Terry Pratchett - Poslednji kontinent

Teri Pračet 51 „I?", reče dekan. „To ne može biti prirodno." „Lično ti pričaš da se jedna stvar prirodno pretvara u nešto drugo, gospodine Stibonse." „Ali ne tako brzo!" „Jesi li nekad video kako se odvija nešto od te evolucije?" „Naravno da ne, niko nikad nije..." „Eto vidiš", reče Ridkali glasom koji je značio da je rasprava gotova. „To je možda normalna brzina. Kao što rekoh, sasvim ima smisla. Besmisleno bi bilo pretvarati se u pticu delić po delić, pa zar ne bi? Ovde pero, tamo kljun... Videli bismo neka baš blesava stvorenja kako se šetkaju naokolo, a?" Ostali čarobnjaci se nasmejaše. „Naše čudovište je verovatno naprosto pomislilo: 'Au, ima ih previše, bolje mi je da se pretvorim u nešto što bi im se možda dopalo.'" „Što bi voleli", reče dekan. „Razumna strategija za preživljavanje", reče Ridkali. „Donekle." Ponder prevrnu očima. Sve ovo je uvek zvučalo dobro kad ga razradi u glavi. Pročitao bi neke stare knjige, sedeo i razmišljao vekovima, i neka teorijica bi mu se sklopila u glavi, u nizu sjajnih ciglica, a kada bi je pustio napolje, naletela bi pravo na profesorski kolektiv, i jedan od njih, jedan od njih bi uvek postavio neko glupavo pitanje na koje Ponder u trenutku nije imao odgovora. Kako da ikada postigneš neki napredak u sukobu s takvim umovima? Ako bi neki bog negde rekao: „Neka bude svetlost", upravo oni bi rekli nešto u smislu: „A što? Nama je tama uvek sasvim odgovarala." Starci, eto u čemu je nevolja. Ponder se nije naročito oduševljavao starim običajima, jer beše dobro zagazio u dvadesete i bio je na umereno važnom položaju i zato je, za neke obične momčiće s univerziteta, predstavljao metu. Ili bi je predstavljao kad oni ne bi po celu noć sedeli budni i prčkali oko Heksa dok ne dobiju osećaj da su im očne jabučice prokuvale. Ionako ga nije zanimalo unapređenje. Bio bi zadovoljan ako bi ljudi samo slušali pet minuta, umesto što kažu: „Alal vam vera, gospodine Stibonse, ali probali smo jednom i ne radi", ili: „Verovatno nemamo sredstava", ili, ponajgore: „Nema više valjanih 'upišite-odgovarajućuimenicu' u današnje vreme - sećaš se starog 'nadimak' drevnog čarobnjaka mrtvog već pedeset godina koga Ponder nikako ne bi mogao da se seća? E, taj momak je bio tata-mata za 'upišiteodgovarajuće-imenice'." Ponderu se činilo kako mu nad glavom vise tragovi mnogih mrtvih ljudi. A sada su po njima gazila stopala živih ljudi, a oni su strašno trupkali. Nikad se nisu potrudili da nauče nešto, nikad se nisu potrudili da zapamte bilo šta osim koliko je nekad bilo bolje, preganjali su se kao mala deca, a jedini od njih koji bi ikad rekao išta razumno rekao bi to na orangutanskom. On divljački prodžara vatru. Čarobnjaci su gospođi Vitlou sagradili učtivu, grubo izrađenu kolibu od granja i velikog isprepletenog lišća. Poželela im je laku noć i čedno navukla nešto lišća za sobom preko ulaza. „Veoma dolična žena, gospođa Vitlou", reče Ridkali. „Mislim da ću i ja na spavanje." Hrkanje je već dopiralo s jednog ili dva mesta oko vatre. „Mislim da neko treba da čuva stražu", reče Ponder. „Alal ti vera", promrmlja Ridkali i okrenu se na drugu stranu. Ponder zaškrguta zubima i okrenu se bibliotekaru, koji se privremeno beše vratio u zemlju dvonožaca i sedeo je tmurno umotan u ćebe. „Pretpostavljam da se bar vi ovde osećate kao kod kuće, a, gospodine?" Bibliotekar odmahnu glavom. „Da li bi vas zanimalo da čujete šta je još čudno u vezi s ovim mestom?" „Uuk?" „Naplavljeno drvo. Mene niko ne sluša, ali važno je. Sigurno smo dovukli gomile toga za vatru, a sve su prirodna debla, jeste li primetili? Nema delova dasaka, nema starih gajbica, nema ofucanih starih sandala. Samo... obično drvo." „Uuk?"

Terry Pratchet 52 „To znači da smo sigurno daleko od uobičajenih brodskih ruta... o ne... nemojte..." Bibliotekar očajnički nabra nos. „Brzo! Usredsredite se na to da imate noge! Žive noge, hoću da kažem!" Bibliotekar žalostivo klimnu glavom i kinu. „Ok-ok?", reče, kada mu se oblik ustalio. „Dobro", reče Ponder tužno. „Bar ste živo biće. Možda poveliki za pingvina, doduše. Mislim da je to strategija vašeg tela za preživljavanje. Pokušava da pronađe stabilan a upotrebljiv oblik." „Ok-ok?" „Čudo da ne može ništa da preduzme u vezi sa crvenom dlakom..." Bibliotekar ga prostreli pogledom, odgega se malo niz plažu, i skljoka se. Ponder pogleda oko vatre. Činilo se da je on na straži, ako ništa, ono zato što niko drugi nije nameravao da bude. Za divno čudo. Nešto je ćurlikalo u drveću. More se fosforescentno sjajilo. Izlazile su zvezde. Pogleda gore u zvezde. Bar možeš da se osloniš... I iznenada shvati šta još nije kako valja. „Arhirektore!" * * * Dakle, koliko si već dugo pobesneo? Ne, nije to dobar uvod, nikako... Bilo je prilično teško smisliti kako da započneš razgovor. „Dakle... nisam očekivao patuljke ovde", reče Rinsvind. „Ma, porodica banula 'vamo iz NiŠtafjorda kad sam bio mali", reče Pobesneli. „Hteli malo da se spuste niz obalu, digla se bura, i u sledećem trenutku mi se već nasukali i do kolena smo u papagajima. Bolje nije moglo da ispadne. Tamo bi' bio u nekom ledeno 'ladnom rudniku i kuckao bi' komadiće kamena iz zidova, a ovde patuljak može da dostigne neslućene visine." „Pa da", reče Rinsvind, lica pažljivo bezizraznog. „Ali ne neznamtijakakve visine!", nastavi Pobesneli. „Naravno da ne." „Tako da smo se nastanili, a sad moj tata ima lanac pekara u Ubožjumateru." „Patuljačkog hleba?", reče Rinsvind. „Nego šta! Eto šta nas je održalo preko 'iljada kilometara okeana preplavljenog ajkulama", reče Pobesneli. „Da nismo imali taj džak patuljačkog 'leba..." „...nikad ne biste uspeli da izmlatite ajkule na smrt?", reče Rinsvind. „Jašta, ko tebe kamenom, ti njega 'lebom." „Je l' Ubožjumater veliki? Je l' ima luku?" „Kažu da ima. Nisam nikad bio tamo. Volim da živim pod vedrim nebom." Zemlja uzdrhta. Drveće pored staze njihalo se, iako nije bilo vetra. „Zvuči kao oluja", reče Rinsvind. „Šta ti je to?" „Ma znaš", reče Rinsvind. „Kiša." „O, plamteći' mu krava, ne veruješ valjda u sve te gluposti, a? Moj deda je imao običaj da trtlja o tome kad se napije piva. To je samo stara priča. Voda koja pada s neba? Mani me s tim!" „Ovde se to nikad ne dešava?" „Jok, brate!" „Dešava se baš često tamo odakle sam ja", reče Rinsvind. „Je l'? A kako se onda popne na nebo? Voda je teška." „Pa, ovaj... mislim da je sunce usisa do gore. Ili tako nekako." „Kako?" „Ne znam. Prosto je tako." „A onda padne s neba?" „Da!"

Teri Pračet 53 „Za džabe?" „Zar nikad nisi video kišu?" „Pazi, svako zna da je sva voda duboko pod zemljom. Inače nema smisla. Teška je, curi nadole. Nikad nisam video da pluta po vazduhu, brale." „Pa šta misliš, kako je uopšte dospela na zemlju?" Pobesneli je izgledao zgranuto. „Kako planine dospevaju na zemlju?", reče. „Molim? Prosto su tu!" „Aha, znači one ne padaju s neba?" „Naravno da ne! Mnogo su teže od vazduha!" „A voda nije? Imam nekol'ko komada burića dole ispod kola, i znaš kako bi se preznojio da probaš da ih digneš." „Zar ovde nema reka?" „Narafski da imamo reke! Brale, u ovoj zemlji ima svega!" „A šta misliš, kako voda dospeva u njih?" Pobesneli je izgledao iskreno zbunjen. „A šta će nam voda u rekama? Šta bi tamo radila?" „Tekla bi u more..." „Kakvo arčenje! Puštate je da to radi tamo odakle si ti, je l' da?" „Ne puštaš je, to se... dešava... reke to rade!" Pobesneli se dugo i oštro zagleda u Rinsvinda. „Jašta. A kažu da sam ja lud", reče. Rinsvind odustade. Na nebu nije bilo ni oblačka. Ali zemlja se ponovo zatrese. * * * Arhirektor Ridkali streljao je nebo pogledom kao da ono namerno ovo radi kako bi nerviralo njega lično. „Šta, nijedno?", reče. „Tehnički gledano, ni jedno jedino poznato sazvežđe", grozničavo reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Prebrojali smo tri hiljade sto devedeset i jedno sazvežđe koje bi moglo da se nazove Trougao, ali dekan kaže da se neka ne računaju jer koriste iste zvezde..." „Ja ne prepoznajem ni jednu jedinu zvezdu", reče stariji docent. Ridkali zamaha rukama po vazduhu. „Menjaju se malo-pomalo sve vreme", reče. „Kornjača pliva kroz svemir..." „Ne toliko brzo!", reče dekan. Uzdrmani čarobnjaci pogledaše uvis u noć, koja je velikom brzinom postajala sve zvezdanija. Sazvežđa na Disksvetu menjala su se često jer se svet kretao kroz prazan prostor, što će reći da je astrologija bila nauka koja ide u korak s vremenom, a ne, kao na drugim mestima, način da se izbegne pravi posao. Zapanjujuće kako se ljudske osobine i poslovi pouzdano oslanjaju na smenjivanje velikih lopti od plazme, udaljenih milijarde svetlosnih godina, od kojih većina nikad nije ni čula za ljudski rod. „Nasukani smo na nekom drugom svetu!", zapomagao je stariji docent. „Ovaj... ne bih rekao", reče Ponder. „Imaš bolju hipotezu, pretpostavljam?" „Ovaj, vidite onu veliku grupu zvezda tamo?" Čarobnjaci pogledaše u veliko sazvežđe koje je treperilo blizu horizonta. „Baš su lepe", reče Ridkali. „I?" „Mislim da ih mi zovemo Mala dosadna grupa bledih zvezda. Otprilike je tog oblika", reče Ponder. „I znam šta ćete da kažete, gospodine, reći ćete: 'Ali ove su samo bezoblična mrlja na nebu, nisu podcijene u grupice kao inače', gospodine, ali, vidite, ovako su možda izgledale kad im je Veliki A'Tuin bio mnogo bliže, pre mnogo hiljada godina. Drugim rečima, gospodine" - Ponder duboko udahnu, u strahu od svega što će uslediti - „mislim da smo se vratili u prošlost. Hiljadama godina."

Terry Pratchet 54 A to je bila druga strana onog čudnog u vezi s čarobnjacima. Iako su bili sasvim u stanju da pola sata provedu tvrdeći kako je nemoguće da je danas utorak, ono nečuveno su mogli da prihvate u hodu svojim špicastim cipelama. Starijem docentu čak kao da je laknulo. „A, dakle to je u pitanju?", reče. „Moralo je da se desi pre ili kasnije", reče dekan. „Na kraju krajeva, nigde ne piše da ove rupe vode prema istom vremenu." „Biće malko zeznuto vratiti se", reče Ridkali. „Ovaj...", poče Ponder. „Možda neće biti baš tako jednostavno, arhirektore." „Misliš, tako jednostavno kao pronaći način da se krećemo kroz prostor i vreme?" „Mislim da možda nećemo imati gde da se vratimo", reče Ponder. Pa zažmuri. Ovo će biti teško, znao je to. „Naravno da hoćemo", reče Ridkali. „Bili smo tamo još jutr... Još juče. Hoću reći, juče hiljadama godina u budućnosti, razume se." „Ali, ako ne budemo oprezni, možemo da izmenimo budućnost, znate", reče Ponder. „I sama činjenica da smo prisutni u prošlosti može da izmeni budućnost. Možda smo već izmenili istoriju. Od životne je važnosti da vam ovo kažem." „Ridkali, u pravu je", reče dekan. „Kad smo kod toga, je l' ima još onog ruma?" „Pa, ovde se ne odvija nikakva istorija", reče Ridkali. „Ovo je samo neko uvrnuto ostrvce." „Bojim se da i najsitniji činovi bilo gde u svetu mogu dovesti do ogromnih razilaženja, gospodine", reče Ponder. „Svakako da ne želimo nikakva razilaženja. Dakle, šta hoćeš da kažeš? Šta savetuješ?" Išlo je tako dobro. Skoro da se činilo kako mogu da ga prate. Ovo je možda navelo Pondera da se ponaša kao čovek koji, pošto pada već trideset metara a da mu se ništa nažao nije desilo, veruje da će i poslednjih nekoliko centimetara do zemlje predstavljati čistu formalnost. „Da upotrebim klasičnu metaforu, važno je ne ubiti sopstvenog dedu", reče i zakuca se u neprobojnu stenu. „Da ga 'bem što bih to želeo da uradim", reče Ridkali. „Prilično mi se sviđao matorac." „Ne, naravno, mislio sam slučajno", reče Ponder. „Ali u svakom slučaju..." „Stvarno? Kao što znaš, ja svakodnevno slučajno ubijam ljude", reče Ridkali. „Uostalom, nisam ga video u blizini..." „To je samo slikovito rečeno, gospodine. Problem su uzrok i posledica, a suština je..." „Suština je, gospodine Stibonse, da vi kao da mislite kako svi tek tako postanu oceubice čim se vrate u prošlost. Elem, da ja sretnem svog dedu, častio bih ga pićem i rekao mu da ne pomišlja kako ga zmija neće ujesti ako vikne na nju glasno - a na tom podatku bi mi možda bio zahvalan kasnije u životu." „Zašto?", reče Ponder. „Zato što bi imao kasniji život", reče Ridkali. „Ne, gospodine, ne! To bi bilo gore nego da ga ustrelite!" „Je l'?" „Da, gospodine!" „Mislim da u vašoj logici postoje dva ili tri koraka koja nisam baš najbolje razumeo, gospodine Stibonse", reče arhirektor hladno. „Pretpostavljam da ne nameravate da ustrelite sopstvenog dedu, nekim slučajem?" „Naravno da ne!", obrecnu se Ponder. „Ne znam čak ni kako je izgledao. Umro je pre mog rođenja." „A-ha!" „Nisam hteo da kažem..." „Gledajte, mnogo smo se dalje vratili u prošlost od toga", reče dekan. „Hiljadama godina, kaže on. Ničiji deda nije živ." „Onda se gospodin Stibons stariji baš fino izvukao", reče Ridkali.

Teri Pračet 55 „Ne, gospodine", reče Ponder. „Molim vas! Ono što sam pokušao da iskažem, gospodine, jeste da sve što se desi u prošlosti menja budućnost. I najmalecnija dela mogu da imaju ogromne posledice. Mogli biste... sad da zgazite mrava, a da to skroz spreči da se neko u budućnosti rodi!" „Stvarno?", reče Ridkali. „Da, gospodine!" Ridkali se razvedri. „To i nije tako loše. Ima jedan ili dvojica ljudi koji bi baš mogli da se maknu iz istorije. Je l' imaš pojma kako da nađemo prave mrave?" „Ne, gospodine!", Ponder se mučio da u arhirektorovom mozgu pronađe procep kroz koji bi mogao da ugura polugu razumevanja i na nekoliko sujetnih sekundi pomislio je da je uspeo. „Zato što biste... mogli da nagazite na sopstvenog mrava, gospodine!" „Hoćeš da kažeš, mogao bih da nagazim mrava i to bi uticalo na istoriju i ja se ne bih rodio?" „Da! Da! To je to! Baš tako, gospodine!" „Kako?", Ridkali je izgledao zbunjeno. „Ja ne potičem od mrava." „Zato što...", Ponder je osećao kako nivo uzajamnog nerazumevanja narasta oko njega, ali odbijao je da se udavi. „Pa... ovaj... pa, ako pretpostavimo da je... ujeo konja nekog čoveka, pa čovek padne, a nosio je vrlo važnu poruku, i zato što nije stigao tamo na vreme, došlo je do užasne bitke, i neki vaš predak pogine - ne, izvinite, hoću da kažem ne pogine..." „A kako je taj mrav dospeo preko mora?" „Uhvatio se za plutajuće drvo", reče dekan hitro. „Neverovatno šta sve stiže do dalekih ostrva na plutajućem drvetu. Insekti, gušteri, čak i sitni sisari." „A onda se popeo uz plažu i stigao skroz do te bitke?" „Ili na ptičjim nogama", reče dekan. „Čitao sam u jednoj knjizi. Čak i ikra putuje od jezerceta do jezerceta na ptičjim nogama." „Znači, baš odlučan neki mrav, je li", reče Ridkali gladeći bradu. „Mada, moram priznati da su se dešavale i čudnije stvari." „Praktično svakog dana", reče stariji docent. Ponder je bio ozaren. Uspešno su pregrmeli proširenu metaforu. „Samo jedno ne razumem, doduše", dodade Ridkali. „Ko će da nagazi mrava?" „Molim?" „Pa, očigledno je, zar nije?", reče arhirektor. „Ako ja nagazim tog mrava, onda ja neću postojati. Ali ako ne postojim, onda to nisam mogao biti ja, tako da neću, tako da hoću. Razumeš?" Džarnu Pondera velikim, dobrodušnim prstom. „Imate vi mozga, gospodine Stibonse, ali ponekad se zapitam da li se stvarno trudite da primenite logičko mišljenje na trenutnu temu. Ono što se dogodi, ostaje dogođeno. Jao, nemoj da si tako utučen", reče, pogrešno protumačivši - možda nenamerno - Ponderov izraz uzaludnog gneva kao posramljenu uzrujanost. „Ako se zaglaviš oko nečeg ovako složenog, moja vrata su uvek otvorena.14 Na kraju krajeva, ja jesam tvoj arhirektor." „Izvinite, je l' smemo da gazimo mrave ili ne?", džangrizavo upita stariji docent. „Ako želite." Ridkali je nabubrio od darežljivosti. „Zato što, zapravo, istorija već zavisi od toga hoćete li nagaziti mrava koga slučajno nagazite. Na ma kog mrava da zgazite, znači da ga već bejaste nagazili, pa ako to uradite opet, biće to prvi put, pošto to radite sada jer već jeste onomad. Što je takođe sada." „Stvarno?" „Još kako." „Znači, trebalo je da obujemo veće čizme?", reče blagajnik. „Potrudi se malo da pratiš, blagajniče." 14 Postoji izvesna vrsta menadžera, poznata po tome što se oglašava sa „Moja vrata su uvek otvorena" i verovatno bi vam bolje bilo da se na smrt umlatite sopstvenim CV-jem nego da radite za njega. U Ridkalijevom slučaju, međutim, on je mislio da kaže: „Moja vrata su uvek otvorena zato što tako, kad mi je dosadno, mogu da pucam iz samostrela preko hodnika, pravo u metu odmah iznad blagajnikovog stola."

Terry Pratchet 56 Ridkali se protegnu i zevnu. „Pa, reklo bi se da je to - to", reče. „Da probamo da se vratimo na spavanje, važi? Bio je ovo prilično zamoran dan." * * * Neko se jeste trudio da prati. Nakon što su se čarobnjaci vratili na spavanje, bledunjavo svetlo, poput zapaljenog močvarnog gasa, kružilo je iznad njih. Bio je to sveprisutni bog, mada samo na malom prostoru. I bio je sveznajući, ali taman toliko da zna kako, iako uistinu zna sve, to nije celo Sve, već samo onaj njegov deo koji mu se odnosi na ostrvo. Majku mu! Rekao je sebi da će cigaretno drvo doneti nevolje. Trebalo je da ga zaustavi onog časa kad je počelo da raste. Nikako nije nameravao da se ovako otme kontroli. Naravno, šteta za ono drugo... špicasto stvorenje, ali nije on kriv, zar ne? Sve mora da se hrani. Na ostrvu bi se pojavilo ponešto što bi iznenadilo čak i njega. A nešto od toga ne bi ni pet minuta moglo da se održi u stabilnom stanju. Pa ipak, dopustio je sebi da se malčice ponosito nasmeši. Dva sata od trenutka kada je onaj koga zovu dekan počeo da umire za pljugom do trenutka kada se žbun razvio, porastao i rodio svoj prvi nikotinski plod. Eto evolucije na delu. Nevolja je što će sad da počnu da prčkaju naokolo i da postavljaju pitanja. Ovaj bog, gotovo jedini među bogovima, mislio je da su pitanja dobra stvar. Zapravo je bio privržen ljudima koji postavljaju pitanja umesto da prihvate nešto zdravo za gotovo, ljudima koji odbacuju stara sujeverja, raskidaju okove nerazumnih predrasuda i, ukratko, koriste mozak koji im je bog podario. Jedino što im, naravno, nijedan bog nije podario mozak, sam gospod sveti zna, tako da bi zapravo trebalo da koriste mozak koji se razvio tokom milenijuma u odgovor na spoljašnje nadražaje, u odgovor na potrebu da upravljaju tim šakama sa suprotno postavljenim palčevima - još jednom odličnom zamišlju na koju je bio veoma ponosan. Ili bi bio, razume se, da je postojao. Međutim, postojale su granice. Slobodni mislioci su fini ljudi, ali ne bi trebalo da se vrzmaju naokolo i misle baš svakakve misli. Svetlost je nestala i ponovo se pojavila, i dalje kružeći, u svetoj pećini na planini. Tehnički gledano, znao je, nije bila baš sveta, jer trebaju ti vernici da bi neko mesto postalo sveto, a ovaj bog zapravo nije želeo vernike. Obično je bog bez vernika moćan koliko i pero u uraganu, ali iz nekog razloga njemu je polazilo za rukom da bude sasvim zadovoljan i bez njih. Možda zato što je sam imao toliko vere u srcu. Dobro, očigledno ne vere u samog sebe, jer je vera u bogove iracionalna. Ali verovao je u ono što radi. Razmišljao je, s poprilično osećaja krivice, da napravi još nekoliko džinovskih reptila u nadi da će pojesti uljeze pre nego što ovi počnu previše da zabadaju nos, ali onda je odbacio tu pomisao kao nedostojnu savremenog božanstva koje ide u korak s vremenom. Postojale su police i police semenja u ovom delu pećine. Izabrao je jedno iz porodice bundeva i uzeo alatke. Bile su jedinstvene. Ama baš niko na svetu nije imao tolicni šrafciger. * * * Zeleni izdanak izbio je iz šumskog tla u odgovor na prvu svetlost zore, razvio se u dva lista i nastavio da raste. Dole, među plodnim kompostom od opalog lišća, bele klice uvijale su se poput crva. Ovo nije bilo vreme da se bilo šta radi polovično. Negde duboko dole, jedan vretenast koren pipao je i pipao, a onda je pronašao vodu. Posle nekoliko minuta žbunje oko sada već velike i živahne biljke počelo je da vene.

