Ju Hua- Živeti

Ju Hua ŽIVETI Preveo s kineskog Zoran Skrobanović Geopoetika Beograd, 2009.

Naslov originala: Copyright © Yu Hua, 1993 Copyright © za srpski jezik Geopoetika

Kad sam bio deset godina mlađi nego što sam sada, dobio sam lagodan posao da idem po selima i prikupljam narodne pesme. Te godine sam, kao vrabac koji leti unaokolo, proveo celo leto skitajući selom prepunim zrikavaca i okupanim suncem. Pošto mi prija onaj blago opori seljački čaj, umeo sam da, bez trunke dvoumljenja, iz bačve sa čajem ostavljene pod drvetom pokraj međe, zahvatim zdelom svom prljavom od taloga i napijem se. Potom bih još napunio i svoj lonac za čaj, neobavezno razmenio pokoju reč sa muškarcima koji rade u polju i odlazio šepureći se pred skrivenim osmesima koje bih izmamio devojkama. Jednom sam tako celo poslepodne proveo u razgovoru sa starcem koji je čuvao polje s dinjama i otkad znam za sebe nisam pojeo više dinja nego tada, ali kad sam ustao da se pozdravim, iznenada sam otkrio da su mi koraci teški kao u trudnice. Drugi put sam sedeo na kućnom pragu s jednom ženom koja je postala baka i ona mi je, pletući sandale od slame, otpevala Devet meseci trudnoće. Najviše sam voleo da u sumrak sednem pred seoske kuće i posmatram njihove žitelje kako po zemlji prosipaju vodu izvađenu iz bunara smirujući tako uskovitlanu prašinu. Sunce na zalasku bacalo bi odsjaj kroz vrhove krošnji i ja bih uzeo ponuđenu lepezu, probao njihova kao sama so slana jela, odmerio poneku mladu devojku i razgovarao s muškarcima. Na glavi sam imao slamnati šešir širokog oboda, na nogama papuče, a straga mi je visio o pojas zadenut peškir, koji sam puštao da mi kao rep landara po dupetu. Po ceo dan sam zevao širom razjapljenih usta i šetao unaokolo po puteljcima između njiva, s papučama koje su klepetale i podizale prašinu sa stazica kao da su tuda protutnjali točkovi. Posvuda sam tumarao i nisam više mogao da razaznam u koje selo sam već navraćao, a u koje nisam. Dok bih prilazio nekom selu, često bih čuo

kako se deca dovikuju: „Evo ga opet onaj što stalno zeva.” Tako bi seljani odmah znali da je opet došao onaj što ume da priča sočne priče i peva ljubavne pesme. A, u stvari, svaku od tih sočnih priča i ljubavnih pesama naučio sam od njih. Znao sam šta im najviše golica maštu, pa bi to, naravno, zagolicalo i mene. Jednom sam naišao na uplakanog starca kako sav otečen i u masnicama sedi na međi. Bilo ga je potresno videti tako očajnog, a on je, videvši me kako prilazim, podigao glavu i još glasnije zajecao. Kad sam ga upitao ko ga je tako premlatio, on mi je, kopajući prstima po blatu na nogavicama, ozlojeđeno rekao da je krivac njegov neposlušni sin, ali kad sam pitao za razlog, stao je nerazumljivo da mrmlja, pa sam odmah shvatio da je sigurno zavlačio ruku pod snajinu suknju. Druge večeri, dok sam žurio kroz mrak s baterijskom lampom, ugledao sam pored jezerca dva potpuno naga tela. Jedno je odozgo pritiskalo ono drugo, a kad sam ih osvetlio, potpuno su se ukočila, samo je jedna ruka blago češkala bedro, pa sam brzo ugasio lampu i udaljio se. Jednog podneva, u vreme poljskih radova, ušetao sam u neku kuću s širom otvorenim vratima da zatražim vode, ali me je muškarac u gaćama uspaničeno zadržao, odveo do bunara i predusretijivo izvukao kofu vode, a potom se, kao kakav miš, zavukao nazad u kuću. Takvih stvari sam se nagledao skoro onoliko puta koliko sam pesama odslušao i kad god bih pustio pogled preko zemlje ispunjene zelenilom, postajaio mi je jasno zašto su usevi tako bogati. Tog leta sam se i zamalo zaljubio. Naišao sam na jednu devojku prijatnu i srcu i oku, a njeno preplanulo lice mi do danas svetluca pred očima. Kad sam je ugledao, podvrnutih nogavica je sedela na ozeleneloj obali i s ispruženim bambusovim štapom motrila na jato ugojenih patki. Ta devojčica od šesnaest-sedamnaest godina, stidljivo je sa mnom provela jedno vrelo poslepodne i svaki put kad bi se nasmešila, duboko bi pognula glavu, a ja sam gledao kako krišom spušta podvrnute nogavice skrivajući u travi bosa stopala. Tog popodneva obuzela me je lakomislena rečitost, pa sam je saletao svojim planovima o zajedničkom odlasku iz sela u beli svet. Bila je zaprepašćena i opčinjena. I mene je u početku ponelo raspoloženje, i

sve što sam govorio iskreno sam i mislio. Osećao sam samo da mi se u njenom prisustvu raduju i telo i srce, pa nisam ni razmišljao o tome kako će se to završiti. Tek kad su se pojavila njena, tri brata, jaka kao volovi, ustuknuo sam i pomislio da je vreme da bežim glavom bez obzira, inače ću morati njome da se oženim. Kad sam upoznao starca po imenu Fugui, leto je bilo tek počelo. Tog poslepodneva, stao sam pod jedno olistalo drvo. U polju se već brao pamuk, te je nekoliko žena s maramama na glavama prebiralo po stabljikama i mrdajući guzovima stresalo blato s žilica korenja. Skinuo sam šešir i dohvatio peškir s leđa da obrišem znoj s lica. Pored mene je bilo jezerce, blistavožuto od sunca, pa sam oslonjen o stablo seo licem okrenut ka vodi, a kad mi se prispavalo, legao sam na svežu travu, šeširom pokrio lice i s rancem pod glavom sklopio oči u hladovini. Taj deset godina mlađi ja, ispružen između krošnje i busena trave, spavao je dva sata. Za to vreme, nekoliko mrava mi se uzveralo uz nogu, a prsti su ih i u dubokom snu i dalje nepogrešivo terali. Potom se, kao da je na obali, začulo kako neki starac, otiskujući se na bambusovom splavu, viče u daljini. Prenuo sam se iz sna uz povike koji su se jasno pronosili javom, i kad sam ustao, ugledao sam u obližnjem polju starca kako vodi jednog matorog vola. Vo je verovatno bio već premoren od oranja, pa je spuštene glave stajao ukopan u mestu, a starac golih leđa, za plugom, iza njega, kao da je bio nezadovoljan što se vo ne pomera. Čuo sam ga kako mu glasno govori: „Volovi oru, psi čuvaju kuće, monasi traže milostinju, petlovi najavljuju zoru, žene tkaju, pa, koji to vo ne ore? Tako je oduvek bilo i ostalo, kreći, kreći.” Čuvši starca kako ga goni, premoreno staro goveče podiglo je glavu kao da priznaje da je pogrešilo i krenulo napred vukući plug. Video sam da su i starcu i volu leđa bila jednako crna, obojica su zašli u duboke godine i, dok su preoravali to staro i neumoljivo polje, ličili su na talase uzburkane na vodi. Onda sam začuo grub, ali dirljiv starčev glas. Zapojao je drevnu pesmu, najpre razvukavši jedno dugo „Oj, joooj” iz kojeg su zatim izronila dva stiha :

Da mu budem zet, car me zove k sebi, ali put je dalek, ja da idem ne bi. Zato što mu je daleko, neće da postane carski zet. Njegova uobraženost mi je izmamila osmeh. Valjda je vo usporio, pa je starac stao ponovo da ga goni: „Zabušava li Ersi? Ne. Zabušava li Joućing? Ne. Kako Dadžen lepo ore, kako Fengsja lepo ore, a i Kugenu lepo ide.” Koliko li to imena ima za jednog vola? Radoznalo sam prišao njivi i upitao starca, koji se približavao: „Koliko taj vo ima imena?” Starac je zaustavio plug i uspravio se, odmerio me od glave do pete i upitao: „Ti si iz grada?” „Jesam”, klimnuo sam glavom. Odmah je dobio na važnosti, „Znao sam čim sam te ugledao.” Upitao sam: „I dobro, koliko ovaj vo ima imena?” Starac odgovori: „Ovaj vo se zove Fugui i to mu je jedino ime.” „Ра malopre si ga dozivao s nekoliko imena.” „Ааа” starac se radosno nasmejao, poverljivo me dozvao rukom, ali kad sam mu prišao, krenuo je da nešto zausti, a zatim, videvši kako vo podiže glavu, zastao i naredio mu: „Ne prisluškuj, spuštaj glavu.” Vo je stvarno spustio glavu i onda mi je starac došapnuo: „Bojim se da ne shvati da je samo on na njivi, pa zovnem još koje ime da ga zavaram, jer kad čuje da i drugi volovi oru, bude mu lakše i jače zaore.” Starčevo tamno lice živahno se smešilo na suncu i bore na licu su mu veselo poskakivale, u njih se bilo zavuklo blato, pa su izgledale kao puteljci u njivi. Taj starac je potom seo sa mnom pod ono olistalo drvo i tog sunčanog popodneva počeo da mi pripoveda o sebi. Pre više od četrdeset godina, moj otac se često ovuda šetkao obučen u crnu svilu i uvek s rukama na leđima, a kad bi izlazio iz kuće, imao je običaj

da kaže mojoj majci: „Idem malo da obiđem imanje.” I dok je on tako obilazio svoje gazdinstvo, čim bi ga ugledali, napoličari bi se obema rukama uhvatili za motiku i s poštovanjem ga pozdravljali: „Gazda.” Kad bi otac otišao u grad, ljudi iz grada oslovljavali su ga sa ‘gospodine’. Bio je to čovek od ugleda, ali kad je srao, srao je kao siromah. Nije voleo da sere u lavoru pored kreveta u kući, nego je, kao marva, više voleo da sere u polju. Svakog dana u predvečerje, otac bi sito podrignuo ispuštajući zvuk kao žablji kreket, izašao iz kuće i odgegao do septičke jame na ulazu u selo. Došavši do jame, pošto mu se gadila prljavština po ivicama, na prstima bi se popeo i čučnuo iznad. Pošto je već bio u godinama i govno mu je ostarilo, tako da nije lako izlazilo, i svi smo u kući mogli da ga čujemo kako stenje na ulazu u selo. Godinama je on tako srao, a kad je zašao u šezdesete, i dalje je mogao podugo da otčuči na onim svojim nogama, jakim kao ptičje kandže. Voleo je da posmatra kako se mrak polako spušta i prekriva njegovu zemlju. Kad mi je ćerka Fengsja imala tri-četiri godine, znala je da otrči za ocem do prilaza selu i gleda svog dedu kako sere. Otac je već bio u godinama, pa se čučeći nad jamom malo tresao, a Fengsja bi upitala: „Deda, što se drmaš?” Otac bi rekao: „Dunuo vetar.” Tada nam porodica nije oskudevala i mi, Sjuovi, imali smo preko sto mua 1 zemlje. Odavde pa sve do onog fabričkog dimnjaka, sve ti je to bilo naše. Otac i ja bili smo nadaleko čuveni stari i mladi gazda, a bat naših koraka na ulici odjekivao je kao da zveckaju bakrenjaci. Moja žena Đadžen, bila je kći prodavca pirinča iz grada, pa i ona beše iz bogate porodice. Kad ti se bogat oženi bogatom, tu se samo gomilaju pare, čuje se kako para na paru leže, eh, prošlo je četrdeset godina otkad sam poslednji put čuo tako nešto. Ja sam bio rasipnik porodice Sju, ili, kako je moj otac govorio, bio sam njegovo zlo seme. Pohađao sam nekoliko godina privatnu školu i najsrećniji sam bio kad bi mi učitelj u dugoj tunici zadao da pročitam pasus iz knjige. Ustao bih, uzeo

svoju Čitanku od hiljadu reči u finom povezu i rekao privatnom učitelju: „Dobro poslušaj, sad će ćale nešto da ti pročita. ” Privatni učitelj, koji je bio zašao u šezdesete, govorio bi mom ocu: „Kad mladi gospodar poraste, ima da vam bude danguba.” Još odmalena mi nije bilo spasa, govorio je moj otac, a učitelj je znao da kaže da sam kao trulo drvo po kojem se zalud rezbari. Kad sada o tome razmislim, znam da su obojica bili u pravu, ali u početku nisam mislio tako. Mislio sam kako imam para, kako sam jedini izdanak porodice Sju, koji se nipošto ne sme preseći, inače će nam se porodica zatrti. Kad bih odlazio na privatnu nastavu, nikada nisam išao peške, nego me je uvek jedan naš sluga nosio na leđima. Posle mojih časova, on bi već pognutih leđa ponizno čučao ispred, a ja bih ga zajahao i lupkao ga po glavi govoreći: „Cangene, potrči.” I sluga Cangen bi odmah potrčao, a ja bih na njemu poskakivao kao vrabac po krošnji. Rekao bih mu: „Poleti.” Cangen bi istog trenutka korak zamenio skokom, stvarajući utisak da letimo. Kad sam odrastao, voleo sam da odem do grada i nije me bilo kod kuće po deset-petnaest dana. Oblačio bih belu svilenu tuniku i zalizivao kosu da se što više sjaji. Čim bih stao pred ogledalo i video svoju crno ulaštenu glavu, izgledao sam sebi kao pravi bogataš. Znao sam da ne izbivam iz javne kuće, i dok sam slušao one namiguše kako cvrkuću i stenju, bilo je kao da me neko češka gde me svrbi. Kad čovek počne da se kurva, sigurno se oda i kocki. Kurvanje i kocka su ti nerazdvojne kao ruka i rame. Posle sam više zavoleo kocku, a kurvao sam se samo da bih se malo opustio, isto kao kad se prepiješ vode, pa moraš malo da se olakšaš, da se, pravo da ti kažem, kao čovek ispišaš. E, s kockom uopšte nije bilo tako, od nje sam bio sav uzbuđen i napet, a ta napetost mi je posebno pričinjavala neko neizrecivo zadovoljstvo. Ranije sam, sve vreme bezvoljno tavoreći, krao bogu dane i već od rane zore bi me mučilo šta ću tog dana sa sobom. Otac bi često uzdisao i prigovarao mi da nemam

