Nora Roberts - Tanka linija

NORA ROBERTS Tanka linija Prevod s engleskog Aleksandra Kovačević Naslov originala Nora Roberts Risky business BDR MEDIA d.o.o. Beograd, 2019.

Za Majkla i Darlin, moje dobre prijatelje.

4 1. „Molim Vas, pazite gde stajete. Pazite gde stajete, molim Vas. Hvala Vam.“ Liz je uzela kartu od čoveka sa opekotinama od sunca i u košulji sa palmama, a zatim strpljivo sačekala ženu sa dve prenatrpane korpe od pruća da pokuša da iskopa iz jedne svoju kartu. „Nadam se da je nisi izgubila, Mejbl. Rekao sam ti lepo da je meni daš da ti je pričuvam.“ „Nisam je izgubila“, odgovorila mu je žena zajedljivo pre nego što je iz korpe izvukla parče plavog kartona. „Hvala Vam. Molim Vas, zauzmite Vaše mesto.“ Prošlo je još nekoliko minuta pre nego što su svi bili smešteni na svojim sedištima, a onda je Liz zauzela svoje. „Dobrodošli na palubu Fantazije, dame i gospodo.“ Razmišljajući o još hiljadu drugih stvari, Liz je otpočela svoj uvodni monolog. Odsutno je klimnula glavom muškarcu na doku koji je otkačio konopce pre nego što je upalila brodski motor. Glas joj je zvučao prijatno i sa lakoćom im je recitovala činjenice bacajući usputni pogled na svoj ručni sat. Već su kasnili petnaest minuta po rasporedu plovidbe. Poslednji put je bacila pogled ka plaži na brzinu preletevši preko ležaljki i nauljenih tela ispruženih pod suncem. Nije mogla više da čeka, tura je morala da počne. Brod se malo zaljuljao kada se udaljila od doka i krenula putem ka istoku. Mada su joj misli bile raspršene na sto strana, stručno je zaokrenula brod krećući se dalje od obale. Mogla je da upravlja tim brodom i zatvorenih očiju. Vazduh koji joj je milovao lice je bio blag i sve topliji iako je još uvek bilo veoma rano. Bezopasni, puderasto-beli oblaci su vijorili iznad horizonta. More, uskomešano zbog brodskog motora, bilo je iste plave boje koju su obećavali turistički pamfleti. Čak i nakon deset godina, Liz ništa od toga nije prihvatala zdravo za gotovo – posebno ono od čega je zarađivala za život. Veliki deo toga je činila i atmosfera koja je trebalo da vam opusti mišiće i učini da svi vaši problemi nestanu u vidu izmaglice nad pučinom. Iza nje, u dugačkom plovilu u obliku metka, nalazilo se osamnaest ljudi. Sedeli su na tapaciranim klupama. Već su pričali o ribama i jatima koje su

5 gledali kroz stakleno dno broda. Sumnjala je da iko od njih trenutno razmišlja o problemima koje su ostavili za sobom. „Proći ćemo pored severnog koralnog grebena Paraiso“, govorila im je Liz tihim, ali ubedljivim glasom. „Dubina morskog dna, do kog se može roniti, iznosi od devet do petnaest metara. Vidljivost je odlična, pa ćete moći da vidite morske zvezde kao i raznobojne korale, oktokoralije i morske sunđere, kao i brancine, kirnje i velike ribe papagaje. Kirnja nije baš preterano lepa riba, ali je veoma promenljiva i vesta. Sve kirnje se rađaju kao ženke i stvore sopstvena jajašca pre nego što promene pol i postanu potpuno funkcionalni mužjaci.“ Liz je odredila kurs i održavala konstantnu brzinu broda. Nastavila je da opisuje elegantno obojene ribe anđele, zatim velike, stidljive, srebrnouste groktaše i intrigantne i opasne morske ježeve. Njenim klijentima će sve te informacije biti od velike koristi kada se zaustave na dva sata radi ronjenja kod koralnog grebena Palankar. Već previše puta je vozila ovu rutu da bi zapamtila broj. Možda joj je postala rutina, ali joj nikada nije postala dosadna. I sada je osećala, kao i svaki put, slobodu koju donosi otvoreno more, plavo nebo iznad nje i tiho zujanje brodskog motora za čijim se kormilom nalazila. Brod je bio njeno vlasništvo, kao i još tri druga. Imala je i malenu ozidanu radnju za prodaju ronilačke opreme koja se nalazila uz obalu. Sve je to sama zaradila, znojeći se od panike mesecima tokom kojih su se računi gomilali, a posla je bilo malo. Ali je uspela. Deset godina, koliko se borila da sve to stekne, bila je mala cena za ono što je danas posedovala i što je bilo samo njeno. Okrenula je leđa svojoj zemlji ostavljajući za sobom sve što je toliko dobro znala, ali i to je bila mala cena za mir koji je osećala, koji joj je ispunjavao srce i dušu. Minijaturno rustično ostrvo Kozumel u Karipskom moru, blizu istočne obale Meksika, bilo je simbol apsolutnog mira. To je sada bio njen dom, jedini koji je priznavala. Tu je bila prihvaćena i poštovana. Niko na ostrvu nije znao kakvo poniženje i bol je pretrpela pre nego što je pobegla u Meksiko. Čak je i sama Liz retko razmišljala o tome iako je imala veoma jasan podsetnik na to. Fejt. Sama pomisao na ćerku bi joj ozarila lice osmehom. Fejt je bila mala, vesela i dragocena, ali i toliko daleko od nje. Još samo šest nedelja, pomislila je Liz, i vratiće se kući iz škole da bi provela s njom letnji raspust. To što ju je poslala u Hjuston kod svojih roditelja bilo je za dobrobit svih, podsećala je Liz sebe svaki put kada bi je srce toliko zabolelo, a usamljenost pretila da je pobedi. Fejtino obrazovanje je bilo daleko važnije od potreba njene majke. Liz je radila, kockala se i borila da bi Fejt imala sve što zaslužuje. Da bi imala sve što bi joj pripalo da je njen otac…

6 Liz je odlučno promenila tok svojih misli. Obećala je sebi, još pre jednu deceniju, da će izbrisati Fejtinog oca zauvek iz svojih misli kao što je i on nju izbrisao iz svog života. To je bila obična greška, načinjena zbog naivnosti i strasti. Greška koja joj je zauvek promenila život, ali je iz nje ipak dobila nešto dragoceno – svoju ćerku Fejt. „Ispod nas možete videti olupinu aviona kompanije Convair u kojoj je bilo mesta za četrdeset putnika. Nalazi se naopačke na dnu.“ Usporila je brod da bi njeni putnici mogli dobro da vide olupinu, kao i da bi njeni ronioci ušli u vodu i istražili da li je sve bezbedno. Mehurići koji su izlazili iz njihovih cevi sa kiseonikom izgledali su poput majušnih srebrnih novčića. „Ta olupina ne predstavlja nikakvu tragediju“, nastavila je, „avion je potopljen zbog potreba snimanja scene u filmu, a roniocima obezbeđuje neizmernu zabavu.“ Njen posao je bio da istu tu zabavu obezbedi svojim putnicima, podsetila je samu sebe. To je bio lak zadatak kada je imala saradnika na brodu. Ali kada je bila sama, morala je da upravlja brodom kao i da održava veselu i zanimljivu atmosferu, da se bakće sa opremom za ronjenje i snorkelovanje, kao i da poslužuje ručak i pazi da niko ne nedostaje tokom čitavog puta. Ali prosto više nije mogla da čeka na Džerija. Opsovala je tiho, sebi u bradu, i ubrzala kretanje broda. Nije joj smetalo što je imala više posla, ali je smatrala da njene mušterije, koje plaćaju ovu avanturu, zaslužuju najbolje što može da im ponudi. Trebalo je da bude pametnija, znala je da ne može da računa na njega. Mogla je da se dogovori sa nekim drugim, da pođe sa njom na ovaj izlet kao ispomoć. Uostalom, imala je dva radnika koji su bili zaduženi za brod koji je prevozio ronioce, kao i još dvoje radnika u radnji za prodaju opreme. AH pošto je njen drugi brod za ronioce kretao u podne, nije mogla nikog da uposli da joj pomogne oko dnevnog izleta na brodu sa staklenim dnom. A setila se da joj je Džeri već nekoliko puta pomagao. Kada bi on bio na brodu, žene su toliko bile šarmirane da je Liz bila ubeđena da i ne primećuju vodeni svet koji ih je okruživao tokom plovidbe. Ko bi mogao da ih krivi, pomislila je s polusmeškom. Da nije bila imuna na sve muškarce, uopšteno govoreći, zbog Džerija bi sigurno izgubila glavu. Većini žena je bilo teško da odoli tom pomalo mračnom i samouverenom stavu, četvrtastoj bradi i zanosnim, sivim očima. Ako se tome doda vitka i mišićava građa, kao i spretnost u ćaskanju, nijedna ženska osoba nije bila bezbedna u njegovom društvu. Ali to nije bio razlog zbog čega mu je Liz iznajmljivala sobu ili davala povremene poslove. Bila joj je potrebna dodatna zarada, kao i pomoć, a bila je dovoljno mudra da prepozna sposobnog organizatora kad ga upozna.

7 Prethodno iskustvo ju je naučilo da je u poslu uvek pametno imati dobrog organizatora uz sebe. Rekla je sebi da bi mu bolje bilo da ima sjajan izgovor zašto ju je ostavio bez posade, a onda je zaboravila na njega. Vožnja brodom, sunce, kao i povetarac su je opustili. Liz je nastavila da im govori o podvodnom svetu mešajući činjenice koje je naučila dok je studirala podvodnu biologiju na koledžu sa činjenicama koje je naučila iz sopstvenog iskustva roneći vodama meksičkih Kariba. Povremeno bi je neko od putnika nešto pitao ili bi uzviknuo od uzbuđenja kada bi ugledao nešto ispod sebe. Odgovorila bi im komentarišući i dajući im uputstva, ali se trudila sve vreme da održi veselo raspoloženje. Pošto su trojica njenih putnika bili Meksikanci, ponavljala je sve informacije na španskom. Takođe, pošto je na brodu bilo nekoliko dece, trudila se da sve njene informacije budu zabavne. Da joj je život tekao drugačije, možda bi bila učiteljica. Liz je odavno iz glave izbacila taj svoj mladalački san govoreći sebi da je mnogo spretnija u poslovnom svetu kao vlasnica firme. Lično njene, samo njene firme. Bacila je pogled na oblake koji su lenjo plutali iznad horizonta. Sunce je bacalo bele odbleske koji su plesali po površini plave vode. Ispod površine korali su se izdizali poput zamkova ili su lelujali po vodi poput džinovskih ventilatora. Da, ona je svoj svet izabrala, i nije se pokajala. Kada je žena iza nje zavrištala, Liz je u trenu osetila kao da se guši. Pre nego što je uspela da se okrene, začula je još jedan vrisak koji se pridružio prethodnom. Prva pomisao joj je bila da su možda ugledali neku ajkulu jer su one povremeno posećivale taj koralni greben. Spremna da ih uteši i umiri, Liz je zaustavila brod ostavivši ga da pluta na vodenoj struji. Žena je plakala u naručju svog muža dok je druga zaštitnički grlila svoje dete držeći mu glavu okrenutu ka sebi. Ostali su zurili kroz stakleno dno broda ka morskom dnu. Liz je skinula svoje naočare za sunce spuštajući se dva stepenika niže u brodskoj kabini. „Molim vas, pokušajte da ostanete mirni. Ne brinite, dole nema ničega što bi moglo ovde gore da vas povredi.“ Muškarac kome je oko vrata bio kaiš na kome je visio foto-aparat, a na ćelavoj glavi narandžasti vizir za zaštitu od sunca, pogledao ju je odlučno. „Gospođice, mislim da bi bilo najbolje da pozovete policiju.“ Liz je bacila pogled kroz prozirno dno broda gledajući u kristalno čistu plavu vodu. Srce joj je sišlo u pete. Sad je shvatala zašto ju je Džeri ostavio na cedilu. Ležao je na belom pesku morskog dna, a sidro mu je bilo zavezano oko grudnog koša.

8 U trenutku kada se avion zaustavio na pisti, Džonas je dohvatio svoj ručni prtljag i nestrpljivo stao kraj vrata čekajući da se otvore. Čim su se otvorila, zapahnuo ga je vreo vazduh i glasni zvuk avionskih motora. Kratko klimnuvši glavom ka stjuardesi u znak pozdrava, već je silazio strmim metalnim stepenicama. Nije imao ni vremena ni želje da uživa u pogledu na palme, rascvetalo cveće ili prelepo bistro plavo nebo. Koračao je odlučno, kao čovek sa namerom, gledajući pravo ispred sebe, čkiljeći očima kako bi se odbranio od sunca. U svom tamnoplavom odelu i sa uzanom kravatom izgledao je kao biznismen koji je došao u Kozumel da radi, a ne da uživa. Kakvu god tugu ili bes da je osećao, bila je brižljivo maskirana ispod njegovog smirenog, ali odbojnog izraza lica. Aerodromski terminal je bio mali i bučan. Amerikanci koji su došli na odmor su stajali u grupicama smejući se glasno ili lutajući naokolo zbunjeno. Iako nije znao ni reč španskog, Džonas je brzo prošao kroz carinski deo i stigao do malog zatvorenog prostora gde su ostali muškarci čekali u redu da iznajme automobile ili džipove. Petnaest minuta nakon što je sleteo, Džonas je izlazio s parkinga u omanjem, skladnom automobilu krećući se ka gradu, sa mapom zakačenom za vizir iznad vozačevog sedišta. Dvadeset i četiri sata pre toga Džonas je sedeo u svojoj velikoj, elegantno opremljenoj i rashlađenoj kancelariji. Upravo je pobednički okončao dugačak i težak slučaj, koji je zahtevao sve njegovo umeće i tonu istraživanja. Njegov klijent je sada bio slobodan čovek, oslobođen optužbi za zločin koji sa sobom nosi kaznu od minimum deset godina u zatvoru. Prihvatio je svoj traženi honorar, svu zahvalnost i izbegavao je medije koliko god je to bilo moguće. Džonas se dugo spremao na svoj prvi zasluženi odmor u poslednjih osamnaest meseci. Bio je zadovoljan, poprilično umoran i pun optimizma. Dve nedelje provedene u Parizu, delovale su mu kao savršena nagrada za sve prethodne mesece u kojima je često radio i po deset sati dnevno. Pariz, sa svojom bezvremenom sofisticiranošću i parkovima punim zelenila, sa svojim zapanjujućim muzejima i hranom koja se nije mogla porediti ni sa jednom drugom na svetu, bio je upravo ono što je trenutno odgovaralo Džonasu Šarpu. Kada je primio poziv iz Meksika, prvo mu je bilo potrebno nekoliko minuta da razume šta mu govore. Kada im je odgovorio da zaista ima rođenog brata koji se zove Džeremaja, Džonasova prva pomisao je bila da se Džeri ponovo uvalio u neku nevolju i da će opet on morati da ga vadi odatle. U trenutku kada je spustio telefonsku slušalicu, Džonas više uopšte nije bio sposoban da misli. Bio je utrnuo. Dao je svojoj sekretarici sva potrebna uputstva da otkaže aranžman u Parizu i da mu nađe avionsku kartu za

