Teri Pračet 151 „Šta je ovo?" „Dekane?" „Da?" „Nisi ti dekan!" „Kako se usuđuješ to da kažeš! Ko si ti!?" „Uuk!" „Da ti nanu naninu, ovde je neki majmun!" „Ne! Ne! Nisam ja to rekao! On je to rekao!" „Arhirektore?" „Da?" „Da?" „Šta? Koliko vas to ima?" Tama pređe u tamnopurpurno koje vuče na ljubičasto. „Prestanite više da se derete i saslušajte me!" Na Rinsvindovo čuđenje, to i učiniše. „Gledajte, zidovi se približavaju! Ovo mesto pokušava da ne postoji!" I, pošto je ispunio svoju društvenu dužnost, okrenu se i potrča preko uzdrhtalog kamenog poda. Posle nekoliko sekundi Prtljag ga prestiže, što je uvek loš znak. Čuo je glasove iza sebe. Čarobnjacima nije bilo lako da prihvate izraz „jasna i neminovna opasnost". Voleli su onu sortu oko koje možeš da se prepireš. Ali nešto u vezi s plafonom koji se spušta velikom brzinom nameće se čak i najsvađalačkije raspoloženoj svesti. „Gospođo Vitlou, ja ću vas spasti!" „Tunelom naviše!" „Kolikom brzinom se zidovi sklapaju, šta bi ti rekao?" „Umukni i trči!" Sada je Rinsvinda prestigao ogroman crveni, krznati kengur. Bibliotekarovo nepredvidljivo morfičko stanje, nakon što ga je nakratko pretvorilo u crveni stalaktit kao očigledno uspešan oblik za preživljavanje u pećinama, naposletku je shvatilo kako bi to bilo vremenski veoma ograničeno preživljavanje u pećini koja hitro postaje sve manja i manja, pa se prebacilo na ovdašnje morfičko polje, predviđeno za brzo kretanje. Čovek, Prtljag i kengur skotrljaše se kroz rupu u podrum i završiše na gomili na drugom kraju. Čula se grmljavina iza njih i čarobnjaci i žene behu ispaljeni u podrum povelikom brzinom, a nekoliko njih prizemlji se na Rinsvinda. Iza zida, kamen je stenjao i škriputao, i izbacio je ove tuđinske stvari, što je bilo, pomislio je Rinsvind, kao neko geološko bacanje pegle. Nešto je izletelo iz rupe i pogodilo ga u uvo, ali bio je to samo krajnje nevažan problem u poređenju s pitom s mesom, koja je izletela, praćena repom od pasiranog graška i paradajz-sosa, i pogodila ga u usta. I nije, zapravo, bila baš toliko loša. * * * Sposobnost da postavlja pitanja poput „Gde sam ja i ko je to 'ja' koje je postavilo pitanje?" jedna je od stvari koje izdvajaju ljudsku vrstu od, recimo, sipe.24 Čarobnjaci s Nevidljivog univerziteta, koji su možda bili intelektualni krem, ili svakako cerebralni jogurt sopstvene generacije, prošli su kroz ovu fazu za samo nekoliko minuta. Čarobnjaci su svakako majstori kad su određene zamisli u pitanju. Jednog trenutka se prepireš o obliku pačje glave, a sledećeg ti neki ljudi govore da si 24 Iako, naravno, ovo nije izrazito očigledno i postoje, zapravo, mnoge sličnosti koje vas mogu zavarati, posebno sklonost obe vrste da pokušaju da se sakriju iza velikog oblaka mastila kad zagusti.