Teri Pračet 57 Glavni izdanak gamizao je prema moru. Mladice odmah iza poodmakle stabljike uvijale su se oko zgodnih grana. Veće drveće koristile su kao oslonac, žbunje su čupale i bacale u stranu, a vretenasti koren bujao je kako bi zauzeo upravo oslobođenu rupu. Bog nije imao mnogo vremena za istančanost. Uputstva koja je biljka dobila bila su sklepana s koca i konopca, ali znao je da će upaliti. Konačno prvi izdanak pređe plažu i stiže do mora. Korenje se ukopa u pesak, biljka olista, i iz nje izniče jedan jedini ženski cvet. Mali muški cvetovi već se behu otvorili duž stabljike. Bog nije isprogramirao ovaj deo. Čitav problem sa evolucijom, rekao je sebi, jeste u tome što ne sluša naređenja. Ponekad materija razmišlja sama. Tanak izdanak nalik pipku skvrči se načas, potom se baci uvis i dočepa moljca u prolazu. Izvi se natrag, umoči prestravljenog insekta do struka u polen muškog cveta, potom zavrnu natrag vrtoglavom brzinom i zakuca ga među ženkine latice, koje ga obujmiše. Nekoliko sekundi kasnije cvet je opao, a zelena loptica ispod njega počela je da se nadima, baš kada se zora zarumenela na horizontu. Argo nauticae uniquo bio je spreman da proizvede svoj prvi i jedini plod. * * * Na vrhu metalnog tornja, ogromna krila vetrenjače škripala su ukrug i ukrug. Na znaku prikačenom na toranj pisalo je: „Jestelponelipivo: odložite oružje." „Jašta, ne beri brigu, al' dokad da ga odlažemo?", reče Pobesneli i potera konje napred. Prešli su preko drvenog mosta, iako Rinsvindu nije bilo jasno zašto li se neko mučio da ga gradi. Činilo se da je mnogo napora uloženo samo da bi se premostila površina suvog peska. „Peska?", reče Pobesneli. „To ti je reka Iznurak, samo da znaš!" I, zaista, pored njih prođe čamčić. Teglila ga je kamila i postizao je popriličnu brzinu na četiri točka. „Čamac", reče Rinsvind. „Nikad nisi vidô čamac?" „Ne na pedale, nisam", reče Rinsvind dok je pored njih prolazio malecni kanu. „Razapeli bi jedro da je vetar odgovarajući." „Ali... ovo pitanje će možda zvučati čudno... Zašto je u obliku čamca?" „Takvog su oblika čamci." „Ma, naravno. I mislio sam da će biti neki tako dobar razlog. Kako su kamile dospele ovamo?" „Drže se za drvo koje more nanese, kako se priča. Struje navlače svašta, tamo dalje niz obalu." Jestelponelipivo se pomaljao. Baš dobro što su videli znak, inače su mogli da se provezu kroz njega a da i ne primete. Arhitektura se profesionalnim jezikom mogla nazvati prostom, što u nekim drugim oblastima označava „psovke", a to joj je sasvim dobro i odgovaralo. Ali, s druge strane, pomisli Rinsvind, vruće je kao u paklu, a kiša nikad ne pada - kuća ti treba samo da označi nekakvu granicu između unutrašnjosti i spoljašnjosti. „Rekao si da je ovo velik grad", reče. „Ima celu ulicu. Plus bircuz." „Aha, a ovo je ulica, je li? A ona gomila debala je bircuz?" „Svideće ti se. Drži ga Krokodil." „Što ga zovu Krokodil?" * * * Noć prospavana na pesku nije mnogo dobra donela profesorskom kolektivu. A arhirektor je doneo još manje dobra. Bio je ranoranilac kao i, na opštu nesreću, kasnodocnilac. Ponekad bi prešao s jednog na drugo a da čak i ne odspava između.

Terry Pratchet 58 „Budite se, momci! Ko je raspoložen za živahno trčkaranje oko ostrva? A pobednik će i nagradu da dobije, šta kažete?" „O bogovi", zapomagao je dekan dok se okretao na drugu stranu. „On radi sklekove." „Svakako ne želim da neko pomisli kako zastupani povratak u loša stara vremena", reče šef katedre za neodređena istraživanja dok je pokušavao da iščačka pesak iz uva, „ali nekad davno smo ubijali čarobnjake kao što je on." „Da, šefe katedre, ali ubijali smo i čarobnjake kao što smo mi", reče dekan. „Sećate se šta smo govorili onomad?", reče stariji docent. „'Nikad ne veruj čarobnjaku starijem od šezdeset pet'? Šta li se desilo?" „Mi smo prevalili šezdeset petu, docente." „A, da. A ispostavilo se da smo ipak dostojni poverenja." „Dobro je što smo otkrili na vreme, a?" „Kraba se penje uz ono drvo", reče predavač savremenih runa, koji je ležao na leđima i piljio pravo uvis. „Prava pravcata kraba." „Da", reče stariji docent. „To se zove pentrajuća kraba." „Zašto?" „Imao sam jednu knjigu kad sam bio mali", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Radilo se o nekom čoveku koji je doživeo brodolom i završio na istom ovakvom ostrvu i mislio je da je sasvim sam i onda je jednog dana našao otisak stopala u pesku. Postojao je i drvorez", dodade. „Otisak jednog stopala?", reče dekan, uspravi se u sedeći položaj i uhvati se za glavu. „Pa... da, a kad ga je video, shvatio je kako je..." „...sam na ostrvu s poludelim jednonogim prvakom u skoku udalj?", reče dekan. Bio je mrzovoljan. „Znaš, očigledno je kasnije našao još otisaka..." „Voleo bih da sam ja sasvim sam na pustom ostrvu", reče stariji docent tmurno dok je posmatrao Ridkalija kako trči u mestu. „Je l' mi se samo čini", upita dekan, „ili smo se nasukali hiljadama milja i hiljadama godina daleko od kuće?" „Jesmo." „I mislio sam da je tako. Je l' ima nešto za doručak?" „Stibons je našao rovita jaja." „Kakav koristan mladić", zastenja dekan. „Gde ih je našao?" „Na drvetu." Dekan poče da se priseća delića prethodne večeri. „Na rovitojajnom drvetu?" „Da", reče stariji docent. „Baš su fino žitka. Lepo se slažu s hlebnim drvetom iseckanim na kockice." „Sad ćeš još da mi kažeš kako je našao drvo s kašikama..." „Naravno da nije." „Dobro je." „U pitanju je žbun." Stariji docent podiže drvenu kašičicu. Za nju je još bilo prikačeno nekoliko listova. „Žbun koji rađa kašike..." „Dekane, mladi Stibons kaže da to sasvim ima smisla. Na kraju krajeva, kako reče, obrali smo ih jer su korisne, a kašike se uvek negde zagube. Onda je briznuo u plač." „U pravu je, doduše. Iskreno, ovo mesto je kao Velika planina od kamenih bombona." „Ja glasam da ga napustimo čim bude moguće", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Danas treba da se ozbiljno pozabavimo tom zamišlju s čamcem. Ne bih da sretnem još jednog onako groznog guštera." „Ima po jedno od svega, sećaš se?" „Onda verovatno postoji neki još gori."

Teri Pračet 59 „Ne može biti mnogo teško da se napravi neka vrsta čamca", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Čak su i sasvim zaostali narodi uspevali." „Pazi ovako", obrecnu se dekan, „pretražili smo celo ostrvo u potrazi za pristojnom bibliotekom. Jednostavno je nema! Ovo je smešno! Kako očekuju da iko išta uradi?" „Pretpostavljam... da bismo mogli... da isprobavamo", reče stariji docent. „Znate već... da vidimo šta pluta i tako to." „Dobro, onda, ako želiš da budeš neotesan..." Šef katedre za neodređena istraživanja pogleda dekana u lice i zaključi da je vreme da se raspoloženje malo podigne. „Baš sam se nešto, aha, pitao", reče, „kao neka umna vežbica... da zaglaviš na pustom ostrvu, a, dekane... kakvu bi muziku voleo da slušaš, a?" Dekanovo lice još više se smrači. „Mislim, šefe katedre, da bih voleo da slušam muziku u Ankmorporškoj operi." „Aha. Je l'? Da. Pa... vrlo... vrlo... vrlo... pravolinijski razmišljaš, dekane." * * * Rinsvind se staklasto iskezi. „Dakle... ti si krokodil." „Imaf nefto protiv?", reče šanker. „Ne! Ne! Ipak, zar te ne zovu još nekako?" „Pa... dadofe mi jedan nadimak..." „A je l'?" „Jafta. Krokodil Krokodil. Ali ovde me vefina ljudi žove Drnda." „A... ovaj... ovo ovde? Kako se to zove?" „Mi ga žovemo pivo", reče krokodil. „A kako ga ti žovef?" Šanker je na sebi imao štrokavu košulju i šorts, a sve dok nije video šorts skrojen za nekoga veoma kratkonogog i s vrlo dugačkim repom, Rinsvind nije ni shvatao koliko je krojački zanat težak. Rinsvind podiže čašu piva prema svetlu. U tome i jeste bila stvar. Mogao si da vidiš svetlost skroz kroz nju. Bistro pivo. Ankmorporško pivo je, tehnički gledano, bilo tamno pivo, što će reći kremasti sos od hmelja. Imalo je punoću. Imalo je ukus, iako niste uvek želeli da znate na šta. Imalo je gustinu. Imalo je talog. Poslednjih centimetar-dva moglo je da se jede kašikom. Ovo ovde bilo je retko i svetlucavo i izgledalo je kao da ga je neko već popio. Imalo je pristojan ukus, doduše. Ne bi vam se svalilo na stomak kao pivo kod kuće. Slabunjavo, naravno, ali nikako nije imalo smisla vređati tuđe pivo. „Fino je", reče. „Oklen ti banu?" „Ovaj... doplutao sam na parčetu drveta." „Žar je bilo proftora pored fvih onih kamila?" „Ovaj... jeste." „Fvaka tebi čaf'" Rinsvindu je trebala mapa. Ne geografska mapa, mada bi mu i takva koristila, već mapa na kojoj se vidi gde mu je glava. Obično ne viđate krokodile kako rade za šankom, ali svi ostali u ovoj rupi od mesta kao da su to smatrali savršeno normalnim. Mada, mora se priznati da su među ljudima u baru bile i tri ovce u tregericama, a dva kengura igrala su pikado. Nisu to bile baš ovce. Više su nekako ličile na... ljudske ovce. Položene uši, bele kovrdže, neporecivo ovčji izraz lica, ali stajale su uspravno i imale su šake. A bio je prilično siguran da se čovek ni na koji način ne može ukrstiti sa ovcom. Da može, ljudi bi svakako otkrili to još odavno, posebno u usamljenijim seoskim oblastima. Nešto slično dogodilo se i s kengurima. Uši su im bile zašiljene i neosporno su imali njuške, ali oslanjali su se na šank i pili ovo tanko, čudno pivo. Jedan je na sebi imao flekav prsluk s natpisom „Voganska vutra za bolje sutra!", jedva vidljivim ispod prljavštine. Ukratko, Rinsvind je imao osećaj da uopšte ne gleda životinje. Otpi još gutljaj piva.

Terry Pratchet 60 Nije mogao ovo pitanje da potegne s Krokodilom Drndom. Filozofski gledano, bilo bi pogrešno skrenuti krokodilu pažnju na to da se u baru nalaze dva kengura. „Može jof jedno pivce?" „Ma, da", reče Rinsvind. Pogleda u oznaku na buretu s pivom. Na slici je bio isceren kengur. Natpis je glasio: Ruino pivo. Podiže pogled prema iscepanom posteru na zidu. I on je reklamirao Ruino pivo. Kengur je bio isti, držao je kriglu pomenutog piva i imao isti znalački osmeh. Iz nekog razloga delovao je poznato. „Ne mogu a da ne premutim..." Pokuša ponovo. „Ne mogu a da ne primetim", reče, „da s' nek' ljudi u barurazličitogoblika od dr'gih." „Onaj Šupljopanjac Džo onde fe malkice ugojio u poflednje vreme", reče Drnda glancajući čašu. Rinsvind pogleda dole u svoje noge. „Čijesu ovonoge?" „Gofpo'n, je l' ti dobro?" „Vero'atno me neš' ujelo", reče Rinsvind. Iznenada oseti snažnu potrebu. „Odma", tu napolju, straga", reče Drnda. „Straga u bestragiji", reče Rinsvind, posrćući napred. „Hahahaha..." Nalete na gvozdeni stub, koji ga podiže pesnicom i nastavi da ga drži na razdaljini koliko mu je to dozvoljavala dužina ruke. Pogleda duž ruke prema velikom, ljutitom licu i izrazu koji je govorio da velika količina piva traži kavgu, a ostatak tela se potpuno slaže. Rinsvind je bio maglovito svestan da u njegovom slučaju velika količina piva želi da pobegne. A u ovakvom trenutku, iz vas uvek progovori pivo. „Slušô sam te. Oklen si ti, gospo'n?", reče džinovo pivo. „Iz Ank-M'porka..." U ovakvom trenutku, zašto lagati? Bar utihnu. „I sad si došô 'vamo da teraš šegu s nama što pijemo pivo i makljamo se i čudnovato pričamo, je l' da?" Deo Rinsvindovog piva reče: „Ne beri brigu." Osoba koja ga je zarobila privuče ga tako da se nađoše licem u lice. Rinsvind nikada nije video tako ogroman nos. „Al' pr'postavljam da ne znaš kako mi kanda proizv'dimo neka vrlo fina vina, naš šardone je posebno vredan pažnje, i to po pov'ljn'j ceni, a da i ne pom'njem pun ukus našeg dobro uravnot'ženog semilona iz Doline zarđalog čučavca, oporo osv'žavajućeg otkrića za svakog poznvaoca... gade nijedan?" „Baš cakano, molim jednu kriglu šardonea." „Ti baš voliš da pišaš uz vetar?" „Ne, ja bih radije niz vet..." „Kako bi bilo da spustiš mog braleta?", reče neki glas. Na vratima je bio Pobesneli. Nastade opšte komešanje dok su se svi sklanjali s puta. „A, i ti tražiš kavgu, prcvoljak?" Rinsvind pade na zemlju kada se ogromno stvorenje okrenu prema patuljku i stisnu pesnice. „Ne tražim, je. Samo uđem u kafanu i eto ti nje", reče Pobesneli i potegnu nož. „'Oćeš li ga ostaviti na miru, Voli?" „To nazivaš nožem?" Div isuka nešto što bi se zvalo mač da ga je držala ruka normalne veličine. „Ovo ja nazivam nožem!" Pobesneli ga pogleda. Onda posegnu rukom iza leđa, a ona se pojavi držeći nešto. „Stvarno? Ne beri brigu. Ovo", reče, „ja nazivam samostrelom."

Teri Pračet 61 * * * „To je deblo", reče Ridkali dok je proučavao dosadašnji učinak Komiteta za pravljenje čamca. „Znatno više od debla...", poče dekan. „Aha, napravili ste jarbol i privezali za njega blagajnikov bademantil, kako vidim. To je deblo, dekane. Na jednom kraju ima korenje, a na drugom deliće grana. Niste ga čak ni izdubili. To je deblo." „Potrošili smo sate", reče stariji docent. „I stvarno pluta", istaknu dekan. „Pre bi se reklo da se valja po vodi, čini mi se", reče Ridkali. „A svi ćemo stati na njega, je li?" „Ovo je verzija za jednu osobu", reče dekan. „Mislili smo da ga isprobamo, pa da pokušamo da povežemo dosta ovakvih..." „Misliš kao splav?" „Valjda", reče dekan, s popriličnim oklevanjem. Više bi mu se dopalo neko žustrije ime. „Očigledno, za ovako nešto treba vremena." Arhirektor klimnu glavom. Na neki čudan način, bio je zadivljen. Čarobnjaci su uspeli da sažmu u samo jedan dan razvoj tehnologije za koji je ljudskom rodu verovatno trebalo nekoliko stotina godina. Do utorka možda stignu i do čuna od pletenog šiblja presvučenog kožom. „Ko će ga od vas isprobati?" „Mislili smo da bi u ovom stadijumu razvojnog programa blagajnik mogao da nam pruži pomoć." „Dobrovoljno se javio, je li?" „Sigurni smo da hoće." Blagajnik se zapravo nalazio malo dalje i besciljno ali veselo tumarao kroz džunglu punu buba. Blagajnik nije, kao što bi verovatno i sam prvi priznao, bio među mentalno najstabilnijim ljudima. Verovatno bi sam prvi priznao i da je on zapravo cediljka za čaj. Ali bio je, takoreći, lud samo spolja. Kao malog magija ga nije preterano zanimala, ali dobro se snalazio s brojkama, a čak i mestu kao što je Nevidljivi univerzitet treba neko ko ume da sabira. I uistinu je preživeo mnoge inače uzbudljive godine tako što se zaključao u sobu i savesno sabirao dok se napolju odvijalo zaista ozbiljno deljenje i oduzimanje. U to vreme, magijska ubistva iz potaje i dalje su bila omiljen i zakonit put prema višim profesorskim položajima, ali on je bio sasvim bezbedan, jer niko nije želeo da bude blagajnik. Potom je izabran Mastrum Ridkali, a on je zaustavio sve to tako što je bio otporan na ubistvo i, na svoj čudni način, osavremenio je Univerzitet. Stariji čarobnjaci prihvatili su ga jer je bio sklon da se dere na njih ako to ne učine, a osim toga, posle vrlo živahnog razdoblja u istoriji Univerziteta, donekle je bilo i olakšanje što možeš da uživaš u večeri a da ne moraš da gledaš kako je neko drugi proba pre tebe ili da proveravaš kog si oblika čim ustaneš iz kreveta. Za blagajnika je, međutim, ovo bio pakao. Sve u vezi s Mastrumom Ridkalijem strugalo mu je živce. Da su ljudi hrana, blagajnik bi u životu bio lako ispoširano jaje, ali Mastrum Ridkali bio bi masna jagnjeća sarmica s prelivom od belog luka. Govorio je onako glasno kako većina ljudi viče. Trupkao je umesto da hoda. Rikao je naokolo i gubio važna dokumenta, a onda poricao da ih je ikad video i pucao je iz samostrela u zid kad mu je bilo dosadno. Bio je nasrtljivo veseo. Sam nikad nije bio bolestan, pa je bio sklon da veruje kako je bolest kod drugih ljudi posledica aljkavog razmišljanja. I nije imao smisla za humor. A pričao je viceve. Bilo je čudno što ovo toliko pogađa blagajnika, pošto ni on nije imao smisla za humor. Ponosio se time. Nije bio od sorte koja se smeje. Ali znao je, na neki mehanički način, kako bi vicevi trebalo da izgledaju. Ridkali je pričao šale kao što kreketuša vodi knjige. Rezultat je uvek izostajao. Zato je blagajnik bio mnogo zadovoljniji otkako je počeo da živi unutar sopstvene glave, gde nije morao da sluša i gde je bilo oblaka i cveća. Pa ipak, mora da je nešto prodiralo iz spoljašnjeg sveta, jer povremeno bi se iskakao po nekom mravu, čisto za slučaj da tako treba.

Terry Pratchet 62 Deo njega nadao se da je jedan od tih mrava, na neki nezamislivo dalek način, u srodstvu s Mastrumom Ridkalijem. Dok je bio tako zaokupljen menjanjem budućnosti, primetio je nešto nalik veoma debelom zelenom baštenskom crevu na zemlji. „Mmm?" Bilo je delimično providno i činilo se da ritmično pulsira. Kada je prislonio uvo uz njega, začuo je šum nalik na plop. Iako je bio blago malouman, blagajnik je imao nagon istinskog čarobnjaka da besciljno odluta u opasnost, tako da je pošao duž drhtave stabljike. * * * Rinsvind se probudio zato što je bilo vrlo teško spavati dok vas neko šutira u rebra. „Š'a 'e?" „'Oćeš da te polijem kofom vode?" Rinsvind je prepoznao ćeretavi glas. Kapci mu se odlepiše. „O, ne ti! Ti si plod moje mašte!" „Da te šutnem ondak opet u rebra?", reče Kenga. Rinsvind se uskobelja u uspravan položaj. Bila je zora, a on je ležao napolju, u nekakvom žbunju iza bircuza. Sećanje je pustilo nemi film na iskrzanom platnu njegovih očnih kapaka. „Bila je tuča... Pobesneli je ustrelio onog... onog... pogodio ga je iz samostrela!" „Samo kroz stopalo, tako da ostane miran dok ga odalami. Vombati slabo podnose piće, u tome je nevolja s njima." Još sećanja zaleprša kroz maglovitu tamu Rinsvindovog uma. „Jeste, tamo su stvarno pile životinje!" „I jašta i jok", reče kengur. „Pokušao sam da objasnim..." „Sav sam se pretvorio u uvo", reče Rinsvind. Oči mu se zastakliše na trenutak. „Ne, nisam, sav sam se pretvorio u bešiku. Vraćam se za minut." Zujanje muva i nekakav opšti miris privukli su Rinsvinda u obližnju kolibu. Neki ljudi voleli bi o tome da misle kao o „kupatilu", mada ne kad već uđu unutra. Izašao je i počeo nestrpljivo da cupka. „Ovaj... na dasci klozetske šolje je ogroman pauk..." „I šta ćeš da radiš, da čekaš da završi? Oduvaj ga šeširom!" Čudno je, mislio je Rinsvind dok je isterivao pauka, kako bi ljudsko biće, ovaj, otišlo u kupatilo iza žbuna posred hiljadu milja divlje bestragije, ali će se boriti za klonju ako klonja već postoji. „I nemoj da ti je palo na pamet da se vratiš unutra", progunđa kada je bio siguran da je pauk van domašaja sluha. Ali ljudski um često nije u stanju da se usredsredi na zadatak pred sobom, a Rinsvindov pogled nekud je odlutao. A ovde, kao i u svim nužnicima širom sveta, ljudi su osećali poriv da crtaju po zidovima. Možda se tako činilo zbog ugla pod kojim je svetlost padala na staru drvenariju, ali ispod uobičajenih andrmolja ljudi koji čeznu za ljudima i crteža pre podstaknutih zagorelom nadom nego sećanjem, nalazili su se duboko urezani crteži muškaraca sa špicastim šeširima. Obazrivo se iskrao napolje i odšunjao se kroz žbunje. „Ne beri brigu", reče kengur, tako blizu njegovog uva da je Rinsvindu bilo prilično drago što se već olakšao. „Ne mogu da verujem!" „Videćeš ih svugde. Ugrađeni su. Nalaze način da se uvuku ljudima u misli. Ne možeš da pobegneš od sudbine, brale." Rinsvind se nije potrudio čak ni da se prepire. „Imaš to da središ", reče Kenga. „Ti si uzrok."

Teri Pračet 63 „Nisam! Sve se dešava meni, ne obrnuto!" „Mogu da ti isteram creva jednim šutom, 'naš. 'Oćeš da vidiš?" „Ovaj... ne." „Zar nisi primetio da se, ako bežiš, samo uvališ u još više belaja?" „Da, ali vidiš, i od toga se može pobeći", reče Rinsvind. „U tome je lepota tog sistema. Smrt se dešava samo jednom, ali bežanje traje zauvek." „Aha, ali vele da kukavica umire 'iljadu puta, a junak samo jednom." „Da, ali to jednom se važi." „Zar te nije stid?" „Ne. Idem kući. Naći ću taj grad Ubožjumater, naći ću brod, i odoh kući." „Ubožjumater?" „Nemoj mi reći da ne postoji." „A, ne. Velika je to varoš. I onamo ideš?" „I ne trudi se da me zaustaviš!" „Vidim da si čvrsto rešio", reče Kenga. „Čitaj mi sa usana!" „Remete me tvoji brkovi." „Onda mi čitaj s brade!" Kengur slegnu ramenima. „U tom slučaju, nemam izbora nego da ti i dalje pomažem, reko bi'." Rinsvind se uspravi. „Sam ću naći put", reče „Ne znaš put." „Raspitaću se!" „A 'rana? Crknućeš od gladi." „Ahah, e tu se varaš!", brecnu se Rinsvind. „Imam neverovatnu moć. Vidi!" Podiže obližnji kamen, izvuče ono što se nalazilo ispod, i razmetljivo mahnu time. „Vidiš? Upečatljivo, a?" „Vrlo." „Ahah!" Kenga klimnu glavom. „Nikad pre nisam vidô da neko to uradi sa škorpionom." * * * Bog je sedeo visoko na drvetu i bavio se bubom koja je mnogo obećavala, kada je blagajnik prokuljao ispod njega. E pa, konačno. Neko od njih ga je pronašao! Bog je neko vreme posmatrao čarobnjačke pokušaje da naprave čamac, iako nije mogao da dokuči šta se to trude da urade. Koliko je on video, činilo se da ih donekle zanima činjenica da drvo pluta. Pa i pluta, zar ne? Baci bubu u vazduh. Ona zazuja i ožive kad je stigla do najviše tačke luka, pa odlete, poput raznobojne mrlje među vrhovima drveća. Bog je odlebdeo s drveta i pošao za blagajnikom. Bog se još ne beše odlučio u vezi sa ovim bićima, ali ostrvo je, nažalost i protivno svim njegovim pažljivim planovima, izbacivalo kojekakva čuda. Očigledno su ovo bila društvena bića, a neke jedinke bile su predodređene za izvesne zadatke. Dlakavi crveni bio je predodređen za veranje po drveću, a ovaj sneni što gazi mrave za naletanje na drveće. Možda će razlozi za ovo postati jasni. „O, blagajniče!", reče dekan srdačno. „Je l' bi voleo da se provozaš po laguni?" Blagajnik pogleda u natopljeno deblo i poče da traga za rečima. Ponekad, kada je to zaista potrebno, uspeo bi skroz-naskroz da uskladi gospodina Mozga i gospodina Usta. „Nekad sam imao čamac", reče. „Baš lepo! A evo još jednog, samo za..." „Bio je zelen."

