Ju Hua- Živeti

„Okani se te malodušnosti.” Zauzeo je sedeći stav: „Ja sam prošao par desetina, što većih, što manjih borbi i svaki put sam sebi govorio: i da umreš, ima da preživiš. Nema gde me metak nije okrznuo, samo što me nijedan nije načeo. Čunšeng, bitno je samo da veruješ da nećeš poginuti, pa ćeš preživeti.” Potom smo zaćutali, i svako je za sebe razmišijao o onome što mu leži na srcu. Meni je u misli uvek iznova dolazila kuća, Fengsja, koja sa Joućingom na rukama sedi pred vratima, majka i Đadžen. Od tih misli, srce kao da mi se zagušilo i da kroz njega više nije prolazila snaga, kao da mi je neko zaklopio usta i nos. Kako je noć odmicala, oko rova je utihnulo ječanje ranjenika i pomislih da su većinom zaspali. Dopiralo je samo isprekidano zapomaganje nekolicine, odjekujući kao nekakav razgovor, ili sablasni niz pitanja i odgovora iz neživih usta. Prošlo je neko vreme i preostao je još samo jedan vapaj, jedva čujan, poput zujanja komarca koji lebdi pred licem, koji i nije zvučao kao stenjanje, nego kao da neko zapeva kakvu pesmicu. Još je samo taj jedan glas kružio po mrtvoj lišini koja beše zavladala svuda unaokolo. Od tog zvuka su mi potekle suze, koje su mi, otopivši sneg na licu, zajedno s ledenim vetrom uletele u grlo. Svanuće je dočekao potpuni muk, te smo, promolivši glave, videli da su te silne hiljade ranjenika što su do juče zapomagali, svi do jednog pomrli, nasumično i ukočeno razbacani pred nama pod debelim slojem pahulja. Još uvek živi i zaklonjeni rovom, dugo smo ih skamenjeno posmatrali bez reči. Čak se i stari Ćuen, koji se kao iskusan vojnik nagledao mrtvaca, zapanjen ukopao u mestu, a zatim uzdahnuo odmahujući glavom ka meni: „Strašno.” S tim rečima je izašao iz rova, ušetao u tu naslagu od mrtvaca i stao da ih okreće i gurka, da bi, koračajući među njima pognutih leđa, ponekom od njih, čučnuvši, istrljao snegom lice. Ponovo su odjeknuli pucnjevi i počeli da doleću meci. Ja i Čunšeng smo se očas sabrali i smesta dozvali starog Ćuena: „Brzo se vraćaj.”

On na to nije obraćao pažnju već je i dalje zagledao mrtve. Potom je uspravljen bacio pogled oko sebe i tek onda se vratio. Prilazeći, ispružio je ka meni i Čunšengu četiri prsta odmahujući glavom: „Četvoricu poznajem.” Tek što je to izgovorio, odjednom je iskolačio oči ka nama, noge kao da su mu se ukočile, a potom, zanevši se, pade na kolena. Nismo znali šta mu je, nego smo gledajući gde proleću meci, kao da nama život od toga zavisi, povikali: „Stari Ćuene, požuri.” Kad je posle nekoliko poziva i dalje ostao u tom položaju, tek mi je onda došlo u glavu da je pogođen. Izletevši iz rova, otrčao sam do njega i ugledao lokvu krvi na njegovim leđima od koje mi se smračilo pred očima pa sam iz sveg glasa počeo da dozivam Čunšenga. On je dojurio i pomogao mi da ga prenesemo do rova mimoilazeći kišu metaka. Polegli smo ga, rukom pokrivši onu vlažnu i toplu lokvu krvi na leđima, ali je krv i dalje liptala cureći nam kroz prste. Stari Ćuen je polako trepnuo i nakon nečeg što je izgledalo kao kratak pogled, pomerio usne prigušeno upitavši: „Koje je ovo mesto?” Ja i Čunšeng unezvereno podigosmo glave ne znajući šta da mu odgovorimo. Ponovo smo se bespomoćno okrenuli ka njemu dok je polako širio čvrsto sklopljene oči kriveći usta u nekakav gorak osmeh i procedio: „Ne znam ni gde umirem.” Odmah posle toga je izdahnuo. Glava mu se iskrivila u stranu i shvativši da je mrtav, ja i Čunšeng smo se zagledali jedan u drugoga, pa je on prvi zaplakao, a onda ni ja nisam izdržao. Posle toga smo opazili komandira kako se, preobučen u seljačku odeću, sa gomilom novčanica uvezanih o pojas i zavežljajem u rukama, zaputio ka zapadu. Znali smo da hoće da sačuva glavu, a hodajući s onim uvezanim novčanicama na sebi, ličio je na naherenu debelu babu. Neki nedorasli vojnik povika za njim: „Komandire, hoće li nas predsednik Cang spasiti?” Komandir se okrenu ka njemu:

„Budalo jedna, ni rođena majka više ne može da te spase, sam sebe spasavaj.” Jedan stariji vojnik zapuca na ujega i promaši ga. Na zvuk metka, komandir je, netragom izgubivši nekadašnju nadmoćnost, kao bez glave potrčao kud ga noge nose, a kad su nekoliko njih uperili puške ka njemu i zapucali, vrišteći je zamakao kroz sneg. Frontovska paljba nam je bila pred nosom i već smo mogli videti obrise snajperista kako se teturajući bacaju na zemlju u dimu baruta. Računao sam da će do podneva i na mene svakako doći red. Pošto sam već mesec dana bio okružen paljbom, nisam se toliko plašio smrti, samo me je mučila nepravda što majka i Đadžen neće znati ni gde sam poginuo. Bacih pogled na Čunšenga koji je, s jednom rukom još uvek prebačenom preko ramena starog Ćuena, namrštenog pogleda i izmučenog izraza piljio u mene. Već nekoliko dana jeli smo sirov pirinač od čega mu celo lice beše otečeno. Izbacio je jezik i obliznuvši se rekao: „Jede mi se pogača.” Život nam više nije mnogo vredeo i srećan si bio ako bi pred smrt uspeo da se najedeš pogače. Kad je ustao, nisam ga više ni upozoravao na metke, a on me pogleda: „Možda napolju još ima hleba, idem da potražim.” Uzverao se uz rov, a ja ga nisam sprečavao. Ionako ćemo do podneva svi poginuti, pa, rekoh, neka ga, nek se najede pogače. Gledao sam ga kako željno ali iznemoglo gazi preko leševa, a onda se to dete još jednom okrenulo ka meni s rečima: „Ne idi nikud, čim nađem pogače, vraćam se.” S obešenim rukama i pognute glave nestao je u gustom dimu. Vazduh je bio težak od gareži i baruta, i parao je grlo kao da gutaš kamenčiće. Još pre podneva, svi preživeli iz rovova behu zarobljeni. Kad je Oslobodilačka vojska pohrlila s puškama na gotovs, neki stariji vojnik među nama reče nam da podignemo ruke, sve vrišteći da ne diramo oružje na sebi, iz straha da i on od toga ne nastrada. Jedan vojnik Oslobodilačke vojske, ništa stariji od Čunšenga, uperio je u mene kao jama crnu puščanu cev i meni srce stade na pomisao da me sad stvarno čeka smrt. Ali, on nije opalio, nego ga začuh kako viče da izađem iz rova i srce stade ponovo da mi

bije od nade da ću preživeti. On mi napolju reče: „Spuštaj ruke.” Odahnule su i ruke i srce. Kolona od nas dvadesetak zarobljenika pod nadzorom ovog jednog vojničića pošla je ka jugu i nedaleko odatle pomešala se s jednom većom grupom zarobljenih. Svuda okolo su se prema nebu uzdizali stubovi gustog dima, uvijajući se ka jednom te istom mestu. Zemlja beše potpuno izrovarena, puna leševa, raznesenih topova i oružja, a izgorela vojna kola još su praskala. Prošavši tako komad puta, dvadesetak vojnika Oslobodilačke vojske je s velikim belim zemičkama, kuvanim na pari, postrance stalo da nam prilazi sa severa, i od onih zemički koje su se pušile pođe mi voda na usta. Jedan oficir koji nas je čuvao reče: „Sami napravite red.” Ko je mogao da zna da će nam doneti hranu, te pomislivši koliko bi se Čunšeng tome obradovao, pogledah u daljinu pitajući se je li živ ili mrtav. Sami načinismo red od po nas dvadesetak, da bismo, tiskajući se tako jedan uz drugog, dobili po dve zemičke, utonuvši potom u mljackanje kakvo ne čuh nikad pre toga, glasnije od stotina svinja dok žderu. Svi su jeli prebrzo, pa neki počeše svom snagom da se iskašljavaju, krkljajući sve piskavijim glasom, a jednog pored mene kašalj beše spopao najgore od svih, sve dok mu nisu, presamićenom s rukama na struku, suze krenule od bola. Još više njih se zagrcnulo, te su ukočeni bespomoćno buljili s glavom uperenom ka nebu. U zoru narednog dana, okupili su nas na jednoj ledini i pregledno poseli po zemlji. Pred nama su bila dva stola, gde je jedan vojnik oficirskog izgleda održao govor, najpre iscrpno izloživši zamisli o oslobođenju cele zemlje, a potom objavivši da oni koji žele da se priključe Oslobodilačkoj vojsci ostanu da sede, dok oni koji bi da se vrate kućama ustanu i odu po sredstva za put. Na pomen o povratku kući, srce mi je divlje zalupalo, ali jedan pogled na njegov oficirski pištolj u opasaču, bio je dovoljan da u strahu pomislim kako je sve to previše dobro da bi bilo istinito. Mnogi su ostali da sede nepomično, ali neki su se izdvojili i stvarno prišli onom stolu da prime pomoć za put, praćeni pogledom oficira, da bi, preuzevši novac, podizali i

putne isprave. Odmah potom i krenuše, a meni srce zape u grlu, očekujući da će ih oficir svakog časa pokositi pištoljem, baš kao naš komandir. Međutim, oni behu već daleko odmakli, a oficir i dalje nije izvlačio pištolj. Tu sam se već sav usplahirio, shvativši da nas Oslobodilačka vojska stvarno pušta da se vratimo kućama. Posle ove bitke bejah naučio šta znači rat i, zarekavši se da više neću vojevati, želeo sam da se vratim kući. Smesta ustadoh i odoh pred onog oficira, padoh pred njega na kolena, gromko zaplakavši i premda prvo htedoh da mu kažem kako hoću kući, reči su se u ustima nekako same preinačile, te sam stao da ponavljam: „Komandire, komandire, komanđire.” Nisam uspevao ništa drugo da zaustim, te mi je on pomogao da ustanem i upitao me šta hoću da kažem. A ja ga jednako komandirim i jednako plačem, sve dok mi jedan od njegovih saboraca ne reče: „On je pukovnik.” Na to se oduzeh i pomislih da sam nadrljao. Ali kad se među zarobljenicima zaorio smeh, i pukovnik me kroz smeh upita: „Šta hoćeš da kažeš?” Tek sam tada odahnuo i uspeo da izustim: „Ja bih kući.” Tako ti je mene Oslobodilačka vojska pustila da idem kući, opskrbivši me još i parama za put. Grabeći ka jugu, utolio bih glad kolačićima od susama kupljenim onim parama što su mi dali, a kad god bi me sustigao san, potražio bih usput kakvu pogodnu zaravan i malo odspavao. Morila me je želja za kućom i na samu pomisao da ću se za ovog života sastati s majkom, Đadžen i decom, plakao bih i smejao se, obezglavljeno hrleći na jug. U vreme kad sam se ja dokopao Duge reke, Oslobodilačka vojska se tek spremala da pređe na drugu obalu i zauzme južne oblasti. Nisam mogao preko, pa sam tu izgubio nekoliko meseci. Nema mesta gde nisam tražio posao da ne bih skapao od gladi. Znao sam da Oslobodilačkoj vojsci fale splavari, a ja sam se, dok sam još bio bogat, učio veslanju iz zabave. Toliko puta sam poželeo da se pridružim oslobodiocima i pomognem im da preveslaju Dugu reku. Želeo sam dobrim da im uzvratim za ono što su

učinili za mene. Ali, stvarno sam se bojao rata i mogućnosti da ne vidim porodicu. Zbog Đadžen i ostalih, rekao sam sebi: „Nećeš se sad oduživati, nego dobro zapamti šta je Oslobodilačka vojska za tebe učinila.” Kući sam se vratio šlepujući se uz Oslobodilačku vojsku, koja se probijala na jug, i po mom računu, skoro dve godine sam bio van kuće. U odlasku beše duboka, a u povratku rana jesen. Sav blatnjav zaputio sam se dobro poznatim putem i kad se potom preda mnom ukazalo moje selo, isto onakvo kao što je i bilo, kako sam ga ugledao, stadoh da jurim. Spazivši zidanu kuću koja nam je nekad pripadala, a onda i sadašnju slamnatu kolibu, morao sam da se dam u trk. Nedaleko od ulaza u selo, neka curica od sedam-osam godina, kosila je travu sa trogodišnjim dečačićem kraj sebe. Na prvi pogled prepoznadoh tu devojčicu u dronjcima. Bila je to moja Fengsja. Vodila je za ruku Joućinga, koji je još posrtao u hodu. Smesta ih dozvah: „Fengsja, Joućinže.” Fengsja kao da me nije čula, ali se Joućing osvrnuo i dalje hodajući, s glavom nakrivljenom ka meni dok ga je Fengsja vukla za ruku. Ponovo pozvah: „Fengsja, Joućinže.” Joućing tad zaustavi sestru, pa se i ona okrenu ka meni, a ja dotrčah pred njih i čučnuvši upitah Fengsju: „Fengsja, poznaješ li me?” Ona se zagleda u mene razgoračenih očiju, nemo pomerajući usne. Rekoh joj: „To sam ja, tvoj tata.” Fengsja stade da se osmehuje bezglasno otvarajući usta. Tad mi postade jasno da nešto nije u redu, ali se nisam mnogo udubljivao. Znao sam da me je prepoznala, pošto mi se osmehivala širom otvorenih usta i bez prednjih mlečnih zuba. Pružio sam ruku da je pomilujem, a njoj zasjaše oči i priljubi lice uz moju ruku. Vratih pogled na Joućinga, a on se naravno, ne prepoznajući me, uplašeno pribio uz sestru, bežeći od moje ruke. Rekoh mu:

„Sine, to sam ja, tvoj tata.” On se samo sakri iza sestre i pogurujući je reče: „Hajdemo, brzo.” U tom trenutku ka nama je potrčala neka žena, iz sveg glasa me dozivajući, te prepoznadoh Đadžen kako, saplićući se, leti ka meni povikavši: „Fugui.” Potom sede na zemlju ridajući i ja joj rekoh: „Što plačeš, što plačeš?” Dok sam to govorio i ja zajecah. Napokon ponovo kod kuće, odahnuo sam videvši da je s njom i decom sve u redu. Došavši tako okružen njima pred našu kolibu, stadoh da dozivam: „Majko, majko.” Onda utrčah unutra, samo da bih video da majke tamo nema, na šta mi se malo smračilo pred očima, te se okrenuh ka Đadžen: „Gde mi je majka?” Đadžen ne progovara, samo sva uplakana gleda u mene i odmah mi beše jasno gde je majka otišla. Obesio sam glavu na vratima, dok su mi se suze slivale niz lice. Majka beše umrla posle nešto više od dva meseca pošto sam otišao. Đadžen mi je ispričala kako joj je pred smrt neprestano ponavljala: „Fugui sigurno nije otišao da se kocka.” Đadžen je nebrojeno puta odlazila do grada da se raspita za mene, ali nije bilo nikoga ko bi joj rekao da su me regrutovali. Samo je majka to tvrdila, ali, sirota, ni dok je umirala, nije znala gde sam. I moju jadnu Fengsju beše snašla nesreća, kad je pre godinu dana od jake groznice onemela. Dok mi je Đadžen kroz plač o tome govorila, Fengsja, koja je sedela preko puta i znala da o njoj govorimo, blago mi se nasmešila, probadajući mi tim svojim osmehom srce kao iglama. Joućing takođe beše shvatio da sam mu otac, mada je i dalje uplašen, kad god bih ga prigrlio, izgubljeno posmatrao Đadžen i Fengsju. Kako bilo da bilo, bio sam kod kuće. Te večeri nikako nisam uspevao da zaspim, pribijen uz Đadžen i decu, slušao sam kako vetar pomera slamu na krovu naše kolibe i posmatrao

blistavu mesečinu koja se probila kroz dovratak, spokojnog i ugrejanog srca, neprestano milujući čas Đadžen, čas decu i ponavljao sebi: „Vratio si se kući.” U vreme mog povratka počela je da se sprovodi zemljišna reforma po kojoj mi je dodeljeno pet mua zemlje i to istih onih koje bejah zakupio od Lung Era. Lung Er je loše prošao. Razmetao se kao novopečeni zemljoposednik manje od četiri godine, da bi dolijao odmah nakon oslobođenja. Komunistička partija je celokupno njegovo imanje razdelila pređašnjim napoličarima. Kako nije mogao da se s tim živ pomiri, zastrašivao je napoličare, batinajući one koji nisu želeli da mu se potčine. Tako je sam sebi navukao nevolju na vrat, jer ga je Narodna vlast uhapsila i proglasila mesnim strahodršcem. Odveden je u gradski zatvor, gde ga je, i dalje potpuno gluvog za novonastala vremena, ona njegova zmijski pogana jezičina doterala do pogubljenja. I ja sam bio među onima koji su otišli da gledaju njegovo streljanje. Tek je uoči samog smaknuća klonuo duhom i pričalo se da je, dok su ga dovodili iz grada, sav obliven suzama i balaveći, dobacio nekom poznaniku: „Ni u snu ne bih pomislio da će me pogubiti.” Nije se dao urazumiti, pa je, ne mogavši da poveruje kako će ga streljati, očekivao da će za par dana biti pušten iz pritvora. Pošto je odlučeno da se pogubljenje izvrši u jednom od susednih sela, prethodnog poslepodneva behu iskopali raku. Na taj dan, kad sam, među mnoštvom okupljenih meštana iz okolnih sela, nadomak gubilišta ugledao Lung Era s rukama preko vrata uvezanim na leđima, on me je u prolazu okrznuo pogledom, ne odajući utisak da me je prepoznao, ali onda se, načinivši par koraka, naglo okrenuo ka meni i slineći povikao: „Fugui, umirem umesto tebe.” Uspaničio sam se, procenivši da bi bilo bolje da odem nego da ga gledam kako umire. Jedva prokrčivši sebi put kroz gomilu, tek što sam, štrčeći okrenutih leđa načinio desetak koraka, zvuk pucnja me natera da pomislim kako je Lung Er dokrajčen, ali se potom oružje, uz još jedan, pa onda još tri pucnja, oglasilo ukupno pet puta. Pomislio sam da je možda bilo i drugih pogubljenika, pa sam u povratku upitao nekog iz mog sela:

„Koliko su njih pogubili?” Reče mi: „Samo Lung Era.” Sreća ga stvarno beše sasvim napustila, čim je morao da primi pet metaka, pa sve i da je imao pet života, sad mu nijedan nije ostao. Na putu do kuće posle Lung Erovog pogubljenja, dođe mi u glavu šta je sve moglo da me sustigne i stade da me steže u grlu od pomisli kako, možda samo zahvaljujući tome što smo otac i ja bili dve raspikuće, nisam ja taj koji je pogubljen. Opipao sam lice, pa onda ramena i uverivši se da je sve na mestu, pade mi na pamet da sam sigurno pretke zakopao na pravom mestu, jer kako bih inače izmicao smrti, prvo sam jedva izvukao živu glavu na ratištu, a sad i s Lung Erom kao žrtvenim jarcem, te rekoh sebi: „Valја tebi proživeti vek.” Kad sam se vratio kući, Đadžen je baš ušivala sandale. Čim me je ugledala, zgranuto je poskočila, misleći da sam bolestan. Prestravljeno je menjala boju lica dok sam joj prepričavao svoje misli i šaputala: „Da se naježiš.” Posle sam se razvedrio, smatrajući kako nema potrebe da se opirem usudu i sam sebi uterujem strah u kosti. Ionako se često kaže da posle sigurne smrti sledi sreća. Zaključio sam kako će mi u drugoj polovini života sve krenuti nabolje. Rekoh to Đadžen, a ona me, pregrizavši konac, pogleda i reče: „Meni i ne treba ništa posebno, dovoljno mi je da mogu jednom godišnje da ti napravim cipele.” Bilo mi je jasno šta Đadžen hoće da kaže: želela je samo da se od danas više ne razdvaja od muža. Duša me je zabolela dok sam posmatrao njeno već prilično ostarelo lice. Bila je u pravu, bitno je samo da je porodica svakog dana na okupu, sve ostalo je manje važno.

Pošto je Fugui tu prekinuo svoju pripovest, primetio sam da sedimo na suncu, jer nas je od svetlosti koja se pomerala hladovina nečujno napustila i premestila se na drugu stranu. Malo se razmrdavši, Fugui ustade i otresajući kolena reče: „Celo telo mi je sve kruće, samo na jednom mestu mlitavi.” Počeo sam da se keserim i bacio pogled među njegove obešene nogavice po kojima se uhvatilo par zelenih vlati trave. I on se nasmejao, srećan što sam ga razumeo. Zatim se okrenuo i pozvao onog vola: „Fugui.” Vo, koji je dotad već izašao iz vode, upravo je žvakao svežu travu na obali jezerceta, stojeći ispod dve vrbe s granama koje više nisu visile nego su se zaplićući trljale o njegova pleća, dok je sa njih lagano opadalo lišće. Starac ga ponovo dozva: „Fugui.” Pomerivši svoju poput stene veliku zadnjicu, vo je polako izašao iz vode, izvirio glavom iz vrbika i kolutajući svojim okruglim očima sporo nam prišao. Starac mu reče: „Đadžen i ostali su već završili s poslom, dosta si se odmarao. Znam da se nisi najeo, ali ko te je terao da toliko budeš u vodi.” Vukući vola, ušao je u pirinčano polje, i dok ga je uprezao u plug, reče mi: „S volom ti je isto kao s ljudima kad ostare, pošto ogladni, mora prvo malo da se odmori pa tek onda može da jede.” Ponovo sam podbočen o ranac seo u senku drveta, hladeći se slamnatim šeširom, oslonjen na stablo. Stomak je na starom volu visio u dugim naborima i dok se, orući, pomerao, drmusao se kao velika mešina s vodom.

Potom usmerih pažnju na Fuguijeve opuštene pantalone, te videh da se i one tresu baš kao volovski stomak. Tog dana sam u hladovini dočekao zalazak sunca, ne želeći da odem dok mi Fugui ne dovrši priču. Koliko god bio tegoban, život je po povratku kući prolazio u spokoju. Fengsja i Joućing su iz dana u dan rasli, dok sam ja svakim danom bivao stariji. Nisam to ni primećivao, a tako ni Đadžen, samo sam osećao da me snaga ne služi kao nekad. Tako sve dok jednog dana nisam, s naramkom povrća za prodaju, pošao u grad, da bih, prolazeći pored nekadašnje prodavnice svile, začuo jednog poznanika kako mi dobacuje: „Fugui, osedeo si.” Nije bilo ni pola godine otkako smo se on i ja poslednji put videli i kad mi je to rekao, osetio sam se mnogo starim. Vrativši se kući, zagledah se u Đadžen, ne skidajući pogled s nje, sve dok nije pomislila da se nešto desilo i spustila glavu da se pogleda, potom osvrnula iza sebe i na kraju upitala: „Šta gledaš?” Kroz smeh joj odgovorih: „I ti si osedela.” Te godine, Fengsja beše navršila sedamnaestu, i bila je izrasla u naočitu devojku. Da nije bila gluvonema, već bi nam prosci zakucali na vrata. Svi su u selu govorili da je postala lepotica, slika i prilika majke iz mlađih dana. Joućingu beše dvanaesta i u gradu je pohađao školu. Ja i Đadžen smo se, nemajući novca, u početku ozbiljno dvoumili da li da ga uopšte školujemo. Fengsja beše tek napunila dvanaest-trinaest i mada je mogla pomalo da pomogne meni u polju ili Đadžen oko kućnih poslova, ipak smo je mi prehranjivali. S Đadžen sam se dogovarao da li da je nekom damo i tako prištedimo za Joućingovo školovanje. lako nije čula, niti

govorila, Fengsja je bila pametna i čim smo ja i Đadžen stali da govorimo o tome, okrenula se ka nama trepćući tako da nas je duša zabolela, pa nekoliko dana to više nismo pominjali. Vreme Joućingovog polaska u školu se munjevito primicalo i stvari više nisu mogle da čekaju. Zadužio sam meštane da se po odlasku iz sela raspitaju ima li ikoga ko bi usvojio devojčicu od dvanaest godina. Rekoh Đadžen: „Ako naletimo na nekog dobrog, Fengsji će biti bolje nego sada.” Đadžen na to klima glavom, a oči joj plaču. Majčino srce je uvek mekše. Pokušavao sam da je umirim, govoreći joj kako je Fengsji suđeno da se muči i da je to čeka do kraja života. Joućing pak ne može ceo vek da se zlopati, i za njega ima nade samo ako se iškoluje. Nikako ne možeš pustiti da se beda svali na oba deteta, bar jednom od njih u životu mora biti bolje. Ljudi iz sela su se raspitivali, po povratku govoreći kako je Fengsja malo prerasla i da bi je mnogi primili da je bar pola godine mlađa. Tako smo i mi odustali od svoje namere. Zato smo bili zatečeni kad smo posle mesec dana dobili poruke od dve porodice koje su želele Fengsju: jedni su hteli da je posvoje, a drugi bi je uzeli da se brine o dvoje staraca. Ja i Đadžen smo se složili da su bolji oni bez dece, jer kad je usvoje, sigurno će je više voleti, pa smo im poručili da navrate i pogledaju je. Kad su došli, oboma ima se naoko dopala, ali doznavši da ne govori, promenili su mišljenje i muž reče: „Baš fina devojčica, samo...” I ne dovršivši, vrlo učtivo nas napustiše. Meni i Đadžen ne preostade ništa drugo nego da pozovemo onu drugu porodicu da dođe po Fengsju. Njima uopšte nije smetalo što ne ume da govori, bilo im je bitno samo da je vredna. Onog dana kad su je odvodili, uprtih na leđa motiku da pođem u polje, a Fengsja odmah uze u ruke košaru i srp i krenu za mnom. Već godinama je tako ona dok sam radio u polju pored mene kosila i beše se već navikla. Videvši da me prati, odgurnuh je, pokazujući joj rukom da se vrati. Gledala me je razrogačenih očiju, pa spustih motiku i za ruku je odvedoh unutra, uzeh joj srp i košaru iz ruku i bacih u ćošak. Još uvek je zurila u mene, ne znajući da nas napušta. Prestala je da me posmatra tek kad je Đadžen stala

da je presvlači u svetloružičastu odeću i spuštene glave pustila majku da je obuče u svoj stari prepravljeni ćipao. Shvatila je da odlazi. Uzeh motiku i pođoh da izađem, rekavši Đadžen s vrata: „Idem u polje, a kad dođu po Fengsju, nek je odmah odvedu, ne dovodi je kod mene da se oprašta.” U njivi mi se, dok sam zamahivao motikom, stalno činilo da ne pogađam gde treba. Osećao sam prazninu u srcu, a kad sam, osvrnuvši se, video kako nema Fengsje da pokraj mene kosi travu, cela mi je duša opustela. Na pomisao da je više neću videti uz sebe dok budem radio, popuno sam onemoćao od bola. Tad je spazih gde stoji na međi, s muškarcem od nekih pedeset godina, koji ju je držao za ruku. Oblivena suzama, sva se tresla od nemog plača i znao sam da je, neprestano podižući ruke da protrlja oči, htela jasnije da vidi svog tatu. Onaj čovek mi se nasmeja: „Ne brini, biću dobar prema njoj.” Zatim ju je uhvatio za ruku i ona pođe za njim. Odlazeći tako s rukom u njegovoj, celim telom se krivila ka meni gledajući me. Zamakla je i nisam više mogao da joj uhvatim pogled, a uskoro ni rukice koje su trljale oči. Tad više ne mogah da izdržim, te nakrivivši glavu briznuh u plač. Stadoh da prebacujem Đadžen kad je prišla: „Jesam li ti rekao da je ne dovodiš, a ti baš morala da ih pošalješ da me vide.” Đadžen reče: „Nisam ja, Fengsja je sama došla.” Joućingu nije bilo svejedno zbog njenog odlaska. Dok su je odvodili, prvo je netremice zurio ne znajući šta se dešava i tek kad je Fengsja dobro poodmakla, onda je, osvrćući se posle svakog koraka, krenuo nazad. Primetio sam da je izdaleka upirao pogled ka meni, ali nije prilazio da me išta pita. Tukao sam ga još dok je bio u Đadženinom stomaku, pa se plašio kako bi me ugledao. U vreme ručka, bez Fengsje za stolom, Joućing uze dva zalogaja i prestade da jede, piljeći čas u mene, čas u Đadžen i ona mu reče: „Jedi, brzo.” On odmahnu glavicom i upita majku: „A seka?” Đadžen na to odmah spusti glavu i ponovi: „Brzo jedi.”