poštovanja prema precima, a ja bih pomislio kako sam valjda i ja nekakav potomak tih istih predaka i govorio bih sebi: što me ne pusti da živim kao čovek, nego me tu zamara nekakvim časnim precima. Osim toga, kad je bio mlad, i otac je bio isti kao ja, ostalo mu je bilo u nasledstvo više od dvesta mua zemlje, a kako su njemu dopali šaka, spali su na nešto više od sto. Rekao bih mu: „Ne sekiraj se, moj sin će ispoštovati pretke.” Uvek narednom pokolenju treba ostaviti ponešto dobro da uradi. Majka bi se na to zakikotala, krišom mi govoreći da je otac kao mladić isto tako odgovarao dedi, a ja bih pomislio: a, tako znači, ubi se ne bi li me naterao da radim ono što ni on nije umeo, pa što bih onda ja na to pristajao? U to vreme, moj sin Joućing još nije bio ugledao svet, a ćerki Fengsji bilo je tek četiri godine. Đadžen je bila noseća s Joućingom već šest meseci, pa je, naravno, malo poružnela i, dok je hodala, pantalone su joj se nabirale kao da si u njih umetnuo hleb, a stopala su joj se krivila u stranu. Gadila mi se, pa sam joj govorio: „Kakva si, kako zaduva vetar, tako ti se zaokrugli stomačina.” Đadžen bi pokorno ćutala i iako joj nisu lako padale moje uvrede, samo bi tiho rekla: „Nije mi je vetar naduvao.” Još otkako sam počeo da se kockam, stvarno sam se trudio da ispoštujem pretke i želeo sam da povratim onih sto i nešto mua koje je otac izgubio. Tih dana otac me je upitao čime se ja to zamlaćujem po gradu, pa sam mu rekao: „Više se ne zamlaćujem, sad se bavim biznisom.” Pita on: „Kakvim biznisom?” Na to je odmah planuo, jer je u mladosti i on tako odgovarao svom ocu. Znao je da se kockam, izuo se i krenuo na mene svojom platnenom cipelom, a ja sam gledao da se nekako izmaknem, misleći da će udariti par puta i to je to. Ali je otac, koji je dotad imao snage samo da se iskašlje, stao da udara sve svirepije. Pa nisam ja muva da ga puštam da me tako lema. Uhvatio sam ga za ruku i rekao: „Oče, prekini više, jebem mu mater. Dobio sam svoje, sad prekini,

majku mu.” Držao sam ga za desnu ruku, a on je levom skinuo cipelu s desnog stopala s namerom da me još bije. Uhvatio sam ga i za levu ruku i nije više mogao da mrdne, i tek pošto se nadrhtao od ljutnje, uspeo je da izusti: „Zlo seme.” Uzvratio sam: „Nosi se u pičku materinu.” Izvukao je ruke i zaseo niza zid u uglu. Kao mladić odao sam se raspusnom životu i nema toga što je za mene bilo previše neprilično. Taj bordel u koji sam često odlazio zvao se Crna kuća. Imali su jednu podebelu kurvu koja mi se dopadala. Kad je ta išla ulicom, guzovi su joj se njihali kao lampioni okačeni pred kapijom. Dok bi se ona drmusala u krevetu, meni bi se, polegnutom preko nje, činilo kao da dremam na nekom čamcu što se njiše na vodi. Često sam je terao da me na leđima nosi po gradu, a ja bih je zajahao kao konja. Moj tast, gazda Čen iz prodavnice pirinča, stajao bi iza pulta odeven u crnu svilu. Kad god bih tuda prolazio, uvek bih povukao kurvu za kosu i terao je da stane, skinuo šešir i uputio tastu pozdrav: „Kako ide?” Tastovo lice bi pocrnelo kao usoljeno jaje, a ja bih prošao kraj njega kikoćući se. Kad mi je otac posle rekao da se tast zbog mene nekoliko puta razboleo od muke, ja sam na to odgovorio: „Ma, ne zasmejavaj me, ti si mi otac pa se nisi razboleo od muke. Što meni prebacuje sopstvenu bolest?” Znao sam ja da se tast mene boji. Dok sam kurvi na leđima prolazio pored njegove radnje, sav bi se usplahirio i kao miš pojurio da se zavuče unutra. Nije se usuđivao ni da me pogleda, ali kad god zet prolazi pored tastove radnje valja se pridržavati nekakvog reda, pa bih mu ja na sav glas uputio lep pozdrav tamo gde se zavukao. Najbolje je bilo onog puta kad su Japančine kapitulirale, a Nacionalna armija se spremala da uđe u grad i povrati teritoriju. Tog dana je stvarno bilo živo, gradske ulice su s obe strane bile prepune Ijudi sa šarenim zastavicama, na ulazima radnji bili su udenuti barjaci s belim suncem na nebeskoplavoj pozadini, a pred prodavnicom pirinča mog

tasta visio je čak i portret Čang Kajšeka 2 veličine dvokrilnih vrata, tako da su njegova tri prodavca stajala s obe strane tik pored Čang Kajšekovih džepova. Pošto sam proveo celu noć kockajući se u Crnoj kući, u glavi mi je sevalo kao da sam preko ramena uprtio vreću pirinča. Razmišljajući o tome kako se pola meseca nisam vraćao kući i kako je sve na meni kiselo bazdelo, izvukao sam onu debelu kurvu iz kreveta i naterao je da me na leđima odnese kući, a pozvao sam i jednu nosiljku kao pratnju, da bi ona mogla njome da se odveze nazad kad ja stignem kući. Kurva se sa mnom na leđima zaputila prema gradskoj kapiji, sve mrmljajući kako ni bog groma ne dira u one koji spavaju i da tek što je oči sklopila eto ti mene gde je budim i kako sam bezdušnik. Umuknula je tek kad sam joj ubacio srebrnjak ispod pojasa. Kad smo se približili gradskoj kapiji, ugledavši gomilu na oba kraja ulice, odmah mi se povratilo raspoloženje. Tast mi je bio predsednik gradskog udruženja trgovaca i još izdaleka sam ga ugledao kako nasred ulice uzvikuje: „Lepo se poređajte, lepo se poređajte, čim stigne Nacionalna vojska, svi da aplaudirate i svi da kličete.” Neko me je ugledao i uz smeh povikao: „Evo ih, evo ih.” Tast je pomislio da stvarno stiže vojska, pa je brzo poskočio u stranu. Ja sam pritisnuo kurvu nogama kao konja stremenom i naredio joj: „Trkom, trkom.” Smeh se zaorio s obe strane ulice, a kurva se zadahtala, a onda potrčala sve psujući: „Noću me zaskače, danju me jaše, bezdušniče, u smrt ćeš me oterati.” Ja sam, isceren, klimajući glavom ka obe strane ulice, otpozdravljao gomili koja se orila od smeha, a kad sam stigao pred tasta, povukao sam kurvu za kosu: „Stoj, stoj.” Kurva je jauknula i stala, a ja sam se glasno obratio tastu: „Uvaženi taste, dozvolite da vam zet s jutra poželi dobro zdravlje.”

E tad sam ga stvarno do kraja osramotio. Dugo je tamo stajao kao obeznanjen, usne su mu drhtale i tek je onda uspeo da procedi: „Rođače, odlazi.” Glas mu uopšte nije zvučao kao njegov. Moja žena Đadžen je svakako znala za te gradske sprdačine, ali Đadžen je jedna dobra žena i mora biti da sam se u prošlom životu nalajao kao pas da bi mi u ovom dopalo da se oženim tako valjanim ženskim čeljadetom. Sa mnom se uvek ophodila pokorno i dok sam ja okolo bančio, kidala se u sebi, ali nikad mi ni reč nije rekla, baš kao moja majka. I dok sam ja tako lumpovao po gradu stvarno ne znajući za meru, to je i te kako mučilo Đadžen, htela je živa da se pojede. Jednom sam se iz grada vratio kući i tek što sam bio seo, kad eto ti Đadžen gde mi sva nasmejana prinosi četiri vrste jela, postavlja ih pred mene i još mi sipa piće, a onda seda po strani i dvori me. Bilo mi je čudno što je vidim tako nasmejanu i nisam znao šta ju je to tako obradovalo, uzalud sam pokušavao da odgonetnem koji je to naročit dan. Pitam je, a ona ne odgovara, samo me tako s osmehom posmatra. Sva četiri jela bila su od povrća, mada spremljena potpuno različito, ali na dnu svakog bio je otprilike isti komad svinjetine. U početku nisam ni obraćao pažnju, ali kad sam dovršio i poslednju činiju, opet je na dnu bio komad svinjskog mesa. Prvo sam se zapanjio, a onda prasnuo u smeh. Shvatio sam na šta je želela da me navede: žene su samo izgledom različite, ali su dole sve iste. Rekao sam joj: „I meni je to jasno.” Znao sam ja to, ali sam ja ipak mislio da se naizgled različite žene stvarno međusobno razlikuju i tu mi nije bilo pomoći. Takva ti je Đadžen, i kad bi joj nešto kod mene smetalo, ne bi mi dopuštala da to vidim, nego bi gledala da me trgne uvijeno i izokola. Kako god okreneš, sa mnom nije uspevalo ni milom ni silom, pa ni očeve cipele, ni Đadženina jela nisu mogla da me zaustave, jednostavno sam voleo da idem u grad i obilazim javnu kuću. Samo je majka znala kako mi muškarci razmišljamo i govorila bi Đadžen: „Muškarci su ti alave mačketine.”

Nije ona to govorila samo da bi mene pravdala, nego je ciljala i na oca kakav je bio u mladosti. Na njene reči, otac bi se, zavaljen u stolici, nasmejao začkiljivši očima. Kao mladić je i on bio neobuzdan, a uozbiljio se tek kad je omatorio za te stvari. U Crnoj kući sam se i kockao, uglavnom igrajući matlang 3 karte i bacajući kocku. Kao po pravilu, stalno sam gubio, ali što sam više gubio, sve više sam želeo da povratim onih očevih izgubljenih sto i nešto mua. Tek što sam počeo da gubim, plaćao sam na licu mesta, a kad sam ostao bez para, krao sam majčin i Đadženin nakit. Tako sam ukrao čak i lančić moje ćerke Fengsje. Posle se ustalilo da igram na veresiju, jer su poverioci znali kako mi porodica stoji, pa su me puštali da se zadužujem. Otkako sam se upustio u dugove, nisam ni znao koliko sam izgubio, niti su me poverioci opominjali dok su iz dana u dan krišom preračunavali naših sto i nešto porodičnih mua. Tek sam posle oslobođenja saznao da su na kocki dobijali služeći se smicalicama, pa nije ni čudo što sam stalno gubio. Lepo su mi kopali jamu da u nju upadnem. U ono vreme bio je u Crnoj kući jedan gospodin Šen, od skoro šezdeset godina, očiju lopovski sjajnih kao u mačke, odeven u plavu tuniku, prav kao sveća i obično smešten u uglu, čkiljavog pogleda, kao da drema. Tek kad bi se ulozi sa stolom povećali, gospodin Šen bi se malo zakašljao, sporo prišao, prvo malo stojeći odgledao, a onda bi neko požurio da mu ustupi mesto govoreći: „Gospodine Šen, evo sedite ovde.” A gospodin Šen bi seo i zadižući svoje duge rukave rekao preostaloj trojici igrača: „Dozvolićete.” Još niko u Crnoj kući nije video gospodina Šena da gubi. Mogao si da čuješ samo šum karata dok ih je on mešao svojim od vena nabubrelim šakama i oči bi me zabolele dok sam pratio kako špil u njima šuštavo raste i smanjuje se. Jednom se gospodin Šen napio i rekao mi: „U kocki ti sve zavisi od para očiju i para ruku. Oči treba da su ti uvežbane kao kandže, a ruke klizave kao jegulja.” One godine kad su Japančine kapitulirale, došao je Lung Er koji je, dok