Terry Pratchet 64 „Stvarno? Dobro, možemo da..." „Našao sam još jedan zeleni čamac", reče blagajnik. „Pluta na vodi." „Da, da, siguran sam da jesi", reče Ridkali blagonaklono. „Veliki brod s mnogo jedara, pretpostavljam. Elem, dekane..." „Samo s jednim jedrom", reče blagajnik. „I golom golcatom ženskom napred." Dok je sveprisutno lebdeo, bog opsova. Nije planirao figuru na pramcu. Ponekad bi stvarno poželeo da batali sve i brizne u plač. „Golom golcatom ženskom?", reče dekan. „Smiri se, dekane", reče stariji docent. „Verovatno je samo uzeo previše pilula od suvih žaba." „Ljuljuška se na vodi", reče blagajnik. „Gore, pa dole, gore, pa dole." Dekan pogleda u njihovu sopstvenu tvorevinu. Protivno svim očekivanjima, ona se nije ljuljuškala gore-dole na vodi. Ostajala je tačno gde je i bila, a voda je išla gore-dole po njoj. „Ovo jeste ostrvo", reče. „Pretpostavljam da je neko mogao da doplovi ovamo, pa zar nije? Kakva gola golcata ženska? Tamnoputa?" „Dekane, pa stvarno!" „Nauke radi, stariji docente. To su važni biogeografski podaci." Blagajnik je čekao dok mu se mozak nije ponovo pribrao. „Zelena", iznese on usrdno. „To nije prirodna boja za ljudsko biće, odeveno ili ne", reče stariji docent. „Možda ima morsku bolest", reče dekan. U njegovoj glavi postojao je samo najmaglovitiji nagoveštaj čežnje, ali on nije želeo da ga izgubi. „Gore, pa dole", reče blagajnik. „Pretpostavljam da bismo mogli da bacimo pogled." „A gospoda Vitlou? Još nije izašla iz kolibe." „Može i ona s nama ako hoće." „Ne verujem da možemo očekivati od gospode Vitlou da pođe s nama da gledamo gole ženske, pa makar ova i bila zelena." „Što da ne? Videla je bar jednu. Ne zelenu, naravno." Stariji docent se uspravi. „Nema razloga za takve klevete", reče. „Šta? Pa, očigledno je ona..." Dekan zastade. Veliko lišće na ulazu u kolibu gospode Vitlou razmače se i ona se pojavi. Verovatno je bilo zbog cveta u njenoj kosi. Verovatno je on ovenčao čitavu stvar. Ali uradila je nešto i s haljinom. Bilo je, za početak, znatno manje haljine. Pošto je ova reč izvedena od ostrva koje na Disksvetu ne postoji, čarobnjaci nikad nisu čuli za bikini. Svejedno, ono što je gospođa Vitlou sašila od haljine bilo je mnogo materijalnije od bikinija. Pre je to bio novizeland - dve velike, dolične polovine koje je delio uzani kanal. Takođe je vezala ostatak materijala oko struka kao pregaču. Ukratko, bio je to prilično pristojan komad odeće. Ali izgledao je kao da nije. Kao da je gospođa Vitlou nosila smokvin list od četiri kvadratna metra. I dalje je to samo smokvin list. „Pomislih da bih ovo bilo malčicko pristojnije za vrućinu", reče ona. „Naravno, ne bih ni sanjala da obučem ovo na Univerzitetu, ali pošto izgleda ostajemo neko vreme, prisetih se slike kraljice Zazumbe od Sumtrije koju sam jednom videla. Šta mislite, bih li mogla negde da se okupam?" „Joooj", reče stariji docent. Dekan se nakašlja. „Postoji jedno jezerce u džungli." „Ima i lokvanja", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Ružičastih." „Joooj", reče stariji docent. „A tu je i vodopad", reče dekan. „Joooj." „I žbun na kome raste sapun, zapravo." Posmatrali su je kako odlazi.

Teri Pračet 65 „Gore, pa dole, gore, pa dole", reče blagajnik. „Stasita žena", reče Ridkali. „Je l' da drugačije hoda bez cipela? Docente, je l' ti dobro?" „Joooj?" „Mislim da te je udarila vrućina. Baš si se zacrveneo." „Ja sam joooj... ja... nanu ti, baš je vruće, a...? Možda bi trebalo i ja da se brčnem..." „U laguni", reče Ridkali značajno. „Oh, so je vrlo loša za kožu, arhirektore." „Vala, da znaš. Bez obzira. Ili možeš da odeš da potražiš jezerce kad se gospođa Vitlou vrati." „Neobično mi je zanimljivo, arhirektore, što vi izgleda mislite da..." „Alal ti vera", reče Ridkali. „Elem, hoćemo li da potražimo taj brod?" Pola sata kasnije svi čarobnjaci okupili su se na suprotnoj obali. Bila je zelena. I ljuljuškala se, gore, pa dole. Očigledno je to bila lađa, ali možda ju je sagradio neko ko je imao veoma detaljnu knjigu o brodogradnji, ali svejedno knjigu bez ijedne slike. Pojedinosti su bile nekako nejasne. Figura na pramcu je, svakako, bila maglovito ženskog pola, iako je na njoj, na dekanovo razočaranje, bilo onoliko pojedinosti koliko i na poluposisanoj gumenoj bomboni. Starijeg docenta podsetila je na gospođu Vitlou, mada su ga trenutno i kamenje, drveće, oblaci i kokosovi orasi podsećali na gospođu Vitlou. A tu je bilo i jedro. Bio je to, bez i seni sumnje, list. A kad jednom shvatite da je zaista u pitanju list, izvesno tikvasto ili bundevasto svojstvo u vezi sa ostatkom plovila počelo bi da vam kradomice obuzima misli. Ponder se nakašlja. „Kad je rasplod u pitanju, neke biljke oslanjaju se na plutajuće seme", reče piskutavo. „Običan kokosov orah, na primer, ima..." „Ima li žensku figuru na pramcu?", reče Ridkali. „Ovaj, jedna podvrsta ploda mangrove ima nešto nalik kobilici što..." „A jedro s nečim što neopisivo liči na snast?", reče Ridkali. „Ovaj... ne..." „I kakvo je ono cveće na vrhu?", zahtevao je Ridkali. Tamo gde je trebalo da bude osmatračka korpa nalazio se bokor cveća nalik trubicama, poput zelenih narcisa. „Koga briga?", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Brod je, pa makar i bio džinovska bundeva, i izgleda da ima mesta za sve nas." Razvedri se. „Svi čarobnjaci pod istom tikvom", dodade. „Baš imamo sreće što se pojavio", reče Ridkali. „Pitam se zašto li se pojavio." „Rekoh: 'Svi čarobnjaci pod istom tikvom"', kaza šef katedre za neodređena istraživanja. „Zato što, vidite, 'pod istom šljivom' kaže se kad..." „Da, znam", reče Ridkali, koji je zamišljeno gledao u plovilo koje se njihalo. „Samo sam pokušao da..." „Hvala što si podelio to s nama, šefe katedre." „Zapravo izgleda prilično prostrano", reče dekan, ne obraćajući pažnju na izmučeno lice šefa katedre. „Ja glasam da natovarimo zalihe, pa da krećemo." „Kuda?", reče Ridkali. „Nekuda gde se strahoviti gmizavci ne pretvaraju iznenada u ptice!", obrecnu se dekan. „Više bi voleo da je obrnuto?", reče Ridkali. Zagazi u more sve dok, do pazuha u vodi, nije mogao da kucne štapom o bok broda. „Mastrume, mislim da se ponašaš pomalo ograničeno", reče dekan. „Stvarno? Gospodine Stibonse, koliko vrsta biljaka-mesožderki postoji?" „Na desetine, gospodine." „I jedu žrtve veličine..." „Nema gornjih ograničenja u veličini u slučaju drveta sapu sa Sumtrije, gospodine. Malj- -biljka s Bangbangduka povremeno uhvati ljudsku žrtvu koja ne spazi tučak skriven u zelenilu.

Terry Pratchet 66 Poprilično je onih koje mogu da hvataju sve manje ili jednako pacovu. Loza piramidalni udav zapravo nasrće samo na gluplje biljke, ali..." „Samo mislim da je vrlo čudno što se biljka u obliku broda pojavila baš kad smo mi poželeli brod", reče Ridkali. „Hoću da kažem, čokoladni kokosovi orasi, da, pa čak i cigarete s filterom, ali brodić s figurom na pramcu?" „Nije pravi brod ako nema figuru na pramcu", reče stariji docent. „Da, ali otkud bi brod to znao?", reče Ridkali dok je gacao natrag na obalu. „E, ja ne padam na ovo. Hoću da znam šta se ovde dešava." „Majku mu!" Svi su čuli glas - visok, piskutav i naduren. Dolazio je odasvud oko njih. Blaga, bela svetlašca pojaviše se u vazduhu, zavrteše se jedna oko drugih sve brže, a onda implodiraše. Bog trepnu i zaljulja se napred-nazad u pokušaju da povrati ravnotežu. „O, pobogu", reče. „Kako ja zapravo izgledam?" Podiže ruku ispred lica i ogledno zgrči i opusti prste. „Ah." Ruka mu opipa lice, ćelavu glavu i načas ostade da počiva na dugoj, beloj bradi. Činilo se da je zbunjen. „Šta je ovo?", reče „Ovaj... brada?", reče Ponder. Bog spusti pogled na svoju dugačku, belu odoru. „Oh. Patrijarhalnost. Pa, dobro... da vidimo, dakle..." Činilo se da se sabrao, usredsredio je pogled na Ridkalija, a ogromne bele obrve susretoše mu se poput ljutitih gusenica. „Odbij Odavde Ili Ću Da Te Zgromim!", naredi. „Zašto?" Činilo se da je bog zatečen. „Zašto? Ne možeš da pitaš zašto pod ovakvim okolnostima!" „Što da ne?" Bog je izgledao blago uspaničeno. „Zato što... Moraš Otići Odavde Ili Ću Ti Poslati Čireve!" „Stvarno? Većina ljudi bi poslala flašu vina", reče Ridkali. Bog je oklevao. „Šta?", reče „Ili tortu", reče dekan. „Torta je lep poklon, ako hoćeš nekom nešto da pošalješ." „Zavisi od vrste torte", reče stariji docent. „Patišpanj je, oduvek to mislim, pomalo uvredljiv. Nešto s malo marcipana je preporučljivije." „Odbij odavde ili ću ti poslati tortu?", reče bog. „Bolje to nego čireve", reče Ridkali. „Pod uslovom da nije patišpanj", reče stariji docent. Bog se suočio sa sledećim problemom: on se nikad ranije nije susreo s čarobnjacima, a čarobnjaci su se, u studentskim danima, manje-više bar jednom nedeljno po pravilu susretali s veoma pretećim stvorovima. Čirevi ne ulivaju mnogo straha ako su nekada zalutali demoni želeli da vam otkinu glavu i obave nešto grozno niz rupu. „Slušajte", reče bog. „Ja sam slučajno bog u ovim krajevima, razumete? Zapravo sam svemoćan!" „Ja bih radije onu, kako se beše zove, tortu s ružičastim i žutim kvadratićima...", mrmljao je stariji docent, jer čarobnjaci imaju sklonost da prate jednu misao sasvim do kraja. „Onda si malo mali", reče dekan. „I ušećerenim marcipanom spolja, prosto zanosno..." Bog je konačno shvatio šta ga još muči. Razmere su uvek zapetljane u ovakvim slučajevima. Tri stope visine uopšte nisu pospešivale njegov autoritet. „Majku mu!", reče ponovo. „Zašto sam tako mali?"

Teri Pračet 67 „Nije sve u veličini", reče Ridkali. „Ljudi se uvek podrugljivo smeškaju kad to kažu. Nije mi jasno zašto." „Potpuno si u pravu!", obrecnu se bog, kao da je Ridkali pokrenuo sasvim nov tok svesti. „Pogledaj amebe, osim što, naravno, ne možeš, pošto su suviše male. Prilagodljive, sposobne, praktično besmrtne. Divna stvorenja, te amebe." Očice mu se zamagliše. „Najbolje što sam ikad napravio." „Izvinite, gospodine, ali kakav ste vi tačno bog?", reče Ponder. „I ima li torte ili ne?", reče stariji docent. Bog podiže oči i prostreli ga pogledom. „Kako molim?", reče. „Hoću da kažem, čega ste vi to bog?", reče Ponder. „Rekoh, šta bi s tom tortom koju navodno imate?", reče stariji docent. „Docente?" „Da, arhirektore?" „Ovde nije reč o torti." „Ali rekao je..." „Tvoje primedbe primili smo k srcu, stariji docente. Sada ćemo ih baciti u vodu i - mirno more. Bože, molim te, nastavi." Načas se činilo da je bog u gromovničkom raspoloženju, a onda klonu. Sede na kamen. „Cela ta priča sa zgromljavanjem baš mi i ne polazi za rukom, a?", reče tmurno. „Ne morate da budete fini prema meni. Vidim i sam. Mogao bih da vas zarazim čirevima, razumete, samo zaista ne vidim smisao u tome. Ionako nestanu posle nekog vremena. A i to bi nekako spadalo pod kinjenje, zar ne? Istinu da vam kažem, ja sam pomalo ateista." „Molim?", reče Ridkali. „Ti si bog-ateista?" Bog ugleda njihove izraze lica. „Da, znam", reče. „Koji baksuz, a?" Pogladi dugačku belu bradu. „Zašto tačno imam ovo?" „Nisi se obrijao jutros?", reče Ridkali. „Hoću da kažem, prosto sam pokušao da se pojavim pred vama u obličju koje biste prepoznali kao božanske", reče bog. „Dugačka brada i spavaćica izgleda da odrađuju posao, iako me sva ta dlaka na licu malo zbunjuje." „To je znak mudrosti", reče Ridkali „Ili tako kažu", reče Ponder, koji nikad nije uspeo da pusti bradu. „Mudrost, pronicljivost, oštroumnost, učevnost", reče bog zamišljeno. „Aha. Dužina dlake pospešuje dejstvo kognitivnih funkcija? Da nema to neke veze s rashladnim sistemom, možda?" „Stvarno nikad nisam razmišljao o tome", reče Ridkali. „Brada se produži kad stekneš još mudrosti?", reče bog. „Nisam siguran da se zaista radi o uzročno-posledičnoj vezi", usudi se Ponder. „Bojim se da se ne krećem među svetom koliko bi trebalo", reče bog tužno. „Da vam pravo kažem, religija me prilično vređa." Ispusti dubok uzdah i sada je izgledao još manji. „Iskreno, zaista se trudim, ali ponekad te život prosto smlati... O, oprostite, izgleda da mi neka tečnost curi iz cevki za disanje..." „Hoćete li da izduvate nos?", reče Ponder. Bog je izgledao uspaničeno. „Iz čega?" „Hoću da kažem, nekako uhvatite... Vidite, evo vam moja maramica, samo je kao stavite preko nosa i nekako se... pa, išmrknete." „Išmrknem se", reče bog. „Zanimljivo. I kakav neobično beo list." „Ne, to je pamučna maramica", reče Ponder. „Ona je... napravili su je." Zaustavi se tu. Znao je da se maramice prave, i da je pamuk nekako umešan, i imao je nekakvu maglovitu predstavu o razbojima i tako tome, ali, kad se sve sabere, maramica se dobija tako što odeš u prodavnicu i kažeš: „Želim deset belih s duplim porubom, molim vas, i koliko bi koštalo da se izvezu inicijali u uglu?" „Hoćeš da kažeš... stvorili?", reče bog, iznenada veoma sumnjičav. „Jeste li i vi bogovi?"

Terry Pratchet 68 Pored njegovog stopala, malena klica izbi iz peska i poče brzo da raste. „Ne, ne", reče Ponder. „Ovaj... samo uzmeš pamuk i... čekićaš ga dok ne postane ravan, mislim... i dobiješ maramice." „A, znači vi ste bića koja koriste oruđe", reče bog i malo se opusti. Izdanak pored njegovog stopala već je bio biljka, listao je i puštao pupoljke. On glasno izduva nos. Čarobnjaci se približiše. Nisu se, naravno, plašili bogova, ali bogovi su često bili nagli po prirodi i mudar čovek drži se podalje od njih. Međutim, teško je plašiti se nekoga ko se upravo dobro išmrknuo. „Stvarno si bog u ovim krajevima?", reče Ridkali. Bog uzdahnu. „Da", reče. „Mislio sam da će biti tako lako, znate. Samo jedno ostrvce. Mogao sam da počnem sve iz početka. Da ga napravim valjano. Ali baš ništa mi ne polazi za rukom." Pored njega, na biljčici se otvori žuti cvet sasvim običnog izgleda. „Da počneš sve iz početka?" „Da. Znate... bogovanje." Bog mahnu rukom u pravcu Ose. „Tamo sam bio zaposlen", reče. „Osnovna, opšta bogodelatnost. Znate, napraviš ljude od gline, starih noktiju na nogama i tako? A onda sediš na vrhu planine i gađaš munjama i sve ostalo. Mada", on se nagnu napred i utiša glas, „veoma malo bogova to zapravo može, znate." „Stvarno?", reče Ridkali opčinjeno. „Vrlo je teško upravljati munjom. Uglavnom smo čekali da nekog nesrećnika udari grom, a onda progovarali gromovitim glasom da je sam kriv jer je bio grešnik. Hoću da kažem, sigurno je nešto uradio, zar ne?" Bog ponovo izduva nos. „Baš da se sneveseliš. Sve u svemu... pretpostavljam da je bio početak kraja kad sam probao da vidim je li moguće odgajiti zapaljiviju kravu." Pogleda u njihova upitna lica. „Žrtve paljenice, znate. Krave zapravo uopšte ne gore baš dobro. Po prirodi su prilično vlažna stvorenja a, iskreno, svima je već ponestajalo drveta." I dalje su zurili u njega. Pokuša ponovo. „Nisam shvatao smisao cele te zapetljancije, pravo da vam kažem. Vičeš, uvek moraš nekog da zgromiš, ljutiš se sve vreme... mislim da niko nikakve vajde od toga nije imao. Ali najgore je... Znate šta je najgore? Najgore je, kad zapravo prestaneš da zgromljavaš, ljudi odlutaju i počnu da obožavaju nekog drugog. Da ne poveruješ, pa zar nije? Kažu nešto u smislu: 'Sve je bilo mnogo bolje dok je bilo više zgromljavanja', i 'Da ima više zgromljavanja, bilo bi mnogo bezbednije ići ulicom'. Posebno što se zapravo jedino dešavalo da se neki siroti pastir zadesi na pogrešnom mestu za vreme oluje i zaradi zalutali grom. A onda sveštenici kažu: 'E, znamo svi mi šta pastiri rade, jes' vala, i sad su bogovi ljuti i baš bi nam dobro došao veći hram, hvala." „Sveštenička posla", reče dekan. „Ali često su verovali u to!" Bog je gotovo zapomagao. „Potpuno se oneraspoložiš. Mislim da nam je, pre nego što smo napravili ljudski rod, modla napukla. Naiđe loš atmosferski front, nekoliko blesavih pastira se nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, a već u sledećem trenutku u hramu je tolika gužva da nema mesta nigde osim na žrtvenim kamenovima i ništa se ne vidi od dima." Još jednom se dobro išmrknu u onaj deo Ponderove maramice koji je do tog časa još ostao suv. „Hoću da kažem, pokušao sam. Bog zna da sam pokušao, a pošto sam to ja, znam o čemu govorim. 'Polegni po zemlji kad grom se sprema', rekao sam. 'Bunjište zasnuj od bunara podaleko', rekao sam. Rekao sam im čak i: 'Stvarno se potrudi da se lepo slažeš s ostalima.'" „Je l' uspelo?" „Ne znam zasigurno. Sve su poklali sledbenici boga iz susedne doline koji im je rekao da pobiju sve koji ne veruju u njega. Gadan tip, bojim se." „A plamteće krave?", reče Ridkali. „Molim?", reče bog, utonuo u jad.

Teri Pračet 69 „Zapaljivija krava", reče Ponder. „A, da. Još jedna dobra zamisao koja nije upalila. Samo sam pomislio, znate, ako nađeš onaj delić, recimo, hrasta koji kaže 'budi zapaljiv' i prilepiš ga za onaj delić krave koji kaže 'budi vlažna', to bi uštedelo mnogo truda. Nažalost, od toga je ispao nekakav žbun koji ispušta neprijatne zvuke i iz njega kulja mleko, ali video sam da je u načelu ispravno. I, iskreno, pošto su svi moji vernici tad već bili mrtvi ili su živeli u susednoj dolini, pomislio sam, pun mi je kufer svega, vratiću se ovamo i uhvatiti se u koštac sa svim i uraditi sve to razumnije." Malo se razvedri. „Znate, zapanjujuće šta dobijete kad razdelite čak i običnu kravu na jako sitne delove." „Supu", reče Ridkali. „Zato što se, pre ili kasnije, sve svede na uputstvo za upotrebu", nastavi bog, očigledno ne slušajući. „I ja oduvek govorim to isto!", reče Ponder. „Je l'?", reče bog i zagleda se u njega. „U svakom slučaju... eto kako je sve počelo. Mislio sam da bi bila mnogo bolja zamisao stvoriti stvorenja koja mogu da menjaju sopstvena uputstva kad se ukaže potreba, vidite..." „A, mislite na evoluciju?", reče Ponder Stibons. „Mislim li?" Bog je izgledao zamišljeno. „'Menjanje tokom vremena'... Da, prilično dobra reč, zapravo. Evolucija. Da, pretpostavljam da se time bavim. Nažalost, izgleda da ne radi kako treba." Pored njega začu se puk. Biljčica je rodila. Mahuna joj se raspukla i činilo se da iz nje proviruje, zbijena kao hrizantema, jedna čista, bela maramica. „Vidite?", reče on. „S takvim stvarima se ja hvatam u koštac. Sve se ponaša užasno sebično." Rasejano uze maramicu, izduva nos u nju, zgužva je i ispusti je na zemlju. „Žao mi je zbog broda", nastavi. „Malo sam ga zbrzao, znate. Samo nisam hteo da neko sve poremeti, ali stvarno ne verujem u zgromljavanje, pa sam pomislio da bi, pošto već želite da odete odavde, trebalo da vam pomognem da to učinite što pre. Mislim da sam dosta dobro obavio posao, pod ovakvim okolnostima. Sam od sebe će pronaći novo kopno, mislim. Dakle, što niste otišli?" „Gola golcata ženska s prednje strane malo te je odala", reče Ridkali. „Šta?" Bog se zagleda u pravcu barke. „Ove oči nisu baš delotvorne... O, zaboga, da. Figura. 'Bem ti morfičku rezonancu, opet isto. Hoćeš li prestati s tim!" Maramična biljka upravo je donela još jedan plod. Bog suzi oči, ispruži prst i sprži je. Kao jedan, čarobnjaci ustuknuše. „Odluta ti pažnja na pet minuta i nestane sav red koji si zaveo", reče bog. „Sve želi da postane korisno, mamu mu njegovu! Nije mi jasno zašto!" „Izvinite? Jesam li ja dobro shvatio? Vi ste bog evolucije!", reče Ponder. „Ovaj... je l' to ne valja?", reče bog zabrinuto. „Ali, gospodine, ona se odvija već vekovima!" „Je l'? Ali ja sam počeo tek pre nekoliko dana! Hoćeš da kažeš da neko drugi to radi?" „Bojim se da je tako, gospodine", reče Ponder. „Ljudi uzgajaju pse da budu krvoločni, trkačke konje da budu brzi i... pa čak je i moj teča mogao čuda da napravi sa svojim jajima, gospodine..." „A zna se da svako može da pređe reku ako ima brvno, ahaha", reče Ridkali. „Je l' može?", reče bog evolucije ozbiljno. „Mislio sam da se deblo prosto mnogo nakvasi. O, pobogu." Ridkali namignu Ponderu Stibonsu. Bogovima često humor ne polazi za rukom baš najbolje, a ovaj je bio gori čak i od Ridkalija. „Vratili smo se u prošlost, gospodine Stibonse", reče on. „Možda se to nije još već desilo, a?" „Oh. Da", reče Ponder. „Osim toga, dva boga evolucije i ne bi bila tako loša stvar", reče Ridkali. „Bilo bi zanimljivije. Pobedio bi bolji."

