Ju Hua- Živeti

gledam.” Preležala je tako nekoliko dana, ništa ne radeći, a onda joj se polako povratila snaga, toliko da je mogla da sedne podupirući se. Obradovala se, misleći da joj je mnogo bolje, pa je htela da se oproba u polju, ali joj ja nisam dopustio, nego rekoh: „Odsad više ne smeš da se umaraš. Moraš malo da se štediš, ima vremena.” Joućing je te godine bio u petom razredu. Po onoj staroj, da nesreća nikad ne dolazi sama, kad se Đadženina bolest pogoršala, ja sve računam sad će Joućing da poodraste, jer ocene mu nikakve, pa razmišljam, neću dete ni da teram da upisuje srednju školu, nego čim završi osnovnu, neka krene sa mnom u polje da zarađuje radne bodove. Kad ono, taman što je Đadžen prizdravila, nastrada Joućing. Tog popodneva, direktorka Joućingove škole, inače žena namesnika okruga, na porođaju u bolnici izgubila je mnogo krvi i bila takoreći već jednom nogom u grobu. Učitelji su smesta okupili petake na igralištu i poslali ih u bolnicu da daju krv, a oni se, čim su čuli da daju krv direktorki, obradovaše kao da je praznik, tako da je bilo i onih koji su na licu mesta zavrtali rukave. Čim su iskoračili iz škole, moj se Joućing izuo i s cipelama u rukama potrčao ka bolnici, a njih četvoro-petoro pojuriše za njim. Sin mi je prvi dotrčao u bolnicu ostavivši sve ostale za sobom, i budući prvi među njima, još namerno reče učitelju: „Ja sam prvi stigao.” Na to ga učitelj smesta povuče u stranu i dobro izgrdi rekavši kako ne poštuje pravila. Joućing je morao stojeći po strani da posmatra drugu decu koja su, jedno po jedno, išla na proveru krvi, ali behu proverili više od njih desetoro, a da još ničija krv nije odgovarala direktorkinoj. Gledajući sve to, Joućing se beše već malo uzvrpoljio od straha da će poslednji doći na red, pa više neće ni moći da da krv. Stao je pred učitelja i stidljivo izustio: „Učitelju, znam da sam pogrešio.” Učitelj prezrivo otpuhnu i prestade na njega da obraća pažnju čekajući da još dvoje njih uđu na proveru, a utom iz porodilišta izađe jedan lekar s maskom na licu dovikujući onom na proveri krvi:

„Gde je ta krv? Gde je ta krv?” Onaj što je deci proveravao krv reče: „Nijedna krvna grupa ne odgovara.” Doktor povika: „Brže s tim, pacijentkinji samo što nije otkazalo srce.” Joućing ponovo stade pred učitelja upitavši ga: „Zar nije na mene red?” Učitelj ga odmeri i odmahnuvši rukom reče: „Ulazi.” Kad se ispostavilo da baš Joućingova krvna grupa odgovara, moj ti je sin sav zajapuren od radosti dotrčao do vrata uzvikujući onima napolju: „Meni će da vade krv.” Jedna je stvar detetu izvaditi malo krvi, ali kad su krenuli da mu je vade, ne bi li spasli ženu namesnika okruga, bolničari nisu umeli da se zaustave. Od silnog vađenja, Joućing je pobeleo u licu, ali je i dalje junački i bez reči podnosio, sve dok mu naposletku i usta nisu pobledela, pa je drhteći rekao: „Vrti mi se u glavi.” Onaj što mu je uzimao krv reče: „Od vađenja krvi uvek ti se zamanta.” U tom trenutku Joućingu već nije bilo dobro, ali je izašao lekar i rekao da krvi još uvek nema dovoljno. Krv mu je uzimala jedna fukara koja je vadila i vadila, sve dok mi se dete nije skoro osušilo. Joućingu usne već poplavele, a on se ne zaustavlja, nego tek kad je Joućingu glava klonula na zemlju, onda se uspaničio i otišao po doktora koji je čučnuo i oslušnuvši ga kroz slušalice rekao: „Nema otkucaja.” Ni doktor se nije preterano uzbudio, samo je opsovao onog što je vadio: „Stvarno nemaš mozga.” I smesta otrča u porodilište da spasava ženu namesnika okruga. Tog dana predveče, dok sam završavao s poslom, jedno dete iz susednog sela, Joućingov školski drug, sav unezveren dotrča i došavši pred nas, na sav glas povika: „Ko je tata Sju Joućinga?” Srce stade da mi udara kao ludo i tek što sam se zabrinuo da se Joućingu

nije nešto desilo, ono dete ponovo povika: „Ko mu je mama?” Brzo odgovorih: „Ja sam Joućingov tata.” Dete me osmotri, pa obrisavši nos reče: „Jeste, ti si, dolazio si kod nas u učionicu.” Srce hoće da mi iskoči, a on će tek onda: „Sju Joućing samo što nije umro, u bolnici je.” Načas mi se smračilo pred očima, pa upitah ono dete: „Šta to govoriš?” Kaže: „Idi brzo u bolnicu, Sju Joućing samo što nije umro.” Bacih motiku i potrčah u grad, ne znam gde mi je glava. Razmišljam, kad je u podne krenuo u školu, s Joućingom je bilo sve u redu, a sad kaže da samo što nije umro. Mozak mi zuji kao osinjak i kad dotrčah u bolnicu, zaustavih prvog doktora kog sam ugledao: „Šta mi je sa sinom?” Doktor me pogleda uz osmeh: „Otkud ja znam tvog sina?” Skamenih se, sve razmišljam, da nisam pogrešio, bilo bi odlično da sam pogrešio. Kažem: „Rekli su mi da mi je sin na samrti i da dođem u bolnicu.” „Kako ti se sin zove?” Kažem: „Zove se Joućing.” On mi rukom pokaza na sobu na kraju hodnika rekavši: ”Idi tamo da pitaš.” Otrčim u onu sobu, a unutra sedi neki doktor i nešto zapisuje, i ja mu onako sa srcem u nosu priđem i upitam: „Doktore, je li mi sin još živ?” Doktor podiže glavu i zagleda se u mene, pa tek onda zapita: „Misliš na Sju Joućinga?” Brzo klimnem glavom, a doktor će ponovo: „Koliko imaš sinova?” Noge mi se oduzeše, počnem i da drhtim, pa kažem: „Imam samo jednog sina, smiluj se, spasi mu život.” Doktor klimnu glavom kao da mu je jasno, ali ponovo reče: „Zašto si napravio samo jednog sina?”

Šta da mu na to odgovorim? Unezverim se, pitam: „Je li mi sin još živ?” On odmahnu glavom i kaže: „Umro je.” Najednom više nisam video doktora, u glavi sve crno, samo osećam suze i tek kad je prošlo neko vreme, upitah ga: „Gde mi je sin?” Joućing je ležao sam u jednoj sobici, na krevetu od cigle. Kad sam ušao, još je bio dan i ugledah njegovo ispruženo malo telo, onako mršavo i sitno, obučeno u odeću koju mu je Đadžen poslednju sašila. Oči moga sina bile su sklopljene i usta čvrsto stisnuta. Stadoh da ga dozivam, Joućinže, Joućinže, ali Joućing ni da mrdne i odmah mi beše jasno da je stvarno mrtav. Obgrlim sina rukom, a Joućingu telo kruto. Kad je u podne krenuo u školu bio je sasvim živ, do uveče se ukrutio. Nikako da mi uđe u glavu, sve mislim, to mora da su dve osobe, pa pogledam Joućinga, opipam mu mršavo ramence, kad ono stvarno moj sin. Zaplačem se, i samo što stanem, opet mi krenu suze, nisam ni primetio da je došao joućingov nastavnik fizičkog. Ugledavši Joućinga, i on briznu u plač, sve ponavljajući: „Nisam ni pomislio, nisam ni pomislio.” Nastavnik fizičkog sede pored mene, pa smo tako plakali jedan naspram drugoga i kako ja krenem da dodirujem Joućingovo lice, dodirne ga i on. Dugo smo tako sedeli i ja se najednom setim da i ne znam kako mi je sin umro. Upitam nastavnika fizičkog i tek onda saznam da je umro dajući krv. U trenutku mi je došlo da nekog ubijem, pa ostavim sina i izletim iz sobe. Upadnem u bolničku sobu, zgrabim prvog doktora kog sam ugledao i ne mareći ni ko je, raspalim ga šakom pravo u lice, on pade na zemlju i stade da zapomaže, a ja urlam: „Ubio si mi sina.” Dignem nogu da ga išutiram, ali me neko stegnu otpozadi. Okrenem se, a ono nastavnik fizičkog. Kažem: „Puštaj me.” A on će meni: „Nemoj tako nasumice.” Kažem: „Ubiću ga.” Nastavnik fizičkog me i dalje steže, nikako da se iskobeljam, pa ga kroz

plač molim: „Znam ja da si ti bio dobar prema Joućingu, puštaj me.” On i dalje stiska, ne popušta, a ja nemam kud, nego ga iz sve snage odguravam laktovima, ali ništa ne pomaže. Utom se onaj doktor uspravi i pobeže, okruži nas gomila, a među njima, vidim i jedan doktor, pa kažem nastavniku fizičkog: „Pusti me, svega ti.” Nastavnik fizičkog beše snažan, nikako da mu se oslobodim stiska i koliko god ga udaram laktovima, ništa mu ne smeta, nego mi jednako govori: „Nemoj tako nasumice.” Utom priđe neki muškarac u maovci i natera nastavnika fizičkog da me pusti upitavši me: „Jesi li ti otac učenika Sju Joućinga?” Uopšte se ne obazirući na njega, čim sam dočekao da me nastavnik fizičkog pusti, bacih se na nekog doktora koji se izmaknu i pobeže. Onda čujem da se onom u maovci neko obraća sa „namesniče okruga” i shvatim da je to taj namesnik okruga zbog čije mi je žene sin izgubio život, pa mu jednim zamahom nabijem nogu u stomak i on izdahnuvši pade na zemlju. Profesor fizičkog me opet obgrli vičući: „To je namesnik Liu.” Kažem: „Njega baš i hoću da ubijem.” Dignem nogu da ga ponovo nagazim, kad on iznenada upita: „Jesi li to ti, Fugui?” Onda ustade i povika: „Fugui, ja sam, Cunšeng.” Ja se na to zabezeknem. Gledam ga, tako, gledam i sve mi više liči, pa kažem: „Ti si stvarno Cunšeng.” Cunšeng mi priđe, zagleda i on mene, pa kaže: „Ti si Fugui.” Kako sam ugledao Cunšenga, skroz me popustio bes i ponovo se zaplakavši, rekoh: „Čunšenže, porastao si i udebljao se.” I njemu se oči zacrveneše, pa kaže:

„Fugui, a ja mislio da si poginuo.” Odmahujem glavom i kažem: „Nisam poginuo.” On će opet: „Mislio sam da si poginuo zajedno sa starim Ćuenom.” Čim je pomenuo starog Ćuena, obojica zaridasmo. Kad se malo isplakasmo, ja ga pitam: „Jesi li našao pogače?” A on briše suze i kaže: „Nisam, sećaš se? Čim sam izašao, zarobili su me.” Pitam: „Jesi li jeo zemičke?” Kaže: „Jesam.” Kažem: „I ja sam.” Na to obojica prasnusmo u smeh, a onda se u smehu prisetih umrlog sina, pa trljajući oči ponovo briznuh u plač. Osetim Čunšengovu ruku na ramenu i kažem: „Cunšenže, ostao sam bez sina, samo sam jednog sina imao.” Čunšeng uzdahnuvši reče: „Pa zar tvoj sin?” Pomislim na Joućinga kako sam leži u onoj sobici, hoće srce da mi prepukne, pa kažem Čunšengu: „Moram da vidim sina.” Nije mi više bilo do ubijanja, kao da bi iko bi ikad pomislio da će Čunšeng da iskrsne. Napravim par koraka, pa se okrenem ka njemu i kažem mu: „Čunšenže, jedan si mi život ostao dužan, ima da mi ga vratiš u sledećem životu.” Zaputivši se uveče kući, sa sinom na rukama, hodam tako pa stanem, opet zastanem pa hodam i kad su mi se ruke umorile od nošenja, uprtim sina na leđa, pa se smesta uzrujam i ponovo ga uzmem na ruke pred sebe, ne mogu a da ga ne gledam. Kako sam se primicao ulazu u selo, bilo mi je sve teže. Razmišljam, šta da kažem Đadžen? Sad kad je Joućing umro, neće ni Đadžen dugo, ionako je već bolesna. Sednem na među kod ulaza u selo, stavim Joućinga na bedra i kako sam ga pogledao, tako me savladaše suze. Plačem tako neko vreme, pa opet pomislim šta ću sa Đadžen. Mozgam, mozgam, pa odlučim da je ipak bolje da prvo od nje sve sakrijem. Stavim

Joućinga na među, uzmem iz kuće krišom motiku, pa ga ponesem do majčinog i očevog groba, i iskopam rupu. Kad je trebalo da ga zakopam, opet mi se ne odvaja od njega. Sedim tako na roditeljskom grobu i ne ispuštam sina iz ruku, nego mu prislonim lice uz moj vrat, a njemu lice studeno, pritiska mi vrat kao led ledeni. Od noćnog vetra šumi lišće iznad nas, Joućingu telo mokro od rose. Stalno mi se u misli vraća slika kako u podne otrčava na časove sa školskim rancem koji mu se klatara na leđima. Kako pomislim da više nikada neće progovoriti, da neće više trčati s cipelama u rukama, duša me zaboli tako da ne mogu ni da zaplačem. Sedim ja tako, samo što nije svanulo, valja mi ga zakopati, pa skinem košulju, rasparam rukav i pokrijem mu oči, umotam ga u platno i stavim u raku. Kažem roditeljskom grobu: „Dolazi vam Joućing, budite vi malo bolji s njim. Bio sam loš prema njemu za života, mazite mi ga bar vi malo.” Što ga duže gledam kako leži tu u raci, izgleda mi sve manji i manji, kao da nije živeo trinaest godina, nego ga je Đadžen tek rodila. Zahvatim rukom zemlju da ga pokrijem i povadim sve kamenčiće, da ga slučajno ne bockaju. Kad sam ga zakopao, već je potmulo svitalo, pa, osrvrćući se na svakih par koraka, krenuh polako kući, a kad sam stigao do kućnih vrata, pade mi na pamet da nikad više neću videti sina i ne mogoh da se suzdržim, nego briznuh u glasan plač, ali iz straha da me ne čuje Đadžen pokrih usta i čučnuh. Dugo sam tako čučao i tek kad sam začuo poziv za posao, ustadoh i uđoh u kuću. Fengsja je stajala kraj vrata i gledala me iskolačenih očiju, ne znajući još uvek da joj je brat umro. Kad je ono dete iz susednog sela došlo da nas obavesti, i ona je bila tu, ali nije ništa čula. Đadžen me dozva s kreveta, priđem joj i kažem: „Joućing je imao nezgodu, leži u bolnici.” Poverovala mi je, pa upita: „Kakvu nezgodu?” Kažem: „Ne znam ni ja tačno, kad je krenuo na čas onesvestio se, pa su ga odveli u bolnicu. Doktor kaže da će potrajati koji dan dok ga ne izleči.” Bol joj se pojavi na licu i krenuše joj suze, pa kaže: „Umoran je, ja sam ga umorila.”