Mališa samo odloži svoje štapiće za jelo i povika ka majci: „Kad se vraća seka?” I dalje smetenom zbog Fengsjinog odlaska, samo mi je još trebalo da vidim Joućinga ovakvog, pa tresnuh rukom o sto: „Fengsja se ne vraća.” Joućing zadrhta od straha i opazivši da više nisam besan, plačno iskrivi usta i pognuvši glavu reče: „Hoću seku.” Đadžen mu objasni kako smo Fengsju dali drugima da bismo imali za njegovo školovanje. Čuvši da je data nekom drugom, Joućing raširenih usta briznu u glasan plač praćen povicima: „Neću u školu, hoću seku.” Nisam na njega obraćao pažnju, misleći kako je bolje da ga pustim nek se sit isplače, kad on ponovo viknu: „Neću u školu.” Potpuno me je smeo, te viknuh: „Koji kurac plačeš?” Skamenio se od straha i povukao unazad, a onda, videvši da spuštam glavu i nastavljam da jedem, ustade od stola i pođe u ugao, najednom ponovo povikavši: „Hoću seku.” Znao sam da ovog puta moram da ga izbatinam, te dohvatih metlu iza vrata i rekoh mu: „Okreni se.” On pogleda Đadžen, pa se poslušno okrenu rukama oslonjen o zid i ja mu naredih: „Skidaj pantalone.” Joućing ponovo okrenu pogled ka Đadžen, pa se, svukavši pantalone, još jednom osvrnu da je pogleda i videvši da majka ne dolazi da me spreči, sav se usplahiri. Kad sam podigao metlu, bojažljivo mi reče: „Tata, nemoj da me biješ, važi?” Na te reči smekšah. Bio je u pravu, sestra ga beše podigla i bio je za nju vezan, pa mu je nedostajala. Pomilovao sam ga po glavi i rekao: „Idi brzo da jedeš.”

Za dva meseca, došao je dan Joućingovog polaska u školu. Fengsja je na odlasku bila lepo obučena, a Joućing je u školu pošao sav u ritama, te je majka, ganuto kleknuvši pred njega, stala da ga povlači i potapšava po odeći, rekavši mi: „Ama baš ništa nema da obuče.” Tad Joućing iznenada ponovo reče: „Neću u školu.” Posle cela dva meseca, mislio sam da je već zaboravio na Fengsju, kad eto ti njega gde se opet breca i to na dan polaska u školu. Ovog puta se nisam ražestio, lepo i mirno sam mu objasnio kako smo Fengsju morali da damo drugima, upravo da bi on mogao u školu i da će, samo dobrim učenjem, moći da se oduži sestri. Joućing se uzjogunio i podigavši glavu ka meni reče: „Ja u školu ne idem.” Kažem mu: „Opet te je zasvrbela guza.” On se samo okrenu i svom snagom šutirajući stopalima uđe u kuću i viknu: „Ubij me od batina, ali ja u školu ne idem.” Pomislih kako ovo dete baš traži batine, pa sam uzeo metlu i pošao unutra, ali me Đadžen zaustavi tiho rekavši: „Lakše malo, samo da ga prepadneš, nemoj stvarno da ga biješ.” Ušavši unutra, nađoh ga kako već leži na krevetu s pantalonama spuštenim do bedara i natrćenom malom guzom i čeka da ga počnem da ga bijem. Videvši ga takvog, ne mogoh da podignem ruku, nego mu prvo zapretih: „Još ti nije kasno da kažeš da ćeš u školu.” On zavrišta: „Hoću seku.” Udarih ga jednom po guzi, a on sklopivši ruke oko glave reče: „Ne boli me.” Udarim još jednom, a on će i dalje: „Ne boli me.” To dete me je nateralo da ga krvnički izudaram, bio sam ljut kao ris. Stadoh žestoko da ga bijem, pa on, ne mogavši da izdrži, briznu u plač, a ja,

ne obazirući se, nastavih da ga udaram kao lud. Onako mali, ubrzo stvarno nije mogao da podnese bol, te stade da me preklinje: „Tata, ne tuci me, evo idem u školu.” Joućing je bio dobro dete. Vrativši se tog prvog dana u podne sa nastave, zadrhtao je kad me je ugledao i sve misleći da je još u strahu od jutrošnjih batina, srdačno ga upitah je li u školi sve prošlo kako treba, a on mi kroz nos potvrdi pognute glave. Za ručkom je stalno podizao uplašen pogled ka meni, te stadoh da se grizem u sebi, misleći kako sam ga jutros prejako tukao. Pred kraj jela, Joućing me pozva: „Tata.” Reče: „Učitelj mi je rekao da vam sam kažem kako me je grdio zato što sam se vrpoljio na klupi i nisam svojski prionuo na učenje.” Opet me obuze bes na pomisao da smo Fengsje morali se odreknemo, a on mi tu ne seda da uči. Tresnuo sam činijom o sto, a on prvo zaplaka, pa jecajući reče: „Tata, nemoj da me biješ. Nisam mogao da sedim koliko me je guza bolela.” Smesta mu povukoh pantalone da pogledam, a njemu guza od jutrošnjih batina toliko modra da ne beše nimalo čudno što nije mogao da sedi na klupi. Gledajući sina kako preda mnom drhti, stade da mi se skuplja i oko grla i u očima. Nije prošlo ni par meseci otkako su odveli Fengsju, a ona ti dotrči nazad kući. Beše duboka noć, ja i Đadžen smo bili već u krevetu, kad začusmo kako neko kuca na vrata, prvo jednom sasvim tiho, a onda još dvaput. Upitah se ko li je to tako kasno. Ustadoh da otvorim, kad na vratima Fengsja. Zaboravio sam i da ne čuje, te je brzo pozvah: „Fengsja, uđi brzo.” Đadžen istog časa siđe s kreveta i bosa dojuri pravo do vrata. Uveo sam Fengsju držeći je za ruku, a Đadžen, obgrlivši je, stade da rida. Pogurah je da to ne radi. Fengsjina kosa i odeća behu sasvim mokre od rose, a kad smo je polegli na krevet, jednom rukom je mene zgrabila za rukav, a drugom vukla

Đadžen za haljinu, gušeći se u grcajima. Đadžen htede da ode po peškir da joj obriše kosu, ali ona je ne puštajući stegnu za haljinu, te je morala da je briše rukom. Dugo je prošlo dok nije prestala da plače i opustila stisak. Uzeh je za dlanove, dugo osmatrajući jesu li je tamo terali da radi kakve težačke poslove, ali ne nađoh ništa osim debelih žuljeva koje je imala i kod kuće. Zagledah joj se u lice i ne videh nikakve ožiljke, te mi malo laknu. Osušivši joj kosu, Đadžen ju je svukla i smestila na jastuk pored Joućinga. Pošto je legla, Fengsja ga je širom otvorenih očiju gledala neko vreme kako spava, krišom se nasmejala i tek onda sklopila oči. Joućing se prevrnuo i rukom joj prekrio usta, kao da sestri udara šamar. Fengsja je uspavana podsećala na umiljato i spokojno mače, mirna kao bubica. Probudivši se u zoru, Joućing ugleda sestru i stade svom snagom da trlja oči, pa videvši da je još tu, i ne obukavši se, iskoči iz kreveta i širom otvorenih usta povika: „Seko, seko.” To dete se celo jutro kikotalo, dok ga Đadžen nije pozvala da na brzinu doručkuje, jer mora u školu. Osmeh mu zamre na usnama i krišom bacivši pogled na mene, tiho upita Đadžen: „Mogu li danas da ne idem u školu?” Rekoh: „Ne može.” Nije se više usudio da progovori, samo je, izlazeći iz kuće sa školskim rancem na leđima, divljački zaritao nogama, a odmah zatim, u strahu od mog besa, poleteo kao strela. Kad je otišao, poslao sam Đadžen po čistu odeću, spremajući se da vratim Fengsju, koju potražih pogledom, a ona iza mene čeka na vratima s košarom i srpom u rukama, upirući u mene bolno molećiv pogled od kog mi se potpuno slomila odlučnost, te pogledah Đadžen, vidim i ona me preklinje očima, pa rekoh: „Neka ostane još danas.” Namerio sam se da je vratim posle večere, a ona, i ne zaplakavši, samo stade žalosno unezverenim pogledom da posmatra majku, potom brata i držeći me za rukav, pođe za mnom. Iza nas je Joućing cmizdrio i galamio, ali ga Fengsja ionako nije čula, te se nisam ni obazirao. Hodajući putem preteška srca, samo sam hrlio napred, nikako ne

dopuštajući sebi da je pogledam, a onda je počelo i da se smrkava, uz vetar koji mi je, hladno zavijajući po licu, ulazio u grlo. Fengsja mi se obema rukama uhvatila za rukav, ne ispuštajući ni glasa. U sada već potpunom mraku, Fengsja se zanosila spotičući se o kamenje na putu, te čučnuh da joj protrljam stopala, a ona osloni obe ledene i ukočene ručice o moj vrat. Ostatak puta sam je nosio na leđima, pa je, stigavši nadomak kuće onih ljudi u gradu, spustih pod uličnu svetiljku i uverivši se da to dobro dete i dalje ne pušta suze iz napregnutih očiju, ispružih ruku da je pomilujem po licu, a ona ispruži svoju da pomiluje mene. Od tog malenog dodira na licu, prošla me je svaka zamisao da je odvedem onim ljudima. Stavio sam je na leđa i zaputio se natrag s njenim ručicama sklopljenim oko vrata, osetivši da me, kad smo odmakli, steže u čvrst zagrljaj, znajući da je vraćam kući. Kod kuće se Đadžen zapanjila ugledavši nas, a ja joj rekoh: „Taman da svi pocrkamo od gladi, ja je ne vraćam.” Đadžen se blago nasmeši, pa joj kroz smeh navreše suze. Nakon dve godine Joućingovog školovanja, negde oko njegove desete godine, krenulo nam je malo nabolje, pošto je sad i Fengsja s nama odlazila u polje, prehranjujući već samu sebe. Gajili smo i dve ovce, potpuno prepuštene na brigu Joućingu, koji je za njih sekao travu i hranio ih. Ne bi se još ni valjano razdanilo, a Đadžen bi već budila Joućinga, pa bi dete, sa srpom ubačenim u košaru o jednoj ruci, a drugom trljajući oči, četvoronoške odlazilo da naseče travu, da te živa tuga spopadne kad ga vidiš takvog u godinama kad se najslađe spava, a ti ne možeš da mu pomogneš. Da nije bilo njega da naseče trave, ovce bi skapale od gladi. Dok bi se vratio s košarom punom trave, malo mu je falilo da zakasni u školu, te bi u žurbi sasuo u sebe činiju hrane i žvaćući potrčao ka gradu. U podne bi po povratku opet išao po travu i tek pošto bi nahranio ovce, seo bi i sam da jede, naravno, ponovo kasneći u školu. Joućing je u tim godinama dvaput dnevno u odlasku i povratku pretrčavao preko dvadeset pet kilometara. Od tolikog trčanja, nisu mogle da mu se ne habaju cipele. Budući iz bogate gradske porodice, Đadžen je, ne dopuštajući da u školu odlazi bosonog, Joućingu napravila par platnenih cipela. Što se mene tiče, bitno mi je bilo samo da dobro uči i nisam mario za to je li obuven ili nije. Ne bi

prošlo ni dva meseca kako bi navukao nove cipele, a Đadžen bi već našivala đonove i kad god bih je upitao za koga je to, rekla bi za Joućinga. Ionako nije mogla da progovori od umora radeći u polju, pa mora još i Joućing da je dotuče. Uzeh da pogledam cipele koje je dva meseca nosio, a na njima nigde više đona, jedna i odozgo poderana, na sve liče osim na cipele. Sačekavši ga da se vrati s košarom krcatom svežom travom, bacih cipele ka njemu i naterah ga da ih pogleda, vukući ga za uvo: „Jel ti ovo nosiš ili žvaćeš?” Opipavajući zabridelo uvo, stade da razvlači usta, želeći, a ne usuđujući se da zaplače. Upozorih ga: „Budeš li ih i dalje ovako nosio, odseći ću ti stopala.” U stvari sam ja bio nerazuman, jer je, mučeći se kod kuće da prehrani one dve ovce, gubio vreme za put do škole i večito trčao da ne zakasni, onda bi u podne žurio da što pre stigne kući kako bi nasekao travu, pa trčao nazad na časove. Na stranu to koliko nam je za polje značila ovčja balega, samo od para koje smo svake godine dobijali prodajom sastrižene vune, moglo mu se napraviti koliko hoćeš cipela. Otkad sam mu zapretio, na časove je trčao bos i obuvao se tek pred školom. Jednom prilikom beše napadao sneg, a on i dalje bosonog, stade da tapka kroz sneg ka školi, srce mi se kidalo, pa ga dozvah da stane: „Šta ti je to u ruci?” Dete je stajalo u snegu gledajući cipele u svojim rukama, toliko se valjda spetljao da ne zna šta bi kazao. Rekoh mu: „To su cipele, a ne rukavice, obuvaj se.” Tek ih je tada obuo i pokunjeno čekao moj sledeći korak. Pokazah mu rukom: „Idi.” Okrenuo se i potrčao u grad, ali videh da ih je, čim je malo odmakao, ponovo izuo. Nisam s tim detetom nikako mogao da izađem na kraj. Pedeset i osme, osnovane su narodne zadruge. Mojih pet mua u celosti je pripalo zadruzi, ostao mi je u vlasništvu samo komad okućnice. Seoski starešina se više nije tako zvao, sad je bio načelnik zadruge. Načelnik zadruge bi svakog jutra stao pod brest na ulazu u selo i zazviždao, pa bi se