Terry Pratchet 70 Bog je piljio u njega otvorenih usta. Potom ih je zatvorio taman dovoljno da nečujno izgovori Ridkalijeve reči za sebe, pucnuo prstima i nestao u oblačku belih svetlašaca. „E sad si zabrljao", reče predavač savremenih runa. „Nema torte za tebe", reče blagajnik. „Ja sam samo rekao da bi bolji pobedio", reče Ridkali. „Zapravo, nije izgledao iznervirano", reče Ponder. „Izgledao je kao da je iznenada nešto shvatio." Ridkali pogleda uvis u malenu planinu u središtu ostrva i kao da donese neku odluku. „Dobro, otići ćemo", reče. „Ostrvo je ovako neobično jer se neki priglup bog zamlaćuje s njim. To je prilično dobro objašnjenje, ako mene pitate." „Ali, gospodine...", poče Ponder. „Vidite onu lozicu odmah do starijeg docenta? Raste tek deset minuta", reče dekan. Izgledala je kao mala vreža krastavca, samo što je plod bio žut i elipsoidan. „Dodajte mi perorez, gospodine Stibonse", reče Ridkali. Ridkali preseče plod napola. Nije još bio sasvim zreo, ali ružičasti i žuti kvadratići jasno su se videli, a oko njih sloj nečeg lepljivog i slatkog. „Ali te torte sam se dosetio tek pre deset minuta!", reče stariji docent. „Meni se čini sasvim logično", reče Ridkali. „Hoću da kažem, evo ti nas, čarobnjaka, muvamo se naokolo, hoćemo da odemo sa ostrva... Šta ćemo poneti sa sobom? Ko zna odgovor?" „Hranu, očigledno", reče Ponder. „Ali..." „Tako je! Da sam ja povrćka, želeo bih da na brzinu postanem koristan, zar ne? Nema svrhe da se zamlaćuješ hiljadu godina i samo gajiš veće seme! Cvrc, Milojka! Sve ove druge biljke možda smisle nešto bolje u međuvremenu! Ne, spaziš priliku i baciš se na nju! Sledeći čamac možda neće proći ovuda još godinama!" „Milenijumima!", reče dekan. „Još duže", složi se Ridkali. „Najbrži preživljava, a? Zato, gospodo, predlažem da natovarimo brod i krenemo." „Šta, tek tako?", reče Ponder. „Nego šta! Što da ne? „Ali... ali... ali pomislite šta bismo sve mogli da saznamo ovde!", reče Ponder. „Dah mi zastaje od svih tih mogućnosti! Konačno postoji bog koji je došao na pravu ideju! Konačno možemo da dobijemo odgovore na sva važna pitanja! Mogli bismo... možemo... Gledajte, ne možemo tak tako da odemo! Hoću da kažem... zar nismo čarobnjaci?" Bio je svestan da su mu posvetili punu pažnju, a čarobnjaci je retko kad posvećuju. Obično bi pojam „slušanje" objašnjavali kao „vreme za koje smišljaš šta ćeš sledeće da kažeš". Ovo ga je pomelo. Potom čarolija nestade. Stariji docent odmahnu glavom. „Čudno ti na to gledaš", reče i okrenu se na drugu stranu. „Dobro... ja glasam da ponesemo dosta ovih sirnih oraha, arhirektore." „Dobra organizacija zaliha ključna je za uspešno istraživanje", reče dekan. „Lađa je prilično prostrana, ne moramo da cicijašimo." Ridkali se uzvera na brod pomoću vreže koja se vukla za njim i omirisa. „Liči na bundevu po mirisu", reče. „Oduvek volim bundevu. Povrće veoma široke primene." Ponder stavi ruku preko očiju. „Ma je li?", reče umorno. „Grupa čarobnjaka s Nevidljivog univerziteta razmišlja da se otisne na more na jestivoj barki?" „Možeš da je pečeš, kuvaš, može da bude dobra osnova za supu i, naravno, odlična je u pitama", reče arhirektor zadovoljno. „Takođe, semenke su vrlo ukusne za grickanje." „Dobra je s puterom", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Pretpostavljam da nigde nema biljke puterice, a?" „Biće uskoro", reče dekan.

Teri Pračet 71 „Arhirektore, pomozi nam da se popnemo, važi?" Ponder proključa. „Ne mogu da verujem!", reče. „Okrećete leđa jednoj zapanjujućoj, bogomdanoj prilici da..." „Još kako, gospodine Stibonse", reče Ridkali odozgo. „Ne bih da vas uvredim, naravno, ali ako treba da se odlučim između toga da se otisnem preko bare ili da ostanem na ostrvcetu s nekim ko pokušava da stvori zapaljiviju kravu, upišite me u mornaricu." „Je l' ima ovaj brod škotni rogalj?", reče dekan. „Nadam se da ne", odseče Ridkali. „Vidi, Stibonse..." „Jesi li siguran?", reče dekan. „Siguran sam, dekane. Vidiš, Stibonse, kad stekneš malo više iskustva u ovome, shvatićeš da ne postoji ništa opasnije od boga koji ima vremena za bacanje..." „Osim razjarene medvedice s mladunčetom", reče stariji docent. „Ne, oni su mnogo opasniji." „Ne kad su stvarno blizu." „Da ima škotni rogalj, otkud bismo znali?", reče dekan. Ponder odmahnu glavom. U izvesnim situacijama želja da se uspne uz taumaturške lestve ozbiljno bi mu uminula, a jedna od tih situacija bila je kad bi video šta se nalazi na vrhu. „Prosto... ne znam šta da kažem", reče. „Iskreno sam zabezeknut." „Alal ti vera, mali. Trkni i donesi nekoliko banana, važi? I nemoj da izgledaš tako iznervirano. Kad se o bogovima radi, moram ti reći da sam spreman da se s nekim iz te bulumente zvane 'napraviš ih od gline pa ih onda zgromiš' nosim kad god ti padne na pamet. To su bogovi s kojima se može izaći na kraj." „Skoro da su ljudi", reče dekan. „Baš tako." „Možda sam ja previše izbirljiv", reče šef katedre za neodređena istraživanja, „ali ja se radije ne bih smucao u blizini boga koji iznenada može da zaključi kako bih brže trčao s još tri noge." „Baš tako. Stibonse, je l' nešto ne valja? O, ode on. No dobro, nema sumnje da će se vratiti. I... dekane?" „Da, arhirektore?" „Ne mogu a da ne pomislim kako sad smišljaš neku užasnu šalu o škotnom roglju. Voleo bih da to ne radiš, ako nemaš ništa protiv." * * * „Brale, je l' ti dobro?" Niko na svetu nikad ranije se nije toliko obradovao što vidi Krokodila Krokodila. Rinsvind dopusti da mu pomognu da ustane. Ruka mu, suprotno svim očekivanjima, nije bila plava i trostruko veća nego što je normalno. „Taj pogani kengur...", progunđa i rukom rastera večite muve. „O kom kenguru fe radi, brale?", reče Krokodil dok mu je pomagao da se vrati u kafanu. Rinsvind se osvrnu. Tu su bili samo normalni činioci mesnog krajolika - žbunje sasušenog izgleda, crvena zemlja i milion muva oko njega. „O onom s kojim sam upravo razgovarao." „Baf fam čiftio, kad te videh kako plefef naokolo i urlaf", reče Krokodil. „Nikakvog kengura ti nifam ja vidô." „Verovatno je u pitanju čarobni kengur", reče Rinsvind umorno. „Aha, jafta, čarobni kengur", reče Krokodil. „Brale, možda bi trebalo da ti fmutim lek, popio fi prevife piva." „Kakav lek?" „Jof piva." „A koliko sam piva sinoć popio?" „Ma, oko dvaef krigli."

Terry Pratchet 72 „Ne lupetaj, ni u koga ne može da stane toliko piva." „Ma, nifi zadržao baf mnogo u febi, brale. Ne beri brigu. Volimo mi ljude koji flabo podnofe pivo." U ubazdeloj buvari od Rinsvindovog mozga, kinooperater sećanja stavio je drugu rolnu. Uspomene počeše da trepere. On se strese. „Jesam li... pevao neku pesmu?", reče. „Vala baf. Ftalno fi pokazivao prftom u pofter ža Ruino pivo i pevao..." - Krokodilova ogromna čeljust micala se dok je pokušavao da se seti - „'Privežef mi kengura'. Pefma kô bombonče." „A onda sam..." „Onda fi izgubio fve pare na 'dvice-krajcarice' fa Brabonjinom bandom ftrigača ovaca." „To je... ja... imaš ta dva novčića, pa ih baciš u vazduh i... moraš da se kladiš koji će prvi da padne..." „Jef' vala. A ti fi fe fve vreme kladio da uopfte neće pafti. Velif ti, ima da bude tako pre ili kafnije. Dodufe, imao fi dobre kvote." „Izgubio sam sav novac koji mi je Pobesneli dao?" „Jafta." „Kako sam onda plaćao pivo?" „Ma, tipovi fu fe gurali da te čafte. Rekofe da fi žabavniji nego dan na trkama." „A onda sam... bilo je nešto sa ovcama..." Izgledao je užasnuto. „O, ne..." „O, jafta. Velif ti, fio mi ga Đura, po dolar za fvaku ovcu koju podfifaf? Profto kô pafulj, a krafno bi' ga odradio i žmurećki, jef' vala, ne beri brigu, funce li ti, rafkifelife li ti fe opanci, žabogova fto je dobro pivo..." „O bogovi. Je l' me neko udario?" „Jok, brale, ubrajaju te u dobre ortake, pofebno otkako fi fe kladio u petfto kljunti da možef njihovog prvaka da pobedif u ftriži." „Nisam sigurno, ja se ne kladim!" „E pa, ja fe kladim, i ako je fve ono bilo pričam ti priču, ne bi' ja ni dve pare na tebe ftavio, Rinfoje." „Rinsoje?", reče Rinsvind slabašno. Pogleda u kriglu. „Šta stavljate u ovo?" „Tvoj brale Pobefneli veli da fi ti neki veliki čarobnjak i da možef da ubijaf profto tako fto pokažef u nekoga i proderef se", reče Krokodil. „Ne bi' imô nifta protiv to da vidim." Rinsvind očajnički pogleda uvis i opazi poster za Ruino pivo. Na njemu su se videli ono strašno blesavo ovdašnje drveće i isušena crvena zemlja i - ništa više. „A?" „Fta je bilo?", reče Krokodil. „Gde je kengur?", reče Rinsvind promuklo. „Koji kengur?" „Sinoć je na onom posteru bio kengur... zar nije?" Krokodil se zagleda u poster. „Bolji fam f mirifima", priznade naposletku. „Ali moram da priznam, mirife kô da je otifô." „Nešto jako čudno se ovde dešava", reče Rinsvind. „Ovo je vrlo čudna zemlja." „Imamo operu", reče Krokodil usrdno. „To ti je kurtura." „I devedeset tri reči za povraćanje?" „Jafta, mi fmo vrlo... rečit narod." „Jesam li se stvarno kladio u petsto... Kako ono beše?" „Kljunti." „...kljunti koje nemam?" „Jafta." „I verovatno će me ubiti ako izgubim?" „Ne beri brigu." „Voleo bih da ljudi prestanu to da govore..."

Teri Pračet 73 Ponovo spazi poster. „Onaj kengur se vratio!" Krokodil se nespretno okrenu, ode do postera i onjuši. „Mož' da bidne", reče oprezno. „I okrenut je na pogrešnu stranu!" „Lagano, brale!", reče Krokodil Drnda, zabrinutog izgleda. Rinsvind se strese. „U pravu si", reče. „Ubiše me vrućina i muve. Mora da je to." Drnda mu natoči još jedno pivo. „Pa fad, pivo je bar dobro ža vrućinu", reče. „Dodufe, ne mogu nifta kad fu pogane muve u pitanju." Rinsvind pođe da klimne glavom, pa se zaustavi. Skide šešir i kritički ga osmotri. Potom mahnu rukom gore-dole ispred lica i nekoliko muva privremeno izgubi oslonac. Naposletku, zamišljeno pogleda u red flaša. „Imaš parče kanapa?", reče. Posle nekoliko pokušaja i nešto lakih uboja, Drnda je izneo mišljenje da bi bolje bilo samo s čepovima. * * * Prtljag se izgubio. Obično je mogao da se snađe bilo gde u vremenu i prostoru, ali pokušati to sada bilo bi kao da se trudiš da ostaneš stabilan s nogama na dve pokretne trake koje idu u suprotnim pravcima, i on nije mogao da izađe s tim na kraj. Znao je da je dugo bio zarobljen pod zemljom, ali takođe je znao da je bio zarobljen pod zemljom oko pet minuta. Prtljag nije imao mozak kao takav, iako bi se, spolja gledano, mogao steći utisak kako on razmišlja. Zapravo je on na poprilično složen način reagovao na okruženje. Obično je ovo podrazumevalo da nađe nešto da išutira, kao što je slučaj s većinom mislećih bića. Trenutno je šipčio prašnjavom stazom. Povremeno bi škljocnuo poklopcem na muve, ali bez mnogo poleta. Opalna glazura svetlucala mu se na suncu. „Opa! Vidi što je lepo! Donesite ga ovamo, vas dve!" Nije obraćao pažnju na kola jarkih boja koja su se zaustavila malo dalje na stazi. Možda je na nekom nivou bio svestan da su iz njih izašli ljudi i da zure u njega, ali nije se opirao kada su, kako se činilo, doneli odluku i podigli ga na kola. Nije znao kuda treba da ide, a pošto isto tako nije znao kuda idu ova kola, možda ga odvezu do tamo. Sačekao je jedno pristojno vreme nakon što su ga spustili, a onda osmotrio okolinu. Utovarili su ga pored mnogo drugih kutija i kofera, a to je bilo utešno. Pošto je pet minuta proveo tako što je milionima godina bio pod zemljom, Prtljag je osećao da je zaslužio malo uživancije. Nije se opirao čak ni kad mu je neko podigao poklopac i napunio ga cipelama. Povelikim cipelama, primetio je Prtljag, a mnoge od njih imale su zanimljive potpetice i domišljato upotrebljenu svilu i šljokice. Očito su to bile ženske cipele. To je dobro, mislio je Prtljag (ili osećao, ili reagovao). Žene obično vode mirnije živote. Purpurna kočija otklopara dalje. Grubo namalane, pozadi bile su reči: „Petunija, pustinjska princeza". * * * Rinsvind se pomno zagleda u makaze za strižu ovaca kojima je stariji strigač mahao. Izgledale su oštro. „'Naš šta ovde radimo ljudima koji ne ispune opkladu?", reče Brabonja, vođa bande. „Ovaj... ali bio sam pijan." „I mi smo. Pa šta." Rinsvind obuhvati pogledom torove za ovce. Znao je šta su ovce, naravno, i dolazio je s njima u dodir u mnogo prilika, mada obično u društvu s mešanim povrćem. Čak se kao dete igrao krpenim jagnjetom. Ali postoji nešto krajnje odbojno kod ovaca, nekakva sumanuta bezumnost od koje vam oči zakolutaju, plus miris na vlažnu vunu i paniku. Mnoge religije veličaju vrline pokornih, ali Rinsvind im nikad nije verovao. Pokorni nekad umeju da ispadnu vrlo gadni.

Terry Pratchet 74 S druge strane... bile su prekrivene vunom, a makaze su izgledale vrlo britko. Sigurno nije mnogo teško? Radar mu je govorio da bi probati i ne uspeti bio mnogo manji zločin nego ne probati uopšte. „Je l' mogu da odradim jednu probnu?", reče. Izvukli su ovcu iz tora i bacili je pred njega. Rinsvind uputi Brabonji nešto za šta se nadao da je osmeh kakav bijedan majstor uputio drugom, ali osmehivati se Brabonji bilo je isto kao da puslicama gađaš liticu. „Ovaj, je l' mogu da dobijem stolicu i peškir i dva ogledala i češalj?", reče. Brabonjin izraz žestoke sumnje produbi se. „Š'a, bre? Š'a će ti sve to?" „Pa, moram da odradim kako valja." Podalje od očiju, u zadnjem delu šupe za strižu, na daskama izbledelim od sunca, počeše da se uobličavaju obrisi kengura. A potom, dok su bele linije lebdele drvetom poput oblačaka na vedrom nebu, počeo je da menja oblik... Rinsvind se već dugo nije ošišao kako valja, ali znao je kako se to radi. „Dakle... jeste li išli na odmor ove godine?", reče dok je štrickao. „Beeeehehehe!" „A ovo vreme, a?", reče Rinsvind očajnički. „Beeeehehehe!" Ovca nije ni pokušavala da se otima. Bila je stara i imala je manje zuba nego nogu, ali čak i u veoma ograničenim dubinama svog izuzetno plitkog uma znala je da striža ne treba ovako da izgleda. Striža treba da je kratka borba posle koje usledi sjajna prohladna sloboda natrag u toru. Ne bi trebalo da podrazumeva nametljiva pitanja šta misli o ovom vremenu ili ispitivanje treba li joj „zaštita", haha-hah, posebno što ovca nije imala predstavu o konotacijama izraza „zaštita", ili, kad smo već kod toga, reči „trebati". Nije trebalo da joj pljusnu vodu s mirisom lavande u uvo. Strigači su posmatrali u tišini. Bila je tu poprilična gomila njih, jer su otišli i doveli sve ostale iz stanice. U dubini duše su znali da će ovo prepričavati unucima. Rinsvind se povuče unatrag, kritički se zagleda u svoje delo, a onda pokaza ovci njen potiljak u ogledalu, u kom trenutku se stvorenje slomi, uspe da se podigne na noge i strugnu u tor. „Ej, čekaj da izvadim viklere!", viknu Rinsvind za njom. Postao je svestan da ga strigači posmatraju. Konačno jedan od njih reče zapanjenim glasom: „Tako li se strižu ovce tamo oklen si ti, je l' da?" „Ovaj... kako ti se čini?", reče Rinsvind. „Malkice sporo, a?" „Koliko brz je trebalo da budem?" „Paaaa, Brabonja je jedared odradio skoro pedeset komata za sat vremena. To moraš da nadmašiš, 'naš. Batali te gizdave andrake. Samo kratko pozadi, napred, gore i sa strane." „More", reče jedan strigač čežnjivo, „krasno je izgledala ta ovca." Začu se provala blejanja iz obora za ovce. „Jesi l' spreman da sad odradiš kako valja, Rinsoje?", reče Brabonja. „Zabogova, š'a je ono?" Ograda se raspuče. U procepu je stajao ovan i mahao glavom da otrese komade stuba s rogova. Iz nozdrva mu se dizala para. Rinsvind je, pored moče i sosa od nane, s ovcama uglavnom povezivao reči poput... blesan. Ali ovo je bio ovan, i reč koja mu je pala na pamet iznenada je bila... besan. Kopao je zemlju nogama. Bio je mnogo veći od prosečne ovce. Zapravo, činilo se da ispunjava čitavu Rinsvindovu budućnost. „Taj nije moj!", reče vlasnik stada. Brabonja stavi svoje makaze u drugu Rinsvindovu ruku i potapša ga po leđima.

Teri Pračet 75 „Brale, ovaj je tvoj", reče i ustuknu. „Došô si da nam pokažeš kako se to radi, je l' da, brale?" Rinsvind pogleda u sopstvena stopala. Nisu se micala. Ostala su čvrsto ukopana u zemlju. Ovan je pošao napred, frkćući i gledajući Rinsvinda u zakrvavljeno oko. „Dobro", prošaputa kad je prišao veoma blizu. „Ti samo radi makazama, a ovce će da obave ostalo. Ne beri brigu." „Jesi li to ti?", reče Rinsvind i baci pogled na udaljeni prsten posmatrača. „Hah, ta ti je dobra. Spreman? Uradiće isto što i ja. Ponašaju se kô ovce." Strigači su posmatrali a runo je padalo kao kiša. „Ovo se ne viđa često", reče jedan. „Da tako dube na glavi..." „Valjano prave zvezdu", reče drugi strigač i zapali lulu. „Za ovce, 'oću da kažem." Rinsvind se samo držao za makaze. Činilo se da su oživele. Ovce su se bacale na škare kao da su zaista u žurbi da obuku nešto prijatnije. Runo mu se kovrdžalo oko članaka na nogama, potom oko kolena, popelo mu se iznad struka... a onda su makaze seckale vazduh i cvrčale dok su se hladile. Nekoliko desetina ošamućenih ovaca veoma sumnjičavo ga je posmatralo. Strigači ovaca isto. „Ovaj... Je l' takmičenje uopšte počelo?", reče on. „Upravo si ostrigao tries' ovaca za dva minuta", riknu Brabonja. „Je l' to dobro?" „Dobro? Nikom ne treba dva minuta za tries' ovaca." „E pa, žao mi je, ali ja brže ne mogu." Strigači se zbiše i počeše da se sašaptavaju. Rinsvind se osvrtao u potrazi za ovnom, ali činilo se da ovaj više nije tu. Konačno kao da su doneli nekakvu odluku. Strigači mu priđoše oprezno i zaobilazno, kao da pokušavaju da zaostaju i kreću se napred u isto vreme. Brabonja istupi, ali samo u poređenju sa ostalima; zapravo su svi njegovi ortaci bez rasprave ustuknuli jedan korak, kao da igraju neki ples opreznosti. „U zdravlje", reče nesigurno. Rinsvind mu drugarski mahnu, a stigao je tek do pola zamaha kada se setio da još drži makaze. Brabonja nije zaboravio na njih. „Ovaj... ne'amo petsto kljunti dok nas ne isplate..." Rinsvind nije bio siguran kako da se postavi. „Ne beri brigu", reče. Ovo se važilo u većini slučajeva. „...pa ako ćeš biti tu negde..." „Samo hoću što pre da stignem u Ubožjumater", reče Rinsvind. Brabonja se i dalje osmehivao, ali je ponovo počeo da se sašaptava sa ostalim strigačima. Potom se okrenuo nazad. „...možda bismo mogli da prodamo ponešto..." „Ne zanimaju me pare, zapravo", reče Rinsvind glasno. „Samo mi kažite kako da stignem do Ubožjumatera. Ne berite brigu." „Ne želiš pare?" „Ne beri brigu." Ponovo su se sašaptavali. Rinsvind je čuo siktave primedbe u stilu: „Samo ga mrdnite odavde odma." Brabonja se okrenu nazad. „Imam konja, mo'š da ga uzmeš", reče. „Vredi kljuntu-dve." „Ne beri brigu." „A onda ćeš moći da odjašeš...?" „Samo da smo mi živi i zdravi. Ne beri brigu." Taj izraz bio je zapanjujući. Bio je praktično čaroban sam po sebi. Prosto je... sređivao sve. Ajkula te je dohvatila za nogu? Ne beri brigu. Opekla te meduza? Ne beri brigu! Mrtav si? Samo da smo mi živi i zdravi! Ne beri brigu! Začudo, činilo se da radi.