Kažem: „Nije, ne može to od umora.” Pogleda me i reče: „Oči su ti otečene.” Klimnem glavom: „Ma da, nisam celu noć spavao.” Potom brzo izađoh, jer tek sam bio zakopao Joućinga, nisu mu se kosti još ni ohladile, pa ne bih izdržao da još razgovaram s Đadžen. Ostatak dana proveo sam radeći u polju, a uveče sam rekao Đadžen kako idem do grada da vidim je li Joućingu bolje. Polako sam krenuo ka gradu, hodajući sve dok se nije smračilo, pa onda krenem nazad i sednem na Joućingov grob. U mrkloj noći, vetar mi duva u lice, a ja razgovaram s mrtvim sinom glasom koji odzvanja kao da nije moj. Sedeo sam tako do duboko u noć i tek onda se vratio kući. Prvih nekoliko dana, Đadžen bi me uvek dočekivala otvorenih očiju i pitala je li Joućingu bolje, a ja bih na brzinu nešto izmislio da je zavaram. Nakon par dana, u povratku sam je zaticao kako već spava, ležeći sklopljenih očiju. Znao sam i sam da nije neko rešenje da je i dalje zamajavam, ali to je bilo jedino što sam mogao. Makar je još samo na jedan dan obmanuo, bilo mi je bitno samo da Đadžen misli kako je Joućing još u životu. Vratim se jedne večeri kući s Joućingovog groba, legnem kraj nje, a usnula Đadžen progovara: „Fugui, neću još dugo.” Srce mi se stegnu, pa joj opipam lice, a ono celo u suzama, kaže mi: „Moraš da se brineš o Fengsji, za nju se najviše sekiram.” Odmah se usplahirim što uopšte nije pomenula Joućinga i sve hoću nečim da je utešim, a reč ne progovaram. Sutradan predveče, kažem joj kao i ranije da idem u grad do Joućinga, a ona govori da ne idem, nego traži da je na krkače prošetam po selu. Pokažem Fengsji da prenese majku s kreveta meni na leđa. Đadžen je bila sve lakša, sama kost i koža. Čim smo izašli, ona će meni: „Hoću malo u zapadni deo sela.” Ja tu sahranio Joućinga, pa kažem hoću, ali me noge nikako ne slušaju, nego opet završimo kod istočnog ulaza u selo, a ona mi tiho reče: „Fugui, ne laži me, znam da je Joućing umro.”

Kako mi to reče, stao sam kao ukopan, noge mi omlitavele. Vrat mi sve vlažniji, znam da su to Đadženine suze, a ona mi kaže: „Odvedi me da vidim Joućinga.” Znao sam da više ne mogu da je lažem, pa je odvedem zapadno od sela, a ona mi tiho reče: „Svake noći sam te slušala kako dolaziš sa zapadne strane, odmah sam znala da je umro.” Kad smo stigli pred Joućingov grob, tražila je da je spustim, a onda se bacila na grob u teškim suzama, s obema rukama na zemlji, kao da hoće da pomiluje Joućinga, ali ne beše u njoj ni trunčice snage, pa su joj se samo prsti blago pomerali. Videvši je ovakvu, došlo mi je da presvisnem. Šta mi je trebalo da ga krišom pokopam i uskratim joj da ga bar poslednji put pogleda. Ostala je tako sve dok se nije smračilo, već sam se uplašio da joj rosa ne naškodi, pa je jedva uprtih na leđa, a ona kaže ponovo bi do ulaza u selo. Dođemo do prilaza selu, meni kragna sva mokra, a ona će kroz plač: „Joućing neće više ovuda dotrčavati.” Gledam u onaj krivudavi puteljak što vodi do grada, a nigde da čujem kako trče bose noge mog sina, na putu samo mesečina, kao da je neko po njemu nasuo soli. Celog tog popodneva, nisam se odvajao od staroga, a nakon što su se on i onaj njegov vo naodmarali i zaputili u polje na oranje, nisam ni pomislio da odem, već sam kao kakav stražar ostao pod onim drvetom da na njih motrim. Odasvud unaokolo iz njiva je dopirao razgovor seljaka, a daleko najživahniji beše onaj sa oranice u blizini, na kojoj su se dva robustna

muškarca s čajnim vedrima u rukama nadmetala u ispijanju vode, praćeni silnim povicima mladih pored njih, ushićenih svojom ulogom posmatrača. Na drugoj strani, Fugui je delovao znatno neveselije, a u pirinčanom polju pored njega, polagale su sadnice dve žene s maramama na glavama, razgovarajući o nekom meni sasvim nepoznatom muškarcu, koji je izgleda bio snažan i stamen, valjda neko ko najviše zarađuje u selu. Iz njihovog razgovora sam razabrao da u gradu često radi kao prevoznik. Jedna od njih se, uspravivši se, nadlanicom potapšala po krstima i začuh je kako govori: „Pola od onoga što zaradi troši na svoju ženu, a pola na tuđe.” U tom trenutku, priđe im Fugui, s rukama na plugu, i umeša se u razgovor: „Čoveku valja da zapamti četiri stvari: da ne kaže kakvu pogrešnu reč, da ne zaspi u pogrešnom krevetu, da ne zakorači na pogrešan prag i da se ne dohvati pogrešnog džepa.” Zatim se gurajući plug udaljio, pa okrenuvši glavu dodade: „А on je zaboravio drugu stvar, pa je legao u pogrešan krevet.” Žene se zakikotaše i videh da je Fuguiju lice zasijalo od zadovoljstva. Glasno potera vola, pa videvši da se i ja smejem, dobaci mi: „То ti je ono što čini čoveka.” Potom smo ponovo zajedno seli u hladovinu i kad ga zamolih da nastavi svoju priču, on me pomalo zahvalno pogleda, kao da sam ga upravo nečim zadužio. Sijao je od zadovoljstva što neko poklanja pažnju njegovom životu. Najpre sam mislio da posle Joućingove smrti ni Đadžen neće još dugo. Jedno vreme žalosno je bilo i pogledati je dok onako leži na krevetu i samo uzdiše, po ceo dan poluzatvorenih očiju, ništa živo da pojede, nego ja i Fengsja moramo svaki put da je pridignemo i s mukom joj sipamo kašu u

usta. Pretvorila se u samu kost i kožu, kako uzmeš da je pridigneš, kao da si podigao hrpu ogreva. Načelnik je dvaput navraćao i čim bi je ugledao onakvu, odmahivao bi glavom, povukao me u stranu i rekao: „Bojim se da je gotovo.” Od njegovih reči me je obuzimao očaj, ma ni pola meseca nije prošlo otkako je umro Joućing, a sad da ode i Đadžen. Ako nam kuća odjednom ostane bez dva čoveka, teško nama u životu, kao kad polomiš pola šerpe, pa šerpa više nije šerpa, tako ni kuća nije više kuća. Načelnik reče da će u zadružnoj bolnici zamoliti nekog doktora da dođe da je pogleda, i stvarno beše od reči, pa je posle sastanka u zadruzi zaista jednog i doveo sa sobom. Onaj doktor beše sav mršav i sitan, s naočarima, pa me pita od čega boluje Đjadžen, a ja mu kažem: „Bolest omekšavanja kostiju.” On klimnu glavom, sede na krevet i opipa joj puls, vidim, usput s njom i razgovara, a ona, čuvši da joj se neko obraća, samo širi oči i ništa da mu odgovori. Ne znam kako, ali doktor nikako da joj napipa bilo, pa onda kao da zapanjen poskoči i ispruživši ruku stade da joj podiže kapke, a onda je jednom rukom čvrsto uhvati za zglob, a drugom pritisnu puls, nagnuvši glavu kao da osluškuje. Nedugo zatim, doktor ustade i reče mi: „Puls joj je toliko slab da skoro ne može da se napipa.” Kaže doktor: „Spremaj se polako da je otpremiš kako dolikuje.” Te su me doktorove reči načisto dokrajčile. Samo kad se u trenu nisam skljokao na zemlju, krenem s njim napolje i pitam: „Koliko će mi žena još živeti?” Kaže: „Manje od mesec dana. Kod te bolesti, čim se celo telo oduzme, ne prođe još dugo.” Te večeri, kad su Fengsja i Đadžen zaspale, sedeo sam sam pred kućom skoro do svanuća. Najpre sam neko vreme ridao, a onda sam utonuo u razmišljanja o prošlosti, sve dok me sećanja ponovo nisu naterala u plač. Kad pre prođe ovaj život, otkad se za mene udala, jedan lep dan nije proživela, a, evo, dok si okom trepnuo, već mora da ode. Razmišljam onda, nema vajde od plača i očaja, šta je tu je, treba o nečem korisnom razmisliti,

mogu barem da je pristojno otpratim. Načelnik beše dobrog srca, videvši me takvog, reče: „Fugui, razgali se malo, svaki čovek mora da umre. Nemoj sad toliko da razmišljaš, važno je samo da se ne muči. Izaberi slobodno koji hoćeš komad zemlje u selu da joj napraviš grob.” I ja sam se tad stvarno već bio pomirio sa sudbinom, pa velim načelniku: „Đadžen bi želela da bude s Joućingom, moram da ih sahranim na jednom mestu.” Jadni Joućing, sahranjen je zamotan u komad odeće. E, vala, neće moći tako sa Đadžen, ima da joj napravim sanduk, pa makar se u još veću bedu uvalio, inače mi savest neće dati mira. Da se odmah udala za drugoga, ne bi morala sa mnom da se zlopati kao po kazni, niti bi se ovako dotukla i razbolela. Išao sam po selu od vrata do vrata da pozajmim novac i ni sam ne znam kako, ali čim pomenem da pravim sanduk za Đadžen, ne mogu da obuzdam suze. U selu sve sama sirotinja, pa ne uspeh da pozajmim dovoljno, nego mi je načelnik prikupio nešto iz zajedničke seoske kase i tako pođoh u susedno selo po drvodelju. Fengsja isprva nije znala da će joj majka ubrzo skončati, ali vidi ona kako grabim svaki slobodan trenutak da odjurim do štaglja za ovce gde je radio drvodelja. Kako s njim zasednem, zaboravim i da jedem. Fengsja je dolazila nekoliko puta da me dozove, vidi da se tu pomalja sanduk i tek onda malo razabere, razrogači oči i upitno maše rukama, a ja nešto mislim, trebalo bi i ona da zna, pa joj kažem. Dete odmahuje glavom kao ludo, jasno mi je šta hoće da mi kaže, pa joj rukama objasnim da to pripremam za Đadžen, da njoj bude od vajde. Ona i dalje odmahuje glavom i za ruku me povede do kuće. Tu nastavi da me vuče za rukav, pa pogura Đadžen, na šta ona širom otvori oči. Fengsja mi svom snagom prodrma ruku, ne bih li se uverio da je Đadžen još živa, desnom rukom pokazujući kao da nešto komada, jer, htela bi da izlomim sanduk. Nije nikad ni pomislila da će joj majka umreti, džabe sam joj išta govorio kad ne može da poveruje. Gledam je takvu, pa oborim glavu i ništa joj više ne objašnjavam. Đadžen nije izašla iz kreveta više od dvadeset dana. Tu i tamo bi se

činilo kao da joj je malo bolje, a onda kao da je kraj stvarno blizu. Potom jedne večeri, legnem pored nje i taman da ugasim lampu, a ona podiže ruku i povuče me da ne gasim. Glas joj beše tih kao komarac u letu, kaže htela bi da je okrenem prema sebi. Gleda me žena tako, gleda, pa me par puta dozva: „Fugui.” Zatim se nasmeši i sklopi oči. Nakon nekog vremena, opet ih otvori i upita me: „Spava li Fengsja?” Pridignem se i pogledam, pa kažem: „Spava.” Te noći, Đadžen je na prekide sa mnom malo umiljatije razgovarala, sve dok nije zaspala od slatkog umora. A ja, nikako da zaspim, nego mi se svakojake misli roje po glavi, jer izgleda mi da je Đadžen mnogo bolje, ali me opet strah da to nije samo ono što se kaže bljesak na zalasku. Stavim ruku preko njene, pa je opipam i osetivši da je još topla, malo se smirim. Kad sam sledećeg jutra ustao, Đadžen je još spavala. Setivši se kako je sinoć kasno legla, ne htedoh da je budim, nego ispih s Fengsjom malo pirinčane kaše, pa pođosmo u polje na rad. Tog dana smo ranije završili s poslom i kad smo se vratili kući, poskočih u neverici ugledavši Đađžen kako sedi na krevetu i to još bez ičije pomoći. Videvši nas gde ulazimo, tiho reče: „Fugui, ogladnela sam, skuvaj mi malo kaše.” Stajao sam tamo zablenut kao budala, nakraj pameti mi nije bilo da će se oporaviti, i tek kad me je dozvala, došao sam k sebi, suze krenuše da mi se slivaju niz obraze i potpuno zaboravivši da me Fengsja ne čuje, rekoh joj: „Sve je ovo zahvaljujući tebi, sve je ovo zato što si verovala da ti majka neće umreti.” Čim se nekom jede, nije mu ništa. Posle izvesnog vremena, Đadžen je sedeći na krevetu mogla pomalo da šije i činilo se da će, ako tako nastavi, možda i ponovo prohodati. Napokon mi je laknulo, ali tek što sam danuo dušom, kad ti mene pokosi bolest. Ta je bolest mene u stvari još ranije pronašla, nego kad je Joućing umro, a onda i Đadžen bila kao na samrti, nisam o boljci ni mogao da vodim računa, pa je nisam ni osećao. Doktor se

