", reče Ponder. „Sigurno na stotinu načina mogu da se upotrebe..." „Heh, da, nije ni čudo što je naš izvrsni profesor uvek tako pocrneo", reče dekan. „Po meni, on vara. Trebalo bi da bude teško dopreti do geografije. Ne da ti bude u saksiji pod prozorom, pa stvarno. Ne da je se domogneš prosto tako što se išunjaš sa Univerziteta." „Pa, i ne vara baš, ne zapravo, zar ne?", reče stariji docent. „Samo je malkice proširio studije." „Mislite da je ovo nekim slučajem stvarno Iksiksiksiks?", reče dekan. „Svakako izgleda tuđinski." „Pa, ima more", reče stariji docent. „Ali biste li rekli da ga je zaista opervazilo?" „Samo... onako... pljuska." „Čovek bi pomislio da more koje je nešto opervazilo izgleda nekako, pa... prkosnije", reče predavač savremenih runa. „Znate? Grmljavina talasa i tako to. Prkosno poručuje tuđincima kako je ono opervazilo ovu obalu i da je tim veselnicima bolje da pokažu malo poštovanja." „Možda bismo mogli da prođemo pravo tamo i malo istražimo", reče Ponder. „Nešto užasno će se desiti ako to uradimo", reče stariji docent mračno. „Blagajniku ništa nije bilo", reče Ridkali. Čarobnjaci se sjatiše. U priobalnim talasićima stajala je jedna prilika. Odora joj je bila podvrnuta iznad kolena. Nekoliko ptica kružilo je iznad nje. U pozadini su se njihale palme. „Sunce ti, mora da se odšunjao dok nismo gledali", reče stariji docent. „Blagajničeee!", povika Ridkali. Prilika se ne osvrnu. „Ne bih da, znate već, dosađujem", reče šef katedre za neodređena istraživanja i čeznutljivo se zagleda u plažu ogrezlu u sunce, „ali je kod mene u sobi ledeno i sinoć mi se uhvatio mraz na jorganu. Ne vidim šta bi škodilo da se na brzinu prošetamo po toplom." „Ovde smo da bismo pomogli bibliotekaru!", brecnu se Ridkali. Iz knjige pod naslovom Uuk dopiralo je prigušeno hrkanje. „To i kažem. Siroma' bi bio mnogo srećniji među onim tamo drvećem." „Misliš, mogli bismo da ga uglavimo među granje?", reče arhirektor. „Još uvek je Priča o Uuk." „Znaš ti šta ja hoću da kažem, Mastrume. Prijao bi mu dan na moru... ionako se ponaša kao da su mu sve lađe potonule, takoreći. Hajdemo napolje, smrzavam se." „Jesi li lud? Možda ima užasnih čudovišta! Vidi jadnička kako stoji u plićaku! More verovatno vrvi od..." „Ajkula", reče stariji docent. „Jeste!", reče Ridkali. „I..." „Barakuda", reče stariji docent. „Marlina. Sabljarki. Meni izgleda kao da je blizu Ruba. Ribari kažu da tamo ima riba koje mogu ruku da ti otkinu."

Terry Pratchet 24 „Jeste", reče Ridkali. „Jeste..." Začu se mala ali značajna razlika u njegovom tonu. Svi su znali za preparirane ribe na njegovom zidu. Arhirektor Ridkali lovio bi bilo šta. Jedini petlić koji je još kukurikao u prečniku od dvesta metara oko Univerziteta zavukao bi se pod kola dok to radi. „I ona džungla", reče stariji docent i šmrknu. „Vala, baš mi opasno izgleda. Svačeg bi moglo tamo da bude. Smrtonosnog. Možda tigrova i gorila i slonova i ananasa. Ne bih se ja njoj približavao. Arhirektore, na vašoj sam strani. Bolje da se posmrzavamo ovde nego da se nađemo oči u oči s nekim pobesnelim ljudožderom." Ridkalijeve oči žarko su blistale. Zamišljeno je gladio bradu. „Tigrova, a?", reče. Potom mu se izraz lica promeni. „Ananasa?" „Smrtonosnih", reče stariji docent odlučno. „Jedan je smotao moju tetku. Nismo mogli da ga strgnemo s nje. Rekao sam joj da se ne jedu tako, ali ništa ona ne sluša." Dekan iskosa pogleda u svog arhirektora. Bio je to pogled još jednog čoveka koji ne želi opet da provede noć u studenoj sobi i iznenada je dokučio koje poluge treba da potegne. „I ja glasam za to, Mastrume", reče. „Ne pada mi na pamet da prolazim kroz nekakvu prostornu rupu na tamo neku toplu plažu s morem koje vrvi od ogromnih riba i džunglom punom lovačkih trofeja." Zevnu kao loš pokeraš. „Ne, ja glasam za smrzavanje u svom lepom krevetu, za vas ne znam. Arhirektore?" „Mislim...", poče Ridkali. „Da?" „Dagnje", reče stariji docent i odmahnu glavom. „Izgleda baš kao plaža pogodna za te napasti. Samo pitajte mog rođaka. Mada, prvo biste morali da pronađete dobrog medijuma. Iz njih obično ne curi ono zeleno. Obično ne brboću, rekoh mu. Ali ništa on ne sluša." I arhirektor je trenutno bio jedan od takvih. „Mislite da bi za bibliotekara bila prava stvar da ga odvedemo tamo, a?", reče. „Pravi melem za matorog jadnička, sat-dva pod tim suncem, a?" „Ali pretpostavljam da treba da budemo spremni da ga zaštitimo, arhirektore?", reče dekan nedužno. „Vidi stvarno, to mi nije ni palo na pamet", reče Ridkali. „Hmm, da. To je važno naglasiti. Bolje kažite nekome da donese moj samostrel od dvesta kila sa strelicama koje probijaju oklop i moj kućni pribor za prepariranje. I svih deset štapova za pecanje. I sve četiri kutije opreme za pecanje. I veliku vagu." „Dobro ste se setili, arhirektore", reče dekan. „Možda poželi da se okupa kad mu bude bolje." „U tom slučaju", reče Ponder, „mislim da ću poneti taumodalit i beležnice. Presudno je da radimo, ma gde da se nađemo. Pretpostavljam da bi ovo mogao biti Iksiksiksiks. Izgleda vrlo tuđinski." „Kanda bi trebalo da ponesem presu za gmizavce i herbarijum", reče šef katedre za neodređena istraživanja, kada je konačno ukapirao. „Kladim se da svašta može da se nauči od ovih ovde biljaka." „Svakako ću nastojati da proučavam ponašanje svih zaostalih naroda u suknjicama od trave", dodade dekan s pogledom kosilice za travu u očima. „A ti, runac?", reče Ridkali „Ja? Ovaj, sad..." Predavač savremenih runa mahnito se osvrtao po kolegama, koje su mu grozničavo klimale glavom. „Uh, ovo će biti dobra prilika da pročitam sve ono što dosad nisam stigao, očigledno." „Odlično", reče Ridkali. „Jer, ne radimo ovo uživancije radi, to nek vam bude vrlo jasno. Jesmo li se razumeli?" „A stariji docent?", reče dekan zlobno. „Ja? Da uživam? Tamo možda ima i škampa", reče stariji docent žalostivo. Ridkali je oklevao. Ostali čarobnjaci slegali su ramenima kada bi pogledao u njih. „Vidi, druže stari", reče naposletku, „mislim da sam razumeo za dagnje, a nekako sam zamislio tvoju baku i ananas..."

Teri Pračet 25 „...moju tetku..." „...tvoju tetku i ananas, ali... Kako su škampi smrtonosni?" „Hah, voleo bih da vidim kako bi se tebi svidelo da ti puna gajbica škampa padne s dizalice na glavu", reče stariji docent. „Mom ujaku se nije dopalo, samo da znaš!" „Dobro, mislim da razumem. Svi, obratite pažnju, radi se o bezbednosti", reče Ridkali. „Izbegavajte sve gajbice. Jasno? Ali nismo pošli na neki tamo odmor! Jeste li svi razumeli?" „Skroz-naskroz", rekoše čarobnjaci uglas. Svi su ga razumeli. * * * Rinsvind se probudio s vriskom, tek da obavi i to. Onda je opazio čoveka kako ga posmatra. Sedeo je u turskom sedu, leđima okrenut svitanju. Bio je crn. Ne smeđ niti plavkastocrn, već crn kao svemir. Na ovom mestu ljudi su bili reš pečeni. Rinsvind se uspravio i pomislio da dohvati štap. Onda je ponovo razmislio. Čovek je imao dva koplja zabijena u zemlju, a ovdašnji ljudi dobro su se snalazili s kopljima, jer ako ne počneš uspešno da pogađaš stvorove koji se kreću brzo, moraćeš da jedeš one spore. Imao je i bumerang, ali to nije bila igračka koja će vam se vratiti ako je bacite. Ovaj je bio od krupne, teške, blago zakrivljene sorte koja se ne vraća, jer se zaglavila u nečijem grudnom košu. Mogli ste da se smejete drvenom oružju dok ne vidite kakvo drveće ovde raste. Bio je išaran prugama svih boja, ali i dalje je izgledao delotvoran. Rinsvind se trudio da izgleda bezopasno. To nije iziskivalo mnogo glumačkog truda. Posmatrač ga je proučavao s onom tišinom koja sve u sebe usisava i jednostavno morate nečim da je ispunite. A Rinsvind je poticao iz kulture gde, ako nema šta da se kaže - kažete nešto. „Ovaj...", reče Rinsvind. „Ja... krupan čova... čova... pripadati... majku mu, kako se..." Odustade i baci pogled prema plavom nebu. „Opet sunčano", reče. Čovek kao da uzdahnu, zadenu bumerang za remen od životinjske kože koji mu je služio kao pojas i, zapravo, kao celokupna garderoba, pa ustade. Potom uze kožni džak, uprti ga preko ramena, uze koplja i, ne osvrćući se, otkasa oko kamena. Ovo bi se svakom drugom moglo učiniti nepristojno, ali Rinsvind bi se uvek obradovao kad vidi kako dobro naoružana osoba odlazi. Protrljao je oči i razmotrio sumorni zadatak kroćenja doručka. „'Oćeš nešto da mezneš?" Glas je bio gotovo šapat. Rinsvind se osvrnu. Malo dalje nalazila se rupa iz koje je iskopao sinoćnu večeru. Osim nje, sve je bilo potpuno pusto sve do nepreglednog obzorja, ako se izuzmu kržljavo žbunje i crveno kamenje. „Mislim da sam već iskukao većinu kukaca", reče slabašno. „Jok, brale. Moram da ti odam tajnu kako da nađeš mezetluk u žbunju. Uvek ima nešto sjajno da se smaže, brale, ako znaš gde da tražiš." „Kako to da pričaš mojim jezikom, zagonetni glase?", reče Rinsvind. „Jok ja. Ti slušaš mojim. Moram da te na'ranim kako valja. Kad ti ja zapevam, ima da postaneš pravi pravcijati nalazač mezetluka u žbunju, što jes' jes'." „Divno mezence", reče Rinsvind. „Samo ti stani tu i ne mrdaj." Zvučalo je kao da nevidljivi glas počinje veoma tiho da peva kroz nevidljivi nos. Rinsvind je, na kraju krajeva, bio čarobnjak. Ne dobar, ali bio je osetljiv na magiju. A pevušenje je imalo čudan učinak. Dlake na nadlanicama pokušale su da mu odgmižu uz ruke, a potiljak je počeo da mu se znoji. Uši mu se zaglušiše i, veoma blago, krajolik poče da se vrti oko njega.

Terry Pratchet 26 On pogleda u zemlju. Tu su mu stopala. Skoro sigurno njegova stopala. I stoje na crvenoj zemlji i uopšte ne mrdaju. Sve se mrda oko njega. Njemu se nije vrtelo u glavi, ali, kako se činilo, krajoliku jeste. Bajanje prestade. Čula se nekakva jeka, koja kao da mu se odvijala u glavi, kao da su reči bile samo senka nečeg bitnijeg. Rinsvind zažmuri na neko vreme, pa opet otvori oči. „Ovaj... lepo", reče. „Baš ti se uvuče u uvo." Nije video govornika, tako da je govorio s onom opreznom učtivošću koju čuvate za nekoga naoružanog ko vam verovatno stoji iza leđa. Okrenu se. „Pretpostavljam da si... ovaj... morao nekuda da odeš, a?", reče praznom vazduhu. „Ovaj... ej?" Čak i insekti behu utihnuli. „Ovaj... da nisi primetio neki sanduk s nogama kako se šetka? Nekim slučajem?" Pokušao je da vidi da se možda neko ne krije iza žbuna. „Nije važno, samo mi je čist veš unutra." Bezgranična tišina rečito je iznela stav univerzuma o čistom vešu. „Dakle... ovaj... Znaću kako da nađem hranu u žbunju, je li?", pokuša. Streljao je pogledom najbliže drveće. Nije izgledalo ništa voćnije nego ranije. Slegnu ramenima. „Baš čudna osoba." Prikrao se pljosnatom kamenu i, štapa podignutog za slučaj da mu nešto ispod njega pruži otpor, podigao ga. Ispod je ležao sendvič s piletinom. I ukus mu je bio prilično pileći. Malo dalje, iza kamenja pored pojilišta, jedan crtež utopi se u stenu. * * * Ovo je bila druga pustinja, negde drugde. Ma gde se vi nalazili, ovo mesto uvek će biti drugde. Bilo je to jedno od onih mesta dalje od svakog pojmljivog putovanja, ali možda onako blisko kao druga strana ogledala ili udaljeno samo za dlaku. Ovde nije bilo sunca na nebu, osim ako je celo nebo bilo sunce - blistalo je žuto. Pustinja ispod njega i dalje je bila od crvenog peska, ali dovoljno vrelog da vas sprži. Na kamenu se pojavi grub crtež čoveka. Postepeno, sloj po sloj, postajao je složeniji, kao da nevidljiva ruka pokušava da nacrta kosti i organe i nervni sistem i dušu. I on stupi na pesak i spusti torbu, koja se ovde činila mnogo težom. Protegao je ruke i ispuckao zglobove prstiju. Ovde je makar mogao normalno da priča. Nije se usuđivao da podigne glas tamo, u svetu senki, da ne bi podigao i planine. Izgovori reč koja bi s one strane kamena potresla drveće i načinila livade. Značila je, na istinskom jeziku kojim je starac govorio, nešto kao: Vrdalama. Stvorenja poput njega postoje u mnogim verskim sistemima, iako ovo dražesno ime može da vas zavara. Vrdalame imaju sirov smisao za humor, kao kad nekome stavite nagaznu minu ispod jastuka na stolici radi malo smeha. Crno-bela ptica pojavi se i nasadi mu se na glavu. „Znaš šta treba da radiš", reče starac. „On? Kakav som", reče ptica. „Vid'la sam ga. Nije čak ni junak. Samo je na pravom mestu u pravo vreme." Starac istaknu kako reč junak možda baš to i znači. „Dobro, a što ne odeš i sam to ne uzmeš?", reče ptica. „Junaci su neophodni", reče starac. „A pretpostavljam da ću ja morati da pomažem?", reče ptica. Šmrknu, što je dosta teško kroz kljun.