je govorio, zanosio čas po južnjački, čas po severnjački. Dovoljno ti je bilo da mu čuješ naglasak, pa da shvatiš da nemaš posla s jednostavnim čovekom, već s nekim ko se svuda potucao i nagledao sveta. Lung Er nije nosio dugu tuniku, nego je bio sav u beloj svili, a s njim su došla još dvojica koji su mu pomagali da nosi dve ogromne pletene košare. Trebalo je videti kad su onomad gospodin Sen i Lung Er seli da odigraju zajedničku partiju. Ljudi su se tiskali u kockarnici Crne kuće, gde je gospodin Šen igrao protiv njih trojice. Lung Eru za leđima je stajao poslužitelj sa tanjirom punim suvih ubrusa u ruci, odakle je Lung Er s vremena na vreme uzimao po jedan i brisao ruke. Svima nam je bilo čudno što ruke ne briše vlažnim, nego suvim peškirima. Dok je brisao ruke držao se kao da je tek završio s jelom. U početku je Lung Er gubio jednu partiju za drugom, ali izgledalo je kao da ga je baš briga, dok ona dvojica što ih je doveo sa sobom nisu mogla da se suzdrže, pa je jedan mahom psovao, a drugi jaukao i uzdisao. Iako je gospodin Šen neprestano dobijao, na licu mu nije bilo ni traga trijumfu i po njegovim nabranim obrvama, pre bi se moglo reći da je na velikom gubitku. Obešene glave zario je oči kao eksere u Lung Erove ruke. Budući čovek u godinama, nakon pola noći kockanja gospodin Šen je počeo da sopće, a na čelu su mu izbile graške znoja, pa je predložio: „Da odigramo odlučujuću.” Lung Er je uzeo poslednji ubrus sa poslužavnika i odgovorio brišući ruke: „Može.” Sav novac su uložili na sto, sve dok ga nisu skoro sasvim prekrili ostavljajući samo u sredini prazan prostor. Dobili su po pet karata i kad su otvorili četiri, Lung Erova dva pajtosa su razočarano propratili karte rečima: „Gotovo, opet smo izgubili.” Lung Er je žustro rekao: „Niste izgubili, nego pobedili.” Uz te reči otvorio je i poslednju kartu, keca pika, koji je njegove pajtose smesta nagnao u smeh. U stvari i poslednja karta gospodina Šena bio je kec pik, budući da je imao tri keca i dva kralja, a jedan od suigrača imao je tri dame i dva žandarma. Kad je Lung Er izleteo sa kecom pikom, gospodin Šen je dugo blenuo i tek potom, sklopivši karte koje je držao u ruci,

progovorio: „Izgubio sam.” Baš kao i Lung Erov, pik gospodina Šena bio je zamenjen kartom iz rukava, pa pošto ih nema dva u jednom špilu, a Lung Er se prvi dočepao prilike, gospodinu Šenu je bilo jasno da mu ostaje samo da prizna poraz. Bio je to prvi put da smo videli gospodina Šena kako gubi. Odgurnuo je sto i ustao, sklopljenih ruku načinio naklon Lung Eru i ostalima, okrenuo se da izađe, pa kad je došao do vrata smeškajući se izustio: „Omatoreo sam.” Nikad više niko nije video gospodina Šena i čuo sam da se tog istog dana, tek što je svanulo, odvezao nekud nosiljkom. Čim je on otišao, Lung Er je postao ovdašnji majstor za kocku. Njih dvojica nisu bili isti, jer je gospodin Šen isključivo dobijao i nikad nije gubio, a Lunga Era si mogao videti i kako gubi, doduše na malim ulozima, ali na velikim nikad. Često sam se u Crnoj kući kockao s njim i društvom, pri čemu bih nekad gubio, a nekad dobijao i mada sam zapravo dobijao samo na sitno, a gubio velike sume, stalno mi se činilo da ne gubim previše. Istina je bila da sam zavaran tapkao u mraku, misleći kako samo što nisam osvetlao obraz precima. Poslednjeg puta kad sam se kockao, došla je Đadžen. Skoro da se bilo smračilo i to mi je tek posle ona rekla, jer ja u tom trenutku nisam imao pojma je li još dan ili se smrkava. Đadžen je, podnoseći poodmaklu trudnoću, pronašla Crnu kuću i došla noseći mog sina Joućinga, koji je već sedam-osam meseci rastao u majčinom stomaku. Kad me je pronašla, bez glasa je kleknula pred mene. Isprva je nisam ni primetio. Tog dana mi je baš išlo od ruke i kako bih bacio kocku, tako bi bezmalo svaki put ispadao broj koji mi je potreban, a Lung Er bi, videvši dobijenu brojku, kroz smeh se rekao: „Brate, opet sam propao.” Otkako je Lung Er dobio gospodina Šena na kartama, niko se više u Crnoj kući nije usuđivao da se s njim upusti u kartanje, pa tako ni ja, te sam s Lung Erom uvek bacao kocku, samo što je on, budući i tu spretan, češće dobijao nego gubio, ali mi je tog dana dopao šaka i uzastopno sam ga

pobeđivao. S cigaretom u ustima i očiju poluzatvorenih kao da se ništa ne događa, na svaki moj dobitak još bi se i nasmejao, mada bi mi sasvim nevoljko žgoljavim rukama dodavao pare. Mislio sam, e, pa Lung Eru, red je da i ti jednom nagrabusiš. Svi su ti ljudi isti, kad drugima zavlače ruku u džep, brci im se smeju, a kako na njih dođe red da se uhvate za novčanik, tako im se smrkne. Baš sam se poradovao, kad neko stade da me vuče za rukav. Spustim pogled, a ono moja žena. Videvši je gde kleči, planuo sam i pomislio kako je preveliki baksuz da mi sin još nije ni na svet došao, a već kleči, pa sam joj naredio: „Ustaj, ustaj, pička ti materina.” Đadžen je, i dalje poslušna, odmah ustala. Rekoh: „Što si dolazila, odmah da si se vratila.” Rekavši šta sam imao, zaboravio sam na nju i zagledao se u Lung Era koji se, tresući kocku među sklopljenim dlanovima i sam usklimatao kao da se klanja Budi. Bacivši kocku, namrgodio se i rekao: „Baksuzno je kad diraš žensko dupe.” Videvši da ponovo dobijam, uzvratio sam: „Lung Eru, idi da opereš ruke.” On će meni kroz smeh: „Prvo obriši usta, pa pričaj.” Đadžen ponovo stade da me vuče, ja bacim pogled, kad evo ti nje gde ponovo kleči na podu. Kaže mi tihim glasom: „Hajde i ti sa mnom.” Da se ja vraćam sa ženom? Pravi li to ona mene namerno budalom? U trenutku me je obuzeo bes, pogledam na Lung Kra i društvo, a oni mi se smeju i gledaju, te ti ja zaurlam na Đadžen: „Gubi mi se s očiju.” A ona jednako govori: „Hajde i ti sa mnom.” Udarim joj dva šamara, glava joj se zavrti kao čegrtaljka. Trpi ona moje batine, nastavlja da kleči i kaže: „Ako ti ne ideš, ja ne ustajem.” Sad kad na to pomislim, srce me zaboli što sam kao mladić bio takva zadrta bitanga. Onako dobra žena, a ja da je tako izudaram i išutiram.

Koliko god da sam je tukao, ona jednako kleči i ne ustaje. Tukao sam je toliko da je na kraju mene bilo sramota, a Đadžen je raspuštene kose i sva u suzama rukama sakrila lice. Brzo zahvatim malo od dobijenih para i tutnem dvojici što su stajali sa strane naloživši im da je odvuku ovim rečima: „Odvlačite je što dalje.” Dok su je vukli, Đadžen je obema rukama čvrsto prekrila nabrekli stomak, a u njemu mi sin. Nije ni vikala, ni zapomagala i kad su je ona dvojica odvukla i ostavila na glavnoj ulici, uspravila se oslanjajući se o zid i, sada već u mrklom mraku, sama polako krenula kući. Kad sam je posle pitao je li me u tom trenutku mrzela iz dna duše, odmahivala je glavom i govorila: „Nisam.” Žena mi je, brišući suze, stigla do ulaza u radnju s pirinčem svoga oca i dugo tamo stajala. Videla je na zidu obrise očeve glave pod svetlošću petrolejke i znala je da to on svodi račune. Odridala je tu malo, pa otišla. Te večeri je prešla više od pet kilometara da bi se vratila kući. Žena bez igde ikoga, sa sedmomesečnim Joućingom u stomaku, praćena lavežom pasa na džombavom putu posle velikog pljuska. Nekoliko godina pre toga, Đadžen je još bila učenica. U gradu je počela s radom tek otvorena večernja škola i Đadžen je u ćipau 4 belom kao mesec, noseći u ruci petrolejsku lampicu, s nekoliko drugarica pošla na časove. Ugledavši je na ćošku kako ide ka meni zanoseći se u hodu i kuckajući štiklama po kaldrmi, kao da dobuje kiša, nisam mogao da odvojim oči od nje. Bila je već prava lepotica, s kosom koja je uredno padala do ispod ušiju i ćipaom koji se, dok je hodala, blago nabirao u struku i ja sam u taj čas pomislio da je hoću za ženu. Pošto je s drugaricama odmakla uz kikotav razgovor, upitao sam jednog uličnog obućara koji je tu sedeo: „Čija je ona mala?” Obućar odgovori: „Kći gazde Čena, iz prodavnice pirinča.” Čim sam se vratio kući, rekao sam majci: „Idi brzo da nađeš provodadžiku, hoću da se oženim ćerkom gazde Čena iz prodavnice pirinča u gradu.”

Čim su one večeri odvukli Đadžen, odmah mi je loše krenulo i izgubio sam nekoliko puta zaredom, bespomoćno posmatrajući kako se pravo malo brdašce nagomilanog novca na stolu prosipa kao voda iz lavora posle pranja nogu. Malo je falilo da Lung Eru lice prepukne od silnog bekeljenja. Dočekao sam zoru kockajući se, mutne glave, zamagljenih očiju i uz smrad koji je iz stomaka kuljao u usta. U poslednjoj partiji ponudio sam najveći ulog u životu, pljuvačkom zaprao ruke i pomislio kako je sve što se stotinama leta sticalo sad prepušteno na milost ovom jednom jedinom bacanju. Taman kad sam hteo da zgrabim kockicu, Lung Er me je zadržao ispruženom rukom, rekavši: „Polako.” Mahnuvši, dozvao je jednog poslužitelja: „Donesi mladom gazdi porodice Sju topao ubrus.” Dotad svi koji su sa strane pratili igru već behu otišli na spavanje ostavivši nas koji smo se kockali same, a druga dvojica bili su oni što ih je Lung Er doveo sa sobom. Tek sam kasnije saznao da je Lung Er potkupio onog poslužitelja i kad mi je on prineo ubrus, a ja stao njime da brišem lice, Lung Er je krišom zamenio kockicu i tako me nasamario. Ništa ne pretpostavljajući, obrisao sam lice i bacio ubrus nazad u poslužavnik, uzeo kockicu i triput je iz sve snage protresao. Bacio sam i pogledao. Dobro sam prošao, broj je bio prilično veliki. Kad je došao red na Lung Era da baca, stavio je onu kockicu na sedmicu, a onda je, pokvarenjak jedan, svom snagom udario ispruženim dlanom i viknuo: „Sedmica.” Onu kockicu behu izdubili i u nju ubrizgali živu, pa bi se od Lung Erovog udarca živa spustila, a kad bi je podigao i bacio, namah bi otežala, par puta se otkotrljala i zaustavila baš na sedmici. Od pogleda na kocku, koja je stvarno bila na sedmici, u glavi mi je zazujalo. Ovog puta bio sam dokrajčen. Onda mi je na pomisao kako ipak mogu još da se zadužim i sačekam priliku da povratim izgubljeno malo laknulo, pa sam ustao rekavši Lung Eru: „Ubeleži mi ovo.”

Lung Er je odmahnuo rukom i pokazao mi da sednem govoreći: „Ne mogu više da ti dopuštam da se zadužuješ, izgubio si svih onih sto i nešto mua porodične zemlje. Ako se ponovo zadužiš, od čega ćeš da mi vratiš?” Na to sam se, kao bez daha, oštro usprotivio ponavljajući: „Neće biti, neće biti.” Lung Er i druga dva poverioca smesta su izvadili beležnicu s računima i sve mi do u tančine obračunali, pa me je Lung Er potapšao po glavi udubljenoj u beleške i rekao: „Mladi gazda, je li sad sve jasno? Sve si ovo ti ispotpisivao.” Tek sam tada shvatio da sam počeo kod njih da se zadužujem još pre pola godine i da sam za tih pola godine sasvim prokockao celu dedovinu. Obračunao sam dopola i rekao Lung Eru: „Nema potrebe da računam.” Ponovo sam ustao i kao ošamućena kokoška izašao iz Crne kuće u već sasvim svetao dan, a potom zastao na ulici ne znajući gde da krenem. Kad me je spazio jedan poznanik, s košarom punom sojinog sira u ruci, odjeknuo je njegov pozdrav: „Dobro jutro, mladi gazda Sju.” Uplašeno sam poskočio od njegovog povika i tupo se zagledao u njega. On mi s osmehom reče: „Na šta ličiš, kao da te je poplava izbacila.” Mora da je pomislio da sam iscrpljen od provoda s ženama, i ne pretpostavljajući da sam potpuno propao, da sam sad siromašan kao sluga. Gorko sam se nasmejao gledajući ga kako se udaljava i pomislio da mi je vreme da se pokrenem s mesta. Kad sam došao do tastove radnje s pirinčem, dva prodavca su upravo razmicala ulazna vrata i videvši me prasnula u smeh, jer su pomislili da ću kao nekad da se zdravim sa tastom, samo što meni smelost beše otišla bestraga. Pokunjene glave, udaljio sam se pribijajući se uz drugu zgradu. Mogao sam da čujem tasta kako se unutra iskašljava i krkljajući ispljuvava šlajm. U bunilu sam ostavio grad za sobom i na trenutak čak zaboravio da sam