beše prevario oko Đadžen i kako se njoj zdravlje polako vraćalo, meni se sve više mantalo u glavi, sve dok se jednog dana, usred presađivanja mladica nisam onesvestio u polju i tek kad su me doneli kući, shvatih da sam se razboleo. Sa mnom onako bolesnim, Fengsji nije bilo nimalo lako da opslužuje nas dvoje u postelji i ide u polje da zarađuje bodove. Posle nekoliko dana, videvši da je Fengsja stvarno preumorna, rekoh Đadžen da mi je mnogo bolje i odvukoh se onako bolestan na njivu da radim, kad mi seljani, zaprepašćeni, dobaciše: „Fugui, sav si posedeo.” Uz smeh odvratih: „To je još odranije.” A oni će meni: „Ranije ti je kosa bila polucrna, a za ovih par dana potpuno je posedela.” Tako sam ja za samo nekoliko dana strašno ostario i nikad mi se više nije povratila nekadašnja snaga. Dok radim, probadaju me krsta i sevaju leđa, a kako se prihvatim nečeg napornijeg, celo telo mi oblije znoj. Više od mesec dana nakon Joućingove smrti, došao je Cunšeng. Više se nije zvao Cunšeng, nego Liu Đefang 9 . Kako ga ugledaju, svi mu se obraćaju s „namesnik Liu”, ali za mene je još bio Čunšeng. Ispričao mi je da je odmah po zarobljavanju postao vojnik Oslobodilačke armije, s kojom se borio sve do Fuđena, a posle toga i u Koreji. Jaka mu je bila sudbina, čim u tolikoj borbi ne beše poginuo. Posle rata u Koreji, prebačen je na civilne poslove u jedan susedni okrug i tek te godine kad je Joućing umro, stigao je u naš okrug. Kad je došao, svi smo bili kod kuće. Još pre nego što je zakoračio preko vrata, načelnik povika: „Fugui, namesnik Liu je došao da te vidi.” Čim su njih dvojica ušli, rekoh Đadžen: „To je Čunšeng, došao je Čunšeng.” Ko bi rekao da će Đadžen na pomen Čunšenga smesta zaplakati i pohrliti ka njemu vičući: „Izlazi.” Ja se ukopah u mestu, načelnik se usplahiri i reče Đadžen:

„Kako smeš tako da razgovaraš s namesnikom Liuom?” Ne obazirući se mnogo, Đadžen kroz plač uzviknu: „Vrati mi Joućinga.” Čunšeng odmahnu glavom i reče joj: „Ovo je najmanje što mogu da uradim.” Potom joj predade novac, a ona, i ne pogledavši, nasrnu na njega vičući: „Idi, izlazi.” Načelnik dotrča pred nju i zakloni Čunšenga govoreći: „Đadžen, ne budi blesava, Joućing je stradao u nesreći, nije ga namesnik Liu ubio.” Shvativši da Đadžen ne prima novac, Čunšeng ga tutnu meni: „Fugui, uzmi, molim te.” S Đadžen onakvom pred sobom, ne bih se živ usudio da ga primim. Čunšeng mi utrpa novac u ruku, a Đadžen svoj gnev istog časa usmeri na mene vičući: „Je l’ ti sin vredi dvesta juana 10? ” Smesta ugurah novac natrag Čunšengu u ruku. Otkad ga je Đadžen tog puta oterala, Čunšeng je navraćao još dvaput, ali ona nije htela ni mrtva da ga pusti da uđe. Sve su ti žene iste, kad nešto odluče, nema toga ko bi ih od toga odvratio. Otprativši Čunšenga do izlaza iz sela, rekoh mu: „Čunšenže, nemoj više da dolaziš.” On klimnu glavom i ode. Od tada, sledećih nekoliko godina nije dolazio, sve do kulturne revolucije, kad beše navratio još jedanput. Kad se na grad obrušila kulturna revolucija, ulicama prepunim ljudi vladao je potpuni nered, svakog dana bilo je tuče, a neki su bivali i na smrt prebijeni, zbog čega se niko iz sela nije usuđivao da ode do grada. U poređenju s gradom, na selu je bilo mnogo mirnije, ništa se nije promenilo, osim što uveče nisi mogao kao čovek da se naspavaš, jer su najnovije i najviše direktive predsednika Maoa uvek stizale u pola noći, pa bi načelnik stao na gumno i zasvirao u pištaljku, na čiji bi zvuk svi smesta ustajali i odlazili na gumno da slušaju prenos uz načelnikove povike: „Svi na gumno, naš dragi predsednik Mao ima nešto da nam saopšti.” Mi smo ti običan narod i nije da nas je baš briga za stvari od državnog značaja, nego nam nisu baš najjasnije, pa smo u svemu slušali načelnika, a on opet one iznad njega. Šta god bi oni iznad rekli, mi bi odmah tako

razmišljali i radili. Ja i Đadžen smo se najviše sekirali zbog Fengsje, pošto nije više bila mala i valjalo joj je pronaći mladoženju. Bila je sasvim nalik Đadžen u mladosti i da je kao malu ne beše snašla ona bolest, provodadžike nam još odavno ne bi mrdale s kućnog praga. Mene sve više izdaje snaga, Đadžen teško da će se u potpunosti oporaviti, svašta bejasmo već prošli u životu, a i čovek ti sazreva, baš kao kruška koja kad dozri otpadne s drveta. Ali, muči nas Fengsja, jer nije kao ostali, ko će se o njoj brinuti kad ostari? Iako gluva i nema, Fengsja je ipak žensko, i teško da nije znala da se ljudi žene i udaju. Svake godine kad bi se neka devojka iz sela udavala ili pristizali ženici, u silnoj graji od doboša i gongova, Fengsja bi s motikom u ruci zabezeknuto posmatrala šta se dešava, praćena podsmehom mlađih u selu koji su na nju pokazivali. Kad se onomad Vangovima u selu ženio treći sin, svi su pričali da je mlada lepotica. Tog dana, na seoskom dočeku, nevesta beše u jarkocrvenom postavljenom kaputu i nikako ne prestaje da se kikoće. Gledam s njive, a ona se crveni od glave do pete, milina je videti joj one zajapurene obraze. Dotrčaše svi radnici s njiva, a mlada iz džepova napipava cigarete Pegaz i nutka starije muškarce, uz nekoliko mlađih sa strane koji dobacuju: „I mi smo tu, i mi smo tu.” Nevesta uz širok osmeh vraća cigarete u džep, a oni mladići grabeći se uzvikuju: „Samo što nije legla u bračni krevet, a ni cigaru da da.” Mlada iz sve snage pokri rukom džep, ali joj oni silom raširiše prste i kad su se dočepali cigareta, jedan od njih ih podiže uvis, a drugi potrčaše za njim na obližnju među. Preostali momci okružiše nevestu uz glasan smeh po kojem se dalo zaključiti da sigurno pričaju neke nepodopštine kojima se mlada sve vreme pognute glave smejala. Kad se nevesta pridružila mladoženji, bio je to praznik za oči i uši. Fengsja je, zatečena, iz njive netremice gutala ceo prizor, kao oduzeta s motikom u krilu. Teško mi je bilo dok sam je takvu sa strane posmatrao, pa ne htedoh da je prekidam, nego je pustih da se sita nagleda. lonako joj je sudbina dala da samo ovako iz prikrajka posmatra radost drugih nevesta.

Kad ono, gledala Fengsja tako gledala, pa najednom krenu ka povorci. Stala kraj neveste i blesavo se smeškajući pošla i ona uz nju da korača. Ona mladež se kida od smeha, a moja ti Fengsja sva u zakrpama hoda uz nevestu obučenu em uredno, em svečano, pa kad je još onako naočitu uporediš s mojom Fengsjom, bude ti je bedne prosto žao. Fengsja još i nenašminkana, ali rumeni se kao mlada i osvrćući se sve zagleda mladoženju. Mlađi kroz smeh dovikuju: „Fengsja bi muža.” Čujem ih i ja gde dobacuju, a onda najednom počeše i s bezobraznim opaskama, pa neko reče mladoženji: „Nameračila se Fengsja na tvoj krevet.” Sa Fengsjom u korak kraj sebe, mlada ni da se nasmeje, Fengsja joj mrska. Utom neko dobaci mladoženji: „Nisi, vala, ni ti lud, odmah se s dve oženio, jednu pod sebe, a drugom da se pokrije.” Mladoženja se zasmeja, a nevesti prekipelo, pa ne hajući za skrušenost koja joj priliči sveže udatoj, dreknu na njega: „Koji se ti kurac smeješ?” Stvarno to nisam više mogao da gledam, pa dođoh do međe i rekoh im: „Kakvi ste vi to ljudi, ako bi nekog da kinjite, Fengsju ne možete, evo vam mene pa me kinjite.” Kad sam rekao šta sam imao, povukoh Fengsju sa sobom i pođoh kući, a ona je, budući nimalo glupa, videvši moj izraz lica, odmah shvatila da se nešto dogodilo, pa je pognute glave hodala za mnom do kuće i pred vratima zaplakala. Nakon toga, ja i Đadžen smo odlučili da joj po svaku cenu moramo pronaći muža, jer oboje ćemo umreti pre nje i kad umremo, ona će se za nas pobrinuti, ali ako ovako dočeka starost, neće imati nikog da se za nju mrtvu postara. A opet, ko bi pristao da uzme Fengsju za ženu? Đadžen reče kako ne bi bilo loše da zamolimo načelnika, pošto poznaje mnogo ljudi van sela, da se malo raspita nema li zaista nekog ko bi hteo našu Fengsju. Tako ja i odoh kod načelnika, koji saslušavši me reče:

„Što jest jest, treba i Fengsja da se uda, samo teško da ćemo joj naći nekog pristalog.” Rekoh: „Ma i da je neko bez ruke ili s kraćom nogom, neka samo pristane da se oženi i njegova je.” Tek što sam to izgovorio, najpre zažalih, jer ni po čemu Fengsja nije bila gora od drugih, osim što ne ume da govori. Kad sam po povratku kući sve ispričao Đadžen, i nju obuze žalost. Dugo je bez reči sedela na krevetu i naposletku uz uzdah rekla: „Šta je tu je, sad nam nema druge.” Ne prođe dugo, a načelnik pronađe muškarca za Fengsju. Tog dana baš sam đubrio naše parče, parcele za ličnu upotrebu, kad eto ti načelnika koji kaže: „Fugui, našao sam Fengsji muža, tu je iz grada u našem okrugu, prevozi robu, odlično zarađuje.” Kad sam čuo o kakvim se uslovima radi, obuze me neverica, sve mislim načelnik se sa mnom sprda. Kažem: „Načelniče, ne zavitlavaj me.” A on će meni: „Ne zavitlavam te, zove se Vang Ersi i krivoglav je, glava mu je prislonjena uz rame i nikako ne može da je podigne.” Kako mi reče da je krivoglav, poverovah mu, pa brzo rekoh: „Dovedi ga što pre da vidi Fengsju.” Čim je načelnik otišao, bacih lopaticu za đubrenje pa potrčah ka svojoj kolibi i još pre nego što sam ušao stadoh na sav glas da dozivam: „Đadžen, Đadžen.” Kako je sedela na krevetu, Đadžen pomisli da se nešto desilo, pa me dočeka razrogačenih očiju, a ja joj kažem: „Fengsja ima mladoženju.” Đadžen tek onda s olakšanjem odahnu i reče: „Na smrt si me preplašio.” Kažem: „Ne fali mu nijedna noga, ruke mu na mestu i još je iz grada.” Izgovorivši to, stadoh da ridam, a Đadžen se najpre nasmeja, pa onda, videvši me uplakanog i njoj krenuše suze. Radovali smo se tako neko vreme, kad Đadžen upita: „Hoće li tako dobra prilika hteti Fengsju?” Kažem: „Taj muškarac je krivoglav.” Đadžen se tek onda malo zabrinu. Te večeri, tražila je da joj izvadim

odeću koju je ranije nosila, da bi od toga Fengsji nešto sašila. Kaže: „Fengsja mora malo da se dotera, dolazi prosac da je odmeri.” Nije prošlo ni tri dana, kad eto ti Vang Ersija. Stvarno beše krivoglav i kad me je ugledao, isturi desno rame, pa ga onda isturi i prema Fengsji i Đadžen, a Fengsja, videvši ga takvog, stade da se keseri razjapljenih usta. Obučen u maovku, još sav čist i uredan, da mu glava ne beše priljubljena uz rame, sasvim bi sličio nekom gradskom rukovodiocu. U pratnji načelnika, doneo je flašu pića i komad bojadisanog platna. Đadžen je sedela na krevetu s uredno počešljanom kosom, u pristojnoj ali pomalo pohabanoj odeći i novim parom platnenih cipela koje sam joj, naročito za tu priliku, stavio pod krevet. Fengsja je obučena u trešnja crveno pognute glave sedela kraj majke. Đadžen je, sva radosna, smejuljeći se posmatrala svog budućeg zeta. Ostavivši piće i platno na sto, Vang Ersi isturenog ramena napravi krug po našoj sobi kako bi je što bolje osmotrio. Kažem: „Načelniče, Ersi, sedite.” Ersi otpuhnu i sede na hoklicu, a načelnik odmahujući rukom reče: „Ja neću, Ersi, ovo je Fengsja, a ovo su njeni otac i majka.” Videvši da načelnik na nju pokazuje, Fengsja mu se s obema rukama u krilu nasmeja, a kad je pokazao na Đadžen, Fengsja i njoj uputi osmeh. Đadžen reče: „Načelniče, sedi, molim te.” Načelnik reče: „Ne, ne, imam još neka posla, samo vi popričajte.” Potom se okrenu da pođe i kako se nije dao odvratiti, ja ga otpratih i vrativši se unutra pokazah Ersiju na ono piće na stolu: „Što si bacao pare, ja ti već više od dvadeset godina ne pijem.” Ersi jednom otpuhnu, ništa ne progovara, nego isturivši rame samo zvera po sobi, a ja kao na iglama. Đadžen mu uz osmeh reče: „Malo smo bedni.” On ponovo otpuhnu, pa isturi rame da pogleda Đadžen, a ona nastavi: „Srećom pa imamo tu jednu ovcu i nešto kokošaka, Fugui i ja smo se dogovarali da ih za Fengsjinu udaju prodamo i spremimo joj miraz.” On na to opet otpuhnu, nikako da mu pogodiš šta misli. Sedeo je malo,