9 Kozumel i to narednog dana. Onda je Džonas ponovo uzeo telefon i pozvao svoje roditelje da im kaže da im je drugi sin mrtav. Došao je u Meksiko da identifikuje brata i da prebaci njegovo telo kući da ga tamo sahrane. Prepun tuge, Džonas je takođe osećao i izvesnu neminovnost. Džeri je oduvek živeo na ivici. Ovaj put ju je samo prekoračio. Još od detinjstva Džeri je bio buntovnik koji je stalno upadao u nevolje – ali na šarmantan način. Jedanput se našalio kako je Džonas odabrao da studira prava da bi na najefikasniji mogući način mogao da čupa svog brata iz raznih problema. Možda je to na neki način i bila istina. Džeri je bio sanjar. Džonas je bio realista. Džeri je bio lenj i za to se nikada nikome nije pravdao, a Džonas je bio radoboličar. Njih dvojica su – ili su bili – kao dve strane istog novčića. Dok je Džonas automobilom prilazio ka policijskoj stanici u San Migelu, shvatio da je taj deo njegove ličnost zauvek nestao. Malena luka je izgledala kao da je naslikana. Tu je bilo nekoliko ribarskih brodića nasukanih na travi, zatim ogromnih sivih brodova koji su nepomično stajali kraj doka dok su se u njih ukrcavali turisti u cvetnim košuljama i minijaturnim šortsevima. Voda se talasala, a vazduh je bio prepun mirisa. Džonas je izašao iz automobila i krenuo ka policijskoj stanici. Bio je spreman da se izbori sa gomilom papirologije koja je uvek i svuda pratila nasilnu smrt. Kapetan Morales je bio oštrouman i precizan čovek, rođen na tom ostrvu, i strastveno rešen da ga štiti. Bližio se svom četrdesetom rođendanu i iščekivao rođenje svog petog deteta. Bio je ponosan na svoju poziciju, svoje obrazovanje i porodicu, mada ne uvek tim redosledom. U osnovi, bio je to tih muškarac koji je uživao u klasičnoj muzici i pokojem filmu subotom uveče. Pošto je San Migel bila luka, i zajedno sa brodovima u nju su stizali mornari na otpustu i turisti na odmoru, Moralesu raznorazne nevolje nisu bile strane. Dobro je upoznao mračnu stranu ljudske ličnosti. Ipak, ponosio se time što je na njegovom ostrvu veoma niska stopa nasilja i kriminala. Ubistvo Amerikanca mu je smetalo kao što bi umornom čoveku koji sedi zavaljen na svom tremu, smetala dosadna muva koja mu ne da mira. Policajac nije morao da radi u velikom gradu kako bi umeo da prepozna profesionalno naručeno ubistvo. Na Kozumelu nije bilo mesta za organizovani kriminal. Ali on je bio i porodični čovek. Razumeo je ljubav i razumeo je patnju, kao što je shvatao i da neki ljudi moraju da kriju ta osećanja. Pod hladnim i bezmirisnim vazduhom mrtvačnice, čekao je pored Džonasa. Amerikanac je bio za glavu viši od njega, krut i bled. „Je li to Vaš brat, gospodine Šarp?“ Mada i nije morao da ga pita.

10 Džonas je pogledao sto pred sobom i drugu stranu novčića. „Da.“ U tišini, povukao se pozadi da pruži Džonasu vreme koje mu je bilo potrebno. Ovo nije moguće. Džonas je znao da bi satima mogao tu da stoji i zuri u lice svog brata, ali i dalje bi mislio da to nije moguće. Džeri je uvek, za sve, tražio najlakši način. Ili najbolji dil. I nije uvek bio osoba vredna divljenja, ali je uvek bio pun života. Polako, Džonas je spustio ruku na ruku svog brata. U njoj više nije bilo života i on tu ništa nije mogao da promeni. Nije bilo nikakvog manevra, niti povlačenja ma kakvih veza koje će ga vratiti u život. Isto tako sporo je sklonio ruku s njega. Ovo nije delovalo moguće, ali je bilo. Morales je klimnuo glavom mrtvozorniku. „Žao mi je.“ Džonas je samo odmahnuo glavom. Bol koji je osećao je bio poput tupog noža zarivenog u njegovu lobanju. Reči koje je izgovorio su zvučale poput leda. „Ko je ubio mog brata, kapetane?“ „Ne znam. Još istražujemo.“ „Imate li neki trag?“ Morales mu je gestom pokazao da krenu put hodnika. „Vaš brat je na Kozumelu bio tek tri nedelje, gospodine Šarp. Trenutno ispitujemo svakog ko je bio u kontaktu sa njim tokom vremena koje je proveo na ostrvu.“ Otvorio je vrata i zakoračio napolje duboko udišući svež vazduh i miris cveća. Muškarac pored njega kao da nije ni primetio razliku. „Obećavam Vam, učinićemo sve što je u našoj moći da pronađemo ubicu Vašeg brata.“ Bes koji je Džonas zauzdavao već satima, izleteo je na površinu. „Ja Vas ne poznajem.“ Mirnom rukom je izvukao iz džepa cigaretu i pripalio je gledajući kapetana oštrim pogledom. „Vi niste poznavali Džerija.“ „Ovo je moje ostrvo.“ Moralesov pogled je bio čvrst pred Džonasovim. „Ako je na njemu došlo do ubistva, otkriću ko ga je počinio.“ „Profesionalac.“ Džonas je izbacio kolut dima ne trudeći se da ga rasprši u vazduhu. „Obojica to znamo, zar ne?“ Morales nije ništa rekao nekoliko sekundi. I dalje je čekao na informacije koje bi mu rekle ko je bio Džeramaja Šarp. „Vaš brat je upucan, gospodine Šarp, i zato sad istražujemo zašto se to dogodilo, kako i ko je počinilac. Mogli biste mi pomoći ako biste mi rekli neke informacije.“ Džonas je zurio u vrata – u vrata koja su vodila niz stepenice, duž hodnika, sve do tela njegovog rođenog brata. „Moram da se prošetam“, promumlao je. Morales je sačekao dok nisu prešli travnjak, a zatim i put. U jednom trenutku su se zatekli kako šetaju uz nasip, u tišini. „Zašto je Vaš brat došao na Kozumel?“

11 „Ne znam.“ Džonas je duboko povukao dim cigarete sve dok nije izgorela do filtera. „Džeri je voleo palme.“ „Možda zbog posla? Čime se bavio?“ Uz bledi osmeh Džonas je smrvio nogom opušak cigarete. Sunčevi zraci su sijali poput dijamanata na površini mora. „Džeri je imao običaj sebe da naziva slobodnjakom. Bio je lutalica.“ I stvarao je komplikacije i nevolje Džonasu istom merom kojom ga je i uveseljavao. Džonas je nemo zurio u vodu sećajući se života koji su delili i mišljenja u kojima se nisu slagali. „Za Džerija, život je predstavljao uvek neki sledeći grad i neki novi posao. Poslednje što sam o njemu čuo – pre dve nedelje – bilo je da turistima daje časove ronjenja.“ „U radnji za ronilačku opremu Crni koral“, potvrdio mu je Morales. „Elizabet Palmer ga je zaposlila na određeno vreme.“ „Palmer?“ To prezime je skrenulo Džonasovu pažnju s vode. „To je žena sa kojom je živeo?“ „Gospođica Palmer je iznajmila sobu Vašem bratu“, ispravio ga je Morales odjednom poslovnim tonom. „Ona se, takođe, nalazila u grupi ljudi koji su otkrili telo Vašeg brata. Pruža policiji svu potrebnu saradnju.“ Džonasove usne su se pretvorile u crtu. Kako je, beše, Džeri opisao tu Liz Palmer u kratkom telefonskom razgovoru koji su vodili pre nekoliko nedelja? Mala, seksi dama, koja pravi sjajne tortilje. To mu je zvučalo kao da je jedna od Džerijevih usputnih žena u stalnoj potrazi za dobrim provodom i nekom novom šansom. „Biće mi potrebna njena adresa.“ Kada je ugledao kapetanov nemi pogled, samo je upitno podigao jednu obrvu. „Pretpostavljam da su stvari mog brata i dalje kod nje.“ „Jesu. Neki lični predmeti koje je Vaš brat imao sa sobom kada je nađen, sada su u mojoj kancelariji. Možete doći da ih preuzmete, a ostatak ćete uzeti od gospođice Palmer. Mi smo već sve pregledali.“ Džonas je ponovo osetio nalet besa i ugušio ga u korenu. „Kada mogu da preuzmem telo mog brata?“ „Daću sve od sebe da završim danas svu potrebnu papirologiju. Biće mi potrebna i Vaša izjava. Naravno, imamo sve formulare.“ Ponovo je pogledao u Džonasov profil i osetio novi nalet tuge. „Još jednom, zaista mi je žao.“ Samo je klimnuo glavom. „Hajde da to završimo.“ Liz je ušla u svoju kuću. Kada su se vrata za njom zalupila, uključila je dva prekidača na zidu i dva ventilatora na plafonu su momentalno počela da se okreću. Taj zvuk joj je, makar u tom trenutku, bio dovoljan da se ne oseća usamljeno. Glavobolja, koja nije prestajala u prethodna dvadeset i četiri časa, sada je bila poput tupog i dosadnog bola kraj desne slepoočnice.

12 Ponovo je usidrila brod sa staklenim dnom. Mada sezona nije bila u punom jeku, ipak je morala da vrati desetak ljudi sa ture. Nije se dešavalo svakog dana da pronađu telo na dnu mora i znatiželja je učinila svoje. Pomislila je kako je to zaista morbidno. Skinula se i stala ispod tuša koji ju je lepo rashlađivao. Zapitala se koliko će vremena morati da prođe kako bi prestala da u glavi premotava slike Džerija na pesku, na dnu mora? Istina, jedva ga je poznavala, ali je bio zabavan i zanimljiv, i bio je dobro društvo. Spavao je u krevetu njene ćerke i jeo u njenoj kuhinji. Zatvorila je oči i pustila da joj voda klizi preko lica moleći se da glavobolja prestane. Bilo bi bolje da se to desi što pre, pomislila je. Dok su je policajci ispitivali, bilo je teško, veoma teško, a posebno kada su došli u njenu kuću i pretraživali Džerijeve stvari. A ni njihova pitanja nisu bila laka. Koliko je dobro poznavala Džerija Šarpa? Bio je Amerikanac, instruktor ronjenja, ženskaroš. Umela je da iskoristi sve te tri njegove osobine dok je davao časove ronjenja ili dok je bio mali od palube na jednom od njenih brodova. Mislila je da je on poprilično bezazlen – seksi, atraktivan, i zapravo lenj. Stalno se hvalio kako će uspeti u životu, kako će da odradi neki posao koji će ga obezbediti u velikom stilu. Liz je smatrala da je to samo puko hvalisanje. Što se nje ticalo, ništa te ne može obezbediti u životu osim puno napornog rada – ili nasleđeno bogatstvo. Ali Džerijeve oči bi zasvetlele kada bi pričao o tome, a njegov osmeh je bio neodoljiv. Da je bila tip žene koji sebi dozvoljava maštarije, poverovala bi u svaku njegovu reč. Ali snovi su rezervisani za mlade i lakoverne. Uz ubod tuge, shvatila je da je Džeri Šarp bio i jedno i drugo. Sada ga više nije bilo, a ono što je od njega ostalo je i dalje bilo raštrkano po sobi njene ćerke. Moraće da spakuje njegove stvari, shvatila je dok je isključivala vodu. Mogla je makar to da učini. Spakovaće sve Džerijeve stvari i pitaće kapetana Moralesa šta da radi s njima. Njegova porodica će svakako želeti sve što je od njega ostalo. Džeri je spominjao i brata koga je s nežnošću i ljubavlju nazivao kruto odelo. Džeri Šarp je bio sve osim krute osobe. Dok je išla ka spavaćoj sobi, Liz je umotala kosu u peškir. Setila se kako je Džeri pokušao da joj se pričom uvuče u krevet nekoliko dana nakon što se uselio ovde. Imao je spretan jezik, i spretne ruke. Mada ju je pritisnuo uz zid u hodniku ljubeći je pre nego što je uspela da se izvuče iz njegovog zagrljaja, Liz ga je na kraju ipak s lakoćom odbila. Njeno odbijanje je prihvatio dobronamerno, setila se, i od tad su ostali u dobrim odnosima. Liz je navukla majicu, nekoliko brojeva veću, koja joj je prekrivala butine.

13 Istina je bila da je Džeri Šarp bio dobronameran muškarac kome je bilo ugodno u svojoj koži i koji je imao velike snove. Zapitala se, ne po prvi put, da li su ti njegovi veliki snovi mogli da imaju neke veze sa njegovom smrću. Nije više mogla da misli na to. Najbolje će biti da spakuje sve što je Džerijevo u njegov kofer, i odnese to u policiju. Osećala se grozno dok je to radila. I to je shvatila već nakon pet minuta. Privatnost je bila sve što je posedovala i bilo joj je neprijatno da zadire u tuđu. Liz je složila izbledelu, smeđu majicu na kojoj je stajao hvalisav natpis da je osoba koja ju je nosila prepešačila Veliki kanjon. Trudila se da ne misli na to što radi. Ali uporno ga je videla pred sobom kako se šali na račun toga što spava sa jednom lutkom iz Fejtine kolekcije. Popravio joj je prozor koji se zaglavljivao i skuvao paelju1 da bi proslavili kada je dobio ček za prvu platu. Bez ikakvog upozorenja, Liz je osetila vrele suze kako joj teku niz obraze. Bio je toliko pun života, toliko mlad, toliko prepun nekog tvrdoglavog samopouzdanja. Teško da je prošlo dovoljno vremena da bi ga smatrala svojim prijateljem, ali je spavao u krevetu njene ćerke, a odeća mu je stajala složena u njenim ormanima. Poželela je da je više slušala šta je pričao, da je bila prijateljskije nastrojena i otvorena prema njemu. Mnogo puta ju je pitao da odu zajedno na piće, ali ga je ona odbijala pravdajući se da je čeka hrpa papirologije. Sada joj je to njeno ponašanje delovalo sitničavo, čak hladno. Da je odvojila sat vremena svog života za njega, sada bi možda znala ko je on bio, odakle je potekao, zašto je mrtav. Kada se začulo kucanje na vratima, brzo je pritisnula ruke na obraze. Bilo je glupo što plače, rekla je sebi, kada suze ionako nikada ništa nisu rešavale. Džerija Šarpa više nije bilo i to nije imalo nikakve veze sa njom. Dok je prilazila vratima, brisala je suze sa lica. Glavobolja je polako popuštala. Liz je zaključila da bi bilo najpametnije da odmah pozove Moralesa i organizuje da neko pokupi njegovu odeću. Govorila je sebi kako ona u sve to nije ni na koji način upletena, a onda je otvorila vrata. Nekoliko sekundi je jedino mogla da zuri. Majica u njenim rukama, koje više i nije bila svesna, iskliznula joj je kroz prste. Zakoračila je drhtavo unazad osećajući kako joj se sva krv sjurila u glavu. Zamaglilo joj se pred očima, pa je trepnula da jasnije vidi. Muškarac koji joj je stajao na pragu, gledao ju je optuživački. „Dže… Džeri“, jedva je prozborila, i umalo zavrištala kada je koraknuo ka njoj. 1 Špansko-katalonsko nacionalno jelo koje se sastoji od pirinča, morskih plodova i mesa, a začinjeno je šafranom – prim. prev.