Terry Pratchet 152 proveo na hiljade godina u steni jer vreme unutra protiče sporije. Ovo ne predstavlja veliki problem za čoveka koji je uspevao da pronađe toalet na Nevidljivom univerzitetu.25 Bilo je važnijih pitanja dok su sedeli za stolom na UU-u. „Je l' ima nešto za jelo?", reče Ridkali. „Usred noći, gospodine?" „Hoćeš da kažeš da smo propustili večeru?" „Hiljade godina večera, arhirektore." „Stvarno? Onda bolje da počnemo da nadoknađujemo, gospodine Stibonse. Doduše... fino vam je ovo mestašce... arhirektore." Ridkali je veoma pažljivo izgovorio reč, kako bi naglasio da se ovo zvanje piše sitnijim slovima. Arhirektor Rinsvind bratski mu klimnu glavom. „Hvala." „Za koloniju, naravno. Moram reći da se snalazite kako najbolje umete." „Baš ti hvala, Mastrume. Rado ću ti kasnije pokazati kulu." „Izgleda baš oniže." „Tako kažu." „Rinsvind, Rinsvind... kao da mi je to ime odnekud poznato...", reče Ridkali. „Došli smo da tražimo Rinsvinda, arhirektore", reče Ponder strpljivo. „To li je on? Baš se fino snašao, znači. Svež vazduh je načinio muškarca od njega, kako vidim." „Ne, gospodine. Naš je onaj žgoljavi s lošom bradom i oklembešenim šeširom, gospodine. Sećate se? Onaj što tamo sedi." Rinsvind snebivljivo podiže ruku. „Ovaj. Ja", reče. Ridkali šmrknu. „Dobro, onda. Čime se to igraš, momče?" Rinsvind podiže čegrtaljku. „Stigla je s vama iz pećine", reče. „Šta ste radili s njom?" „Ma, to je neka igračka, bibliotekar ju je pronašao", reče Ponder. „Onda je sve sređeno", kaza Ridkali. „Da vam pravo kažem, dobro je ovo pivo. Baš je pitko. Da, siguran sam da mnogo možemo jedni od drugih da naučimo, arhirektore. Vi od nas znatno više nego mi od vas, naravno. Možda bismo mogli da se dogovorimo oko razmene studenata ili tako nečega?" „Dobra zamisao." „Možete da dobijete šestoricu mojih u zamenu za pristojnu kosilicu. Naša se pokvarila." „Arhi... arhirektor želi da kaže da bi povratak mogao biti prilično težak, gospodine", reče Ponder. „Sve je valjda trebalo da se promeni sad kad smo ovde. Ali nije." „Vaš Rinsvind je izgleda mislio da će, kad vi momci stignete ovamo, početi kiša", reče Bil. „Ali nije." ...fijuu... „Ama, Rinsvinde, molim te prestani da se igraš tim", reče Ridkali. „Pa... Bile, očigledno je, zar ne? Kao čarobnjaci iskusniji od vas, prirodno je što znamo mnogo načina za prizivanje kiše. Nema zime." ...fijuu... „Ajde, mali, iznesi to napolje, važi?" * * * Bibliotekar je sedeo na vrhu limene kule i držao list iznad glave. „Baš je čudno, vidi", reče Rinsvind, klatareći čegrtaljku na kanapu. „Samo malko treba da mrdnem ruku i obrne pun krug." „...uuk..." Bibliotekar kinu. „...ouk..." 25 Onaj na prvom spratu, sa neobičnim gravitacijskim odstupanjem.
Teri Pračet 153 „Ovaj... sad si nekakva velika ptica...", reče Rinsvind. „Baš ti je loše, a? No, kad im konačno kažem tvoje ime..." Bibliotekar promeni oblik i brzo se dade u akciju. U veoma kratkom vremenskom razmaku dogodi se mnogo toga. „Ah", reče Rinsvind, kada mu se učinilo da je gotovo. „Dobro, da počnemo od onoga što znamo. Ne vidim ništa. Razlog što ne vidim ništa jeste što mi odora visi preko očiju. Iz ovoga dedukcijom zaključujem da visim naglavačke. Držiš me za skočne zglobove. Ispravka, jedan zglob, dakle, ti me očigledno držiš naglavačke. Nalazimo se na vrhu kule. To znači..." Utihnu. „Dobro, da počnemo iz početka", reče. „Da počnemo od toga da nikom neću reći tvoje ime." Bibliotekar ga pusti. Rinsvind pade nekoliko centimetara na daske kule. „Znaš šta, baš je ružan trik, to što si upravo izveo", reče. „Uuk" „Dobro, da ne pominjemo to više, je l' važi?" Rinsvind pogleda uvis prema velikom, pustom nebu. Morala je da počne kiša. Uradio je sve što je trebalo, je l' tako? I dogodilo se samo to da je nastavno-naučni kolektiv Nevidljivog univerziteta završio tamo dole i gleda s visine na sve ostale. Nije čak ni kao da su umeli da izvedu čin za prizivanje kiše. Da bi takva čin uspela, treba ti malo kiše u blizini, za početak. Zapravo, bilo je mudro biti siguran da oblaci prilično teškog izgleda plove u tvom pravcu. A, pošto ne pada kiša, to verovatno znači da i one užasne struje koje su pominjali još postoje. Nije to bila loša zemlja. Gajili su veliku ljubav prema šeširima. Gajili su veliku ljubav prema velikim šeširima. Mogao je da prištedi i kupi farmu u Bestragiji i posmatra ovce. Na kraju krajeva, same se hrane i prave još ovaca. Sve što treba da radiš jeste da povremeno pokupiš vunu. Prtljag bi se verovatno skrasio kao ovčarski pas. Osim što... nema