prokockao porodično imanje, glave prazne kao napušteni osinjak. Našavši se van grada pred onim naherenim dugim puteljkom, opet sam se uplašio ne znajući šta bi trebalo da uradim. Načinio sam par koraka i iznemoglo se osvrnuo u pustoš oko sebe, pomislivši da bi bilo najbolje da se obesim opasačem i prekratim muke. Tako razmišljajući, nastavio sam da hodam, ali je jedan pogled na brest pokraj puta bio dovoljan da sasvim odustanem od otpasavanja. Ja, u stvari, nisam želeo da umrem, samo sam tražio način da sebi dam oduška. Palo mi je na pamet da govnavi dug ne mogu da obesim sa sobom, pa sam rekao sebi: „Zaboravi, ništa od umiranja.” Otac je bio taj koji treba da vrati dug i u onaj čas kad sam na njega pomislio, sav sam pretrnuo znajući da će me ubiti od batina. Idem ti ja tako i razmišljam, a svaka misao ćorsokak, pa se na kraju opet zaputim kući. Kako god okreneš, ipak je bolje da me otac na smrt prebije, nego da umrem napolju obešen kao divlji pas. I ne znajući da sam se za to kratko vreme sav prepolovio i da su mi oči upale, dođem ja kući, a majka, ugledavši me, vrisnu od čuda i zagledajući mi lice upita: „Jesi li to ti, Fugui?” Gledao sam u majčino lice i klimnuo glavom uz gorak osmeh, ali kad je stala da se iščuđava i zapitkuje, skrenuo sam pogled i gurnuvši vrata ušao u svoju sobu, gde je zapanjena Đadžen otvorenih usta prestala s češljanjem. Pomislivši kako je juče uveče dolazila ne bi li me ubedila da se vratim kući, a ja je onako tukao i šutirao, uz tresak sam se bacio pred nju na kolena rekavši: „Đadžen, sa mnom je gotovo.” Onda sam zajecao, a ona je usplahireno dojurila da me podigne, premda je to bilo teško zamisliti s Joućingom u njenom stomaku. Pozvala je majku. Dve žene su me odnele do kreveta, gde sam krenuo da bljujem i balim kao pred smrt, pa su one isprepadane počele da mi masiraju ramena i cimaju glavu, dok ih nisam odgurnuo rukom i rekao: „Izgubio sam na kocki sve što imamo.” Majka se na to prvo ukipila, a kad je konačno skinula pogled s mene,

upitala je: „Šta to pričaš?” Kažem: „Izgubio sam na kocki sve što imamo.” Videvši na šta ličim, poverovala mi je, te se, otirući suze, celim turom bespomoćno ispružila po podu rekavši: „Ne može iver daleko od klade.” Čak i tad me je volela svim srcem, pa joj nisam bio kriv ja, nego otac. I Đadžen je zaplakala dok je ponavljala trljajući mi ramena: „Sve će biti u redu, samo da se više ne kockaš.” Ionako sam bio ostao bez igde ičega, pa, sve i da sam hteo, nisam više ni imao s čim da se kockam. Onda čujem oca kako, još i ne sluteći da je spao na prosjački štap, u sobi ređa psovke uznemiren ženskom kuknjavom. Začuvši očev glas, majka je prestala s plačem, ustala i izašla, a za njom i Đadžen. Znao sam da su otišle u očevu sobu i nedugo zatim čuo sam oca kako viče: „Zlo seme.” Baš u tom trenutku moja ćerka Fengsja je gurnula vrata i ušla u sobu, a potom ih, zanoseći se, zatvorila. Odsečno i tiho mi je rekla: „Tata, brzo se sakrij, deda hoće da te bije.” Ukočeno sam je posmatrao, a Fengsja je prišla i povukla me za ruku, pa je, ne uspevajući da me pomeri, briznula u plač. Dok sam je gledao kako plače, bilo je kao da me je neko nožem sekao. Moja majušna Fengsja već je znala da brani svog oca, i od samog pogleda na to dete srce mi se kidalo. Začuo sam oca kako sav razjaren uleće vičući: „Zlo seme, rasporiću te, uškopiću te, raskomadaću te, bitango.” Pomislim, samo ti uđi i raskomadaj me. Ali otac se, došavši do vrata, samo prevrnuo i pao na zemlju izgubivši svest. Majka i Đadžen su ga zapomažući pridigle i odnele do njegovog kreveta. Ubrzo sam ga čuo kako tamo plače ječeći kao svirala. Otac tri dana nije ustao iz kreveta. Prvog dana je plakao uz jecaje, a posle je prestao i počeo glasno da uzdiše, pa sam ga čuo gde jadikuje: „Kazna je to, kazna.” Trećeg dana, otac je u svojoj sobi primio goste glasno kašljući i najednom progovorio utanjenim glasom koji se nije mogao razabrati. Uveče

je došla majka da mi kaže kako me otac zove k sebi. Ustao sam iz kreveta ceneći da mi je sad sigurno odzvonilo, jer je otac posle tri dana odmora u postelji dovoljno osnažio da me prekolje, ili ono bar prebije na mrtvo ime. Obećao sam sebi da, ma koliko me tukao, neću uzvraćati. Primičući se njegovoj sobi, sasvim sam onemoćao, a noge koje su nosile iznureno telo kao da nisu bile moje. Ušao sam stojeći iza majke i krišom osmotrio postelju odakle me je otac netremice gledao razrogačenih očiju i drhtave bele brade. Majci je rekao: „Izađi.” Kako se majka odvojila od mene i izašla, smesta sam klonuo duhom od primisli da svakog časa može da skoči iz kreveta i presudi mi. Ali, on je nepomično ležao, s prekrivačem pred sobom, koji je iskliznuvši visio do poda. „Fugui.” Obrativši mi se, potapšao je rub kreveta i rekao: „Sedi malo.” Dok sam sedao pored njega, srce mi je tuklo kao ludo, a potom se smrzlo od dodira njegove kao led hladne ruke. Tihim glasom je rekao: „Fugui, kockarski dug je kao i svaki drugi dug, a odvajkada je bilo i ostalo da dug mora da se vrati. Stotinu i nešto mua, zajedno s ovom kućom sam založio, sutra će me isplatiti u bakrenjacima. Ostario sam i ne mogu da teglim vreće, pa ti sam uprti novac da vratiš dug.” Zatim je duboko uzdahnuo, a meni od onog što je rekao oči zabrideše. Bilo mi je jasno da me neće smaknuti, ali njegove reči bolele su kao da mi tupim nožem seče grkljan, a glava nikako da otpadne ostavljajući me onde ni živog ni mrtvog. Potapšao me je po ruci rekavši: „Idi da odspavaš.” Rano narednog jutra, tek što sam ustao ugledao sam četiri čoveka kako nam ulaze u dvorište predvođeni nekim bogatašem u svilenoj odeći. Taj je mahnuo rukom trojici nosača u odeći od grubog platna iza sebe i naredio: „Spuštaj.” Dok su nosači spuštali vreće i zavrtali rukave da obrišu lice, onaj bogataš je, iako gledajući u mene, dozvao oca: „Stari gazda Sju, stigla ti je roba.”

Otac je, s vlasničkim listovima za zemlju i kuću u ruci, nakašljavajući se izašao, predao papire i uz naklon mu rekao: „Namučio si se.” Čovek mu je, pokazujući prstom na one tri vreće s bakrenjacima, odgovorio: „Sve je tu, prebroj.” Otac je, više i ne podsećajući na dobrostojećeg čoveka, poput poniznog siromaha rekao: „Nema potrebe, nema potrebe, uđite da popijemo čaj.” Čovek reče: „Ma, ne mora.” Onda me je pogledao i upitao oca: „Je li to mladi gazda?” Otac zaklima glavom, a čovek mi se nasmeja i reče: „Kad budeš nosio robu, naberi malo tikvinog lišća, pa poklopi pri vrhu da te neko ne pokrade.” Početkom tog dana, uprtivši na leđa bakrenjake, prelazio sam put duži od pet kilometara da u gradu vratim dug. Listove tikve na bakrenjacima behu nabrale majka i Đadžen, a Fengsja je, videvši ih, pošla za njima i uzbrala dva najveća da njima zaklopi vreću. Taman sam uprtio vreće u nameri da krenem, kad me Fengsja, ne znajući da vraćam dugove, upita podignute glave: „Tata, je l’ te opet neće dugo biti kući?” Knedla mi stade u grlu, samo što ne zaplačem, pa požurim u grad s vrećama na ramenu. U gradu me Lung Er, ugledavši me s teretom, srdačno pozdravi: „Mladi gazda Sju, stigao si.” Spustio sam vreće pred njega, a on uklonivši tikvino lišće, skupi obrve i reče: „Što sam sebi otežavaš, lakše bi ti bilo da si ih zamenio srebrnjacima.” Kad sam dopremio i poslednju vreću bakrenjaka, nije me više zvao mladim gazdom, nego je klimnuo glavom i rekao: „Fugui, stavi to ovde.” Drugi poverilac je bio nešto srdačniji i potapšao me po ramenu rekavši:

„Fugui, hajde da popijemo po krčag.” Čuvši ga, i Lung Er požuri da mu se pridruži: „Da, da, popij krčag, ja častim.” Odmahnuo sam glavom, znajući da je bolje da se vratim kući. Na izmaku dana, svilena košulja mi je bila poderana od tereta, a ramena su mi prokrvarila. Vraćajući se tako sam kući, plačem ja i hodam, hodam i plačem. Pomislivši na to koliko sam lipsao od celodnevnog nošenja bakrenjaka za koje su mi nebrojeni preci skapavali u znoju, najzad sam razumeo zašto je otac uzeo bakrenjake, a ne srebrnjake. Hteo je da mi pokaže, da shvatim, s kolikom mukom je taj novac stečen. Od te misli nisam mogao dalje, nego sam čučnuo kraj puta i isplakao se dok se nisam presamitio od plača. Uto je, s odrpanim zavežljajem na leđima, naišao naš kućni sluga, baš onaj Čangen što me je kao malog na leđima nosio u školu. Radio je kod nas tridesetak godina, a sad je morao da nas napusti. Još dok je bio vrlo mali umrli su mu i majka i otac, pa ga je otac doveo kod nas, a posle se nije nikako ženio. Roneći suze kao i ja, prišao mi je bosih napuklih stopala i videvši me gde čučim pokraj puta, dozvao: „Mladi gazda.” Odazvao sam se: „Ne zovi me mladi gazda, nego stoko.” On odmahnu glavom: „Car je car i kad prosi, ti si i bez para mladi gazda.” Kako mi je to rekao, niz tek obrisano lice opet mi krenuše suze, pa i on čučnu pored mene i zajeca pokrivajući lice. Kad smo se tako zajedno isplakali, rekoh mu: „Samo što se nije smračilo, idi kući, Čangene.” Čangen ustade i dok se korak po korak udaljavao, čuo sam ga gde jadikuje: „Odakle meni druga kuća?” I Čangena sam upropastio. Posmatrajući ga kako se onako samotan udaljava, srce mi se stezalo. Tek pošto je sasvim zamakao s vidika, ustao sam da pođem i stigao kući s mrakom. Radnici i sluškinje behu već napustili kuću, a majka i Đadžen su se, jedna ložeći vatru, druga kuvajući, vrzmale po kuhinji dok je otac ležao u postelji. Samo je Fengsja bila vesela kao i ranije, još uvek ne znajući da će od danas morati da trpi muku i

siromaštvo. Prišla mi je skakućući i bacila se na moje noge s pitanjem: „Što mi govore da više nisam gospođica?” Pogladio sam je po malenom licu, ne mogavši ni reč da izustim, ali ona srećom nije nastavila da zapitkuje, nego je noktima grebala blato s mojih pantalona kličući: „Perem ti pantalone.” Kad je došlo vreme jelu, majka je prišla vratima očeve sobe i upitala ga: „Da ti tu donesem?” Otac odgovori: „Izaći ću da jedem.” Izašao je iz sobe, s tri prsta noseći petrolejku, lica napola okupanog treperavom svetlošću, dopola u senci, pogureno se iskašljavajući. Kada je seo, upitao me je: „Jesi li vratio dug?” Pognute glave sam odgovorio: „Vratio.” On reče: „Dobro je, dobro je.” Videvši mi ramena, ponovo reče: „Odrao si ramena.” Nisam ni glasa pustio, već sam kradom osmotrio majku i Đadžen, koje su mi, u suzama, gledale ramena. Otac je stao polagano da jede i samo što je uzeo nekoliko zalogaja, ostavio je štapiće na sto, a potom odgurnuo činiju završavajući s obrokom. Nije prošlo dugo kad je progovorio: „Nekad su preci nas, Sjuovih, počeli tako što su gajili samo jednu malu kokoš. Ta je kokoš posle narasla u gusku, guska u ovcu, da bi od ovce postalo goveče. Tako smo se mi Sjuovi uzdigli.” Glas mu je zapištao, zastao je, pa nastavio: „Kako sam ga ja dohvatio, goveče Sjuovih pretvorilo se u ovcu, a ovca u gusku. Došavši do tebe, guska se izmetnula u kokoš, a sad smo i bez nje ostali.” Rekavši to, nasmejao se, a onda kroz smeh zaplakao. Ispružio je prema meni dva prsta: „Kuća Sjuovih izrodila je dve raspikuće.” Nisu prošla ni dva dana, kad eto ti Lung Era. Bio se izmenio, a širok osmeh otkrivao je dva nova zlatna zuba. Otkupio je kuću i zemlju koju smo

založili, pa je došao da vidi svoje imanje. Šutnuo je par puta u dno zida, pa prislonivši uvo, stao da lupka po zidu sve govoreći: „Čvrsto je, nema šta, čvrsto je.” Napravio je krug i po njivi, da bi po povratku, uz pozdrav sklopljenim rukama, rekao ocu: „Sad kad vidim kakva je to zelena i rodna oranica, srce mi je na mestu.” Odmah nakon što je Lung Er došao, morali smo da se iz kuće gde je proživelo nekoliko pokolenja preselimo u kolibu od slame. Na dan selidbe, otac je s rukama na leđima koračao po sobama i naposletku rekao majci: „A ja mislio da ću u ovoj kući umreti.” Kazao je to, a onda otresao prašinu sa svog svilenog odela i uzdignute glave iskoračio preko praga. Baš kao što je to činio i ranije, s rukama na leđima lagano je pošao do septičke jame na ulazu u selo. Upravo se smrkavalo, ali je nekoliko napoličara još uvek radilo u polju i mada znajući da otac više nije vlasnik, uhvatili su se za motike i pozdravili ga: „Stari gazda.” Blago se osmehnuvši, odmahnuo je rukom: „Ne zovite me tako.” Prešavši preko svog nekadašnjeg imanja, drhtavih nogu stigao je do ulaza u selo, stao pred septičku jamu i obazrevši se oko sebe stao da se otpasava, pa čučnuo iznad. Tog predvečerja, otac nije stenjao dok je srao, čkiljavo se zagledao u daljinu, posmatrajući kako se onaj puteljak što vodi do grada polako gubi u tami. Jedan napoličar je nedaleko odatle pognut sekao zelen, a kad se ispravio, otac više nije mogao da vidi onaj puteljak. Beše pao s oboda septičke jame i kad je onaj napoličar, začuvši ga, požurio ka njemu, zatekao ga je kako na leđima leži na zemlji s glavom nepomično oslonjenom o jamu. Napoličar je sa srpom u ruci dotrčao pred njega i upitao: „Stari gazda, je li sve u redu?” Otac je trepnuo par puta i videvši ga, upitao hrapavim glasom: „Čiji si ti?” Napoličar je nagnut nad njim odgovorio:

„To sam ja, Vang Si, stari gazda. ” Otac je malo razmislio, pa rekao: „A, ti si, Vang Si. Nego, Vang Si, ispod mene je nekakav kamen, strašno me žulja.” Vang Si je okrenuo oca i napipavši kamen veličine šake, bacio ga sa strane, a otac se ponovo ispružio i tiho rekao: „E, sad mi je lakše. ” Vang Si ga upita: „Da te podignem?” Otac odmahnu glavom i uzdišući reče: „Ne treba.” Onda ga otac upita: „Jesi me ikad ranije video da sam pao?” Vang Si odmahnu glavom: „Nisam, stari gazda.” Otac kao da se malo obradovao, pa opet upita: „Ovo je prvi put da sam pao?” „Tako je, stari gazda.” Otac se malo nasmejao, a potom sklopio oči i nakrivio vrat, dok mu glava niz jamu nije skliznula na zemlju. Tog dana tek smo se bili tek preselili u kolibu, te smo ja i majka unutra pospremali, a Fengsja je, nesvesna šta je čeka, veselo za nama razmeštala stvari. Đadžen je s velikom kofom odeće u rukama stala da se uspinje sa obale jezerceta kad je naletela na Vanga Sija, koji je dotrčavši rekao: „Mlada gazdarice, izgleda da je stari gazda skončao. „ U kući smo začuli Đadžen kako napolju doziva na sav glas: „Majko, Fugui, majko...” Tek što nas je par puta dozvala, zaridala je. U taj čas sam pomislio da se ocu nešto desilo, pa sam istrčao iz kuće i video Đadžen gde tamo stoji sa celom kofom odeće rasute po zemlji. Videvši me, Đadžen povika: „Fugui, otac je...” U glavi mi je zabrujalo i kao bez duše potrčah ka ulazu u selo. Kad sam stigao, otac beše već izdahnuo. Guram ga i dozivam, a on ništa. Ne znajući šta da radim, osvrnem se, a tamo majka dotrčava uz plač i kuknjavu klateći

se na svojim uvijenim stopalima 5 i za njom Đadžen sa Fengsjom na rukama. Posle očeve smrti, po ceo dan sam, malaksao kao od pošasti, sedeo na zemlji pred kolibom, redom plačući, pa uzdišući. Fengsja mi je često pravila društvo i sedeći pored mene, igrala bi se mojom rukom zapitkujući: „Deda pao?” Videvši da klimam glavom, nastavila bi: „Je l’ dunuo vetar?” Majka i Đadžen se nisu usuđivale glasno da plaču, bojeći se da od silnog očaja ne pođem za ocem. Kad bih ponekad neoprezno udario u nešto, njih dve bi smesta poskočile u strahu i tek pošto bi se uverile da ne ležim na zemlji kao otac, s olakšanjem bi me upitale: „Je li sve u redu?” Majka mi je tih dana često govorila: „Bitno je samo da je čovek veseo u životu, onda se ni bede ne boji.” Tako me je ona tešila, misleći da mene tišti beda, a meni iz glave nikako nije izlazio pokojni otac. Zbog mene je umro, a majka, moja Đadžen, pa čak i Fengsja su zajedno sa mnom kažnjene za ceo život. Deset dana po očevoj smrti, došao je tast. Desnom rukom pridržavajući rukav, i zelen u licu, ušao je u selo, a za njim je išla veselo okićena svadbena nosiljka, uz desetak mladića koji su s obe strane udarali u doboše i gongove. Videvši ih, seljani su pohrlili da uživaju u prizoru, pa misleći da se neko ženi ili udaje, stadoše da se iščuđavaju kako za to nisu ranije čuli, dok neko ne upita mog tasta: „Čija to kuća slavi?” Tast ukočenog lica glasno odbrusi: „Moja kuća slavi.” Ja sam baš bio na očevom grobu i podigavši glavu na zvuk bubnjeva, ugledah tasta kako besno dolazi pred našu kolibu i rukom daje znak onima iza sebe, posle čega je svadbena nosiljka spuštena na zemlju, a doboši utihnuli. Odmah sam znao da je došao po Đadžen, pa je srce stalo da mi bije i nisam znao šta mi je činiti. Majku i Đadžen je buka isterala napolje, a Đadžen ga pozdravi:

„Oče.” Moj tast pogleda ćerku i reče majci: „Gde je ona stoka?” Majka s pokajničkim osmehom reče: „Misliš na Fuguija?” „Na koga bih drugog.” Okrenuo se i, ugledavši me, načinio dva koraka ka meni i viknuo: „Stoko, dođi ovamo.” Stajao sam kao ukipljen ne usuđujući se da priđem. Mahnuo mi je uz povike: „Dolazi, stoko jedna, pa zar nećeš da me pitaš za zdravlje? Slušaj stoko, onako kako si odveo Đadžen kad si se ženio, tako je ja danas vraćam. Pogledaj, evo svadbene nosiljke, evo doboša, nije ništa lošije, nego samo još i bogatije nego na tvojoj svadbi.” Kad se izvikao, okrenuo se ka Đadžen i rekao: „Ulazi odmah unutra i spremaj se.” Đadžen, i dalje nepomično stojeći, zausti: „Oče.” On svom snagom udari besno nogom o pod: „Odmah, rekao sam.” Đadžen se osvrnu ka meni ukipljenom daleko od nje u polju, a onda se okrenu i uđe u kuću. Majka je u suzama vapila: „Smiluj se, pusti Đadžen da ostane.” On joj odmahnu rukom i ponovo se okrenu ka meni: „Stoko, od danas ste ti i Đadžen završili za sva vremena i mi, Cenovi, nemamo više ništa s vama, Sjuovima.” Majka je pala na kolena preklinjući ga: „Smiluj se makar zbog Fuguijevog oca, pusti Đadžen da ostane.” A on dreknu na majku: „On je taj koji je oca u grob oterao.” A onda uvide da je malo preterao, pa ublaži ton: „Oprostićeš mi što sam okrutan, ali do svega ovoga je ona stoka dovela.” Potom se ponovo okrenuo ka meni i doviknuo: „Fengsju ostavljam vama,

Sjuovima, a ovo dete koje Đadžen nosi u stomaku biće Cen.” Majka se na to uspravila i stala po strani da jadikuje otirući suze: „Kako ću ovakva pred pretke Sjuovih.” Đadžen je izašla sa zavežljajem u ruci i tast joj reče: „Ulazi u nosiljku.” Đadžen me pogleda preko ramena i zastavši pored nosiljke, ponovo se osvrnu prema meni, potom prema majci, pa ulete unutra. Uto je, ko zna otkud, dotrčala Fengsja i videvši majku gde seda u nosiljku, htede i ona s njom. Nije se ni dopola ugurala unutra, a Đadžen je odgurnu rukom. Tast je nosačima pokazao znak da krenu i kad je Đadžen unutra na sav glas briznula u plač, on povika: „Udrite sad.” Onih desetak mladića stadoše nemilice da lupaju u talambase zaglušivši tako Đadženin plač. Nosiljka je krenula, a tast istom brzinom pojurio stežući rukav u ruci. Žalosno je bilo gledati kako ih majka, gegajući se na svojim uvijenim stopalima, žurno prati sve do nakraj sela. Fengsja mi pritrča i reče mi iskolačenih očiju: „Tata, mama je sela u nosiljku.” Nisam mogao da je gledam tako radosnu, pa rekoh: „Fengsja, dođi.” Stala je pored mene, a ja sam milujući joj lice rekao: „Fengsja, nikad nemoj da zaboraviš da sam ti ja tata.” A ona se na to zakikota i reče: „Nemoj ni ti da zaboraviš da sam ja Fengsja.” Fugui je tu stao s pričom i pogledao me uz osmeh. Taj isti probisvet od pre četrdeset godina, sedeo je razdrljenih grudi tu, na ozeleneloj travi, dok mu je sunčeva svetlost, probivši put kroz gusto lišće nad nama, padala na poluzatvorene kapke. Noge su mu bile sasvim prekrivene blatom, I na obrijanoj ćeli izbila je pokoja seda dlaka, dok mu se preko mreškasto izborane kože na grudima krivudavo slivao znoj. U tom trenutku, onaj stari

vo je zaseo u jarko žuto jezerce, ostavivši napolju samo glavu i duguljasta mrka pleća, da se o njih voda razbija kao o obalu. Taj starac je bio prvi na kog sam naišao, baš onda kad sam počeo s lutalačkim životom, u svojoj mladalačkoj bezbrižnosti strasno privučen svakim novim licem i duboko omamljen svakom nepoznanicom. Takvog me je zatekao Fugui, slikovito mi pripovedajući o sebi i suočivši me po prvi put s tolikom ljudskom otvorenošću, gde je dovoljno samo poželeti da znaš i odmah ti bude udovoljeno. Moj susret s Fuguijem nagnao me je u radosno iščekivanje predstojećeg posla oko prikupljanja narodnih pesama, navevši me da pomislim kako na ovoj rodnoj i bujnoj zemlji postoji mnoštvo takvih ljudi kao što je on. U danima koji su usledili, zaista sam nailazio na mnoge starce slične Fuguiju, obučene baš kao on i s pantalonama obešenim skoro do kolena. Bore na licu bile su im okupane suncem i blatom, a blag osmeh otkrivao je rupu od usta s nekoliko preostalih zuba. Često bi im na oči navrle mutne suze i to ne zato što bi ih nešto povredilo, nego i kad bi ih obuzela radost, ili čak u sasvim mirnim i bezrazložnim trenucima, suze bi krenule same od sebe, a oni bi ih brisali rukom grubom poput kaljavih seoskih puteva, kao da sa sebe otresaju pirinčanu slamu. Ali, nikada više nisam naišao na nekog ko mi se u pamćenje urezao poput Fuguija, nekog kome je toliko jasno šta je sve proživeo i s darom da tako živopisno pripoveda o sebi. On je od onih ljudi koji mogu čestito da raspoznaju nekadašnjeg sebe, uspevajući da se vide tačno onakvim kakvi su bili kao mladi, čak i da sagledaju sebe u starosti. Takvi starci se na selu teško nalaze, valjda im je tegoban život načeo pamćenje, pa kad ih sučeliš sa stvarima iz prošlosti neretko deluju kao da su otupaveli, često uz unezveren smešak samo gledajući da ovlaš pređu preko toga i umaknu. Nedostajala im je nadahnutost sopstvenim iskustvom, pa bi se, baš kao da je u pitanju kakav trač, prisećali samo nekakvih sitnih odlomaka, pri čemu su i ti odlomci predstavljali sećanje na nešto što nema veze s njima, te bi im cela misao stala u par reči. Naslušao sam se ovde kako ih mlađi grde rečima: „Matora drtino, ceo ti život pas izjeo.” Fugui uopšte nije bio takav, on je voleo da prošlost priziva u sećanje i da