Teri Pračet 27 „Jašta. Kreći." Ptica slegnu ramenima, što jeste lako ako imaš krila, i slete starcu s glave. Nije sletela na kamen, već je uletela u njega; načas se video crtež ptice, a onda izblede. Tvorci nisu bogovi. Oni stvaraju mesta, što je prilično teško. Ljudi stvaraju bogove. Ovo objašnjava mnogo toga. Starac sede da čeka. * * * Predočite čarobnjaku ideju kupaćih gaća i on će se uzvrpoljiti. Zašto moraju da budu tako sićušne?, pitaće. Gde da smestim zlatni vez? Šta će ti bilo kakva nošnja bez bar četrdeset upotrebljivih džepova? A okultni simboli od šljokica? Ovde kao da nema mesta za njih. I gde su tu, kad se sve sabere, reveri? Tu je i pojam površine (merene jutrima). Od životne je važnosti da što veća količina jednog čarobnjaka bude pokrivena, tako da se plahi ljudi i konji ne poplaše. Možda i postoje kršni mladi čarobnjaci bakarnog tena i mišića čvrstih kao cepanica, ali ne posle šezdeset godina večera na NU. Stariji čarobnjaci misle da zauzimaju veličanstvene poze, dok su im u stvarnosti mnogo veličanstvenije pozadine. Takođe, potrebna je teška mašinerija da jednog čarobnjaka odvoji od njegovog šešira. Šef katedre za neodređena istraživanja iskosa pogleda u dekana. I jedan i drugi nosili su raznorazne odevne predmete, na kojima su crvene i bele pruge preovlađivale. „Ko poslednji u vodi - sasvim sam na plaži!", povika.10 Malo dalje, na kamenom rtu, dok su mu talasići zapljuskivali bosa stopala, Mastrum Ridkali pripalio je lulu i zabacio udicu; na jednom kraju struka za pecanje imao je tako zastrašujući arsenal plovaka i olova da je svaku ribu koja ne zagrize mogao da obori tupim udarcem. Promena okoline kao da je povoljno uticala na bibliotekara. Posle nekoliko minuta na suncu, kijanjem se vratio u stari oblik i sada je sedeo na plaži umotan u ćebe, s listom paprati na glavi. Dan je, uistinu, bio prekrasan. Bilo je toplo, more je divno mrmorilo, vetar je šaputao u drveću. Bibliotekar je znao da bi trebalo da se oseća bolje, ali, umesto toga, postajalo mu je krajnje nelagodno. Piljio je oko sebe. Predavač savremenih runa pažljivo je zaklonio oči knjigom i zaspao. Knjiga je prvobitno nosila naslov Principi taumičkog rasprostiranja, ali, zbog delovanja sunčeve svetlosti i nekakvih posebnih visokofrekventnih vibracija iz peščanih zrna na plaži, na koricama je sada pisalo Zavera omega. 11 Osrednje daleko odatle nalazio se prozor. Lebdeo je u vazduhu - jednostavan kvadrat koji vodi u mračnu sobu. Arhirektor nije imao poverenja u kvaku na prozoru, pa ga je podglavio komadom drveta. Po upozorenju prikačenom na njega videlo se da je neko dobro razmislio o rečima koje će upotrebiti: „Ne sklanjaj ovo drvo. Čak ni da vidiš šta bi se desilo. VAŽNO!" Činilo se da postoji i nešto šume, malo dalje uz obronak male a ipak prilično šiljate planine, svakako ne dovoljno visoke da joj vrh bude pod snegom. Poneka drveta koja su oivičavala plažu činila su se uznemirujuće poznata i govorila su bibliotekaru o domu. Ovo je bilo čudno, jer on je bio rođen u Sokaku mesečevog jezerceta u Ank-Morporku, odmah pored sedlara. Ali govorili su o domu njegovim kostima. Osećao je poriv da se vere... 10 I čarobnjaci ponekad vole da se zabave, ali nemaju mnogo prilike da razviju odgovarajući rečnik. 11 To nije magija. To je prosto sveprisutna zakonitost. Ljudi uvek misle kako će letovanje na suncu iskoristiti da pročitaju knjige koje oduvek nameravaju da pročitaju, ali alhemijski spoj sunca, kvarcnih kristala i kokosovog ulja nekako preobrazi svaku korisnu knjigu u neku znatno deblju, sa bar jednom grčkom rečju ili slovom u naslovu (Gama imperativ, Doba Delta, Poduhvat Alfa, i, ako se baš ide u krajnost, Roksi muzika). Ponekad se na koricama pojave čekić i srp. Ovo je verovatno posledica dejstva Sunčevih pega, jer su neizostavno postavljeni naopako. Dobro je što je bibliotekar kinuo kada je kinuo, ili bi možda završio hiljadu strana debeo i pretrpan pojedinostima o oružju.

Terry Pratchet 28 Ali nešto nije bilo kako treba kod ovog drveća. Pogledao je dole u lepe školjke na plaži. Nešto ni s njima nije bilo kako treba. Nešto jezovito, zabrinjavajuće nije bilo kako treba. Nekoliko ptica kružilo je iznad njih, i nisu bile kako treba. Bile su pravog oblika, koliko je on znao, i činilo se da ispuštaju prave zvuke. Ali nisu bile kako treba. O, pobogu... Pokušao je da spreči kijanje koje je uzimalo nosni zalet, ali ovo je nemoguće za svakoga ko namerava da proživi život s bubnim opnama. Začuo se šmrktaj, nekakvo kloparanje, i bibliotekar se pretvori u nešto pogodno za plažu. * * * Često se za pustinjske predele kaže kako tu zapravo ima podosta toga hranljivog, samo ako znaš šta da tražiš. Rinsvind je razmatrao ovo dok je izvlačio tanjir patišpanja prelivenog čokoladom iz njegove jazbine. Imao je sušene kokosove pahuljice po sebi. Oprezno je okrenuo tanjir. Dobro, ništa nije mogao da prigovori. Nalazio je hranu u pustinji. Zapravo, nalazio je čak i puslice u pustinji. Možda je u pitanju bila nekakva posebna nadarenost, a dobri ljudi koji su s njim u poslednjih nekoliko meseci delili hranu još je ne behu otkrili. Oni nisu jeli ovako nešto. Pronalazili bi semenje u zemlji i iskopavali žgoljavi slatki krompir i jeli stvorenja s više očiju nego što je straža pronašla posle one ujdurme s Medlijem Medicinskim Kleptomanom. Dakle, nešto mu je polazilo za rukom. Ovde, u crveno usijanoj divljini, nešto je želelo da ga održi u životu. Brinulo ga je to. Niko ga nikad nije želeo u životu radi nečeg lepog. Ovo je bio Rinsvind posle nekoliko meseci: čarobnjačka odora sada mu je bila prilično kratka. Komadići bi se otcepili ili bi ih upotrebio kao kanap ili, posle nekih posebno upornih mezetluka, kao zavoje. Videla su mu se kolena, a čarobnjaci nisu baš prvaci kad su kolena u pitanju. Često izgledaju, kako bi se to moglo izraziti u nekoj knjizi, ometeno i divljačno. Ali sačuvao je šešir. Ispleo mu je novi široki obod, špic je jednom ili dvaput morao da obnavlja novim komadima odore, a većinu šljokica zamenio je parčićima školjke i prišio ih travom, ali još je to bio njegov šešir, isti stari šešir. Čarobnjak bez šešira samo je žalostiv čovek sa sumnjivim ukusom u odevanju. Čarobnjak bez šešira je niko i ništa. Iako je ovaj ovde čarobnjak imao šešir, nije imao dovoljno oštre oči da vidi kako se na crvenom kamenu napola skrivenom u šipražju pojavljuje crtež. U početku je ličilo na pticu. Onda, iako ni u jednom trenutku nije bilo ništa do dugogodišnjih mrlja od ilovače i ugljena, počelo je da menja oblik... Uputio se prema dalekim planinama. Bile su mu u vidokrugu već nekoliko dana. Nije imao ni najmanje pojma predstavljaju li one razuman pravac, ali barem su bile pravac. Zemlja mu uzdrhta pod nogama. Radila je to jednom ili dvaput dnevno već neko vreme, a to je takođe bilo čudno, jer ovo nije ličilo na vulkanske područje. U ovakvim područjima nekoliko stotina godina posmatrate ogromnu liticu i možda spazite kako pada jedan kamen, a onda pričate o tome vekovima. Sve u vezi s njim govorilo je kako je prevazišlo svu živahniju geološku gimnastiku veoma davno i postalo fino, mirno područje gde bi, u nekim drugim okolnostima, čovek mogao da se skući. Posle izvesnog vremena postao je svestan da ga s vrha malog kamena posmatra jedan kengur. Viđao je ta stvorenja i ranije kako đipaju kroz žbunje. Uglavnom se nisu vrzmali tamo gde ima ljudi. Ovaj ga je progonio. Zar nisu oni vegetarijanci? Nije bio baš obučen u zeleno. Konačno iskoči iz žbunja i doskoči ispred njega. Okrznu jedno uvo šapom i uputi Rinsvindu značajan pogled. Okrznu drugo uvo drugom šapom i nabra nos. „Da, lepo, dobro", reče Rinsvind. Počeo je da se povlači, a onda stao. Na kraju krajeva, to je samo veliki... pa, zec, s dugačkim repom i stopalima kakva obično viđaš zajedno sa crvenim nosom i vrećastim pantalonama.

Teri Pračet 29 „Ne plašim te se", reče. „Što bih te se plašio?" „Pa", reče kengur, „mogô bi' tako da te išutiram da ti stomak izađe na grkljan." „Aha. Umeš da govoriš?" „Brzo kačiš", reče kengur. Ponovo protrlja uvo. „Je l' nešto nije u redu?", reče Rinsvind. „Ne, to je kengurski jezik. Isprobavam ga." „Šta, jedan češ za 'da', jedan za 'ne'? Tako nešto?" Kengur se počeša po uvu, a onda shvati šta je uradio. „Jašta", reče. Nabra nos. „A to boranje?", reče Rinsvind. „A, to znači: 'Dođi brzo, neko je upô u duboku rupu'", reče kengur. „To se dosta koristi?" „Zapanjio bi se." „A... kako se na kengurskom kaže: 'Potreban si za izuzetno važan zadatak'?", reče Rinsvind s prepredenom nedužnošću. „Znaš, baš čudno što to pitaš..." Sandale jedva da se mrdnuše. Rinsvind polete iz njih kao sa odskočne daske, a kada se prizemlji, noge su mu se već u vazduhu pokretale kao da trči. Posle nekog vremena kengur ga sustiže i pođe uporedo s njim nizom lakih skokova. „Zašto bežiš kad me nisi ni saslušô?" „Iskustvo me je naučilo šta da očekujem od života", prodahta Rinsvind. „Znam šta će da bude. Uvući će me u nešto što ne bi trebalo da ima nikakve veze sa mnom. A ti si samo priviđenje, posledica teške hrane na prazan stomak, i ne pokušavaj da me zaustaviš!" „Da te zaustavim?", reče kengur. „Dok ideš u dobrom pravcu?" Rinsvind pokuša da uspori, ali njegov način trčanja bio je veoma uspešno zasnovan na ideji kako je poslednje što treba da uradiš - da staneš. Dok su mu se noge još pokretale, shvatio je da trči po vazduhu i zaronio u ponor. Kengur pogleda dole i, sa izvesnim zadovoljstvom, nabra nos. * * * „Arhirektore!" Ridkali se probudi i uspravi se. Predavač savremenih runa žurio je gore ka njemu, zadihan. „Blagajnik i ja pošli smo da se prošetamo plažom", reče. je l' možete da pogodite gde smo se obreli?" „U Ulici Kidling u Kvirmu", reče Ridkali oporo i otrese bubu koja mu je istraživala bradu. „U onom komadićku kod čajdžinice, gde ima drveća." „Zapanjujuće, arhirektore. Zato što, vidite, nismo. Zaglavili smo opet ovde. Nalazimo se na majušnom ostrvu. Jeste li se odmarali?" „Umovao sam nekoliko trenutaka", reče Ridkali. „Gospodine Stibonse, imate li pojma gde smo?" Ponder podiže pogled s beležnice. „To neću moći tačno da sračunam sve do zalaska sunca, gospodine. Ali mislim da smo prilično blizu Ruba." „A ja mislim da smo otkrili gde se ulogorio profesor nemilosrdne i neobične geografije", reče predavač savremenih runa. Poče da pretura po dubokom džepu. „Ima logor i ognjište. Nameštaj od bambusa i koješta. Čarape na konopčetu za veš. I ovo." Izvuče ostatak malene beležnice. Bila je to uobičajena beležnica sa NU-a. Ridkali nikom nije dozvoljavao da uzme novu dok ne ispuni svaki list sa obe strane. „Ležala je tamo tek tako", reče predavač savremenih runa. „Bojim se da su je mravi načeli." Ridkali je otvori i pročita prvu stranu. „Neka zanimljiva opažanja o ostrvu Mono, krajnje jedinstvenom mestu."