više vode. Nema više ovaca, nema više farmi. Pobesneli i Krokodil Krokodil, ljupke gospe Darlin i Leticija, Pokaj i njegovi konji, svi oni ljudi koji su mu pokazivali kako da nađe nešto za jelo a da ne povraća baš mnogo... svi se isušuju, sve će ih odneti vetar... I njega, takođe. U ZDRAVLJE. „Uuk?" „O, ne...", zavapi Rinsvind. MALO TI SE SASUŠILO GRLO? „Vidi, ne bi trebalo da..." U REDU JE, IMAM ZAKAZANO DOLE U GRADU. IZBILA JE TUČA OKO POSLEDNJE BOCE PIVA. MEĐUTIM, DOZVOLI DA TE UVERIM KAKO SAM SPREMAN DA TI LIČNO POSVETIM PAŽNJU U SVAKO DOBA. „Pa, hvala ti. Kada dođe vreme da prestanem sa življenjem, Smrt će svakako biti moj prvi izbor!" Smrt izblede. „Kakva drskost, da se tako pojavljuje! Nismo još mrtvi", viknu Rinsvind u zažareno nebo. „Možemo svašta da preduzmemo! Kad bismo nekako stigli do Ose, mogli bismo da odsečemo veliki lednik i doteglimo ga ovamo i imali bismo vode koliko hoćeš... kad bismo nekako stigli do Ose! Gde ima nade, ima i života, samo da znaš! Snaći ću se ja! Negde postoji način da se kiša natera da padne!" Smrt beše nestao. Rinsvind preteći zavitla čegrtaljkom. „I nemoj da si se vratio!" „Uuk!" Bibliotekar dograbi Rinsvinda za ruku i onjuši vazduh. I Rinsvind je uhvatio miris. Rinsvind je govorio prilično nerazvijenim jezikom i u njemu nije bilo reči za „onaj miris koji se oseća posle kiše" osim „onaj miris koji se oseća posle kiše". Neko ko bi pokušao da ga
Terry Pratchet 154 opiše morao bi da se koprca s rečima poput vlage, vreline, isparenja i, ako potom počne vetar, izmaglice. Svejedno, osećao se miris kao posle kiše. U ovoj užarenoj zemlji, bio je to kao kratkotrajan dragulj u vazduhu. Rinsvind ponovo zavrte komad drveta. Stvarao je šum nimalo u skladu s tim malim pokretom, i ponovo se javi onaj miris. Obrnuo ga je. Još je to bio drveni oval. Nije bilo nikakvih oznaka na njemu. Uhvatio je kraj kanapa i ogledno još nekoliko puta zavitlao stvarčicom. „Jesi li primetio kako, kada je ovo uradilo...", poče. Nije htelo da prestane. Nije mogao da spusti ruku. „Ovaj... mislim da želi da ga vrtim", reče. „Uuk!" „Misliš li da bi trebalo?" „Uuk!" „Baš ti hvala. Joooj..." Bibliotekar se sagnu. Rinsvind se vrteo. Sada nije mogao da vidi drvo jer se konopac produžavao sa svakim obrtajem. Maglovito obličje kružilo je kroz vazduh podaleko od kule, i u svakom krugu udaljavalo se sve više. Proizvodilo je nekakvo razvučeno zujanje. Kada se našlo podaleko, iznad grada, raspuklo se uz zvuk grmljavine, ali nešto se još kovitlalo na kraju konopca, kao gusto zbijeni srebrni oblak, i ostavljalo trag od belih čestica, koje su se uobličavale u spiralu i hitro se sve više širile. Bibliotekar je ležao ničice s rukama preko glave. Vazduh je uz riku sunuo uz kulu, noseći prašinu, vetar, vrelinu i papagaje-tigrice. Rinsvindova odora lepršala mu je oko brade. Pustiti konopac bilo bi nezamislivo. Nije bio siguran ni da bi mogao, dok čegrtaljka to ne poželi. Sada retka kao dim, spirala je lebdela u vreloj izmaglici. (...i daleko nad crvenom pustinjom i kengurima koji na nju nisu obraćali pažnju, i dok joj je rep nadletao obalu i odletao u olujni zid, zaraćeni vazdušni frontovi miroljubivo su se stopili... oblaci su prestali da se dostojanstveno vrte oko poslednjeg kontinenta; uzavreli su, puni zbunjenosti i kiše, promenili pravac i počeli da se navlače prema unutra...) I konopac se otrgnu iz Rinsvindove ruke i opeče ga po prstima. Čegrtaljka odlete i on je ne vide kako pada. Ovo je možda bilo zato što je još izvodio piruete, ali naposletku je gravitacija nadvladala inerciju i on se prostro po daskama koliko je dug. „Mislim da su mi se stopala zapalila", progunđa. * * * Samrtnička vrelina visila je nad zemljom kao pokrov. Stočar Klensi veoma detaljno je obrisao znoj s čela i iscedio krpu u praznu konzervu od džema. Kako je sve krenulo, dobro će mu doći. Potom, pažljivo noseći konzervu, sišao je niz merdevine vetrenjače. „Kanal je u redu, gazda, samo nema proklete vode", reče. Pokaj zavrte glavom. „Pogle' nam konje", reče. „Samo pogle' kako su kljoknuli. To ne valja. To nam je to, Klensi: prošli smo sito i rešeto, a ovo ti je dibidus sitasto i rešetasto. Možemo baš i da im presečemo nesrećna grla, 'lebac im njihov, zbog ono mesa što na njima ima..." Nalet vetra smaknu mu šešir i donese navalu mirisa do svelog žbunja akacije. Jedan konj diže glavu. Oblaci su kuljali nebom, valjali se i kipeli jedan preko drugog kao talasi na plaži, toliko crni da su po sredini bili plavi, osvetljeni povremenim sevanjem.