pripoveda o sebi, kao da mu se tako pružala prilika da svaki put iznova proživljava ovaj život. Kao kad se ptica kandžama ščepa za granu, tako snažno je on mene ščepao svojom pričom. Posle Đadženinog odlaska, majka je često sedela po strani potajno brišući suze i taman kad bih pomislio da bi trebalo s par reči da je utešim, dovoljno je bilo videti je onakvu, pa da mi reči zastanu u grlu. Ipak mi je više puta ponovila: „Đadžen je tvoja žena, a ne tuđa i nema toga ko može da ti je oduzme.” A ja bih samo gutao uzdahe, ne znajući šta da joj na to odgovorim. Cela jedna celcata porodica razbila se u paramparčad kao glineni lonac. Uveče mi često san nije dolazio na oči i mrzeo bih, čas ovoga, čas onoga, a naposletku najviše samog sebe. Pošto sam noću previše po njoj preturao, glava bi me danju bolela i srećom pa je tu bila Fengsja, koja bi me onako po ceo dan utučenog, povukla za ruku i upitala: „Tata, ako jedan sto ima četiri ćoška, kad mu odsečeš jedan, koliko ih ostane?” Ne znam od koga je to čula, ali kad sam joj rekao da su ostala tri, prsnula je radosno u smeh i rekla: „Nije tačno, ostane ih pet.” Na njene reči, došlo mi je da se smejem, a ne mogu da prevalim osmeh preko usana, pomislivši kako nas je bilo četvoro u kući i da smo bez Đadžen kao bez jednog ćoška, a tu je i dete u njenom stomaku, pa kažem Fengsji: „Kad ti se majka vrati, biće tačno pet ćoškova.” Kad smo rasprodali iz kuće sve što je iole vredelo, majka je često išla da iskopava divlje povrće i vodila sa sobom Fengsju, ili bolje reći zaostajala za njom, nabadajući svojim uvezanim stopalima i s košarom o ruci. Kosa joj je

posedela, ali joj nije bilo teško da se, učeći u hodu, baci na teške poljske poslove. Gledajući je kako, dok vodi Fengsju, obazrivo zastajkuje u koracima, borio sam se sa suzama. Razmišljao sam kako ne mogu više da živim kao nekad, jer moram da izdržavam majku i Fengsju. Dogovarao sam se s majkom da od rođaka u gradu pozajmim nešto novca i postavim kakvu tezgicu, ali je ona ćutala kao zalivena, nije želela da napusti selo, kao i svi ljudi u godinama kad im se pomene selidba. Ubeđivao sam je: „Sad kad su i kuća i zemlja Lung Frovi, isto nam je gde smo, ovde ili negde drugde.” Posle dugog muka reče samo: „Ovde je grob tvog oca.” Majčine reči bile su dovoljne da odustanem od novih zamisli, te mi posle silnog mozganja nije preostalo ništa drugo nego da odem kod Lung Era. Otkako je postao mesni zemljoposednik, Lung Er je često, u svilenoj tunici i s šoljom čaja u desnoj ruci, vidno raspoložen šetkao po međama. Usta s dva velika zlatna zuba stalno su bila iskežena u osmeh, a ponekad, kad bi mu napoličari nečim boli oči, on bi ih i psovao kezeći se, pa sam isprva mislio da je on to ljubazan prema njima, ali sam s vremenom shvatio da hoće svima da pokaže zlatne zube. Kad bi me sreo, držao se još i srdačno, neretko uz osmeh govoreći: „Fugui, dođi do mene kući da popijemo po šolju čaja.” To što sam ostajao gluv na pozive, bilo je zato što sam se bojao da me odlazak njegovoj kući ne potrese, jer sam u toj kući prohodao, a ona je sada bila Lung Erova, pa ti vidi kako je meni bilo. Istina je da kad čovek spadne na niske grane prestane svačim da se opterećuje, pa na kraju bude po onoj staroj da ko malo ima, tome malo i treba. Onog dana kad sam pošao da potražim Lung Era, našao sam ga gde sedi u našoj dnevnoj sobi zavaljen u široku naslonjaču s nogama na klupici, šoljom čaja u jednoj i lepezom u drugoj ruci. Videvši me da ulazim, nacerio se: „O, pa to je Fugui, prinesi sam klupicu pa sedi.” Ležao je u naslonjači nepomičan, a ni ja se nešto nisam nadao da će mi

pristaviti čaj. Kad sam seo, upitao me je: „Fugui, došao si da tražiš pozajmicu?” Nisam stigao ni da poreknem, a on nastavi: „Bio bi red da ti pozajmim koju paru, ali ne kaže se džabe da pomoć u nuždi ne rešava bede, pa tako i ja mogu samo da te rešim nužde, ali ne i bede.” Klimnuo sam glavom: „Ja bih da zakupim par mua zemlje.” Lung Er se naceri: „Koliko bi mua da zakupiš?” Rekoh mu: „Pet.” „Pet mua?” Obrve su mu poskočile. „Hoćeš li ti to izdržati?” Rekoh: „Hoću, čim se malo uhodam.” Zamislio se pa rekao: „Stari smo mi poznanici, daću ti pet mua dobre zemlje.” Lung Er je ipak pokazao malo prijateljske volje i stvarno mi dao pet mua dobre oranice. Radeći sam na tih pet mua, umalo nisam lipsao od umora. Nikad se ranije nisam bavio zemljoradnjom, pa sam obavljao poslove učeći od drugih u selu i to bolje da ti ne pričam s kolikom sporošću. Za videla nisam odlazio s njive, a pošto bi se smrklo, kad god je bilo mesečine, opet bih odlazio u polje. Svaki ti usev ima svoje doba i omaneš li jedno, naskroz si omanuo. Tada ne samo da nisam uspevao da prehranim sve u kući, nego nisam namicao roda ni za Lung Erovu rentu. Kao što glupom treba više vremena da nauči, tako sam se ja naradio, da bih naučio. Ne mogavši da gleda kako se satirem, i majka je sa mnom odlazila na rad u polje, ali kad bi se, onako stara i namučena malim stopalima pognula da radi, ne bi prošlo mnogo, a ona hi se, ne uspevajući da se uspravi, celom zadnjicom posadila po njivi. Govorio sam joj: „Majko, smesta idi kući.” A ona je odmahivala glavom: „Četiri ruke vrede više nego dve.” Kažem joj: „Ako mi padneš u krevet od premora, ostaćemo bez ijedne ruke, jer ću morati da te pazim.” Tek bi je to ubedilo da se polako vrati do međe i sedne pored Fengsje. Fengsja mi je svakog dana sedeći na međi pravila društvo, i pošto bi nabrala

mnogo raznog cveća i stavila ga pokraj nogu, podizala bi jedan po jedan pitajući me za naziv, a ja bih joj smušeno rekao: „Idi pitaj babu.” Kad bi me s međe opazila da radim motikom, majka je /.i mnom dovikivala: „Pazi stopala.” Od srpa bi se još više uzrujala opominjući: „Fugui, nemoj da posečeš ruku.” Badava je ona mene iz prikrajka upozoravala, kad je posla bilo preko glave i valjalo je požuriti s radom, a u žurbi ti ne gine posečena ruka i ranjeno stopalo. Čim bi mi na ruci ili nozi pošla krv, majka bi izbezumljeno dojurila, zanoseći na vezanim stopalima, i prstima nanosila blato po posekotinama ređajući grdnje kojima nije bilo kraja, a ja ne bih smeo ni da zucnem, da je ne bih rasplakao. Govorila je da je blato najzdravije ne samo za useve, nego i kao lek. Svih ovih godina, kad bih se posekao, premazao bih to mesto s malo vlažnog blata. Majka je bila u pravu, blato nije za potcenjivanje, jer je stvarno lekovito kao melem. Kad čovek po ceo dan pada s nogu od umora, prestane oko svačega da lupa glavu. Otkad sam zakupio zemlju od Lung Era, zahrkao bih pre nego što bi mi glava pala na jastuk, pa nisam ni imao vremena za razmišljanje. I dok su tako dani prolazili u muci i znoju, ja sam se nekako ospokojio. Razmišljao sam o tome kako mi, Sjuovi, ipak imamo jednu malenu kokoš i budem li ovako nastavio s radom, za par godina od nje će nastati guska, pa će se kuća jednog dana ponovo uzdići. Nisam više oblačio svileno odelo, a grubo platno na meni je majka svojom rukom istkala i kad sam ga prvi put navukao na sebe, nelagodno me je žuljalo po koži, ali sam se posle sviknuo. Beše prošlo nekoliko dana od smrti Vang Sija, našeg negdašnjeg napoličara, starijeg dve godine od mene, koji je pre nego što je umro naložio sinu da meni pokloni njegovu staru svilenu košulju, jer nikako nije mogao da zaboravi da sam nekad bio mladi gazda i želeo je da za života zablistam u svili. A ja sam, svaka Vang Siju čast na lepoj nameri, onu košulju, čim sam je navukao, odmah bacio sa sebe,

potpuno zgađen klizavom svilom koja je po meni padala kao slina. Prođoše tako tri meseca, kad se pojavi Cangen, onaj naš sluga. Ja sam tog dana radio u polju, a majka i Fengsja su sedele na međi. Prišao je oslonjen o suv prut i sav u ritama, sa zavežljajem u ruci i jednom zdelom bez poklopca, jer beše postao prosjak. Fengsja ga je prva ugledala i ustala da na dozove: „Čangene, Čangene.” Majka je, videvši da je to onaj Čangen koji nam je u kući odrastao, požurila pred njega, a on brišući suze reče: „Gazdarice, ja se uželeo mladog gazde i Fengsje, pa došao da ih obiđem.” Zašavši u polje, ugledao me je sveg blatnjavog i u grubom suknu, pa stade da rida: „Mladi gazda, zar je dotle došlo?” Nakon što sam prokockao imanje, on je najgore prošao. Radio je za nas otkad zna za sebe i red je nalagao da se mi za njega pobrinemo u starosti. Ali, čim smo propali, nije mu bilo druge nego da ode i prosi za život. Srce mi se pocepalo kad sam takvog ugledao istog onog Čangena koji me kao malog okolo nosao na leđima i na kojeg se kao mladić nisam ni obazirao. Potpuno zatečen njegovim povratkom, upitao sam ga: „Jesi li dobro?” Otirao je suze: „Dobro sam.” Pitam: „Još nisi našao nikog da te unajmi?” Čangen odmahnu glavom: „Ko bi mene unajmio ovako matorog?” Krenule su mi suze na oči. Ali on se nije na svoju muku obazirao, nego je zbog mene plakao: „Mladi gazda, pa kako ti ovako da se mučiš?” Proveo je veče kod nas u kolibi. Ja i majka smo se dogovarali da ga zadržimo kod sebe i mada bi nam to još više otežalo, rekoh joj: „Kako god nam bilo, moramo da ga zadržimo, pa makar svako od nas ostavljao po dva zalogaja da ga prehranimo.” Majka je klimnula glavom: „Mnogo je dobrog srca.” U zoru sledećeg dana, rekoh Čangenu:

„Čangene, dobro je što si se vratio baš sad kad mi je usfalila pomoć, neka te odsad ovde.” Čangen me pogleda uz osmeh, pa mu iz osmeha izbiše suze i reče: „Mladi gazda, nisam ja više u snazi da ti budem od pomoći, dovoljno mi je što si mi ponudio.” I spremi se da pođe, živ ne dopuštajući majci i meni da ga zadržimo nego reče: „Ne odgovarajte me, doći ću ja opet da vas vidim.” Otad je još jednom navratio i doneo za Fengsju jednu crvenu traku za kosu koju je odnekud pokupio, pa je opranu stavio u skut i došao samo da bi joj je poklonio. To je bio poslednji put da sam ga video. Zakupivši zemlju od Lung Era, postao sam njegov napoličar, pa više nisam mogao kao ranije da ga zovem Lung Er, nego gazda Lung, mada je on na to isprva odmahivao rukom govoreći: „Fugui, ne moraš sa mnom tako učtivo.” Nije mu dugo trebalo da se navikne, pa bi navraćao da sa mnom popriča dok sam radio u polju. Jednom sam tako baš sekao pirinač, a Fengsja za mnom kupila klasove, kad eto ti Lung Era gde se približava gegajući se: „Fugui, dosta je bilo, od danas se više ne kockam. U kockanju nema pobednika i sad kad to vidim, povlačim se da ne bih završio ovako kao ti.” Poklonio sam mu se i ponizno rekao: „Tako je, gazda Lung.” On pokazavši na Fengsju upita: „Ovo je tvoje žgepče?” Ja se opet poklonim i odgovorim: „Tako je, gazda Lung.” Vidim Fengsja tu stoji s klasjem u rukama i zabezeknuto ga posmatra, pa požurim da je opomenem: „Fengsja, pozdravi brzo gazdu Lunga.” Fengsja mu se, oponašajući me, nakloni i reče: „Tako je, gazda Lung.” Često sam pomišljao na Đadžen i na dete u njenom stomaku. Više od dva meseca nakon što je otišla, poslala je nekog da nam dojavi kako se porodila, da je dete muško i da mu je tast nadenuo ime Joućing. Majka je šapatom upitala glasnika:

„Kako se Joućing preziva?” A on reče: „Pa, Sju.” Za to vreme bio sam u polju, pa je majka teturajući se na malim stopalima kao bez glave dojurila da mi saopšti vest i još dok je govorila, krenula je da briše suze. Kako sam čuo da mi je Đadžen rodila sina, bacio sam motiku iz ruke i zaleteo se ka gradu, ali sam istrčavši desetak metara zastao, ne usuđujući se da nastavim, pri pomisli da me u gradu tast neće pustiti ni prag da mu pređem, a kamoli da vidim Đadžen i dete. Smesta rekoh majci: „Majko, brzo se spremi i idi da ih posetiš.” Neprestano je ponavljala kako joj se valja zaputiti do grada da vidi unuka, ali prošlo je par dana i nigde nije mrdnula, a ni ja nisam imao petlje da je nagovaram. Ovdašnji je običaj da, pošto su je njeni silom odveli, oni treba i da je vrate. Majka mi reče: „Čim se Joućing preziva Sju i Đadžen samo što nije došla.” I dodala: „Đadžen je sada slaba, pa je bolje da ostane u gradu. Mora prvo lepo da se oporavi.” Đadžen se vratila kad je Joućing napunio pola godine. U povratku nije došla na nosiljci, nego je, s Joućingom u naramku na leđima, peške prevalila put od preko pet kilometara. Joućing se sklopljenih očiju i s glavicom koja se ljuljuškala na majčinom ramenu vratio da upozna svog oca. Đadžen se, u svetloružičastom ćipaou, sa plavim zavežljajem na bele tufne, vratila lepša nego ikada. Uljana repica pokraj puta procvetala je zlatnožutim i dan je zujao od pčela. Kad je stigla pred vrata naše kolibe, ni časa ne časeći je uletela unutra i sa dovratka ozareno pogledala majku. Majka je sedela u sobi i plela sandale od slame kad je podigavši glavu ugledala neku lepu ženu na vratima kako joj, zaklanjajući svetlost, blještavo treperi pred očima. Nije prepoznala Đadžen, niti videla Joućinga iza nje, pa je upitala: „Čija si ti, devojko, i koga tražiš?” Đadžen se zakikotala i odgovorila: „To sam ja, Đadžen.” Ja sam tad bio u polju s Fengsjom, koja me je sedeći na međi posmatrala dok radim, kad začuh nekakav glas kako me doziva, sličan, a opet drugačiji

od majčinog, pa upitah Fengsju: „Ko to zove?” Fengsja se okrenu da pogleda, pa reče: „Baka.” Uspravio sam se i spazio majku kako pognuta na vratima kolibe viče iz sveg glasa, a pored nje Đadžen u svetloružičastom ćipaou i s Joućingom na rukama. Fengsja se, ugledavši majku, izmigoljila i potrčala. Ja sam stajao u pirinčanom polju i posmatrao majku gde me onako pognuta doziva, previše se napinjući i obema rukama čvrsto držeći bedra da se ne bi prevrnula. Fengsja je prebrzo trčala zanoseći po međi i najzad obgrlila oko nogu Đadžen, koja je čučnula da je zagrli s Joućingom u rukama. Tek sam onda kročio na među, a majka se još jednako dere i što sam im bio bliže, sve mi je jače bubnjalo u glavi. Stao sam pred Đadžen i nasmešio joj se. Ustala je i na trenutak me netremice gledala. Videvši me onako bednog, samo je klonula glavom i tiho zajecala. Majka je grcala sa strane: „Jesam li ti govorila da je Đadžen tvoja žena i da ti je niko ne može oduzeti.” S Đadženinim povratkom, porodica je bila na okupu. Ja sam u poslu dobio pomoć i postao sam pažljiv prema svojoj ženi, iako to nisam ni primećivao, već mi je rekla sama Đadžen. Često bih joj kazao: „Idi na među da se malo odmoriš.” Đadžen je gradsko dete i dok sam je onako nežnu i krhku gledao kako radi grube poslove, sigurno da sam brinuo. Kad god bih joj predložio da se odmori, radosno bi se nasmejala i rekla: „Nisam umorna.” Majka je toliko puta govorila da čoveku dok je veseo u životu ni beda ništa ne može. Đadžen je skinula ćipao i odevena u grubo platno kao i ja, radila po ceo dan ne dolazeći do daha, ali joj osmeh nikako nije silazio s lica. Fengsja je bila dobro dete, pa ni odlazak iz zidane kuće u slamnatu kolibu, ni teška i uboga hrana, nisu mogli da joj pokvare radost. Od bratovljevog povratka bila je još veselija i nije me više pratila u polje, već mu se posvetila svim srcem. Kako li je tek bilo Joućingu, kojem je sestra još i lepo proživela do svoje četvrte-pete, a on ni pola godine nije proveo u

gradu i već je dočekao da pored mene trpi muku. Činilo mi se da sam se o njega najviše ogrešio. Prošlo je tako godinu dana, a onda se majka razbolela. U početku je samo imala vrtoglavice i govorila da joj se dok nas gleda gubimo pred očima. Nisam na to mnogo obraćao pažnju, misleći da je obnevidela od starosti. Posle se desilo da je jednom, dok je ložila vatru, samo pognula glavu u stranu i zaspala priljubljena uza zid. Ja i Đadžen smo je po povratku zatekli gde još uvek stoji tako oslonjena. Đadžen je stala da je doziva, pa ju je, ne dobivši odgovor, malo i prodrmala, ali ona samo skliznu niza zid. Đadžen me je od straha glasno dozvala i kad sam ušao u kuhinju majka je, došavši k sebi, nemo zurila u nas i tek ju je miris zagorele hrane naterao da progovori: „Jao, kako sam mogla da zaspim?” Krenula je uspaničeno da se pridigne, ali su joj napola otkazale noge, pa je ponovo završila na podu. Odmah sam je preneo do kreveta, a ona je samo ponavljala kako je zaspala, plašeći se da joj ne verujemo. Đadžen me je povukla u stranu: „Idi u grad po lekara.” Ali, lekara je trebalo nečim i platiti, pa sam se samo ukipio. Đadžen je ispod dušeka izvukla dva srebrnjaka umotana u maramicu. Bilo mi je žao kad sam pomislio da ih je sa sobom donela iz grada i da je to sve što joj je ostalo. Ali, više sam brinuo za majčino zdravlje, pa sam ih uzeo. Uredno je presavila maramicu i ponovo je stavila pod madrac, a potom mi donela čistu odeću da se presvučem. Rekoh: „Idem ja.” Đadžen me je ćutke otpratila do vrata, a kad sam se posle nekoliko koraka okrenuo da je pogledam, zabacila je kosu unazad i klimnula mi glavom. Ovo je bio prvi put da je ostavljam otkako se vratila. U pohabanom ali čistom odelu i s novim slamnatim sandalama, koje je majka isplela, namerio sam se ka gradu. Fengsja je sedela na zemlji pred vratima sa uspavanim Joućingom na rukama i, videvši me onako uredno obučenog, upitala: „Tata, ne ideš u polje?”

Pohitao sam, pa sam za manje od sata stigao do grada. Prošlo je bilo više od godinu dana kako nisam otišao u grad, te me je obuzela prava nelagoda dok sam razmišljao šta bi mi rekli nekadašnji poznanici ako bi me videli ovako dronjavog. Najviše sam se bojao da ne sretnem tasta, pa sam se, ne usuđujući se da prođem pored njegove radnje s pirinčem, uputio nešto zaobilaznijim putem. Poznavao sam umeće svakog od onih nekoliko gradskih lekara, a znao sam i koji od njih novac prima otvoreno, a koji na kvarno. Razmislivši, odlučio sam se kako je najbolje da potražim doktora Lina, pored prodavnice svile, jer budući tastov prijatelj, možda zbog Đadžen naplati manje. Prolazeći pored kuće okružnog namesnika, ugledah neko dete odeveno u svilu kako se propinje na prstima, pokušavajući svom silom da dohvati bakreni zvekir na kapiji. Otprilike je bilo vršnjak s mojom Fengsjom i pomislivši da je to namesnikov naslednik, ja mu priđoh: „Daj da ti pomognem da pokucaš.” Dete radosno klimnu glavom i tek što sam alkom udario nekoliko puta, iznutra se začulo: „Stižem.” Dete mi tad reče: „Brzo bežimo.” Nisam se još ni opasuljio, a dete je već bilo umaklo uza zid. Vrata se otvoriše i neki muškarac odeven kao sluga me bez reči odgurnu, tako da sam se zatečen otkotrljao sa stepeništa. Pridigavši se sa zemlje, htedoh i da mu pređem preko toga, ali je, dripac jedan, prišao i šutnuo me rekavši: „Gledaj malo gde prosiš.” U meni je pokuljalo, pa stadoh da ga psujem: „Pa, sve i da glođem trule koske iz groba tvojih predaka, ne bih od tebe prosio.” Bacio se na mene i stao da udara, on mene šakom u llce, ja njega nogom. Tako smo nas dvojica, prevrćući se po ulici, zapodenuli tuču. Đubre je bilo mnogo kvarno i videvši da ne može začas da me nadjača, stade da me udara među noge. A i ja sam njega dobrano išutirao po dupetu. Tako smo se nas dvojica neko vreme nevešto mlatili, kad začusmo iza sebe:

„Ala je gadno, ala se gadno tuku ove dve stoke.” Zaustavivši se, pogledasmo iza sebe, a tamo odred kuomitangovskih vojnika u žutim uniformama, sa desetak lopova koje vuku zaprege. Onom što je malopre vikao, visi oficirski pištolj o pojasu. Sluga se odmah snašao i videvši da ima posla s nadređenim, stao da mu se klanja: „Oficire, he, he, oficire.” Oficir nam je pokazao rukom govoreći: „Mazgova dva, ni da se bijete ne umete, krenite sa mnom da mi vučete topove.” Mene su odmah podišli žmarci kad sam čuo da hoće da nas novači. I sluga se usplahirio, pa je stao pred njega: „Oficire, ja sam iz kuće namesnika ovog okruga.” Oficir reče: „Tim pre bi kao namesnikov naslednik trebalo da se zauzmeš za partiju i državu.” „Ne, ne.” Sluga stade prestravljeno da odriče. „Nisam ja naslednik, ne bih se usudio ni da me ubiješ. Vodniče, ja sam namesnikov sluga.” „Jebem ti mater.” Oficir ga na sav glas opsova, „Ja sam komandir čete.” „Da, da, komandire, ja sam namesnikov sluga.” Sluga je uzalud objašnjavao, samo je još razljutio komandira i dobio od njega šamarčinu: „Ne baljezgaj više, pička ti materina, nego idi da vučeš top.” Pa pogledavši u mene, „A i ti si tu.” Nije mi preostalo ništa drugo do da pridem, uzmem jednog konja za povodac i pođem za njima. Smislio sam da pobegnem čim mi se ukaže prilika. Onaj sluga je još uvek ispred preklinjao komandira i kad malo odmakosmo, komandir mu najednom udovolji: „Dobro, dobro, vraćaj se, ideš mi na živce, ništarijo.” Sluga je poblesavio od sreće i izgledalo je kao da se kleknuvši do zemlje klanjao komandiru, ali ne beše kleknuo, nego je samo pred njim neprekidno trljao ruke, dok mu komandir ne reče: „Rekao sam ti da mi se gubiš s očiju.” Sluga reče: „Gubim se, gubim se, evo gubim se.” Jednako govoreći, sluga se okrenu i ode, a komandir istovremeno iz opasača izvuče pištolj,

uspravi rame i zažmurivši na jedno oko, nacilja slugu. Sluga se, odmakavši dvadesetak metara, beše načas osvrnuo, a potom, prestravljen onim što je video, budalasto ukočio u mestu, pretvarajući se komandiru u metu laku kao vrabac usred noći. Komandir mu reče: „Kreni, kreni.” Sluga se baci kolenima na zemlju zapomažući kroz plač: „Komandire, komandire, komandire.” Komandir opali ka njemu jedan hitac, ali ga promaši i pogodi pored njega, uzvitlavši kamenčiće koji su ga posekli po ruci i raskrvarili je. Komandir pokaza pištoljem u ruci: „Ustaj, ustaj.” Kad je ustao, komandir ponovo reče: „Kreni, kreni.” On je bolno zagrcao: „Komandire, a da ja ipak vučem top.” Komandir uspravi rame i drugi put ga nacilja govoreći: „Kreni, kreni.” Slugi kao da je tek onda sinulo, te se okrenu i potrča kao lud. Taman kad je komandir po drugi put opalio, on već beše skrenuo u jedan sokak. Komandir pogleda svoj pištolj i opsova: „U pičku materinu, zažmurio sam na pogrešno oko.” Okrenuo se i spazivši mene kako stojim pozadi, prišao s pištoljem u ruci i prislonio mi ga uz grudi: „I ti se vrati.” Noge su stale mahnito da mi se tresu i pomislih da će me ovog puta, makar i oba oka greškom sklopio, jednim pucnjem poslati na onaj svet. Stadoh da opetujem: „Vući ću top, vući ću top.” Desnom rukom sam vukao povodac, a levom u džepu stiskao ona dva srebrnjaka što mi ih je dala Đadžen. Na izlasku iz grada, ugledavši u polju kolibu sličnu našoj, sagnuo sam glavu i zaplakao. Odmičući s artiljerijskim odredom sve dalje ka severu, posle više od mesec dana stigao sam u Anhui. Prvih nekoliko dana svim srcem sam želeo da pobegnem i nisam u tome bio usamljen, jer je na svaka dva dana nedostajalo jedno ili dva poznata lica, ali kad sam, nagađajući jesu li pobegli, upitao za to jednog iskusnog vojnika kog smo zvali stari Cuen, on

mi reče: „Niko ne može da umakne.” Pitao me je jesam li na spavanju čuo pucnjeve, ja kažem jesam, a on će na to: „E, to ti pucaju u dezertere. Oni kojima je sudbina naklonjenija prežive, ali ih onda uhvate druge trupe.” Od njegovih reči srce mi se sledilo. Ispričao mi je da je regrutovan kad je počeo Odbrambeni rat 6 i da je posle premeštanja trupa u Đangsi pobegao, ali su ga posle par dana povele sa sobom trupe na putu za Fuden. Već šest godina je vojevao, ali još nijednom se nije borio s Japancima, već samo sa komunističkim gerilcima. U međuvremenu, sedam puta je bežao i uvek bi ga nanovo hvatale druge jedinice. Poslednji put bio je na samo pedesetak kilometara od kuće i tu je naleteo na ovaj artiljerijski odred. Objasnio mi je da više ne želi da beži rečima: „Dojadilo mi da bežim.” Kad smo prešli Dugu reku, dali su nam postavljene kapute. Kako smo se prebacili na drugu obalu, zamrla je i moja želja za begom, jer što sam bio dalje od kuće, to sam imao manje hrabrosti da bežim. U četi je bilo desetak balavaca od po petnaest-šesnaest godina i među njima dečačić Čunšeng iz Đangsua, koji me je stalno zapitkivao idemo li mi to na Sever da se borimo, a ja potvrđivao. Istini za volju, ni ja nisam znao, nego računam, kad si već vojnik, ne gine ti borba. Čunšeng je sa mnom bio najprisniji i uvek se pribijao uz mene vukući me za rame: „Hoćemo li poginuti?” Ja mu kažem: „Ne znam.” Svaki put kad bih mu to rekao i meni bi teško palo. Nakon prelaska Duge reke počeli su da gruvaju pucnjevi, prvo izdaleka, a posle još dva dana hoda, sve bliže. Tad smo stigli u neko selo gde ni stoku nisi mogao videti, a kamoli ljude. Komandir nam je naredio da postavimo topove i znao sam da nas sad stvarno čeka borba. Neko je u prolazu upitao komanđira: „Komandire, koje je ovo mesto?” A on odgovori: „Mene si našao da pitaš, a koga ja da pitam, pička ti materina?”