Terry Pratchet 30 Prelista ostatak sveske. „Samo spisak biljaka i riba", reče. „Meni ne izgleda ništa posebno, ali, s druge strane, nisam ja tip za geografiju. Što li ga zove ostrvo Mono?" „To znači 'Jedno ostrvo'", reče Ponder. „Pa, upravo ste mi rekli da jeste jedno ostrvo", reče Ridkali. „Osim toga, vidim još nekoliko komada, eno tamo. Ozbiljan nedostatak mašte, meni se čini." Ćušnu beležnicu u odoru. „Dobro, onda. Ni znaka od samog momka?" „Začudo, ne." „Verovatno otišao na plivanje pa ga pojeo ananas", reče Ridkali. „Kako je bibliotekar, gospodine Stibonse? Uživa, a?" „Trebalo bi da vi znate, gospodine", reče Ponder. „Sedite na njemu već tri frtalja sata." Ridkali pogleda naniže u ligeštul. Pokrivalo ga je crveno krzno. „Ovo je...?" „Da, gospodine." „Mislio sam da ga je možda doneo naš zemljopisac." „Ne sa, ovaj, crnim noktima na nogama, gospodine." Ridkali je i dalje piljio. „Misliš da bi trebalo da ustanem?" „Pa, jeste ligeštul, gospodine. Tako da mu je savršeno normalno da neko sedi na njemu, pretpostavljam." „Stibonse, moramo da pronađemo lek. Ovo je suviše čudno..." „U-ja, gospodo!" Ispred prozora se nešto događalo. U središtu je bila prikaza u ružičastom, iako se mora priznati kako se ovakva vrsta prikaze uglavnom povezuje sa onim nepredvidljivijim halucinogenim supstancama. Teorijski gledano, ne postoji način da se dama u izvesnim godinama dostojanstveno uspentra kroz prozor, ali ova je svejedno pokušavala. Zapravo se kretala ne samo s dostojanstvom, jer ono se besplatno deli uz kraljeve i biskupe; ne, imala je i doličnost, a ona potiče iz domaće radinosti i izlivena je od gvožđa. Ipak, u nekom trenutku bi morala da pokaže delić članka na nozi i bila je nezgodno zaglavljena na simsu u pokušaju da ovo izbegne. Stariji docent se nakašlja. Da je imao kravatu, ispravio bi je. „O", reče Ridkali. „Nadasve cenjena gospođa Vitlou. Neka neko ode da joj pomogne, Stibonse." „Ja ću da pomognem", reče stariji docent, samo malo brže nego što je nameravao.12 Domaćica Univerziteta se okrenu i obrati se nekome nevidljivom s druge strane prozora. Potom se okrenu natrag, i načas se pojavi njeno lice za vikanje na podređene, pre nego što ga pomrači mnogo sunčanije lice za razgovor s čarobnjacima. Šef katedre za neodređena istraživanja jedanput je uzrujao starijeg docenta kada je rekao kako domaćica ima puno lice podbradaka, ali nju jeste krasila neka blistava mekoća koja je izvesne ljude podsećala na sveću predugo ostavljenu na toplom. Nije bilo nijedne ni približno prave linije na gospođi Vitlou, sve dok ne bi otkrila da negde prašina nije dobro obrisana, a tada biste njene usne mogli upotrebiti umesto lenjira. Većina kolektiva živela je u strahu od nje. Imala je čudne moći koje nisu mogli sasvim da shvate, recimo sposobnost da se kreveti nameste a prozori operu. Čarobnjak koji je mogao da vitla palicom pucketavom od moći i suprotstavi se užasnom čudovištu iz nekih grozomornih predela, svejedno je i te kako bio u stanju da dohvati pajalicu za pogrešan kraj i ozbiljno se njome povredi. Gospođa Vitlou pucnula bi prstima, a odeća bi se prala i čarape štopale.13 Ako bi je neko nervirao, prolećno spremanje bi zadesilo njegovu radnu sobu češće nego što je dobro za 12 Glavni docent je jednom prošao pored odaja gospođe Vitlou dok su vrata bila otvorena i spazio je golu, bezglavu, bezruku krojačku lutku koju je koristila kada je pravila sebi odeću. Morao je da ode i na miru prilegne posle toga i potom je uvek mislio o gospođi Vitlou na poseban način. 13 Čarobnjaci nemaju domaćički hromozom u svom genetskom materijalu. Feministički opredeljeni naučnici opisali su ga kao hromozom koji omogućava ljudima da vide sudove u sudoperi pre nego što oblici života koji tamo rastu zapravo izumeju točak. Ili otkriju slud.

Teri Pračet 31 njega, a pošto je za jednog čarobnjaka radna soba isto onako lična kao džepovi na pantalonama, ovo je bila strašna osveta. „Baš pomislih kako bih gospoda možda želela nešto da pregrizu ujutru", reče dok su joj čarobnjaci pomagali da siđe. „Te sam bila slobodna da kažem devojkama da se pobrinu za neko hladno meze. Odoh po njega..." Arhirektor žurno ustade. „Alal vam vera, gospođo Vitlou." „Ovaj... da pregrizemo nešto ujutru?", reče stariji docent. „Meni izgleda kao da je sredina popodneva..." Po njegovom glasu bilo je jasno da se, ako gospoda Vitlou želi da bude jutro, on neće nimalo buniti. „To je zbog brzine kojom se svetlost kreće Diskom", reče Ponder. „Stvarno smo blizu Ruba, to je sigurno. Pokušavam da se setim kako se određuje koliko je sati gledanjem u sunce. „Ja bih batalio to na neko vreme", reče stariji docent škiljeći, očiju zaklonjenih rukom. „Previše je užareno, trenutno se ne vide brojevi." Ridkali vedro klimnu glavom. „Siguran sam da bi nam meze svima prijalo", reče. „Možda nešto prigodno za plažu." „Hladna svinjetina i senf", reče dekan budeći se. „Možda malo piva", reče stariji docent. „I je l' ima onih pita, znate, onih s jajetom unutra?", reče predavač savremenih runa. „Mada moram priznati da sam uvek mislio kako je surovo prema kokoški..." Začuo se tih, mek zvuk, veoma sličan onom koji pravite, kad imate oko sedam godina, tako što strpate prst u usta, brzo ga cimnete napolje i mislite da je to neverovatno smešno. Ponder okrenu glavu, strepeći od onoga što će videti. Gospoda Vitlou imala je poslužavnik s escajgom u jednoj ruci i bezuspešno je džarala vazduh štapom koji je držala u drugoj. „Samo sam ga makla da bih pronela sve ono", reče. „Sad nekako ne vidim kud se dede onaj andrak." Tamo gde je ranije tamni četvorougao vodio u geografovu otrcanu radnu sobu sada su se njihale samo palme, a sunce je obasjavalo pesak. Strogo govoreći, ovo bi se moglo nazvati poboljšanjem. Zavisi kako na to gledate. * * * Rinsvind izbi na površinu boreći se za dah. Upao je u pojilište. Nalazilo se u... pa, činilo se da je to nekad bila pećina, ali da joj se krov urušio. Pravo iznad njega video se veliki krug plavetnila. Kamenje je popadale, vetar je naneo pesak, a semenje je proklijalo. Sveže, vlažno i zeleno... ovo mesto bilo je oaza, ušuškana daleko od sunca i vetra. Iskobeljao se iz vode i osvrnuo se dok se sušio. Loza je narasla među kamenjem. Nekoliko malih drveta uspelo je da se ukoreni u pukotini. Postojala je čak i plažica. Sudeći po mrljama na kamenju, nivo vode je nekad bio mnogo viši. A tamo... Rinsvind uzdahnu. Klasika. Otkriješ divno mestašce kilometrima daleko od svega, ali uvek se nađe neki crtač grafita spreman da ga uništi. Isto kao onda kad se krio u Morporčkim planinama, a sasvim pozadi u jednoj od najdubljih pećina neki vandal je nacrtao gomile glupavih bikova i antilopa. Rinsvind se toliko zgrozio da ih je izbrisao. Takođe su ostavili hrpu starih kostiju i đubreta naokolo. Neki ljudi pojma nemaju kako da se ponašaju. Ovde su prekrili kamene zidove crtežima bele, crvene i crne boje. Opet životinje, primeti Rinsvind. Nisu čak izgledale ni preterano verodostojno. Zastao je ispred jedne dok se cedio. Neko je verovatno želeo da nacrta kengura. Imao je uši i rep i klovnovska stopala. Ipak, izgledao je tuđinski, a bilo je toliko linija i senčenja da je obličje izgledalo... čudno. Činilo se kao da umetnik nije samo želeo da nacrta kengura spolja, već je želeo da prikaže i unutrašnjost, a onda je želeo da prikaže kengura prošle godine i danas i sledeće nedelje, kao i o čemu ovaj razmišlja, sve u isto vreme, i bacio se na posao s malo gline i štapićem ugljena.

Terry Pratchet 32 Činilo se da se pokreće unutar Rinsvindove glave. On trepnu, ali i dalje je bolelo. Oči kao da su želele da mu odlutaju u različitim pravcima. Rinsvind požuri dalje duž pećine ne obraćajući pažnju na ostale crteže. Nagomilani ostaci srušenog krova dopirali su gotovo do površine, ali je s druge strane bilo još prostora i protezao se dalje u tamu. Činilo se kao da se nalazi u delu srušenog tunela. „Prošao si baš pored njega", reče kengur. Rinsvind se okrenu. Kengur je stajao na plažici. „Nisam video kako silaziš", reče Rinsvind. „Kako si dospeo ovamo dole?" „Dođi, moram nešto da ti pokažem. Zovi me Kenga, ako 'oćeš." „Zašto?" „Pa, ortaci smo. Došao sam da ti pomognem." „O, pobogu." „Ne možeš sam preko ove zemlje, brale. Šta misliš, kako si preživeo do sada? 'Lebac ti tvoj, teško je naći vodu ovde u današnje vreme." „Uh, ne znam, ja stalno upadam u..." Rinsvind zastade. „Jašta", reče kengur. „Malo čudno, a?" „Mislio sam da sam prirodno taličan", reče Rinsvind. Razmisli o onome što je upravo rekao. „Mora da sam poludeo." Ovde dole nije bilo čak ni muva. Voda bi se povremeno malčice uzburkala, a to ga nimalo nije tešilo, pošto se nije videlo ništa što bi moglo uznemiriti površinu. Tamo gore, sunce je pržilo zemlju, a muve su se rojile kao, pa, muve. „Zašto ovde nema nikog drugog?" „Dođi da vidiš", reče kengur. Rinsvind podiže ruke i poče da uzmiče. „Je l' pričamo o zubima i žaokama i očnjacima?" „Brale, samo vidi onaj tamo crtež." „Šta, crtež kengura?" „A gde je taj, brale?" Rinsvind pogleda duž zida. Slika kengura nije bila tamo gde se on sećao. „Mogao sam da se zakunem..." „Onaj onde 'oću da pogledaš." Rinsvind pogleda u kamen. Na njemu se videlo, naznačeno crvenom glinom, na desetine šaka. Uzdahnu. „Aha, dobro", reče umorno. „Vidim u čemu je problem. I meni se dešava baš to isto." „O čemu ti to, gospo'n?" „Isto bude kad ja probam da škljockam ikonografom", reče Rinsvind. „Lepo namestiš sliku, đavolak slika, a kad pogledaš, ups, palac ti upao u kadar. Mora da sam bar deset puta slikao svoj palac. Ne, lepo vidim tog tvog momka kako crta, malko u žurbi, spremi četkicu, a onda, pljas, zaboravio da skloni ruke s..." „Ne. Ja pričam o onoj slici ispod, gospo'n." Rinsvind pogleda pažljivije. Zaista su se videle bleđe linije, pomislio bi od njih da su pukotine u steni ako ne zagledaš. Rinsvind zaškilji. Ostale linije kao da su se uklapale... Da, neko je nacrtao obličja... Bila su... Oduva malo peska. Da, bila su... ...neobično poznata. „Da", reče Kenga, a glas mu je očito dolazio odnekud daleko. „Pomalo liče na tebe, je l' da...?" „Ali to su...", poče on. Uspravi se. „Koliko dugo su ovi crteži ovde?"