Teri Pračet 155 „Šta je ono, 'lebac ti?", reče Klensi. Konj nespretno ustade i otetura se do zarđalog korita ispod vetrenjače. Ispod oblaka, vazduh se vukao zemljom i svetlucao srebrno. Nešto pogodi Pokaja u glavu. On pogleda dole. Nešto načini „pljus" u crvenoj prašini pored njegove čizme i ostavi za sobom maleni krater. „To je voda, Klensi", reče. „To voda, 'lebac li joj, pada s neba, 'lebac li mu!" Piljili su jedan u drugog otvorenih usta dok je, oko njih, oluja nahrupila i životinje se uznemirile i crvena prašina se pretvorila u blato koje ih je isprskalo sve do struka. Nije ovo bio običan pljusak. Ovo je bilo Mokro. Kako je Klensi kasnije rekao, druga najbolja stvar, 'lebac li joj, koja se dogodila tog dana bilo je to što su bili blizu neke uzvisine. Najbolja stvar, 'lebac li joj, koja se dogodila tog dana bila je to što su, sa svom onom plutom na šeširima, kasnije uspeli da pronađu prokletinje. * * * Razmatralo se da li da se te godine veslačka trka održi u Jestelponelipivu, s obzirom na sušu. Ipak, običaj je tako nalagao. Mnogi su dolazili u grad zbog nje. Osim toga, organizatori su raspravljali o tome dugo i naporno čitave prethodne večeri u baru hotela Pastoral i zaključili su kako ne treba da se bere briga, samo da smo mi živi i zdravi. Postojale su kategorije čamaca koje vuku kamile, čamaca koji se, optimistično, kreću na jedra i, omiljeni deo čitavog događaja, čunčića koji su se kretali pomoću jednostavne smicalice - posada bi prosekla dno, zgrabila bokove čamca i potrčala kao mahnita. Ljudi bi se uvek dobro ismejali na to. Dok su dve ekipe kasale uzvodno u polufinalu, posmatrači su primetili kako crni oblak kulja iznad Semafornog brda kao provreli džem. „Žbunski požar", rekao je neko. „Žbunski požar bi bio beo. Ma daj..." U tome je bila stvar s vatrom. Ako je neko spazi, svi odu da je gase. Vatra se širi kao požar. Ipak, dok su se okretali na drugu stranu, začuo se vrisak iz rečnog korita. Ekipe su se pojavile iza okuke i kroz rukavac, noseći čamce rekordnom brzinom. Stigle su do žleba za poniranje čamaca, sudarile se u naporu da se uzveru uz njega, stigle do vrha zajedno zaglavljene, i skljokale se među vriskom i iverjem. „Zaustavite trku", prodahta jedan kormilar. „Reka... reka..." Ali do tada su svi videli. Iza okuke, polako, pošto je pred sobom gurala ogromnu branu od žbunja, kola, stena i drveća, bila je bujica. Progrmela je pored njih, a pokretna brana klizila je napred i kosila sve prepreke s rečnog dna. Iza nje, uspenušala voda punila je korito od obale do obale. Otkazali su trku. Reka puna vode napravila je od čitave zamisli farsu. * * * Kapije univerziteta raspukle su se i sada je ljutita gomila bila u dvorištu i lupala je o zidove. Iznad larme, čarobnjaci su grozničavo pretraživali knjige. „Dobro, je l' imate nešto kao Maksvelov zadivljujući rastavljač?", reče Ridkali. „Šta on radi?", reče arhirektor Rinsvind. „Razdvaja dve pomešane stvari, kao... šećer i pesak, na primer. Radi na nanine demone." „Nano-demone, možda", reče Ponder umorno. „O, kao 'bombonče od sita Bajnog Čarlija'? Jašta, imamo to." „Ah, paralelna evolucija. Dobro. Iskopaj ga, momče." Arhirektor Rinsvind klimnu glavom jednom čarobnjaku, a potom se isceri. „Misliš da će upaliti na soli?", reče.