sve muško i žensko iz sela, naprtivši oruđe, poput vojske okupilo da čuje od načelnika svoje dnevne radne obaveze, a potom bi, razišavši se, polazili na rad. Za svakog je to bila potpuna novina, te su, u kolonama odlazeći na posao, smejuljeći se zagledali jedni druge, pri čemu smo Đađžen, Fengsja i ja još i mogli nekako da prođemo, za razliku od pojedinih porodica s iznemoglim starcima i nejači, čak i s jednom staricom uvijenih stopala koja je ružno štrčala u redu, propraćena načelnikovim rečima: „Kakvi ste vala, odakle vas god čovek pogleda, jednako je grdno.” Đadžen, naravno, nikako nije mogla da se pomiri s tim da je naših pet mua pripalo zadruzi, jer smo se od te zemlje poslednjih deset godina u potpunosti prehranjivali, a sad je, dok si okom trepnuo, postala svačija i često bi govorila: „Ako se zemlja bude ponovo delila, tražiću nazad onih pet mua.” Ko bi i pretpostavio kako će nedugo zatim i sve šerpe iz kuće pripasti komuni, da bi se, kako su govorili, pretopile u čelik, pa je uskoro načelnik zadruge, predvodeći nekoliko njih koji su od vrata do vrata lomili tuđe lonce, došao i do nas i smejući se upitao: „Fugui, hoćeš li sam da ih izneseš, ili da mi po njih ulazimo?” Pomislih, kako svima, tako i meni, pa odgovorih: „Sam ću, sam ću.” Izneh šerpe i stavih ih na zemlju, a dva mladića stadoše po njima da udaraju motikom i zamahnuvši par puta, očas ih pretvoriše u gomilu gvožđurije. Zaplakavši koliko joj beše teško da to sa strane posmatra, Đadžen se obrati načelniku: „Šta ćemo od sad da jedemo bez ovih šerpi?” „Ješćemo u menzi”, reče joj načelnik odmahnuvši rukom. „U selu smo napravili menzu, pa se odsad više nećemo zamajavati kuvanjem u šerpama kod kuće i imaćemo više snage da pohrlimo ka komunizmu. Čim ogladniš, samo napraviš dva koraka do menze, a tamo mesa i ribe koliko ti duša ište, da jedeš dok ne pukneš.” Kad je proradila seoska menza, oduzet nam je sav pirinač, so, ogrev i ostale potrepštine, ali najtužnije je što su konfiskovali i one dve ovce koje Joućing beše tako lepo podgojio. Tog prepodneva smo se porodično, noseći

pirinač i so, zaputili ka menzi, a Joućing je pokunjeno poveo ovce na gumno. Moralo je to teško da mu padne, jer ipak ih je sam, bez ičije pomoći othranio, svakodnevno trčeći samo zbog njih do škole i nazad. On je bio samo jedan među mnoštvom seljana koji su ovce i goveda doveli do gumna da ih predaju na čuvanje uzgajivaču Vang Seu. I ostali su se teška srca odvajali od stoke, ali bi je ostavljali Vang Seu i odlazili kućama. Samo je još Joućing tamo stajao kao ukipljen grizući usne, a onda tugaljivo upitao Vang Sea: „Mogu li da dolazim svakog dana da ih zagrlim?” Bilo je lepo videti kako su ljudi, po dvoje iz svake kuće, pred otvorenom menzom u dugačkoj koloni čekali na hranu, sasvim podsećajući na onaj red za zemičke u kojem sam se našao nakon zarobljavanja. Po hranu za porodice su išle žene, čavrljajući baš kao vrapci kad u jatima dolete u doba sušenja pirinča. Načelnik zadruge je bio potpuno u pravu, jer s menzom je sve stvarno bilo mnogo lakše i kad bi čovek ogladneo, trebalo je samo da stane u red da bi dobio hranu i piće. Mogao si da jedeš koliko ti duša ište i svakodnevno je bilo mesa. Prvih nekoliko dana, načelnik je, s činijom za hranu u rukama, nasmejan išao od vrata do vrata zapitkujući: „Zar nije ovako lakše? Kako vam se čini narodna zadruga?” Svi su bez izuzetka radosno odgovarali kako je dobra, a on bi uzvratio: „Živimo kao pravi gotovani.” Đadžen se takođe radovala i kad god bi se vratila noseći hranu s Fengsjom, rekla bi: „Opet ima mesa.” Čim bi odložila hranu na sto, Đadžen bi smesta izašla da dozove Joućinga. Dobrano bi se navikala dok ga ne bi ugledala kako s napunjenom košarom pretrčava preko mede. Mališa je ovcama nosio travu. Prešavši u posed narodne zadruge, tri govečeta i preko dvadeset ovaca su zajedno zatvoreni u oboru, često sasvim izgladneli, preživljavali teške dane, pa bi odmah na ulasku okružili Joućinga, a on bi dozvao svoje ovce: „Hej, gde ste?” Sačekao bi da se njih dve probiju kroz gomilu, te bacio travu pred njih na zemlju, svom snagom odvraćajući ostale i tek pošto bi se one najele,

Joućing bi zadihan, s licem okupanim znojem dotrčao kući i skoro kasneći u školu, sasuo u sebe hranu kao da pije vodu, zgrabio knjige i otrčao. Besneo sam gledajući ga kako svakog dana trči tamo-amo i mada mi beše nezgodno da mu bilo šta kažem, iz straha da me drugi ne optuže kako sam nazadnih shvatanja, jedared stvarno ne mogah da se suzdržim, pa rekoh: „Što brišeš tuđe dupe od govana?” Ne shvatajući, Joućing me pogleda uz kikot i malo je falilo da mu od besa opalim šamarčinu, ali rekoh: „Te ovce su sad zadružne, koji se kurac tebe tiču.” Svakodnevno im je po tri puta odnosio travu, a malo pre no što bi pao mrak, išao bi i da ih zagrli. Videvši koliko voli sopstvene ovce, čuvar stoke Vang Se bi mu govorio: „Joućinže, pođi sad kući, pa ih sutra izjutra obiđi.” Joućing bi, znajući da mu to neću dopustiti, odmahnuo glavom: „Psovaće me tata, samo da ih još malo zagrlim.” Kako je vreme prolazilo, ovaca u oboru bivalo je sve manje, skoro svakog dana bi zaklali po jednu. Na kraju im je još samo Joućing odnosio travu, pa je Vang Se u prolazu često znao da mi kaže: „Samo još Joućing svakog dana o njima razmišlja. Ostali na njih pomisle tek kad se najedu mesa.” Dva dana nakon otvaranja menze, načelnik zadruge je poslao dva mladića u grad po kotao za pretapanje šerpi u čelik, pokazujući na gomilu izlomljenih lonaca i ploha ostavljenih na gumnu: „Moramo što pre da ih istopimo, da ne leže tu bez veze.” Nakon što su mladići otišli sa slamnatom užadi i štapovima za nošenje tereta, načelnik je sa stručnjakom za fengšui 7 pozvanim iz grada stao da kruži po selu, objašnjavajući da mora da pronađe najblagorodnije mesto za topljenje čelika. Majstor za fengšui je s žmirkavim osmehom šetkao unaokolo i kako bi došao pred nečiju kapiju, ukućani bi počeli da gutaju knedle, jer je bilo dovoljno da taj pogrbljeni stari gospodin klimne glavom, pa da cela porodica ostane bez krova nad glavom. Kad se načelnik u pratnji majstora pojavio pred mojim pragom, stajao sam pred vratima dok mi. je srce ludački tuklo. Načelnik reče:

„Fugui, ovo je gospodin Vang, došao je kod vas da malo pogleda.” „Dobro, dobro.” Stao sam da klimam glavom. Majstor je, s obema rukama na leđima, osmotrio svaki kutak, ponavljajući: „Dobro mesto, dobar fengšui.” Smesta obnevideh, misleći da smo nadrljali. Srećom, pa je u tom času izašla Đadžen koja, prepoznavši ga, oslovi gospodina Vanga, a on reče: „O, to si ti, Đadžen.” Ona ga ponudi uz osmeh: „Udite na čaj.” Gospodin Vang ispruži ruke: „Drugi put, drugi put.” Đadžen reče: „Tata mi kaže da ste ovih dana prezauzeti.” „Tako je, tako je.” Potvrđivao je glavom, „Mora u redu da se čeka koliko imam poziva za fengšui.” Potom pogleda u mene i upita Đadžen: „To je on?” Ona reče: „To je Fugui.” Gospodinu Vangu su se oči jedva nazirale dok ih je uz osmeh skupljao i klimajući glavom reče: „Znam, znam.” Znao sam da se u tom trenutku prisetio mog svojevremeno prokockanog imanja. Nasmešio sam mu se, a on mi uzvrati sklopljenim šakama govoreći: „Ispričaćemo se neki drugi put.” Zatim se okrenu načelniku: „Da pogledamo negde drugde.” Pao mi je kamen sa srca tek kad su otišli, ali mada je moja koliba ostala netaknuta, najgore u selu beše prošao stari Sun, jer se majstor za fengšui namerio na njegovu kuću. Dobivši od načelnika naređenje da napusti kuću, starina je zapomažući u suzama čučnuo u ćošak odbijajući da ode, a načelnik mu reče: „Mani se plača, napraviće ti narodna zadruga novu kuću.” Starac je, s glavom u rukama, i dalje bez reči plakao. Predveče je načelnik, shvativši da mu ne preostaje ništa drugo, pozvao nekoliko seoskih mladića da ga, zajedno sa stvarima, odvuku iz kuće. On se onda napolju

obema rukama uhvatio za drvo, nikako se ne puštajući, pa su ona dva mladića što su ga izvukla iz kuće pogledala u načelnika: „Načelniče, ne pušta.” Načelnik odmahnu glavom: „Pa, dobro. Dođite vas dvojica ovamo da zapalite vatru.” Njih dvojica su se sa šibicama u rukama popeli na klupu i stali da bacaju upaljena drvca po kolibi. Po krovnoj slami se ionako već odavno beše uhvatila plesan, a još kad se tome doda jučerašnji pljusak, nikako im nije polazilo za rukom da je potpale. Načelnik reče: „U pičku lepu materinu, ne mogu da poverujem da vatra narodne zadruge ne može da izgori ovu straćaru.” U pola reči stade da zavrće rukave sa namerom da se i sam prihvati posla, kad neko reče: „Pospite ulja, začas će izgoreti.” Načelnik se zamisli: „Tačno, pička mu materina, kako to meni nije palo na pamet, idite brzo u menzu po ulje.” Pre toga sam mislio da sam samo ja raspikuća, nisam ni pomislio da bi to mogao biti i naš načelnik zadruge. Stajao sam tako na udaljenosti od nekih pedesetak metara, posmatrajući kako naš načelnik i ostali prosipaju ono ulje po slami, otimajući nam ga od usta, da bi nestalo u paljevini. Kad je bila dobro natopljena uljem koje jedemo, iz kolibe je uvis suknuo plamen obavijajući je crnim dimom. Bacih pogled na starog Suna koji je, i dalje priljubljen uz stablo, razrogačenih očiju posmatrao kako mu dom nestaje u plamenu. Tuga ga je bila videti, kad se, ne pre nego što se krov pretvorio u pepeo, a zidovi ogaraveli u vatri, brišući suze udaljio, govoreći dovoljno glasno da su ga drugi čuli: „Šerpe mi izlomili, kuću spalili, nema mi druge nego da i ja umrem.” Te noći, ja i Đadžen smo se prevrtali po krevetu od pomisli šta je moglo da nas zadesi da Đadžen igrom slučaja nije poznavala gospodina Vanga, majstora za fengšui. Kako god okreneš, u pitanju je bila sudbina, ali se sručila na starog Suna i Đadžen je smatrala da smo mu mi navukli nevolju na vrat, a ni ja nisam mislio ništa drugačije. Doduše, kad sam progovorio, nisam tako i rekao:

„Nesreća ga je sama pronašla, ne možeš reći da smo mu je mi natovarili.” Mesto za topljenje čelika bilo je, takoreći oslobodeno, a vratili su se i oni iz grada s kotlom. Behu kupili jedan kanistar za benzin, pa su mnogi iz sela, po prvi put u životu videvši tako nešto, zabezeknuto promatrali pitajući se kakvo je to čudo, a ja sam im, zahvaljujući znanju stečenom u ratu, objašnjavao: „To vam je kanistar za benzin, činija iz koje jedu automobili.” Načelnik stade da nogama šutira automobilsku činiju za jelo, rekavši: „Premalo je.” Dobavljači rekoše: „Nema većeg, moraćemo da topimo šerpu po šerpu.” Načelnik se uvek dao urazumiti i bez obzira na to s kim je imao posla, poslušao bi ako bi zvučalo smisleno. Reče: „Imate pravo, ne postaje se debeljko od jednog zalogaja, topićemo jednu po jednu.” Pošto je naišao na mnoštvo okupljeno oko kanistra za benzin, mali Joućing je, na putu do ovaca s košarom punom trave, zastao i ugurao se među nas, s mukom izmigoljio glavu i prislonio je uz moj bok, nateravši me da se zapitam ko je to, sve dok nisam spustio pogled i ugledao sina. Joućing doviknu načelniku: „Kad se budu topili lonci, u bure se mora sipati voda.” Svi se nasmejaše, a načelnik reče: „Voda? Ti bi to, mali, da kuvaš meso.” Sad se i Joućing zasmeja, pa reče: „U protivnom će se bure na dnu istopiti, još pre nego što se izlije čelik.” Načelnik na to neočekivano podignu obrve i pogleda me: „Fugui, mali je u pravu. Imaš u kući naučnika.” Kako da mi ne bude drago dok slušam načelnika kao mi hvali Joućinga, ali njegov predlog beše zapravo sasvim jalov. Kanistar za benzin je postavljen na mestu nekadašnje kuće starog Suna i u njega su ubačeni izlomljeni lonci, plohe i tome slično, pa su u njega stvarno sipali vodu, zatvorili ga drvenim poklopcem i otpočeli s topljenjem čelika. Od provrele vode, drveni poklopac stade da klopara dok je okolo hukćući izbijala para, te je ovo topljenje čelika uistinu podsećalo na kuvanje mesa.