pa ustade i reče da mora da krene. Vidim ja, slaba vajda od ovog ženika. Nije Fengsju ni pogledao kako treba, samo zvera po našoj izanđaloj sobi. Pogledam Đadžen, a ona, kiselo se smeškajući, reče Ersiju: „Izdale su me noge, pa ne mogu iz kreveta.” Ersi klimnu glavom i kad je izašao, upitah ga: „Nećeš da nosiš darove?” On na to otpuhnu, pa isturivši rame osmotri slamu na krovu, klimnu glavom i ode. Vrativši se u sobu, sedoh na hoklicu i kad promislih, obuze me malo ljutnja, pa rekoh: „Ni glavu ne može da podigne kako treba, a još bi da bira.” Đadžen uzdahnuvši reče: „Ne možeš ga kriviti.” Videvši nas onakve, pametna Fengsja je odmah shvatila da se nije dopala proscu, pa ode u sobu, presvuče se u staru odeću i s motikom o ramenu pođe u polje. Naveče dođe načelnik da me upita: „Je li uspelo?” Odmahnuvši glavom, rekoh: „Previše smo bedni, kuća mi je previše bedna.” Drugog dana ujutru, usred oranja neko me dozva: „Fugui, pogledaj na put, izgleda da nailazi onaj krivoglavi što ti je dolazio u prošnju.” Podignem glavu i vidim njih petoricu-šestoricu kako se gegajući približavaju putem sve vukući za sobom natovarena kolica, samo se onaj na čelu nimalo ne gega, nego hita napred naherene glave. Još izdaleka prepoznadoh da to stiže Ersi, mada mi nakraj pameti nije bilo da bi mogao da se vrati. Ugledavši me, Ersi reče: „Treba promeniti slamu na krovu, a dovezao sam i kreč da omalam zidove.” Bacim pogled na ona kolica, a na njima kreč i dve četke za krečenje, pa preko svega stočić i na njemu svinjska glava. Ersi, s dve flaše rakije u

rukama. Tek mi tada postade jasno da se onomad, gledajući unaokolo, nije gadio moje sirotinje, nego mu čak ni slama s krova nije promakla. Hteo sam i sam još ranije da je zamenim, samo sam čekao da utihnu poljski radovi, pa da zamolim nekog iz sela da mi pomogne. Ersi je došao s petoricom, kupio meso, spremio rakiju, ma za sve se beše pobrinuo. Stigavši pred našu kolibu, spustiše kolica, a Ersi, kao da stupa u sopstvenu kuću, u jednoj mu ruci svinjska glava, u drugoj stočić, pa ušavši, položi svinjsku glavu na sto i stočić postavi pred Đadženine noge i reče: „Kad se pojede, sve je mnogo lakše.” Đadžen se u trenutku ovlažiše oči, beše dirnuta, jer i za nju Ersijev dolazak beše kao grom iz vedra neba, a još kad je videla da je doveo ljude da nam promene slamu na krovu i da joj je preko noći napravio stočić, reče mu: „Ersi, na sve si mislio.” Ersi i ostali izneše sto i stolice napolje, pod jednim drvetom postaviše asure, a on onda dođe pred krevet nameravajući da na leđima ponese Đadžen, a ona uz smeh odmahnu rukom i dozva me: „Fugui, što samo stojiš?” Brzo priđoh da je uzmem na krkače i uz osmeh rekoh Ersiju: „Svoju ženu ću ja na leđa, a ti posle nosaj Fengsju.” Đadžen me malo podbode, a Ersi se slatko nasmeja. Donesoh Đadžen pod drvo, pa je oslonih na stablo i smestih na asuru. Posmatrao sam Ersija kako s ostalima para slamu s krova i umeće snop po snop. On i jedan među njima se behu uzverali na krov, a ostala četvorica su ispod valjali slamu za moj kućni pokrov. Na prvi pogled mi beše jasno da je Ersi doveo radnike naviknute na ovaj posao, jer delovaše brzo i uvežbano. Oni ispod su bambusovim štapovima podbadajući odozdo doturali slamu, a Ersi i još jedan od njih su gore zastirali krov. Iako s glavom priljubljenom uz rame, Ersi u poslu nije nimalo zaostajao i kad bi mu dobacili slamu, prvo bi je malo ćušnuo nogom, a onda ispružio ruku da je uhvati. Teško da bi u selu ikog tako veštog pronašao. Još pre podneva, krov je bio gotov. Zagrejao sam im vedro čaja, a Fengsja

im je, i sama srećna, nasipala neprestano obigravajući oko njih. Videvši da se u kuću najednom toliko njih sjatilo da obavlja posao, osmeh joj nije silazio s usana. Dođoše i mnogi iz sela, a jedna od njih dobaci Đadžen: „Nisi ćerku još ni udala, a zet ti već radi po kući, stvarno ti se posrećilo.” Đadžen uzvrati: „Fengsji se posrećilo.” Kad je Ersi sišao s krova, rekoh mu: „Ersi, odmori se malo.” On rukavom obrisa znoj s čela, pa reče: „Nisam se umorio.” Potom isturi rame i pogleda oko sebe, pa ugledavši povrtnjak s leve strane upita: „Je li ovo naša zemlja?” Rekoh: „Jeste.” On smesta uđe u kuću i uze kuhinjski nož, pa se, odsekavši par komada svežeg povrća u bašti, vrati nazad u kuću. Ubrzo je unutra sekao svinjsku glavu, a ja stadoh da ga odvraćam, terajući ga da to prepusti Fengsji, ali on opet rukavom obrisa znoj i reče: „Nisam umoran.” Morah da izađem i poguram Fengsju, a ona se ukipila kraj Đadžen i dok je ja gurkam, postiđeno okreće glavu ka majci, pa tek kad joj Đadžen uz smeh pokaza rukom da uđe, ode u kolibu. Ja i Đadžen smo uz čaj i razgovor pravili društvo radnicima koje je doveo Ersi, i kad sam jednom u međuvremenu ušao, Ersi i Fengsja mi izgledaše kao muž i žena – jedno potpaljuje vatru, drugo kuva i sprema. Sve se međusobno zagledaju, osmehujući se širom otvorenih usta. Izađem da ispričam Đadžen, smeje se i ona. Ne prođe dugo, a ja ne mogu da odolim da ponovo ne virnem, ali tek pridignuta, Đadžen me zaustavi, krišom rekavši: „Nemoj da ulaziš.” Posle ručka, Ersi se s ostalima bacio na krečenje i kad su se sutradan osušili, zemljani zidovi na kući bili su bleštavo beli kao gradske kuće od cigle i crepa. Dan još ne beše odmakao kad su završili, pa rekoh Ersiju:

„Prvo da večerate, pa onda krenite.” On reče: „Nećemo jesti.” Zatim izbaci rame prema Fengsji, jasno je meni da je gleda. Spustivši glas, upita mene i Đadžen: „Oče, majko, kad mogu da uzmem Fengsju za ženu?” Čuvši ga kako nas naziva roditeljima, od radosti nismo mogli da skinemo osmeh s lica, pa pogledavši Đadžen rekoh: „Kad god ti budeš hteo.” Onda tiho dodadoh: „Ersi, nije da hoću da te izlažem trošku, nego, Fengsji nije bilo lako u životu, pa pozovi malo više svatova, da bude što življe i da imaju šta da vide ovi iz sela.” „Dobro, oče.” Uveče je Fengsja pipkala ono bojadisano platno koje je doneo Ersi i zagledala ga smeškajući se. Ponekad bi, podigavši pogled, videla da se ja i Đadžen smejemo, pa bi sva usplahirena pocrvenela u licu. Videvši da joj se Ersi dopao, ja i Đadžen se obradovasmo. Kaže Đadžen: „Ersi je pošten i dobar čovek, mirna mi je duša što njemu dajemo Fengsju.” Prodali smo ono ovaca i kokošaka, pa sam poveo Fengsju u grad i obukao je dvaput od glave do pete, uz to sam uzeo i celu jednu novu posteljinu, lavor i još štošta. Imala je sve što i druge devojke u selu, jer što reče Đadžen: „Ne smemo se ogrešiti o Fengsju.” Tog dana kad se Ersi ženio Fengsjom, još izdaleka zagrmeli su bubnjevi i gongovi, zbog čega su se svi tiskali na ulazu u selo. Ersi je sa sobom doveo više od dvadeset ljudi odreda odevenih u maovke, i da on ne beše zakačio crveni cvet na rever, izgledalo bi baš kao da su kakvi rukovodioci došli u posetu. Istovremeno su udarali u više od deset gongova, uz dva velika doboša od čije je duboke grmljavine svima u selu zujalo u ušima, a najviše su upadala u oči sjajna uparađena teretna kolica u sredini, na kojima beše jednako iskićena stolica. Ušavši u selo, Ersi je smesta otvorio dva boksa skupih cigareta Velike dveri i trpao ih u ruke svim muškarcima koje bi

usput ugledao, ne prestajući da govori: „Mnogo vam hvala, mnogo hvala.” Kad su se drugi u selu ženili ili udavali, nikad se nije pušilo ništa bolje od Pegaza, a Ersi je šakom i kapom deleći kutije Velikih dveri ubedljivo zasenio sve do tada. Oni koji su dobili cigarete požurili bi da ih strpaju u džep, kao da se boje da će im ih neko oteti, pa bi napipavajući izvukli po jednu i stavili je u usta. Ni onih dvadesetak koji su išli za Ersijem nisu se štedeli, zemlja se tresla od njihovog bubnjanja, a još su i vikali iz sveg glasa, dok su nailazeći na devojke i decu iz sela, iz nabubrelih džepova ka njima bacali slatkiše. Netremice sam posmatrao ovo rasipanje, razmišljajući ćutke kako se to u stvari razbacuje novac. Kad su stigli pred našu kolibu, ulazili su jedan po jedan da vide Fengsju ostavljajući doboše pred kućom, na radost mlađih, koji su pripomagali u bubnjanju. Fengsja je tog dana u novoj odeći bila zaista lepa, čak ni ja, kao rođeni otac, nisam mogao da zamislim da će biti tako naočita. Sedeći pred Đadženinim krevetom, među onima što su jedan za drugim ulazili tražila je pogledom Ersija i kad ga je spazila, požurila je da spusti glavu. Svi Ersijevi gradski svatovi bi, ugledavši Fengsju, govorili: „Krivoglavom je upala sekira u med.” Još dugo godina nakon toga, kad bi se udavale druge devojke u selu, i dalje se pričalo kako je Fengsjina svadba bila neprevaziđena. Kad su tog dana Fengsju izveli iz kuće, lice joj beše rumeno kao paradajz, jer nikad dotad ne beše istovremeno u nju upereno toliko očiju, zbog čega je glavu zaronila u grudi ne znajući šta da radi, i kad ju je Ersi uzeo za ruku i doveo do kolica, gledala je stolicu na njima i dalje sasvim zbunjena. Onako niži od nje, Ersi je Fengsju začas na rukama preneo na kola, uz opšti smeh i Fengsjino kikotanje. Ersi reče meni i Đadžen: „Oče, majko, odvodim vam Fengsju.” Uz te reči, Ersi sam povuče kolica na čiji pokret Fengsja, koja se do tada smešila pognute glave, stade unezvereno da se osvrće zabrinuto gledajući oko sebe. Znao sam da ona to pogledom traži mene i Đadžen, mada sam s Đadžen na leđima u stvari stajao pored nje. Kako nas je ugledala, pošle su

joj suze i kroz plač se osvrtala ka nama. Najednom sam se setio kako me je i onda, kao trinaestogodišnja devojčica, plačući posmatrala dok su je odvodili, pa i ja pogruženo zaplakah, a vrat mi sav mokar, znam da plače i Đadžen. Ipak, razmišljam, ovog puta je drugačije, jer Fengsja se udaje, pa nasmejavši se, rekoh Đadžen: „Đadžen, svadba je, trebalo bi da se smeješ.” Pošteni Ersi je vukući kolica neprekidno okretao glavu ka svojoj nevesti i videvši da se Fengsja uplakana osvrće ka nama, smesta se zaustavio i sam ukočeno pogledajući za sobom. Što je više plakala, Fengsja je bivala sve očajnija, srce mi se stezalo dok sam gledao kako mi se detetu tresu ramena, pa rekoh Ersiju: „Ersi, Fengsja je sad tvoja žena, bolje da je što pre odvezeš.” S Fengsjom udatom u gradu, ja i Đadžen bili smo kao bez glave, nikako da se smirimo. Dok nam je svakog dana bila pred očima, nije čovek posebno ni obraćao pažnju, ali čim je otišla, u kući smo ostali samo ja i Đadžen da se tako međusobno gledamo, kao da se posle tolikih godina nismo dovoljno nagledali jedno drugog. Hajde ja još i nekako, radeći u polju, uspevao sam pomalo da odagnam misli o Fengsji. Ali Đadžen nije bilo lako, dok je po ceo dan onako besposlena sedela na krevetu, kako da se ne sekira zbog ćerkinog odlaska? Najpre je samo tupo zureći ćutala na krevetu, ali posle ni ona više nije mogla da podnese da se tako muči sa silnim bolovima u leđima. Znao sam kakav je to osećaj kad si po ceo dan u krevetu, budeš umorniji nego da si radio u polju, jer ne možeš ni telo da razdrmaš. U sumrak sam je na leđima odneo u selo da malo prošeta, a kad su je ugledali, svi su je u selu srdačno i naširoko propitivali, od čega se i ona mnogo bolje osećala, pa mi se naslonila na uvo da upita: „Da nas oni to ne ismevaju?” Kažem: „Šta ima smešno u tome što svoju ženu nosim na krkače?” Počela je da uživa u prisećanju na neke stvari iz prošlosti, pa je onda najednom pomenula Fengsju, zgode sa Joućingom i tako pričajući prasnula je u smeh. Kad smo stigli do ulaza u selo, počela je da priča o onom danu kad sam se vratio, a ona radila u polju i začula kako neko glasno doziva Fengsju i Joućinga, podigne glavu i ugleda me, ali nikako da poveruje. Dok