Terry Pratchet 156 „Baš tako! Jedna čin, jedna kofa morske vode, nema više nevolja..." „Ovaj, to nije baš istina", reče Ponder Stibons. „Momče, meni zvuči savršeno!" „Treba za to podosta magije, gospodine. I demonima treba oko dve nedelje za pola litra, gospodine." „Ah. Značajna stavka, gospodine Stibonse." „Jeste, gospodine." „Međutim, ako i ne bi upalilo, ne znači da je bila rđava zamisao - bilo bi lepo kad bi prestali da se dernjaju." Dernjanje napolju prestade. „Možda su vas čuli, gospodine", reče Ponder. Bong. Bong, bong... „Je l' oni to bacaju nešto na krov?", reče arhirektor Rinsvind. „Ne, verovatno je samo kiša", reče Ridkali. „Elem, pretpostavljam da ste probali sa isparavanjem..." Shvatio je da niko ne sluša. Svi su gledali uvis. Sada su se pojedinačni udarci stopili u ustaljeno rominjanje, a spolja su dopirali mahniti poklici. Čarobnjaci su se gurali na vratima i konačno se probili napolje, gde je voda kuljala s krova u vidu postojane zavese i prosecala kanal kroz travnjak. Arhirektor Rinsvind zaustavio se naglo i posegnuo prema vodi kao čovek koji nije siguran da li je šporet vruć. „S neba?", reče. Progurao se kroz tečnu zavesu. Potom je skinuo šešir i izvrnuo ga naopačke kako bi uhvatio malo kiše. Gomila ljudi napunila je univerzitetsko dvorište i prelila se na okolne ulice. Svako lice bilo je okrenuto uvis. „A one tamne stvari?", doviknu arhirektor Rinsvind. „To su oblaci, arhirektore." „Ima ih kô kusih pasa!" I jeste. Gomilali su se iznad kule i stapali se u jedan ogroman, sve širi kišonosni oblak. Nekoliko ljudi spustilo je poglede na dovoljno dugo da vidi grupu prokislih čarobnjaka, i začu se malo klicanja. I iznenada su oni postali novi centar pažnje, i podigli su ih i nosili na ramenima. „Misle da smo mi ovo uradili!", reče arhirektor Rinsvind, dok su ga nosili visoko. „Ko kaže da nismo?", povika Ridkali i zaverenički se potapša po jednoj strani nosa. „Ovaj...", reče neko. Ridkali se čak i ne osvrnu. „Začepite, gospodine Stibonse", reče. „Začepljujem, gospodine" „Je l' čujete one gromove?", reče Rinsvind, dok se grmljavina valjala iznad grada. „Bolje da se sklonimo..." Oblaci iznad kule dizali su se kao voda kad naiđe na branu. Ponder je kasnije rekao da je problem možda bio u tome što je kula UU-a bila veoma niska i izuzetno visoka u isto vreme, pošto je oluja pokušavala da prođe oko nje, preko nje i kroz nju, sve u isto vreme. Sa zemlje je izgledalo kao da se oblaci polako razmiču i ostavljaju blistavi, sve širi dimnjak pun plave izmaglice električnog pražnjenja... ...i sunuše. Jedna pozamašna plava munja pogodi kulu na svim visinama u isto vreme što je, tehnički gledano, nemoguće. Komadi drveta i talasastog lima uz urlik poleteše u vazduh i počeše da pljušte po celom gradu. Onda su se čuli samo šištanje i naleti kiše. Gomila je ponovo ustala, oprezno, ali vatromet je bio gotov. „E, ovo mi zovemo munjom", reče Ridkali.
Teri Pračet 157 Arhirektor Rinsvind je ustao i pokušao da otrese blato sa odore, a onda otkrio zašto je ovo nemoguće. „Obično nisu tako velike, doduše", nastavi Ridkali. „A. Dobro." Začuo se zveket iz otpadaka koji su se pušili tamo gde je ranije stajala kula, i jedna metalna ploča pomeri se u stranu. Polako, uz mnogo međusobnog pomaganja i poprilično neuspelih pokušaja, pojaviše se dve pocrnele prilike. Jedna je još nosila šešir, zapaljen, mada je kiša gasila plamenove. Oslanjale su se jedna na drugu i zanosile se s jedne strane na drugu, ali sada priđoše čarobnjacima. Jedna reče: „Uuk?", veoma tiho i prevali se unazad. Druga je iscrpeno posmatrala dva arhirektora, a onda salutirala. Kao posledica ovoga, varnica joj polete s prstiju i opeče joj uvo. „Ovaj, Rinsvind", reče. „A šta si ti, molim te, radio dok smo mi obavljali sva ova teška posla?", reče Ridkali. Rinsvind se osvrnu, veoma polako. Povremeno bi mu male plave munje zapucketale u bradi. „Pa, izgleda da je sve pristojno prošlo, zaista. Kad se sve uzme u obzir", reče i prostre se u baru koliko je dug. * * * Padala je kiša. Posle toga, padala je kiša. Onda je još malo padala kiša. Oblaci su se gomilali kao nestrpljivi čarter letovi kojima je ponestalo goriva iznad morske obale, takmičili se za položaj, i kišili. Iznad svega, kišili. Bujica je grmela niz stenje i ribala drevna blatnjava pojilišta. Jednu vrstu malecnih škampa, čiji svet se hiljadama godina sastojao od jedne rupice pod kamenom, podigla je, ponela i skroz-naskroz odnela u jezero koje se širilo brže nego što čovek trči. Bilo ih je