Načelnik je svakodnevno po nekoliko puta dolazio u obilazak, uvek otvarajući drveni poklopac ispod kog bi suknula para, terajući ga da preplašeno ustukne par koraka i uzvikne: „Ošurih se živ.” Sačekao bi da se para malo slegne, pa bi unutra zavukao štap i zalupao, a onda opsovao: „U pičku materinu, još je tvrdo da ne može biti tvrđe.” Nekako u to vreme, Đadžen se razbolela. Beše je spopala zanemoćalost i u prvi mah sam pomislio da je to samo stižu godine. Tog dana su svi u selu, noseći ovčju balegu, pošli da đubre polja puna bambusovih pritki, po kojima su prvobitno okačene crvene papirne zastavice, ali ih je nekoliko uzastopnih kiša potpuno spralo, ostavljajući za sobom samo crvenkaste papirne poderotine. I Đadžen beše na sebe uprtila balegu, kad je u putu izdadoše noge i skljokavši se na zemlju, izazva smeh seljana, koji su dobacivali: „Fugui se sinoć pomamio.” Đadžen se i sama nasmejala i pridigla se da ponovo stavi teret na rame, ali noge stadoše toliko da joj se tresu da su pantalone na njoj izgledale kao da je u njih zaduvao vetar. Pomislih da je umorna, pa joj rekoh: „Odmori se malo.” Tek što to rekoh, kad ona ponovo sede na zemlju, prosuvši balegu iz zavežljaja svuda po nogama. Lice joj se zajapurilo, kaže: „Ne znam ni ja šta mi je.” Mislio sam da treba samo da se ispava, pa će već sledećeg dana povratiti snagu. Ispostavilo se da ni u narednih nekoliko dana nije mogla da podiže teret, bila je kadra samo za lakše poljske poslove. Srećom pa se to desilo u vreme zadruge, inače bismo još gore prošli. Bolest joj je svakako teško padala i često bi me noću krišom pitala: „Fugui, jesam vam ja na teretu?” Rekao bih joj: „Ne razmišljaj o tome, tako to ide s godinama.” Još uvek nisam njenoj bolesti pridavao preveliku važnost, razmišljajući kako još od udaje nije dana lepo proživela, pa je bar u ovim godinama treba pustiti da malo počine. Ko bi ikad pomislio da će joj se u roku od mesec dana bolest toliko pogoršati da sam ustuknuo od straha tek kad se, jedne

večeri dok smo porodično stražarili pokraj topioničkog kanistra, srušila od iznemoglosti. Tad mi je konačno došlo u glavu da je moram odvesti na pregled kod gradskog lekara. Čelik se tad beše topio već više od dva meseca, a i dalje nije bio ništa mekši, te je načelnik zadruge, ne mogavši više danonoćno da zadužuje stražom pored kanistra samo onih nekoliko najsnažnijih radnika iz sela, doneo odluku: „Odsad ćemo stražariti na smenu po kućama.” Kad je na nas došao red, načelnik mi reče: „Fugui, sutra je Dan državnosti, naloži malo jače i istopi mi taj čelik kako znaš i umeš.” Poslao sam Đadžen i Fengsju da ranije odu u menzu i pričekaju kako bismo što pre došli do hrane i posle obeda otišli da preuzmemo smenu, jer sam se plašio da nas ne ogovaraju što kasnimo. Ali, pošto već behu donele jelo, uzalud smo čekali na Joućinga, od kog nije bilo ni traga ni glasa, iako je Đadžen izbio znoj na čelu koliko ga je s vrata dozivala. Znao sam da je sigurno narezao trave i otišao do obora, pa rekoh Đadžen: „Sedite vi da jedete.” Izašao sam i zaputio se ka oboru usput razmišljajući kako to nerazumno dete, umesto da majci malo pomogne oko kućnih poslova, po ceo dan ume samo da seče travu za ovce, uvek s jednom rukom napolju. Došavši pred obor, ugledah ga kako travu meće na zemlju, dok se još samo šest preostalih ovaca oko njega nadmetalo za hranu, a on, uzevši korpu, upita Vang Sea: „Hoće li zaklati moje ovce?” Vang Se odgovori: „Neće, ako ih sve pokolju, ostaćemo bez đubriva, a bez đubriva bi nam u polju propali usevi.” Videvši me gde ulazim, Vang Se mu reče: „Došao ti je otac, idi brzo.” Joućing se okrenu ka meni, a ja ispružih ruku da ga pomilujem po glavi, jer me je od njegovog žalosnog dečjeg glasa, dok je Vang Seu postavljao pitanje, prošla srdžba. Uverivši se, na putu ka kući, da nisam pobesneo, radosno mi reče: „Neće zaklati moje ovce.” Rekoh mu: „Najbolje bi bilo da ih zakolju.”

Uveče smo porodično preuzeli stražu nad kanistrom za topljenje: ja sam bio zadužen za dosipanje,vode, Fengsja je lepezom potpirivala vatru, a Đadžen i Joućing su prikupljali grančice. U gluvo doba, kad svi u selu behu već zaspali, posle trećeg dosipanja vode, pobodoh granu unutra, a tamo još sve tvrdo kao kamen. Đadžen je od umora bila sva u goloj vodi i dok se savijala da prikupi grane, kleknula bi na zemlju. Vrativši drveni poklopac na mesto, rekoh joj: „Bojim se da si se razbolela.” Ona reče: „Ma, nisam. Samo sam slaba.” Joućing je oslonjen o drvo, po svemu sudeći, spavao, a Fengsju su ruke zabolele od mahanja lepezom. Pogurah je, a ona me, pomislivši da hoću da je odmenim, pogleda i odmahnu glavom, te joj, pokazavši na Joućinga, objasnih da ga unese u kuću i ona tek tad ustade klimajući glavom. Iz obora u selu dopiralo je blejanje ovaca od kojeg se Joućing u snu nasmejao i iznenada otvorivši oči na Fengsjinim rukama, rekao: „To se čuju moje ovce.” Ja još mislio da spava, a on otvorenih očiju brblja nešto o svojim ovcama, te mu besno rekoh: „To su zadružne ovce, nisu tvoje.” Dete se trgnu od straha, potpuno razbuđeno, ne skidajući pogled s mene. Đadžen me drmnu: „Ne plaši ga.” Potom čučnu blago mu govoreći: „Joućinže, samo ti spavaj.” Dete pogleda Đadžen i klimnuvši glavom sklopi oči, istog trena slatko zaspavši, te ga uzeh na ruke i stavih Fengsji na leđa, objasnivši joj rukama da ona i Joućing pođu na spavanje i da se ne vraćaju. Kraj prijatne vatre u hladnoj noći ostadosmo ja i Đadžen, koja je, potpuno malaksala, jedva podizala ruke, te je privukoh uz sebe i rekoh: „Sklopi oči i odspavaj malo.” Kako je Đadžen naslonila glavu na moje rame i mene stade da svladava san, te je glava sama od sebe padala, iako sam se iz petnih žila trudio da je uspravim. Poslednji put sam u vatru ubacio granu i glava mi sasvim klonu.

Ne znam koliko dugo sam spavao, kad se odjednom začu strahovit prasak od kojeg sam smesta poskočio u sedeći stav, da bi se, u sam osvit dana, preda mnom ukazao ceo kanistar razasut po zemlji, s vatrom koja je svud oko njega tekla kao bujica. Smesta zbacih sa sebe odeću kojom me je Đadžen pokrila i navrat-nanos ustadoh, ali kad, optrčavši dva kruga oko kanistra, nigde oko sebe ne ugledah Đadžen, prestravljeno zaurlah: „Đadžen, Đadžen.” Do mene je dopro tihi glas kojim se odazivala negde s obale jezerceta, pa potrčah i pronađoh je kako sedi na zemlji, sva se napinjući da ustane. Podignem je, a odeća joj potpuno mokra. Nakon što sam ja zaspao, ona uopšte nije oka sklopila, nego je neprestano dodavala grane u vatru, pa kad je skoro sva voda u kanistru isparila, pošla je onako iznemogla da drvenim kofama zahvati vode, jedva uspevajući i prazne da ih prenese, a kamoli pune puncate vode. Nije napravila ni pet-šest koraka i već se srušila na zemlju, ostala tu da sedi ne bi li se malo odmorila, pa onda otišla da zahvati još jednu kofu, ovog puta praveći predah posle svakog koraka, ali tek što je stala da se uspinje uz obalu, ponovo se okliznula i pala, zapljusnuta vodom iz obe kofe spreda i otpozadi. Ostala je tako tu da sedi, nemoćna da ustane, sve dok se ja nisam uplašeno trgnuo iz sna probuđen praskom. Uverivši se da nije povređena, srce mi se vratilo na mesto, te je povedoh do kanistra pred kojim je još uvek tinjala vatra i videvši da mu je puklo dno, pomislih da smo nagrabusili. I Đadžen se pred ovim prizorom prenerazila, jednako sebi prebacujući: „Za sve sam ja kriva, za sve sam ja kriva.” Rekoh joj: „Moja je greška, nije trebalo da zaspim.” Zaključivši kako je bolje da što pre obavestim načelnika, povedoh Đadžen pod ono drvo i pomogoh joj da sedne uz stablo. Sam pojurih ka našoj nekadašnjoj kući, koja je posle postala Lung Erova, a sad je u njoj živeo načelnik zadruge, i stigavši pred njegova vrata, povikah iz sveg glasa: „Načelniče, načelniče.” Načelnik iznutra odgovori: „Ko je?” Rekoh: „Ja sam, Fugui, puklo je dno na kanistru.”

On upita: „Je li se istopio čelik?” Odgovorih: „Nije.” Načelnik opsova: „Koji me onda kurac zoveš?” Ne usuđujući se i dalje da dozivam, stojim tamo i ne znam šta mi je činiti. Beše se već skoro razdanilo, pa odlučih kako je ipak najbolje da prvo odvedem Đadžen u gradsku bolnicu, jer, po svemu sudeći, bilo je nešto ozbiljnije u pitanju, a da potom, po povratku iz bolnice, objasnim načelniku sve u vezi sa napuklim kanistrom. Prvo sam se vratio kući i probudio Fengsju da pođe sa mnom, pošto Đadžen nije mogla da hoda, a ja, onako star, ne bih mogao da je nosim na leđima više od deset kilometara u putu i povratku, nego sam morao da se smenjujem s Fengsjom. Zaputih se ka gradu s Đadžen na leđima i Fengsjom pored sebe, a ona mi na leđima ponavlja: „Nisam bolesna, Fugui, nisam bolesna.” Znao sam da joj beše grehota da daje pare za lečenje, pa rekoh: „Jesi li bolesna ili nisi, saznaćemo kad te pregledaju u bolnici.” Nije htela u bolnicu, te je celim putem mrmljala. Prešavši deo puta, ostadoh bez snage, pa pustih Fengsju da me odmeni. Fengsja se, već snažnija od mene, glasno zatruckala uprtivši majku, a Đadžen je na njenim leđima prestala da mrmlja i najednom uz smeh utešeno rekla: „Fengsja je odrasla.” Potom joj se oči zacrveneše i reče još: „Da se onomad nije razbolela, sve bi bilo u redu.” Rekoh: „Prošlo je otad toliko vremena, što to još uopšte pominješ?” Lekar je u gradu rekao kako je Đadžen dobila bolest razmekšavanja kostiju i da tu bolest još niko nije izlečio. Naložio nam je da je vratimo kući, pa da je, ako imamo čime, malo bolje hranimo, dodavši da će joj se bolest možda pogoršavati, a možda pak ostati na ovome. U povratku ju je nosila Fengsja, a ja sam nemo hodao sa strane rastrojen mislima o njenoj neizlečivoj bolesti, popuštajući pred sve većim strahom da joj se život ovako brzo primakao kraju. Posmatrajući njeno potpuno ispijeno lice, pomislih kako od udaje nije ni jedan jedini dan pristojno proživela. Đadžen se, naprotiv, malo razveselila, govoreći s Fengsjinih leđa:

„Dobro je što ne može da se izleči, odakle nam pare za lečenje.” Nadomak ulaza u selo, tvrdeći kako joj je bolje, htede da siđe i sama hoda, rekavši: „Da ne uplašim Joućinga.” Brinula je da se Joućing ne prepadne kad je vidi takvu, jer majčinsko srce o svemu vodi računa. Kad je sišla s Fengsje, htedosmo da je podupremo, ali ona reče da može sama, dodavši: „Stvarno nisam bolesna.” Utom se iz sela zaoriše bubnjevi, te ugledasmo načelnika kako nam se približava predvodeći kolonu ljudi na prilazu selu, a on, čim nas je spazio, radosno mahnu ka nama dovikujući: „Fugui, tvoja kuća je zaslužna za veliki uspeh.” Blenuo sam u njega kao tele u šarena vrata, pitajući se za kakav smo to veliki uspeh zaslužni, a kad su se dovoljno primakli, ugledah dva mladića iz sela kako nose komad zbrčkanog gvožđa na čijem se vrhu još uvek nazirala polovina nekadašnje šerpe i nekoliko isturenih gvozdenih ploha, zakićenih komadom crvenog platna. Pokazujući na gvožđuriju, načelnik reče: „Tvoja kuća je istopila čelik i tako uveličala ovaj Dan državnosti. Idemo u okrug da javimo lepe vesti.” Onako zaprepašćenom, prođe mi kroz glavu da sam upravo brinuo kako da mu objasnim raspukli kanistar, ni u snu ne pomišljajući da se čelik istopio. Načelnik me potapša po ramenu: „Od ovog čelika mogu se napraviti tri topovske granate i sve tri će se ispaliti na Tajvan: jedna će pogoditi Čang Kajšekov krevet, druga njegovu trpezu, a treća njegov obor s ovcama.” Potom je, na njegov znak, desetak dobošara počelo iz sve snage da udara u bubnjeve, a kad su prošli pored nas, načelnik se okrenu nadvikujući ih: „Fugui, danas se u menzi jedu punjeni valjušci, na svaki je otišla po jedna ovca, sve samo meso.” Sačekavši da odmaknu, upitah Đadžen: „Čelik se stvarno istopio?” Đadžen, i sama zbunjena, odmahnu glavom. Pade mi na pamet da se sigurno istopio zbog napuklog kanistra. Da ne beše Joućingovog

beskorisnog predloga, čelik bi se još davnih dana istopio. Kod kuće zatekosmo Joućinga kako uzdrhtalih ramena plače na vratima zapomažući: „Zaklali su mi ovce, obe ovce su zaklali.” Patio je nekoliko dana, mada, sirotan, nije više morao posle jutarnjeg ustajanja da trči u školu. Video sam ga kako tumara pred kućom, ne znajući šta će sa sobom, jer bi ranije u to vreme s košarom odlazio da im naseče trave. Đadžen bi ga pozvala da jede, pa bi već na prvi poziv ulazio da sedne za sto, a zatim je, posle jela, stavljao školsku torbu na leđa i osvrćući se ka oboru bezvoljno odlazio u grad na časove. Sve ovce u selu su zaklane za jelo, dok su tri govečeta ostavljena u životu da bi orala njive, a nije dugo trebalo ni da se pojedu i sve zalihe žitarica. Načelnik je govorio kako će otići u zadrugu po hranu i svakog puta bi sa sobom poveo desetak mladića, od kojih je svaki nosio po jedan štap za tegljenje, pa je izgledalo kao da su u najmanju ruku krenuli da natovare Zlatnu planinu, ali bi se stalno vraćalo istih deset ljudi s deset štapova bez ijednog zrna pirinča, da bi po poslednjem povratku načelnik rekao: „Od sutra se menza zatvara, pa svi treba što pre da odete do grada i kupite lonce. Biće kao i ranije: svaka kuća jede za sebe.” On beše taj koji je prvo rekao da se šerpe polome, a evo ga sad gde nam govori o njihovoj kupovini. Menza je preostale namirnice podelila po broju glava u domaćinstvima i nama je dopalo hrane dovoljno za svega tri dana. Srećom da je za mesec dana počinjala žetva pirinča, pa smo se, kako smo znali i umeli, spremali da izdržimo taj jedan mesec. U selu su počeli da nam obračunavaju radne bodove i mene su ubrojali u sposobnu radnu snagu sa deset radnih bodova, Đadžen bi, da nije obolela, računali osam, ali je zbog bolesti mogla da obavlja samo lakše kućne poslove, pa je dobila samo četiri boda. Na svu sreću, Fengsja je porasla i među ženama je važila za snažniju, te je svakog dana zarađivala po sedam bodova. Đadžen je teško padalo što je u zaradi bila uskraćena za pola i nikako nije mogla da se odobrovolji, nego je, držeći da je još uvek sposobna za teže poslove, nekoliko puta odlazila kod načelnika govoreći mu kako i sama zna da je bolesna, ali da sada ipak može da izdrži i teži rad. Govorila je:

„Kad stvarno ne budem mogla ništa da uradim, onda mi upišite četiri boda.” Načelniku se učini da je u pravu, pa joj reče: „Idi onda da žanješ pirinač.” Ona sa srpom pođe u pirinčano polje i u početku joj je stvarno brzo išlo, tako da sam se, gledajući je, pitao da lekar možda nije pogrešio. Ali kad je požnjela jedan red, poče da se zanosi, da bi kod drugog već vidno usporila, pa priđoh da je upitam: „Jesi li dobro?” Lica okupanog znojem, uspravi se uz pridike: „Samo ti radi svoj posao, što dolaziš?” Plašila se da, sa mnom za vratom, ne privuče pažnju ostalih. Rekoh: „Povedi sama računa o svom zdravlju.” Ona mi uznemireno odgovori: „Smesta se udalji.” Odmahnuh glavom primoran da odem. Nije prošlo dugo, kad začuh tup udarac koji nije slutio na dobro i, podigavši pogled, ugledah Đadžen gde leži na zemlji. Dok sam stigao do nje, premda se beše već pridigla, video sam da joj se noge tresu kao lude. Pri padu je glavom udarila o srp, rasekavši pri tom čelo, koje je sada krvarilo. Gledala me je s tužnim osmehom na licu, i kad je bez reči posadih na leđa da je ponesem kući, nije se bunila, nego mi usput kroz plač reče: „Fugui, mogu li ja još samu sebe da izdržavam?” „Možeš”, rekao sam. Posle je odustala i mada nikako nije mogla da se pomiri sa svoja izgubljena četiri boda, često bi se nekako tešila mišlju da bar može samu sebe da prehranjuje. Od Đadženine bolesti, Fengsja se samo još više mučila. U polju nikad nije zabušavala, a morala je više da radi i kod kuće, ali, srećom, bila je još mlada, pa joj je posle celodnevnog rada bilo dovoljno i ono malo sna da odmah povrati snagu i volju. Joućing je počeo da pomaže oko poslova na našem komadu zemlje i kad sam jednog dana predveče nakon posla pošao kući, Joućing me dozva, pleveći motikom našu parcelu. Priđoh mu, a on mi, dečački pipkajući dršku motike, pognute glave reče:

„Naučio sam mnogo da pišem.” Rekoh: „Bravo.” Podignuvši glavu, pogleda me ispod oka i reče: „Dovoljno da mi posluži za ceo život.” Pomislivši kako dete ume lepo da priča, nisam ni obraćao pažnju na šta cilja, nego mu onako usput rekoh: „Moraš još vredno da učiš.” Tek onda reče šta mu je na umu: „Neću više da se školujem.” Istog trena se smračih i rekoh mu: „Ne dolazi u obzir.” Istini za volju i ja sam razmišljao o tome da ga ispišem iz škole, ali sam izbio sebi tu zamisao iz glave zbog Đadžen. Napusti li Joućing školu, pomisliće da ga je osudila svojom bolešću. Rekoh mu: „Ne budeš li dobro učio, zaklaću te.” Malo sam se pokajao zbog sopstvenih reči, jer je on zapravo zbog prilika u kući hteo da odustane od školovanja, pokazujući takvu dečju zrelost sa svojih dvanaest godina da sam se u isto vreme i obradovao i rastužio, obećavši sebi da ga više ne smem bezrazložno tući i psovati. Tog istog dana otišao sam u grad da prodam drva za ogrev i posle obavljenog posla utroših pet fenova 8 na pet bombona za Joućinga. Bio je to prvi put otkad sam otac da sam sinu nešto kupio, osećajući da ga moram celim svojim srcem voleti. S praznim zavežljajem na ramenu uđoh u školu sastavljenu od samo dve zgrade, u kojima su deca tepajući naglas čitala, te se primakoh jednoj od učionica da vidim gde je Joućing. Bio je u najgornjoj učionici sa učiteljicom koja je pred tablom nešto objašnjavala i kako ga ugledah s prozora, obuze me bes zbog tog deteta koje uopšte nije lepo učilo, nego nečim gađalo u glavu neko dete pred sobom. Zbog njegove škole, Fengsju smo davali drugima, nismo mu prekidali školovanje ni kad se Đadžen ozbiljno razbolela i sve to da bi on kikoćući se otrčavao da se na časovima zabavlja. Od silnog besa nemoćan da o bilo čemu razmišljam, spustih naramak i sjurih se u učionicu pravo do njega, pa mu tresnuh šamarčinu. Ugledavši me tek pošto je primio šamar, prebledeo je od straha, a ja mu rekoh:

„Smrtno si me nasekirao.” Kako sam viknuo, on celim telom zadrhta, a ja mu udarih još jedan šamar, od kojeg se on sav poguri izbezumljen od straha. Utom mi priđe ona učiteljica i ljutito zapita: „Ko ste vi? Ovo je škola, a ne selo.” Rekoh: „Ja sam mu otac.” Na vrhuncu besa nisam stišavao glas. I ona učiteljica se razjari i nabusito mi reče: „Izlazite, kakav ste vi to otac, meni pre ličite na fašistu, na kuomintangovca.” Šta je fašista, to nisam znao, ali sam zato znao šta je kuomintangovac. Shvatih toliko da me psuje i sad mi beše manje čudno što Joućing ne uči, kad mu je za učiteljicu dopala psovačica. Rekoh: „Ti si prava kuomintangovka, nagledao sam se ja njih, psuju tako kao ti.” Učiteljica poče da otvara usta kao da će nešto zaustiti, ali umesto toga zaplaka. Dodoše učitelji iz susednih učionica i izvedoše me napolje, pa me napolju okružiše, istovremeno osuvši po meni paljbu iz više usta, od čega reč jednu nisam razumeo. Posle je došla još jedna učiteljica, za koju čuh da je zovu direktorka, te me ona upita zašto sam tukao Joućinga i pošto sam joj do u tančine ispričao sve o tome kako smo davali Fengsju drugima, kako i dalje školujemo Joućinga uprkos Đadženinoj bolesti, direktorka reče drugim učiteljima: „Pustite ga nek ide.” Prteći naramak da pođem, videh da se po prozorima na svim učionicama tiskaju glavice prateći poprište događaja. Tako sam uvredio svog sina, jer Joućinga ne beše najviše povredilo to što sam ga tukao, nego što sam ga osramotio pred svim onim učiteljima i školskim drugovima. I dalje vruće glave, ispričah o tome Đadžen, a ona uze da mi prigovara: „Šta je s tobom, kako misliš da se Joućing posle svega pojavi u toj školi?” Zamislih se malo, uviđajući da sam stvarno preterao i obrukao ne samo sebe, nego i sopstvenog sina. Tog dana, po njegovom povratku iz škole, pozvah ga, a on, ne udostojivši me ni pogleda, ostavi knjige i izađe napolje, ali je na Đadženin poziv zastao i ona ga pozva da priđe. Joućing stade pred majku, a grlo poče da mu se skuplja dok nije u najdubljem očaju zaridao.

Više od mesec dana posle toga, živ me nije zarezivao i iako bi radio šta god mu kažem, reč jednu sa mnom nije progovarao. Nije siroto dete ništa ni zgrešilo, a ja se na njemu tako istresao. Uvideh da sam ja taj koji je preterao i povredio sopstvenog sina. Sva je sreća što je bio još mali, pa je ubrzo prestao po kući da se drži tako kruto. Mada sam ja i dalje govorio, a on još uvek nije odgovarao, ipak sam mu po izrazu prepoznao da nije više toliko ozlojeđen, čak me je ponekad krišom i posmatrao. Znao sam ja šta je njemu: nije sa mnom razgovarao toliko dugo, pa se sad stideo da progovori. A meni se nije žurilo, treba valjda sin meni prvi da se obrati. Posle zatvaranja menze, niko više u selu nije imao čime da se izdržava i sve se gore živelo, pa dođoh na zamisao da pomoću naše poslednje ušteđevine kupim jedno jagnje. Najkorisnije je uzgajati ovce, jer s njima možeš da đubriš njivu, a kad ih ostrižeš u proleće možeš i da zaradiš. Osim toga, hteo sam to da uradim i zbog Joućinga, koji bi poludeo od sreće ako bih se kući vratio s jagnjetom. Posavetovao sam se s Đadžen i ona se obradova govoreći mi da ga odmah kupim. Popodne sam s novcem u džepu otišao u grad. Kod mosta Velike sreće u zapadnom delu grada kupih jednu ovcu i prolazeći u povratku pored Joućingove škole, prvo htedoh da uđem i razgalim ga, ali potom odustadoh, setivši se da sam ga prošlog puta obrukao u učionici, da mi je sin zbog mene izgubio obraz. Odem li opet, sigurno mu neće biti drago. Napustivši grad s ovcom na povocu, izbio sam na put s kojeg se već skoro videla kuća, kad iza sebe začuh kako neko tapkajući dotrčava. Nisam stigao ni da se osvrnem kako bih video ko je, a već prepoznadoh Joućinga, koji me s leđa doziva: „Tata, tata.” Zaustavih se i ugledah ga kako dotrčava sav crven u licu, pa pošto je, videvši me da vodim ovcu za sobom, odmah zaboravio da sa mnom ne razgovara, stade pred mene dahćući i reče: „Tata, jesi ovo meni kupio ovcu?” Smejući se, klimnuh glavom i pružih mu povodac: „Uzmi.”

S povocem u ruci, uze jagnje u naručje i napravivši nekoliko koraka, ponovo ga spusti, uhvati za noge i čučnu da ga osmotri, pa reče: „Tata, žensko je.” Grohotom se nasmejavši, uhvatih ga rukom za rame, ono njegovo žgoljavo ramence, pa me, ni sam ne znam zašto, obuze nekakva seta i dok smo zajedno hodali ka kući, rekoh mu: „Joućinže, polako već odrastaš i tata te više neće tući, a ako te i bude tukao, neće naočigled drugih.” Sagnuh glavu da ga pogledam, a on, umesto da mu je drago, posramljeno nakrivio glavicu. Sad kad smo nabavili ovcu, Joućing je ponovo morao trkom u školu, a osim što joj je nasecao travu, morao je više da radi i na našoj parceli. Na pamet mi nije palo da će, tako jurcajući, na kraju još dotrčati s priznanjem. Na dan školskih sportskih igara, pošao sam u grad da prodam povrće, kad u povratku ugledah mnoštvo ljudi kako stoje s obe strane ulice i, raspitavši se, doznadoh da se to đaci trkaju, optrčavajući deset krugova u gradu. Onomad u gradu behu dobili i više razrede, a Joućing je te godine krenuo u četvrti. Po prvi put u gradu su se održavale sportske igre, pa su se đaci iz starijih odeljenja takmičili zajedno s mlađima. Odloživši naramak kraj sebe, htedoh da vidim takmiči li se i on. Ubrzo ugledah buljuk dece njegovog uzrasta kako jedno po jedno dotrčavaju mlatarajući glavom, par njih i teturajući se, očito nisu mogli dalje. Kad su ostali zamakli, tek tad spazih mlađanog Joućinga kako bosonog, s cipelama u rukama, zadihan sasvim sam dotrčava. Videvši ga na začelju, pomislih kako za to dete stvarno nema nade i da ću zbog njega izgubiti obraz, ali kad svi pored mene počeše da mu kliču, nađoh se potpuno zbunjen, a još kad sam tako zbunjen video da za njim dotrčava i nekoliko mlađih osnovaca, tek sam se onda zbunio i ne mogavši da dokučim kakva je to trka, upitah prvog do sebe: „Kako to da stariji trči slabije od mlađih?” Čovek mi reče: „Ovaj mali što je malopre protrčao ostavio je sve ostale za sobom nekoliko krugova.” Ma, čuh li ja dobro, da l’ on to govori o Joućingu? O, kakva me je samo