je o tome kroz smeh pripovedala, počela je da plače, sve joj suze kaplju po mom vratu, a kaže: „Sve je bilo kako treba kad si se vratio.” Po pravilu, trebalo je da se Fengsja vrati posle mesec dana, a i mi smo morali toliko da sačekamo da bismo joj otišli u posetu. Kad ono, nije prošlo ni deset dana otkako se udala, a ona već došla. Tog dana predveče, baš smo bili završili s večerom kad neko napolju povika: „Fugui, idi vidi tamo na ulazu u selo, izgleda da ti dolazi onaj krivoglavi zet.” Ja i dalje ne verujem, jer svi u selu znaju da smo ja i Đadžen skoro pobenavili koliko nam Fengsja nedostaje, pa sve misleći da se to ovi u selu s nama sprdaju, kažem Đadžen: „Ma kakvi, nema još ni deset dana.” Đadžen uznemireno reče: „Brzo idi da pogledaš.” Otrčim do prilaza selu, kad ono stvarno Ersi, isturio levo rame sa zavežljajem kolača u jednoj ruci i Fengsjinom rukom u drugoj, idu tako ka meni nasmejani. U selu da puknu od smeha, jer tih godina baš i nisi mogao da vidiš dvoje kako se drže za ruku, a ja im kažem: „Ersi je iz grada, a u gradu se ponašaju kao zapadnjaci.” Đadžen je htela da svisne od radosti zbog Ersijevog i Fengsjinog dolaska; Kako je Fengsja sela pored nje na postelju, Đadžen ju je uzela za ruku neprestano je milujući i ponavljajući da se Fengsja udebljala, kao da je mogla bogzna koliko da se udeblja za tih desetak dana. Kažem Ersiju: „Nisam imao pojma da ćete doći, ništa nisam spremio.” Ersi se nasmeja i reče da ni on nije znao da dolaze, nego je Fengsja navaljivala, pa je on, ne znajući šta će, pošao za njom. Nakon što je Fengsja došla posle nepunih deset dana od udaje, ni mi se više nismo osvrtali na običaje i ja sam skoro svakodnevno hitao u grad pravdajući se da me je Đadžen poslala, mada sam i sam želeo što češće da ih viđam. Jurio sam u grad s istim žarom kao nekad u mladosti, samo na drugo mesto. Na odlasku bih nasekao malo povrća iz svoje parcele, stavio ih u košaru

na ruci i obuo nove platnene cipele koje mi je napravila Đadžen. Berući povrće, malo bih zablatnjavio cipele, pa bi me Đadžen smesta zaustavila terajući me da obrišem glib. Ja joj kažem: „Ovako starog, šta me još briga za blato na cipelama.” A Đadžen će na to: „Nemoj tako da govoriš, i star čovek je čovek, a čoveku priliči da bude malo uredniji.” Što jest jest, iako bolesna i vezana za krevet tolike godine, svakog dana je bila pod konac uredno počešljana. Kad bi me ugledali kako izlazim iz sela tako sređen i čist s košarom o ruci, pitali bi me: „Opet ideš kod Fengsje?” A ja bih klimnuo glavom: „Aha.” Oni će opet: „Kad tako stalno ideš, zar te onaj krivoglavi zet ne otera?” Kažem: „Nije Ersi takav.” Sve su Ersijeve komšije volele Fengsju, pa su je uvek kad bih došao hvalile govoreći da je vredna i pametna. Kad bi mela, počistila bi i pred tuđim stanovima, ne zaustavljajući se tako ni do pola ulice, sve dok je komšije već preznojenu ne bi potapšale po ramenu da prestane i ona nasmejana pošla svojoj kući. Fengsja nikada ranije nije učila da plete džempere, jer kod nas u kući, onako siromašnoj, niko ih nije ni nosio. Gledala je žene iz komšiluka kako razigranim rukama pletu pred kućom i to joj se veoma dopalo, pa bi primakla klupicu pred njih i sedela tako satima, nepomično zureći. Videvši je tako opčinjenu, komšinice su joj pokazale kako da i ona plete. Tek što su je priučile, behu ustuknule od neverice, jer je Fengsja istog trena savladala nauk i u roku od tri-četiri dana, plela je jednako brzo kao i one. Kad su me videle, rekoše mi: „Kako bi bilo dobro da Fengsja nije gluva i nema.” I one su prema njoj osećale sažaljenje. Od tada je Fengsja, čim bi završila s kućnim poslovima, sedala pred vrata i plela im. Sve su se žene u ulici slagale u tome da im džemperi koje je plela Fengsja najbolje pristaju, što im beše baš dobrodošlo, pa joj je svaka od njih donosila vunicu da joj ponešto isplete. Nije da nije bila umorna, ali Fengsji beše toplo oko srca. Kad bi za ispleteni džemper pred njom podizale palac, Fengsja bi im se

dugo i široko osmehivala. Pri svakom odlasku u grad, komšinice bi se zaređale da mi ispričaju kako je Fengsja dobra čas u ovome čas u onome, a meni samo što suze ne pođu od njihovih lepih reči, pa kažem: „Vi u gradu ste baš dobri, teško da bi u selu neko tako pohvalio moju Fengsju.” Obradovalo me je kad sam se uverio koliko se Fengsja svima dopada i kako je Ersi voli svim srcem. Kod kuće bi se Đadžen uvek požalila kako sam se predugo zadržao. I imala je pravo, jer dok mene nije bilo, ona je onako bez igde ikog kod kuće samo istezala vrat čekajući da se vratim ne bih li joj ispričao novosti o Fengsji, a onda bi se, ne dočekavši me, naravno, sva uzrujala. Kažem joj: „Kako sam ugledao Fengsju, zaboravio sam na vreme.” Po svakom povratku kući, morao sam da posedim kraj kreveta i nadugačko pripovedam Đadžen šta se Fengsji dešava u kući i napolju, koju boju odeće nosi, jesu li joj se poderale cipele koje joj je napravila Đadžen... Sve je već znala, ali i dalje nije prestajala da me zapitkuje, a ja nisam prestajao da joj odgovaram, sve dok mi se usta nisu osušila, a ona me i dalje ne pušta, nego pita: „Ima li nešto da si zaboravio da mi kažeš?” Priča bi tako potrajala do noći, i dok su drugi u selu skoro odlazili na spavanje, mi još ne bismo ni jeli, pa bih joj rekao: „Moram nešto da nam skuvam.” A ona bi me vukla ka sebi preklinjući: „Pričaj mi još o Fengsji.” Istini za volju, i meni bi se još pričalo o Fengsji, sve mi se činilo da Đadžen nije čula dovoljno, a kad sam odlazio u polje na rad, opet bih prepričavao drugima u selu kako je Fengsja pametna i marljiva, kako lepo prolazi u gradu, kako su je svi zavoleli i kako plete džempere brže od svakoga. Bilo je i nekih u selu kojima to nije bilo po volji, pa bi govorili: „Fugui, izlapeo si, u gradu su pokvarenog srca, Fengsja će svisnuti od umora radeći za druge.” Kažem: „Ma kakvi.”

A oni će: „Kad već za njih plete džempere, poklone li joj ponešto kao što red nalaže?” U selu su ti mnogo uskogrudi, samo misle kako bi nešto ušićarili. A ni gradske žene uopšte nisu tako pokvarene kao što oni kažu, dvaput sam ih čuo kako govore Ersiju: „Ersi, idi kupi kilo vunice, treba i Fengsja da ima džemper.” On bi se na to bez reči nasmejao. Ersi je bio čovek na mestu, sve me je poslušao kad se ženio Fengsjom, pošteno se istrošio i još se i zadužio. Kad smo se našli nasamo, krišom mi reče: „Oče, čim vratim dug, kupiću Fengsji vunicu.” Kako je kulturna revolucija sve strašnije uzimala maha u gradu, ulice behu sasvim oblepljene posterima, a vešali su ih niko drugi do goli probisveti, usput se i ne trudeći da poskidaju one stare, tako da su odebljali zidovi izgledali kao gomila pretrpanih džepova. Čak su i Fengsja i Ersi na vratima imali plakat, a na lavoru i drugom pokućstvu bile su im utisnute reči našeg dragog predsednika Maoa, s jastukom na kome je pisalo: ne zaboravimo na klasnu borbu i čaršavima s kojih se čitalo: napredujemo kroz buru i oluju. Svake večeri Ersi i Fengsja zaspali bi na rečima predsednika Maoa. Svakog puta kad bih došao u grad, izbegavao sam gužvu, jer nije bilo dana da neko nekog ne bije, a viđao sam nekoliko puta i ljude kako pretučeni leže na zemlji nemoćni da ustanu. Nije ni čudo što načelnik nije više odlazio u grad na sastanke, i iako su iz narodne komune često slali nekog da ga obavesti o okružnom skupu rukovodilaca treće klase, on nikada nije odlazio da prisustvuje, već nam je krišom govorio: „U gradu svakog dana poneko pogine, da umreš od straha, sad ti je da odeš u grad na sastanak isto kao da ulaziš u mrtvački sanduk.” Tako se načelnik pritajio u selu i nigde nije odlazio, ali uspeo je u spokoju da preživi samo par meseci, jer, džaba što on nije nigde izbivao, kad su mu drugi došli na vrata. Tog dana smo svi radili u polju, kad ugledasmo kako se izdaleka vijori crvena zastava i iz grada dolaze crvenogardejci 11 . Načelnik je takođe bio na njivi i kad je video da se približavaju, ustuknuo je i upitao me kao na žeravicama:

„Nisu valjda po mene došli.” Na čelu crvenogardejaca bila je neka ženska i kad su stali pred nas, ona povika: „Zašto ovde nema slogana i postera? Gde je načelnik? Ko je načelnik?” Načelnik brzo baci motiku i pritrči klimajući glavom uz naklon: „Drugarice predvodnice crvenogardejaca.” A ona ženska, odmahnuvši rukom, upita: „Zašto nema slogana i postera?” Načelnik će: „Ima slogana, ima dva slogana, ispisani su iza one kuće.” Ženska je imala najviše šesnaest-sedamnaest godina i dok je onako sva narogušena sevala očima pred našim načelnikom, sve misliš da gleda mimo njega. Onda se okrenu ka onih nekoliko crvenogardejaca sa tubama farbe u rukama i reče im: „Na pisanje slogana.” Oni smesta potrčaše ka kućama u selu da ispisuju slogane, a mlađahna predvodnica reče načelniku: „Okupi sve iz sela.” Načelnik kao oparen iz džepa izvuče pištaljku i zasvira u nju iz sve snage, na šta užurbano dotrčaše i oni iz drugih njiva. Kad su bili skoro svi na broju, devojka povika ka nama: „Ko vam je ovde zemljoposednik?” Na njene reči svi se okrenuše ka meni, noge mi se presekle od njihovih pogleda, kad srećom načelnik reče: „Zemljoposednik je streljan odmah po oslobođenju.” A ona će opet: „Ima li bogatih seljaka?” Načelnik kaže: „Bio je jedan, ali je umro pretprošle godine.” Ona baci pogled na načelnika, pa dreknu ka nama: „Ima li onih koji su pošli kapitalističkim putem?” Načelnik nasmejanog lica reče: „Ovo je malo selo, otkud nama kapitalisti?” Ona najednom ispruži ruku i uperivši prst skoro do načelnikovog nosa, upita: „Ko si ti?” Načelnik stade zaplašeno da ponavlja: „Ja sam načelnik, načelnik.”

Kad će ona odjednom na sav glas: „A ti si, znači, strana na vlasti koja se zaputila kapitalističkim putem.” Presvisnuvši od straha, načelnik ne prestaje da odmahuje rukom: „Ma ne, ne, nisam se ja nigde zaputio.” A ona, ne obazirući se na njega, uzviknu: „On nad vama sprovodi antikomunističku vlast, ugnjetava vas, morate da se dignete na ustanak i izlomite mu pseće nožurde.” Svi su zgranuto gledali u načelnika, koji je obično bio pun sebe i čija se reč bez pogovora slušala, a da pri tom nikom nikad nije palo na pamet da u nečemu nije u pravu. Kad evo ga sad tu, pred nama, pognut od muke pred grupom gradske dece koja ga kinje dok ih on neprekidno moli za milost, govoreći i ono što ni nama ne bi nikad prešlo preko usana. Preklinjao je tako neko vreme, pa se onda okrenu ka nama vičući: „Istupite i kažite da vas nisam ugnjetavao.” Svi pogledaše u načelnika, pa u one crvenogardejce, a onda u grupicama progovoriše: „Načelnik nas nije ugnjetavao, on je dobar čovek.” Ona ti nas pogleda nabranih obrva i reče: „Sad je za njega prekasno.” Potom mahnu ka grupi crvenogardejaca: „Vodite ga.” Dvojica priđoše i zgrabiše ga za ruke, a načelniku glava samo što ne iskoči iz ramena dok viče: „Ne u grad, zemljaci, spasavajte, samo ne u grad, ako odem u grad, otišao sam u mrtvački sanduk.” Koliko god je zapomagao, ništa mu nije pomoglo i tako su ga odveli pognutog, s rukama uvrnutim na leđima. Svi su ih posmatrali kako se, uzvikujući krilatice, onako krvnički nastrojeni udaljavaju i niko nije ni pokušao da ih spreči, niko živ nije imao smelosti. Ovakav načelnikov odlazak nikome nije mirisao na dobro i računali su da će, sa svim onim silnim metežom koji je vladao u gradu, sve i da sačuva živu glavu, morati da ostane makar bez ruke ili noge. Ali, nije prošlo ni tri dana, a evo ti načelnika gde sav modar i otečen u licu zanosi po onom putu,

dok svi iz njiva hitaju pred njega dozivajući: „Načelniče.” Načelnik podignu kapke, pogleda ka njima i ne progovarajući ode pravo svojoj kući, gde je dva dana othrkao. Kad je trećeg dana pošao na njivu s motikom na ramenu i mnogo manjim otocima na licu, svi se sjatiše oko njega zapitkujući čas o ovome čas o onome, i kad ga neko upita ima li još bolove, on odmahnu glavom: „Ma, bolovi još i nekako, nego, majku mu jebem, teže mi je od bolova što ne mogu da zaspim.” Dok je govorio pođoše mu suze: „Mislio sam da vas poznajem, uvek sam vas čuvao kao rođene sinove, a kad je mene zadesila nevolja, niko da mi pritekne u pomoć.” Zbog njegovih reči niko od nas se nije usudio da ga pogleda. Na kraju beše još i dobro prošao, jer su ga po privođenju u grad samo tri dana mlatili. Čunšeng je živeo u gradu, ali nije bio te sreće. Uopšte i ne znajući da je i Čunšeng nastradao, tog dana pošao sam u grad do Fengsje, kad ugledah kako grupu njih sa svakojakim papirnim kapama na glavama i natpisima na grudima sprovode ulicama. Prvo nisam mnogo ni obraćao pažnju, ali kad su došli do mene, poskočih od zaprepašćenja ugledavši pred sobom Čunšenga. Glava mu je bila pognuta i nije me ni primetio, nego je prošavši pored mene, iznenada podigao pogled i uzviknuo: „Živeo predsednik Mao.” Nekoliko njih s crvenim trakama o ramenu baciše se na njega i počeše da ga šutiraju i udaraju uz psovke: „Ti si tu našao da mi uzvikuješ, majku ti jebem kapitalističku.” Oboriše ga udarcima na pod preko onog drvenog natpisa i kad su ga šutnuli u glavu, začuo se potmuo udarac, kao kad zabiješ nogu u rupu, od čega se ceo ispružio na zemlji. Izudarali su ga tako da više ni glasa nije pustio, u životu nisam video da nekog tako tuku, a Čunšeng samo leži na zemlji kao komad mrtvog mesa i pušta da ga šutiraju. Da su nastavili, sigurno bi ga ubili, pa priskočih i povukavši dvojicu za rukav, rekoh: „Molim vas, ne bijte ga više.” Oni me svom snagom odgurnuše, tako da umalo nisam i ja završio na zemlji, kažu:

„Ko si ti?” Ja kažem: „Molim vas, ne tucite ga.” Jedan od njih pokaza na Čunšenga: „Znaš li ti ko je ovaj, to ti je bivši namesnik okruga, kapitalista.” Kažem: „Ništa ja od toga ne znam, znam samo da je to Čunšeng.” Kad su počeli da govore, nisu ga više tukli, nego su se drali na njega da ustane. Pomislim, kako li će onakav da ustane, pa priđem da mu pomognem, a on me prepozna i kaže: „Fugui, odlazi.” Kad sam se vratio kući, sednem na krevet i ispričam Đadžen šta se dogodilo Čunšengu, a ona samo saginje glavu. Kažem: „Nije trebalo onda da ga ne pustiš u kuću.” Iako ništa nije izustila, u stvari je mislila isto što i ja. Posle više od mesec dana, Čunšeng je kradom došao do nas u pola noći, ja i Đadžen smo već spavali, kad me probudi nečije kucanje na vratima. Otvorim i po mesečini prepoznam da je to Čunšeng, lica okruglog od oteklina. Kažem mu: „Čunšenže, ulazi brzo.” On stoji pred vratima ne želeći da uđe i pita: „Je li mi snaja dobro?” Kažem Đadžen: „Đadžen, to je Čunšeng.” Ona sedi na krevetu i ništa ne odgovara, ćuti i na to što pozivam Čunšenga da uđe, a on ne ulazi, nego kaže: „Fugui, izađi malo.” Ponovo se okrenem ka Đadžen: „Đadžen, došao je Čunšeng.” Ona se i dalje ne obazire na mene, pa ja šta ću, ogrnem se nečim i izađem, a Čunšeng ode pod ono drvo pred kućom i reče: „Fugui, došao sam da se s tobom oprostim.” Pitam: „A gde ideš?” On, grizući usne, oštro reče: „Ne želim više da živim.” Zapanjeno ga povukoh za ruku: „Čunšenže, ne budali, imaš ženu i sina.” Na te reči, on se zaplaka:

„Fugui, svakog dana me okače da me biju.” Dok je govorio, ispružio je ruku ka meni: „Pipni mi ruku.” Opipam, a ruka kao skuvana, da se uplašiš kako je vrela. Pitam: „Boli li te?” On odmahnu glavom: „Više i ne osećam.” Povučem ga za rame i kažem: „Čunšenže, sedi malo prvo.” Kažem: „Nemoj slučajno da bi se glupirao, svi bi mrtvi hteli da se vrate u život, a ti živ živcat, pa bi da umreš.” Kažem još: „Otac i majka su ti dali život i ako ga više nećeš, moraš prvo njih da pitaš.” On obrisa suze: „Otac i majka su mi umrli.” Kažem: „Tim pre ti valja živeti, seti se samo koliki si put prevalio vodeći onolike bitke, je li bilo lako da preživiš?” Te noći smo ja i Čunšeng dugo razgovarali, a Đadžen, koja je sedela na krevetu u kući, ništa nije promaklo. Pred svanuće je izgledalo kao da su mu moje reči malo ušle u glavu, pa je ustao s namerom da krene, kad Đadžen iznutra povika: „Čunšenže.” Obojica zastadosmo kao opareni i tek kad ga je pozvala još jednom, Čunšeng se odazva. Priđosmo vratima, a Đadžen s kreveta govori: „Čunšenže, moraš da živiš.” Čunšeng klimnu glavom, a ona unutra plače i kaže: „Ostao si mi dužan jedan život, neka to bude tvoj.” Čunšeng je stajao tako neko vreme, pa reče: „Dobro.” Otpratio sam ga do kraja sela, a on me je odvraćao, pa sam zastao na izlazu i posmatrao ga kako se udaljava onako šepav od prebijanja, naprežući se, pognute glave. I dalje nisam mogao da se smirim, pa doviknuh: „Čunšenže, obećaj mi da ćeš živeti.” Napravivši nekoliko koraka, on se okrenu: „Obećavam.” Na kraju ipak nije održao obećanje. Nakon malo više od mesec dana čuo

sam da se okružni namesnik Liu u gradu obesio. Koliko god da je prema nekome sudbina naklonjena, ako mu je do umiranja, taj će sigurno sebi i prekratiti život. Kad sam preneo Đadžen šta se dogodilo, ceo dan je patila i tek uveče mi rekla: „Čunšeng stvarno nije bio kriv za Joućingovu smrt.” Kad su poljski radovi uzeli maha, nisam više mogao onako često da obilazim Fengsju u gradu. Srećom pa je još bilo vreme narodne zadruge, tako da su svi u selu zajedno radili i nisam morao da brinem. Jedino što Đadžen još uvek nije mogla da ustane iz kreveta, pa sam, radeći od jutra do mraka, morao da se pobrinem da ne zapostavim njivu, ali ni da Đadžen kod kuće ne gladuje, od čega sam zaista spadao s nogu. Već su me stigle godine i da mi je bilo kojih dvadeset manje, dovoljno bi mi bilo da se jednom ispavam i bio bih kao nov, ali kad te savlada starost, nije ti dovoljno ni da se nekoliko puta odmoriš, pa tako na poslu nisam bio u stanju ni ruku da podignem, nego bih se samo umigoljio među druge u selu i pretvarao da radim, mada niko od njih, da mi ne bi stajao na muku, ništa nije pominjao. Tokom poljskih radova, Fengsja je došla kod nas na nekoliko dana, tako da je ona kuvala, grejala vodu i služila Đadžen, znatno mi olakšavši. Ali opet razmišljam, jednom kad udaš kćer, to ti je kao kad prospeš vodu, kako god okreneš, Fengsja je sada Ersijeva i ne može predugo da se zadrži kod kuće. Ja i Đadžen smo se dogovorili da je pošto-poto pošaljemo natrag, tako da smo je na kraju oterali. Gurkao sam je rukom sve do nakraj sela propraćen veselim smehom drugih koji su dobacivali da još nisu videli takvog oca. Uzvratim i ja njima osmehom, ćutke razmišljajući da ni ja još nisam video nečiju ćerku u selu koja je tako dobra prema svojim roditeljima, pa kažem: „Fengsja je jedna, dok ovde dvori mene i Đadžen, ko će da dvori mog krivoglavog zeta?” Ja je tako oteram nazad u grad, ali ne prođe dugo, a evo ti nje opet, ovog puta sa sve krivoglavim zetom. Drže se za ruke u daljini, primetim ih ja i pre nego što su se približili, ne vidim još ni Ersijevu nakrivljenu glavu, dovoljno je da spazim ruku u ruci i odmah znam ko je. Ersi podiže flašu pirinčane rakije s osmehom od uva do uva. Fengsji o ruci košara od

bambusa, ni njoj ne silazi osmeh s lica. Pomislim, sigurno se nešto lepo desilo, čim su tako radosni. Ersi kod kuće zatvori za sobom vrata i kaže: „Oče, majko, Fengsja je u drugom stanju.” Saznavši da Fengsja očekuje dete, i ja i Đadžen razvukosmo usne u osmeh. Ko zna koliko bismo se nas četvoro tako smejali da se Ersi nije setio one rakije u rukama i prišao krevetu i stavio je na stočić, na šta i Fengsja iz košare izvadi činiju soje. Rekoh: „Svi na krevet, hajdemo svi na krevet.” Fengsja je sela pored Đadžen, a ja, prinevši četiri činijice za piće, sedoh pored Ersija. On mi nasu do vrha, pa onda nasu i Đadžen i na kraju Fengsji, koja uhvativši flašu stade da odmahuje glavom, dok joj Ersi ne reče: „Danas i ti moraš da popiješ.” A Fengsja kao da ga razume, prestade da odmahuje glavom. Kad smo nazdravili, Fengsja otpivši gutljaj stade da se mršti, pogledam Đadžen, i ona nabrala čelo i smeje se skupljenih usana. Ja i Ersi smo u jednom gutljaju iskapili celu činijicu i čim smo je sasuli u sebe, Ersiju pođoše suze, pa kaže: „Oče, majko, ni u snu ne bih pomislio da bi mogao doći ovaj dan.” Na te reči, Đadžen se smesta ovlažiše oči, a meni je bilo dovoljno da je pogledam pa da i mene obliju suze. Rekoh: „Nisam ni ja. Ranije sam najviše strahovao šta će biti s Fengsjom kad ja i Đadžen umremo, sad nam je laknulo, bolje je ovako s detetom, imaće ko da je pokopa.” Videvši nas sve onako uplakane, i Fengsja briznu u plač. Đadžen jecajući reče: „Kako bi bilo lepo da je Joućing živ, Fengsja ga je podigla, bili su tako vezani jedno za drugo, a danas nije tu.” Ersi još jače zastenja: „Šta bih dao da su mi roditelji još živi, kad mi je majka umirala, uhvatila me je za ruku i nije htela da je pusti.” Što smo više plakali, svima nam se srce sve više kidalo, dok se na kraju Ersi nije nasmejao pokazujući na onu činiju soje: „Oče, majko, uzmite soje, Fengsja je spremila.” Kažem: „Ja hoću, ja

hoću. Đadžen, jedi.” Ja i Đadžen razmenjujemo poglede, oboje nasmejani, uskoro ćemo dobiti unuka. Tako smo nas četvoro u plaču i smehu dočekali noć, da bi se Ersi i Fengsja tek onda zaputili nazad. Otkako je zatrudnela, Fengsja je Ersiju još više prirasla za srce. Na leto im je kuća bila puna komaraca, a pošto nisu imali mrežu, čim bi se smrklo, Ersi bi legao na krevet i pustio da ga celog izujedaju, ostavljajući Fengsju da se sedeći napolju rashladi, i tek kad bi se komarci na njemu zasitili do iznemoglosti, uveo bi Fengsju u kuću da spava. Fengsja ga je nekoliko puta takvog zaticala, a on bi se odmah zabrinuo i izgurao je napolje. Sve su mi to pričale Ersijeve komšije, koje su ga savetovale: „Idi kupi mrežu za komarce.” Ersi bi se samo nemo nasmejao i prvom prilikom mi rekao: „Još me muči što nisam vratio sve dugove.” Videvši ga onako sveg crvenog od ujeda, srce me je zabolelo, pa kažem: „Nemoj tako.” A on će meni: „Ja sam samo jedan, ništa strašno i da me malo više izujedaju, u Fengsjinom slučaju, sad ih ima dvoje.” Fengsja se porađala u zimu i tog dana je padao toliko jak sneg da se s prozora ništa nije moglo razaznati. Otkako je ušla u porodilište, cele noći nije izlazila, tako da je mene i Ersija, dok smo ispred čekali, obuzimala sve veća zebnja. Čim bi izašao doktor, pritrčavali smo da se raspitamo i pošto bi nam rekao da se još porađa, malo bi nam laknulo. Pred svitanje, Ersi mi reče: „Oče, idi ti da spavaš.” Odmahnem glavom: „Kako da zaspim kad mi srce nije na mestu.” Ersi me je nagovarao: „Ne možemo ovako obojica, treba neko i da se pobrine za Fengsju kad se porodi.” Shvativši da je u pravu, kažem mu: „Ersi, idi ti prvi odspavaj.” Tako smo ti se mi međusobno ubeđivali, da na kraju nijedan od nas nije otišao na spavanje. Bilo se već sasvim razdanilo, a Fengsje još nema, pa smo se ponovo uplašili, jer su sve one porodilje koje su ušle posle nje već izašle s

decom. Nismo mogli više bespomoćno da sedimo, pa smo se primakli vratima da oslušnemo i odahnuli zaćuvši unutra ženske jauke. Ersi reče: „Fengsja se namučila.” Posle izvesnog vremena, pomislim da ipak nešto nije kako treba, jer Fengsja onako nema ne bi zapomagala, pa to kažem Ersiju, a on, najednom prebledevši, potrča do porodiljske sobe vičući na sav glas: „Fengsja, Fengsja.” Izađe jedan doktor, koji dreknu na njega: „Šta se dereš, izlazi.” Ersi ridajući reče: „Kako to da mi žene još nema?” Neko nam sa strane dobaci: „Neki su porodaji brži, a neki sporiji.” Nas dvojica se pogledasmo, sve mislimo možda je stvarno tako, pa opet sednemo da čekamo, a srce i dalje bije kao ludo. Nedugo zatim, izađe jedan doktor, koji nas upita: „Birajte: majka ili dete?” Zablejasmo se u njega kao tele u šarena vrata, a on će opet: „Hej, vas pitam.” Ersi se baci pred njega na kolena urlajući kroz plač: „Doktore, spasite Fengsju, hoću Fengsju.” Pridignem Ersija da ne jeca na podu, govoreći mu, da ne može tako, da će uništiti zdravlje. Kažem: „Samo da Fengsji nije ništa, znaš kako se kaže, sve dok se gora zeleni, ne moraš da strahuješ za ogrev.” Ersi će grcajući: „Ostao sam bez sina.” I ja sam ostao bez unuka. Klone mi glava i zaridam. U podne izađe doktor i kaže: „Porodila se, muško je.” Ersi usplahireno skoči vičući: „Nisam rekao da hoću dete.” Doktor reče: „I s majkom je sve u redu.”