manje od hiljadu. Bilo ih je mnogo više narednog dana. Čak i da su škampi umeli da prebroje koliko, bili su zaista prezauzeti da bi se time zamajavali. U novim estuarima, koji su obilovali iznenadnim nanosima i neočekivanom hranom, nekoliko vrsta ribe počelo je da eksperimentiše sa ishranom bez soli. Mangrove su, brzo poput usporenog snimka, započele sa osvajanjem novih blatnjavih rečnih obala. Kiša je i dalje padala. Onda je padala još malo. Posle toga, padala je kiša. * * * Bilo je to nekoliko dana kasnije. Brod se lagano uzdizao i spuštao pored dokova. Voda oko njega bila je crvena od uzburkanog mulja u kome je plutalo nekoliko listova i izdanaka. „Nedelju ili dve do NiŠtafjorda i praktično smo kod kuće", reče Ridkali. „Praktično na istom kontinentu, u svakom slučaju", reče dekan. „Baš zanimljiv produženi odmor, što jes' jes"', reče predavač savremenih runa. „Verovatno najduži u životu", reče Ponder. „Je l' se gospođi Vitlou dopala kabina?" „Što se mene tiče, meni će baš lepo biti da spavam dole u prostoru za tovar", reče stariji docent odano. „U kaljuži, zapravo", reče Ponder. „Tovarni prostor je pun. Opala, piva, ovaca, vune i banana." „Gde je bibliotekar?", reče Ridkali. „U tovarnom prostoru, gospodine." „Da, baš sam blesav što pitam, izgleda. Pa ipak, lepo je videti da je opet onaj stari." „Mislim da je to možda zbog munje, gospodine. Sad je svakako veoma živahan."
Terry Pratchet 158 A Rinsvind je sedeo na Prtljagu, malo dalje niz dok. Nekako, osećao je, nešto bi trebalo da se dešava. Najgore vreme u životu vam je kad se ne događa ništa posebno, jer to znači da samo što vas nije snašlo nešto gadno. Iz nekog čudnog razloga. Mogao bi da bude natrag u univerzitetskoj biblioteci za oko mesec dana, a onda, hoj!, slaganje knjiga čitavog života. Jedan jednoličan dan za drugim, s povremenim periodima dosade. Jedva je čekao. Svaki minut koji ne bi protraćio bio je, pa, protraćen. Uzbuđenje? Nek se dešava nekom drugom. Posmatrao je trgovce kako tovare brod. Gazio je prilično duboko, jer biće toliko iksijanskih stvari koje će ostatak sveta želeti. Naravno, vratiće se s malo tovara, jer kome bi, 'lebac mu, palo na pamet da uveze bilo šta, 'lebac mu, a da je bolje od nečega na Iksiksiksiksu, 'lebac mu. Bilo je čak i još nekoliko putnika voljnih da vide sveta, i većinom su bili mladi. „Ej, zar nisi ti strani čarobnjak?" Govornik je bio mladić i nosio je veoma velik zavežljaj, a povrh njega uvezano ćebe. Činilo se da je on spontani vođa male skupine slično pretovarenih ljudi, širokih, iskrenih lica i pomalo zabrinutih izraza. „Ne vidi se, je li?", reče Rinsvind. „Ovaj... je l' vam treba nešto?" „Je l' znaš da l' možemo da kupimo kola u tom NiŠtafjordu?" „Da, pretpostavljam." „'Naš, ja i Klajv i Širl i Gerlin mislili smo da pokupimo kola i odvezemo se do..." Osvrnu se. „Ank-Morporka", reče Širl. „Jašta, a ondak da ih prodamo i nađemo posô na neko vreme i probazamo malko... na neko vreme. Može to tako?" Rinsvind baci pogled na ostale koji su marširali uz mostić prema brodu. Otkako je izmišljena buba balegar, što se zapravo desilo nedaleko odatle, verovatno nikad nijedno stvorenje nije nosilo toliki teret. „Čini mi se da će to postati praksa", reče. „Ne beri brigu!" „Ali... ovaj..." „Reci, brale?" „Je l' bi mogao da ne pevušiš tu melodiju? Bila je to samo ovca, a nisam je čak ni ukrao..." Neko ga kucnu po ramenu. Bila je to Nileta. Leticija i Darlin stajale su iza nje i cerile se. Bilo je deset ujutru. Imale su na sebi večernje haljine sa šljokicama. „Mrdni guzicu", reče i smesti se pored njega. „Samo smo mislile... pa, došle smo da ti kažemo, znaš već, hvala i sve to. Leticija i Darlin će se uortačiti sa mnom i ponovo ćemo otvoriti pivaru." Rinsvind pogleda uvis u dame. „Dovoljno su me puta gađali pivom, trebalo bi da znam ponešto o njemu", reče Leticija. „Mada, mislim da bismo mogle da ga napravimo neke privlačnije boje. Tako je...", razdraženo mahnu krupnom šakom punom prstenja, „...napadno mačo." „Ružičasta bi lepo išla", reče Rinsvind. „I mogle biste možda da dodate luk iz turšije na čačkalici." „To ti je dobar predlog, 'lebac ti tvoj!", reče Darlin i tresnu ga po leđima tako jako da mu šešir spade na oči. „Ne bi voleo da ostaneš?", kaza Nileta. „Izgledaš kao neko ko ima ideja." Rinsvind je razmotrio ovaj privlačni predlog, a onda odmahnuo glavom. „Ponuda je lepa, ali mislim da bi trebalo da se držim onoga u čemu sam najbolji", reče. „Ali svi kažu da ti magija ne polazi za rukom!", reče Nileta.