Teri Pračet 33 „Ček' da vidimo", reče kengur. „Daleko od sunca i vode, nema šta da i' nagrdi... Dvaes' 'iljada godina?" „Nema šanse!" „Jes' vala, pre će biti tries', u ovako finom zaklonu." „Ali ovo su... To je moj..." „Razume se, kad kažem tries' 'iljada godina", reče kengur, „'oću reći, zavisi kako gledaš na to. Čak i onaj crtež s rukama onde gore stoji tu već pet 'iljada godina, 'naš. A oni što su izbledeli... Jašta, mora da su dosta stari, na desetine 'iljada godina, osim što..." „Osim što - šta?" „Nije i' bilo prošle nedelje, brale." „Kažeš da su ovde već vekovima... ali odskora?" „Eto. Znao sam da si bistar." „Hoćeš li sad da mi kažeš o čemu pričaš?" „Jašta." „Izvini, samo da nađem nešto za jelo." Rinsvind podiže kamen. Ispod njega stajala su dva parčeta hleba s džemom. * * * Čarobnjaci su bili civilizovani ljudi, poprilično obrazovani i kulturni. Oči u oči s mogućnošću da slučajno zaglave na pustom ostrvu, shvatali su da je najvažnije svaliti krivicu na nekoga. „Stvarno je bilo vrlo jasno!", povika Ridkali, grozničavo mašući rukama prema mestu gde se ranije nalazio prozor. „I okačio sam znak!" „Da, ali imate znak 'Ne uznemiravaj' prikovan na vrata radne sobe", reče stariji docent, „a svejedno očekujete da vam gospoda Vitlou ujutru donese čaj!" „Gospodo, molim vas!", reče Ponder Stibons. „Moramo odmah nešto da raščistimo!" „Nego šta!", zagrme dekan. „I on je kriv! Znak nije bio dovoljno velik!" „Hoću da kažem, moramo..." „Ovde ima i damâ!", obrecnu se stariji docent. „Jedna dama." Gospođa Vitlou izgovori ovo pažljivo i promišljeno, kao kockar kad spušta pobedničke karte. Stajala je, posmatrala ih i pomalo se prenemagala. Njen izraz lica govorio je: „Ne brinem se, jer kad su tu svi ovi čarobnjaci, ništa loše ne može da se desi." Čarobnjaci prilagodiše svoj nastup ovome. „Dabome, izvinjavam se ako sam negde pogrešila", reče ona. „O ne, niste pogrešili", reče Ridkali brzo. „Ne baš pogrešili. Takoreći." „Svakom je moglo da se desi", reče stariji docent. „I ja sam jedva uspeo da pročitam rukopis." „A, malo šire posmatrano, svakako je bolje da zaglavimo ovde na svežem vazduhu i suncu nego u onom zagušljivom kabinetu", nastavi Ridkali. „To je veoma široko posmatranje, gospodine", reče Ponder sumnjičavo. „Ima da se vratimo kući dok pljesneš dlanom o dlan", reče Ridkali ozareno. „Ali, gospodine, ja ne vidim razloga za aplaudiranje kad...", poče Ponder. „U prenesenom značenju, gospodine Stibonse, u prenesenom značenju." „Sunce zalazi, gospodine", navaljivao je Ponder. „Što znači da će uskoro noć." Ridkali nesigurno pogleda u gospođu Vitlou, potom u sunce. „Je l' nešto ne valja?", reče gospoda Vitlou. „Ma, nebesa, ne!", reče Ridkali žurno. „Sve mi se čini da se ona rupica u zidu još nije opet pojavila", reče gospođa Vitlou. „Pa, sad..." „Je l' ovo neka lakrdija?", nastavi domaćica. „Gospodo, kanda ste se lepo ismejali, što jes' jes'." „Da, to..."

Terry Pratchet 34 „Ali bila bih vam zahvalna ako bihste me sada poslali nazad, arhirektore. Po podne peremo veš, a bojim se da će nas dekanovi čaršavi mnogo namučiti." Dekan je iznenada znao kako se oseća komarac pod reflektorima. „Odmah ćemo se baciti na posao, gospođo Vitlou, bez brige", reče Ridkali, ne skidajući pogled s kukavnog dekana. „U međuvremenu, što ne sednete i ne uživate malo u ovim divnim čaršavima, hoću reći sunčevim zracima?" Začuo se škljocaj kada se ligeštul sklopi. Potom kinu. „O, bibliotekaru, opet ti kod nas", nastavi Ridkali kada se orangutan prostro na pesak. „Gospodine Stibonse, molim vas pomozite mu da ustane. S vama ostalima moram da porazgovaram nakratko. Gospođo Vitlou, biste li nas izvinili načas? Nastavno-naučno veće..." Čarobnjaci se zbiše. „To je paradajz-sos, samo da znate", reče dekan žurno. „Slučajno sam nešto grickao u krevetu, a znate već kakve fleke od toga ostaju!" „Siguran sam da nikog ne zanima u kom su ti stanju čaršavi, dekane", reče Ridkali. „Nimalo", reče stariji docent vedro. „Svakako ne nas", reče predavač savremenih runa i pljesnu dekana po leđima. „Moramo da se vratimo", reče Ridkali. „Ne možemo sami da provedemo noć pored gospode Vitlou. Ne bi bilo dolično." „Ne znam što bi neko dizao graju oko malo paradajz-sosa. Bar sam počistio sav pasulj..." „Pa nismo stvarno sami, rekao bih. Ne baš", reče predavač savremenih runa. „Hoću da kažem, sedmorica nas je, ne računajući bibliotekara." „Da ali sami smo svi zajedno", reče Ridkali usrdno. „Možda će biti ogovaranja." „Kakvih?", reče šef katedre za neodređena istraživanja, koji je ponekad malo zaostajao. „Ma, znaš", reče predavač savremenih runa. „Sedmorica muškaraca i jedna žena... Ne smem ni da pomislim..." „E, što se mene tiče, stavljam veto na naručivanje još šest žena", odlučno reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Možda se rupa opet otvori?", reče stariji docent. „Sumnjam", reče Ridkali. „Ponder kaže da je naš prolazak verovatno poremetio taumostatičku ravnotežu. Dekane, šta ti misliš?" „Samo sos od paradajza", reče dekan. „Moglo je svakome da se desi." „Mislim, o tome što smo se nasukali na pustom ostrvu", reče Ridkali. „Je l' pada nekom nešto na pamet? S ovim moramo da se uhvatimo u koštac kao tim." „Šta da kažemo gospođi Vitlou?", prošaputa stariji docent. „Ona misli da je ovo lakrdija." „Docente, mi smo postariji, mudri i iskusni čarobnjaci", reče Ridkali. „Studenti su lakrdžije." „Lakrdijaši, možda", promumla Ponder Stibons. „Svejedno. Mi se ne upuštamo u lakrdije." „Ne, kad smo mi u pitanju, ili stopostotni, u zlato ugraviran krah ili ništa", reče predavač savremenih runa. „Nije mi jasno što se diže tolika larma oko malo paradajz-sosa koji jedva i da se vidi", progunđa dekan. „Niko nije poneo odgovarajuće čini?", reče Ridkali. „U četiri ujutru? Na plažu?", reče predavač savremenih runa. „Naravno da ne." „Onda ćemo morati sami da se pobrinemo za sebe. Sigurno će naići neki brod pre ili kasnije. Reč je o tome, gospodo", dodade, „da smo mi proizvod univerzitetskog obrazovanja. Siguran sam da nerazvijeni narodi bez poteškoća mogu da prežive na ovakvom mestu, a samo pomislite šta mi sve imamo što naši sirovi praoci nisu." „Gospođu Vitlou, za početak", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Ona ne bi trpela nikakvu sirovost", složi se stariji docent.

Teri Pračet 35 „Dekane, znaš li išta o čamcima? Čini mi se da si osvojio smeđu medalju za veslanje kad si bio vitkiji", reče Ridkali. „Molim te, obrati pažnju da se ovo pitanje ni na koji način nije odnosilo na čaršave." „Zaista nije težak zadatak napraviti čamac", reče dekan kad se prenu. „Čak i nerazvijeni narodi umeju da naprave čamac, a mi smo, na kraju krajeva, ipak civilizovani ljudi." „Onda si ti glavnokomandujući u Komitetu za pravljenje čamca", reče Ridkali. „Stariji docent može da ti pomogne. Vi ostali momci, pogledajte ima li vode za piće. I hrane. Stresite par kokosovih oraha. Tako nešto." „A šta ćete vi da radite, arhirektore?", reče stariji docent zlobno. „Ja ću da budem Komitet za nabavku proteina", reče Ridkali i mahnu štapom za pecanje. „Opet ćeš da stojiš tu i pecaš? Kakva vajda od toga?" „Možda vajda bude riba za večeru, docente." Čarobnjaci se posvetiše zadacima, kuknjavi i svaljivanju krivice jedan na drugog. A samo malo dalje, u šumi, među opalim lišćem, korenje se razvi i izvestan broj veoma malih biljaka poče da buja kao lud... * * * „Ovo je poslednji kontinent", reče Kenga. „Napravili su ga... poslednjeg i... drukše..." „Meni izgleda prilično star", reče Rinsvind. „Drevan. Oni bregovi izgledaju stari kao bregovi." „Napravili su i' tako da budu stari tries' 'iljada godina." „Ma daj! Izgledaju milionima godina stari!" „Jašta. Pre tries' 'iljada godina su i' napravili pre milion godina. Vreme ovde", slegnu kengur ramenima, „nije isto. Drukše su ga... skrpili." „Izeš me", reče Rinsvind. „Ja sam taj koji sedi i sluša jednog kengura. Ništa ja ne kažem." „Trudim se da nađem reči koje ćeš razumeti", reče kengur prekorno. „Lepo, samo napred, možeš ti to. Hoćeš hleba i džema? Od ogrozda." „Jok. Ja sam ti strogo biljojed, brale. Slušaj..." „Čudan je to džem, od ogrozda. Hoću da kažem, ne viđa se često. Malina i jagoda, da, čak i crna ribizla. Ne bih rekao da se u sto tegli džema može naći više od jedne od ogrozda. Izvini, nastavi." „Je l' s'vataš ti ovo ozbiljno?" „Osmehujem li se?" „Jesi l' primetio nekad kako vreme sporije protiče na velikim prostranstvima?" Hleb i džem zaustaviše se na pola puta do Rinsvindovih usta. „Zapravo, to jeste istina. Ali samo izgleda sporije." „I? Kad je pravio ovo mesto, nije mu bilo preostalo mnogo prostora i vremena, kapiraš? Morao je da ih smandrlja, da ih natera da vrednije rade. Vreme se dešava prostoru i prostor se dešava vremenu..." „Znaš šta, mislim da možda ima i šljiva", reče Rinsvind punim ustima. „I, čini mi se, malo rabarbare. Da ne poveruješ koliko često to rade. Znaš već, strpaju unutra neko jeftinije voće. Jednom sam sreo nekog čoveka u krčmi, radio je za proizvođača džema u Ank-Morporku, i rekao je da stavljaju unutra bajato đubre i malo crvene farbe, a ja rekoh 'a šta je sa semenkama od maline', a on kaže da ih prave od drveta. Od drveta! Kaže da imaju mašinu koja ih mrvi. Mo'š li da veruješ?" „Prekini da pričaš o džemu i budi razuman na časak!" Rinsvind spusti hleb s džemom. „Ma, kako da ne", reče. „Sedim u pećini u zemlji gde sve ujeda i nikad ne pada kiša i pričam sa, bez uvrede, biljojedom koji smrdi na tepih u kući gde ima mnogo uzbuđenih štenaca, i iznenada imam dara da pronađem hleb sa džemom i neobjašnjive vanilice na neočekivanim mestima, i pokazali su mi nešto vrlo čudno na slici na nekom starom

Terry Pratchet 36 pećinskom zidu i iznenada mi pomenuti kengur napomene kako ništa ne valja s vremenom i prostorom i hoće da budem razuman? Kakvu vajdu, kad se sve sabere, imam ja od toga?" „Pazi, ovo mesto nije gotovo, je l' da? Nisu ga uklopili u... obrnuli..." Kengur pogleda u Rinsvinda kao da mu čita misli, što je i bio slučaj. „'Naš, kao slagalica? Poslednji komad je pravog oblika, ali moraš da ga obrneš da bi pasovao? Je l' da? Sad zamisli taj komad kao dozlaboga veliki kontinent koji treba obrtati kroz devet dimenzija, a ti si kod kuće i..." „Ne izlazi ti se nigde?", reče Rinsvind. „E, vala baš!" „Ovaj... znam da će ovo možda zvučati kao glupo pitanje", reče Rinsvind, dok je pokušavao da iščačka semenku ogrozda iz zubne šupljine, „ali zašto ja?" „Ti si kriv. Stigao si ovamo i sve je odjednom oduvek kako ne valja." Rinsvind se osvrnu prema zidu. Zemlja ponovo uzdrhta. „Bi li mi opet to protumačio?" „Nešto se poremetilo u prošlosti." Kengur pogleda u Rinsvindovo bezizražajno lice zamazano džemom i pokuša ponovo. „Tvoj dolazak okinuo je pogrešnu notu." „U čemu?" Stvorenje neodređeno mahnu šapom. „Svemu ovome", reče. „'Lebac ti, možeš da ga zoveš multidimenzionalnim ćoškom lokalizovanog faznog svemira, ili možda možeš prosto da ga zoveš pesma'." Rinsvind slegnu ramenima. „Ne smeta mi što sam ucmekao nekoliko pauka", reče. „Ali bilo je: ili oni ili ja. Hoću da kažem, neki te napadnu u visini glave..." „Izmenio si istoriju." „Ma daj, nekoliko pauka ne čini toliku razliku, neki su koristili mreže kao trambulinu, u jednom trenutku 'boing', a u sledećem..." „Ne, ne istoriju odsad pa nadalje, istoriju koja se već desila", reče kengur. „Promenio sam stvari koje su se već odavno desile?" „Jes', vala." „Stigao sam ovamo i izmenio ono što se već desilo!" „Jašta. Pazi, vreme nije tako pravolinijsko kako ti misliš..." „Nisam ni mislio da jeste", reče Rinsvind. „I mimoišao sam ga nekoliko puta..." Kengur mahnu šapom u širokom luku. „Nije reč samo o tome da nešto iz budućnosti može da utiče na prošlost", reče. „Ono što se nije desilo ali je moglo, ume da... utiče na stvarne događaje. Čak i ono što se dogodilo a nije trebalo, pa je uklonjeno - i to ostavlja, o, možeš i' nazvati senkama u vremenu, zaostacima koji se mešaju u sadašnja dešavanja. Nek ovo ostane među nama", nastavi i mrdnu ušima, „sve ovo sad visi o koncu. Niko nikad nije uzeo da sredi to. Uvek se zapanjim kad sutra dođe posle danas, tek da znaš." „I ja", reče Rinsvind. „O, i ja." „Ipak, ne beri brigu, jašta." „Mislim da nema 'leba od ovoga", reče Rinsvind i spusti sendvič. „Što ja?" Kengur se počeša po nosu. „Mora neko", reče. „A šta treba da radim?", upita Rinsvind. „Da uključiš to u svet." „Postoji kljuc?" „Moguće. Zavisi." Rinsvind se okrenu i opet pogleda slike na steni, slike koje nisu bile tu pre nekoliko nedelja, a onda su iznenada oduvek tu. Prilike s dugačkim štapovima. Prilike u dugačkim odorama. Crtač je dosta dobro prikazao nešto sebi sasvim nepoznato. A za slučaj da postoji sumnja, samo je trebalo pogledati u ono na njihovim glavama. „Jašta. Zovemo ih Šiljoglavci", reče kengur.