Terry Pratchet 76 „Ne beri brigu", ponovi. „Sigurno vredi kljuntu-dve, taj konj", ponovi Brabonja. „Praktično je trkački, 'lebac mu njegov." Iz gomile dopre kikotanje. „Ne beri brigu?", reče Rinsvind. Načas je Brabonja izgledao kao da razmatra ideju da konj možda vredi više od petsto kljunti, ali Rinsvind je još izgubljeno stiskao makaze, te se ovaj predomisli. „Ima začas da stigneš do Ubožjumatera na tom konju", reče. „Ne beri brigu." Nekoliko minuta kasnije čak je i Rinsvindovom neiskusnom oku bilo jasno da, ako i možeš da se trkaš na ovom konju, ne bi bilo razumno trkati se protiv drugih konja. Barem ne živih. Bio je smeđ, zdepast, uglavnom se sastojao od guste grive, kopita su mu bila velika kao činije za supu i imao je najkraće noge na svetu. Mogli biste da padnete s njega samo ako prvo iskopate rupu u zemlji. Izgledao je savršeno. Bio je to pravi konj za Rinsvinda. „Ne beri brigu", reče on. „U stvari... beri jednu malu brigu." Ispusti makaze. Strigači ustuknuše korak. Rinsvind priđe ogradi za ovce i pogleda u zemlju ugaženu otiscima ovčijih papaka. Potom pogleda u zadnji deo šupe za strižu. Načas je bio siguran da vidi obrise kengura... Strigači su mu oprezno prilazili dok je treskao o daske izbledele od sunca i vikao: „Znam da si unutra!" „Ovaj, mi to zovemo drvo", reče Brabonja. „Dr-vo", dodade, za one koji sporije razmišljaju. „Od njega je načinjen z-i-d." „Jeste li videli kako je kengur ušetao u ovaj zid?", zahtevao je Rinsvind. „Nismo, vala, gazda." „U tom trenutku je bio ovca!", dodade Rinsvind. „Hoću da kažem, inače je kengur, ali kunem se da se bio pretvorio u onu ovcu!" Strigači su se nelagodno premeštali s noge na nogu. „Je l' da da nećeš sad da pomeneš vuneni skakafander?",15 reče jedan gotovo bojažljivo. „Šta? Kakve veze štrikeraj ima s ovim?" „I to je nešto, u svakom slučaju", promrmlja maleni strigač. „Znate šta, stalno to radi", reče Rinsvind. „I mislio sam da nešto fali onom posteru za pivo!" „Je l' fali nešto i pivu?" „Neću više da trpim te kengurske besmislice. Odoh kući", reče Rinsvind. „Gde je taj konj?" Stajao je tamo gde su ga ostavili. Rinsvind mu pripreti prstom. „I bez priče!", reče dok je prebacivao nogu preko njega. Posledica ovoga bila je da je jednostavno stajao iznad konja. Bio je siguran kako se negde ispod grive koja je sve zastirala nešto zakikotalo. „Moraš kanda malko da čučneš", reče Brabonja. „A onda kanda malko pridigneš noge, kanda gore." Rinsvind učini tako. Bilo je kao kad sednete na fotelju. „Siguran si da je ovo konj?" „Dobio sam ga kad sam igrô dvice-krajcarice s nekim tipom iz Gulale", reče Brabonja. „Mora da je izdržljiv, s planina je. Posebno i' odgajaju da stabilno gaze. Rekô je da neće ni sa čega pasti." Rinsvind klimnu glavom. Pravi konj za njega, svakako. Miran i možeš da se osloniš na njega. „Kuda se ide za Ubožjumater?" Čovek pokaza. 15 Otrcan australijski vic: „Šta dobiješ kad ukrstiš ovcu i kengura? Vuneni skakafander." (Prim. prev.)

Teri Pračet 77 „Dobro. Hvala. Điha... Kako se zove konj??" Brabonja kao da je razmišljao na trenutak, a onda reče: „Sneško?" „Što Sneško? Čudno ime za konja." „Nekad sam... imô psa Sneška." „A, dobro. To ima smisla. Ima smisla u ovdašnjim uslovima, u svakom slučaju. Valjda. Pa... u zdravlje, onda." Strigači su ga posmatrali kako odlazi, što je, Sneškovom brzinom, prilično potrajalo. „Morô sam da ga se ratosiljam", reče Brabonja. „Zbog njega bismo za jedan dan mogli da završimo bez posla." Jedan čovek reče: „Što mu nisi rekô za padajuće medvede onamo?" „Čarobnjak je, je l' da? Otkriće on to." „Da, ali tek kad mu padnu na glavu, 'lebac li ti." „Tako je najbrže", reče Brabonja. „Brabonja?" „Reci." „Šta veliš, kol'ko dugo imaš tog konja?" „Godinama. Dobio ga za opkladu od nekog tipa." „Jašta?" „Jašta." „Jašta..." „Šta?" „Samo... Jesi ga imao godinama i pre pola sata?" Brabonjino široko čelo malo se nabra. On skide šešir i obrisa glavu rukom. Pogleda u konja koji je nestajao, potom u šupe, pa u ostale ljude. Nekoliko puta je nešto zaustio, zatvorio usta pre nego što bi uspeo da izgovori prvu reč, i ponovo počeo da strelja pogledom oko sebe. „Ma, 'lebac vam, svi znate da ga imam već godinama, je l' da?", zahtevao je. „Jašta." „Godinama." „Dobio ga za opkladu od nekog tipa." „Jašta. Jes' vala. Jašta. Mora da je tako bilo." * * * Gospođa Vitlou je sedela na kamenu i češljala se. Jedan žbun pustio je nekoliko izdanaka s nizovima tupih trnova postavljenih blizu jedan drugom baš kad su joj zatrebali. Krupna, ružičasta i veoma čista, odmarala se pored vode kao opširnija sirena. Ptice su pevale u drveću. Svetlucave bube zujkale su tamo-amo iznad vode. Da je stariji docent bio prisutan, neko bi morao da ga sastruže sa zemlje i odnese ga odatle u kori. Gospođa Vitlou nije se osećala kao da je u opasnosti. Čarobnjaci su bili tu negde, na kraju krajeva. Pomalo se brinula da će se služavke ulenjiti dok ona nije tu, ali mogla je da se raduje što će im od života načiniti pakao kad se vrati. Mogućnost da se nikad neće vratiti nije joj ni padala na pamet. Mnogo toga nikad nije padalo na pamet gospođi Vitlou. Odavno je zaključila da je svet tako mnogo lepši. Imala je vrlo jasno mišljenje o stranskim zemljama, barem o onim daljim od kuće njene sestre u Kvirmu, gde je svake godine provodila jednonedeljni odmor. Stanovnike stranskih zemalja pre je trebalo sažaljevati nego kriviti jer, zaista, bili su kao deca.16 A ponašali su se kao divljaci.17 16 Što će reći da je potajno smatrala kako su zlobni, sebični i nepouzdani. 17 I opet, kada ljudi poput gospode Vitlou upotrebe ovaj izraz oni, iz nekog neobjašnjivog razloga, ne izražavaju mišljenje kako ove osobe imaju bogatu usmenu tradiciju, složen sistem plemenskog prava i duboko poštovanje

Terry Pratchet 78 S druge strane, predeo je bio lep, vreme toplo i nije mnogo smrdelo. Svakako je osećala blagotvornost ovoga, kako bi ona to rekla. Da prostite, gospođa Vitlou bila je bez korseta. * * * Ono što je stariji docent uporno nazivao „bundevara" ostavljalo je, čak je i dekan morao da prizna, dubok utisak. U potpalublju je postojao veliki prostor, mračan, išpartan linijama i optočen zakrivljenim crnim daskama, veoma nalik semenu suncokreta. „Seme broda", reče arhirektor. „Verovatno težinom reguliše ravnotežu. Docente, molim te nemoj da pojedeš zidove." „Mislio sam da bi nam možda trebalo još prostora za kabine", reče stariji docent. „Kabine možda, ne dvorane", reče Ridkali i uzvera se natrag na palubu. „Kopno na vidiku!", povika dekan, baci svežanj banana na brod i uspentra se iza njih. „Vala baš. Kako ćemo da pokrenemo ovu povrćku, dekane?" „Ma, Ponder Stibons zna sve živo o tako tome." „A gde je on?" „Da nije otišao po banane?" Pogledaše dole prema plaži, gde je blagajnik gomilao morsku travu. „Jeste izgledao malo... iznervirano", reče Ridkali. „Nemam pojma zašto." Ridkali se osvrnu prema središnjoj planini, koja je blistala na popodnevnom suncu. „Valjda ne bi uradio nešto glupo, a?" „Arhirektore, Ponder Stibons ima puno čarobnjačko obrazovanje!", reče dekan. „Hvala ti na tom sažetom i sasvim jasnom odgovoru, dekane", reče Ridkali. Nagnu se prema kabini. „Docente! Idemo da potražimo Stibonsa. A trebalo bi da odemo i po gospođu Vitlou." Odozdo dopre krik. „Gospođa Vitlou! Kako smo mogli da je zaboravimo!" „U tvom slučaju, docente, samo tako što bismo se okupali u hladnoj vodi." * * * Kako to već ide s konjima, ovaj je išao sporo. Kretao se na trom, „mogu ja ovako ceo dan" način, koji je jasno poručivao da će ga naterati da ide brže jedino ako ga gurnu s litice. Čudno je kasao, malo brže od običnog kasa, ali sporije od lakog galopa. Posledica je bila truckanje, malčice neusklađeno s momentom inercije u svakom poznatom čovečjem organu, zbog čega se sve unutar Rinsvinda odbijalo jedno od drugog. Takođe, ako bi se Rinsvind načas zaboravio i spustio noge, Sneško bi otišao dalje bez njega, a to je značilo kako on sam mora da otrči napred i stoji tamo kao kapija za kriket dok ne uhvati konja. Ali Sneško nije ujedao, ritao se, valjao se na leđima niti mahnito galopirao - osobine koje je Rinsvind do tada povezivao s konjima. Kada se Rinsvind zaustavio da prenoći, konj je otumarao malo dalje i pojeo žbun s lišćem debljine, mirisa i, kako se činilo, jestivosti jednog linoleuma. Ulogorio se pored nečega što je čuo da zovu mrtvaja, a to je bila samo površina ugažene zemlje s malenom barom koja se nakupila u sredini. Sitne zeleno-plave ptice behu se nagurale oko nje i veselo su ćurlikale na kasnopopodnevnoj svetlosti. Raspršile su se kad je Rinsvind legao da pije vode i grdile su ga s drveća. Kada se uspravio u sedeći položaj, jedna mu je sletela na prst. „Ko je lepi mališa, a?", reče Rinsvind. prema duhovima predaka. Oni zapravo nagoveštavaju da je reč o ponašanju koje se, baš neobično, povezuje sa ljudima odevenim od glave do pete, i to često u odeću sa grbom.

Teri Pračet 79 Buka prestade. Gore na granama ptice su se zgledale. U njihovim glavama nije bilo mnogo prostora za nove zamisli, ali jedna se upravo javila. Sunce je tonulo prema horizontu. Rinsvind je veoma oprezno pročačkao unutrašnjost šupljeg debla i našao sendvič sa šunkom i tanjir koktel-viršli. Na drveću, papagaji-tigrice su se sašaptavali. Jedan reče, veoma tiho: „K...?" Rinsvind se izležavao. Čak su ga i muve samo malo nervirale. Nešto je počelo da cvrči u žbunju. Sneško je otišao i napio se iz jezerceta uz zvuk nalik beskorisnoj crpnoj pumpi koja pokušava da izađe na kraj s nekom zlosrećnom kornjačom. Bilo je, svejedno, veoma tiho. Rinsvind se uspravio kao greda. Znao je šta se sprema kad se sve ovako umiri. Visoko u sve mračnijim krošnjama, neka ptica promumla: „...l'pi ml'ša...?" Opustio se, ali samo malo. „...'o je l'i malš'?" Iznenada ptice zamukoše. Jedna grana krenu. Padajući medved... pade. Bio je to veoma blizak koalin rođak, mada ovo ne znači mnogo. Na kraju krajeva, najbliži rođak običnog slona otprilike je veličine i oblika zeca. Najupadljivija odlika padajućeg medveda bila je zadnjica, debela i dobro tapacirana kako bi izazvala, najveći mogući šok za žrtvu s najmanjim mogućim šokom za medveda. Prvi udarac onesvestio bi žrtvu, a onda su medvedi mogli da se sjate i najedu se. Bio je to veličanstven način ubijanja, budući da, po drugim merilima, medvedi nisu bili previše dobro građeni za ozbiljne grabljivce. Zato je ovog medveda snašla izuzetna nesreća da izabere da ove noći padne na čoveka koji je mogao imati reč „žrtva" ispisanu svud po sebi, ali je imao i reč „čarobnjak" ispisanu na šeširu, kao i nesreća da se sam šešir, što je od velikog značaja, završava špicom. Rinsvind se uskobelja na noge i otrča među dva-tri drveta dok se trudio, sa obe ruke na obodu, da podigne šešir s glave. Konačno je uspeo, sa užasom se zapiljio u medveda i njegov neobično zbunjen izraz lica, i stresao ga u žbunje. Začuše se udarci oko njega kada još medveda, zblanutih ovim razvojem događaja, pade na zemlju i poče mahnito da odskakuje. U drveću se papagaji probudiše i, pošto je jednostavna poruka do sada imala vremena da prodre u njihove moždane ćelije, zakričaše: „Ko je lepi mal'ša, a?" Medved koji se luđački kotrljao protumba se Rinsvindu pored lica. Rinsvind se okrenu i potrča prema Snešku, prizemlji se konju preko leđa, ili tamo gde bi mu leđa bila da je bio viši. Sneško poslušno krete u svoj aritmični kas i zaputi se u tamu. Rinsvind pogleda dole, opsova i potrča za konjem. Čvrsto se držao dok je Sneško trčao napred kao kakva mala lokomotiva, ostavio je skakutave medvede za sobom i nije usporio sve dok nije dobro odmakao stazom među žbunje niže od sebe. Potom je skliznuo s konja. Kakva pogana zemlja! Začu se lepet krila u noći i iznenada je žbun bio pun ptičica. „Koj' lepi mal'ša, a?" Rinsvind je mahao šeširom na njih i malo vrištao, čisto da se rastereti. Nije pomoglo. Tigrice su mislile da je ovo nekakva zabava. „Tornja'te se!", cvrkutale su. Rinsvind je odustao, nekoliko puta trupnuo o zemlju i pokušao da spava. Probudio se zbog zvuka veoma nalik onom kad testerišete magarca na pola. Bio je to nekakav ritmičan bolni vrisak, izmučen i usamljen, od koga se svetu kosa dizala na glavi. Rinsvind oprezno podiže glavu iznad šiblja. Krila vetrenjače okretala su se na povetarcu, vrtela se čas na jednu stranu, čas na drugu, kada bi joj nasumični naleti vetra udarili o rep.

Terry Pratchet 80 Rinsvind ih je video još više - bile su rasute po krajoliku - i pomislio: Ako je sva voda pod zemljom, ovo je dobra ideja... Rulja ovaca bazala je oko temelja ove vetrenjače. Nisu uzmakle, ali oprezno su ga posmatrale dok je prilazio. Video je zašto. Valov ispod pumpe bio je prazan. Krila su se okretala, strugala i žalostivo cvilela, ali iz cevi nije isticala voda. Žedne ovce posmatrale su ga. „Ovaj... ne gledajte u mene", promumla. „Ja sam čarobnjak. Mi ne bi trebalo da umemo s mašinama." Ne, ali trebalo bi da umemo s magijom, reče optužujući glas u njegovoj glavi. „Možda mogu da vidim da se nešto nije razlabavilo, doduše. Ili tako nešto", promrmlja. Maglovito optužujući vunasti pogledi podsticali su ga, a on se uzverao uz klimavi toranj i trudio se da izgleda sposobno. Činilo se da je sve u redu, osim što se metalno stenjanje pojačavalo. „Ne vidim da je išta..." Nešto što konačno više nije moglo da podnosi muke puče, negde dole u tornju. Zatrese se, krila se otkačiše i povukoše za sobom slomljenu motku, koja je teško udarala o oplatu vetrenjače sa svakim obrtajem. Rinsvind napola pade napola se sasulja natrag na zemlju. „Izgleda da je neka tehnička greščica", promumla. Grudva livenog gvožđa tresnu o pesak pokraj njegovih nogu. „Verovatno treba stručnjak da je pogleda. Verovatno će garancija prestati da važi ako budem prčkao..." Lomljava odozgo natera ga da se baci u zaklon, koji je, u ovom slučaju, predstavljala prilično iznenađena ovca. Kada je larma zamrla, krila vetrenjače kotrljala su se šipragom. Ako je unutra nekad i bilo delova koje biste mogli sami da popravite, sada očigledno više nisu bili tu. Rinsvind skide šešir da obriše lice, ali nije bio dovoljno brz. Ružičasti jezik zastruga mu preko čela kao vlažna šmirgla. „Ajoj! Pobogu! Stvarno ste žedne, a...?" On natuče šešir sve do ušiju, za svaki slučaj. „Ni ja se ne bih bunio nešto da popijem, da vam pravo kažem..." Uspeo je, pošto je odgurnuo nekoliko ovaca u stranu, da pronađe parče slomljene vetrenjače. Pomalo teško se probijajući kroz tisku tihih tela, otišao je do mesta nešto nižeg od okolnog šipraga, gde su se nalazila dva-tri drveta s lišćem malo svežijeg izgleda od ostalog. „Ajoj! Pb'gu!", ćeretale su ptice oko njega. Pola metra - metar bi trebalo da bude dosta, mislio je dok je izbacivao crvenu zemlju u stranu. Zapanjujuće, zaista, koliko vode ima pod zemljom, budući da nikad ne pada nimalo kiše. Mora da celo ovo mesto pluta na vodi. Na čitavih metar dubine bilo je vlažnjikavo. Uzdahnuo je i nastavio. Bio je više nego do grudi u zemlji kada mu je mlazić procurio između nožnih prstiju. Ovce su se borile za vlažnu zemlju dok ju je on izbacivao na površinu. Na njegove oči, barica utonu u zemlju. „Ej, vraćaj se!" „E', vreć'j se!", zavrištaše ptice u žbunju. „Umuknite!" „Umuknt'! Kojelpimal'ša, a?" Nasrtao je na zemlju sklepanom lopatom u pokušaju da stigne vodu koja se povlačila, i pretekao ju je kroz nekoliko palaca. Nastavio je da pljuska sve dok mu nije dopirala do kolena, provukao šešir kroz blatnjavu tečnost, iskobeljao se iz rupe i trčao, dok mu je voda curila na stopala, sve dok nije uspeo da je izruči u valov. Ovce su se tiskale oko njega i u tišini se borile da dođu do tanušnog sloja vlage. Rinsvind je još dvaput napunio šešir dok se voda nije upila i nestala s vidika.

Teri Pračet 81 Strgnuo je merdevine s pokvarene vetrenjače, bacio ih u rupu i skočio za njima. Vlažna zemlja kao vodoskok je letela dok je kopao, a svaki grumen s kog je kapala voda privlačio je mnoštvo muva i ptičice čim bi dotakao zemlju. Uspeo je još desetak puta da napuni šešir dok rupa nije postala dublja od merdevina. Do tog trenutka je do valova dotumaralo i nekoliko goveda i bilo je nemoguće videti vodu od glava. Čuo se zvuk nalik slamki koja istražuje penu najvećeg milkšejka na svetu. Rinsvind poslednji put pogleda u rupu, a u tom trenutku i jedina preostala kap vode nestade s vidika. „Uvrnuta zemlja", promrmlja. Odlunjao je do mesta gde je Sneško strpljivo stajao u oskudnom hladu jednog žbuna. „Nisi žedan?", reče Sneško frknu i odmahnu grivom. „Dobro onda. Možda imaš malo kamilje krvi. Svakako nisi samo konj, toliko znam." Sneško se besciljno pomeri u stranu i zgazi Rinsvindu na stopalo. Do podneva se staza ukrstila s drugom, mnogo širom. Otisci kopita i točkova nagoveštavali su da je tu bilo dosta saobraćaja. Rinsvind se razvedri i pođe njom kroz sve gušće drveće, srećan zbog hlada. Prošao je pored još jedne škriputave vetrenjače oko koje se stoka tiskala i strpljivo čekala. Bilo je više žbunja i zemljište se uspinjalo prema drevnim, trošnim brdima od narandžastog kamena. Ovde barem ima vetra, pomisli. O bogovi, zar je previše tražiti kap kiše. Nemoguće da nikad nema nikakve kiše. Svuda ponekad pada kiša. Mora da padne s neba da bi uopšte dospela pod zemlju. Stao je kada je začuo zvuk mnogobrojnih kopita na drumu iza sebe. Horda konja bez jahača pojavi se iza krivine u punom galopu. Dok su jurili pored njega, Rinsvind je ugledao predvodnika, najvitkijeg konja koga je ikad video, konja koji se kretao kao da ima poseban dogovor s gravitacijom. Krdo se razdelilo i poteklo oko Rinsvinda kao da je on kamen u potoku. Potom se pretvorilo u sve tiši zvuk u oblaku crvene prašine. Sneško raširi nozdrve i truckanje se pojača kada on krenu brže. „A, je l'?", reče Rinsvind. „Nema šanse, brale. Ne možeš da se igraš s velikim dečacima. Ne beri brigu." Oblak prašine jedva da se beše slegao kada se začu još toptanja kopita i iza okuke se pojavi gomila konjanika. Progalopirali su ne primetivši Rinsvinda, ali jahač na začelju uspori. „Brale, jesi vidô da je prošla neka gomila konja?" „Jašta, brale. Ne beri brigu, ne beri brigu, ne beri brigu." „Je l' i' predvodio veliki smeđi ždrebac?" „Jašta, brale. Ne beri brigu, ne beri brigu." „Stari Pokaj veli da će dati sto kljunti onom ko ga u'vati! Al' nema 'leba od toga, ispred je kanjonska oblas'!" „Ne beri brigu?" „Šta ti to jašeš, dasku za peglanje?" „Ovaj, izvini", poče Rinsvind, dok se čovek davao u poteru, „ali je l' ovo pravi put za Ubožjum..." Prašina se kovitlala drumom. „Šta bi s onim da su Iksijanci čuveni po dobrodušnoj srdačnosti?", viknu Rinsvind praznom vazduhu. Dok je zalazio u brda, čuo je povike i pucanje bičeva iz drveća na visokim padinama. U jednom trenutku divlji konji ponovo izbiše na stazu i ne primetiše ga u prolazu, ali ovog puta Sneško odlunja sa staze i krenu za njima puteljkom od izlomljenog žbunja. Rinsvind je naučio kako je jedina posledica potezanja uzdi - bol u rukama. Jedini način da zaustaviš konjića kad sam ne želi da stane verovatno je bio da siđeš, otrčiš napred i iskopaš rov ispred njega.

Terry Pratchet 82 Još jednom se konjanici pojaviše iza Rinsvinda i protutnjaše, dok je pena kuljala iz konjskih usta. „Izvinite, jesam li na dobrom putu za...?" I nestadoše. Sustigao ih je u eukaliptusovom čestaru deset minuta kasnije, kako se nesigurno vrzmaju naokolo dok vođa viče na njih. „Rekoh, je l' može neko da mi kaže...?" Onda je video zašto su stali. Ponestalo im je spreda. Zemljište se spuštalo u vidu kanjona, a nekoliko busenova trave i nešto malo žbunja grčevito je prianjalo za gotovo uspravnu liticu. Sneško raširi nozdrve i, čak i ne zastavši, nastavi niz obronak. Trebalo je da prokliza. Zapravo, trebalo je da se stropošta. Padina je bila gotovo vertikalna. Čak i divokoze bi se tu oprobale samo povezane konopcem. Kamenje je pljuštalo oko Rinsvinda i jedan poveći uspeo je da ga pogodi u potiljak, ali Sneško je kasao naniže istom varljivom brzinom koju je upotrebljavao i na ravnom. Rinsvind je odlučio da se prosto drži i vrišti. Na pola puta do dole, ugledao je divlje krdo kako galopira kanjonom, šlajfuje oko jedne stene i nestaje između litica. Sneško je stigao do dna pod kišom šljunka i načas zastao. Rinsvind se usudio da otvori jedno oko. Konjićeve nozdrve ponovo se raširiše dok je gledao niz uzani kanjon. Nesigurno je trupnuo nogom. Onda pogleda u vrtoglavi zid preko puta, na samo nekoliko metara odatle. „O, ne", zavapi Rinsvind. „Molim te, nemoj..." Pokušao je da otpetlja noge, ali bile su spojene ispod samog konjskog stomaka i gležnjevi su im bili isprepleteni. Sigurno je u stanju nekako da utiče na gravitaciju, rekao je sebi, dok je Sneško kasao uz liticu kao da u pitanju nije zid, već nekakav uspravni pod. Zapušači na obodu šešira udarali su Rinsvinda po nosu. A ispred... iznad... nad njih se nadnosila stena... „Ne, molim te, ne, molim te, nemoj..." Zatvorio je oči. Osetio je kako Sneško staje. I ispustio uzdah olakšanja. Usudio se da pogleda dole i ogromna kopita zaista su stajala na čvrstom, ravnom kamenu. Nikakvi zapušači nisu visili s prednje strane Rinsvindovog šešira. Sa strepnjom i stravom koja je polako narastala, okrenuo je oči na onu stranu o kojoj su svi uvek razmišljali kao o „uvis". Čvrst kamen nalazio se i iznad njega. Samo je bio visoko gore, ili dole. A svi zapušači visili su naviše, ili naniže. Sneško je stajao na donjoj strani stene koja se malopre nadnosila nad njih i činilo se da uživa u pogledu. Ponovo raširi nozdrve i otrese grivu. Pašće, pomisli Rinsvind. Svakog trenutka će shvatiti da stoji naopačke i pašće i sa ove visine konj će se raspljusnuti. Povrh mene. Sneško kao da je doneo neku odluku i ponovo je krenuo, prateći krivinu stene iznad njih. Zapušači su se doklatili natrag i udarali su Rinsvinda u lice, ali barem je sve drveće stajalo tako da su zeleni delovi bili gore, osim što su to bili sivi delovi. Rinsvind pogleda preko provalije u konjanike. „U zdravlje!", reče i mahnu šeširom dok je Sneško ponovo kretao. „Mislim da ću sad da bacim zmiju u tehnikoloru!", dodade i povrati. „Ovaj, gospo'n?" „Da?" „To je bila pegla!" „Jašta! Ne beri brigu!" Ispostavilo se da je ovaj komad zemlje samo uzani pojas između kanjona. Još jedna provalija nadvijala se nad ili pod njih. Ali na Rinsvindovo olakšanje, konj se na ivici okrenuo u stranu i otkasao duž ruba. „O, ne, molim te..."