Teri Pračet 159 „Ovaj... da, dobro, magija koja mi ne polazi za rukom jeste ono u čemu sam najbolji", reče Rinsvind. „Svejedno, hvala." „Daj bar da ti dam jedan veliki, mokri, balavi poljubac", reče Darlin i dograbi ga za ramena. Krajičkom oka Rinsvind ugleda kako je Nileta trupnula nogom. „Dobro, dobro!", reče Darlin, pusti ga i odskoči. „Nije kao da sam htela da ga ujedem, gospođice!" Nileta kljucnu Rinsvinda u obraz. „Pa, svrati kad god budeš u prolazu", reče. „Naravno!", reče Rinsvind. „Potražiću krčme s nežnoljubičastim kišobrančićima ispred." Nileta mu mahnu, a Darlin načini zabavan pokret rukom dok su odlazile i gotovo naletele na skupinu muškaraca u belom. Jedan povika: „Ej, eno ga... Izvinite, dame..." „O, zdravo, Čarli... Rone...", reče Rinsvind, a kuvari se obrušiše na njega. „Čujem da vi, mamlazi, begate", reče Ron. „Ne dolazi u obzir da te pustimo da odeš a da ti ne stisnemo ruku, kazô Čarli." „Neli od breskve je ispala kô bombonče", reče Čarli i široko i ozareno se osmehnu. „Drago mi je što to čujem", reče Rinsvind. „Baš mi je drago što izgledaš tako vedro." „Sve bolje od boljeg!", reče Ron. „Upravo sad primaju novu sopranistkinju i prva liga je ako mene pitaš i... ne, Čarli, ti mu reci kako se zove..." „Džermejn Pudingo", reče Čarli. Da mu je osmeh bio imalo širi, vrh glave bi mu skliznuo sa ostatka. „Vrlo mi je drago zbog vas", reče Rinsvind. „Odmah počni da mutiš taj šlag, čuješ?" Ron ga potapša po ramenu. „Dobro bi nam došla pomoć u kuhinji", reče. „Samo reci ako si za, brale." „Pa, baš lepo od vas, i kad god izvučem maramicu iz kutije, setiću se vas momaka iz opere, ali..." „Eno ga!" Zatvorski čuvar i kapetan straže trčali su kejom. Čuvar mu je ohrabrujuće mahao. „Joks, joks, sve u redu, ne moraš da bežiš!", povika. „Imamo pomilovanje za tebe!" „Pomilovanje?", reče Rinsvind. „Jes', vala." Čuvar je stigao do njega i sada se borio za dah. „Potpisô... ga... premijer", uspe da izusti. „Kaže da si... fin momak... i da te... ne vešamo..." Uspravi se. „Da znaš, ne bismo mi to svakako 'teli, sad ne. 'Lebac ti tvoj, najbolje bekstvo koje smo ikad imali, 'lebac mu, još od Mite Bekrije!" Rinsvind pogleda naniže, u zapis na zvaničnom zatvorskom papiru na linije. „O. Lepo", reče slabašno. „Bar neko misli da nisam ukrao prokletinju." „Ma, svi znaju da si je ukrô", reče čuvar veselo. „Ali posle onog bekstva, pa-a... i one jurnjave, a? Ovaj plavac kaže da nikad nije vidô da neko trči kô ti, samo da znaš!" Stražar vragolasto mlatnu Rinsvinda u nadlakticu. „Svaka tebi čas', brale", reče s kezom. „Al', u'vatićemo te sledeći put!" Rinsvind belo pogleda pomilovanje. „Hoćeš da kažeš da dobijam ovo zato što sam dobar drugar?" „Ne beri brigu!", reče čuvar. „I farmeri stoje u redu i vele: ako 'oćeš njima da ukradeš ovcu sledeći put, bilo bi to sjajno, samo da dobiju koji stih u baladi." Rinsvind odustade. „Šta da kažem?", reče. „Imate jednu od najboljih ćelija za osuđenike na smrt u kojoj sam ikad odseo, a bio sam u njih poprilično." Pogleda u ozareno divljenje na njihovim licima i odluči kako je, pošto je sudbina bila dobra prema njemu, vreme da uzvrati istom merom. „Ovaj... veoma bih voleo, doduše, da nikad, nikad ne okrečite ćeliju." „Ne beri brigu. Evo, ovo sam hteo da ti dadem", reče čuvar i pruži mu paketić zapakovan kao poklon. „Sad nam više ne treba ni za šta." Rinsvind raspakova uže od konoplje. „Ostao sam bez teksta", reče. „Kako ste pažljivi. Sigurno ću za svašta moći da ga upotrebim. A šta je ovo... sendviči?"