Kad sam čuo da je s Fengsjom sve u redu, pomutilo mi se pred očima, bilo je to previše za mene onako starog. Ersi da pukne od sreće, sedi pored mene tresući se od prejakog smeha. Kažem mu: „E sad mogu mirno na spavanje, brzo ću doći da te zamenim.” Ko bi ikad pomislio da će odmah po mom odlasku s Fengsjom krenuti naopako. Nije prošlo ni par minuta otkako sam izašao, a nekoliko doktora je utrčalo u porodiljsku sobu dovlačeći maske s kiseonikom. Nakon porođaja je mnogo krvarila i još pre večeri izdahnula. Tako su mi i sin i ćerka umrli na porođaju, Joućing na tuđem, a Fengsja na svom. Tog dana je strašno zavejalo, a Fengsja je mrtva ležala u onom sobičku pred kojim sam, nameravajući da je vidim, nemoćno zastao ugledavši istu onu prostoriju u kojoj sam pre više od deset godina zatekao mrtvog Joućinga. Stajao sam u snegu slušajući kako Ersi unutra ne prestaje da je doziva, dok nisam od bola čučnuo. Od snežnih pahulja koje su vejale po meni nisam više mogao da razaznam ni gde su vrata, do mene iznutra dopire samo Ersijev plač i zapomaganje. Dozovem ga po imenu i tek posle nekoliko puta, on se iznutra odazove, pa izašavši na vrata reče: „Hteo sam majku, a oni mi dali dete.” Kažem: „Hajdemo kući, mora da smo se ovoj bolnici nečim zamerili u prošlom životu, čim je tu prvo umro Joućing, a sad i Fengsja. Ersi, hajdemo kući.” Ersi me je poslušao, uprtio Fengsju na leđa i tako nas troje krenusmo njihovoj kući. Bio je već mrak, a ulica sva pod snegom, nigde žive duše, samo huči severozapadnjak i pahulje nam biju u lice kao pesak. Ersi je od plakanja bio već bez glasa i kad malo odmakosmo reče: „Oče, ne mogu više da hodam.” Kažem mu da mi preda Fengsju, a on ni da čuje, pa opet čučne posle nekoliko koraka: „Oče, leđa me ubijaju.” Sve je to od onolikog plača, od toga su njega leđa zabolela. Kad smo stigli kući, Ersi položi Fengsju na krevet, pa se sklupča pokraj nje ne ispuštajući je iz vida. Nisam morao ni da ga pogledam, dovoljne su mi bile

njegova i Fengsjina senka na zidu da mi se duša pokida. Te dve senke bile su crne i velike, jedna leži, a druga kao da kleči, jednako nepomične, mrdaju se samo Ersijeve suze, jasno ih vidim kako jedna po jedna klizi između dveju senki. Otrčim do kuhinje da zagrejem vodu, ne bi li Ersi popio nešto toplo da se zagreje, ali dok sam ja sačekao da voda provri i prineo je, svetiljka je bila već dogorela, a Ersi i Fengsja su spavali. Celu tu noć presedeo sam u njihovoj kuhinji dočekavši tako jutro, slušam kako napolju bruji mećava, pa onda okrene na susnežicu koja u naletima škropoće po prozoru, i dok Ersi i Fengsja u mukloj tišini spavaju u sobi, studen vetar fijuče kroz dovratak i unosi hladnoću od koje su me zabolela oba kolena; srce trne kao da je zaleđeno, ostao sam i bez sina i bez ćerke, a ni suza više nemam da se isplačem. Onda pomislim na Đadžen, koja me i dalje širom otvorenih očiju čeka da se vratim i saopštim joj vesti, nakon što mi je na polasku naložila da se vratim odmah po Fengsjinom porođaju i javim joj je li muško ili žensko. Kako da joj izađem na oči i kažem da je Fengsja umrla? Kad je umro Joućing, Đadžen umalo nije pošla za njim, a evo sad sahranjuje i Fengsju, pa koje bi to majčinsko srce podnelo? Sutradan je Ersi s Fengsjom na leđima pošao za mnom kući. Još je padao sneg, pa je Fengsja, skoro sasvim bela, izgledala kao da je pokrivena pamukom. Ugledavši s vrata Đadžen kako sedi na krevetu potpuno razbarušene kose i glave oslonjene o zid, odmah sam znao da je shvatila kako se s Fengsjom nešto dogodilo, čim me dva dana i dve noći nije bilo kod kuće. Mene obliše suze, a Ersi, koji je u međuvremenu prestao da plače, od pogleda na Đadžen ponovo zarida, mumlajući: „Majko, majko...” Đadžen pomeri glavu i odvoji se od zida, netremice posmatrajući Fengsju na Ersijevim leđima. Pomogoh mu da je spusti na krevet, a Đadžen pognu glavu pogleda uprtog u Fengsju kao da će joj oči svakog trena iskočiti iz jabučica. Nikada ne bih pomislio da će se Đadžen ovako ponašati, ni suzu nije pustila, samo je gledala Fengsju milujući joj rukom lice i kosu. Ersi je plačući čučnuo s glavom prislonjenom o krevet. Ja sam stajao po strani i posmatrao Đadžen, ne znajući šta od nje mogu da očekujem. Tog dana nije

ni plakala ni zapomagala, samo je povremeno odmahivala glavom. Kad se sneg na Fengsji polako otopio, ceo krevet bio je mokar. Sahranili smo Fengsju pored Joućinga. Sneg je bio prestao i zasijalo je sunce, severozapadnjak je zaduvao još oštrije i glasnije, skoro zatomljujući zvuk lišća. Dok smo posle pokopa ja i Ersi stajali tako s motikom i lopatom u rukama, umalo nas vetar nije oborio. Sve je bilo prekriveno snegom, tako da su te oči bolele od one bleštave beline na suncu usred koje je odudarao samo Fengsjin grob, a ja i Ersi nikako da krenemo, zagledani u vlažnu zemlju. Ersi pokaza na prazno parče zemlje pored i reče: „Oče, kad umrem, ovde me sahrani.” Uzdahnem i kažem mu: „To nek ostane za mene, ja ću svakako umreti pre tebe.” Pošto smo sahranili Fengsju, sad smo mogli da uzmemo dete iz bolnice. Ersi je sa sinom na rukama prevalio više od pet kilometara do naše kuće, stavio dete na krevet, a ono, kako otvori oči, namršti čelo i samo švrlja pogledom gledajući ko zna šta. Dovoljno ti da ga vidiš, pa da kao ja i Ersi prasneš u smeh. Đadžen se uopšte nije smejala, samo ga je netremice posmatrala i stavljala mu prst na lice, sa istim onim izrazom s kojim je gledala u umrlu Fengsju i koji me je onespokojio, pa sam se prestrašeno pitao šta se s njom zbiva. Ersi je potom podigao glavu, da bi, ugledavši Đadžen, istog časa prestao da se smeje smeteno stojeći s oklembešenim rukama. Tek posle dugo vremena, Ersi mi tiho reče: „Oče, nadeni detetu ime.” Đadžen tad progovori promuklim glasom: „Ovo dete je po rođenju ostalo bez majke, neka se zove Kugen 12 .” Ni tri meseca od Fengsjine smrti, umrla je i Đadžen. Tih dana, pre nego što će umreti, često mi je govorila: „Fugui, Joućinga i Fengsju si ti sahranio, nekako mi je lakše kad pomislim da ćeš me svojom rukom zakopati.” Znala je da joj se bliži smrt, a delovala je sasvim smireno. Tada već nije imala snage ni da sedne, nego je sklopljenih očiju ležala na krevetu, ali ju je sluh i dalje odlično služio, pa bi otvorila oči čim bi me začula kako guram vrata po povratku s rada i pomerala usne, po čemu sam znao da mi nešto govori. Tih poslednjih dana mnogo je volela da priča i ja bih seo na krevet

da primaknem lice uz njeno, ne bih li čuo šta mi govori glasom tihim poput otkucaja srca. Šta ti je čovek, koliko god da je u životu propatio, kad mu dođe vreme da umre, uvek će smisliti način da se nekako uteši, pa tako i Đadžen, koja mi je neprestano ponavljala: „Ovaj život samo što nije prošao, pošto si bio prema meni tako dobar, ja sam sasvim zadovoljna, a i ja sam tebi rodila sina i kćer, i tako ti se odužila, trebalo bi da i sledeći život provedemo zajedno.” Kad je rekla da bi mi i u sledećem životu bila žena, navrle su mi suze na oči i pokvasile njeno lice, a ona dvaput trepnu i blago se osmehnu govoreći: „I Fengsja i Joućing su umrli pre mene, mirna sam što ne moram više za njih da se sekiram, ipak sam ja majka i oba deteta su mi za života bila poslušna, a to je nešto zbog čega čovek treba da bude zadovoljan.” A za mene će: „Ti još moraš da poživiš, tu su Kugen i Ersi, Ersi ti dođe kao sin, a Kugen će kad poraste biti dobar prema tebi kao Joućing, biće poslušan.” Umrla je u podne, kad sam došao kući s posla, još je otvarala oči, unesem joj se u lice, ali ništa ne govori, pa odem do kuhinje da joj skuvam činiju kaše. Sednem pored kreveta da joj prinesem kašu, kad me ona sklopljenih očiju odjednom zgrabi za ruku i to s takvom neobičnom snagom da sam se zapanjio, pa se onda nečujno napregnu da uzme vazduha, a nikako da udahne. Brzo odložim onu kašu na stolicu, opipam joj slobodnom rukom čelo i malo se smirim uverivši se da je još toplo. Izgledala je baš kao da spava, potpuno spokojnog lica na kojem nije bilo ni traga patnje. A onda, sasvim iznenada, ohladi joj se ruka kojom me je zgrabila, opipam joj mišicu, i ona se hladi deo po deo, hladne su joj već i noge, hladno joj je celo telo, samo joj je još jedan delić grudi i dalje topao, prislonim ruku na taj komadić topline, a ona kao da mi curi između prstiju. Kad joj se ruka kojom me je držala opustila, ostala je ukočena na mojoj.

„Đadžen je imala lepu smrt”, rekao je Fugui. U tom trenutku, popodne se već primicalo kraju, pa su se radnici u polju u grupicama zaputili ka međama, sa suncem na severozapadnom nebu koje je izgubilo na bleštavilu i pretvorilo se u crveni kolut na ružičasto svetlucavom sloju oblaka. Fugui me je posmatrao blago se osmehujući i dok mu je sunce na zalasku obasjavalo lice, izgledao mi je posebno živopisno. Rekao mi je: „Đadžen je imala lepu smrt, umrla je sasvim spokojna, čista kao suza, nije za sobom ostavila ništa što bi joj čovek mogao zameriti, a ne kao neke iz sela koje drugi ne prestaju da ogovaraju ni posle smrti.” Slušajući kakvim tonom taj starac preko puta mene pripoveda o ženinoj smrti, koja ga je zadesila još pre više od deset godina, neka neizreciva toplina mi je navrla u srce. Kao da se trava povija na vetru, ugledao sam kako se spokoj u daljini talasa. Nakon što su polja oko nas opustela, zavladala je nekakva prijatnost i to nepregledno prostranstvo kao voda se presijavalo pod suncem na zalasku. Fugui me je s obema rukama položenim na krilu posmatrao skupljenih očiju, još uvek ne nameravajući da ustane, a ja sam znao da njegova pripovest još uvek nije završena. Želeo sam da iskoristim to vreme pre njegovog odlaska i dopustim mu da mi dovrši priču, pa sam ga odmah upitao: „Koliko Kugen sada ima godina?” U očima mu se pojavio tako čudesan izraz, da nisam mogao da razlučim je li u pitanju očaj ili zadovoljstvo. Preleteo je pogledom preko moje glave i upravio ga u daljinu, a zatim rekao: „Ako računaš u godinama, Kugen bi ove godine trebalo da napuni sedamnaest.”

Posle Đadženine smrti, ostali su mi samo Ersi i Kugen. Ersi je nekako uspeo da namakne novac i kod nekog napravi uprtaču u kojoj je Kugen po ceo dan visio na očevim leđima, zbog čega se Ersi u poslu još više zamarao. Dok je prevozio robu, vukao je za sobom pretrpana kolica sa sve Kugenom na sebi, teško dolazeći do daha. Uprtio bi na sebe još jedan zavežljaj u kojem su bile natrpane Kugenove pelene, pa se dešavalo da po kišnom vremenu nema suvih pelena da mu ih zameni, nego bi morao da na kola natakne tri pritke bambusa, dve uspravno i jednu preko njih, da bi ih na njima sušio. U gradu su mu se smejali, a njegov ortak u poslu bi, znajući za Ersijevu nevolju, psovao svakog ko mu se podrugivao: „Samo se ti smej, pička ti materina. Nastaviš li da se smeješ, rasplakaćeš se.” Čim bi Kugen u torbi zakmečao, Ersi bi po plaču znao je li ogladneo ili se upišao, pa je umeo da mi kaže: „Kad otegnuto plače, znači gladan je, isprekidano znači da mu se skupilo oko guze.” I stvarno, kad bi se usrao ili upišao, Kugen je unjkao tako da bi čovek prvo pomislio da se smeje. Tako mali čovek, a već ume različito da plače. To on sve iz ljubavi prema ocu, pa mu odmah kaže šta bi, da se Ersi ne bi mučio. Kad bi ogladneo, Ersi je odmah spuštao kolica i odlazio da potraži neku dojilju kojoj bi pružio jedan mao 13 i rekao: „Molim te daj mu par gutljaja.” Ersi nije bio kao drugi očevi, on je gledao svoje dete kako odrasta. Čim bi mu na leđima malo otežao, odmah bi znao da je Kugen malo ojačao. Naravno da bi se zbog sina obradovao, pa bi mi rekao: „Kugen je otežao.”