Teri Pračet 83 Jedno drvo beše palo i premostilo procep. Bilo je veoma uzano, ali Sneško se stuštio na njega bez usporavanja. Oba kraja drveta dobovala su gore-dole po rubovima klanca. Šljunak poče da otpada. Sneško je poskakivao preko ponora kao loptica i stupio je na suprotnu stranu baš pre nego što se deblo zatreslo i strmeknulo na kamenje. „Molim te, ne..." Ovde nije bilo litice, samo dugačka nizbrdica puna nestabilnih kamenova. Sneško je doskočio među njih i raširio nozdrve kada je čitava padina od kamenja nepričvršćenog za podlogu počela da se kreće. Rinsvind je ugledao krdo kako galopira kroz uzano dno kanjona daleko dole. Veliki kamenovi odskakivali su pored njega dok je konj nastavljao niz svoje lično klizište. Jedan ili dva odbili su se, odskakutali napred i tresnuli o dno kanjona iza samog začelja, krda. Otupeo od straha i uzdrhtao, Rinsvind pogleda dalje duž kanjona. Bio je to ćorsokak. Završavao se još jednom liticom... Kamen se gomilao na kamen i stvarao se grub zid preko sredine kanjona. Kada se i poslednja stena stropoštala na mesto, Sneško se prizemljio na nju, gotovo otmeno. Pogledao je naniže u zagrađeno krdo, koje se zbunjeno tiskalo, i raširio nozdrve. Rinsvind je bio prilično siguran da konji ne mogu da se kikoću, ali ovaj je zračio kikotavošću. Deset minuta kasnije konjanici su dojahali. Do tog trenutka krdo gotovo da se sasvim umirilo. Pogledali su u konje. Pogledali su u Rinsvinda, koji se strahovito iscerio i rekao: „Ne berite brigu." Veoma polako, nije pao sa Sneška. Prosto se preturio u stranu, stopala još isprepletenih, sve dok glavom nije nežno lupio u zemlju. „Jahô si za medalju, brale!" „Je l' bi mogao neko da mi razdvoji gležnjeve, molim vas? Bojim se da su možda srasli." Nekoliko konjanika sjaha i uz nešto muke ga oslobodi. Vođa pogleda naniže u njega. „Kol'ko ceniš onog prgavca, brale?", reče Pokaj. „Ovaj... tri... ovaj... kljunte?", reče Rinsvind nejasno. „Šta? Za onako žilavog đavolka? Mora da vredi bar nekol'ko stotina!" „Tri kljunte je sve što imam..." „Rekô bi' da ga je nekol'ko onih kamenova strefilo u glavu", reče jedan od stočara koji su podupirali Rinsvinda. „Velim, kupiću ga ja od tebe, gospo'n", reče Pokaj strpljivo. „'Naš šta - dvesta kljunti, torbu mezenceta i ima da te uputimo pravo u... 'Di je ono 'teo da ide, Klensi?" „Ubožjumater", promrmlja Rinsvind. „Ma, ne želiš ti u Ubožjumater", reče Pokaj. „Nema niš' u Ubožjumateru osim gomile trezvenjačina i šmizli." „Nema veze, volim ja brizle", promumla Rinsvind, koji se samo nadao da će ga pustiti pa da se opet uhvati za zemlju. „Ovaj... kako se na iksijanskom kaže kad poludiš od zastrašujuće vrtoglavice i složiš se na zemlju kao da nemaš kosti?" Ljudi se zgledaše. „Zar nije to kad si 'krkete kô vombatova đokalica'?" „Ne, ne, ne, to je kad zglajzneš čvorka, zar nije?", reče Klensi. „Molim? Koješta, ne. Zglajznuti čvorka je kad... kad... jašta, to je kad... jašta, kad ti je nos... Ček', to je smrsiti cvrcana'..." „Ovaj...", reče Rinsvind držeći se čvrsto za glavu. „Šta? 'Smrsiti cvrcana' je kad ti se uši zapuše ispod vode." Klensi je izgledao nesigurno, a onda kao da donese odluku. „Jašta, jes' vala!" „Jok, to je 'vrljati kô oposumu ispod miške', brale." „Izvinite...", reče Rinsvind.

Terry Pratchet 84 „Jok, vala, 'vrljati kô oposumu ispod miške' - to je kad omažeš krcu. Kad su ti uši nabijene kô Madžijev čajnik posle nedelju dana petaka, to ti je kad si 'krut kô Morganova mula'." „Ne, ti govoriš o 'srećniji od Morganove mule na čokoladnoj livadi'..." „Misliš, 'brži nego Morganova mula kad smaže maminu pitu vranušu'." „Koliko je to brzo? Tačno?", reče Rinsvind. Svi se zapiljiše u njega. „Brže od jegulje u zmijinom leglu, brale!", reče Klensi. „Zar ne razumeš običan govor?" „Jašta", reče jedan čovek. „Možda jaše kô zmaj, al' rekô bi' da je glup kô..." „Ni reč da niste rekli!", povika Rinsvind. „Mnogo mi je bolje, važi? Samo... važi, važi?" Ispravi otrcanu odoru i namesti šešir. „Dakle, ako biste samo mogli da mi pokažete pravi put do Ubožjumatera, neću vam više traćiti vreme. Možete da zadržite Sneška. Može da spava negde na plafonu." „A, ne, gospo'n", reče Pokaj. Zavuče ruku u džep košulje, izvuče gužvu novčanica i odbroja dvadeset. „Nikad ja nisam nikom ostô dužan. 'Oćeš prvo da ostaneš malo s nama? Ne bi nam niš' falilo da imamo još jednog jahača, a nije lako kad si sam na putu. Ima žbundžija naokolo." Rinsvind ponovo protrlja glavu. Sad kad su mu raznorazni organi dodrhtali otprilike na svoje mesto, mogao je da se vrati uopštenoj, prigušenoj strepnji. „Ne moraju da brinu za mene", promumla. „Obećavam da neću paliti vatru ili hraniti životinje. Pa, kažem obećavam - veći deo vremena one pokušavaju da se nahrane mnome." Pokaj slegnu ramenima. „Ma, samo da nema više onih padajućih medveda." Ljudi se nasmejaše. „Padajućih medveda? Ko ti je napričao sve to o padajućim medvedima?" „Kako to misliš?" „Padajući medvedi ne postoje! Brale, neko te je sigurno zavitlavo!" „A? Oni imaju... radili su", Rinsvind mahnu rukom, „boing... na sve strane... ogromni zubi..." „Rekô bi' da je lud kô Morganova mula, brale!", reče Klensi. Grupa utihnu. „Dakle, koliko ludo je to?", reče Rinsvind. Klensi se nasloni na sedlo i nesigurno pogleda u ostale. Liznu usne. „Pa, to ti je..." „Da?" „Pa, to je... to je..." Iskrivi lice. „To je..." „Mno...?", predloži mu Rinsvind. „Mno...", promumla Klensi, držeći se za taj slog kao za konopac za spašavanje. „Mmm?" „Mno... go..." „Nastavi, nastavi..." „Mno... go... lud?", reče Klensi. „Bravo! Vidiš? Mnogo je lakše", reče Rinsvind. „Neko je pomenuo hranu?" Pokaj klimnu glavom jednom čoveku, a ovaj pruži Rinsvindu džak. „Ima piva i povrćki i tako toga i, pošto si dobar ortak, dajemo ti i konzervu džema." „Od ogrozda?" „Jašta." „I zanima me tvoj šešir", reče Pokaj. „Što vise zapušači ukrug po njemu?" „Onesvešćuju muve", reče Rinsvind. „I to šljaka, a?" „Naravno da ne", reče Klensi. „Da šljaka, neko bi to već smislio." „Da. Ja", reče Rinsvind. „Ne beri brigu." „Malo izgledaš kô krelac s tim, brale", reče Klensi. „Baš lepo", reče Rinsvind. „Kuda se ide za Ubožjumater?"

Teri Pračet 85 „Samo skreni levo kod dna kanjona, brale." „To je to?" „Možeš opet da pitaš kad sretneš žbundžije." „Imaju li neku kolibu ili stanicu?" „Oni... Pa, samo zapamti da će te naći ako se izgubiš." „Stvarno? Dobro, pretpostavljam da im je to deo posla. U zdravlje." „U zdravlje." „Ne beri brigu." Ljudi su posmatrali Rinsvinda dok nije nestao s vidika. „Nije izgledô kô da ga je mnogo briga, a?" „Malko je on šmajsnuo, ako mene pitaš." „Klensi?" „Da, gazda?" „Izmislio si ono, je l' da?" „Pa..." „Vala jesi, Klensi." Klensi je izgledao kao da ga je sramota, ali onda se pribra. „Dobro, i?", reče strastveno. „A šta je s onim što si ti juče upotrebio, 'zauzet kô jednoruki stolar u Mlatilovu'?" „Šta s tim?" „Pogledao sam u atlas, gazda, i to mesto ne postoji." „E baš postoji, 'lebac ti tvoj!" „Ne postoji. U svakom slučaju, niko ne bi unajmio jednorukog stolara, je l' da? Tako da ne bi ni bio zauzet, je l' da?" „Slušaj, Klensi..." „Otišô bi na pecanje ili tako nešto, je l' da?" „Klensi, mi ovde kanda treba da vajamo novi jezik od divljine..." „Verovatno bi neko morô da mu pomogne da stavi mamac na udicu, ali..." „Klensi, umukni i idi po konje, važi?" Trebalo im je dvadeset minuta da otkotrljaju dovoljno kamenja, a pet minuta nakon toga Klensi se vratio da podnese izveštaj. „Gazda, ne možemo da nađemo ono malo đubre. A pogledali smo ispod sviju ostali'." „Nije mogô da se provuče pored nas!" „Da, mogô je, gazda. Vidô si kako se penje uz one litice. Verovatno je već kilometrima daleko. 'Oćeš da pođem za onim tipom?" Pokaj razmisli o tome i otpljunu. „Jok, dobili smo ždrepca nazad. To vredi ti' para." Zamišljeno se zagleda niz kanjon. „Gazda, je l' ti dobro?" „Klensi, kad se vratimo u stanicu, idi u grad, svrati u hotel Pastoral i donesi sve zapušače koje imaju, važi?" „Gazda, misliš da će da radi? Bio je ćaknut kô..." Gazdine oči prekorevale su Klensija. „Bio je baš ćaknut", reče. „Ćaknut, jašta. Al' i pametan. Nije bilo muva po njemu." Iza njih, u gužvi kamenja i žbunja u dnu kanjona, crtež malog konja pretvorio se u crtež kengura i onda se utopio u kamen. * * * Kada izgubiš živce zbog Mastruma Ridkalija, najgore je što on to nikad ne primeti. Ako se nađu licem u lice sa opasnošću, čarobnjaci istog časa stanu i počnu da se prepiru kakva je tačno opasnost u pitanju. Do trenutka kada svaki član družine shvati o čemu se radi, to se ili pretvori u onakvu opasnost u kojoj su ti mogućnosti do te mere jasne da se istog časa odlučiš za jednu od njih ili pogineš - ili joj dosadi, pa ode. Čak i opasnost ima ponos.

Terry Pratchet 86 Kada je bio dečak, Ponder Stibons je zamišljao kako su čarobnjaci silni polubogovi koji mogu da pucnu prstima i izmene svet, a onda je odrastao i otkrio da su to naporni starci koji brinu kako su im stopala, a kada se nađu u sosu, čak počnu i da se preganjaju odakle potiče izraz „u sosu". Nikad mu nije palo na pamet da evolucija radi na sve moguće načine. Na starim građevinama još je bilo vrlo dubokih ožiljaka koji su ukazivali na to šta se dešava kad se pojavi ona druga vrsta čarobnjaka. Koraci su ga nosili, a da toga gotovo nije bio ni svestan, blago zavojitom stazom uz planinu. Čudna stvorenja zurila su u njega iz žbunja s obe strane. Neka su izgledala kao... Čarobnjaci razmišljaju u okvirima knjiga koje su pročitali, a sada je jedna ispuzala s police Ponderovog pamćenja. Dobio ju je dok je bio mali. Zapravo, još uvek ju je negde imao, sklonjenu u kartonsku kutiju i zavedenu u kartoteku.18 Imala je mnogo malih strana, u sredini povezanih spiralom. Na svakoj se nalazila glava, telo ili rep neke ptice, ribe ili životinje. Ako bi vam bilo dovoljno dosadno, mogli ste da ih okrećete tako da dobijete, recimo, stvorenje s glavom konja, telom bube i ribljim repom. Korice su obećavale „sate i sate zabave", mada ste posle tri minuta morali da se zapitate kakvoj bi to osobi ovakva zabava potrajala satima i, ako je sada ugušite što je nežnije moguće, da li bi to u narednim godinama uštedelo mnogo muka odeljenju za serijske zločince. Ponder je, međutim, proveo sate i sate zabavljajući se. Neka stvorenj... stvari u žbunju izgledale su kao stranice te knjige. Bilo je ptica s kljunovima dugačkim koliko i njihovo telo. Bilo je pauka veličine šake. Tu i tamo vazduh je svetlucao kao voda. Odupirao se veoma blago kad je Ponder pokušao da se probije kroz njega, a onda ga pustio da prođe, ali ptice i insekti kao da nisu želeli da ga prate. Svuda je bilo buba. Konačno je, lagano i postepeno, zavojita staza stigla do vrha planine. Tu je bila dolinica, ispod samog vrška. Na suprotnom kraju nalazio se veliki ulaz u pećinu, iznutra osvetljen plavim sjajem. Jedna velika buba prozujala je Ponderu pored uva. Ulaz je vodio u veliku pećinu punu tajanstvene plave izmaglice. Bilo je naznaka složenih senki. I čuli su se zvuči - zvižduci, tiho fijukanje, povremena lupa ili zveket koji su nagoveštavali da su negde u izmaglici radovi u toku. Ponder je otresao bubu koja mu je sletela na obraz i zagledao se u obličje pravo ispred sebe. Bila je to prednja polovina slona. Druga polovina slona, protivno svakoj verovatnoći, održavala je ravnotežu na dve stražnje noge i stajala je nekoliko metara odatle. Između se nalazio... ostatak slona. Ponder Stibons je rekao sebi da biste, ako presečete slona napola i izdubite sredinu, dobili... pa, džumbus. Ovde nije bilo mnogo džumbusa. Ružičaste i purpurne cevčice bile su uredno razmotane na tezgi. Male merdevine vodile su u drugu zamršenu tvorevinu od cevčica i kabastih organa. Svuda se osećalo prisustvo sistematičnog ali nezavršenog rada. Ovo nije bio užas poput slona koji je poginuo tako što se rasprsnuo. Ovo je bio slon u izgradnji. Oblačići bele svetlosti u krugovima su doleteli iz svih ćoškova pećine, vrteli se načas i postali bog evolucije koji stoji na merdevinama. On trepnu prema Ponderu. „A, opet ti", reče. „Jedan od špicastih stvorova. Je l' možeš da mi kažeš šta se desi kad ovo uradim?" Zavuče ruku u dubine prednje polovine ispunjene jekom. Slonove uši zamlataraše. „Mahnuo je ušima", cijuknu Ponder. 18 Ponder je bio takvo dete. Još uvek je imao svakog piona iz svake igre koju je ikada dobio. Ponder je bio dečak koji pažljivo pročita čestitku na svakom praščićnom poklonu pre nego što ga otvori, potom zapiše u blokče od koga je i još pre užine svakom napiše po pismo u znak zahvalnosti. Roditelji su mu čak i tada bili zadivljeni, jer shvatali su da su izrodili dete koje će daleko dogurati ili će ga se, možda, pre nego što napuni deset godina, dočepati građanstvo puno pravednog gneva.

Teri Pračet 87 Bog se pojavi, ozaren. „Zapanjujuće koliko je to teško postići", reče. „U svakom slučaju... kako ti se čini?" Ponder proguta knedlu. „Vrlo je... dobar", izusti. Ustuknu korak, nalete na nešto, okrenu se i pogleda u razjapljene čeljusti veoma velike ajkule. Bila je posred drugih... pa, morao je da misli o njima kao o biološkim skelama. Ona prevrnu jednim okom prema njemu. Iza nje, mnogo veći kit bio je u procesu sklapanja. „Je l' da da jeste?", reče bog. Ponder je pokušao da se usredsredi na slona. „Mada...", reče. „Da?" „Jeste li sigurni za točkove?" Bog je izgledao zabrinuto. „Misliš da su premali? Nisu pogodni za savanu?" „Ovaj, verovatno ne..." „Vrlo je teško projektovati organski točak, znaš", reče bog prekorno. „To su prava mala umetnička dela." „Ne mislite da bi bilo lakše, znate, mrdati nogama?" „Ma, nikad nikuda ne bismo stigli kad bih prepisivao ranije ideje", reče bog. „Raznolikost i popunjavanje svih ćoškova, to je ključ." „Ali, kada ležiš na boku u blatnjavoj bari, a točkovi ti se okreću, je li to veoma važan ćošak?", kaza Ponder. Bog ga pogleda, a onda se tmurno zapilji u poluzavršenog slona. „Možda ako bi gume bile veće?", reče s nadom, a ipak beznadežnim glasom. „Ne bih rekao", reče Ponder. „Ma, verovatno si u pravu." Bogove šake se trznuše. „Ne znam. Pokušavam da stvaram raznoliko, ali ponekad je tako teško..." Iznenada pretrča preko pretrpane pećine prema ogromnim dvokrilnim vratima preko puta i širom ih otvori. „Žao mi je, ali moram da odradim jednu", reče bog. „Smiruju me, znaš." Ponder ga sustiže. Pećina iza vrata bila je veća od ove i obasjana blistavom svetlošću. Vazduh je bio pun svetlucavih stvarčica, milioni njih lebdeli su kao perle na nevidljivom koncu. „Bube?", reče Ponder. „Nema ništa bolje od buba kad si neraspoložen!", reče bog. Stao je kod velikog metalnog radnog stola, grozničavo otvarao fioke, i vadio kutije. „Je l' možeš da mi dodaš onu kutiju s antenama? Eto je odmah tu na polici. O da, ništa kao buba kad se loše osećaš. Ponekad pomislim da u njima leži čitav smisao, znaš." „Šta, čitav?", reče Ponder. Bog sveobuhvatno mahnu rukom. „Sve", reče vedro. „I svja. Drveće, trava, cveće... Šta si mislio, čemu sve to?" „Pa, nisam mislio da je zbog buba", reče Ponder. „Šta je sa, pa, šta je sa slonom za početak?" Bog je već držao poludovršenu bubu u jednoj ruci. Bila je zelena. „Balega", reče pobedonosno. Nijedna glava, kad je prišrafite na telo, ne bi trebalo da proizvede zvuk kao kad gurnete zapušač u flašu, ali bubina jeste u rukama boga. „Molim?", reče Ponder. „Poprilično je to muke samo balege radi, pa zar nije?" „Eto šta ti je ekologija, bojim se", reče bog. „Ne, ne, nemoguće da je tako, valjda?", reče Ponder. „Šta je s višim oblicima života?" „Višim?", reče bog. „Misliš kao... ptice?" „Ne. Mislim kao..." Ponder je oklevao. Činilo se da je bog primetno neznatiželjan u pogledu čarobnjaka, možda zato što nisu bili dovoljno buboliki, ali mogao je da vidi izvesnu količinu teološke neprijatnosti u najavi. „Kao... čovekoliki majmuni", reče.

Terry Pratchet 88 „Čovekoliki majmuni? A, vrlo su zabavni, svakako, a očigledno bube treba nekako da se zabavljaju, ali..." Bog ga pogleda i konačno mu dopre do nebeskog mozga šta ovaj hoće da kaže. „O, pobogu, ti misliš da su oni svrha cele ove petljancije, a?" „Donekle sam pretpostavio..." „Zaboga, svrha cele petljancije je, vidiš, sama petljancija. Iako", omirisa vazduh, „ako možemo sve to da postignemo s bubama, neću se buniti." „Ali svakako je svrha... hoću da kažem, zar ne bi bilo lepo kad biste na kraju dobili neko stvorenje koje bi počelo da razmišlja o univerzumu...?" „Taman posla, ne želim da mi neko nešto čačka!", reče bog razdražljivo. „Ionako ima dovoljno zakrpa i šavova u svemu tome, samo mi još fali neki pametnjaković koji pokušava da ih nađe još, pa stvarno. Ne, bogovi na kopnu su bar to potrefili. Inteligencija je kao noge - kad ih imaš previše, saplićeš sam sebe. Šest je otprilike pravi broj, ako mene pitaš." „Ali sigurno, kad se sve sabere, jedno stvorenje bi moglo..." Bog pusti svoje najnovije delo. Ono prozuja uvis, duž redova i redova buba, i smesti se između dve gotovo, ali ne baš sasvim, iste kao ona. „Shvatio si to, je li?", reče. „Pa, naravno da si u pravu. Vidim da imaš prilično delotvoran mozak... Majku mu." Nešto zasvetluca u vazduhu i pored boga se pojavi jedna ptica. Očigledno je bila živa, ali potpuno nepomična, lebdela je ukočena usred leta. Okruživao ju je treperav plavi sjaj. Bog uzdahnu, zavuče ruku u džep i izvadi najsloženiju alatku koju je Ponder ikad video. Delići koji su se videli nagoveštavali su da ima i drugih, još čudnijih delića koji se ne vide, i da je verovatno tako najbolje. „Međutim", reče i iščupa ptici nekoliko pera, a plavi sjaj se prosto zatvori iznad rupe, „ako hoću ozbiljno da obavim posao, stvarno ću morati da nađem način da organizujem celu tu petljavinu. U poslednje vreme samo neko čerupanje." „Da, mora da je prilično skupo..." „Dugačko perje, kratko perje, perje za let, vodootporno perje, očerupaš jedno, zameniš ga drugim", nastavi bog. „Sami treba da odrađuju svoju evoluciju. Hoću da kažem, to i jeste čitava zamisao. Ne bi trebalo da ja moram da trčkam naokolo sve vreme." Bog mahnu rukom i pored njega se pojavi neka vrsta izložbenog štanda s perjem. On odabra jedan komplet koji se, kako se Ponderu činilo, nije nimalo razlikovao od onog koji je uklonio, i upotrebi alatku da ga prikači na pticu koja je lebdela. Plavi sjaj prekri je načas, a onda ptica nestade. U trenutku kada je nestala, Ponderu se učinilo da vidi kako krila počinju da joj se pokreću. I tog časa je znao da, uprkos, kako se činilo, bogovoj opsednutosti bubama, on sam oduvek želi da bude baš ovde, usred srede (ili četvrtka) zbivanja, u brzoj traci na autoputu pravih majstora. Postao je čarobnjak jer je mislio da čarobnjaci znaju kako univerzum radi, ali ispostavilo se da ga Nevidljivi univerzitet sputava. Uzmite, na primer, čitavu priču oko pripitomljene munje. Bilo je dokazano da radi. Naterao je blagajnikovu kosu da stoji uspravno i varnice su mu pucketale iz vrha prsta, a sve to sa samo jednom mačkom i nekoliko ćilibarskih štapova. Stavili su veto na njegov savršeno razuman plan da više stotina mačaka priveže za ogroman točak koji bi se okretao tako da se one taru o nekoliko stotina štapova, i to s besmislenim obrazloženjem da bi bilo previše bučno. Pažljivo je razradio shemu kako da rascepi taum i tako proizvede neiscrpne količine jeftine čiste magije, ali plan je nepravedno obustavljen zato što su smatrali da će tako uprljati okolinu. I to čak i pošto je pokazao cifre kako bi dokazao da šansa da ovaj proces potpuno uništi čitav svet nije veća od šanse da te obore kola dok prelaziš ulicu, i nije on kriv što je ovo rekao baš pre lančanog sudara šest kočija ispred Univerziteta. Evo prilike da uradi nešto što ima smisla. Osim toga, mislio je da shvata gde bog greši. „Izvinite", reče, „ali treba li vam pomoćnik?" „Iskreno, sve ovo se otima kontroli", reče bog, koji je bio neslušač čarobnjačkog nivoa. „Stvarno dolazimo do tačke gde mi treba..."