Terry Pratchet 160 „'Naš onu lepljivu smeđu smešu što si pravio? Pa, svi momci su probali, i svi su rekli 'bljak', a onda su svi hteli još malo, tako da smo probali da skuvamo jednu turu", reče čuvar. „Mislio sam da započnem posao. Nemaš ništa protiv, a?" „Ne beri brigu. Samo izvoli." „Svaka tebi čas'!" Neko drugi dolunjao je do njega dok ih je posmatrao kako žurno odlaze. „Čujem da se vraćaš", reče Bil Rinsvind. „Hoćeš da ostaneš ovde? Razmenio sam rečdve s vašim dekanom. Dobio si preporuku kô bombonče." „Je li? Šta je rekao?" „Rekao je: alal mi vera ako te nagovorim da išta uradiš u mojoj službi", reče Bil. Rinsvind se osvrnuo po gradu koji se svetlucao na kiši. „Lepa je to ponuda", reče. „Ali... pa, ne znam... sve ovo sunce, more, talasi i pesak ne bi mi činili dobro. Svejedno, hvala ti." „Jesi li siguran?" „Jesam." Bil Rinsvind pruži ruku. „Ne beri brigu", reče. „Poslaću ti čestitku za Praščićnu noć i neki komad odeće koji ti nije taman. Trebalo bi da se sad vratim na Univerzitet, ceo kolektiv mi je na krovu, popravlja mesta gde prokišnjava..." I to je bilo to. Rinsvind je sedeo neko vreme i posmatrao i poslednje putnike kako se ukrcavaju i bacio oproštajni pogled po pokisloj luci. Onda je ustao. „Hajdemo, onda", rekao je. Prtljag je pošao za njim mostićem do broda i otišli su kući. * * * Padala je kiša. Poplava je grgorila drevnim koritima potoka i prelivala se napolje, širila se kao čipka od vododerina i rečica. Usledilo je još kiše. Blizu središta poslednjeg kontinenta, gde su vodopadi kuljali niz površine velikih crvenih stena, koje su se pušile od vreline leta dugog deset hiljada godina, mali goli dečak sedeo je u krošnji drveta zajedno s medvedima koji su živeli na drvetu, nekoliko oposuma, nebrojenim papagajima i jednom kamilom. Osim te stene, čitav svet je bio pod morem. I neko je gacao kroz njega. Bio je to starac i nosio je kožni džak na leđima. Stao je, do struka u uskovitlanoj vodi, i pogledao gore, u nebo. Nešto je nadolazilo. Oblaci su se izvijali, obrtali i stvarali srebrnastu rupu koja je sezala naviše, sve do plavog neba, a čuo se zvuk kao kad uzmete grmljavinu i rastegnete je tako da se istanji. Pojavila se jedna tačka, ali uvećavala se. Čovek je podigao mršavu ruku i iznenada je u njoj držao ovalni komad drveta, s koga je visio kanap, koji mu pogodi šaku uz jedno pljas. Kiša prestade. Nekoliko poslednjih kapi odobovalo je malecni ritam koji je govorio: Sad kad znamo gde ste, vratićemo se... Dečak se zasmejao. Starac je podigao pogled, spazio ga i iskezio se. Zadenuo je čegrtaljku za remen oko pojasa i uzeo bumerang oslikan s više boja nego što je dečak ikad video na istom mestu. Čovek ga je bacio uvis i uhvatio ga nekoliko puta, a onda, uz pogled postrance kako bi bio siguran da ga publika posmatra, zavitlao ga. Uzdigao se u nebo i nastavio uvis, mnogo dalje od tačke gde bi svaki normalan predmet počeo da pada natrag. Takođe, postajao je sve veći. Oblaci su se razdvojili da ga propuste. A onda je stao, kao da ga je nešto iznenada prikovalo za nebo.
Teri Pračet 161 Kao ovce koje, pošto su ih pustili na ispašu, sada mogu da se razmile kako im odgovara, oblaci su zaplovili. Popodnevno sunce proseklo je kroz njih prema mirnoj vodi. Bumerang je lebdeo na nebu, a dečak je pomislio kako će morati da smisli novu reč za način na koji boje blistaju. U međuvremenu, pogledao je naniže u vodu i oprobao reč koju ga je naučio deda, a njega je naučio njegov deda, i koju su čuvali hiljadama godina za vreme kada će zatrebati. Značila je miris posle kiše. Bila je, mislio je on, sasvim vredna čekanja. - KRAJ -