Teri Pračet 37 * * * „Riba je počela da grize", reče stariji docent. „To znači da će svakog časa doći sav pun sebe i krenuti da pita kako idu planovi za izgradnju čamca, znate kakav je." Dekan pogleda u neke skice koje je načinio na kamenu. „Valjda nije teško napraviti čamac, a?", reče „Ljudi s koščicama u nosu pravili su čamce. A mi smo najnoviji proizvod više hiljada godina prosvetiteljstva. Ljudi kao mi nisu nesposobni da naprave čamac, docente." „Tako nekako, dekane." „Treba samo da pretražujemo ostrvo dok ne nađemo knjigu s naslovom u stilu Praktična brodogradnja za početnike." „Baš tako. Nismo ni mi vesla sisali, dekane. Ahaha." Podiže pogled i proguta ogromnu knedlu. Gospođa Vitlou sedela je na deblu drveta u hladu i hladila se velikim listom. Ovaj prizor uzburkao je svašta u starijem docentu. Nije uopšte bio siguran šta svašta, ali sitne pojedinosti, recimo krckanje nečega kad se ona pomeri, uzburkale bi i deliće starijeg docenta. „Docente, je l' ti dobro? Izgledaš kao da te je drmnula vrućina. „Samo mi je malo... toplo, dekane." Dekan pogleda pored njega i olabavi kragnu. „Dakle, njima nije dugo trebalo", reče. Ostali čarobnjaci hodali su plažom. Prednost dugačke čarobnjačke odore jeste što možete napred da je zadignete kao kecelju, a šef katedre za neodređena istraživanja bio je nabrekao napred čak i više nego obično. „Jeste li našli šta za jelo?", upita stariji docent. „Ovaj... da." „Voće i orahe, pretpostavljam?", progunđa dekan. „Ovaj... da, a s druge strane i ne", reče predavač savremenih runa. „Auh... prilično je čudno..." Šef katedre za neodređena istraživanja prosu svoj tovar na pesak. Bilo je tu kokosovih i drugih oraha raznih veličina, i odabranih dlakavih ili kvrgavih povrćastih stvari." „Sve je dosta nerazvijeno", reče dekan. „I verovatno otrovno." „Blagajnik ih jede kao lud", reče predavač savremenih runa. Blagajnik zadovoljno podrignu. „To ne znači da nije", reče dekan. „Šta vam je, momci, samo se zgledate." „Ovaj... dekane, i mi smo probali ponešto", reče predavač savremenih runa. „O. Vidim da su se skupljači vratili!", riknu Ridkali veselo dok im je prilazio. Mahnu trima ribama na kanapu. „Društvo, ima li tu nečeg nalik na krompir?" „Nećete poverovati ni u šta od ovoga", promumla predavač savremenih runa. „Optužićete nas za podvalu." „O čemu vi to?", reče dekan. „Meni ne izgledaju preterano podvaljano." Šef katedre za neodređena istraživanja ispusti uzdah. „Uzmi kokos", reče. „Hoće li da eksplodira ili tako nešto?" „Ne, niti bilo šta slično." Dekan uze kokosov orah, sumnjičavo ga osmotri, i lupi ga o kamen. Ovaj se raspade na dve jednake polovine. Iz njega nije curilo mleko. Unutar ljuske nalazio se smeđi unutrašnji omotač, pun mekih belih vlakana. Ridkali podiže komad i omirisa. „Ne mogu da verujem", reče. „To nije prirodno." „Što?", reče dekan. „Kokos je pun kokosa. Šta tu ima čudno?" Arhirektor odlomi parče omotača i dade mu ga. Bio je mek i malo se krunio. Dekan ga okusi. „Čokolada?", reče. Ridkali klimnu glavom. „Mlečna, sudeći po ukusu. S kremastim filom od kokosa." „Fo nije moguće", reče dekan, nabreklih obraza.

Terry Pratchet 38 „Ispljuni, onda." „Mislim da ću možda da probam još malko", reče dekan kad proguta. „Istraživanja radi, razume se." Stariji docent dohvati čvornovat, plavičast, koštunjav plod veliki otprilike kao pesnica i ogledno ga čuknu. On se zdrobi, ali lepljivi sadržaj držao ga je na okupu. Mirisalo je veoma poznato. Oprezan zalogaj to i potvrdi. Čarobnjaci su posmatrali utrobu oraha u zgranutoj tišini. „Ima čak i plave žilice", reče stariji docent. „Da, znamo, probali smo ga već", slabašno reče šef katedre za neodređena istraživanja. „A, na kraju krajeva, stvarno postoji hlebno voće..." „Čuo sam za to", reče Ridkali. „I možda bih i poverovao da u prirodi postoji nešto poput kokosa prekrivenog čokoladom, zato što je čokolada neka vrsta krompira..." „Mahunarka, možda", reče Ponder Stibons. „Nebitno. Ali, sunce mu žarko, ne verujem da postoji orah sa zrelim, žitkim plavim sirom iz Lenkra!" On bocnu voćku. „Ali u prirodi se pojavljuju i najčudnije podudarnosti, arhirektore", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Šta, pa ja sam kao dete jednom iskopao šargarepu koja je, ahaha, baš zabavno, skroz ličila na čoveka sa..." „Ovaj...", reče dekan. Bio je to sasvim tih zvuk, ali imao je izvestan zlokoban prizvuk. Okrenuše se i pogledaše u njega. Beše oljuštio požutelu koru s nečega nalik na malu mahunu. Sada je u rukama imao... „Ha, da, baš si vickast", reče Ridkali. „To svakako ne raste na..." „Nisam ja ništa uradio! Vidi, još po sebi ima komadiće jezgra i tako toga!", reče dekan, mahnito mlatarajući tim. Ridkali ga uze, omirisa, prinese ga uhu i promućka, a onda tiho reče: „Pokaži mi gde si ga našao, važi?" Žbun se nalazio na maloj čistini. Na desetine malih zelenih izdanaka visilo mu je među sitnim lišćem. Na vrhu svakog nalazio se cvet, ali cvetovi su se zatvarali i opadali. Letina je sazrela. Raznobojne bubice razbežale su se od žbuna kada dekan izabra mahunu, otvori je i razotkri pomalo vlažan beli valjak. Proučavao ga je nekoliko sekundi, potom jedan kraj stavio u usta, uzeo kutiju šibica iz džepa na šeširu i pripalio. „Odlična pljuga", reče. Ruka mu se pomalo tresla dok je vadio cigaretu iz usta i ispuštao kolutić dima. „Ima i filter od plute", reče. „Ovaj... pazite, i pluta i duvan se proizvode od povrća i javljaju se u prirodi", reče šef katedre za neodređena istraživanja drhtavim glasom. „Šefe katedre?", reče Ridkali. „Molim, arhirektore?" „Umukni, molim te." „Dobro, arhirektore." Ponder Stibons odlomi vršak plute. Ugleda maleni krug nečega što je lako moglo biti i... „Seme", reče. „Ali nemoguće da je tako, jer..." Dekan, ovenčan plavim dimom, zurio je u obližnju puzavicu. „Je l' palo nekom na pamet da su ove mahune neobično četvrtaste?", reče. „Samo napred, dekane", reče Ridkali. Smeđi spoljašnji omotač bi uklonjen. „Ah", reče dekan. „Krekeri. Prava stvar uz sir." „Ovaj", reče Ponder. I pokaza. Ispod samog žbuna, na zemlji je ležao par čizama.

Teri Pračet 39 * * * Rinsvind prevuče prstima preko zida pećine. Zemlja se ponovo zatrese. „Šta je uzrok ovome?", reče. „Ma, neki kažu da je zemljotres, neki da se zemlja isušuje, drugi da divovska zmija juri kroz zemljište", reče Kenga. „A šta je?" „Pogrešna vrsta pitanja." Svakako su izgledali kao čarobnjaci, mislio je Rinsvind. Bili su onog osnovnog kupastog oblika, poznatog svakom koje nekad bio na Nevidljivom univerzitetu. U rukama su imali palice. Čak i pomoću grubih materijala koji su im bili dostupni, drevni crtači uspeli su da prikažu kugle na kraju palica. Ali NU nije čak ni postojao pre trideset hiljada godina. Potom prvi put primeti crtež na kraju pećine. Povrh njega bilo je mnogo glinenih otisaka šaka, skoro - a ova pomisao poče podmuklo da mu se širi umom - kao da je neko pokušao da ga zadrži na steni, da ga spreči - ovo je bilo blesavo, znao je - spreči da ne izađe. Obrisa malo prašine. „O, ne", promumla. Bio je to duguljasti sanduk. Crtač nije uspeo da shvati kako se inače prikazuje perspektiva, ali nije bilo sumnje da je pokušao da naslika stotine nožica. „To je moj prtljag!" „Uvek isto, je l' da?", reče Kenga iza njega. „Ti fino stigneš, a prtljag ti završi negde drugde." „Hiljadama godina u prošlosti?" „Mogao bi da bude vredan antički predmet." „Unutra mi je odeća!" „Onda će verovatno opet postati moderna u međuvremenu." „Ne razumeš! Sanduk je čaroban! Trebalo bi da završi na istom mestu gde i ja!" „Verovatno i jeste tamo gde si ti. Samo ne kada si ti." „Šta? Ah." „Zar ti ne reko' da su se vreme i prostor skroz-naskroz poremetili? Samo čekaj da kreneš na put. Postoje mesta gde se nekoliko vremena odvija odjednom i mesta gde jedva da uopšte ima vremena, i vremena gde jedva da uopšte ima mesta. Moraš da središ to, je l' da?" „Šta, kao kad promešaš karte?", reče Rinsvind. Načini mentalnu zabelešku u vezi sa „kreneš na put". „Jašta." „Nemoguće!" „'Naš šta, i ja bi' rekô. Ali učinićeš ti to. E sad, moraš da se usredsrediš na ovaj ovde deo, važi?" Kenga duboko udahnu. „Znam da ćeš učiniti to jer već jesi." Rinsvind zagnjuri glavu u šake. „Reko' ti da su ovde vreme i mesto izmešani", reče kengur. „Već sam spasao zemlju, je li?" „Jašta." „E, lepo. Nije bilo mnogo teško. Ne tražim mnogo - medalju, pokoju zahvalnicu od stanovništva, možda malu penziju i kartu do kuće..." Podiže pogled. „A ipak neću dobiti ništa od toga, je l' tako?" „Ne, zato što..." „...nisam to već uradio još?" „Baš tako! Počinješ da kapiraš! Moraš da odeš i uradiš to što znamo da ćeš uraditi jer si ga već uradio. Zapravo, da nisi to već obavio, ja ne bi' sada bio ovde da se postaram da se obavi. Tako da, bolje ti je da obaviš." „Hvatajući se u koštac sa užasnim opasnostima?"

Terry Pratchet 40 Kengur odmahnu šapom. „Malkice užasnim", reče. „I da pređem kilometre i kilometre kroz sparušena bespuća?" „Jes' vala. Nemamo nikak'a druga." Rinsvind se malčice razvedri. „I susrešću saputnike čija će mi snaga i veština biti od velike pomoći?" „Ne bi' se kladio." „Ima li nade za čarobni mač?" „A šta bi ti radio s čarobnim mačem?" „Dobro, dobro, u pravu si. Zaboravi čarobni mač. Ali treba mi bar nešto. Ogrtač nevidljivosti, napitak snage, tako nešto..." „To je za ljude koji umeju da ih upotrebljavaju, gospo'n. Ti ćeš morati da se osloniš na sopstvenu promućurnost." „Nemam ništa? Kakav je to poduhvat? Zar ne možeš bar nešto da mi nagovestiš?" „Možda ćeš morati da piješ pivo", reče kengur. Ustuknu, kao da je ubeđen da će morati da se suoči sa olujom prigovora. Rinsvind reče: „Aha. Naravno. Dobro, to umem. U kom pravcu treba da idem?" „Ma, naći ćeš ga ti." „A kad stignem tamo gde sam pošao, šta treba da radim?" „Biće... očigledno." „A kako ću znati da sam obavio šta treba?" „Vratiće se Mokro." „Šta mokro?" „Pašće kiša." „Mislio sam da ovde nikad ne pada kiša", reče Rinsvind. „Eto vidiš. Znao sam da si pametan." Sunce je zalazilo. Stene na rubu pećine sjajile su se crveno. Rinsvind je zurio u njih neko vreme i doneo je hrabru odluku. „Nisam ja takav da vrdam kad je na kocki sudbina čitavih zemalja", reče. „Krenuću u zoru i obaviti ovaj zadatak koji sam već obavio, tako mi oslića, ne zvao se ja Rinsvond!" „Rinsvind", reče kengur. „Vala baš!" „Lepo rečeno, brale. Onda bi' se ja naspavo, da sam na tvom mestu. Sutra bi moglo svašta da se izdešava." „Nikad me nećeš zateći kako oklevam kad dužnost zove", reče Rinsvind. Zavuče ruku u šuplje deblo i, nakon što je malo preturao, izvuče tanjir s jajima i prženim krompirićima. „Dobro, vidimo se u zoru." Deset minuta kasnije beše se izvalio na pesak s deblom pod glavom i posmatrao je purpurno nebo. Nekoliko zvezda već je izlazilo. Dakle, bilo je tu još nešto... A, da. Kengur je ležao s druge strane pojilišta. Rinsvind podiže glavu. „Pomenuo si kako je 'on' načinio ovo mesto i govorio si o 'njemu'." „Jašta." „Samo... prilično sam siguran da sam već upoznao Tvorca. Nizak čikica. Sam pravi snežne pahulje." „Je l'? A kad si to ti upoznao njega?" „Kad je stvarao svet, zapravo." Rinsvind je odlučio da se uzdrži i ne pomene kako je tada ispustio sendvič u jedno priobalno jezerce puno morske vode. Ljudi ne vole da čuju kako su se možda razvili iz nečijeg ručka. „Krećem se ja među raznim svetom", reče. „Je l' ti to 'oćeš mene žednog preko vode da prevedeš?" „Molim? A, ne. Žednog preko vode? Ja to nikad ne radim. Ni žednog, ni gladnog. I ni preko kakve vode, posebno ne one slane, u priobalnim jezercima. Ovaj... a šta si zapravo hteo da kažeš?"