Teri Pračet 89 „Ovo je, kanda, baš neverovatno mesto!" Ponder prevrnu očima. Takvi su vam čarobnjaci. Kad ušetaju na baš neverovatno mesto, saopšte vam to. Glasno. „Ah", reče bog i osvrnu se, „ovo je ostatak tvog... roja, je li?" „Trebalo bi da ih zaustavim", reče Ponder, a čarobnjaci se razmileše kao dečaci u radnji s fliperima, spremni da ispritiskaju sve za slučaj da je negde ostala neka besplatna igra. „Čačkaju stvari i govore: 'Za šta je ovo?"' „Zar ne pitaju za šta je nešto pre nego što ga čačnu?" „Ne, kažu da nikad nećeš saznati ako ne čačneš", reče Ponder mračno. „Zašto onda pitaju?" „Jednostavno, pitaju. I zagrizu nešto i onda kažu: 'Pitam se je l' ovo otrovno', punim ustima. I znate šta mi stvarno ide na živce? Nikad nije." „Baš neobično. Podsmevanje opasnostima nije dobra taktika za preživljavanje", reče bog. „Ma, ne podsmevaju se oni", reče Ponder tmurno. „Govore stvari poput: 'Ovo nazivaš opasnim? Ovo nije ni zakrpa na kolenu opasnosti kakve su bile kad smo mi bili junoše, je li, docente, reci, reci? Sećaš se kad je matori 'Vindouz' Meklopov..." Slegnu ramenima. „Kad je matori 'Vindouz' Meklopov šta?", reče bog. „Ne znam! Ponekad pomislim da izmišljaju imena! Dekane, mislim da stvarno ne bi trebalo to da radite!" Dekan se okrenu od ajkule, čije zube je ispitivao. „Što da ne, Stibonse?" Iza njega se čeljusti sklopiše uz škljocaj. Samo arhirektorove noge virile su iz raspuklog slona. Prigušeni šumovi dopirali su iz unutrašnjosti kita; zvučalo je veoma nalik predavaču savremenih runa koji kaže: „Gle šta bude kad uvrnem ovaj deo... Vidi, onaj lila deo zadrhti." „Sjajno si to odradio", reče Ridkali izvirujući iz slona. „Odlični točkovi. Oslikao si ove delove pre nego što si ga sklopio, je li?" „To nije model za sklapanje, gospodine", reče Ponder, uze mu bubreg iz ruke i uglavi ga natrag. „To je pravi slon u izgradnji!" „Oh." „Prave ga, gospodine", reče Ponder pošto se činilo da Ridkali nije shvatio poruku. „Što nije uobičajeno." „Aha. A kako se inače prave, onda?" „Prave ih drugi slonovi, gospodine." „A, da..." „Stvarno? Je l'?", reče bog. „Kako? Te surle su prilično spretne, nije da se hvalim, ali nisu baš dobre za tako pipav posao." „Ma, ne prave ih tako, gospodine, očigledno. Prave ih... ma, znate... seksom...", reče Ponder i oseti da je počeo da se rumeni. „Seksom?" Onda Ponder pomisli: ostrvo Mono. O, zaboga... „Ovaj... mužjaci i ženke...", pokuša. „A šta je to?", reče bog. Čarobnjaci zastadoše. „Nastavite, gospodine Stibonse", reče arhirektor. „Svi smo se pretvorili u uvo. Posebno slon." „Pa..." Ponder je znao da crveni. „Ovaj... a kako dobijate cvetove i tako to u ovom času?" „Pravim ih", reče bog. „A onda ih držim na oku da vidim kako rade, a onda, kad se istroše, napravim poboljšanu verziju, zasnovanu na rezultatima ogleda." Namršti se. „Mada izgleda da se biljke ponašaju vrlo čudno u poslednje vreme. Šta je svrha tog semenja koje uporno prave? Pokušavam da obeshrabrim to, ali čini se da ne slušaju." „Mislim da... ovaj... pokušavaju da izumeju seks, gospodine", reče Ponder. „Ovaj, seks je ono kad možeš da... oni mogu da... stvorenja mogu... da naprave nova... stvorenja." „Hoćeš da kažeš... slonovi mogu da naprave još slonova?"

Terry Pratchet 90 „Da, gospodine." „Ma nemoj! Stvarno?" „O, da." „A kako to postižu? Posebno mnogo vremena ode dok iskalibrišeš mrdanje ušima. Je l' koriste neke posebne alatke?" Ponder vide da dekan zuri pravo u plafon, a da su i ostali čarobnjaci pronašli nešto naizgled opčinjavajuće za posmatranje, što je značilo da ne moraju da gledaju jedan u drugog. „Ahem, na neki način", reče Ponder. Znao je da je pred njim nezgodan teren i odlučio je da odustane. „Ali zaista ne znam mnogo o..." „I radionice, pretpostavljam", reče bog, pa izvadi svesku iz džepa i olovku iza uva. „Je l' ti smeta da hvatam beleške?" „Oni... ovaj... ženka...", pokuša Ponder. „Ženka", reče bog poslušno i zapisa to. „Pa, ona... rasprostranjen način je da... ona... nekako napravi sledećeg... unutar sebe." Bog prestade da piše. „Sad znam da to nikako ne valja", reče. „Ne možeš da napraviš slona unutar slona..." „Ovaj... manju verziju..." „Ah, još jednom moram da ukažem na grešku. Posle nekoliko takvih izrada dobićeš slona veličine zeca." „Ovaj, naraste kasnije..." „Zaista? Kako?" „Na neki način... nadograđuje sam sebe... iznutra..." „A onaj drugi, onaj koji nije, ahm, ženka? Koju on ulogu igra u svemu tome? Je l' tvom kolegi nije dobro?" Stariji docent snažno je mlatio dekana po leđima. „U redu je...", zacvile dekan, „...često imam... te... napade kašlja..." Bog je marljivo piskarao nekoliko sekundi, a onda zastao i počeo zamišljeno da žvaće kraj olovke. „A sav taj, ovaj, taj seks obavljaju nekvalifikovani radnici?", reče. „O, da." „Nema kontrole kvaliteta bilo kakve vrste?" „Ovaj, ne." „A kako vaša vrsta to obavlja?", reče bog. Upitno pogleda u Pondera. „To... ovaj... mi... ovaj...", promuca Ponder. „Izbegavamo to", reče Ridkali. „Gadan ti je taj kašalj, dekane." „Stvarno?", reče bog. „Veoma zanimljivo. Šta radite umesto toga? Rascepite se napola? Divno radi kod ameba, ali žirafama teško pada, toliko znam." „Molim? Ne, usredsredimo se na nešto na višem nivou", reče Ridkali. „I kupamo se hladnom vodom, trčimo ujutru, što je zdravo, i tome slično." „Zaboga, bolje da zabeležim to", reče bog i poče da se pipa po odori. „Kako tačno izgleda taj proces? Je l' vas ženke prate? A to na višem nivou... Koliko tačno visokom? Ovo je veoma interesantan proces. Možemo li pretpostaviti da će biti potrebno još telesnih otvora?" „Kako? Molim?", reče Ponder. „Da navedemo stvorenja da prave sama sebe, a? Mislio sam da je cela ta petljancija oko semena samo poletnost, ali da, shvatam da bi se tako uštedelo mnogo rada, mnogo rada. Naravno, morao bi se uložiti dodatni napor u fazi projektovanja, svakako, ali pretpostavljam da bi posle išlo manje-više samo od sebe." Bogova ruka zamutila se od brzine pisanja, a on nastavi: „Hmm, nagoni i nezaustavljivi porivi, to će biti ključno... ovaj... Kako je to kod, recimo, drveća?" „Samo ti trebaju Ponderov teča i četkica za slikanje", reče stariji docent. „Gospodine!", reče Ponder vatreno.

Teri Pračet 91 Bog im obojici uputi pogled inteligentne zgranutosti, kao čovek koji je upravo čuo vic na potpuno stranom jeziku i nije siguran da li je govornik već stigao do poente. Potom slegnu ramenima. „Jedino što mislim da ne razumem baš sasvim", reče, „jeste zašto bi bilo koje stvorenje želelo da troši vreme na sav taj...", zagleda se u beleške, „taj seks, a mogli bi da se provode... O pobogu, vaš poznanik kao da se ovog puta guši, bojim se..." „Dekane!", povika Ridkali. „Ne mogu a da ne primetim", reče bog, „da vam, kada se raspravlja o seksu, lica pocrvene i imate sklonost da se zbunjeno premeštate s noge na nogu. Je li to nekakav signal?" „Ahm, ovaj..." „Biste li mi samo rekli po kom principu sve to radi..." Vazduh je bio pun nelagodnosti, džinovske i ružičaste. Da je to bio kamen, mogli ste u njega uklesati ogromne, skrivene gradove, crvene kao ruža. Ridkali se osmehnu skamenjenim osmehom. „Izvinite nas", reče. „Gospodo, nastavnonaučno veće?" Ponder je posmatrao čarobnjake kako se zbijaju i sašaptavaju. Čuo je nekoliko delova rečenica uprkos žamoru. „...moj otac je rekao, naravno, ali nisam verovao... nikad nije digao svoju gadnu glavu... Dekane, hoćeš li zaćutati? Ne možemo tek tako da... hladno tuširanje, zaista..." Ridkali se okrenu natrag i opet se načas kamenito osmehnu. „Seks, ovaj, nije nešto o čemu mi razgovaramo", reče. „Mnogo", reče dekan. „A, shvatam", reče bog. „Pa dobro, bilo bi mnogo razumljivije da mi pokažete u praksi." „Ovaj, nismo, ovaj... planirali da..." „U-ja! A tu li ste, gospodo!" Gospođa Vitlou ušla je u pećinu. Čarobnjaci su iznenada utihnuli, osetivši u svojim čarobnjačkim umovima da je ulazak gospođe Vitlou u ovom trenutku ravan električnoj vatri u bazenu života. „A, još jedan od vas", reče bog vedro. Usredsredi se. „Ili neka druga vrsta, možda?" Ponder je osećao kako mora nešto da kaže. Gospođa Vitlou upućivala mu je Pogled. „Gospođa, ovaj, Vitlou je, ovaj, dama", reče. „A, zabeležiću to", reče bog. „A šta to one rade?" „One pripadaju, khm, istoj vrsti kao i, ovaj, mi", reče Ponder nesrećno. „Ovaj... khm..." „Slabiji pol", reče Ridkali. „Izvini, ali sad te ne razumem", reče bog. „Ovaj... ona je, khm, ovaj... ženskog opredeljenja", reče Ponder. Bog se zadovoljno osmehnu. „E baš zgodno", reče. „Izvinite me", reče gospođa Vitlou, onoliko oštrim tonom koliko je smatrala da je u redu koristiti u prisustvu čarobnjaka, „ali bih li mi neko predstavio ovog gospodina?" „O, da, naravno", reče Ridkali. „Izvinjavam se. Bože, ovo je gospođa Vitlou. Gospođo Vitlou, ovo je Bog. Neki bog. Bog ovog ostrva, zapravo. Ahm..." „Drago nam je", reče gospođa Vitlou. Po shvatanjima gospođe Vitlou, bogovi su bili veoma društveno prihvatljivi, barem ako imaju ljudske glave kako dolikuje i nose odeću; više su se kotirali od prvosveštenika i bili su na istom nivou kao vojvode. „Trebam li kleknuti?", reče. „Joooooj", zacvile stariji docent. „Nikakvo poklonjenje nije obavezno", reče bog. „Hoće da kaže da ne", reče Ponder. „Pa, kako želite", reče gospođa Vitlou. Ispruži ruku. Bog je dohvati i poče da joj mrda palac napred-nazad. „Veoma praktično", reče. „Palčevi jedan naspram drugog, kako vidim. Mislim da bi trebalo ovo da zabeležim. Prebacuješ li se s grane na granu? Jesi li najčešće dvonožna? O, vidim

Terry Pratchet 92 da ti se i obrve pomeraju uvis. Je li to nekakav znak? Takođe primećujem da si drugačijeg oblika od ostalih i da nemaš bradu. Pretpostavljam da to znači kako si manje mudra?" Ponder vide kako se oči gospođe Vitlou suziše a nozdrve raširiše. „Gospodo, postoji li nekakav problem? Pratila sam vaše tragove do onog blesavog broda, a ovo je bila jedina preostala staza, tako da..." „Raspravljali smo o seksu", reče bog poletno. „Zar vam se ne čini da zvuči baš uzbudljivo?" Čarobnjaci su zadržali dah. Posle ovoga će izgled dekanovih čaršava biti ponajmanje bitan. „O toj temi ne bih iznosila svoje mišljenje", reče gospođa Vitlou oprezno. „Joooooj", cvilnu stariji docent. „Izgleda da niko ne želi da mi kaže", reče bog razdražljivo. Varnica mu polete iz prstiju, rasprsnu se i načini mali krater u podu, a to kao da prepade njega koliko i čarobnjake. „O, pobogu, sad svašta mislite o meni. Vrlo mi je žao!", reče. „Bojim se da je to prirodna reakcija kad sam malo, znate... mrzovoljan." Svi su gledali u krater. Kamen je blago krčkao pokraj Ponderovih stopala. Nije se usuđivao da pomeri sandalu, za slučaj da se onesvesti. „To je bila samo... mrzovolja, je li?", reče Ridkali. „Pa, možda je bila više... prgavost, valjda", reče bog. „Ne mogu ja tu mnogo, to je bogomdani refleks. Bojim se da kao... pa, vrsta, ne podnosimo opiranje baš najbolje. Veoma se izvinjavam. Izvinjavam se." Izduva nos i sede na poludovršenog pandu. „O, zaboga... evo ga opet..." Malena munja sevnu mu iz prsta i rasprsnu se. „Nadam se da neće opet biti kao u Kvintu. Naravno, znate šta se tamo desilo..." „Nikad nisam čuo za Kvint", reče Ponder. „Da, pretpostavljam da i nisi", reče bog. „U tome i jeste stvar, zaista. Nije to bio nikakav naročit grad. Uglavnom je bio od blata. Elem, zovem to blatom. Posle je, naravno, mahom to bila keramika." Okrenu im izmučeno lice, „Znate one dane kad se prosto brecate na sve?" Krajičkom oka Ponder je primetio kako se čarobnjaci, s retkom jednodušnošću, postrance otkradaju, veoma polako, prema vratima. Mnogo veći grom udari i načini rupu u podu blizu ulaza u pećinu. „O, zaboga, živ me sram pojede", reče bog. „Sve je to podsvesno, bojim se." „Da li bi mogao da uzmeš neke lekove za preuranjenu inflamaciju?" „Dekane! Nije sad trenutak!" „Izvini, arhirektore." „Samo da nisu gledali s visine na moje zapaljive krave", reče bog, dok su mu varnice ceptele iz brade. „Pa dobro, složio bih se da bi, za vrelih dana, pod određenim retkim okolnostima same od sebe sagorele i spalile selo, ali zar je to izgovor za nezahvalnost?" Gospođa Vitlou dugo je i hladno posmatrala boga. „Šta to tačno želite da znate?", reče. „A?", izusti Ridkali. „Pa, ne bih nikoga da uvredim, ali, što se mene tiče, ja bih želela da izađem odavde a da mi se ne zapali kosa", reče domaćica. Bog podiže pogled. „Ovaj muško-ženski koncept stvarno obećava, čini mi se", reče kroz šmrcanje. „Ali izgleda da niko neće da zalazi u pojedinosti." „A, to", reče gospođa Vitlou. Baci pogled prema čarobnjacima, a onda nežno podiže boga na noge. „Bihste li me izvinili načas, gospodo...?" Čarobnjaci su ih posmatrali u još većem šoku od onog koji je usledio posle predstave s munjama, a onda šef katedre za neodređena istraživanja natuče šešir na oči. „Ja ne smem da gledam", reče, pa dodade: „Šta rade?" „Ovaj... samo razgovaraju...", reče Ponder. „A ona... kao... maše rukama." „Jooooooj!", reče stariji docent. „Brzo, neka ga neko izvede na vazduh", reče Ridkali. „Sad se ona smeje, je l' tako?"

Teri Pračet 93 I domaćica i bog osvrnuše se prema čarobnjacima. Gospođa Vitlou klimnu glavom, kao da želi da ga uveri kako mu je rekla istinu, i oboje se zasmejaše. „Ono je više ličilo na kikot", reče dekan svečano. „Nisam siguran da zapravo odobravam ovo", reče Ridkali oholo. „Bogovi i smrtne žene, znate već. Svašta načuješ." „Bogovi koji se pretvaraju u bikove", reče dekan. „I labudove", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Zlatne kiše", reče dekan. „Da", reče šef katedre. Zastade na sekund. „Znaš, uvek sam se pitao što se toga tiče..." „Šta to sad ona opisuje?" „Mislim da radije ne bih znao, da vam iskreno kažem." „Ma, gledajte, neka neko, molim vas, pomogne starijem docentu, važi?", reče Ridkali. „Razlabavite mu odeću ili tako nešto!" Začuše bogov povik: „U čemu?" Gospoda Vitlou se osvrnu prema čarobnjacima i kao da utiša glas. „Je l' neko nekad upoznao gospodina Vitloua?", reče arhirektor. „Pa... ne", reče dekan. „Ja se ne sećam. Valjda smo svi prihvatili zdravo za gotovo da je mrtav." „Je l' zna iko od čega je umro?", nastavi Ridkali. „Au, stišajte se... vraćaju se..." Bog im veselo klimnu glavom dok su prilazili. „E pa, i to je sređeno", reče i protrlja ruke. „Jedva čekam da vidim kako izgleda u praksi. Znate, da sam sto godina ovde sedeo, nikad ne bih... pa, stvarno, niko ne bi ozbiljno poverovao da... Hoću da kažem..." Zakikota se na njihova sleđena lica. „Onaj deo kad on... a onda ona... Stvarno, čudi me da iko prestane da se smeje dovoljno dugo da bi... Mada, jasno mi je da može da radi, i svakako otvara vrata nekim zaista veoma interesantnim mogućnostima..." Gospođa Vitlou je usredsređeno gledala u plafon. Postojao je možda samo nagoveštaj u njenom stavu i prilično izražajnom poprsju da se trudi da se ne smeje. Bilo je to uznemirujuće. Gospođa Vitlou se praktično nikad ničemu nije smejala. „A? O?", reče Ridkali dok se povlačio prema vratima. „Stvarno? Alal vam vera, onda. Dobro, pretpostavljam da vam više nismo potrebni, a? Treba da stignemo na brod..." „Da, naravno, ne bih da vas zadržavam", reče bog i neodređeno mahnu rukom. „Znate, što više o tome mislim, sve mi se više čini da će 'seks' rešiti praktično sve moje probleme." „Ne može svako to da kaže", reče Ridkali ozbiljno. „Hoćete li nam se... ovaj, pridružiti, gospođo, ovaj, Vitlou?" „Svakako, arhirektore." „Ovaj... sjajno, sjajno. Alal vam vera. I vi, naravno, gospodine Stibonse..." Bog beše odlunjao do tezge i sada je preturao po kutijama. Vazduh je svetlucao. Ponder pogleda uvis prema kitu. Očigledno je bio živ, ali... ne tog trenutka. Pređe pogledom preko slona u izgradnji i pored postolja zagonetno organskog izgleda, gde je treperava plava svetlost okruživala obličja još nerazgovetna, iako se činilo da jedan oblačić sadrži polovinu krave. Pažljivo je uklonio radoznalu bubu iz uva. Stvar je bila u tome što bi se, ako sad ode, zauvek pitao... „Mislim da bih voleo da ostanem", reče. „Alal ti... ovaj...", reče bog ne osvrćući se. „Vera", reče Ponder. „Alal ti vera", reče bog. „Jesi li siguran?", reče Ridkali. „Mislim da nikad nisam uzeo odmor", reče Ponder. „Voleo bih da se prijavim za slobodne dane kako bih se bavio istraživanjem." „Ali izgubljeni smo u prošlosti!" „Skupljanjem građe, onda", reče Ponder čvrsto. „Ovde se može naučiti toliko toga, gospodine!"

Terry Pratchet 94 „Stvarno?" „Samo treba da se osvrnete, gospodine!" „Dobro, pretpostavljam da ne mogu da te sprečim ako si odlučio", reče arhirektor. „Moraćemo da ti skrešemo platu, naravno." „Mislim da nikad nisam primio platu, gospodine", reče Ponder. Dekan podgurnu Ridkalija i prošaputa mu nešto na uvo. „I moraš da nam kažeš kako radi brod", nastavi Ridkali. „Šta? A, ne bi trebalo da bude problema", reče bog, koji podiže pogled sa svoje tezge. „Naći će neko mesto s drugačijim biogeografskim pečatom, znate. Sve je automatski. Besmisleno je vraćati se tamo odakle ste počeli!" Mahnu bubinom nogom. „Jedan nov kontinent se izdiže nizvrtno odavde. Brod će se verovatno uputiti pravac prema kontinentalnoj masi te veličine." „Nov?", reče Ridkali. „O, da. Mene samog tako nešto nikad nije zanimalo, ali čuju se zvuci izgradnje po celu noć. Pravi pravcati džumbus." „Stibonse, jesi li siguran da hoćeš da ostaneš?", zahtevao je dekan. „Ovaj, da..." „Siguran sam da će gospodin Stibons nastaviti da se pridržava lepih univerzitetskih običaja!", reče Ridkali srdačno. Ponder, koji je znao sve o univerzitetskim običajima, klimnu glavom samo malčice. Srce mu je bubnjalo. Nije se ovako osećao čak ni kad je smislio kako da isprogramira Heksa. Konačno je pronašao svoje pravo mesto u svetu. Budućnost mu je davala znak da priđe bliže. * * * Svitalo je dok su se čarobnjaci gegucali niz planinu. „Nije to loš bog, reko'", kaza stariji docent. „Kakvi su bogovi inače." „Dobra je bila ona kafa što nam je napravio", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „I stvarno je brzo uzgajio žbun, kad smo mu konačno objasnili šta je kafa", reče predavač savremenih runa. Šetkali su dalje. Gospođa Vitlou hodala je malo ispred i pevušila za sebe. Čarobnjaci su vodili računa da ostanu na doličnom rastojanju. Bili su svesni da je na nekakav tajanstven način pobedila, iako pojma nisu imali koja igra je u pitanju. „Čudnovato što je mladi Ponder želeo da ostane", reče stariji docent, očajnički se trudeći da razmišlja o bilo čemu osim o prikazi u, ružičastom. „Izgleda da je bogu bilo drago", reče predavač savremenih runa. „Jeste rekao kako će projektovanje seksa zahtevati da se ponovo isprojektuje praktično sve ostalo." „Pravio sam zmije od gline kad sam bio mali", reče blagajnik veselo. „Alal ti vera, blagajniče." „Najteže je bilo napraviti stopala." „Ne mogu a da ne pomislim da smo možda... čačkali po prošlosti, arhirektore", reče stariji docent. „Ne vidim kako", reče Ridkali. „Na kraju krajeva, prošlost se izdešavala pre nego što smo mi stigli ovamo." „Da, ali sad kad smo ovde, izmenili smo je." „Onda smo je već izmenili ranije." I to je, kako se njima činilo, sasvim dobro sve objasnilo. Veoma je lako besmisleno se zbuniti oko glagolskih vremena kad se radi o putovanju u prošlost, ali dovoljno veliki ego razrešiće većinu stvari. „More, zadiviš se kad pomisliš da će neko sa Univerziteta pomoći da se stvori čitav novi pristup projektovanju oblika života", reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Vala, jeste", reče dekan. „Ko li reče da je obrazovanje loša stvar, a?"