Ni komandir nema pojma gde smo došli, seljani kao da su u zemlju propali, a gde god pogledam oko sebe, nigde ničeg sem golog drveća i nekoliko koliba. Provedosmo tu dva dana, a vojnici u žutim uniformama stadoše u grupama da naviru sa svih strana, jedni su prolazili, drugi neki dolazili, a neki su se ulogorili pored nas. Opet prođoše dva dana da nismo ni takli topove, a komandir će nama: „Opkoljeni smo.” Nije samo naša četa bila u opsadi. Na prostoru od samo desetak kilometara tiskalo se stotinak hiljada vojnika Nacionalističke vojske i sve se žutelo od uniformi kao na vašaru pred hramom. Stari Ćuen je živnuo i pušeći na nasipu pred rovom posmatrao žutu vojsku u prolazu, razmenjujući pozdrave s dosta njih, jer je mnoge poznavao. Beše prošao ratište uzduž i popreko sa sedam različitih jedinica, pa je sad, kesereći se, sa poznanicima razmenjivao pokoju psovku, upitao za poneko ime i začulo bi se da je taj neko ili mrtav, ili viđen pre par dana. Stari Ćuen je meni i Čunšengu objasnio da su to sve njegovi saučesnici u bekstvima. Dok je govorio, neko ga upita: „Stari Ćuene, još nisi poginuo?” Bio je to još jedan od nekadašnjih pajtaša, te mu se stari Ćuen nasmeja: „Kad su te pre opet uhvatili, propalice?” Onaj mu nije još ni odgovorio, a već ga neko drugi pozva i okrenuvši se ka njemu, stari Ćuen naglo ustade dozivajući ga: „Ej, znaš li gde je stari Liang?” Onaj mu uz smeh odgovori: „Poginuo.” Stari Ćuen je razočarano seo i opsovao: „Majku mu jebem, ostao mi dužan jedan srebrnjak.” Zatim se zadovoljno okrenu prema meni i Čunšengu: „Je l’ vidite, niko nije uspeo da umakne.” U početku smo bili samo opkoljeni, a kako se Oslobodilačka vojska nije žurila da nas napadne, ni mi se nismo nešto preterano plašili, pa tako ni naš komandir, koji je govorio kako će predsednik Cang poslati tenkove da nas izvuku. Nismo se mnogo uplašili ni kad se, docnije, paljba ispred nas

primakla, nego smo tako besposličarili svako za sebe, u odsustvu komandirovog poziva na oružje. Neki stariji borac je, pomislivši valjda na onu braću koja su ispred prolivala krv i opraštala se sa životom dok smo mi tu dangubili, upitao komandira: „A da mi ipak koji put opalimo?” Komandir, koji se u tom trenutku kockao zaklonjen u rovu, besno ga upita: „A u šta da gađamo?” Komandir je bio u pravu, ako bismo topovima zakačili saborce nacionaliste po glavi, za tren oka bi se okrenuli da nas pokose, nije to bila šala. Naredio nam je da ostanemo u rovu i radimo šta nam je volja, samo da se klonimo topova. Budući da smo bili u opsadi, svu hranu i municiju morali su da nam doturaju iz vazduha. Čim bi se nad nama pojavili avioni, vojnici bi odozdo pohrlili poput mrava, i ostavljajući netaknute kutije s municijom, bacali se na vreće s pirinčem. Po odlasku aviona, braća vojnici bi, po dvojica noseći vreću pirinča između sebe, uz pratnju nekog s uperenom puškom, odneli sve gomilice natrag do svojih rovova. Nedugo zatim, vojnici su u grupicama nagrnuli na kolibe i ogoljeno drveće, verali se po slamnatim krovovima, cepali kuće i sekli stabla stvarajući pri tom sliku koja je podsećala na sve osim na rat, usput halabukom skoro nadglasavši grmljavinu fronta. Pola dana je bilo dovoljno da od kuća i drveća u vidokrugu ne ostane ni traga, a po pustoj zemlji videli su se samo vojnici kako se, s krovnim gredama i deblima na ramenima, ili daskama i klupama u rukama, vraćaju u svoje rovove, nad kojima su se, jedan po jedan, zavijorili oblaci dima od kuvanja pirinča. Metaka je svuda bilo toliko da nisi ni leći mogao a da se na neki ne nabiješ. Sasvim raskomadavši okolne kuće i poharavši sve drveće, zemlju je prekrila vojska naoružana bajonetima i bacila se na seču suve trave, a u tom prizoru koji je podsećao na seosku berbu pirinča, neki su, lica oblivenog znojem, čupali i korenje. Bilo ih je i koji su počeli da otkopavaju grobove da bi naložili vatru daskama od sanduka. Iz iskopanog kovčega samo bi izbacili kosti, i ne trudeći se da ih ponovo zakopaju, te se niko više nije

plašio kostura i mogli su pored njih mirne duše da spavaju bez ikakvog straha od košmara. Ogreva je bilo sve manje, a pirinča sve više. Sad kad je prestalo otimanje oko pirinča, nas trojica smo dovukli nekoliko vreća u naš rov i postavili ih umesto ležaja, ne pateći se više s mecima pod sobom. Ostadosmo bez ičeg čime bi potpalili pirinač, a predsednik Cang nas još nije izbavijao. Srećom pa avioni više nisu doturali pirinač, nego pšenične pogače i čim bi u paketima dotakle tlo, braća bi se kao stoka grabeći bacala po njima, naslagani jedan preko drugog kao našiveni đonovi na sandalama koje je plela moja majka i urlajući nimalo drugačije od čopora divljih vukova. Stari Ćuen reče: „Bolje da grabimo odvojeno.” Došlo je vreme kad smo samo razdvojeni mogli da se dočepamo više pogača. Izašli bismo iz rova i svako bi za sebe odabrao pravac. Tanad su zviždala tik pored nas i često bi doleteo neki zalutali metak. Trčim ja tako jednom, a neki čovek pored mene pade, pa kad sam, osvrnuvši se jer sam mislio da se obeznanio od gladi, video da mu fali pola glave, noge su mi se u kašu pretvorile od straha, te umalo i ja ne završih na zemlji. Bilo je teže otimati se za pogače nego za pirinač, jer bi vojnici, iako svakodnevno na izdisaju, čim bi se na nebu pojavio avion, svi do jednog đipnuli poput na prečac izniklih redova trave na goloj zemlji, potrčali za avionom i raštrkali se tek kad bi pogače bile izbačene, hitajući ka padobranu koji su spazili. Pogače bi se, budući labavo upakovane, rasule od udarca u zemlju, dok su se desetine i stotine ljudi zaletale ka jednom te istom mestu, ostavljajući za sobom poneke onesvešćene od udarca, još pre nego što bi pošiljke dotakle tlo, te je mene posle svakog grabljenja za njih celo telo bolelo, baš kao da me je neko prebio obešeničkim kaišem. Posle svega bih ostajao sa samo nekoliko pogača u rukama. Vratio sam se u rov, gde je već sedeo stari Ćuen, sav u plavoljubičastim masnicama i s ništa više pogača od mene. Mada je vojevao već osam godina i dalje je bio dobrog srca, pa je stavio svoje pogače iznad mene i rekao da pričekamo s jelom Čunšenga. Čučnuli smo u rov, izvirujući glavama u iščekivanju Čunšenga. Nismo dugo čekali pre nego što smo ga ugledali kako pognut dotrčava s gomilom gumenih cipela u krilu. Detetu je lice porumenelo od sreće i tek

što se celim telom preturio u rov, pokazao je na zemlju prekrivenu gumenim cipelama: „Vidi koliko ih je.” Stari Ćuen me pogleda i upita ga: „Može li ovo da se jede?” Čunšeng odgovori: „Može da skuva pirinač.” Uvidevši da je mali u pravu i pri tom bez ijedne ogrebotine na licu, stari Ćuen mi reče: „Ova propalica je bistrija od svih ostalih.” Posle toga više nismo išli da se otimamo za pogače, već smo počeli da primenjujemo Čunšengov izum. Sačekali bismo da se ljudi poslažu jedan preko drugog otimajući se o pogačice, pa bismo im skidali gumene cipele sa stopala od kojih neka ne bi ni mrdnula, a neka bi se batrgala na sve strane, te bismo mi lepo dohvatili neki šlem i dobro izdevetali ona što su bila nemirna, a ona bi se zgrčila od batina i ukrutila kao da su promrzla. Tad bismo se vratili s gumenjačama natrag u rov i potpalili vatricu za pirinač, kojeg je bar bilo na pretek, štedeći se tako one muke napolju. Tako smo ti nas trojica malo barili pirinač, malo, smejuljeći se, pogledavali na one što su bosonogi poskakivali na zimi. Paljba s prednjih položaja se sve više bližila, sad već jednako danju i noću. Ukopani u rovu bili smo se na to već navikli, kao i na česte eksplozije granata u blizini. Za to vreme, naši topovi behu već istrulili, odavno već nesposobni da opale i pretvoreni u gomilu dotrajalog gvožđa zbog koje smo ostajali besposleni. Prošlo je tako neko vreme, a i Ćunšenga beše prošao strah, jer nije više imalo svrhe plašiti se. Mada se paljba primicala, nama se uvek činilo da je još podaleko. Najteže je bilo podnositi sve jaču zimu, od koje si se budio smrznut čim bi sklopio oči. Povremeno bi nam od eksplozija napolju ludački zabrujalo u glavi, a Čunšeng bi, dete kao dete, probuđen iz slatkog sna zvukom granate u blizini od koje bi poskočio celim telom, razjareno stao na rov i izvikao se na paljbu pred sobom: „Tiše malo, pička vam materina, ne mogu od vas ni da spavam.” Požurili smo da ga povučemo nazad iz roja metaka nad rovom. Kuomintangovcima su se pozicije iz dana u dan smanjivale, pa se više nismo usuđivali da olako izlazimo iz rova, osim ako bismo od silne gladi

morali u potragu za jelom. Svakodnevno su dopremali na hiljade ranjenih i naša četa je, pošto se nalazila u pozadini, postala pravo carstvo ranjenika. Danima smo tako ja, stari Ćuen i Čunšeng, vireći polegnuti u rovu, gledali gde ih dovlače bez ruku i nogu. Uskoro su počeli da pristižu pogureni nosači, s čitavim nizovima nosila, i kad bi pronašli prazno mesto pred nama, glasno bi odbrojali do tri, a potom prevrnuli nosila, ostavIjajući povređene za sobom kao bačeno đubre. Ranjenici su urlali od bolova, parajući nebo kricima sa svakom novom turom nosila. Posmatrajući one nosače kako odlaze, stari Ćuen je psovao: „Stoke jedne.” Nastradalih je bivalo sve više i čim bi se ispred zaorila pucnjava, stizali bi na nosilima, završavajući posle odbrojavanja odbačeni na zemlji. Isprva su bili razbacani po gomilama, da bi se ubrzo pretvorili u čitav jedan pokrov, ispunjen bolnim jaucima koje nikada neću zaboraviti, dok se meni i Čunšengu od tog prizora ledila krv u žilama, a stari Ćuen se samo mrštio. S prvim mrakom, počeo je da pada sneg. Paljba beše već odavno utihnula, kad začusmo hiljade preživelih kako napolju ječe glasom čas sličnim plaču, čas smehu i toliko bolno nepodnošljivim, da za života još nisam čuo nešto tako strašno. Kao da je nad nama u živim nanosima nadolazilo jezero. Pahulje su u mrklom mraku padale po nama, pa ih nismo ni videli, osećali smo samo da su nam tela hladna i mokra, dok se meki snežni pokrivač na rukama polako topio i odmah zatim pretvarao u debeo sloj pahuljica. Nas trojica smo spavali pribijeni jedan uz drugog, gladni i promrzli, jer avioni se u to vreme već behu proredili i teško se dolazilo do hrane. Niko se više nije nadao da će nas predsednik Čang izbaviti, niti si mogao da znaš hoćeš li izvući živu glavu. Čunšeng me prodrma: „Fugui, jesi zaspao?” Kažem: „Jok.” Zatim prodrma starog Ćuena, ali on ne progovara. Čunšeng dvaput šmrknu i reče: „Nećemo ovo preživeti.” I meni stade da se skuplja u grlu, a stari Ćuen na to protegnu ruke i reče: