polazio za mnom u grad. Kugen je bio dobro dete, kad bi se sasvim razbudio, nije mu bilo svejedno što me vidi s onolikim teretom na ramenu, pa bi uvek kad smo zastajali da predahnemo, iz košare izvadio dva komada povrća, uzeo ih u naručje i prestigao me, sve osvrćući se da upita: „Je l’ ti sad malo lakše.” Ja se obradujem, pa kažem: „Kako nije.” Tek što je napunio pet godina, Kugen mi je, u pravom smislu te reči, bio već dobar pomagač. Gde god sam ja, tu je i on, sa mnom obavlja poslove, ume čak i pirinač da žanje. Istrošio sam se malo da bi kovač u gradu za njega napravio mali srp, a dete zbog toga da pukne od radosti; obično kad bih ga odvodio u grad, čim bi došli do Ersijevog sokaka, Kungenčić bi ti uzvikujući odmah šmugnuo unutra da se igra sa starim drugarima, ništa mi nije vredelo da ga dozivam. Kad sam mu tog dana rekao da sam za njega naručio srp, uhvatio mi se za skut i ne pušta, nego sve vreme stoji sa mnom pred kovačnicom i kako neko uđe, on pokazuje na srp i kaže: „To ti je Kugenov srp.” Zovu ga bivši drugovi da se igraju, a on sav pun sebe odmahuje glavom: „Nemam sad vremena s vama da razgovaram.” Kad je srp bio gotov, Kugen nije hteo od njega da se odvaja ni u snu, kažem mu da ne može s njim u postelju, a on kaže staviće ga ispod kreveta. Prva stvar koju uradi kad ujutru otvori oči je da opipa srp ispod sebe. Ispričam mu kako je srp oštriji što ga više koristiš, a čovek snažniji što je vredniji, a on trepće i gleda, gleda, pa najednom kaže: „Što je srp oštriji, to sam ja snažniji.” Ipak je bio još mali, pa je, naravno, žnjeo pirinač mnogo sporije od mene, ali kako me vidi da ubrzam, odmah se sneveseli i dovikne: „Fugui, uspori malo.” Svi su me u selu zvali Fugui, pa tako i on, mada me je zvao i deda, a ja mu pokažem na pirinač koji sam požnjeo i kažem: „Ovo je Kugen požnjeo.” On se radosno nasmeje i pokazuje na svoj pirinač: „Ovo je Fugui požnjeo.” Onako malen, brzo se umarao, pa bi često otrčavao do međe da legne i
odspava, a pre toga bi dobacio: „Fugui, otupeo mi srp.” Hoće da kaže da nema više snage. Odleži tako na međi, pa opet ustane i drčno me posmatra kako žanjem dovikujući: „Fugui, ne gazi klasje.” Smeju se svi sa okolnih njiva, smeje se čak i načelnik, i on ostario kao ja, i dalje načelnikuje, mnogo ih ima u kući, pa im dodelili pet mua zemlje odmah do moje. Kaže načelnik: „Majku ti jebem, ala ovaj mali ume da blebeće.” Kažem: „Da nadoknadi Fengsjino ćutanje.” I tako mi je život, koliko god težak i naporan, ipak prolazio u radosti, jer s Kugenom je čovek imao snage da živi. Gledajući unuka kako iz dana u dan raste i meni je bivalo sve lakše. Predveče bismo nas dvojica seli na kućni prag i gledali kako sunce pada i kako se polja onako sva crvena zacakle, slušali kako se u selu dovikuju, dok su naše dve kokoške šetkale ispred nas, a nama lepo, sedimo tu jedan do drugog, nikad kraja priči i često bih se, pogledavši one dve kokoši, prisetio šta je moj otac za života govorio, pa bih ponavljao Kugenu: „Kad ove dve kokoške porastu, pretvoriće se u guske, guske će narasti u ovce, da bi od ovaca postala goveda. A mi, mi ćemo biti sve bogatiji.” Kugen bi se posle toga kikotao, ali je sve zapamtio i mnogo puta dok je iz kokošjih gnezda vadio jaja, pevajući je ponavljao. Ako bi preteklo, odnosili smo jaja u grad na prodaju. Rekoh Kugenu: „Kad nakupimo dovoljno para, kupujemo vola, pa ćeš moći da se igraš jašući ga.” Njemu odmah oči zasijaše, kaže: „Kokoška se odmah pretvorila u govedo.” Od tada, Kugen je samo čekao kada će doći dan da se kupi vo i svakog jutra bi me širom otvorenih očiju pitao: „Fugui, kupujemo li danas vola?” Katkad, dok smo išli u grad da prodajemo jaja, sažalio bih se na njega i poželeo da mu kupim malo bombona, a on bi rekao: „Može, ali jednu, treba kupiti vola.” , Dok si okom trepnuo, Kugenu je već bilo sedam godina i znatno je
ojačao. Te godine bilo je vreme branja pamuka, a kad su na razglasu u selu javili da se za sutra očekuje jaka kiša, umalo nisam svisnuo od brige, jer je mojih mu i po pamuka bilo već dozrelo i samo mi je još falilo da mi ga kiša pokvasi. Ranom zorom odvukao sam Kugena u polje i rekao mu da danas moramo sve obrati, a on podiže glavu ka meni i reče: „Fugui, vrti mi se.” Kažem mu: „Brže beri i čim obereš, odmah idi da se igraš.” On odmah pođe da bere, brao tako malo, pa otrči na među da prilegne. Ja ga zovem, govorim mu da se ne izležava, a on će opet: „Vrti mi se.” Kažem sebi, neka ga, nek malo odleži, ali on kako je legao, nikako ne ustaje, ja se tu brecnem i kažem: „Kugene, ne oberemo li danas sav pamuk, nema ništa od kupovine vola.” On tek onda ustade i kaže: „Užasno mi se vrti.” Radili smo sve do podneva i već sam se mnogo bolje osećao kad sam video da smo obrali više od pola polja, pa povedem Kugena kući da jedemo, ali kako sam ga uhvatio za ruku, prestravim se, brzo mu opipam čelo, a ono sablasno vrelo. Tek onda shvatim da je zaista bolestan, a ja ga, matora budala, još teram da radi. Kod kuće ga odmah smestim u krevet. U selu su govorili da đumbir nema šta ne leči, pa mu brzo spremim supu od đumbira, ali u kući nema šećera, krenem da stavim malo soli, pa opet razmišljam, nije pravo prema Kugenu, nego odem do prve kuće u selu da zatražim šećera, kažem: „Vratiću vam u dogledno vreme, čim prodam žito.” A oni kažu: „Ma, zaboravi, Fugui.” Dam mu da pojede supu od đumbira, pa mu onda skuvam kašu, vidim lepo jede. Pojedem i ja nešto, pa pohitam da stignem u polje odmah posle ručka i kažem Kugenu: „Biće ti bolje kad odspavaš.” Izađem iz kuće, ali sve mi ga nešto žao, pa odem i naberem pola šerpe sveže soje, vratim se, lepo mu je obarim i posolim. Prinesem mu klupicu do kreveta, stavim ono pola šerpe soje na nju i kažem mu da jede, a on kad je
video da se jede soja, sav se ozario, na izlasku ga čujem kako govori: „Što ti ne jedeš?” Kući sam se vratio tek predveče, dok sam obrao sav pamuk, bio sam izmožden kao pseto. Od polja do kuće ne treba mnogo, a već pred vratima noge su počele da mi se tresu, uđem i pozovem: „Kugene, Kugene.” Kugen ne odgovara, sve mislim zaspao je, pa priđem krevetu i pogledam, a on izvijen na krevetu s poluotvorenim ustima u kojima se lepo vide dva zrna neprožvakane soje. Kako sam mu video usta, mozak stade da mi bruji, jer Kugenu su usne bile modre. Drmam ga i dozivam iz sve snage, a on se samo klati i ne odgovara. Onako van sebe, sednem na krevet da razmislim, mozgam tako, pa mi dođe u glavu, ma da to Kugen nije umro, i od te pomisli ne izdržim nego zaplačem. Uzmem opet da ga tresem, on i dalje ništa, kažem sebi možda je stvarno umro. Izađem iz kuće, ugledam jednog mladića iz sela i kažem mu: „Molim te, idi da pogledaš Kugena, izgleda da je umro.” Mladić se zagleda u mene, pa onda ispruži korak i otrča do moje kuće. I on je protresao Kugena, pa mu prislonio uvo na grudi i dugo osluškivao, da bi na kraju rekao: „Ne čuje se srce.” Dođoše mnogi iz sela, a ja svakog preklinjem da pogleda Kugena, svi ga drmusaju, oslušnu, pa kažu: „Umro je.” Kugen je umro jer se prejeo soje, i to ne zato što je siroto dete bilo proždrljivo, nego sve zahvaljujući mojoj bedi, ama nema deteta u selu koje nije bolje od njega živelo, čak je i običnom sojom retko kad mogao da se osladi. A ja, ovako star i nepromišljen, nađem se pametan da mu je onoliko nakuvam, nespretna matora budaletina, osudio sam tako Kugena na smrt. Od tada, eto, živim sam i sve mislim nije ni meni još mnogo ostalo. Da mi je neko rekao da ću ovoliko poživeti, ne bih mu poverovao. Sa zdravljem sam i dalje po starom, često me muče leđa, muti mi se pred očima, ali me uši još dobro služe, svakog u selu prepoznam po glasu. Ponekad tako razmišljam, pa mi bude teško, nekad je opet sve u redu. Celu sam porodicu
sahranio, svojom ih rukom zakopao i kad ja jednom otegnem papke, neću više imati zbog koga da brinem. Računam, kad na mene dođe red, mogu mirne duše da umrem, ne moram da brinem ko će me pokopati, jer sigurno će se naći neko u selu, ako ništa drugo, zasmrdeću im, pa neće to moći da podnesu. Ne bih nipošto dopustio da me neko zabadava sahranjuje, zato sam pod jastuk stavio deset juana, koje ne bih taknuo sve i kad bih umirao od gladi. Svima je u selu poznato da je tih deset juana namenjeno onome ko me bude sahranio, a znaju i da hoću da me zakopaju kod Đadžen i ostalih. Brzo je prošao ovaj život, i to sasvim običan, iako mi se otac pogrešno nadao da ću učiniti kakvu čast precima. Šta ću, takva mi je sudbina. Imao sam i ja svoje zlatne trenutke dok sam u mladosti trošio dedovinu, posle je išlo samo nizbrdo, mada se to na kraju pokazalo i dobrim, jer kad pogledam oko sebe, recimo Lung Era ili Čunšenga, njihovi zlatni trenuci su ih oterali u smrt. Ipak je bolje biti običan čovek, jer ako kreneš da se grabiš čas za ovo, čas za ono, na kraju platiš životom. Za mene je, s druge strane, sa svakim teško proživljenim danom, bilo sve manje nade, ali ipak sam se naživeo, svi koje sam poznavao umirali su jedan za drugim, a ja, eto, još u životu. Druge godine od Kugenove smrti, skupio sam dovoljno para da uzmem vola, pa kao velim, valja mi proživeti još koju godinu, da ja njega ipak kupim. Vo ti je kao pola čoveka, osim što umesto mene radi, pravi mi društvo u dokolici i kad mi je dosadno, malo se s njim ispričam. Dok ga vodiš do obale na ispašu, kao da sa sobom vodiš dete. Tog dana kad sam ga kupovao, stavim novac u džep i krenem peške do Sinfenga, jer tamo imaju veliku goveđu pijacu. Nadomak jednog sela koje mi je bilo usput, ugledam gomilu ljudi okupljenih na gumnu, priđem da osmotrim i ugledam ovog mog vola kako nakrivljene glave leži ispružen na zemlji, sve mu kapaju suze iz očiju, a pored njega čuči neki muškarac, go do pojasa, zvekeće mu u ruci kasapski nož na brusu dok mu ovi oko njega dobacuju gde je najbolje da ga zabode. Bilo mi je teško da gledam vola kako čemerno plače. Pomislih kako je žalosno biti vo. Satireš se do smrti dok radiš za druge, a kad ostariš i iznemogneš, zakolju te i pojedu. Ne mogoh podneti da gledam kako ga kolju, pa odem s gumna i nastavim dalje ka Sinfengu. Dok sam tako hodao, nikako mi ne izlazi taj vo
iz glave. Zna da će umreti, pa pognuo glavu i lije suze. Što više odmičem, sve me više kopka, pa onda pomislim, da ja njega lepo kupim. Požurim natrag i dođem do onog gumna, a oni ga već svezali. Proguram se do onog čoveka koji je oštrio nož i kažem: „Imaj srca, prodaj mi ovog vola.” On onako go do pojasa, isprobava prstom sečivo, zagleda se u mene, pa upita: „Šta pričaš?” Kažem: „Hoću da kupim ovog vola.” On prasnu u smeh, zagrohotaše se i ovi sa strane, a ja vidim smeju mi se, pa izvadim pare iz džepa i stavim mu ih u ruku: „Izbroj.” Raspojasani se odmah zablene, dobro me osmotri, pa upita češkajući vrat: „Ti to ozbiljno?” Ja ništa ne progovaram, samo čučnem i odvežem vola, ustanem i potapšem ga po glavi, a on, onako bistar, vidi da neće umreti, te se odmah pridigne i prestane da plače. Uzmem ga za povodac i kažem onom čoveku: „Izbroj pare.” On primaknu svežanj očima kao da gleda koliko je debeo, a potom reče: „Nema potrebe da brojim, vodi ga.” Povedem vola i krenem, a u opštem grohotu iza sebe čujem ga kako govori: „Danas sam dobro prošao, danas sam dobro prošao.” Vo ti je kao čovek, dok sam ga vraćao kući, bilo mu je jasno da sam mu spasao život, pa se neprekidno naslanjao na mene, sve mi se umiljava, a ja mu kažem: „Ej ti, nemoj prerano da se raduješ, vodim te sa sobom da mi radiš, a ne ti budem otac.” Kad sam ga doveo u selo, svi su se s bukom sjatili oko mene govoreći mi da sam potpuno izlapeo, kad sam mogao da kupim tako matorog vola. Neko reče: „Fugui, rekao bih da je stariji od tvog oca.” Oni koji se razumeju u volove, rekli su mi da će poživeti još najviše dvetri godine, a ja razmišljam, i to će biti dovoljno, bojim se da meni nije ni
toliko ostalo. Nikad ne bih pomislio da ćemo ovoliko živeti, svi se u selu čudom čude i baš pre neki dan, neko je za nas rekao da smo „dve večite starkelje”. Kad sam vola već doveo kući, postao je član porodice, pa je trebalo nadenuti mu i ime. Smišljao sam tako, smišljao i na kraju prelomim kako bi bilo najbolje da ga zovem Fugui. Kad sam ga već tako nazvao, dobro ga osmotrim i sve mi se čini da nekako podseća na mene, pa mi bude drago. Posle su i drugi u selu počeli da govore kako ličimo, a ja se samo ćutke smeškam, razmišljajući kako ja to već odavno znam. Dobar je Fugui, mada ponekad i on zna da zabušava, ali zabušava i čovek, a kamoli vo. Znam kad treba da ga upregnem da radi, a kad da ga pustim da se odmori, jer čim se ja umorim, znam da je i on umoran, pa ga ostavim da predahne dok ja ne dođem k sebi, a onda je i njemu vreme za posao. Starac je govoreći ustao, otresao prašinu s dupeta, a zatim pozvao ostarelog vola pored jezerceta. Vo mu je smesta prišao, stao pored njega i spustio glavu, a stari stavio plug na ramena i sporo se udaljio vukući vola za povodac. Oba Fuguijeva stopala bila su potpuno blatnjava i dok je odlazio, blago se gegao. Čuo sam ga kako govori volu: „Danas su Joućing i Ersi izorali jedan mu zemlje, Đadžen i Fengsja samo malo manje, a Kugen, onako mali, pa pola mua. A ti, bolje da ti ne govorim koliko si uzorao, mislićeš da hoću da te posramim. Ali, što jest jest, već si ostario, svaka ti čast što i ovoliko pooreš.” Starac i vo su lagano odmicali u daljini, kad začuh njegov promukli i dirljivi glas kako izdaleka odzvanja u pesmi koja je poput vetra lepršala u
prostranom sumraku, pevao je: Kao mladić posvuda tumarah, kada sazreh ja grobnice harah, u starosti postao sam monah. Dim sa ognjišta vijorio se nad krovovima seoskih kuća i iščezavao na nebu ispunjenom sjajem sunca na zalasku. Tu i tamo začuli bi se glasovi žena koje su požurivale decu da se vrate kućama, a pored mene je prošao muškarac sa kofom đubriva koja je, odzvanjajući celim putem, škripala o štapu na njegovom ramenu. Polako, polja su tonula u tišinu i ceo predeo postajao je nerazgovetan pod svetlošću na uzmaku. Znao sam da je ovo poslednji trag sutona i da će se svakog časa obrušiti noć. Ugledao sam zemlju kako otkriva svoje čvrste grudi, kao da nekog doziva, i baš kao što majke dozivaju sopstvenu decu, tako je zemlja k sebi dozivala noć.
СIР – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.581-31 ЈУ.Хуа Živeti / Ju Hua; preveo s kineskog Zoran Skrobanović. – Beograd : Geopoetika, 2009 (Kragujevac : Grafostil). – 184 str.; 20 cm. (Edicija Svet proze) ISBN 978-86-7666-201-2 COBISS.SR-ID 170357004
1 Kineska zemljišna merna jedinica (1/15 hektara) 2 General i političar kineske nacionalne partije Guomindang, predsednik Kine 1928-31 i 1943-49, kao i Tajvana od 1949, gde je uz podršku SAD osnovao svoju desničarsku vladu nakon što su ga iz Kine proterale komunističke snage. 3 Kineska društvena igra slična dominama 4 Tradicionalna kineska haljina s uzdignutim okovratnikom i kopčanjem na preklop. 5 Po drevnom kineskom običaju, zabranjenom tek u NR Kini, hanskim ženama su, u skladu s kineskim idealom ženske lepote, još u detinjstvu (5-8 godine) vezivali stopala deformišući ih tako za ceo život. 6 Rat protiv japanske agresije 1937 -1945 7 Doslovno: umeće vetra i vode kineska drevna geomantička veština određivanja pojedinih tačaka, znamenja i odgovarajućeg rasporeda u pri rodnom okruženju, od najpovoljnijeg uticaja na zdravlje ljudi, tj. željenu sudbinu na njima podignutih objekata. 8 Stoti deo osnovne kineske novčane jedinice juana. 9 Ime Đefang, koje je Čunšeng sebi nadenuo, znači oslobođenje 10 Osnovna novčana jedinica u Kini 11 Masovni pokret civila, uglavnom studenata i mlađih ljudi koje je u toku 1966-67. godine mobilisao Mao Cedung da bi sprovodili u delo njegove ideje kulturne revolucije ( 12 U prevodu doslovno gorki koren, ali u prenosnom značenju izvor muke, prokletstvo 13 Govorni izraz za deseti deo kineske novčane jedinice јиапа, nazvane tako zbog Mao Cedunga, čiji lik se na njoj nalazi.