radost obuzela, to se ne da prepričati. I ona deca pet-šest godina starija od Joućinga zaostajala su za njim čitav krug. Svojim sam očima video rođenog sina kako bos i s cipelama u rukama, sav crven u licu prvi istrčava deseti krug. Istrčao dečko svoje, a nije se ni zadihao, nego je, kao da se ništa nije dogodilo, podigao prvo jedno stopalo da ga otare o pantalone, a potom, nazuvši cipelu, i drugo. Zatim je stavio ruke na leđa i, stojeći tako, drčno posmatrao kako pristižu deca znatno starija od njega. Sav srećan ga pozvah: „Joućinže.” S praznim naramkom na leđima priđoh mu sav pun sebe, želeći svima da pokažem da sam mu ja otac. Ugledavši me, smesta se obespokojio i ruke obešene na leđima žurno vratio pred sebe, a ja ga pogladih po glavi i povikah: „Tako treba, sine. Tata je na tebe ponosan.” Joućing se na moju dreku usplahireno osvrnu oko sebe ne želeći da me vidi ko od njegovih školskih drugova. Utom ga prozva neki debeli: „Sju Joućing.” Joućing se samo okrenu i pođe ka njemu. To dete mi stvarno nije bilo privrženo. Načinivši par koraka, okrenu se ka meni i reče: „Zove me nastavnik.” Znao sam ja da se on plaši da mi posle ne plati kod kuće, pa samo odmahnuh rukom: „Idi, idi.” Onaj debeli je imao ogromne ruke i kad je njima poklopio joućingovo teme, ne mogah da vidim sinovljevu glavu, kao da mi je detetu na ramenu izrasla jedna kandža. Njih dvojica prisno došetaše pred jednu radnjicu i videh gde mu debeli kupuje pregršt bombona, a Joućing ih prihvata obema rukama i trpa u džepove, ne vadeći potom nikako jednu ruku iz džepa. U povratku se Joućing zajapurio. Od sreće. Istog dana uveče pitam ja njega ko mu je taj debeli, a on kaže: „Nastavnik fizičkog.” Dobacih mu samo: „Ko da ti je otac.” Sve bombone koje je dobio od debelog Joućing je stavio na krevet, najpre ih izdelio u tri gomilice i dugo ih zagledao, pa iz druge dve gomilice

uzeo dva slatkiša i stavio u svoju. Odmerivši još malo, opet je iz svoje hrpe izvadio ona dva i vratio ih u druge dve. Znao sam da je jedna gomilica za Fengsju, jedna za Đadžen, jedna za njega, samo sam ja ostao bez svoje. Ko bi pomislio da će od one tri gomilice ponovo napraviti jednu, a potom ih podeliti u četiri, da bi posle silne preraspodele opet ostale samo tri. Posle par dana Joućing je nastavnika fizičkog doveo kući. Debeli nije prestajao da ga hvali govoreći kako bi kad odraste mogao da postane sportista i ode u inostranstvo da se takmiči sa strancima. Joućing je sedeo na pragu, lica potpuno oznojenog od uzbuđenja. Nisam hteo ništa da kažem pred nastavnikom fizičkog, nego sam tek pošto je otišao pozvao Joućinga koji me je, misleći da ću da ga pohvalim, posmatrao zacakljenog pogleda. Rekoh mu: „Ja, majka i sestra smo ponosni na tebe i drago mi je zbog toga. Ali, još nikad nisam čuo da od trčanja može da se zaradi za hleb. Poslali smo te u školu da se prihvatiš učenja, a ne da se učiš trčanju. Zar se trčanje uči? I kokoši umeju da trče!” Smesta je pognuo glavu i otišao u ugao po košaru i srp, a ja ga upitah: „Jesi li zapamtio šta sam ti rekao?” Otišavši do vrata, klimnuo je okrenut leđima i izašao. Te godine pirinač još ne beše požuteo, tek što su iznikle zelene mladice, kad poče bez prestanka da pada kiša skoro mesec dana, i mada se povremeno razvedravalo, ne bi prošlo ni dva dana da se ponovo ne naoblači i krene ponovo da pljušti. Gledali smo kako se voda nakuplja u polju i narasta od kiše, dok na kraju, komad po komad, nije potpuno potopila dobar deo zasada. Stariji u selu zaplakaše govoreći: „Šta će biti s nama?” Oni malo mlađi nisu to shvatali tako ozbiljno, sve misleći kako će nam država priteći u pomoć, pa su govorili: „Što se brinete, uvek se nađe neko rešenje, poći će načelnik u okrug po hranu.” Posle tri odlaska u komunu i jednog u okrug, načelnik nije doneo ništa osim par reči: „Ne brinite se, namesnik okruga je rekao da dok on ne umre od gladi, niko neće.”

Nakon mesec dana kiše usledilo je par dana strašne vrućine od koje je sav pirinač u polju istrulio, pa je s večeri vetar u naletima nanosio smrad sličan mrtvačkom. Pre toga su se svi nadali da će biti vajde bar od slame, a ovako je s nepožnjevenim pirinčem ugnjila i slama. Kad smo ostali bez ičega, načelnik je počeo da govori kako će nam u okrugu dati hrane, ali pošto ga još niko ne beše u povratku video ni sa kakvom hranom, ljudi se nisu usuđivali da olako poveruju u to što je ponavljao, a, opet, nisu se usuđivali ni da mu ne veruju, jer bi se tako lišili vere da će preživeti. Svi stadoše da broje pirinač pre nego što ga stave u lonac, a kako ga ne beše ostalo puno sa strane, niko ga više nije jeo kuvanog, nego su pravili kašu, koja je bivala sve ređa i ređa. Prođoše tako dva-tri meseca dok nisu u neradu pojeli sve svoje bogatstvo. Ja i Đadžen smo se dogovarali da odvedemo ovcu u grad na prodaju, ne bi li za nju dobili nešto pirinča. Računali smo da za nju možemo da dobijemo pedesetak kilograma krupnog pirinča i tako preživimo do naredne žetve. Niko se u kući već mesec-dva ne beše najeo kako treba, a ona ovca je, dobro podgojena, svakog dana na sav glas beketala u oboru i to sve zahvaljujući Joućingu koji, iako po ceo dan ošamućen od neuhranjenosti, nijednom nije propustio da za nju nareže travu, voleći je svim svojim srcem, baš kao što je Đadžen volela njega. Posle mog i Đadženinog dogovora, trebalo je to saopštiti i Joućingu. On baš beše prevrtao košaru s travom u obor, i dok je ovca brsteći šašoljila kao kad pada kiša, on je s praznom košarom o ruci stajao sa strane i, smeškajući se, gledao kako jede. Ušao sam neprimećen i tek kad sam mu stavio ruku na rame, mališa je onda okrenuo glavu i pogledavši me rekao: „Lipsala je od gladi.” Rekoh: „Joućinže, tata mora nešto da ti kaže.” Klimnuo je glavom i okrenuo se ka meni, pa nastavih: „Pojeli smo skoro sve u kući, pa smo se mama i ja dogovorili da prodamo ovcu za nešto pirinča, u protivnom ćemo izgladneti.” Pognuo je glavu ne ispustivši ni glasa, ma koliko mu ovca beše prirasla za dečje srce. Potapšah ga po ramenu:

„Čim bude malo bolje, kupiću drugu.” Zaklimao je glavom i beše to već odrasli Joućing, mnogo razboritiji nego ranije. Još pre samo par godina sigurno bi se bacio u plač i dreku. Dok smo izlazili iz obora, povuče me za rukav žalostivo prozborivši: „Tata, nemoj da je prodaš kasapinu, je l’ važi?” Pomislih u sebi, ko bi to još u ova vremena uzgajao ovcu, ako je ne prodam kasapinu, kome ću? Ali, njegov izraz lica me natera da klimnem. Sutradan ujutru, prebacivši vreću za pirinač preko ramena, izveo sam ovcu iz obora, i već nadomak izlazu iz sela, začuh iza sebe Đadžen kako me doziva te sam se okrenuo i ugledao je gde prilazi s Joućingom govoreći: „I Joućing bi s tobom.” Rekoh: „Nedeljom nema časove, što bi on išao?” Đadžen reče: „Pusti ga nek ide.” Znao sam ja da bi on još malo da bude s ovcom, a pošto ga je strah da ga ne odbijem, poveo je majku da me zamoli. Rekoh sebi, nek ide ako mu se ide, pa mu pokazah rukom da krene, na šta on dotrča da prihvati povodac i pridruži mi se pognute glave. Celim putem dete nije progovorilo, a ovca ne prestaje da bekeće i dok je on vodi, ona malo-malo, pa isturi glavu i zabije mu je u guzu. I ovce su ti kao ljudi – znajući da je Joućing taj koji ju je svakodnevno hranio, bila mu je privržena. A što se ona više umiljavala, to je njemu bilo teže, pa se grizao za usnu da ne zaplače. Gledajući ga tako gde pokunjeno svom snagom grabi napred, i meni se srce steglo, pa nastojeći da ga nekako utešim, rekoh: „Bolje da je prodamo nego da je zakoljemo. Ovca ti je domaća životinja, takva joj je sudbina.” Stigavši do grada, Joućing se pred jednim skretanjem zaustavi i pogledavši ovcu reče: „Tata, čekaću te ja ovde.” Znao sam da mu se ne mili da gleda kako je prodajem, pa prihvatih povodac i krenuh s njom napred, ali nisam napravio ni par koraka, kad ga začuh gde viče: „Tata, obećao si.”

Okrenuh se da upitam: „Šta sam obećao?” On se malo uzvrpolji: „Da je nećeš prodati kasapinu.” Već sam bio zaboravio šta sam mu juče rekao, ali srećom pa nije pošao sa mnom, inače bi se dobro naplakao. Rekoh mu: „Znam.” Zađoh s ovcom za ugao i uputih se ka gradskoj mesari. U radnji nekad punoj obešenog mesa, te nesrećne godine nisi mogao videti ni dupe od govečeta, samo jednog čoveka koji bezvoljno sedi unutra. Kad sam mu doveo ovcu, nije delovao baš presrećno. Zajedno je izmerismo i on mi uzdrhtalih ruku koje se nisu smirivale reče: „Onemoćao sam od gladi.” Čak su i u gradu bili izgladneli. Ispričao mi je da već više od deset dana nije izložio meso u radnji i pokazavši rukom na banderu udaljenu dvadesetak metara, reče: „Pričekaj samo, za manje od sat vremena red za meso će se otegnuti donde.” Baš kao što je rekao, tek što sam krenuo, bilo je već njih desetak koji su čekali u redu. Red je bio i pred prodavnicom pirinča, a umesto pedesetak kila koliko sam mislio da ću dobiti za ovcu, kući sam se zaputio sa dvadeset. Prošavši pokraj jedne radnjice, izdvojih dva fena da Joućingu kupim par bombona, jer računam, ipak se cele godine mučio, red je da se i on osladi. Vrativši se s dvadeset kila krupnog pirinča na leđima, zatekoh Joućinga kako se šetka tamo-amo, šutirajući kamenčiće. Dadoh mu one dve bombone, a on, ubacivši jednu u džep, drugu odmota i strpa u usta. Pođosmo, i Joućing, uredno presavivši papirić od bombone u ruci, podiže glavu da me upita: „Tata, hoćeš ti jednu?” Odmahnuh glavom: „Samo ti jedi.” Kad sam stigao kući s tih dvadeset kila pirinča, Đadžen je, bacivši pogled na vreću, odmah znala koliko ga ima, ali ništa ne reče, samo uzdahnu. Njoj beše najteže, jer valjalo joj je svakog dana prehraniti četvoro usta. Od brige noću nije mogla da zaspi. Šta god nas još čekalo, trebalo je to

nekako i preživeti, pa je ona s košarom u ruci svakodnevno odlazila da iskopava divlje rastinje, ali budući ionako bolesna, a sad još i iznurena glađu, baš kao što je lekar predvideo, bivalo joj je sve gore i mogla je da hoda samo pomoću štapa, od čega bi već posle dvadesetak koraka bila bi sva u goloj vodi. Dok su drugi rovali čučeći, ona bi kleknula na zemlju zanoseći se pri svakom uspravljanju. Nisam više mogao da je gledam takvu, pa joj rekoh: „Ne izlazi iz kuće.” Nije pristala, nego je izlazila oslonjena o granu. Ja je zgrabim za ruku i povučem, a ona se koliko je duga ispruži po zemlji. Sedi dole i kuka plačući: „Za tebe sam mrtva i pre nego što sam umrla.” Ama baš ništa mi nije preostalo. Takve su ti žene, kad ih uhvati mala snaga, nema toga što ne bi uradile ili rekle. Ja joj ne dam da radi, a ona misli da mi je postala mrska. Nije prošlo ni tri meseca, a onih dvadeset kila pirinča beše sasvim dokrajčeno. Da nije bilo Đadžen, koja je svakodnevno proračunavala porcije, dodajući tu i tamo ponešto tikvinog lišća, kore drveta i koječega, pirinča ne bi bilo dovoljno ni za pola meseca. Niko već u selu nije imao hrane, a kako beše iskopan i sav divlji zeleniš, neki su počeli da čupaju korenje drveća i da ga jedu. Sve je manje bilo ljudi u selu, jer je svakog dana poneko odlazio s činijom u ruci da prosi. Načelnik je par puta odlazio u okrug, da bi se, iznemogao pred ulazom u selo, zadihan, celim dupetom izvalio po zemlji, pa bi ga nekoliko njih koji su lutali poljem u potrazi za hranom upitalo: „Načelniče, kad će nam u okrugu dati hrane?” Načelnik bi samo nakrivio glavu govoreći: „Ne mogu da hodam.” Gledajući one što su se namerili da prose, načelnik je govorio: „Ne idite, ni u gradu nemaju šta da jedu.” Mada joj je bilo jasno da nema više divljeg rastinja, Đadžen je i dalje, oslanjajući se o granu, odlazila u potragu za kakvim jestivom, dok bi je Joućing pratio. On je baš počeo da se izdužuje, tako da je onako neuhranjen bio mršav kao pritka bambusa. Ipak je on bio još dete, a Đadžen, ne mogavši od bolesti ni da hoda, luta unaokolo u potrazi za hranom, s

Joućingom iza sebe, koji joj stalno govori: „Mama, ne mogu da hodam od gladi.” Ne zna ni ona kako da mu pomogne, pa mu kaže: „Joućinže, idi popij par gutljaja vode da zavaraš stomak.” Joućingu nije preostalo ništa drugo nego da grgoljeći utoli glad punim stomakom vode. Fengsja je pošla za mnom s ašovom u rukama da u polju iskopava slatki krompir. Celo polje beše prekopano već nebrojeno mnogo puta, ali su seljani i dalje po njemu ašovili, pa se dešavalo da nakon celodnevnog rovanja iskopaju samo kakav istruleli koren tikve. I Fengsja je bila potpuno iscrpljena od gladi i dok bi onako pocrnelog lica zamahivala ašovom, cela bi joj se glava obesila. Budući nema, umela je samo da radi. Gde god bih ja krenuo, eto ti nje za mnom, pa pomislih da tako više ne ide, nego nam se valja razdvojiti, jer se ne isplati da smo stalno jedno uz drugo. Rukom joj pokazah da ode na drugi kraj polja. Ni nakraj pameti mi ne beše da će joj se, čim se od mene odvoji, odmah nešto desiti. Ona i Vang Se iz sela kopali su u istom delu polja, a njega sam poznavao kao iskrenog i dobrog čoveka. Onda kad me behu uhvatili i regrutovali u rat, Vang Se je zajedno s ocem često pomagao Đadžen oko težih poslova. Ali čim ogladni, čovek ti je sklon svakojakim podlostima, pa se tako sigurno beše desilo da je Fengsja iskopala jedan krompir, a Vang Se joj ga je, znajući da ona ne ume da govori, namah siledžijski oteo, dok je ona s njega rukom otirala blato. Fengsja, naivna kao što jeste, nije znala šta bi, pa se bacila na njega ne bi li mu preotela krompir. Kako je Vang Se zakukao, svima oko njih u polju izgledalo je da je Fengsja ta koja otima. Vang Se mi doviknu: „Fugui, ne greši dušu, makar nas stigla još gora glad, nije red da se otima tuđe.” Videvši kako mu Fengsja svom snagom razdvaja prste kojima je zgrabio krompir, požurih da je odvojim od njega, a ona samo što ne zaplače i rukama pokušava da mi objasni da je Vang Se od nje oteo krompir, sve dok i drugima iz sela to ne postade jasno, pa ga upitaše: „Jesi li ga oteo ti njoj ili ona tebi?” On se sav snuždi:

„Svi ste videli, ko je drugi nego ona?” Rekoh: „Nije Fengsja takva, svi u selu to znaju. Vang Se, ako je krompir tvoj, nosi ga. A, ako nije tvoj, stomak će te od njega zaboleti.” On prstom pokaza na Fengsju: „Nek ti ona kaže čiji je.” Čuvši ga gde ovako govori, a dobro zna da je nema, počeo sam da se tresem od besa. Fengsja je sa strane bezglasno širila usta, dok joj nisu navrle suze. Odmahnuh ka njemu rukom: „Ako se ne bojiš groma, eto ti ga pa ga nosi.” Nije ni pocrveneo zbog onoga što je uradio, nego je, isprsivši se, rekao: „Moj je, nego šta ću, nego ću da ga nosim.” Utom se okrenu da pođe, a Fengsja, na opšte zaprepašćenje, zamahnu ašovom ka njemu i da ne beše nekog kome se oteo vrisak zbog kojeg se izmakao, došla bi mu glave. Kad je video da Fengsja hoće da ga raseče, on je ošamari, oborivši je, onoliko slabiju od sebe, tim jednim udarcem na zemlju. Zazvučalo mi je kao kad se neko baca u jezerce, srce mi je ošamario. Nasrnuh na njega i udarih ga pesnicom tako da mu se glava zaklimala, a mene zabolela ruka. Došavši k sebi, uhvatio se za ašov da me saseče, a onda i ja poskočih da zamahnem alatkom. Da nas drugi iz sela nisu sprečili, jedan od nas bi nastradao. Na kraju je došao i načelnik, koji na kraju uze da nas psuje: „Jebem vam mater, još mi samo fali da mi se poubijate, pa šta onda da kažem ovima iznad mene?” Kad se napsovao, reče nam: „Nije Fengsja takva, a ni Vang Sea niko nije video da otima. Ovako ćemo: svakoj kući po pola.” Govoreći, ispruži ruku prema Vang Seu, zahtevajući da mu preda krompir. Vang Se uhvati krompir obema rukama ne želeći da mu ga da, a načelnik će: „Davaj.” Vang Seu ne preostade ništa drugo do da mu sav umušen preda krompir. Načelnik zatraži od okupljenih da mu dodaju srp, pa postavi krompir na zemlju i capnu ga na pola. Ruka mu se zanela tako da je jedna polovina bila mnogo veća od druge. Rekoh mu:

„Kako to podeli, načelniče?” A on će meni: „Nije to baš lako.” Onda odlomi još jednom od veće kriške i stavi u svoj džep, računajući da je njegova. Pruživši dva preostala okrajka meni i Vang Seu, reče: „Skoro su isti, je l’ tako?” Istinu govoreći, komadom krompira ne može se napuniti stomak celoj porodici, ali se u to vreme nije tako razmišljalo, tad je to bila slamka spasa. U kući smo bili bez hrane već mesec dana, a i sve što je moglo da se pojede iz polja bilo je skoro pri kraju i bilo je mnogih koji su i ubijali za činiju hrane. Drugog dana nakon svađe sa Vang Seom oko krompira, Đadžen je, oslanjajući se na granu, izašla iz sela i spazivši je iz polja, upitah je kuda je krenula, a ona će: „Idem do grada da vidim oca.” Kad se kćer nameri da vidi oca, ne možeš da je sprečiš sve i da hoćeš, ali gledajući je kako s mukom hoda, rekoh: „Neka Fengsja pođe s tobom da te pripazi na putu.” Ona se na to i ne okrenu, nego reče: „Nema potrebe da Fengsja ide.” Tih dana je umela lako da plane, pa joj ništa više ne rekoh, samo sam je pratio pogledom kako sporim i klecavim koracima zamiče ka gradu, sama kost i koža, dok nekada pripijena odeća sad na njoj visi landarajući na vetru. Nisam imao pojma da je u grad otišla da traži hranu i beše prošao ceo dan pre nego što se pred sam sumrak vratila kući. U povratku nije više mogla ni da hoda. Prva je ugledavši, Fengsja uze da me vuče za rukav i kad sam se okrenuo, vidim gde Đadžen stoji na putu i maše nam oslonjena na štap, a dok podiže ruku kao da joj glava spada s ramena. Brzo potrčah ka njoj i kako joj se primakoh, tako ona omlitavelog tela pade na kolena i obema rukama oslonjena o štap, jedva čujno reče: „Fugui, dođi, dođi.” Ispružih ruke da je podignem, a ona me zgrabi za ruku povlačeći je ka svom stomaku i dahćući reče: „Pipni.”

Kako sam je dotakao, zabezeknuh se, napipavši vrećicu pirinča, te rekoh: „Pa to je pirinač.” Ona se zaplaka rekavši: „To mi je otac dao.” Tih dana, vreća pirinča bila je isto što i sve najskupocenije đakonije ovoga sveta. Niko u kući ga već mesec-dva nije okusio i nema te reči koja bi opisala moju radost. Fengsju poslah da pomogne Đadžen i požuri kući, a sam pođoh da potražim Joućinga. On je, sit se napivši vode, izvaljen ležao kraj jezerceta, pa ga dozvah: „Joućinže, Joućinže.” Dete se malo uspravilo i jedva odazvalo slabašnim glasom, a ja mu tiho rekoh: „Brzo idi kući da pojedeš kašu.” Čim je čuo da ima pirinčane kaše, odjednom ga uhvati mala snaga i sede uzviknuvši: „Da jedem kašu!” Poskočivši od straha, požurih da ga ućutkam: „Tiše malo.” Niko živ nije smeo da sazna da je Đadžen pirinač donela krijući ga pod haljinom. Kad smo se svi okupili kod kuće, zatvorio sam vrata i zabravio ih ekserom, a Đadžen tek onda iz naramka izvadi vrećicu pirinča i, izručivši polovinu u lonac, dosu vode, da bi Fengsja naložila vatru za kašu. Joućinga sam postavio iza vrata da kroz procep motri nailazi li ko iz sela. Kad je voda provrila i miris pirinča ispunio sobu, on više ne izdrža pred vratima, nego dotrča i pribi nos uz lonac, pa omirisavši reče: „Uh, što lepo miriše.” Odvojih ga od lonca: „Idi da paziš na vrata.” Mališan prvo dvaput punim plućima udahnu vrelu paru, pa tek onda ponovo stade kod vrata, na šta se Đadžen nasmeja rekavši: „Napokon mogu da vam dam da pojedete nešto pristojno.” U pola reči krenuše joj suze: „Ovaj pirinač sam ocu od usta odvojila.”

Utom se začu kako neko napolju dolazi i doziva na vratima: „Fugui.” Od straha ni da izdahnemo, Joućing stao presamićen i ne pomera se, samo Fengsja ništa ne čuje, nego smejuljeći se dodaje drva u furunu. Potapšah je rukom da utiša pokrete. Pošto se u sobi ništa nije čulo, onaj napolju nezadovoljno reče: „Iz odžaka dimi li se dimi, a unutra nikog da se odazove.” Nedugo zatim, taj neko kao da je otišao, pa nam i Joućing, osmotrivši na tren iza vrata, tiho reče: „Ode.” Ja i Đadžen najzad odahnusmo. Kad se kaša skuvala, sve četvoro sedosmo za sto da je ispijemo još onako vrelu vrelcatu. Ama, nikad mi ništa što sam pojeo u životu nije onako prijalo, evo sad kad se prisetim tog ukusa, samo mi krene voda na usta. Joućing je ispijao na brzinu, pa je, prvi završivši, širom razjapljenih usta snažno gutao vazduh s nenaviklim ustašcima osutim plikovima koji su ga danima posle boleli. Kad smo završili s jelom, došli su načelnik i ostali. Niko u selu mesec ili dva nije okusio pirinač, a svi behu videli kako se šporet dimi iza zatvorenih vrata. Pošto se onome što nas je malopre dozivao niko nije odazvao, on je o tome u povratku ispričao drugima, pa je sad došao ceo buljuk njih predvođen načelnikom. Pretpostavljajući da imamo štagod dobrog za jelo, svi su želeli da se oslade. Načelnik je još s vrata uzmrdao nosom upitavši: „Šta ste to kuvali, pa tako miriše?” Ja mu se bez reči usiljeno nasmejah i pošto ništa ne rekoh, bi mu neprijatno da ponovo pita. Đadžen im pokaza da sednu, a njih nekoliko se ne dade lako zavarati, nego stadoše da podižu poklopce i zadižu madrace, ali srećom te je Đadžen preostali pirinač sakrila pod haljinom na stomaku, pa nije strepela od njihovog premetanja. Ne mogavši više nemo da posmatra, načelnik im reče: „Šta to radite, ovo je tuđa kuća. Napolje, napolje, svi napolje, majku vam jebem.” Isteravši ih, ustade, zatvori vrata i bez ikakvog dodvoravanja, unese nam

se u lice: „Fugui, Đadžen, ako ima čega da valja za pojesti, odvojite zalogaj i za mene.” Ja pogledah Đadžen, ona pogleda mene – ipak je načelnik bio uvek dobar prema nama, a evo ga sad gde nas preklinje, nije red da ga odbijemo. Đadžen zavuče ruku i iz stomaka izvuče vrećicu, pa zagrabivši malo dade načelniku s rečima: „Načelniče, evo ti malo, pa ponesi da skuvaš supu.” A on će samo: „Dosta je, dosta je.” Kad mu Đadžen sasu pirinač u džep, on sav srećan ode držeći se za njega obema rukama. Čim je načelnik otišao, Đadžen pođoše suze od silne tuge za ono malo pirinča. Videvši je kako plače, nemoćno sam uzdisao. Muke su potrajale sve do žetve, posle koje je, mada je bila loša, ipak ponovo bilo hrane, pa je najednom počelo bolje da se živi. A onda se iznenada pogoršala Đadženina bolest i skoro da više nije mogla ni da hoda, sve to zahvaljujući onoj strašnoj godini, koja je beše dokrajčila. Ipak se nije predavala i mada nije mogla da radi u polju, htela je makar da obavlja kućne poslove. Pridržavajući se za zid, čas bi nešto brisala, čas malo mela, sve dok jednog dana nije pala tako da više nije mogla da se pridigne, pa smo je ja i Fengsja, došavši kući posle posla, zatekli kako leži na podu potpuno izgrebanog lica. Preneo sam je na krevet, a Fengsja uze peškir da joj obriše krv s lica. Rekoh joj: „Odsad ima da ležiš.” Pognuvši glavu, tiho reče: „Nisam znala da neću moći da se uspravim.” Đadžen je bila žilava, čak ni tad se ne beše jednom rečju požalila. Dok je tih dana sedela na krevetu, terala me je da joj prinesem svu poderanu odeću govoreći: „Lakše mi je kad imam nešto da radim.” Parala je i šila kako je umela skrojivši ponešto za Joućinga i Fengsju, pa je odeća na njima izgledala nova. Tek sam posle shvatio da je parala i svoje stvari, a kad je videla da se zbog toga ljutim, uz osmeh mi je rekla: „Odeća se brzo upropasti kad je ne nosiš. Kad već ne mogu da je nosim,

što da i ona propadne?” Taman je rekla da će i meni nešto da sašije, kad ono, i pre nego što je završila, ni iglu više nije mogla da podigne. Fengsja i Joućing behu već spavali, a Đadžen je pod uljanom lampom šila nešto za mene, lica svog preznojenog od umora. Par puta sam je terao na spavanje, a ona samo uzdišući odmahne glavom i kaže brzo će. Na kraju joj ispadne igla, pa krene drhtavom rukom da je podigne, a nikako da je dohvati. Ja uzmem pa joj dodam, ali tek što je uzme, opet joj ispadne. Krenu joj suze i to beše prvi put da se zaplakala otkad se razbolela, jer vidi i ona da ne može više ničeg da se prihvati, pa kaže: „Nisam više ni za šta. Kakve od mene ima vajde?” Ja joj brišem suze rukavom, a njoj, onako mršavoj, kosti izbile na obrazima. Kažem joj kako je umorna i da to ne bi ni zdrav čovek podneo. Ne bih li je utešio, govorim kako je Fengsja već odrasla i može da zaradi više radnih bodova nego ona nekad, da ne mora više da brine zbog novca. A ona će meni: „Joućing je još mali.” Te noći nije prestala da plače, pa me još i u par navrata savetuje: „Kad umrem, ne umotavaj me u jutenu vreću, jer sva je teško učvorana, pa neću moći iz nje da se iskobeljam na onom svetu. Dovoljan će biti jedan komad čistog platna, i okupaj me pre nego što me ukopaš.” Još kaže: „Fengsja je već velika, još kad bismo našli negde da je udamo, pa da mogu mirno da umrem. Joućing je još mali, ima stvari koje ne razume, nemoj stalno da ga biješ, dovoljno je da ga tu i tamo malo zaplašiš.” Čuvši je tako gde priča kao da je već umrla, srce mi se steglo i duša me zabolela, pa kažem: „Trebalo bi valjda ja da umrem pre tebe? Onoliko njih je u ratu poginulo, a ja još živ, i to sve zato što sam svakog dana u sebi ponavljao da moram da preživim samo da bih se vratio i video vas, i ti bi sad da nas ostaviš?” Izgleda da su se moje reči isplatile, jer kad sam se sledećeg dana probudio, ona me je posmatrala i tihim glasom rekla: „Fugui, ja ne bih da umrem. Ja bih da svakog dana mogu da vas