14 „Elizabet Palmer?“ Odmahivala je glavom, ukočena i prestravljena. Ona nije bila sujeverna osoba. Verovala je da sva dela imaju svoje posledice i to na isključivo praktičan način. Kada neko umre, taj ne može da se vrati među žive. A opet, stajala je tu, u svojoj dnevnoj sobi, dok su se ventilatori iznad nje okretali i gledala kako Džeri Šarp prelazi njen prag. Čula je kada joj se ponovo obratio. „Da li si ti Liz Palmer?“ „Videla sam te.“ Začula je svoj glas, neobično visok zbog straha, ali nije mogla da skloni pogled sa njegovog lica. Taj nabeđeni sjajan izgled, četvrtasta vilica, oči boje dima ispod tamnih i gustih obrva. To je bilo lice koje je u ženama budilo želju za rizikom, ili, u njenom slučaju, san o želji da nekada rizikuje. „Ko si ti?“ „Džonas Šarp. Džeri je bio moj brat. Moj brat blizanac.“ Kada je shvatila da joj kolena klecaju, hitro je sela. Ne, to nije bio Džeri, govorila je dok je umirivala brze otkucaje svog srca. Njegova kosa je bila isto toliko tamna i gusta, ali mu je nedostajalo Džerijeve neusiljene lakoće. Lice mu je bilo isto toliko lepo, pomalo grubo i neotesano, ali u Džerijevim očima nikada nije videla tako čvrst, neumoljiv i hladan pogled. Osim toga, ovaj muškarac je nosio odelo kao da je u njemu rođen. Njegov stav je bio prepun zarobljene strasti i nestrpljenja. Trebalo joj je malo, samo malo, da se u njoj probudi bes. „To ste uradili namerno.“ Pošto su joj dlanovi bili vlažni od straha, obrisala ih je o svoja kolena. „Grozno je to što ste mi uradili. Znali ste šta ću pomisliti kada Vam otvorim vrata.“ „Želeo sam da vidim Vašu reakciju.“ Zavalila se u fotelji i duboko udahnula vazduh da bi se smirila. „Vi ste pravo kopile, gospodine Šarp.“ Po prvi put u poslednjih ko zna koliko sati, usne su mu se iskrivile u maleni osmeh. „Mogu li da sednem?“ Rukom mu je pokazala na stolicu. „Šta želite?“ „Došao sam po Džerijeve stvari. I da razgovaram s Vama.“ Dok je sedao, Džonas je brižljivo gledao oko sebe. Nije to bio ljubazan, opušteni pogled po prostoru, uobičajen kada se prvi put nađeš u nečijoj kući, već oštroumno, intenzivno proučavanje prostora koji je pripadao Liz Palmer. Tu je bila malena dnevna soba, jedva nešto veća od njegove kancelarije. Dok je on preferirao tamne, neupadljive boje, Liz je odabrala svetle kontrirajuće nijanse i čudne motive. Na zidovima je visilo nekoliko majanskih maski, a tepisi različitih šara i veličina su bili raštrkani po podu. Sunce, koje je sad zalazilo, ulazilo je u zracima kroz crvene roletne na prozorima. Na ručno

15 tkanom stolnjaku, nalazila se velika plava vaza, ali je svetložuto cveće u njoj već lagano venulo. Sto nije bio uglačan i čist, već je bio prekriven tankim slojem prašine. Šok koji joj je zgrčio stomak, lagano je nestajao. Nije ništa rekla dok je posmatrao njen dom jer je gledala u njega. Izgledao je kao Džerijev odraz u ogledalu, pomislila je. Ali zar odraz u ogledalu ne predstavlja isto što i negativ, čistu suprotnost? Nije mislila da bi bilo zabavno imati ovog čoveka u svojoj blizini. Osetila je nalet neopisive želje da ga dovede u red, da ga izbaci odatle, smesta i zauvek. Smešno, rekla je sebi. To je bio samo običan muškarac, nije joj ništa predstavljao. Osim toga, izgubio je brata. „Izvinite, gospodine Šarpe. Ovo je veoma težak trenutak za Vas.“ Toliko je brzo skrenuo pogled pravo ka njoj da se ponovo unervozila. Jedva je bila svesna da je pogledom pretraživao njenu dnevnu sobu, ali nije mogla da ostane pribrana dok je proučavao nju. Ona nije bila ono što je on očekivao. Njeno lice je bilo prepuno oštrih crta, visoke i naglašene jagodice, dugačak, uzan nos i blago špicasta brada. Nije bila lepa, ali je svakako bila zapanjujuće privlačna. Možda je to zbog njenih dubokih i zanosnih smeđih očiju koje su se pomalo egzotično izvijale na uglovima. Možda zbog usana, punih i nekako ranjivih. Majica, u kojoj je bila, prekrivala joj je telo. Jedino su njene dugačke i osunčane noge bile gole. Njene šake, oslonjene na rukohvate fotelje, bile su male, uzane i bez prstenja. Džonas je mislio da dobro zna koji je tip devojaka privlačio pažnju njegovom bratu, isto kao i njemu samom. Liz Palmer nije bila slična Džerijevim glasnim i upadljivim devojkama, kao ni njegovim diskretno sofisticiranim ženama. Ipak, Džeri je s njom živeo. Džonas je besno pomislio kako prilično dobro podnosi ubistvo svog ljubavnika. „I za Vas je ovo težak trenutak.“ Njegovo proučavanje ju je prilično potreslo. U tom činu nije bilo prirodne znatiželje. Pre je delovalo poput istraživanja neke vrste da bi se mogla obeležiti, označiti i spakovati gde treba radi daljeg istraživanja. Trudila se da misli na to kako različiti ljudi tuguju na različite načine. „Džeri je bio dobar čovek. Nije lako…“ „Kako si ga upoznala?“ Nakon što je presekao njeno izražavanje saučešća, Liz se uspravila u svojoj fotelji. Nikada nije nudila prijateljstvo tamo gde nije bilo dobrodošlo. Ako je želeo samo činjenice, to će i dobiti od nje. „Pre nekoliko nedelja je svratio u moju radnju. Zanimalo ga je ronjenje.“ Džonas je izvio obrvu kao znak ljubaznog interesovanja, ali su mu oči i dalje bile ledene. „Ronjenje?“

16 „Vlasnica sam radnje sa opremom za ronjenje koja se nalazi na plaži. Iznajmljujem opremu, nudim ture brodom, časove ronjenja, dnevne obilaske. Džeri je zapravo tražio posao. Pošto je delovalo kao da zna šta radi, dobio je posao. Bio je član posade na ronilačkom brodu, a nekim turistima je držao časove ronjenja i slično.“ Pokazivanje turistima kako da nameste regulator na boci sa kiseonikom se nije slagalo sa poslednjim razgovorom koji je imao sa svojim bratom. Džeri mu je pričao o nekom velikom poslu, o velikom novcu koji je planirao da zaradi. „Nije uložio u tvoj posao kao partner?“ Nešto je proletelo njenim licem – ponos, zaprepašćenje, možda čak i zabava. Džonas nije bio siguran. „Ja ne primam partnere u svoj posao, gospodine Šarpe. Džeri je samo radio za mene i to je sve.“ „To je sve?“, ponovo je podigao obrvu. „Živeo je ovde.“ Shvatila je šta je želeo time da kaže, već su je u policiji propitivali zbog istih stvari. Liz je aključila da je odgovorila na sva pitanja na koja je želela i da je Džonasu Šarpu već poklonila previše svog vremena. „Džerijeve stvari su ovde.“ Ustajući, izašla je iz dnevne sobe. Liz je stajala na dovratku sobe svoje ćerke, sve dok joj se Džonas nije pridružio. „Upravo sam počela da ih pakujem u kofer. Verovatno bi više voleo da to uradiš sam. Ne moraš da žuriš.“ Kada je krenula da se udalji odatle, Džonas ju je uhvatio za ruku. Nije gledao u nju, već u sobu sa policama prepunim lutaka, ružičastim zidovima i čipkastim zavesama. A odeća njegovog brata je bila nemarno nabacana na stolicu, obojenu u belo sa cvetnim sedištem. Osetio je ubod bola, shvatio je Džonas, i taj bol ga je opet obuzeo jednakom snagom. „Je li ovo sve?“ Delovalo je tako malo. „Još uvek nisam pregledala fioke i ormar. Policija je to uradila.“ Iznenada osetivši neprijatnost, skinula je peškir sa svoje glave. Tamnoplava kosa, i dalje vlažna, u slapovima je pala oko njenog lica sve do ramena. Nekako joj je sada lice delovalo još ranjivije. „Ja ne znam ništa o Džerijevom intimnom životu, niti o njegovim ličnim stvarima. Ovo je soba moje ćerke.“ Okrenula je glavu tako da su im se pogledi sreli. „Ona je trenutno van zemlje, u školi. Ovde je Džeri spavao.“ Ostavila ga je samog. Dvadeset minuta mu je bilo dovoljno. Njegov brat nije sa sobom nosio mnogo stvari. Ostavio je njegov kofer u dnevnoj sobi i prošetao se po kući. Nije bila velika. Sledeća spavaća soba je bila prigušeno osvetljena poslednjim zracima zalazećeg sunca, ali je video jarkonarandžasti prekrivač na krevetu od pruća i sto pretrpan fasciklama i papirima. U vazduhu se osećao lagani miris začina i talka. Okrećući se na peti, nastavio je ka zadnjem kraju kuće i nabasao na kuhinju. I na Liz.

17 Tek kada je namirisao kafu, Džonas je shvatio da nije ništa jeo od jutros. Ne okrećući se ka njemu, Liz je kafu sipala u još jednu šolju. Nije morao da joj se obrati da bi znala da je bio tu. Pomislila je kako je on tip muškarca koji nikada ne mora da najavi da je negde stigao. „Mleko?“ Džonas je provukao prste kroz kosu. Osetio se kao da je upao u nečiji, tuđi san. „Ne, pijem crnu.“ Kada se Liz okrenula da mu doda šolju, video je da je malo poskočila. „Izvini“, prošaputala je podižući svoju šolju sa kafom. „Toliko ličiš na njega.“ „Da li ti to smeta?“ „Uznemirava me.“ Pijuckao je kafu osetivši kako mu lagano bistri misli i odvraća ga od sanjarenja. „Ti nisi bila zaljubljena u Džerija.“ Liz ga je pogledala sa blagim iznenađenjem. Shvatila je da je pomislio da je bila ljubavnica njegovog brata, ali nije očekivala da će joj postaviti sva ta pitanja. „Znala sam ga tek nekoliko nedelja.“ U tom trenutku se nasmejala setivši se nekog drugog vremena, svog drugog života. „Ne, nisam bila zaljubljena u njega. Imali smo poslovni odnos, ali mi se on dopadao. Bio je razmetljiv i potpuno svestan svog šarma. U poslednjih nekoliko nedelja neke ženske mušterije su uporno nastavljale da dolaze. Džeri je bio odličan za posao“, promrmljala je, a onda podigla pogled užasnuta svojim rečima. „Izvini.“ „Nema potrebe za izvinjavanjem.“ Zainteresovan njenim rečima, Džonas joj se približio. Ona je bila visoka žena, tako da su sa lakoćom mogli da se gledaju oči u oči. Mirisala je na talk, ali osim toga nije koristila druge kozmetičke preparate. Svakako nije bila Džerijev tip, ponovo je pomislio. Ali je bilo nečega u tim njenim očima. „On je bio baš takav, samo većina ljudi to nije videla u njemu.“ „Ja sam u svom životu upoznala razne muškarce“, glas joj je bio hladan, „koji nisu bili tako bezopasni, niti tako ljubazni. Tvoj brat je bio dobar čovek, gospodine Šarpe. I iskreno se nadam da ko god… da će naći počinioca.“ Ponovo je ugledala kako se led navlači preko njegovih sivih očiju. Drhtaj u stomaku ju je upozoravao da je hladnoća u tuđem pogledu često mnogo opasnija od vreline. „I biće nađeni. Možda ću ponovo morati da razgovaram s tobom.“ To je zvučalo kao običan i prirodan zahtev, ali se ona smesta povukla. Nije želela opet da priča s njim, nije želela ni na koji način da bude upletena u to. „Rekla sam ti sve što sam imala da ti kažem.“ „Džeri je živeo u tvojoj kući, radio je za tebe.“

18 „Ali ja ne znam ništa drugo“, glas joj se ponovo povisio, a ona je skrenula pogled i nastavila da zuri kroz prozor. Bila je umorna od svih njegovih pitanja, umorna od toga da ljudi na plaži upiru prstom u nju pokazujući da je to žena koja je pronašla telo. Bila je umorna od činjenice da joj se život potpuno preokrenuo zbog ubistva čoveka kog je jedva poznavala. Priznala je sebi i da je nervozna zbog toga što joj je Džonas Šarp delovao kao tip čoveka koji će nastaviti da joj se meša u život, sve dok to njemu bude odgovaralo. „Nekoliko puta sam razgovarala sa policijom. On je radio za mene. Viđala sam ga nekoliko sati dnevno. Ne znam gde je odlazio noću, s kim se viđao, šta je radio. To se mene nije ticalo sve dok je uredno plaćao svoju sobu i dolazio na posao.“ Kada je ponovo podigla pogled ka njemu, njegovo lice je bilo skamenjeno. „Žao mi je zbog tvog brata, žao mi je i zbog tebe. Ali to se mene ne tiče.“ Video je da se unervozila i da nestrpljivo stiska ruke u pesnice, ali je to protumačio na svoj način. „Tu se ne slažemo, gospođo Palmer.“ „Gospođica Palmer“, namerno ga je ispravila gledajući kako lagano i s prihvatanjem potvrdno klima glavom. „Ne mogu više nikako da ti pomognem.“ „To ne možeš da znaš sve dok ne budemo ponovo razgovarali.“ „Onda dobro. Neću ti pomoći.“ Spustio je glavu i rukom krenuo ka svom novčaniku. „Da li ti je Džeri ostao dužan za noćenje?“ Uvredio je tim pitanjem toliko jako da je imala osećaj kao da je ošamario. Njene oči, obično tople i tužne, sada su gorele od besa. „Ništa mi nije dugovao, kao što mi ni ti ništa ne duguješ. Ako si završio i popio kafu…“ Džonas je spustio šolju na sto. „Završio sam. Za sada.“ Pogledao ju je poslednji put, ispitivački. Nije bila Džerijev tip devojke, opet je pomislio, kao ni njegov. Ali je sigurno znala još nešto. Ako bude morao da je iskoristi da bi saznao šta zna, to će i učiniti. „Laku noć.“ Liz se nije pomerila s mesta sve dok nije čula zvuk vrata koja se zatvaraju za njim. Tada je zatvorila oči. To nije imalo nikakve veze sa njom, podsetila je sebe još jedanput. Ali je i dalje u glavi imala sliku Džerija kako leži na dnu mora, ispod njenog broda. A sad se toj slici pridružila i slika Džonasa Šarpa, sa tugom i bolom u njegovim očima.