Teri Pračet 41 „Nije on stvorio ovo ovde", reče Kenga, ne obraćajući pažnju na njega. „Ovo je urađeno kasnije." „Je l' to može tako?" „Što da ne?" „Pa, nije to baš isto kao kad, znaš, proširiš štale, valjda", reče Rinsvind. „Neko samo doskita kad je svet već gotov i smandrlja još jedan kontinent?" „Stalno se to dešava, brale", reče Kenga. „Jašta, 'lebac ti. A što i ne bi? Ako drugi tvorci mogu da se šetkaju naokolo i ostavljaju dozlaboga velike prazne okeane, neko mora da ih popuni, je l' da? A dobro je to i za svet, nov izgled, nove zamisli, novi običaji." Rinsvind je zurio uvis, u zvezde. Pred očima je imao sliku nekoga ko se šetka od sveta do sveta i kradom postavlja nova kopna kad niko ne gleda. „Da, zaista", reče. „Meni prvom ne bi palo na pamet da sve zmije učinim otrovnima a sve pauke još smrtonosnijim od zmija. A tek to što je na sve stavio džepove? Sjajna zamisao." „Eto vidiš, onda", reče Kenga. Sada se jedva video, jer tama je ispunila pećinu. „Baš ih je dosta napravio, a?" „Jašta." „Zašto?" „Zato da bar jedan niko ne zabrlja. A uvek stavlja i kengure na nji'. Kao neki zaštitni znak, moglo bi se reći." „Ima li taj Tvorac ime?" „Jok. To je samo čovek s džakom koji sadrži ceo univerzum." „Kožnim džakom?" „Biće da je to taj", složi se kengur. „Ceo univerzum u jednom džakčiću?" „Jašta." Rinsvind se zavali unazad. „Drago mi je što nisam vernik", reče. „Mora da je vrlo zapetljano." Posle još pet minuta, zahrkao je. Posle pola sata, malčice je mrdnuo glavom. Činilo se da kengur nije u blizini. Gotovo superrinsvindovskom brzinom našao se na nogama i već se pentrao uz srušeno kamenje, preko ulaza u pećinu i u mračnu pećnicu noći. Nasumice se usmerio prema jednoj zvezdi i pružio korak, ne obraćajući pažnju na žbunje koje ga je šibalo po golim nogama. Ha! Neće ga zateći kako okleva kad dužnost zove. Neće ga zateći uopšte. U pećini, voda u jezercetu uzburkala se pod zvezdama, a sve širi krugovi zapljuskivali su pesak. Na zidu je bio drevan crtež kengura, bele i crvene i žute boje. Crtač je na kamenu pokušao da postigne ono što bi bolje bilo pokušati sa osam dimenzija i velikim akceleratorom čestica; pokušao je da prikaže ne samo kengura sada već i kengura u prošlosti, i kengura u budućnosti, i, ukratko, ne kengurov izgled, već ono što kengur jeste. Između ostalog, jeste bio isceren dok je bledeo. * * * Između ostalih složenih sastojaka koji su činili inteligentnog dvonošca poznatog ostatku sveta kao gospođa Vitlou, bilo je tu i ovo: u svetu gospođe Vitlou nije postojalo ništa ni nalik nezvaničnom obroku. Ako bi gospođa Vitlou pravila sendviče, pa čak i samo za sebe, stavila bi listak peršuna na vrh. Prostrla bi salvetu na krilo kako bi popila šolju čaja. Ako bi se na stolu našli cveće u vazi i podmetač sa ukusnim prizorom nečeg lepog, tim bolje. Za nju je bilo nezamislivo da obeduje s krila. Zapravo je bilo nezamislivo zamisliti da gospođa Vitlou ima krilo, iako je stariji docent povremeno morao da se hladi šeširom. Zato su

Terry Pratchet 42 svi prečešljavali plažu dok nisu pronašli dovoljno naplavljenog drveta da naprave sto veoma grube izrade, i nekoliko odgovarajućih kamenova umesto sedišta. Stariji docent šeširom obrisa jedan od prašine. „Pa, eto nas, gospođo Vitlou..." Domaćica se namršti. „Posve sam sigurna kako Nije Dolično da posluga jede s gospodom", reče. „Samo izvolite, gospođo Vitlou", reče Ridkali. „Zaista ne mogu. Nije Prilično gurati se tamo gde ne pripadaš", reče gospođa Vitlou. „Nikad više ne bih mogla da vas pogledam u oči, gospodine. Nadam se da znam gde Pripadam." Ridkali ju je načas belo gledao, a onda tiho reče: „Gospodo, nastavno-naučno veće?" Čarobnjaci se opet zbiše, malo dalje niz plažu. „Šta ćemo u vezi sa ovim?" „Baš se uzorno ponaša, rekao bih. Ipak je njen svet Ispod Stepeništa." „Da, ma dobro, ali nije kao da na ovom ostrvu postoji neko stepenište." „Je l' bismo mogli da ga sagradimo?" „Ono što hoću da kažem jeste: ne možemo da pustimo jadnu ženu da sedi negde sama." „Satima smo pravili sto!" „A jeste li primetili nešto u vezi s drvetom koje je nanela voda, arhirektore?" „Meni je izgledalo kao sasvim obično drvo, Stibonse. Granje, stabla i koješta." „To i jeste čudno, gospodine, zato što..." „Ridkali, veoma je prosto. Nadam se da, kao gospoda, umemo da se ophodimo prema jednoj ženi..." „Dami." „Neumestan sarkazam, dekane", reče Ridkali. „Dobro onda. Ako neće prorok Osori bregu, moraće breg proroku Osoriju. Što kažu u Klaču." Zastade. Poznavao je svoje čarobnjake. „Ako se ne varam, zapravo u Omniji...", poče Ponder. Ridkali odmahnu rukom. „Tako nešto, u svakom slučaju." Eto zašto je gospođa Vitlou večerala sama za stolom dok su čarobnjaci sedeli oko vatre nešto dalje, osim što bi veoma često jedan od njih otrupkao do nje i ponudio joj neki slastan komad plodova prirode. Bilo je očigledno da neće pomreti od gladi na ovom ostrvu, mada možda hoće od lošeg varenja ili kostobolje. Riba je bila glavno jelo. Grozničava potraga do sada ih nije dovela do žbuna sa šniclama, ali jesu pronašli, pored mnogobrojnih uobičajenijih plodova, žbun s testeninama, nekakvu tikvicu u kojoj se nalazilo nešto veoma nalik pudingu, kao i, na Ridkalijevo gađenje, biljku nalik ananasu za koju se, kada su uklonili ljusku, ispostavilo da rađa velike knedle sa šljivama, „Očigledno nisu stvarno u pitanju knedle sa šljivama", bunio se. „Samo mislimo da su knedle sa šljivama zato što su potpuno istog ukusa kao... knedle sa šljivama..." Glas mu utihnu. „Ima šljive i preprženu prezlu", reče stariji docent. „Molim te, dodaj mi tikvicu s pudingom." „Ono što hoću da kažem jeste: samo mislimo da liči na preprženu prezlu i šljive..." „Ne, takođe mislimo da ima isti ukus kao prepržena prezla i šljive", reče stariji docent. „Pazi, arhirektore, nema tu nikakve tajne. Očigledno su čarobnjaci bili ovde i ranije. Ovo je posledica savršeno obične magije. Možda je naš izgubljeni geograf malčice eksperimentisao. Ili je čudotvorstvo, možda. Ponešto od onoga što su stvarali u starim danima, znate već, cigaretni žbun je u poređenju s tim luk i voda, pa zar nije?" „Kad smo kod vode", reče dekan i mahnu rukom. „Dodaj mi rum, molim te." „Gospođa Vitlou ne odobrava alkoholna pića", reče stariji docent. Dekan baci pogled na spremačicu, koja je otmeno jela bananu - što je poprilično teško. Spusti ljusku kokosovog oraha. „Pa, ona... Ja sam... ne razumem... dakle, 'beš ti sve ovo, to je sve što imam da kažem." „Ni ružne reči", reče predavač savremenih runa.

Teri Pračet 43 „Ja glasam da ponesemo natrag malo ovih pčela", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Čudnovata stvorenjca. Ne blesave se, ne traće vreme na običnu proizvodnju dosadnog meda. Prosto pružiš ruku, ubereš jedno ovo zgodno voštano pakovanje i na konju si." „Ona polako sljušti svu koru pre nego što je pojede. O, pobogu..." „Docente, je l' ti dobro? Je l' ti udarila vrućina u glavu?" „Šta? A? M? Ma, ništa. Da. Pčele. Divna stvorenja." Pogledaše uvis, u nekoliko pčela koje su bile zauzete oko procvalog žbuna pri poslednjoj svetlosti dana. Za njima su ostajali mali crni tragovi dima. „Jurcaju okolo kao male rakete", reče arhirektor. „Neverovatno." „Mene i dalje brinu one čizme", reče stariji docent. „Pomislio bi čovek da su nekoga izvukli pravo iz njih." „Vidi, ostrvo je malecno", reče Ridkali. „Nismo videli ništa osim ptica, nekoliko cijukavih stvorova i gomile insekata. Na ostrvu preko koga praktično možeš da prebaciš kamenom nema velikih, krvoločnih životinja. Mora da se samo osetio... malko bezbrižno. Ovde je ionako trunčicu prevruće za čizme." „A zašto ga onda nismo videli?" „Ha! Verovatno se krije", reče dekan. „Sramota ga da nas pogleda u oči. Da tako kriješ lepo, sunčano ostrvo u kabinetu, to je protiv univerzitetskih pravila." „Je li?", reče Ponder. „Nikad nisam video ni pomena o tome. Koliko dugo je to već pravilo?" „Još otkako sam ja morao da spavam u ledenoj sobi", reče dekan mrko, „Dodaj mi onu voćku s kohom u mleku, molim te." „Uuk", reče bibliotekar. „O, druže stari, lepo je opet videti te u starom obliku", reče Ridkali. „Probaj da ovog puta potraje malo duže, važi?" „Uuk." Bibliotekar je sedeo iza hrpe voća. Pod normalnim okolnostima ne bi preispitivao tako savršen položaj, ali sad mu je čak i kod banana nešto smetalo. Bio je to isti onaj osećaj da nešto nije kako treba. Bilo je dugačkih žutih, bilo je zatupastih, i crvenih, i debelih smeđih... Piljio je u ostatke ribe. Bila je tu jedna srebrnasta, i debela crvena, i mala siva, i jedna pljosnata, pomalo nalik na iverak... „Očigledno je neki čudotvorac zalutao ovamo i poželeo da učini mesto kućevnijim", govorio je stariji docent, ali zvučao je udaljeno. Biljka s knedlama od šljiva, tikvica s pudingom, čokoladni kokosov orah... Okrenuo je glavu i pogledao u drveće. Sada kad je znao šta traži, nije ga nigde video. Stariji docent zaćutao je kada se čovekoliki majmun uskobeljao na pesnice i pojurio prema liniji plime. Čarobnjaci su posmatrali u tišini dok je grozničavo preturao po nagomilanim školjkama. Vratio se s punim šakama i pobednički ih ispustio pred arhirektora. „Uuk!" „Šta je to, druže stari?" „Uuk!" „Da, baš lepo, ali šta je..." „UUK!" Bibliotekar kao da se prisetio s kakvim umom ima posla. Podigao je jedan prst i upitno pogledao u Ridkalija. „Uuk?" „I dalje te ne pratim baš..." Dva prsta se podigoše. „Uuk uuk?" „Nisam siguran da sasvim..." „Uuk uuk uuk!" Ponder Stibons pogleda u sada podignuta tri prsta. „Gospodine, mislim da broji." Bibliotekar mu pruži bananu.

Terry Pratchet 44 „A, stara igra 'koliko prstiju vidim'?", reče dekan. „Ali obično svi prvo treba više da popijemo..." Bibliotekar mahnu rukom prema ribi, prema obroku, prema školjkama i prema drveću u pozadini. Jednim prstom bocnu prema nebu. „Uuk!" „Jedan? Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane?", reče Ridkali. „Dvaput meri, jednom seci? Da zažmurimo na jedno oko?" Bibliotekar opet otvori usta, a onda kinu. Na pesku je ležala veoma velika crvena ljuštura. „O, pobogu", reče Ponder Stibons. „Zanimljivo", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Pretvorio se u baš fini primerak džinovske školjke. Sjajan se zvuk dobija ako duneš u špicasti kraj..." „Ima li dobrovoljaca?", reče dekan, gotovo nečujno. „O, pobogu", reče Ponder ponovo. „Šta je tebi?", reče dekan. „Ima samo po jedno", reče Ponder. „To je pokušao da nam kaže." „Šta jedno?" „Sve. Samo po jedno od svega, gospodine." Bila je to, pomislio je kasnije, dobra dramska rečenica. Trebalo je da se ljudi zgledaju dok polako, prestravljeno shvataju, i da govore nešto kao: „More, da znate da je u pravu!" Ali ovo su bili čarobnjaci, sposobni da misle veoma velike misli u veoma malim porcijama. „Nemoj da si blesav, bre", reče dekan. „Ima na milione poganih školjki, za početak." „Jeste, gospodine, ali pogledajte, svaka je drugačija, gospodine. Sve drveće koje smo našli... bilo je samo po jedno od svake vrste, gospodine. Mnogo drveća banana, ali svako proizvodi drugu vrstu banana. Bilo je samo jedno cigaretno drvo, je li?" „Ipak, ima mnogo pčela", reče Ridkali. „Ali samo jedan roj", reče Ponder. „Milioni buba", reče dekan. „Ne bih rekao da sam video dve iste, gospodine." „Dobro, zanimljivo", reče Ridkali, „ali ne vidim..." „Po jedno od svega ne vrši posao, gospodine", reče Ponder. „Ne može da se razmnožava." „Da, Stibonse, ali to je samo drveće." „I drveću treba muško i žensko drveće, gospodine." „Je l'?" „Da, gospodine. Ponekad su to različiti delovi istog drveta, gospodine." „Šta? Jesi li siguran?" „Da, gospodine. Teča mi je gajio lešnike, gospodine. I piliće, pa je prodavao jaja." „Tiše, dečko, tiše! Mogla bi gospođa Vitlou da te čuje!" Ponder je bio zatečen. „Molim, gospodine? Ali... pa... ona je gospođa Vitlou, gospodine..." „Kakve to veze ima s bilo čim?" „Hoću da kažem... pretpostavljam da je postojao i gospodin Vitlou, gospodine?" Ridkalijevo lice načas se udrvenilo, a usne su mu se micale kao da isprobava razne odgovore. Naposletku se malaksalo odlučio za: „Bilo kako bilo, meni sve to zvuči dosta pogano." „Bojim se da je priroda prosto takva, gospodine." „Nekad sam voleo da se prošetam šumom u lepo prolećno jutro, Stibonse. Hoćeš da kažeš da je drveće sve vreme radilo ono, kô štuke?" Ponderovo poznavanje hortikulture do ovog trenutka pomalo se iscrplo. Pokušao je da se seti čega je mogao o teči, koji je veći deo života proveo na merdevinama.

Teri Pračet 45 „Ovaj, mislim da su ponekad u priči i četke od kamilje dlake...", poče, ali izraz Ridkalijevog lica saopštavao mu je kako ovakve činjenice nisu dobrodošle, tako da je nastavio: „Svejedno, gospodine, ako postoji samo jedno, to ne vrši posao. I još nešto, gospodine. Ko puši te cigarete? Hoću da kažem, ako se žbun samo nada da će se pikavci rasejati naokolo, šta misli, ko će ih popušiti?" „Molim?" Ponder uzdahnu. „Stvar s voćem, gospodine, jeste u tome što je to neka vrsta mamca. Ptica pojede voćku, a onda, ovaj, izbaci seme negde. Tako biljka rasprostire seme. Ali na ovom ostrvu smo videli samo ptice i nekoliko guštera, dakle kako..." „A, shvatam šta hoćeš da kažeš", reče Ridkali. „Misliš se, kakva li to ptica prestane s letenjem da bi zapalila na brzaka?" „Plamenac", reče blagajnik. „Drago mi je što vidim da si još prisutan, blagajniče", reče Ridkali bez osvrtanja. „Gospodine, ptice ne puše. Morate da se zapitate kakvu vajdu od svega ima žbun, razumete? Da ovde ima ljudi, dobro, pretpostavljam da bi se naposletku moglo pojaviti nikotinsko drvo, jer bi oni pušili cigarete - hoću da kažem", ispravi se, pošto se ponosio svojim logičkim mišljenjem, „ove stvarčice što liče na cigarete, i ostavljali bi pikavce naokolo i tako raznosili seme iz filtera. Nekom semenju treba toplota da bi proklijalo. Ali ako nema ljudi, onda žbun nema nikakvog smisla." „Mi smo ljudi", reče dekan. „A ja volim da zapalim posle večere. To svako zna." „Da, ali, uz dužno poštovanje, gospodine, mi smo ovde svega nekoliko sati, a sumnjam da su se te vesti proširile čak do malih ostrva", reče Ponder strpljivo i, kako se ispostavilo, stopostotno netačno. „Žbun verovatno ne bi imao dovoljno vremena da evoluira." „Hoćeš da mi kažeš kako misliš", reče Ridkali kao da ima nešto na umu, „da kad pojedeš jabuku, ti joj pomažeš da..." Zastade. „Bilo je dovoljno gadno i s drvećem." Šmrknu. „Držaću se ja ribe, što se jela tiče. One se bar same o tome staraju. Na pristojnom odstojanju, kako shvatam. A znate šta ja mislim o evoluciji, gospodine Stibonse. Ako se desi, a, iskreno, meni je to uvek pomalo zvučalo kao bajka, mora da se desi brzo. Pogledajte leminge, pod jedan." „Leminge, gospodine?" „Jeste. Mala žgadija stalno se zaleće s litica, je l' tako? A koliko njih se ikad pretvorilo u ptice u padu, a? A?" „Nijedan, narav..." „Eto vidiš", reče Ridkali pobednički. „A nema vajde da u padu neki pomisli: 'Ej, možda bih mogao malo da mašem kandžama', pa je l' tako? Ne, on samo treba da zaista čvrsto odluči da pusti prava krila." „Kako molim, za nekoliko sekundi? Dok se stropoštava prema kamenju?" „To je najbolje vreme." „Ali leminzi se ne pretvaraju tek tako u ptice, gospodine!" „A ipak, baš bi im valjalo da mogu, zar ne bi?" Začu se urlik, negde daleko u malenoj džungli. Prilično je zvučalo kao sirena za maglu. „Jeste li sigurni da na ostrvu nema opasnih stvorenja?", reče dekan. „Mislim da sam video škampe", reče stariji docent napeto. „Ne, arhirektor je bio u pravu, suviše je mâlo", reče Ponder dok se trudio da se ratosilja pomisli na leteće leminge. „Ne bi nikako na njemu moglo da opstane bilo šta sposobno da nas povredi, gospodine. Šta bi jelo, na kraju krajeva?" Sad su svi čuli kako se nešto lomata kroz drveće. „Nas?", reče dekan sa oklevanjem. Jedno stvorenje se izbatrga na pesak obasjan suncem na zalasku. Bilo je krupno i kao da se uglavnom sastojalo od glave - ogromne glave gmizavca, velike gotovo koliko i telo ispod nje. Hodalo je na dve zadnje noge. Bio je tu i rep, ali s obzirom na količinu zuba koji su se sada videli na drugom kraju, čarobnjaci nisu imali previše sklonosti da obraćaju pažnju na dodatne detalje.

Terry Pratchet 46 Stvorenje onjuši vazduh i ponovo riknu. „Elem", reče Ridkali. „Rešismo i zagonetku nestalog geografa, sve mi se čini. Alal ti vera, docente." „Mislim da ću samo...", poče dekan. „Ni makac, gospodine", prošišta Ponder. „Mnogi gmizavci ne mogu da vas vide ako se ne pomerite!" „Uveravam te, pri brzini koju nameravam da dostignem, ništa me neće videti..." Čudovište okrenu glavu na tu stranu i poče da posrće napred. „Ne može da vidi ono što se ne kreće?", reče arhirektor. „Znači, samo treba da čekamo da naleti na drvo, to hoćeš da kažeš?" „Gospođa Vitlou još sedi tamo!", reče stariji docent. Zapravo je, na veoma damski način, mazala žitki sir na kreker. „Mislim da ga ne vidi!" Ridkali zasuka rukav. „Mislim da se sprema jedna runda vatrenih kugli, gospodo", reče. ' „Čekajte", reče Ponder. „Možda je ovo ugrožena vrsta." „I gospođa Vitlou je." „Ali imamo li prava da istrebimo ono što..." „Nego šta", reče Ridkali. „Da je tvorac nameravao da ono preživi, dao bi mu kožu otpornu na plamen. Eto ti te tvoje evolucije, Stibonse." „Ali možda bi trebalo da ga izučimo..." Stvor je dobijao na brzini. Zapanjujuće koliko je brzo mogao da se kreće, kad se u obzir uzme veličina. „Ovaj...", reče Ponder bojažljivo. Ridkali podiže ruku. Stvorenje se zaustavi, poskoči u vazduh, a onda se spljošti, kao kad stanete na gumenu loptu, i zaista, kada je ponovo poprimilo oblik, beše to uz šum srodan onom kada loš mađioničar nevešto zavrće zadnje noge životinji načinjenoj od balona. Ako bi se moglo reći da je imalo izraz lica, izgledalo je zgranuto pre nego povređeno. Malene munje varničile su oko njega. Ponovo se spljošti, smota se u valjak, iskrivi se u raznorazne zanimljive ali verovatno bolne oblike, skočanji se u loptu veličine grejpfruta, a onda, uz konačan i prilično žalostiv zvuk, koji bi se mogao zabeležiti sa prarp, pade natrag na pesak. „E, ovo je bilo baš fino", reče Ridkali. „Ko od vas je to uradio, momci?" Čarobnjaci su se zgledali. „Nismo mi", reče dekan. „Trebalo je da budu vatrene kugle, skroz-naskroz." Ridkali podgurnu Pondera. „Hajde, onda", reče. „Izuči ga." „Ovaj..." Ponder pogleda u izbezumljeno stvorenje na pesku. „Ovaj... predmet izučavanja izgleda da se pretvorio u veliko pile." „Eto, bravo", reče Ridkali, kao da želi da privede celu priču kraju. „Šteta, onda, da straćimo ovu vatrenu kuglu." Zavitla je. * * * Bio je to drum. Ako ništa, bilo je to dugačko, ravno parče pustinje s kolskim tragovima. Rinsvind je zurio u njega. Drum. Drumovi nekuda vode. Pre ili kasnije, odvedu svuda. A kad stigneš do tamo, uglavnom zatekneš zidove, zgrade, luke... brodove. I, nekim slučajem, manjak kengura koji govore. To je praktično zaštitni znak civilizacije. Ne da je on imao nešto protiv da neko spašava svet, ili bilo koji njegov podskup kome očito treba spašavanje. Samo je osećao kako ne mora on da ga spašava.

Teri Pračet 47 Kuda da krene? Nasumice je izabrao smer i neko vreme je trčkarao dok se sunce uzdizalo. Posle nekog vremena naspram svitanja je ugledao sve bliži oblak prašine. Rinsvind je s nadom stajao pored puta. Naposletku su se na obrnutom vršku oblaka pojavila kola, a vukao ih je niz konja. Konji su bili crni. I kola isto. I nije se činilo da usporavaju. Rinsvind je mahao šeširom upravo dok su konji prolazili pored njega. Posle nekog vremena prašina se slegla. Osovio se na noge i oteturao se kroz žbunje dok nije našao mesto gde su se kola zaustavila. Konji su ga obazrivo posmatrali. Kola nisu bila toliko ogromna da bi osam konja moralo da ih vuče, ali i oni i kola bili su prekriveni s toliko drveta, kože i metala da verovatno nisu imali snage za bacanje. Šiljci i bodlje prekrivali su svaku površinu. Dizgine nisu vodile do uobičajenog sedišta, već do rupa u prednjem delu samih kola. Prekrivao ih je krov od još drveta i gvožđurije - komada starog šporeta, prekovanog oklopa, poklopaca za šerpe i konzervi koje je neko spljoštio i zakucao tu. Iznad mesta gde su dizgine ulazile, kroz krov kola provirivalo je nešto nalik iskrivljenom sulundaru. Zračilo je oprezom. „Ovaj... zdravo?", reče Rinsvind. „Izvini ako sam ti poplašio konje..." U odsustvu odgovora, uzverao se uz oklopljen točak i pogledao na krov kola. Tu se nalazio okrugao poklopac koji neko beše gurnuo u stranu. Rinsvind nije ni pomislio da zaviri unutra. To bi značilo da bi mu se glava ocrtala naspram neba, što je siguran način da ti se leš ocrta u prašini. Iza njega krcnu grančica. On uzdahnu i polako siđe, uz velik napor da se ne osvrne. „Predajem se skroz", reče i podiže ruke. „Jašta", reče bezizražajni glas. „Ovo je samostrel, brale. Daj da vidimo tu tvoju ružnu labrnju." Rinsvind se okrenu. Iza njega nije bilo nikoga. Potom pogleda dole. Samostrel je bio gotovo uspravan. Ako opali, strelica će mu otići pravac u nos. „Patuljak?", reče. „Imaš nešto protiv patuljaka?" „Ko, ja? Ne! Neki od mojih najboljih prijatelja su patuljci. To jest, bili bi kad bih imao prijatelje. Ovaj. Ja sam Rinsvind." „Je l' da? E, a ja sam naprasit", reče patuljak. „Većina me zove Pobesneli." „Samo 'Pobesneli'? To je... neobično ime." „Nije to ime." Rinsvind je piljio. Nije bilo sumnje da ga je zaista zarobio patuljak. Nije imao uobičajenu bradu ili gvozdenu kacigu, ali bilo je sitnica koje su na to ukazivale. Imao je vilicu o koju biste mogli da polomite kokosov orah, nepromenljiv, žestok izraz lica, i izvesnu tvrdoglavost koja znači da je vlasnik spreman da ide glavom kroza zid. A, naravno, ako sve ostalo izneveri, činjenica da se vrh te glave nalazi u visini Rinsvindovog stomaka takođe je bila nagoveštaj. Pobesneli je nosio kožnu odeću, ali je, kao i na kola, i na nju metal bio zakovan gde god je bilo moguće. Tamo gde nije bilo gvožđurije, bilo je oružja. Reč 'prijatelj' iskoči u prednji deo Rinsvindovog mozga. Ima mnogo razloga da s nekim budete prijatelj. Činjenica da je uperio smrtonosno oružje u vas nalazi se među prva četiri. „Dobar opis", reče Rinsvind. „Lako se pamti." Patuljak nakrivi glavu u stranu i oslušnu. „Majku mu, sustižu me." Pogleda naviše u Rinsvinda i reče: „Je l' umeš da pucaš iz samostrela?", na način koji je nagoveštavao da bi reći „ne" značilo istog časa zaraditi probleme sa sinusima. „Nego šta", reče Rinsvind.