Kad sam odlazio u grad da ih obiđem, često bih ugledao Ersija kako sav mokar od znoja vuče kolica po ulici, dok se Kugenu njiše glavica, koja viri iz torbe. Ersi mi je delovao preumorno, pa sam ga nagovarao da mi dopusti da Kugena odvedem sa sobom na selo. Nije hteo da pristane, kaže: „Oče, ne mogu od njega da se odvojim.” Srećom, pa je Kugen brzo porastao i mogao već da hoda, olakšavši tako Ersiju, koji je sada mogao da ga, dok istovaruje i utovaruje, pusti da se igra sa strane i stavi na kola u polasku. Kad je malo odrastao, Kugen je znao ko sam i pošto je mnogo puta čuo Ersija kako me oslovljava sa „oče”, to je zapamtio. Svakog puta kad bih dolazio do njih u grad, Kugen bi, sedeći na kolima, čim bi me ugledao, piskavim glasićem dovikivao Ersiju: „Otac, eno ti ga otac.” Još dok je bio u torbi na očevim leđima, to dete je umelo da psuje i kad bi se razljutio, pucketao je i praskao ustašcima sav crven u licu, ko bi mu ga znao šta taj priča, vidiš samo kako mu pljuvačka izleće na usta, jasno je jedino Ersiju, koji mi kaže: „Ma, pusti ga, psuje.” Kad je prohodao i malo progovorio, bio je još oštroumniji. Čim bi ugledao drugu decu s nečim zanimljivim u rukama, nacerio bi im se i mahao iz sve snage govoreći: „Dođi, dođi, dođi.” Deca bi stala pred njega, a on bi smesta ispružio ruku da im otme stvar iz ruke, pa pošto bi se opirali, odjednom bi se narogušio i srdito ih terao od sebe govoreći: „Idi, idi, idi.” Ersi se nikada nije povratio od Fengsjine smrti i mada ni ranije nije nešto mnogo pričao, odonda je govorio još manje, tako da bi, kad god bi mu se ko obratio, samo otpuhnuo umesto odgovora. Samo bi sa mnom, kad me sretne, znao da prozbori koju reč više. Kugen nam je postao sve u životu i što je više džikljao, bio je sve sličniji Fengsji, a što je više ličio na Fengsju, sve nam je teže padalo da ga gledamo. Ersiju bi ponekad krenule suze dok ga je posmatrao, a ja mu, kao tast, kažem: „Ima već tome otkako je Fengsja umrla, bolje bi bilo da je zaboraviš ako

možeš.” Kugenu je tad bilo tri godine, sedi na klupici i maše nogicama, a sav se napregao iskolačenih očiju da čuje o čemu nas dvojica govorimo. Ersi nakrivi glavu kao da razmišlja, pa posle nekog vremena reče: „Jedina sreća koja mi je preostala je da razmišljam o Fengsji.” Ja posle krenem da se vratim u selo, a i Ersi mora na posao, pa izađemo zajedno. Kako smo izašli, Ersi se primače uza zid i poče da juri iskrivljene glave, kao da se plaši da ga neko ne prepozna, vuče Kugena za sobom, dete se spotiče, skroz se izvilo. Ja, šta ću, ćutim, znam da je Ersi takav postao tek otkako je ostao bez Fengsje. Iz komšiluka mu samo dovikuju: „Uspori malo, Kugen će ti pasti.” Ersi samo frkne i nastavi da juri. Kugen se klimata iza oca, koji ga vuče za ruku i koluta očima osvrćući se svuda oko sebe. Kad smo stigli do ugla, kažem: „Ersi, idem ja.” A on se tek onda zaustavi i isturi rame da me pogleda, kažem Kugenu: „Kugene, idem ja.” A on mi mahnu i tankim glasićem reče: „Idi.” Grabio sam svaki slobodan trenutak da odem do grada, nikako mi se nije ostajalo u kući, jer s Kugenom i Ersijem u gradu, samo tamo sam se osećao kao kod svojih, u selu me nije čekalo ništa drugo do teška čamotinja. Nekoliko puta dovodio sam Kugena da bude kod mene u selu, a on se nimalo ne buni, nego sav srećan trči unaokolo i traži od mene da mu ulovim vrapca na drvetu. Kažem, šta ti je, kako da ga ulovim, a on mi pokazuje rukom ka gore i kaže: „Popni se.” Kažem mu: „Pašću i polomiću se, nećeš valjda da poginem?” A on će: „Neću da pogineš, hoću vrapca.” Kugen je veoma bezbrižno provodio vreme na selu, samo što je Ersiju to teško padalo, jer nije mogao ni dana bez njega, pa je svake večeri posle posla, onako umoran kao pas, pešačio više od pet kilometara da ga vidi, a onda ranim jutrom ustajao da ode natrag u grad na posao. Vidim ja da tako

više ne može, pa sam otada vraćao Kugena Ersiju pre mraka. Pošto od Đadženine smrti nisam više imao obaveza, u gradu bi mi Ersi rekao: „Oče, ostani kod nas.” Tako bih ja po nekoliko dana ostajao u gradu. Što se Ersija tiče, njemu je to bilo po volji i često je govorio kako je bolje da su u kući zajedno tri, a ne samo dva pokolenja, ali, sve dok su me služile ruke i noge i dok sam bio u stanju da zarađujem, nisam mogao da dopustim da nas Ersi prehranjuje, jer dve plate su ipak omogućavale da Kugen živi u većem izobilju. Tako je potrajalo sve do one godine kad je Kugen navršio četvrtu, a onda je Ersi poginuo. Zdrobila su ga dva bloka cementa. Kad se baviš prevozom robe, dovoljna je i najmanja neopreznost, pa da nešto polomiš ili se ozlediš, ali samo je Ersi uspeo da tako izgubi život, takva ti je sudbina nas iz kuće Sjuovih. Tom prilikom je njih nekoliko utovarivalo na kolica cementne grede i Ersi je stajao pred jednom, a dizalica je sa strane podigla četiri komada, kad su se, ko zna čijom greškom, neočekivano obrušile na njega. Niko nije ni primetio da je Ersi unutra, samo se najednom prolomio krik: „Kugene!” Ersijeve kolege su mi ispričale da su se od tog njegovog krika svi ukočili od straha, niko od njih nikada nije pomisiio da mu glas ima takvu silinu od koje kao da su mu se grudi cepale. Kad su došli do njega, moj krivoglavi zet je već bio mrtav, s telom prilepljenim uz onaj cementni blok, a osim glave i stopala, ceo je bio zgnječen tako da jednu celu kost nisi mogao da pronađeš u onoj kaši od krvi i mesa slepljenoj za beton. Rekli su mi i da mu se na samrti iznenada ispravio vrat, a usta ostala širom razjapljena dok je dozivao sina. Kugen se igrao nedaleko odatle, pored jezerceta, bacajući kamenčiće u vodu i kad je začuo očev samrtni poziv, okrenuo je glavu i viknuo: „Šta je bilo?” Sačekao je malo, pa kad je video da ga otac više ne doziva, nastavio je da baca kamenčiće. Tek kad su Ersija otpremili u bolnicu i shvatili da je mrtav, neko je pošao po Kugena: „Kugene, Kugene, umro ti je otac.” A Kugen se, još i ne znajući šta to znači umreti, okrenu i odgovori: „Dobro.”

I ne obraćajući dalje pažnju, nastavi da baca kamenčiće. Ja sam baš radio u polju, kad dotrčaše s Ersijevog posla da mi kažu: „Ersi samo što nije umro, u bolnici je, požuri.” Čuvši da su Ersija posle nesreće odveli u bolnicu, odmah sam zaplakao i doviknuo im: „Brzo ga vadite odatle, nikako u bolnicu.” Oni blenu u mene kao da sam poludeo, kažem: „Čim uđe u onu bolnicu, nema mu života.” Joućing i Fengsja su umrli u toj bolnici, pa zar i Ersi tamo da završi. Zamisli samo, triput sam u ovom životu išao u onu sobu gde polažu mrtvace i sva tri puta su unutra ležali moji najbliži. Ostario sam, ko bi to podneo. Kad sam otišao po Ersija, dovoljno mi je bilo da pogledam onu sobu, odmah sam se skljokao na pod. I mene su kao Ersija izneli iz bolnice. Posle Ersijeve smrti, preselio sam Kugena kod sebe na selo. Na odlasku iz grada, Ersijevo pokućstvo sam ispoklanjao komšiluku, a za sebe uzeo samo ono što je bilo lakše za poneti. Dok sam tako išao držeći Kugena za ruku, bila je skoro noć i ceo komšiluk je izašao da me isprati. Kad smo izbili na ulicu, rekoše: „Svrati češće do nas.” Nekoliko žena je i plakalo, sve miluju Kugena i govore: „Ovo dete stvarno ima tešku sudbinu.” Kugenu beše mrsko što mu lice zasipaju suzama, pa uze da me vuče za ruku ne prestajući da me požuruje: „Kreni, hajde, kreći.” Već je bilo zahladnelo dok sam ja hodao ulicom vodeći za sobom Kugena, leden vetar mi se zariva u grlo, sa svakim korakom srce mi se još više stegne, pa pomislim na one vesele dane kad smo svi bili na okupu, a sad ostali samo starac i dete, teško mi toliko da ne mogu ni da uzdahnem. Pogledam Kugena, pa se utešim, ranije nisam ni njega imao, najvažnije je da je on sada sa mnom, imaće plamen sveće na koga da se prenese, treba još poživeti kako valja. Nadomak jedne radnje s kuvanim rezancima, Kugen odjednom povika tako da je sve odzvanjalo: „Ja ne jedem rezance.”

Mene tište druge stvari, pa i ne obraćam pažnju na to šta govori, nego samo prolazim pored ulaza u radnju, a on će opet: „Ja ne jedem rezance.” Vuče me za ruku i ne mrda, a ja tek onda shvatim da mu se jedu rezanci, pa kažem sebi, ovako sirot bez oca i majke, neka pojede činiju kad su mu se već prijeli. Uđemo unutra i utrošim devet fenova za jednu malu porciju rezanaca, pa sednem da gledam kako ih onako slasno srčući trpa u sebe, sav se preznojio i na izlasku se još oblizuje govoreći: „Sutra dolazimo ponovo da jedem, važi?” Klimnem glavom: „Važi.” Nismo daleko odmakli, kad dođosmo do jedne prodavnice slatkiša, a on me opet vuče za ruku i podigavši glavu, sav ozbiljan kaže: „Do malopre su mi se jeli slatkiši, ali posle ovih rezanaca sad baš i ne bih.” Znam ja da on to od mene izokola traži da mu kupim slatkiše, pa opipavši džep nađem dva fena i dok sam se tako premišljao, napipam i jednu petofenovku, odem i kupim mu pet bombona. Kod kuće je Kugen kukao da je umoran i kako ga strašno bole noge od tolikog pešačenja. Stavim ga u krevet, a ja pođem da podgrejem malo vode ne bih li mu zagrejao stopala. Dođem s toplom vodom, a on već slatko spava s obema nogicama prislonjenim o zid. Videvši ga onakvog, uhvati me smeh. Zabolele ga noge, pa ih lepo uspravio uza zid da odmore, tako mali, a već zna da se brine o sebi. Odmah zatim me spopade tuga od pomisli kako i ne zna da nikad više neće videti oca. Kad sam te noći zaspao, osećam samo kako mi nešto neprijatno pritiska srce, probudim se i pogledam, kad ono Kugen se celom guzom izvalio preko mojih grudi, a ja uzmem pa je pomerim. Nije prošlo dugo, taman da zaspim, a njemu guza malo-malo, pa opet na meni. Pipnem ga i shvatim da se upiškio u krevetu, sve ispod njega mokro, nije ni čudo što bi guzu da prebaci meni preko prsa. Pomislim, neka ga. Sutradan, dete se uželelo oca. Radim ja na njivi, a on se igra na međi, pa me najednom upita: „Je l’ me ti vraćaš ili tata dolazi po mene?” Svi u selu ga gledaju i sažaljivo odmahuju glavom, a neko mu reče:

„Ne vraćaš se.” On odmahnu glavom i ozbiljno reče: „Nego šta nego se vraćam.” Videvši da mu otac ne dolazi, predveče se malo unervozio, sve prevrće ustašcima i priča kao navijen, ništa ga živo ne razumem, pa pomislim, sigurno psuje, dok na kraju ne reče: „Nek mu bude, kad ga već nema, i ne mora da dođe po mene, ja sam malo dete i ne poznajem put, ti me vrati.” Kažem: „Otac neće doći po tebe, a ni ja ne mogu da te vratim, otac ti je umro.” A on će: „Znam ja da je umro, već se smrklo, a on ne dolazi da me vodi.” Dok smo te večeri ležali umotani u jorgan, da bih mu objasnio šta to znači umreti, kažem mu, kad neko umre, pokopaju ga, a živi ga više nikada ne vide. Prvo je drhtao od straha, a onda se setio da više nikada neće videti oca, pa je zaridao i priljubio obraščić uz moj vrat obasipajući mi grudi toplim suzama, sve dok naposletku nije plačući zaspao. Posle dva dana, pomislih da bi trebalo da ga povedem na Ersijev grob, pa ga povedem za ruku zapadno od sela i pokažem mu u kojem grobu mu je baka, u kojem mu je majka i na kraju ujak. Nisam mu još rekao ni gde je Ersi sahranjen, a on plačući rukom pokazuje na očev grob i kaže: „Ovo je moj tata.” Nakon pola godine mog i Kugenovog zajedničkog života, u selu su uveli utvrđivanje proizvodne norme po domaćinstvima, pa se još teže živelo. Mojoj porodici dodeljen je mu i po zemlje. Nisam više mogao kao ranije da se na poslu ubacim među druge u selu i zabušavam kad se umorim. Sada su poljski poslovi neprestano čekali na mene i ako ih ja nisam obavljao, nikoga nije bilo da me odmeni. Kad ostariš, nisi ni za šta, svakog dana muče te leđa, oči te ne služe kako treba. Ranije bih samo uprtio na rame štap s naramkom povrća i začas stigao do grada, a sad ne znam da li više hodam ili se odmaram, da mi ne bi sve ostalo neprodato, moram da krenem dva sata pre svanuća, baš kao po onoj staroj da nezgrapnoj ptici valja poleteti pre drugih. Tako sam mučio i Kugena, jer uvek kad je bio u najslađem snu, ja bih ga odvlačio iz kreveta i on bi, obema rukama se hvatajući za košare iza mene, poluotvorenih očiju