Teri Pračet 95 „Ne mogu ni da zamislim", reče Ridkali. „Ko?" „Pa, ako bi neko rekao, mogli bismo da pokažemo na Pondera Stibonsa i kažemo: vidite njega, vredno je studirao, pazio šta mu predavači govore, a sad služi kao desna ruka jednom bogu." „Zar ne bi bogu bilo prilično teško da...", počeo je predavač savremenih runa, ali dekan je stigao prvi. „To znači s desne strane boga, runac", reče. „Što, čini mi se, znači da je on anđeo. Tehnički gledano." „Ma sigurno nije. On se plaši visine. Osim toga, od krvi i mesa je, a rekao bih da anđeli treba da su od... svetlosti ili tako nečega. Mogao bi, doduše, da bude svetac, pretpostavljam." „Je l' može onda da izvodi čuda?" „Nisam siguran. Dok smo mi odlazili, razgovarali su kako da promene dizajn zadnjica kod muških pavijana kako bi ovi postali privlačniji." Čarobnjaci su razmišljali o ovome neko vreme. „E to bi, što se mene tiče, bilo istinsko čudo", reče Ridkali. „Doduše, ne mogu reći da bih odabrao tako da provedem popodne", reče glavni docent zamišljenim glasom. „Kako bog kaže, sve to ima veze s tim da nateraš stvorenja da požele da upražnjavaju... da se upuste u... da se uhvate u koštac s pravljenjem novog pokolenja, kada bi inače mogli da utroše vreme na nešto... isplativije. Čini se da mnoge životinje treba da se grade skroz od početka." „Seći uši, krpi dupe. Ahaha." „Hvala ti na doprinosu, dekane." „Dakle, kako to tačno izgleda?", reče stariji docent. „Ženski pavijan vidi muškog pavijana i kaže: 'Bokca mu, kakva živopisna zadnjica, što jes' jes', hajde da upražnjavamo... bračne aktivnosti?" „Moram priznati da sam se često i sam pitao tako nešto", reče predavač savremenih runa. „Uzmi žabe. E sad, da sam ja gospođica žaba i da tražim muža, zanimala bi me, pa, veličina nogu, koliko je vešt u hvatanju muva..." „Koliko mu je dugačak jezik", reče Ridkali. „Dekane, molim te popij nešto protiv tog kašlja." „Nego šta", reče predavač savremenih runa. „Ima li dobru baru i tako dalje. Ne mogu reći da bih doneo odluku na osnovu njegove sposobnosti da naduva grlo do veličine stomaka i da govori zri, zri." „Mislim da govori kre, kre, runac." „Jesi li si siguran?" „Mislim da je tako, da." „A ko onda kaže zri, zri?" „Zrikavci, mislim." „A. Da. Neprestano, koliko se sećam." „Oduvek mislim da je seks prilično neukusan način za produženje vrste", reče šef katedre za neodređena istraživanja kada su stigli do plaže. „Sigurno bi to moglo nekako bolje. Sve je to veoma... staromodno, po mom mišljenju. I previše živahno." „Uopšteno govoreći, slažem se, ali šta predlažeš umesto toga?", reče Ridkali. „Bridž", odlučno reče šef katedre za neodređena istraživanja. „Stvarno? Bridž?" „Misliš, onu igru kartama?", reče dekan. „Ne vidim zašto da ne. Može da bude izuzetno uzbudljiva, veoma je društveno orijentisana, i ne treba ti nikakva posebna oprema." „Ali treba ti četvoro ljudi", ukaza Ridkali. „Ah, da. To nisam razmotrio. Da, shvatam da bi moglo biti problema. Dobro onda. Šta kažete na... kroket? To se može udvoje. Zapravo, često opalim pokoju sam sa sobom, u miru."

Terry Pratchet 96 Ridkali se malo odmače od šefa katedre za neodređena istraživanja. „Ne uspevam da shvatim kako bi se to dalo upotrebiti u svrhu razmnožavanja", reče oprezno. „Razmrdavanja, da, to priznajem. Ali ne razmnožavanja. Hoću da kažem, po kom principu bi radilo?" „On je bog", šmrknu šef katedre za neodređena istraživanja. „Zar ne treba on da sredi te sitnice?" „Ali zar stvarno misliš da bi žene odlučile da provedu život s muškarcem samo zato što ume da zamahne velikim maljem?", reče dekan. „Pretpostavljam da, kad razmisliš, to nije ništa besmisle...", poče Ridkali, pa se zaustavi. „Mislim da treba da se manemo ove teme." „Igrao sam kroket s njim pre samo nedelju dana", prošaputa dekan Ridkaliju kada je šef katedre otumarao odatle. „Sad neću moći da se skrasim dok se pošteno ne okupam!" „Zaključaćemo mu maljeve kad se vratimo, u to možeš biti siguran", prošaputa Ridkali. „Ima knjiga i knjiga o kroketu kod sebe u sobi, jesi li znao? U nekima ima i slika u boji!" „Slika čega?" „Poznatih udaraca u kroketu", reče dekan. „Mislim da bi trebalo da mu oduzmemo malj." „Nešto slično sam i ja pomislio, dekane. Slično." * * * Nekada umereno razdragan čarobnjak logorovao je pored isušenog pojilišta u hladu drveta čiju je vrstu bio potpuno nesposoban da odredi. I psovao je dok je mlatio i mlatio limenku piva, govoreći: „Koje još budale stavljaju pivo u konzerve?" Kad je uspeo da probuši rupu oštrim kamenom, pivo je počelo da izlazi u vidu visokobrzinske pene, ali ukebao je koliko god je mogao. Ako se izuzme pivo, doduše, sve kao da je krenulo nabolje. Proverio je drveće kako bi ustanovio da nema padajućih medveda i, najlepše od svega, nije bilo ni traga od Kenge. Uspeo je da probuši još jednu limenku, ovog puta pažljivije, i zamišljeno je isisavao sadržinu. Kakva zemlja! Ništa nije bilo tačno onako kako bi se posle ispostavilo, čak su i vrapci govorili, ili su bar pokušavali da kažu: „Ko je lepi mališa, a?" i nikad, nikad nije padala kiša. I sva voda se krila pod zemljom, pa su morali da je ispumpavaju pomoću vetrenjača. Prošao je pored još jedne dok je izlazio iz kanjonske oblasti. Iz ove je uspevao da iscuri potočić vode, ali je na njegove oči presušio do povremenog kapanja. Majku mu! Trebalo je da ponese malo vode dok je bio tamo. Pogleda hranu u džaku. Bila je tu vekna hleba veličine i težine topovskog đuleta, kao i nešto povrća. Ali barem je to bilo prepoznatljivo povrće. Imao je čak i jedan krompir. Podigao ga je i pogledao naspram zalaska sunca. Rinsvind je jeo u mnogim zemljama na Disku, a ponekad je uspevao da završi i čitav obrok pre nego što bi morao da se da u beg. I uvek im je nešto falilo. O, ljudi su čuda pravili sa začinima i maslinkama i jamovima i pirinčem i koječim, ali on je počeo da žudi za skromnim krompirom. U dobra stara vremena, tanjir pirea ili prženih krompirića mogao je da dobije kad poželi. Trebalo je prosto da odlunja dole do kuhinje i da - zatraži. Na Nevidljivom univerzitetu hrana je uvek bila dostupna ako zatražiš, toliko je mogao da kaže u prilog tom mestu, pa makar to rekao i punih usta. Ali ma koliko to sad smešno zvučalo, gotovo nikad nije to radio. Činiju s krompirom dodavali su pored njega tokom obroka, i on bi verovatno uzeo jednu kašiku, ali ponekad i ne bi! Pustio... bi... da... činija... prođe... pored... njega. Umesto toga uzeo bi pirinač. Pirinač! Sve je to vrlo hranljivo, na svoj način, ali se, suštinski gledano, gaji samo tamo gde bi krompir isplutao na površinu. Sećao se tih vremena, ponekad, obično u snu, i probudio bi se s povikom: „Molim vas, dodajte taj krompir!" Ponekad se prisećao topljenog putera. Ti dani su bili loši.

Teri Pračet 97 Sa strahopoštovanjem je spustio krompir na zemlju i istresao ostatak iz džaka. Imao je jedan luk i nekoliko šargarepa. Limenku... čaja, po mirisu sudeći, i kutijicu soli. Blesak nadahnuća strefio ga je svom silinom i sjajem koje ideje imaju kad putuju kroz pivo. Supa! Hranljivo i jednostavno! Samo skrčkaš sve! I, da, može da upotrebi jednu praznu limenku od piva i da zapali vatru i isecka povrće, a vlažan komad zemlje eno tamo nagoveštavao je da ima vode... Nesigurnim korakom otišao je do tamo da baci pogled. U zemlji je postojalo kružno udubljenje koje je izgledalo kao da je nekad možda bilo nekakvo jezerce, a bio je tu i šumarak drveća malčice zdravijeg nego inače, kao što i biva na takvim mestima, ali nije bilo ni traga nekakvoj vodi, a on je bio preumoran za kopanje. Onda ga još jedna zamisao strefi brzinom piva. Pivo! To je samo voda, zapravo, s nekim stvarčicama unutra. Pa zar nije? A unutra je uglavnom kvasac, a to je praktično lek i svakako hrana. Zapravo, kad razmisliš o tome, pivo je samo kao neki žitki hleb, zapravo, bilo bi još bolje malo piva upotrebiti za supu! Supa od piva! Nekoliko moždanih ćelija prijavi sumnju, ali ostale ih dograbiše za kragnu i promuklo rekoše: ljudi kuvaju piliće u vinu, je l' tako? Trebalo mu je malo vremena da odseče jedan kraj limenke, ali konačno ju je postavio u vatru, a iseckano povrće plutalo je u peni. Još nekoliko sumnji saletelo ga je u tom trenutku, ali laktom ih je odgurnuo u stranu, posebno kad mu je voda pošla na usta od mirisa koji se dizao, a on otvorio još jednu limenku piva kao aperitiv. Posle nekog vremena, prodžarao je povrće štapom. Još je bilo prilično tvrdo, iako se činilo da je dosta piva isparilo. Ima li još nešto što nije uradio? So! Da, to je to! So, sjajna stvar. Čitao je da skroz-naskroz pošandrcaš ako ne jedeš soli nekoliko nedelja. Verovatno se zato ovog časa osećao tako čudno. Preturao je u potrazi za kutijom soli, a onda stavio prstohvat u limenku. So je lekovita biljka, jes' vala. Beše dobra za rane? A u prošlosti, u stvarno davna vremena, zar nisu vojnike beše plaćali solju? Zar ne potiče, beše, odatle reč soldat? Mora da je dobra, dakle. Celu nedelju provedeš u usiljenom maršu, gradiš drum kako ideš, a onda se boriš s poludelim plemenima Veksatija čija lica su ofarbana u plavo, a onda usiljenim maršem natrag kući, a u petak se pojavi centurion s velikim džakom i kaže: „Alal vam vera, momci! Evo soli!" Zapanjujuće koliko mu je dobro radio mozak. Ponovo se zagleda u kutiju soli, slegnu ramenima, i sasu sve unutra. Kad na taj način razmisliš, so mora da je stvarno neverovatna namirnica. A on nedeljama nije pojeo nimalo, verovatno mu je zato vid sav šućmurast, a noge i ne oseća. Iskapio je i pivo. Legao je na leđa i spustio glavu na kamen. Čuvaj se nevolja i ne mešaj se, eto šta je važno. Vidi one zvezde gore, nemaju šta da rade sve vreme, samo sede i sijaju. Njima niko nikad ne govori šta da rade, srećnice nijedne... Probudio se drhtureći. Nešto užasno beše mu ugmizalo u usta, i nije osetio preveliko olakšanje kada je otkrio da je u pitanju njegov jezik. Bilo je prohladno, a obzorje je nagoveštavalo zoru. Čuo se i žalostiv zvuk isisavanja. Nekoliko ovaca prodrlo mu je u logor tokom noći. Jedna je pokušavala ustima da obuhvati praznu limenku od piva. Prestala je kad je videla da se probudio i malo ustuknula, ali ne predaleko, dok ga je streljala prodornim pogledom pripitomljene životinje koja predočava pripitomljivaču da su se njih dvoje nešto dogovorili. Glava ga je bolela. Mora da ima vode negde. Usteturao se na noge i trepnuo prema horizontu. Ima tamo... vetrenjača i tako toga, beše? Sećao se onesposobljenih vetrenjača od juče. Pa, mora da tu negde ima vode, ma šta ko pričao. Bogovi, bio je žedan.

Terry Pratchet 98 Slepljeni pogled pade mu na čudesni kulinarski ogled od sinoć. Kvasasta supa od povrća, kakva sjajna ideja. Tačno onakva ideja kakva vam pada na pamet u jedan ujutru, kad ste već previše popili. Sada se prisećao, stresajući se, ponekih sjajnih morskih ideja koje je dobijao u sličnim prilikama. Špagete i puding, ta je bila dobra. Grašak u fritezi, još jedna dobitna kombinacija. A onomad se činilo kao sjajna zamisao da pojede malo brašna i kvasca, a onda popije tople vode, jer mu je nestalo hleba, a, na kraju krajeva, to i jeste ono što stomak vidi, pa zar nije? Caka s kasnonoćnim kuvanjem jeste u tome što tada deluje smisleno. Uvek nekakva logika stoji iza toga. To jednostavno nije ista logika koju biste upotrebili oko podneva. Međutim, morao je nešto da pojede, a ta tamnosmeđa lepljiva masa koja je dopola ispunjavala činiju bila je jedina hrana u okolini a da nema bar šest nogu. Nije ni razmišljao o jedenju ovčetine. Niste mogli, kad vas posmatra tako žalostivo. Prodžarao je masu štapom. Zgrabila je drvo kao lepak. „Kuš!" Jedna gromuljica se naposletku odvoji. Rinsvind ju je okusio sa oklevanjem. Postojala je malecka mogućnost da ćete, ako pomešate kvasasto pivo i povrće, dobiti... Ne, dobili biste slanu, pivastu, smeđu tvar. Neobično, doduše... Bila je nekako odvratna, ali svejedno je Rinsvind shvatio da jede već drugi zalogaj. O bogovi. Sad je bio zaista žedan. Uzeo je konzervu i počeo da posrče prema nekom drveću. Tamo nalaziš vodu... pogledaš gde ima drveća i, umoran ili ne, kopaš. Trebalo mu je pola sata da spljošti konzervu od piva i upotrebi je za kopanje rupe duboke do struka. Pod nožnim prstima osetio je vlagu. Još pola sata dovelo ga je do dubine ramena i mokrih gležnjeva. Pričajte šta hoćete - onaj smeđi glib bio je dobra stvar. Bio je to žitki ekvivalent patuljačkog hleba. Niste mogli stvarno da poverujete u ono što bi vam usta rekla da ste upravo okusili, pa biste probali još malo. Verovatno je puno hranljivih vitamina i minerala. Da ne poveruješ kakvog je ukusa većina toga... Do trenutka kada je podigao glavu, već je bio okružen ovcama koje su ga oprezno promatrale između čeznutljivih pogleda u vlažne dubine. „Nema vajde što me tako gledate", reče on. Nisu obraćale pažnju. I dalje su ga gledale. „Nisam ja kriv", progunđa Rinsvind. „Baš me briga šta kaže tamo neki kengur. Tek sam stigao ovamo. Nisam ja odgovoran za vremenske prilike, pa majku mu." Nastavile su da ga posmatraju. Slomio se. Praktično svako će se slomiti pre nego što se ovca slomi. U ovci nema mnogo toga lomljivog. „Ma, 'beš ga, možda bih mogao da skrpim nekakvo rešenje s kofom i čekrkom", reče. „Nije kao da danas imam obaveze." Kopao je još malo, u nadi da će dopreti dovoljno duboko pre nego što voda sasvim oteče, kada je začuo kako neko zviždi. Pogledao je uvis, kroz ovčije noge. Jedan čovek prikradao se preko isušenog pojilišta i nemelodično zviždukao kroza zube. Nije primetio Rinsvinda jer mu je pogled bio prikovan na ovce koje su se vrzmale naokolo. Ispustio je zavežljaj koji je nosio, izvukao džak, prišunjao se sasvim samoj ovci i skočio. Jedva je imala vremena da bekne. Dok ju je trpao u džak, jedan glas reče: „Znaš, to verovatno pripada nekome." Čovek se žurno obazre. Glas je dopirao iz grupe ovaca. „Čini mi se da bi mogao da upadneš u ozbiljne nevolje kad tako kradeš ovce. Zažalićeš kasnije, siguran sam. Verovatno je nekome zaista stalo do te ovce. Hajde, pusti je." Čovek je mahnito zurio oko sebe. „Hoću da kažem, razmisli", nastavio je glas. „Imaš ovu lepu zemlju ovde, papagaje i ostalo, i sve ćeš da pokvariš tako što ćeš nekom da ukradeš ovcu koju je s toliko muke uzgojio. Verujem da ne bi voleo da te pamte kao ovcokradicu... Oh."

Teri Pračet 99 Čovek beše ispustio džak i bežao je veoma brzo. „Pa nisi morao tako da otperjaš, samo sam pokušavao da probudim nešto dobro u tebi!", reče Rinsvind dok se izvlačio iz rupe. Stavi ruke oko usta. „I zaboravio si opremu za kampovanje!", povika za prašinom u nestajanju. Džak beknu. Rinsvind ga podiže, a zvuk iza njega natera ga da se osvrne. Jedan drugi čovek posmatrao ga je, zaklonjen iza konja. Streljao ga je pogledom. Iza njega su stajala još trojica, u istovetnim šlemovima i mundirima, i s licima bez truni humora, ali s rečju „stražar" ispisanom svud po sebi, sporim rukopisom. I sva trojica držala su samostrele uperene u njega. Ono bezdano osećanje da je opet zabrazdio u nešto što ga se ne tiče i da će biti teško ponovo izbrazditi odatle narastalo je u njemu. Pokušao je da se osmehne. „U zdravlje!", reče. „Ne berite brigu, važi? Da vam pravo kažem, baš mi je milo što vas vidim, krelci nijedni, što jes' jes'." * * * Ponder Stibons pročisti grlo. „Odakle želite da počnem?", reče. „Verovatno bih mogao da dokrajčim slona..." „Kako ti ide sluz?" Ponder nije razmatrao budućnost na mestu dizajnera sluzi, ali svako mora da počne odnekud. „Pristojno", reče. „Pristojno." „Naravno, sluz se samo razdeli po sredini", reče bog dok su hodali duž redova svetlucavih kocki punih života, a bube su zujkale iznad njih. „Ne leži u njoj baš budućnost, zapravo. Sasvim je dobra za niže oblike života, ali, iskreno, pomalo je sramotna za složenija stvorenja i savršeno smrtonosna za konje. Ne, seks će biti veoma, veoma koristan, Ponderu. Da sve drži u pripravnosti. A to će nam dati vremena da radimo na velikom projektu." Ponder uzdahnu. Ma... znao je on kako mora da postoji veliki projekat. Veliki projekat. Ne bi bog radio sve ovo samo da bi ulepšao život zapaljivim kravama. „Mogu li da pomognem oko toga?", reče. „Siguran sam da bih mogao da doprinesem." „Stvarno? Mislio sam da su možda životinje i biljke više tvoj... tvoj..." Bog neodređeno mahnu rukom. „Ono gde se ide nedeljom. Da igraš fudbal." „Teren", reče Ponder. „Pa, da, ali zar nisu one malo ograničene?" Bog se ozari. Ništa lepše od boravka u blizini srećnog boga. To je kao vruća kupka za mozak. „Tačno tako!", reče. „Ograničene! I sama reč kaže! Svaka zaglavi u nekoj pustinji ili džungli ili na planini, oslanja se na jednu ili dve vrste hrane, prepuštena je na milost i nemilost svakom ćefu univerzuma, a onda je istrebi obična klimatska promena. Kakvo gadno rasipništvo!" „Tako je!", reče Ponder. „Treba vam dovitljivo i prilagodljivo stvorenje, jesam li u pravu?" „O, baš si to lepo sročio, Ponderu! Vidim da si se pojavio baš u pravom trenutku!" Ogromna vrata raskriliše se pred njima i otkriše okruglu sobu s niskom stepenastom piramidom u središtu. Na vrhu se nalazio još jedan oblak plave magle, u kome bi povremeno neko svetlo zasjalo i zgasnulo. Budućnost se razmotavala pred Ponderom Stibonsom. Oči su mu tako blistale da su mu se naočare pušile i verovatno je mogao da progori rupe u tankom papiru. Pa nego... šta bi više mogao poželeti jedan filozof prirode? Imao je teorije, a sad je mogao da upražnjava i praksu. I ovog puta će biti obavljeno kako valja. 'Beš ti to što ne treba prčkati oko budućnosti. Budućnost tome i služi. O, bio je on protiv toga, istina, ali to je bilo kad... pa, kad je neko drugi

Terry Pratchet 100 razmišljao da to uradi. Ali sada jedan bog sluša šta on ima da kaže, i možda bi se moglo malo inteligentnije pristupiti zadatku stvaranja inteligencije. Za početak, možda bi se ljudski mozak mogao tako sklopiti da se duga brada ne povezuje s mudrošću, već bi se smatralo da mudrost počiva u onim mladima, mršavima, kojima trebaju naočare za pipave poslove. „A... ovo ste završili?", reče dok su se peli uz stepenice. „Uglavnom, da", reče bog. „To mi je najveće dostignuće. Iskreno, u poređenju s njim, slonovi izgledaju kilavo. Ali treba još dosta da se poradi na finim pojedinostima, ako misliš da si dorastao tome." „Biće mi čast", reče Ponder. Plava izmaglica bila je pravo ispred njega. Sudeći po izgledu varnica, unutra se odigravalo nešto veoma važno. „Je l' im date neka uputstva pre nego što ih pustite napolje?", reče, plitko dišući. „Nekoliko jednostavnih", reče bog. Mahnu zboranom rukom i svetlucava kugla poče da se grči. „Mahom sami sve shvate." „Naravno, naravno", reče Ponder. „A pretpostavljam da, ako negde pogreše, uvek možemo da ih ispravimo s nekoliko zapovesti." „Zaista nije neophodno", reče bog, a plava kugla nestade i razotkri božje delo na samom vrhuncu. „Koliko ja vidim, veoma jednostavna uputstva su sasvim dovoljna. Znaš... 'Zaputite se prema mračnim mestima' i slično. Eno! Zar nije savršeno? Kakav rad! Sunce će se ugasiti, mora će se isušiti, ali ova cura će i dalje biti tu, pazi šta ti... Ehej? Ponderu?" * * * Dekan je nakvasio prst i podigao ga. „Imamo vetar subočice, desno po pramcu", reče. „A to je dobro, je li?", reče stariji docent. „Može biti, može biti. Nadajmo se da može da nas odnese na taj kontinent koji je on pomenuo. Počinjem da se pribojavam ostrva." Ridkali završi sa sečenjem peteljke broda i baci je preko ograde. Na vrhu zelene katarke trubasti cvetovi kao da su podrhtavali na vetru. Lisnato jedro uz škripu promeni položaj. „Rekao bih da je ovo čudo prirode", reče dekan, „da nismo upravo upoznali osobu koja je to uradila. To ti sve pokvari, nekako." Iako čarobnjaci, uopšteno gledano, nisu bili skloni pustolovinama, jesu razumeli da je od životne važnosti za svaki veliki poduhvat obezbediti odgovarajuće zalihe, zbog čega je brod imao primetno dublji gaz. Dekan odabra jednu prirodnu cigaru, zapali je, i iskrivi lice. „Nije baš najbolja", reče. „Prilično zelena." „Prosto ćemo morati da stisnemo petlju i izdržimo", reče Ridkali. „Stariji docente, šta to radiš?" „Samo spremam poslužavničić za gospođu Vitlou. Nekoliko slasnih zalogaja." Čarobnjaci baciše pogled prema gruboj nadstrešnici koju su podigli blizu pramca. Nije baš tražila da to urade. Prosto je napomenula koliko je sunce vrelo, kao što bi bilo ko mogao napomenuti, i iznenada su se čarobnjaci saplitali jedni o druge i nadmetali se u sečenju motki i mahanju palminim lišćem. Možda nikad toliko umnog napora nije uloženo u izgradnju suncobrana, zbog čega je, možebiti, i bio tako klimav. „Mislio sam da je na mene red", hladno reče dekan. „Ne, dekane, ti si joj odneo voćni napitak, ako se sećaš", reče stariji docent dok je seckao sirni orah na prefinjene kriške. „To je bilo samo pićence!", obrecnu se dekan. „Ti odrađuješ ceo poslužavnik. Vidi, čak si napravio i ikebanu u kokosovoj ljusci!" „Gospoda Vitlou voli takve stvari", reče stariji docent smireno. „Ali jeste rekla da je još malko toplo, tako da možda možeš da je hladiš palminim listom dok joj ja oljuštim ovo grožđe."