Terry Pratchet 48 „Onda se penji u kola. 'Naš šta, putujem ovim drumovima već godinama, a ovo je prvi put da se neko usudio da me ustopira." „Neverovatno", reče Rinsvind. Nije bilo mnogo mesta ispod ulaznog otvora, a skoro sav prostor zauzimalo je još oružja. Pobesneli odgurnu Rinsvinda u stranu, dograbi dizgine, zagleda se u sulundar-periskop i potera konje. Žbunje se trlo o točkove, a konji ih odvukoše natrag na put i počeše da ubrzavaju. „Lepotani moji", reče Pobesneli. „Brži su od svih, čak i pod oklopom." „Ovo su baš... nesvakidašnja kola", reče Rinsvind. „Sâm sam uneo nekoliko izmena", reče Pobesneli. Zlobno se isceri. „Jesi li čarobnjak, gospo'n?" „U širem smislu te reči." „Vrediš li čemu?" Pobesneli je punio još jedan samostrel. Rinsvind je oklevao. „Ne", reče. „Imaš sreće", reče Pobesneli. „Ubio bi' te da vrediš. Ne mogu da smislim čarobnjake. Gomila trezvenjakovića, je l' da?" Dograbi savijeni sulundar za drške i okrenu ga. „Evo ih", promrmlja. Rinsvind je piljio Pobesnelom preko glave. U prevoju cevi stajalo je ogledalo. Pokazivalo je put iza njih i pet-šest tačkica pod drugim oblakom prašine. „Drumska banda", reče Pobesneli. „'Oće moj tovar. Sve bi pokrali. Svi nitkovi su nitkovi, ali neki nitkovi su nitkovi." Izvuče punu šaku zobnica ispod sedišta. „Dobro, ti se popni na vr' s dva samostrela, a ja ću da sredim kompresorsku pumpu." „Molim? Hoćeš da počnem da gađam ljude?" „'Oćeš da ja počnem da gađam ljude?", reče Pobesneli dok ga je gurao uz merdevine. Rinsvind ispuza na krov kola. Njihala su se i poskakivala. Crvena prašina ga je gušila, a vetar je pokušao da mu navuče odoru preko glave. Mrzeo je oružje, i ne samo zato što je tako često bivalo upereno u njega. Upadaš u još veće nevolje ako imaš oružje. Ljudi odmah pucaju u tebe ako pomisle da ćeš ti pucati u njih. Ali ako si nenaoružan, često stanu da popričaju. Istinu govoreći, obično kažu nešto poput: „Nikad nećeš pogoditi šta ćemo da ti radimo, drugar", ali i za to treba vremena. A Rinsvind je umeo mnogo šta da učini s nekoliko sekundi. Koristio ih je da duže poživi tokom njih. Tačkice u daljini bile su druga kola, izrađena pre za brzinu nego za nošenje tereta. Neka su imala po četiri točka, neka po dva. Jedna su imala... samo jedan, ogroman, između uzanih osovina, s malecnim sedlom na vrhu. Vozač je izgledao kao da je odeću kupio na gvožđarskom otpadu s tri kontinenta, a tamo gde mu nije bila taman, privezao bi kokošku. Ipak, nijednu veliku koliko kokoška koja mu je vukla točak. Bila je krupnija od Rinsvinda, a većinu onoga što nisu bile noge činio je vrat. Jurila je zemljom brzo kao konj. „Šta je bre ono?", povika on. „Emu!", povika Pobesneli, koji je sada visio među amovima. „Probaj da ga smakneš, dobri su za meze!" Kola poskočiše. Rinsvindov šešir se otkovitla u prašinu. „Sad sam izgubio šešir!" „Odlično! Strašno odvratan šešir!" O metalnu ploču pored Rinsvindovog stopala odbi se strela. „I gađaju me!" Kora iskloparaše iz prašine. Čovek pored vozača vitlao je nečim oko glave. Lenger se zabi u drvo pokraj drugog Rinsvindovog stopala i iščupa jednu metalnu ploču. „A sad i...", poče. „Imaš luk, je l' da?", povika Pobesneli, koji je održavao ravnotežu na leđima jednog konja. „I u'vati se za nešto, počeće svakog časa..."

Teri Pračet 49 Kola su se kretala brzinom galopa, ali sada iznenada sunuše napred i gotovo zbaciše Rinsvinda. Iz osovina pokulja dim. Krajolik se zamuti. „Šta je to, majke ti?" „Kompresorska pumpa!", povika Pobesneli i uzvera se na kola samo nekoliko palaca od kopita koja su grozničavo tutnjala. „Tajni recept! Sad i' drži na odstojanju, važi, jer neko mora da upravlja!" Emu se pojavi iz oblaka dima, a za njim je kloparalo nekoliko bržih kola. Jedna strela zabi se u kola baš Rinsvindu između nogu. On se ničice baci na krov koji se ljuljao, uperi samostrel, zažmuri i opali. U skladu s drevnim pripovedačkim običajima, hitac se odbi o nečiji šlem i malo dalje odatle obori nedužnu pticu, čija je jedina uloga bila da izdahne uz komično skvičanje. Čovek koji je vozio emua sustiže ga i sada su bili uporedo. Ispod poznatog šešira na kome se, ispod štroke, nejasno videla reč „ćarobnjak", on uputi Rinsvindu kez. Svaki zub beše zašiljio, a na prednjih pet bilo je ugravirano „majka". „'Bar dan!", povika vedro. „Predajte tovar i obećavam da vas nećemo pobiti sve odjednom." „To je moj šešir! Vraćaj mi moj šešir!" „Ti si čarobnjak, je l' da?" Čovek se uspravi u sedlu, lako održavajući ravnotežu dok je točak odskakivao po pesku. Zamaha rukama iznad glave. „Gle'te, braćo! Ja sam čarobnjak, 'lebac li vam vaš! Mađija, mađija, mađija!" Veoma velika strela, za koju je bio privezan konopac, opali o zadnji deo kola i snažno se zabi. Vozači pozdraviše to vikom. „Vraćaj mi šešir ili će biti belaja!" „Ma, biće belaja svejedno", reče vozač i nacilja samostrelom. „Znaš šta, da ne'š da me pretvoriš u nešto gadno? Sav sam se prestrav..." Lice mu pozelene. Prevali se unatrag. Strelica iz samostrela pogodi vozača kola pored njega, a kola mahnito zaokrenuše ispred drugih, koja zakrivudaše i zakucaše se u kamilu. To znači da se pred kolima iza njih iznenada našla gomila koja je, uz činjenicu da ni na jednim kolima nije bilo kočnice, istog časa postala još veća. Deo su činili i ljudi koji su se nogatali. Rinsvind je zaklonio glavu rukama i posmatrao sve dok se i poslednji točak nije otkotrljao, a onda se oteturao duž kola, koja su se klatarila, do mesta gde se Pobesneli oslanjao na dizgine. „Ovaj, mislim da sad možeš da usporiš, gospodine Pobesneli", usudi se. „Je l' da? Sve si ih pobio, a? A?" „Ovaj... ne sve. Neki su samo pobegli." „More, zezaš me?" Patuljak se osvrnu. „Nanu ti naninu, ne zezaš! Povuci eno onu tamo polugu što jače možeš!" Mahnu prema dugačkom metalnim štapu pored Rinsvinda, i ovaj ga poslušno cimnu. Metal zakriča dok su kočnice prianjale uz točkove. „Zašto idu tako brzo?" „Mešavina zobi i gušterskih žlezda!", povika Pobesneli kako bi nadjačao crveno-usijano cijukanje. „Pocima ih samo tako!" Kola su morala da kruže nekoliko minuta dok se adrenalin nije istrošio, a onda su se vratili drumom da pogledaju olupine. Pobesneli ponovo opsova. „Šta je to bilo?" „Nije trebalo da mi ukrade šešir", promumla Rinsvind. Patuljak skoči dole i šutnu slomljeni kolski točak. „Uradio si ovo ljudima jer su ti ukrali šešir? Šta radiš ako te neko ispljuje, razneseš celu zemlju?" „To je moj šešir", reče Rinsvind nadureno. Nije bio nimalo siguran šta se zapravo desilo. Magija mu nije polazila za rukom, toliko je znao. Jedine njegove kletve koje su imale nekog izgleda da se ostvare bile su one u stilu: „Neka bi kiša pljusnula na tebe u nekom trenutku tvog

Terry Pratchet 50 života" i „Neka bi zaturio neku sitnicu, iako si je ostavio tu pre samo časak." Bledo zelenilo u licu... pogleda niže... a, da, i žućkaste mrlje, s druge strane... nisu bile uobičajena posledica. Pobesneli je s nekim ciljem tumarao među olupinama. Podigao je nekoliko komada oružja i bacio ih u stranu. „'Oćeš kamilu?", upita. Stvorenje je stajalo malo podalje i sumnjičavo ga posmatralo. Izgledalo je sasvim nepovređeno, s obzirom na to da je izazvalo znatnu štetu kod drugih. „Zaista bih radije nabio stopalo u mašinu za seckanje slanine", reče Rinsvind. „Sigurno? Dobro, veži je za kola, lepe ćemo pare dobiti za nju u Jestelponelipivu", reče Pobesneli. Posmatrao je repetirajući samostrel domaće izrade, progunđao nešto i bacio ga u stranu. Potom je pogledao druga kola i lice mu se razvedrilo. „Aha! E ovo već liči na nešto!", reče. „Danas imamo sreće, brale!" „Oh. Džak sena", reče Rinsvind. „Pomozi da ga utovarim na kola, 'oćeš?", reče Pobesneli i skloni rezu sa zadnjeg dela sopstvenih kola. „Šta je to tako posebno u vezi sa senom?" Kola se otvoriše. Bila su puna sena. „Brale, to ti je ovde od životne važnosti. Ima ljudi što bi te odrali kô vola u kupusu za balu sena. Čovek bez sena je čovek bez konja, a ovde ti je čovek bez konja - leš." „Molim? Prolazio sam kroz sve ono zbog gomile sena?" Pobesneli zaverenički zamrda obrvama. „Plus dva džaka zobi u tajnom odeljku, brale." Potapša Rinsvinda po leđima. „A kad se setim da sam mislio kako si ti neki tamo potuljeni krelac i kako treba da te frljnem preko ograde! Ispade da si lud kô ja!" Ponekad se ne isplati tvrditi da si pri zdravom razumu, a Rinsvind je zaključio da bi bilo suludo činiti to sada. Uostalom, on razgovara s kengurima i u pustinji pronalazi rolnice sa sirom i povrćem. Ponekad moraš da se suočiš s golim golcatim činjenicama. „Šano-dušo, skroz", reče s nečim za šta se nadao da je dražesna skromnost. „Svaka čas'! Aj' da potrpamo nji'ovo oružje i meze pa da se kreće!" „Šta će nam njihovo oružje?" „Lepe ćemo pare dobiti za nj'." „A tela?" „Jok, niš' ne vrede." Dok je Pobesneli prikivao na kola metalne otpatke kojih se dokopao, Rinsvind se odšunjao do leša, zeleno-žutog... i, o da, sada je imao i velike crne fleke po sebi... i pomoću štapa mu podigao svoj šešir s glave. Mala osmonoga loptica ljutitog crnog krzna iskoči i zabi kandže u štap, koji poče da tinja. On ga veoma oprezno spusti, dograbi šešir, i dade se u beg. * * * Ponder uzdahnu. „Arhirektore, nisam vam podrivao autoritet", reče. „Samo imam utisak da, ako veliko čudovište evoluira u pile vama pred nosom, razborita odluka nije da se pile pojede." Arhirektor oliza prste. „A šta bi ti uradio, onda?" „Pa... izučavao ga", reče Ponder. „I mi smo. Post mortem ispitivanje", reče dekan. „U sitna crevca", veselo reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Oprostite, gospođo Vitlou. Hoćete li još malo grud..." - susrete Ridkalijev čelični pogled i nastavi: „...prednjeg dela pileta, gospođo Vitlou?" „I otkrili smo da više neće predstavljati pretnju čarobnjacima koji posete ostrvo", reče Ridkali. „Prosto mislim da bi pravo istraživanje obuhvatilo nešto više nego da samo pogledaš možeš li da nađeš žbun sa žalfijom i crnim lukom", reče Ponder. „Zar niste videli koliko brzo se preobrazilo?"