19 2. Liz je razmišljala da li da provede dan radeći u svojoj radnji za prodaju i iznajmljivanje opreme za ronjenje ili da ne ide na posao. Slobodan dan u kom ne bi imala nikakve veze sa radnjom ili brodovima je bio luksuz koji je sebi veoma retko dopuštala. To se jedino događalo kada je Fejt bila kod kuće na raspustu. Danas je rešila da malo ugodi sebi i poslala je brodove na pučinu samo sa posadom, tako da može da se posveti samo vođenju radnje. Želela je da bude sama. Do podne su već svi ozbiljni ronioci iznajmili opremu i boce sa kiseonikom, pa je posao išao sporo. To je Liz pružilo dovoljno vremena da provede nekoliko sati proveravajući opremu i popisujući inventar. Radnja je zapravo bila jedna obična betonska kocka. Tu i tamo, zanosila bi se idejom kako bi mogla barem da ofarba fasadu, ali nije sebi mogla da dopusti taj dodatni trošak. Unutra se nalazila jedna malecna prostorija koju je ona duhovito nazivala svojom kancelarijom. Tu je uspela da smesti stari, sivi, metalni stočić i jednu rotirajuću stolicu. Ostatak prostorije je bio prenatrpan opremom koja je ležala na podu, bila naslagana po policama ili je visila sa kuka na zidu. U njenom stolu je bilo udubljenje veličine muškog stopala, ali je njena oprema zato bila najboljeg kvaliteta i bez ijedne mane. Maske, peraja, boce sa kiseonikom, kao i maske sa disaljkom, mogle su da se iznajme individualno ili u bilo kojoj kombinaciji koja vam može pasti na pamet. Liz je, vremenom, naučila da što više opcija ponudi svojim mušterijama, to je lakše poboljšati posao i privući ih ponovo. Iznajmljivanje opreme je bila okosnica njenog poslovanja. Odmah kraj širokog otvora koji je zamenjivao vrata na radnji, a zatvarao se samo noću pomoću debelih drvenih roletni, nalazio se spisak opreme, usluga i svih cena, i na engleskom i na španskom jeziku. Kada je započela posao, pre osam godina, Liz je imala dovoljno boca sa kiseonikom i opreme za dvanaest ronilaca. To je platila svom svojom ušteđevinom, svakim novčićem koji je Markus dao mladoj i naivnoj devojci koja je nosila njegovo dete. Ta devojka je ubrzo postala žena, a ta žena je sada vodila posao koji je mogao u potpunosti da opremi pedeset ronilaca, dvanaestak snorkelovaca, podvodnih fotografa i turista koji su želeli da

20 provedu popodne na vodi, ili ribara spremnih za veliki ulov u dubokim vodama. Prvi brod koji se usudila da kupi, brodić za ronjenje, nazvala je Fejt, po svojoj ćerki. Zarekla se kada je imala osamnaest godina, i kada je bila sama i uplašena, da će to dete koje je nosila imati sve najbolje, sve što poželi. Deset godina kasnije, Liz je gledala po svojoj radnji znajući da je održala svoje obećanje. Štaviše, ostrvo na koje je pobegla, postalo joj je dom. Ovde se smestila, tu je bila poštovana, od nje su mnogi zavisili. Više nije samo zurila u prostranstva belog peska i plavog mora žudeći za Hjustonom ili velikom i lepom kućom sa zelenim travnjakom. Više se nije osvrtala žaleći za obrazovanjem koje je tek započela ili za onim što je mogla da postane. Prestala je da pati za muškarcem koji nije želeo nju, kao ni dete koje su zajedno napravili. Više se nikada ne bi tamo vratila. Ali bi Fejt mogla da se vrati. Fejt bi mogla da nauči da priča francuski, da nosi svilene haljine, i da diskutuje o vinu i muzici. Jednog dana bi Fejt mogla tamo da se vrati i da se nesvesno poveže sa nekim ko joj je dalji rođak. To je bio njen san, pomislila je Liz, dok je pažljivo dopunjavala boce sa kiseonikom. Da vidi kako je njena ćerka prihvaćena sa istom lakoćom sa kojom je ona bila odbačena iz tog društva. Ne zbog osvete, razmišljala je Liz, već zbog pravde. „Zdravo živo, gospojice!“ Skupljena u senci kraj najdaljeg zida, Liz se okrenula žmirkajući zbog sunca. Videla je glomaznu figuru jedva spakovanu u crno-crveno ronilačko odelo, debeljuškastog lica i sa debelom cigarom zabijenom među zube. „Gospodine Ejmbakl. Nisam znala da ste i dalje na ostrvu.“ „Otišao sam do Kankuna na nekoliko dana. Tamo ima više mesta za ronjenje.“ Uz širok osmeh, ustala je i prišla ulazu u radnju. Ejmbakl je bio njena stalna mušterija. Dolazio je na Kozumel dva-tri puta godišnje i uvek je iznajmljivao mnogo boca sa kiseonikom. „To sam i ja mogla da Vam kažem. Jeste li videli i neke od majanskih ruševina?“ „Žena me odvukla do Tuluma.“ Slegnuo je ramenima i nasmejao se dok su mu se plave oči caklile koliko se zabavljao. „Uvek bih pre birao da budem deset metara duboko, nego da se verem po nekakvom stenju ceo dan. Uspeo sam malo da snorkelujem. Ali čovek ne preleće čitav put od Dalasa da bi mlatarao po površini vode. Mislio sam da krenem u neko noćno ronjenje.“ Sa lakoćom mu se osmehnula dodajući izvesnu nežnost i otvorenost svom pogledu koji je inače bio veoma obazriv. „Odmah ću Vam sve doneti. Koliko još

21 ostajete na ostrvu?“ upitala ga je dok je proveravala da li radi podvodna baterijska lampa. „Još dve nedelje. Čovek mora malo da se udalji od svog radnog stola.“ „Apsolutno se slažem.“ Liz je često bila zahvalna svim tim ljudima iz Teksasa, Luizijane i Floride koji su osećali potrebu da se malo odvoje od svog posla. „Čuo sam da je ovde bilo nekih neočekivanih uzbuđenja dok smo bili na drugoj strani kopna.“ Liz je trebalo do sad da se navikne na takve komentare, ali je, svejedno, osetila jezu duž čitave kičme. Njen osmeh je izbledeo, a na licu je bio odsutan izraz. „Mislite na ubijenog Amerikanca?“ „To je prestravilo moju ženu. Jedva sam je nagovorio da se vratimo na ostrvo. Da li ste ga poznavali?“ Nisam, pomislila je. Barem ne onoliko dobro koliko je trebalo da ga poznaje. Da bi se postarala da su joj ruke i dalje zauzete, dohvatila je obrazac za iznajmljivanje opreme i počela da ga popunjava. „Zapravo, neko vreme je radio ovde.“ „Ne pričajte!“ Ejmbaklove sitne plave oči su na tren zasvetlele. Ali je Liz pretpostavila da je, do sad, i na to trebalo da se navikne. „Možda ga se čak i sećate. Upravljao je brodićem za ronilačke ture poslednji put kada ste Vi i Vaša žena išli na ronjenje.“ „Stvarno?“ Ejmbaklova obrva se upitno izvila dok je žvakao svoju cigaru. „Nije valjda onaj zgodni mladić… Džoni, ne, Džeri?“ prisetio se. „Žene su mu se bacale pred noge.“ „Da, to je bio on.“ „Šteta“, promrmljao je Ejmbakl, ali je delovao prilično zadovoljno što poznaje žrtvu. „Bio je baš živahan.“ „Jeste. I ja sam tako mislila o njemu.“ Liz je odvukla boce sa kiseonikom do ulaza u radnju i smestila ih na dovratak. „Ovo bi trebalo da Vam bude dovoljno, gospodine Ejmbakl.“ „Ubacite mi tu i kameru, gospojice. Hoću da uslikam jednu od onih ogromnih lignji. Gadne su do zla boga.“ Zapanjena njegovim duhom, Liz je uzela kameru sa police i dopisala je na obrazac za iznajmljivanje. Proverila je na svom časovniku koliko ima sati, upisala to vreme, i vratila obrazac Ejmbaklu da bi ga i on potpisao. Nakon što je to uradio, predao joj je novčanice za depozit. Značilo joj je što Ejmbakl uvek plaća kesom. Amerikanci. „Hvala. Drago mi je što sam Vas opet videla, gospodine Ejmbakl.“

22 „Niko ne bi mogao da me odvrati odavde, gospojice.“ Uz glasan uzdah i zvuk nalik rezanju, podigao je boce sa kiseonikom na svoja ramena. Liz ga je gledala kako prelazi trotoar pre nego što je odložila priznanicu. Otključala je limenu kutiju u kojoj je držala gotovinu i smestila unutra novac. „Vidim, posao ti dobro ide.“ Poskočila je kada je začula taj glas. Podigla je pogled i ugledala Džonasa Šarpa. Više nije mislila da je pred njom Džeri iako su mu oči bile polusakrivene ispod tamnih stakala naočara za sunce, a umesto odela je bio obučen u bermude i raskopčanu košulju. Oko vrata mu je visio dugačak zlatni lanac koji je umesto priveska imao maleni novčić. Setila se da je i Džeri imao isti takav. Ali nešto u načinu na koji je Džonas stajao, nešto u liniji njegovih usana, činilo ga je mnogo višim i opasnijim nego što je bio muškarac kog je poznavala. Zato što nije verovala u bespotrebnu ljubaznost i taktiziranje, Liz je nastavila da zaključava kutiju s novcem i počela da proverava kaiš i zatvarače na maskama koje su se nalazile na policama. Iz njene radnje nikada neće izaći polovična ili pokvarena oprema. „Nisam očekivala da ću te ponovo videti.“ „Trebalo je to da očekuješ.“ Džonas ju je gledao kako se kreće između polica. Delovala mu je snažnije i manje ranjivo nego što je izgledala kada ju je prvi put ugledao pre nedelju dana. Njene oči su bile smirene, a glas odsutan i udaljen. Zato mu je bilo još lakše da uradi ono zbog čega je došao. „Imaš poprilično jaku reputaciju ovde, na ostrvu.“ Zastala je taman dovoljno da ga pogleda preko ramena. „Stvarno?“ „Proverio sam te“, rekao je s lakoćom. „Živiš ovde već deset godina. Izgradila si ovo mesto od prve cigle i vlasnica si jedne od najuspešnijih firmi ovde na ostrvu.“ Precizno je proveravala masku za ronjenje u svojoj ruci. „Da li ste zainteresovani da iznajmite neku opremu za ronjenje, gospodine Šarpe? Preporučujem snorkelovanje na obližnjem koralnom grebenu.“ „Možda. Ali mislim da sam pre za duboki zaron.“ „U redu. Snabdeću te svom potrebnom opremom.“ Spustila je prvu masku i uzela drugu u ruke. „Nije neophodno da imaš ronilačku licencu da bi smeo da zaroniš u Meksiku. Ipak, preporučila bih ti barem nekoliko osnovnih časova pre zarona. Nudimo dve vrste kurseva za ronjenje – individualni ili grupni.“ Po prvi put joj se nasmešio. Bilo je to tek sporo i privlačno izvijanje usana koje je smekšalo tvrdoću njegovog lica. „Možda i prihvatim tvoju ponudu. U međuvremenu, kada zatvaraš radnju?“ „Kada budem spremna da zatvorim.“ Njegov smešak je promenio njen stav prema njemu, iznenada je shvatila. Ali nije želela to da mu dopusti. Da bi

23 se odbranila, premestila je težinu tela na drugi kuk i pogledala ga nevino. „Ovo je Kozumel, gospodine Šarpe, ovde ne radimo od devet do pet. Ako ne želiš da iznajmiš neku opremu ili da se prijaviš za krstarenje, moliću te da me izviniš, imam posla.“ Spustio je ruku preko njene šake. „Nisam došao ovde da bi išao na turu. Pođi sa mnom na večeru. Moći ćemo da razgovaramo.“ Nije pokušala da izvuče ruku, već je samo zurila u njega. Vođenje sopstvenog posla ju je naučilo da bude prisilno ljubazna u svim situacijama. „Ne, hvala.“ „Onda možemo makar na piće.“ „Ne.“ „Gospođice Palmer…“ Džonas je inače bio čuven po svom smrtonosnom, beskrajnom strpljenju. Naučio je da je to njegovo oružje, u sudnici i van nje. Ali pored Liz, nekako mu je bilo teško da se toga pridržava. „Nemam više nikakvih tragova, a policija nije nimalo napredovala sa slučajem. Potrebna mi je tvoja pomoć.“ Ovaj put je Liz izvukla svoju ruku. Obećala je sebi da neće dozvoliti da je uvuče u to, ni tihim rečima, kao ni intenzivnim pogledom. Imala je svoj život, morala je da vodi posao, a za nekoliko nedelja joj se vraćala ćerka. „Ne mogu da se mešam u to. Izvini, čak i kad bih želela, ne znam kako bih mogla da ti pomognem.“ „Onda ti neće smetati da samo popričaš sa mnom.“ „Gospodine Šarpe.“ Liz nije bila čuvena po strpljenju. „Imam veoma malo slobodnog vremena. Vođenje ovog posla nije moj hir, već zahteva mnogo vremena. Ne želim da ga provedem tako što ćeš da me mučiš i ispituješ. A sad…“ Nameravala je da se skloni od njega kada je u radnju utrčao dečak. Bio je u kupaćim gaćicama, masan od losiona za sunčanje. Pružajući joj zgužvanu novčanicu od dvadeset dolara, promrmljao je zahtev da iznajmi opremu za snorkelovanje za sebe i svog brata. Govorio je na španskom, brzo i uzbuđeno, dok je Liz proveravala opremu pitajući se da li misli da će možda videti ajkulu. Odgovorila mu je, savršeno ozbiljno, dok mu je davala opremu u zamenu za novac. „Ajkule ne žive kraj koralnih grebena, ali ih povremeno posećuju.“ Videla je kako su mu se oči zacaklile zbog moguće avanture. „Videćete ribu papagaja.“ Raširila je obe ruke da mu pokaže koliko je ta riba velika. „A ako sa sobom ponesete mrvice hleba ili krekere, abudefdufi će vas pratiti, i to puno njih, a možda ćete moći i da ih dodirnete.“ „Hoće li da gricnu?“

24 Nacerila se. „Samo mrvice hleba. Adios!2“ Otrčao je podižući pesak nogama. „Govoriš španski jezik kao da ti je maternji“, primetio je Džonas i pomislio kako joj to sigurno puno pomaže. Takođe je primetio sa kojim zadovoljstvom je razgovarala sa tim dečakom. Nije bilo ničega odsutnog i tužnog u njenom pogledu. Baš neobično, pomislio je. Nikada do tad nije primetio da oči mogu da budu toliki pokazatelj duše. „Ja ovde živim“, rekla je jednostavno. „A sad, gospodine Šarpe…“ „Koliko brodova?“ „Molim?“ „Koliko brodova imaš?“ Duboko je udahnula vazduh i zaključila da može da udovoljava njegovoj znatiželji još pet minuta. „Imam ih četiri. Onaj sa staklenim dnom, dva broda za ronjenje i jedan za pecanje u dubokom moru.“ „Pecanje u dubokom moru.“ To je bilo to, zaključio je Džonas. Ribarski brod će biti privatan i izolovan. „Nisam pecao pet ili šest godina. Možemo sutra.“ Mašio se svog novčanika. „Koliko je?“ „To je pedeset dolara po osobi dnevno. Ali nikada ne krećem na turu samo sa jednom osobom, gospodine Šarpe.“ Nasmešila mu se sa lakoćom. „To poslovno i nije baš dobar potez.“ „Koji je minimum?“ „Troje ljudi. A plašim se da se niko drugi nije prijavio, pa…“ Spustio je pred nju četiri novčanice po pedeset dolara. „Ovih dodatnih pedeset je da bih se osigurao da ćeš ti voziti taj brod.“ Liz je spustila pogled ka novcu. Tih nenadanih dve stotine dolara bi joj pomoglo da kupi podvodne bicikle o kojima je razmišljala. U nekoliko drugih radnji za iznajmljivanje opreme su ih već imali, a ona je konkurenciju uvek držala na oku. Podvodni stacionarni bicikl i jedrenje na dasci su naglo dobijali na popularnosti, a ako je nameravala da održi korak… Ponovo je pogledala tamne odlučne oči Džonasa Šarpa i zaključila da ipak nije vredno toga. „Moj raspored za sutra je već prepunjen. Plašim se da…“ „Nije poslovno razumno odbacivati lak profit, gospođice Palmer.“ Kada je samo lagano slegnula ramenima, ponovo se nasmešio, ali njegov smešak ovog puta nije bio ni izbliza onoliko prijatan. „Ne bih voleo da moram da se požalim u hotelu kako su me u Crnom koralu odbili. Čudno kako se lako tračevi šire i koliko mogu da nanesu štete malim firmama.“ 2 Zdravo – prim. prev.

25 Liz je podigla novac sa pulta, jednu po jednu novčanicu. „A kojim se poslom ti baviš, gospodine Šarpe?“ „Ja sam advokat.“ Ispustila je zvuk koji je mogao da liči na smeh dok se uspravljala. „Trebalo je da pretpostavim. Jednom sam poznavala nekog ko je studirao pravo.“ Pomislila je na Markusa i na njegove slatkorečive, proračunate reči. „I on je uvek dobijao ono na šta se nameri. „Potpiši ovde. Isplovljavamo u osam sati ujutru“, rekla je odsečnim tonom. „U cenu ulazi i ručak na brodu. Ako želiš pivo ili neko drugo alkoholno piće, ponesi ga. Na vodi sunce poprilično prži, pa bi ti bolje bilo da kupiš neku kremu za sunčanje.“ Bacila je pogled negde iza njega. „Jedan od mojih brodova za ronilačke ture se upravo vraća. Izvini, ali moram da krenem.“ „Gospođice Palmer…“ Nije bio siguran šta je želeo da joj kaže, ili zašto se osećao tako neprijatno, kada je uspešno izveo ono zbog čega je došao. Na kraju, samo je spustio priznanicu o uplaćenoj turi ribarskim brodom u svoj džep. „Ako promeniš mišljenje u vezi sa večerom…“ „To se neće desiti.“ „Smešten sam u hotelu El presidente.“ „Odličan izbor.“ Prošla je kroz dovratak i krenula ka doku da sačeka svoju ekipu i klijente. Već u sedam sati i petnaest minuta ujutru sunce je bilo visoko sijajući toliko jarko da se na tlu stvarala izmaglica. Oni mali oblaci što su bili na nebu, bili su tanki, rastresiti, i delovali su veoma dobroćudno. „Dođavola!“ Liz je upalila svoj motocikl i skrenula pun krug ka ulici. Nadala se da će pasti kiša. Pokušaće da je uplete u celu priču. Čak i sad, Liz je mogla da zamisli kako te tamne i strpljive sive oči zure pravo u njene, a u glavi je čula njegov tihi i uporni glas. Džonas Šarp je bio tip muškarca koji nije prihvatao odbijanje, ali je bio dovoljno pametan da čeka, ma koliko bilo potrebno, da bi dobio potvrdan odgovor. Da su okolnosti bile drugačije, ona bi se divila toj njegovoj osobini. Njena rođena tvrdoglavost joj je puno pomogla da započne, i da uspe, u ovom poslu, mada su mnogi odmahivali glavom i upozoravali je na loše strane takvog poduhvata. Ali ona nije mogla sebi da dozvoli da se divi Džonasu Šarpu. Pažljiva kalkulacija sopstvenih osećanja joj je bila jednako važna kao i kalkulacija troškova i računa. Nije mogla da mu pomogne, ponovo je pomislila Liz, dok joj je nežni povetarac plesao po licu. Sve što je ona o Džeriju znala, ponovila je već više puta. Naravno da joj je bilo žao, čak je i sama tugovala za čovekom kog je jedva

26 poznavala, ali ubistvo je bilo stvar policije. Džonas Šarp tu nije bio na svom terenu, ali je zato ona bila, pomislila je Liz osećajući kako joj se opuštaju mišići što se duže vozila. Ulica je bila neravna, sa previše rupa. Ona je znala gde i šta da izbegne. Uz put su se nalazile kuće sa debelim, zelenim travnjacima i vinovom lozicom koja se uvijala oko njih. Čist veš se sušio na konopcima. Kroz nečiji otvoren prozor mogla je da čuje prve jutarnje vesti, ali i zvuke dece koja završavaju svoje obaveze ili doručkuju pre polaska u školu. Skrenula je iza ugla ne smanjujući brzinu. U ovom delu ulice je bilo nekoliko prodavnica čija su vrata sada bila čvrsto zatvorena. Ispred vrata lokalne prodavnice gospodin Pesado, njen vlasnik, petljao je nešto oko svojih ključeva. Liz je zatrubila nekoliko puta i razmenili su pozdrave mahanjem. Pored nje je prošao taksi jureći niz put ka aerodromu da sačeka putnike koji su dolazili jutarnjim letovima. Samo nekoliko trenutaka kasnije Liz je ugledala more. To joj je uvek donosilo radost. Kada se spremala da skrene po poslednji put, lenjo je bacila pogled u retrovizor. Baš čudno, pomislila je – zar nije videla isti taj mali plavi automobil i juče? Ali kada je usporila da bi se parkirala na hotelskom parkiralištu, auto je projurio dalje. Lizina saradnja sa hotelom je bila na obostrano zadovoljstvo. Njena radnja se graničila sa hotelskom plažom, tako da je to bilo podsticajno za oba posla. Ipak, svaki put kada bi ušla u samu zgradu hotela, kao što je to činila sada da bi preuzela spakovan ručak za današnju brodsku turu, setila bi se godina koje je provela ribajući podove i menjajući posteljine u istom tom hotelu. „Buenos dias3, Margarita.“ Mlada žena, koja je u ruci držala kofu i džoger, široko joj se nasmešila. „Buenos dias, Liz? Como esta?4“ „Bien.5 Kako je Rikardo?“ „Raste kao iz vode.“ Margarita je pozvala servisni lift dok su pričale o njenom sinu. „Fejt se uskoro vraća kući. Radovaće se zbog toga.“ „Bogami, i ja ću.“ Razdvojile su se u tom trenutku, ali je Liz vrlo dobro pamtila mesece koje su provele radeći zajedno, menjajući posteljine, slažući peškire, perući podove. Margarita joj je bila prava prijateljica, poput mnogo drugih ljucli koje je upoznala na ovom ostrvu i koji su pokazali ljubaznost i brižnost prema mladoj ženi, trudnoj, a bez burme na prstu. 3 Dobar dan – prim. prev. 4 Dobar dan, Liz. Kako si? – prim. prev. 5 Dobro sam – prim. prev.

27 Mogla je i da ih laže. Čak i sa svojih osamnaest godina, Liz je bila svesna da je lako mogla da kupi pozlaćenu burmu, za samo deset dolara, i da smisli neku pitku priču o razvodu ili o tome kako je ostala udovica. Ali bila je previše tvrdoglava za tako nešto. Beba, koja je u njoj rasla, pripadala je njoj. I samo njoj. Nije imala nameru da se zbog toga stidi, niti da ikome priča laži. Kada je na satu otkucalo sedam i četrdeset pet minuta, već je prelazila preko plaže ka svojoj radnji. U jednoj ruci je nosila frižider sa dva spakovana ručka za taj dan, a u drugoj jedan manji pun mamaca za pecanje. Već je mogla da vidi balončiće na površini mirne vode. More će biti toplo, kristalno bistro, i bez gužve. I sama je poželela da može sat vremena da se prepusti čarima snorkelovanja. „Liz!“ Vitki, niski muškarac, koji joj je prilazio, odmahivao je glavom. Iznad njegove gornje usne su se presijavali tek iznikli, tanki brkovi, a iz tamnih očiju je isijavao osmeh. „Previše si mršava da bi sve to sama nosila.“ Udahnula je vazduh i proučila ga pogledom. Na sebi je imao samo majušne kupaće gaće. Znala je koliko uživa u potajnim pogledima žena na plaži, prepunim divljenja. „Nisi ni ti mnogo teži, Luise. Ali neka te to ne odvrati od namere da mi pomogneš.“ „Dakle, danas ti upravljaš brodom za pecanje?“ Podigao je veći frižider sa zemlje, i nastavio pored nje ka radnji. „Promenio sam ti raspored. Od jutros ih se već trinaestoro prijavilo za vožnju brodom sa staklenim dnom. Takođe, i oba broda sa turama za ronjenje su rezervisana, pa sam rekao mom rođaku Migelu da dođe da nam pomogne. Je li to u redu?“ „To je sjajno.“ Luis je bio mlad, voleo je da koketira sa ženama i pije tekilu, ali je uvek mogla da računa na njegovu tačnost. „Izgleda da ću uskoro morati da zaposlim još nekog, makar kao privremenu ispomoć.“ Luis je prvo pogledao nju, a zatim je spustio pogled ka tlu. On je najviše sarađivao sa Džerijem. „Migel nije neko na koga se možeš osloniti. Tu je jednog dana, a idućeg ga nigde nema. Imam nećaka, dobar je momak. Ali ne može da počne da radi dok mu se ne završi školska godina.“ „Zapamtiću to“, rekla mu je Liz odsutno. „Hajde prvo da stavimo ove frižidere na brod. Kasnije bih volela da proverim svu opremu.“ Na brodu, Liz je prvo rutinski proverila sve. Dok je proveravala velike kolutove najlona i ogromne štapove za pecanje u dubokom moru, zapitala se, pomalo prepotentno, da li je advokat ikada do sad uopšte bio na pecanju velikih riba. Verovatno ne bi umeo da prepozna tunu ni kada bi mu skočila pravo u krilo, zaključila je. Palube su bile čiste, sva oprema organizovana, baš kao što je ona uvek insistirala. Luis je najduže radio sa njom, ali svako ko je ikada sarađivao i radio

28 sa Liz, odlično je znao njeno nepobitno i jasno pravilo da klijent mora dobiti sav kvalitet koji je platio. Brod je bio mali, ali ozbiljan, po standardima sportskog ribolova. Njeni klijenti skoro nikada nisu sa njega sišli nezadovoljni. Odlično je poznavala vode duž Jukatanskog poluostrva, kao i navike riba koje su se rojile ispod površine. Njen brod možda nije imao sonare, i neke druge moderne naprave, ili komplikovanu opremu za podvodno otkrivanje ribe, ali ona je bila rešena da Džonasu Šarpu pruži morsko iskustvo koje nikada neće zaboraviti. Pobrinuće se da bude toliko okupiran, privezan u stolici za borbu s velikim ribama, da neće imati vremena da joj dosađuje svojim pitanjima. Kada se napokon budu vratili na obalu, ruke će mu utrnuti, leđa će ga boleti i jedino što će ga zanimati, biće vrela kupka i krevet. A ako se ispostavi da ipak nije potpuni tupan, postaraće se da ulovi i neki trofej, koji će moći sa sobom da ponese kada se vrati odakle god da je došao. A gde je to tačno bilo? Pitala se dok je proveravala vezove na komandnom mostu broda. Nikada se nije setila da pita Džerija odakle je. Nije joj to delovalo kao važna činjenica. Ipak, sada je ulovila sebe kako se pita odakle je Džonas, kakav život vodi u gradu u kom živi. Da li je bio tip osobe koja je često posećivala elegantne, otmene restorane, sa jednako elegantnom i otmenom damom koja ga je držala ispod ruke? Ili je gledao strane filmove i igrao bridž? Možda je više voleo bučne klubove i vreli džez? Nije uspevala sa lakoćom da ga smesti u neku od tih kategorija, što joj je bilo čudno, jer je većinu ljudi koje bi upoznala lako okarakterisala. Činilo joj se ponekad i previše lako. Uostalom, to nije moja stvar, podsetila je samu sebe, i okrenula se da pozove Luisa. „Ja ću ovde sve da završim. Ti idi i otvori radnju. Brod sa staklenim dnom bi trebalo da bude spreman za isplovljavanje za pola sata.“ Ali on je nije čuo. Stajao je nepomično na palubi, zureći dole u uzani dok. Videla je kada je podigao ruku, koja se tresla, i hitro se prekrstio. „Madre de Dios! 6“ „Luise?“ Spustila se niz nekoliko stepenika da bi mu se pridružila. „Šta…“ Tada je ugledala Džonasa. Glava mu je bila prekrivena slamnatim šeširom, a na očima je imao sunčane naočare. Nije se potrudio da se obrije, pa mu je tek iznikla brada davala neki lenji, pomalo otpadnički izgled, naglašen izbledelom majicom i kratkim, crnim kupaćim šortsem. Istog trenutka je shvatila da on nimalo ne izgleda kao čovek koji igra bridž. Znajući šta prolazi Luisu kroz glavu, Liz ga je uhvatila čvrsto za ruku i hitro i tiho progovorila. 6 Device Marija – prim. prev.

29 „To je njegov brat, Luise. Rekla sam ti da su blizanci.“ „Vratio se iz mrtvih“, prošaputao je Luis. „Ne budi smešan.“ Otresla je sa sebe jezu koju su njegove reči u njoj probudile. „Njegovo ime je Džonas, i zapravo, nije nimalo nalik Džeriju. Shvatićeš to i sam kad budeš razgovarao s njim. Tačni ste kao sat, gospodine Šarpe“ prozvala ga je nadajući se da će time povratiti Luisa iz šoka. „Da li ti treba pomoć da se popneš na brod?“ „Uspeću sam.“ Noseći sa sobom mali frižider, Džonas je sa lakoćom zakoračio na palubu. „Izgnanik.“ Govorio je o velikim slovima na strani broda. „Da li se to odnosi na tebe?“ „Očigledno da je tako.“ To je bilo nešto čega se nije stidela, ali nije na to bila ni ponosna. „Ovo je Luis, on radi za mene. Upravo si ga prestravio.“ „Izvini.“ Džonas je bacio pogled na vitkog muškarca koji se vrzmao pored Liz. Video je kapi znoja na njegovom licu. „Poznavao si mog brata?“ „Radili smo zajedno“, odgovorio mu je Luis na svom sporom, ali preciznom engleskom jeziku. „Radili smo sa roniocima. Džeri, on je najviše voleo da upravlja brodom za ronilačke ture. Ja ću otkačiti konopce.“ Pružajući Džonasu široki konop, Luis je iskočio sa palube na dok. „Izgleda da na svakog utičem na isti način“, usputno je primetio Džonas. „Kako je sa tobom?“ Okrenuo se i svojim tamnim, prodornim očima je pogledao. Mada više nije pomišljala na Džerija kada bi ga videla, svejedno je imao sposobnost da je unervozi. „I dalje želiš da ti budem na popriličnom rastojanju?“ „Mi se ponosimo prijateljskim stavom i ophođenjem prema svojim klijentima. A ti si iznajmio Izgnanika za ovaj dan, gospodine Šarpe. Smesti se što udobnije.“ Pokazala mu je rukom u pravcu fotelje na palubi, pre nego što se popela nekoliko stepenika do komandnog mosta i doviknula Luisu. „Reci Migelu da će biti plaćen samo ako ostane ceo dan na poslu.“ Uz poslednje mahanje Luisu, pokrenula je brodski motor, a zatim sasvim mirno isplovila ka otvorenom moru. Vetra nije bilo, jedva da je mreškao površinu vode. Liz je mogla jasno da vidi tamne delove na dnu koji su označavali da se tu nalaze koralni grebeni, pa je održavala nisku brzinu kretanja broda. Kada su se, napokon, našli u dubokom moru, malo je ubrzala. Sunce će neizdrživo peći već oko podneva. Želela je da do tad Džonas bude privezan čvrsto u svojoj ribarskoj stolici i da se bori sa nekakvom ribljom gromadom od stotinu kilograma. „Sa istom lakoćom se nosiš sa kormilom kao i sa mušterijama.“

30 Senka nervoze joj je proletela preko lica, ali je i dalje gledala pravo ispred sebe. „Takav mi je posao. Bilo bi ti mnogo udobnije u fotelji na palubi, gospodine Šarpe.“ „Zovem se Džonas. Osim toga, ovde mi je savršeno udobno.“ Opušteno ju je prostudirao pogledom dok je stajao tik uz nju. Nosila je ribarsku kapu koja je na sebi, belim slovima, imala odštampan logo koji je promovisao njenu radnju. Na njenoj majici se nalazio isti takav natpis, mada pomalo izbledeo od sunca i silnog pranja. Zapitao se, usputno, šta li je nosila ispod majice. „Koliko dugo imaš ovaj brod?“ „Skoro osam godina. Dobar je to brod.“ Liz je pomerila ručicu na kormilu unapred. „Sada je voda veoma topla, pa ćeš naići na tune, marline, sabljarke. Kad dođemo do otvorenog mora, moći ćeš da počneš da ih mamiš.“ „Da ih mamim?“ Ošinula ga je pogledom. Dakle, bila je u pravu – nije imao pojma. „Da zabacuješ mamce po vodi“, krenula je da mu objašnjava. „Ja ću voditi računa da se brod veoma sporo kreće, a ti ćeš po vodi bacati mamce, da bi privukao ribe.“ „Meni to zvuči kao prednost koja nije nimalo fer. Zar pecanje ne bi trebalo da bude sport za one sa puno sreće i veštine?“ „Za neke ljude je pecanje samo rešenje toga da li će imati šta da jedu ili neće.“ Okrenula je kormilo na tren primetivši neoprezne turiste koji su snorkelovali u blizini. „A za neke druge ljude, to je pitanje još jednog trofeja na zidu.“ „Mene trofeji ne zanimaju.“ Okrenula se da bi ga pogledala u oči. Da, bilo je jasno, njega svakako ne zanimaju trofeji, niti bilo šta drugo što nema određenu svrhu. „A šta tebe zanima?“ „Trenutno, zanimaš me ti.“ Spustio je ruku na njenu i otpustio ručku za podešavanje brzine broda. „Ja nigde ne žurim.“ „Platio si turu sa pecanjem.“ Zgrčila je ruku ispod njegovog dlana. „Platio sam da bih proveo vreme sa tobom“, ispravio ju je. Bio joj je dovoljno blizu i mogla je da vidi njegove oči ispod zatamnjenih stakala naočara za sunce. Bile su smirene, uvek tako smirene, kao da je znao da može sebi da dopusti da čeka koliko god bude bilo potrebno. Njegova ruka, preko njene, nije bila onoliko glatka i mekana kao što je očekivala, već je bila pomalo ogrubela od rada. Ne, on nije bio osoba koja bi igrala bridž, opet je pomislila. Možda tenis, ili rukomet, ili nešto slično, što bi iziskivalo puno truda, napora i znoja. Po prvi put u poslednjih mnogo godina osetila je nalet uzbuđenja, koje ju je iznenadilo. Bila je sasvim sigurna da je postala imuna na

31 takvu vrstu osećanja. Vetar joj je oduvao kosu s lica dok ga je proučavala pogledom. „Onda si uludo protraćio svoj novac.“ Opet je osetio kako pokušava da izvuče ruku iz njegovog stiska. Snažna je, pomislio je. Mada je delovala tako krhko. Tvrdoglava je. To mu je postalo očigledno po načinu na koji je blago, u prkosu, izdigla bradu. Ali u njenim očima je bilo nečeg što mu je govorilo: bila sam povređena, i više nikada neću sebi dozvoliti da me neko tako povredi. Sama ta činjenica mu je bila i više nego intrigantna. Ali ono što ga je najviše privlačilo je bila njena tiha, skoro neprimetna seksualnost zbog koje nije mogao da se ne zapita kako je moguće da njegov brat nije bio njen ljubavnik. Sigurno ne zato što to nije pokušao, shvatio je Džonas. „Ako sam uludo bacio pare, neće mi biti prvi put. Ali iz nekog čudnog razloga, sumnjam u to.“ „Ja zaista nemam ništa više da ti kažem.“ Ruka joj se trznula i ponovo je podigla ručicu za gas. „Možda nemaš. Ili možda ipak znaš još nešto, a da toga nisi ni svesna. Bavim se krivičnim pravom duže od deset godina. Iznenadila bi se kada bi znala koliko neke sitnice mogu da budu značajne. Pričaj sa mnom.“ Na tren ju je čvršće stegnuo za ruku. „Molim te.“ Pomislila je da joj je srce do tad već dovoljno očvrsnulo, ali je osetila kako je počela da se budi. Kako je moguće da je satima mogla da pregovara oko cene ronilačke opreme, a nikada nije mogla da odbije molbu upućenu nežnim rečima? Ovaj muškarac će joj doneti samo nevolje. A pošto je to već znala, samo je duboko uzdahnula. „Pričaćemo.“ Spustila je ručicu za gas i ostavila brod da pluta na vodi. „Dok budeš pecao.“ Uspela je da mu se kratko nasmeši dok je odlazila od njega. „Bez mamljenja.“ Sa lakoćom i veoma efikasno, Liz je pričvrstila dršku štapa za postolje koje se nalazilo u sldopu pecaroške stolice. „Za sad, samo sedi ovde i opusti se“, rekla mu je. „Ponekad je riba toliko gladna da se zakači na udicu i bez mamca. Ako se to desi, samo se čvrsto drži i prioni na posao.“ Džonas se udobno zavalio u stolici i zabacio svoj šešir unazad, sa čela. „A šta ćeš ti da radiš?“ „Ja ću da se vratim za kormilo i da održavam brzinu da bismo uspeli da je izvučemo, a da je ne izgubimo.“ Obuhvatila je svoju kosu jednom rukom i zabacila je unazad. „Ima i boljih mesta za pecanje od ovoga, ali neću uludo da trošim gorivo kada tebi očigledno nije bitno hoćeš li upecati ribu ili ne.“

32 Usne su mu se iskrivile u osmeh dok se naslanjao udobno na naslon stolice. „Razumna si. I mislio sam da će tako biti.“ „Moram da budem razumna.“ „Zašto si došla na Kozumel?“ Džonas je ignorisao štap za pecanje ispred sebe i iz džepa je izvukao cigaretu. „Ovde si već nekoliko dana“, odgovorila mu je. „Trebalo bi da ti je to već jasno.“ „I u tvojoj domovini ima prelepih krajolika. Ako si ovde već deset godina, sigurno si bila dete kad si otišla iz Amerike.“ „Ne, nisam bila dete.“ Nešto u načinu na koji je to rekla ga je primoralo da je ponovo dobro osmotri. Pokušavao je da pročita tajne koje je krila u svojim očima. „Došla sam ovde jer mi je tada to delovalo kao ispravna odluka. I bila je. Kada sam bila devojčica, moji roditelji su dolazili ovamo skoro svake godine. Obožavali su da rone.“ „Doselila si se ovde zajedno sa svojim roditeljima?“ „Ne, došla sam sama.“ Ovaj put njen glas je zvučao skoro odbojno. „Nisi platio dve stotine dolara da bismo pričali o meni, gospodine Šarpe.“ „Znači mi, da sagledam celu sliku. Rekla si da imaš ćerku. Gde je ona sad?“ „Ide u školu u Hjustonu. Tamo žive moji roditelji.“ Resiš se deteta, prebaciš odgovornost na babu i dedu, i uživaš na tropskom ostrvu. To bi možda izazvalo gađenje kod Džonasa iako ga i ne bi mnogo iznenadilo. Džonas je ponovo povukao dim cigarete dok je proučavao Lizin profil. Nešto mu tu nije štimalo. „Ona ti puno nedostaje.“ „Užasno mi nedostaje“, promrmljala je Liz. „Biće kod kuće za nekoliko nedelja i provešćemo celo leto zajedno. Septembar se uvek prebrzo prikrade.“ Dok je to govorila, njen pogled je lutao. Skoro kao da je govorila to samoj sebi. „Ali tako je najbolje. Moji roditelji predivno brinu o njoj i tamo dobija fenomenalno obrazovanje, ima časove klavira, ide na balet. Oni mi šalju slike sa svakog njenog nastupa, i…“ Oči su joj se toliko brzo napunile suzama bez ikakvog upozorenja. Okrenula je lice ka vetru boreći se da ih sakrije, ali ih je on već video. Sedeo je i pušio u tišini pruživši joj dovoljno vremena da se povrati. „Da li ikada odeš u Ameriku?“ „Ne.“ Liz je progutala knedlu iz grla govoreći sama sebi da je budala. To je samo zbog slika, rekla je samoj sebi. Slika koje su joj juče stigle poštom; na kojima je njena jedina devojčica prelepa u svojoj ružičastoj baletskoj haljinici. „Kriješ se od nečega?“

33 U trenu se okrenula ka njemu, a suze u njenim očima je zamenio bes. Telo joj se izvilo poput luka spremnog da lansira strelu. Džonas je ka njoj podigao ruku kao izraz pomirenja. „Izvini. Imam lošu naviku da preturam po tuđim tajnama.“ Primorala je sebe da se opusti, da zauzda sopstvenu strast. To je bilo nešto što je odavno naučila da radi. „To je odličan način da ostaneš bez prstiju, gospodine Šarpe.“ Zacerekao se. „I to je jedna od mogućnosti. Ali uvek sam smatrao da vredi rizikovati. Zovu te Liz, zar ne?“ Podigla je obrvu ispod šiški koje je nosio vetar. „Moji prijatelji me tako oslovljavaju.“ „To ti pristaje, osim kad se trudiš da deluješ rezervisano. Tada si stvarno Elizabet.“ Prostrelila ga je pogledom, sigurna da samo pokušava da je iznervira. „Niko me ne zove Elizabet.“ Samo joj se nasmešio. „Zašto nisi spavala sa Džerijem?“ „Molim?“ „Da, definitivno si prava Elizabet. Ti si prelepa žena, veoma neobične lepote.“ Dobacio joj je taj kompliment toliko opušteno kao što je bacio pikavac u vodu. „Džeri je… zaista voleo lepe žene. Ne mogu da shvatim kako je moguće da niste bili ljubavnici.“ Na tren, ali samo na tren, palo joj je na pamet da joj niko, već jako dugo, nije rekao da je lepa. Nekada davno je priželjkivala da čuje te reči. Sada se samo naslonila na ogradu broda stavivši ruke na svoje kukove, i uputila mu pogled koji je mogao da ubije. Više joj takve reči nisu bile potrebne. „Nisam htela da spavam s njim. Možda je tebi teško da to shvatiš, s obzirom da imate isto lice, ali meni Džeri nije bio neodoljiv.“ „Nije?“ Koliko je ona bila napeta, toliko je on bio opušten. Zavukao je ruku u mali frižider i ponudio joj pivo. Kada je odrično odmahnula glavom, otvorio je jedno sebi. „A kakav ti je on bio?“ „On je bio lutalica, i nekako je zalutao u moj život. Dala sam mu posao jer je imao hitar um i snažna leđa. Istinu govoreći, nisam očekivala da će opstati na poslu duže od mesec dana. Muškarci poput njega obično toliko ostanu.“ Mada mu se na licu nije pomerio ni jedan jedini mišić, Džonasu su njene reči privukle pažnju. „Muškarci poput njega?“ „Muškarci koji traže najbrži i najlakši način da stignu do svog cilja. Radio je ovde jer je morao sebi da plati hranu, ali je uvek tražio neku brzu zaradu, neki način da se obogati, a da pritom ne mora da se muči.“

34 „Dakle, ipak si ga poznavala“, promrmljao je Džonas. „Šta li je on ovde tražio?“ „Kažem ti da ne znam! Meni je delovalo kao da samo traži malo dobrog provoda na suncu.“ Frustracija je izbijala iz svake njene pore dok je rukama mlatila po vazduhu. „Iznajmila sam mu sobu jer mi je delovao bezopasno, a novac mi je bio potreban. Nisam, ni na koji način, bila intimna sa njim. Najličnija stvar koju je sa mnom podelio je bila kada se hvalio kako će nešto da roni, za velike pare.“ „Da roni? Gde?“ Boreći se da povrati samokontrolu, provukla je prste kroz kosu. „Stvarno bih volela da me ostaviš na miru.“ „Ti si realista, zar ne, Elizabet?“ Prkosno je isturila bradu i uzvratila mu pogled. „Jesam.“ „Onda ti je jasno da te neću ostaviti na miru. Gde je hteo da roni?“ „Ne znam. Jedva sam ga slušala kad bi počeo sa tim pričama kako će brzo da se obogati i koliko će novca da zaradi.“ „Šta je govorio?“ Ovaj put Džonasov glas je bio tih i ubedljiv. „Samo pokušaj da se setiš šta ti je tačno rekao.“ „Pričao je o tome kako će da se obogati od ronjenja, a ja sam se našalila na temu nekog potopljenog blaga. A onda je on rekao…“ Napinjala se da se precizno seti razgovora. Kada su pričali o tome bilo je već kasno veče, a ona je bila zauzeta i preokupirana svojim mislima. „Radila sam od kuće“, prisećala se Liz. „Uvek mi je išlo lakše da se bavim papirologijom noću. On je negde izašao. Mislila sam da je bio na nekakvoj žurki jer je delovao pomalo čudno kada se vratio. Izvukao me iz moje stolice. Sećam se da sam počela da ga grdim, ali je delovao toliko srećno da sam ga ostavila na miru. Stvarno, jedva sam ga slušala. Trudila sam se da sakupim sa poda sve papire koje je razbacao, ali je pričao o toj neverovatnoj šansi; i kako će kupiti šampanjac da proslavimo. Rekla sam mu da je bolje da se drži piva s obzirom na to koliko zarađuje. Onda je nastavio s pričom o poslovima koji mu se nude, i o ronjenju za velike pare. Ja sam tad prokomentarisala to o potopljenom blagu…“ „A šta je on na to rekao?“ „Nekad možeš više da zaradiš ako nešto negde spustiš, nego da ga iskopaš.“ Pomalo namrgođena, setila se kako se nasmejao kada mu je rekla da ode da se naspava i da zaboravi na tu ideju. „Pokušao je tada nešto sa mnom, ali nijedno od nas to nije shvatilo ozbiljno, a onda… Mislim da je nekome telefonirao. Ja sam nastavila sa svojim poslom.“ „Kada je to bilo?“ „Nedelju, možda dve, nakon što je počeo da živi kod mene.“

35 „To mora da je bilo tada kada je i mene pozvao.“ Džonas se zagledao u pučinu. A ni on tada nije obratio previše pažnje na njegove reči, podsetio je samog sebe. Džeri mu je pričao kako će se vratiti kući u velikom stilu. Ali, s druge strane, on je stalno pričao o tome. A njegov poziv je, kao i uvek, naplaćen preko Džonasovog računa. „Da li si ga ikada videla s nekim? Da priča, da se svađa?“ „Nikada ga nisam videla da se svađao ni sa kim. Flertovao je sa ženama na plaži, ćaskao sa klijentima, i stvarno se lepo slagao sa svima sa kojima je radio. Pretpostavljala sam da je većinu svog slobodnog vremena provodio u San Migelu. Mislim da je obilazio neke barove sa Luisom i ostatkom ekipe.“ „Koje barove?“ „To ćeš morati njih da pitaš. Mada sam sigurna da ih je policija već sve to ispitala.“ Duboko je udahnula vazduh. Sve joj se vraćalo i postajalo joj je veoma teško. „Gospodine Šarpe, zašto ne pustiš policiju da to reši? Samo juriš neke senke.“ „On mi je bio brat.“ Štaviše, a to nije ni umeo da joj objasni, bili su blizanci. Osećao se kao da je ubijen deo njega. Ako se imalo nadao da će ikada ponovo moći da se oseća celim, morao je da zna šta se dogodilo. „Zar se nisi i ti pitala zašto bi neko ubio Džerija?“ „Naravno da jesam.“ Pogledala je u svoje ruke koje su joj ležale na krilu. Delovale su joj šuplje, a i ona sama se osećala bespomoćno. „Pomislila sam da je možda upao u neku tuču ili da se možda hvalio pogrešnoj osobi. Imao je lošu naviku da se razbacuje sa svojim novcem, ma koliko malo da ga je imao.“ „To nije bila pljačka niti razbojništvo, Elizabet. To je bilo profesionalno ubistvo. Poslovno.“ Osećala je kako joj srce sporo i bolno udara u grudima. „Ne razumem.“ „Džerija je ubio profesionalni ubica. A ja nameravam da otkrijem zašto.“ Iznenada je osetila kako joj se osušilo grlo i brzo je progutala pljuvačku. „Ako si u pravu, to je samo razlog više da sve prepustiš policiji.“ Ponovo je iz džepa izvukao cigarete, ali je samo zurio u pučinu, skroz do horizonta, gde su se susretali voda i nebo. „Policija ne želi osvetu. Ja je želim.“ Čula je smirenost i strpljenje u njegovom glasu i osetila kako joj jeza prolazi telom. Zureći u daljinu, odmahnula je glavom. „Čak i da otkriješ ko je ubica, šta ti tu možeš da uradiš?“ Otpio je veliki gutljaj piva. „Kao advokat, pretpostavljam da bi bio dužan da ga predam zakonu i sudu. Kao brat…“ Ponovo je otpio gutljaj piva. „To ćemo tek da vidimo.“ „Rekla bih da nisi preterano dobra osoba, gospodine Šarpe.“

36 „I nisam.“ Polako je okretao glavu sve dok se nisu pogledali oči u oči. „A ja nisam ni bezopasan. Zapamti, ako ja pokušam nešto s tobom, i ti i ja ćemo to shvatiti veoma ozbiljno.“ Otvorila je usta spremna da progovori, ali je onda videla kako se zategao najlon. „Ulovio si nešto, gospodine Šarpe“, rekla je sarkastično. „Bolje se priveži, možeš da preletiš preko ograde.“ Okrenuvši se na peti, otišla je ka komandnom mostu ostavljajući Džonasa da se sam snalazi.

37 3. Bio je već sumrak kada je Liz parkirala motor kraj šupe u svom dvorištu. I dalje se smejala. Ma koliko da joj je nevolja Džonas priredio, ma koliko da ju je nervirao tokom tri kratka zajednička susreta, bila je bogatija za njegovih dve stotine dolara. A on je bio bogatiji za marlina teškog petnaest kilograma – želeo on to ili ne. Mi ispunjavamo svoja obećanja, pomislila je dok je vadila ključeve iz džepa. Zaista je bilo vredno tolike muke samo videti mu lice kada se zatekao na drugom kraju štapa, naspram ogromne besne ribe. Liz je bila ubeđena da bi ga on pustio da ona nije priletela u pomoć. Stvarno je tvrdoglav, opet joj je prošlo kroz glavu. I da, u neko drugo vreme bi se divila toj njegovoj osobini. Divila bi se i njemu. Premda nije bila u pravu da ne ume da koristi štap za pecanje, delovao je toliko zbunjeno dok je riba ležala pod njegovim nogama na palubi, da joj ga je skoro bilo žao. Ali je bio te sreće, ili nesreće, da joj omogući da se sa lakoćom izvuče iz njegovih ruku čim su pristali. Pošto su se svi lokalci i turisti okupili oko njega da bi bolje pogledali ulov i čestitali mu, Džonas nije mogao duže da je zadržava. Sada je bila spremna da se rano povuče na spavanje, pomislila je. A možda će pasti i kiša, ako to dozvoli jedan od oblaka koji se lagano pomerao sa istoka. Liz je ušla u svoj dom otvorivši širom vrata da bi napravila promaju i pustila unutra vazduh koji je već mirisao na kišu. Nakon što je uključila ventilatore na plafonu, automatski je pustila radio. Možda je bilo prerano za sezonu uragana, ali su nagle, tropske oluje umele da budu nepredvidive. Dovoljno ih je preživela da zna da ih ne treba shvatati olako. Ušla je u spavaću sobu i počela da se skida radujući se tuširanju koje će sprati znoj i so današnjeg dana sa njene kože. Pošto je bio sumrak, pošla je da upali svetlo kada ju je iznenadna misao zaustavila na mestu. Zar nije jutros ostavila podignute roletne? Liz je zurila u njih. Bile su potpuno spuštene do prozorskog okvira. Baš čudno, bila je ubeđena da ih je ostavila podignute. Osim toga, zašto uzica za podizanje roletni nije obmotana oko njene kuke? Bila

38 je fanatik za takve detalje, verovatno zato što je uvek brinula o konopcima na brodovima da budu odgovarajuće obezbeđeni. Oklevala je, čak i nakon što je svetlost preplavila sobu. Onda se stresla. Mora da je jutros bila mnogo rastrojenija nego što je shvatala. Džonas Šarp joj je oduzimao previše vremena, pomislila je, a i previše joj je okupirao misli. Muškarci poput njega imaju običaj to da rade, čak i pod različitim okolnostima. Ali ona je odavno prevazišla trenutak kada je muškarac mogao da dominira nad njom. Jedino ju je brinulo što joj oduzima previše vremena, a njoj je vreme bilo veoma dragoceno. Sad kad je dobio ono što je hteo, kada su razgovarali, više ne bi trebalo da očekuje njegove posete. Odjednom se setila, osetivši momentalnu neprijatnost, kako joj se nasmešio. Istog trena je odlučila da bi bilo najbolje kada bi se on vratio tamo odakle je došao da ona može da nastavi sa svojom svakodnevnom rutinom. Da bi zadovoljila svoj nagon, Liz je prišla prvoj roletni i umotala uzicu oko kuke. Iz druge sobe, na radiju se čula vest kako se sprema večernji pljusak, a onda je počela muzika. Pevušeći uz melodiju, rešila je da sebi spremi salatu sa piletinom pre nego što se uposli sređivanjem današnjih papira i računa. Kada se uspravila, ruka koja ju je snažno stegnula oko vrata, izbila joj je sav vazduh iz pluća. Pod poslednjim zracima sunca, iznenada je bljesnula oštrica. Pre nego što je uspela da reaguje, osetila je hladnoću oštrice noža prislonjenu uz svoje grlo. „Gde je?“ Glas koji joj je izdavao naredbe, bio je na španskom. Refleksno je svojim rukama obuhvatila ruku koja ju je stezala oko vrata. Zakopavši nokte u njega, osetila je čvrste mišiće i tanku metalnu narukvicu. Borila se za vazduh, ali je prestala da se batrga kada je osetila snažniji pritisak noža na grlo. „Šta hoćeš?“ Od užasa, umom su joj letele slike. Imala je malo manje od pedeset dolara kod sebe i nikakav vredan nakit, osim ogrlice s jednim nizom bisera koju joj je ostavila u nasledstvo baka. „Moja tašna je na stolu. Uzmi sve.“ Zajecala je kada je snažno počupao za kosu. „Gde ih je stavio?“ „Ko? Ne znam šta hoćeš.“ „Šarp. Dogovor otpada, damo. Ako misliš da preživiš, reci mi gde je stavio pare.“ „Ne znam.“ Nož je blago probio tanku kožu na njenom vratu. Osetila je kako joj nešto toplo i lepljivo curi niz kožu. Lagano je upadala u histeriju. „Ja nikad nisam videla nikakve pare. Možeš sve da pretražiš – tu nema ničega.“ „Već sam tražio.“ Stezao ju je sve j ače, sve dok nije osetila kako joj se vid muti od nedostatka vazduha. „Šarp je umro brzo. Ti nećeš imati toliko sreće. Reci mi gde su pare i ništa ti se neće desiti.“

39 On će da je ubije. Ta pomisao joj je isplivala u umu. Umreće zbog nečega o čemu ništa nije znala. Pare… On je želeo pare, a ona je imala samo pedeset dolara. Fejt. Dok je lagano padala u nesvest, pomislila je na svoje dete. Ko bi brinuo o njoj? Liz se ugrizla za usnu sve dok joj bol nije raščistio misli. Ona nije smela da umre. „Molim te…“ Navela je sebe da se opusti u njegovim rukama. „Ne mogu ništa da ti kažem. Ne mogu da dišem.“ Malo je popustio svoj stisak. Liz se iz sve snage navalila na njega, a kada je zakoračio unazad, svom snagom ga je udarila laktom. Nije se trudila da se okrene da ga pogleda, samo je potrčala koliko je noge nose. Tepih joj se zamotao između nogu, ali ga je preskočila, previše uplašena da se okrene i pogleda svog napadača. Već je najglasnije dozivala pomoć, kada je stigla do prednjih vrata svoje kuće. Njen najbliži sused je bio udaljen stotinak metara od nje. Sutnula je ogradicu koja je razdvajala njihova dvorišta i trčala ka njegovoj kući. Saplitala se o stepenice jecajući. Dok joj je on otvarao vrata, mogla je da čuje škripu guma automobila koji je odlazio podižući za sobom prašinu i šljunak s njenog prilaza. „Pokušao je da me ubije“, jedva je prozborila, a zatim je pala u nesvest. „Nemam više nikakvih informacija koje bih mogao da podelim s Vama, gospodine Šarpe.“ Morales je seđeo u svojoj urednoj kancelariji koja je gledala na obalu. Dosije na njegovom stolu nije bio onoliko debeo, koliko bi on to voleo. Ništa u njegovoj istrazi nije upućivalo na razlog zbog kog bi Džeri Šarp bio ubijen. Muškarac, koji je sedeo prekoputa njega, gledao je pravo ispred sebe. Morales je imao fotografiju žrtve u svom dosijeu, a pljunuti odraz tog lica je upravo sedeo na metar od njega. „Pitam se, gospodine Šarpe, da li je možda smrt Vašeg brata bila rezultat nečega što se dogodilo pre nego što je došao na ostrvo Kozumel.“ „Džeri nije ni od čega i ni od koga bežao kada je došao na ostrvo.“ Morales je slagao svoje papire. „Ipak, tražili smo pomoć i saradnju, od vlasti Nju Orleansa. To je bila poslednja poznata adresa stanovanja Vašeg brata.“ „On nikada nije imao adresu stanovanja“, promrmljao je Džonas. Kao ni standardni, uobičajeni posao, stalnu devojku. Džeri je bio poput komete, ali je uvek izbegavao da sagori. „Već sam Vam rekao šta mi je rekla gospođica Palmer. Džeri je ugovarao neki dobro plaćeni posao, a taj posao je trebalo da se odvije ovde, na Kozumelu.“

40 „Da, i imao je nekakve veze sa ronjenjem.“ Uvek strpljiv, Morales je morao da izvuče tanku cigaru. „Mada smo mi već razgovarali sa gospođicom Palmer, hvala Vam što ste podelili tu novu informaciju sa mnom.“ „Ali Vi nemate pojma šta, dođavola, da radite s njom!“ Morales je upalio upaljač smeškajući se Džonasu preko plamena. „Otvoreni ste. I ja ću onda biti otvoren prema Vama. Ako postoji ikakav trag, koji vodi do ubistva Vašeg brata, do sada se već ohladio. Svakog narednog dana je sve hladniji i hladniji. Nije bilo nikakvih otisaka prstiju, niti oružja kojim je počinjeno ubistvo, kao ni jednog jedinog svedoka.“ Podigao je dosije sa stola mašući njim. „To ne znači da nameravam da bacim ovo negde u fioku i zaboravim na njega. Ako se dogodilo ubistvo na mom ostrvu, nameravam da pronađem počinioca. Trenutno, ja lično verujem da je ubica udaljen stotinama kilometara odavde, možda je već u Vašoj zemlji. Sada, procedura je takva da moramo da pregledamo sve prethodne aktivnosti Vašeg brata dok ne nađemo nešto. Iskreno, gospodine Šarpe, ne činite ni sebi, a ni meni, ništa dobro što ostajete ovde na ostrvu.“ „Ne nameravam da odem odavde.“ „Naravno, to je Vaše pravo. Osim ako svojim boravkom ne ometate policijsku istragu.“ Kada je zazvonilo zvono na njegovom stolu, Morales je tresnuo pepeo sa svoje cigare i podigao telefonsku slušalicu. „Morales.“ Odmah je zaćutao. Džonas je video kada se kapetan namrštio. „Da, prebacite je. Gospođice Palmer, ovde kapetan Morales.“ Džonas je odustao od paljenja svoje cigarete i čekao u tišini. Liz Palmer je bila ključ svega, ponovo je pomislio. Samo je morao da otkrije koju bravu ona otključava. „Kada? Da li ste povređeni? Ne, molim Vas, ostanite gde ste, ja ću doći do Vas.“ Morales je spustio telefonsku slušalicu na mesto i istog trenutka ustao iz stolice. „Gospođicu Palmer je neko napao.“ Džonas je pre njega stigao do vrata. „Poći ću sa Vama.“ Mišići su ga boleli od napetosti dok je policijski automobil u kom se nalazio, jurio izvan grada, u pravcu obale. Nije postavljao nikakva pitanja. U njegovom umu, Džonas je imao sliku Liz kakva je bila pre nekoliko sati, na komandnom mostu svog broda – preplanula, vitka, i pomalo ratoborna. Prisetio se samozadovoljnog smeška koji mu je uputila kada se obreo usred borbe sa ribom od petnaest kilograma. A setio se i kako mu je elegantno utekla istog trenutka kada su se usidrili na dok. I sada je napadnuta. Zašto? Da li je to zbog toga što je znala više nego što je bila spremna da mu kaže? Zapitao se da ona možda nije lažov, oportunista ili kukavica. Ali se odmah zatim zapitao koliko je teško povređena.

41 Dok se automobil zaustavljao na uzanom kolskom prilazu, Džonas je bacio pogled ka Lizinoj kući. Vrata su bila širom otvorena, a roletne navučene. Živela je tu sama, pomislio je, ranjiva i nezaštićena. Zatim je svu pažnju okrenuo ka omalterisanoj, kockastoj kućici pored njene. Na trem te kuće je izašla žena u kecelji i pamučnoj haljini. U rukama je nosila palicu za bejzbol. „Vi ste iz policije?“ Klimnula je potvrdno glavom, zadovoljna, kada joj je Morales pokazao svoju identifikaciju. „Ja sam gospođa Alderez. Ona je unutra, u kući. Hvala Devici Mariji da smo bili kod kuće kada se pojavila.“ „Hvala Vam.“ Džonas je zakoračio unutra, zajedno sa Moralesom i onda ju je ugledao. Sedela je na tapaciranoj sofi, zgrčena iznad čaše vina koju je držala obema rukama. Džonas je video kako se tečnost u čaši talasa koliko su joj se ruke tresle. Polako je podigla glavu kada su zakoračili u kuću. Pogledom je prešla preko Moralesa i zaustavila ga na Džonasu. Zurila je, bez ikakvog izraza u dubokim tamnim očima. Isto toliko sporo, vratila je pogled nazad na čašu u svojim rukama. „Gospođice Palmer“, Moralesov glas je bio veoma nežan dok je sedao pored nje. „Možete li da mi kažete šta se dogodilo?“ Uzela je majušni gutljaj pića, stisnula usne na tren, a onda progovorila kao da recituje. „Stigla sam kući negde u sumrak. Nisam zatvorila, niti zaključala prednja vrata. Otišla sam pravo u svoju spavaću sobu. Roletne su bile spuštene i pomislila sam kako sam ih sigurno ostavila podignute jutros. Uzica za roletne nije bila nameštena kako treba, pa sam prišla i popravila to. U tom trenutku me je zgrabio – otpozadi. Stegnuo me je rukom oko vrata, a u ruci je držao nož. Malo me je posekao.“ Refleksno je podigla ruku i dodirnula mali ožiljak koji su njeni susedi već očistili i isprali. „Nisam se odupirala jer je imao nož prislonjen na moje grlo i pomislila sam da će me ubiti. Imao je nameru da me ubije.“ Podigla je glavu i pogledala Moralesa pravo u oči. „Mogla sam to da mu čujem u glasu.“ „Šta Vam je rekao, gospođice Palmer?“ „Rekao je gde je. Nisam znala šta hoće. Rekla sam mu da može da uzme moju torbu. Davio me je i ponavljao: 'Gde ih je stavio?' Rekao je Šarp.“ Ovaj put je pogledala u Džonasa. Kada je podigla glavu, video je da su joj se modrice već pojavile duž celog vrata. „Rekao je da dogovor otpada i da hoće da mu vratim pare. Ako mu ne kažem gđe su, ubiće me, a ja nisam imala nameru da umrem brzo, poput Džerija. Nije mi verovao kada sam mu rekla da ne znam ništa o tome.“ Sada se obraćala direktno Džonasu. Dok je zurila u njega, osetio je nalet krivice.

42 Mirno i strpljivo, Morales joj je dodirnuo ruku da bi skrenuo njenu pažnju nazad na sebe. „Pustio Vas je?“ „Ne, nameravao je da me ubije.“ Rekla je to hladno, bez straha, ali i bez strasti. „Znala sam da će me ubiti bez obzira da li ću mu išta reći ili ne, a moja ćerka… potrebna sam joj. Opustila sam se u njegovim rukama kao da sam se onesvestila, a onda sam ga udarila. Mislim da sam ga udarila u grlo laktom. I onda sam potrčala.“ „Možete li da identifikujete tog muškarca?“ „Nisam ga videla. Nisam pogledala.“ „A njegov glas?“ „Govorio je španski. Mislim da je bio nizak jer mi je govorio direktno u uvo. Ne znam ništa više. Ne znam ništa o novcu, o Džeriju, niti o bilo čemu drugom.“ Vratila je pogled na svoju čašu iznenada prestravljena da će početi da plače. „Želim da idem kući.“ „Čim se moji ljudi uvere da je bezbedno. Imaćete policijsku zaštitu, gospođice Palmer. Za sada se odmorite ovde. Vratiću se da Vas odvedem Vašoj kući.“ Nije znala da li su prošli minuti ili sati od trenutka kada je istrčala kroz svoja vrata. Kada ju je Morales napokon poveo njenoj kući, napolju je bio mrak i mesec je počeo da se pojavljuje na nebu. Jedan policajac će ostati na njenom prilazu celu noć. Proverili su i zaključali sva vrata i prozore. Bez ijedne reči više, ušla je u kuću i otišla do kuhinje. „Imala je sreće.“ Morales je još jednom, hitro, preleteo pogledom dnevnu sobu. „Ko god da ju je napao, bio je dovoljno nesmotren da ga uhvati nespremnog.“ „Da li su susedi išta videli?“ Džonas je podigao sto koji je očigledno srušen tokom borbe. Na podu je bila i velika školjka, naprsla od pada. „Nekoliko njih je primetilo mali plavi automobil ispred njene kuće danas posle podne. Gospođa Alderez je videla isti taj auto kako se brzo odvozi kada je otvorila vrata gospođici Palmer, ali nije mogla da nam kaže koje je marke, niti je videla tablice. Naravno, gospođica Palmer će biti pod našom zaštitom dok ne nađemo vlasnika tog automobila.“ „Izgleda da ubica mog brata ipak nije napustio ostrvo.“ Morales je čvrsto izdržao Džonasov pogled. „Očigledno je da kakav god dogovor da je Vaš brat sa nekim imao, koštao ga je života. Ne nameravam da dozvolim da zbog toga i gospođica Palmer izgubi život. Odvešću Vas nazad u grad.“ „Ne. Ja ostajem ovde.“ Džonas je prstima ispitivao ružičastu školjku koja je bila polomljena čitavom dužinom. Pomislio je na trag na Lizinom vratu. „Moj

43 brat ju je upleo u ovo.“ Ekstremno pažljivo, spustio je oštećenu školjku na sto. „Ne mogu da je ostavim samu.“ „Kako želite.“ Morales je krenuo kada ga je Džonas zaustavio. „Kapetane, ne mislite i dalje da je ubica udaljen stotinama kilometara odavde.“ Morales je nesvesno spustio ruku na pištolj koji mu je bio zakačen za pojasom. „Ne, gospodine Šarpe, ne mislim. Laku noć.“ Džonas je sam zaključao vrata, a onda ponovo proverio sve prozore pre nego što je otišao do kuhinje. Liz je upravo sebi sipala drugu šolju kafe. „Ovo će ti pomoći da ostaneš budan.“ Zureći u njega, Liz je popila skoro pola šolje odjednom. Trenutno nije osećala ništa, ni ljutnju, ni strah. „Mislila sam da si otišao.“ „Nisam.“ Ne čekajući da mu ona to ponudi, našao je lonče sa kafom i sipao i sebi šolju. „Zašto si sad ovde?“ Zakoračio je ka njoj i nežno prstom prešao preko ožiljka na njenom vratu. „To je glupo pitanje“, promrmljao je. Povukla se boreći se da ostane pribrana. Ako izgubi samokontrolu, to neće biti pred njim, ili pred bilo kim drugim. „Želim da budem sama.“ Video je kako joj se ruke tresu pre nego što je obgrlila šolju sa kafom. „Ne možeš uvek da dobiješ sve što želiš. Spavaću u sobi tvoje ćerke.“ „Nećeš!“ Sa treskom je spustila šolju na sto i prekrstila ruke preko grudi. „Ne želim te ovde.“ Sa prostudiranom smirenošću, spustio je šolju pored njene. Kada joj je obuhvatio rukama ramena, dodir mu je bio čvrst, a ne nežan. Kada je progovorio, glas mu je zvučao odsečno, a ne umirujuće. „Nemam nameru da te ostavim samu. Ne sad, ne dok ne nađu Džerijevog ubicu. Umešana si u sve to, želela ti to ili ne. Dođavola, i ja sam umešan!“ Brzo je povratila dah, čak previše brzo, mada se borila da umiri svoj glas. „Nisam bila umešana dok se ti ovde nisi pojavio i počeo da me proganjaš.“ Već se borio sa sopstvenom savešću zbog toga. Nijedno od njih nije moglo biti sigurno da je to bila istina. U tom trenutku je rekao sebi da to i nije važno. „Kako god da si umešana, tako je. Ko god je ubio Džerija misli da ti nešto znaš. Mene ćeš lakše ubediti da ništa ne znaš, nego njih. Vreme je da shvatiš da treba da sarađuješ sa mnom.“ „A kako mogu da znam da ga nisi ti ovde poslao da me preplaši?“ Netremice ju je gledao, hladnim i nepomičnim pogledom. „Ne možeš to da znaš. Mogu da ti kažem da ne unajmljujem muškarce da ubijaju žene, ali ne moraš da mi veruješ. Mogu da ti kažem i da mi je žao.“ Po prvi put, njegov glas

44 je zvučao nežno. Podigao je ruku i sklonio joj pramen kose sa lica. Palcem joj je lagano prešao preko obraza. Poput one školjke, izgledala je osetljivo, prelepo i oštećeno. „I da bih voleo da mogu da se okrenem i odem, da te ostavim na miru, da oboje možemo da se vratimo životu kakav smo vodili pre nekoliko nedelja. Ali ne mogu. Ne možemo. Zato bi bilo najbolje da pokušamo da pomognemo jedno drugom.“ „Ja ne želim tvoju pomoć.“ „Znam. Sedi. Napraviću ti nešto za jelo.“ Pokušala je da se odmakne od njega. „Ne možeš da ostaneš ovde.“ „Preseliću se ovde. Sutra ću prebaciti svoje stvari iz hotela.“ „Rekla sam…“ „Iznajmiću sobu od tebe“, prekinuo ju je okrećući joj leđa dok je istraživao njene kuhinjske police. „Grlo te verovatno poprilično boli. Najbolje bi ti odgovarala pileća supa.“ Otela mu je konzervu supe iz ruke. „Mogu sama sebi da spremim večeru, a ti ovde nećeš iznajmiti sobu.“ „Zahvalan sam na tvojoj darežljivosti.“ Uzeo joj je konzervu iz ruke. „Ali bih više voleo da stvari ostanu poslovne između nas. Dvadeset dolara nedeljno mi zvuči kao fer dogovor. Bolje ih prihvati, Liz“, dodao je pre nego što je ona stigla išta da kaže. „Jer ja nameravam da ostanem u tvojoj kući, na bilo koji način. A sad, sedi“, ponovio joj je osvrćući se u potrazi za šerpom. Želela je da bude besna. To bi joj pomoglo da obuzda sve ostale emocije koje je osećala. Želela je da viče na njega, da ga hrabro izbaci iz svoje kuće. Umesto toga je sela jer su joj kolena bila previše slaba da bi ostala duže na nogama. Šta se dogodilo sa njenom samokontrolom? Čitavih deset godina je vodila računa o svom životu, sve odluke je donosila sama onako kako je njoj odgovaralo. Deset godina ni od koga nije tražila savet, niti ikakvu pomoć. A sad je nešto iz njenih ruku otelo tu kontrolu i moć donošenja odluka, nešto o čemu nije ništa znala. Njen život je postao deo nečije igre, a ona nije znala po kojim se pravilima igra. Spustila je pogled i videla kako je jedna suza kamila na njenu ruku. Brzo je obrisala ostale suze sa svojih obraza. Ali nije mogla da ih zaustavi. Još jedna odluka koju nije mogla da donese sama. „Možeš li da pojedeš i malo tosta?“ upitao ju je Džonas ubacujući sadržaj konzerve u šerpu. Kada mu nije odgovorila, okrenuo se i video kako sedi za stolom, ukočena i bleda, dok joj suze neprekidno liju niz lice. Opsovao je sebi u bradu i okrenuo se da je ne gleda. Nije nikako mogao da joj pomogne, govorio

45 je sebi. Nije imao šta da joj ponudi. A onda, bez reči, prišao je stolu, privukao stolicu, seo pored nje i čekao. „Mislila sam da će me ubiti“, glas joj je pukao dok je rukama pritiskala svoje lice. „Osetila sam nož na vratu i pomislila da ću umreti. Toliko se plašim. Gospode, koliko se plašim!“ Privukao ju je u svoje naručje i pustio je da jecajima izbaci sav taj strah iz sebe. Nije bio naviknut da teši žene. One koje je on poznavao su bile previše šik da bi sebi dozvolile da proliju više od jedne ili dve, brižljivo kontrolisane, suze. Ali sada ju je držao čvrsto uz sebe, dok je oluja jecaja i suza potresala čitavo njeno telo ostavljajući je da se bori za dah. Koža joj je bila ledena. Pomislio je kako je to sigurno dokaz da strah ledi krv u žilama. Nije mogla da probudi svoj ponos dovoljno kako bi se povukla od njega, da ode na svoje privatno, skriveno mesto, kao što bi uvek činila kada bi se susrela sa nekom krizom. On joj nije govorio da će sve biti u redu, nije mrmljao tihe i prazne reči utehe. Prosto je samo bio tu. Kada se sasvim iscedila od suza, i dalje ju je držao u naručju. U tom trenutku je kiša počela lagano da pada dobujući po prozorskim staklima i krovu. On ju je i dalje držao. Kada se pomerila, ustao je i otišao do šporeta. Bez reči. Uključio je ringlu. Nekoliko minuta kasnije, pred nju je spustio činiju sa supom, a onda sipao i sebi. Previše umorna da bi osećala stid, Liz je počela da jede. U kuhinji nije bilo nikakvog zvuka, osim sporih, monotonih kapi kiše koje su udarale o drvo, lim i staklo. Nije ni znala da je bila toliko gladna, ali je činija ispred nje bila prazna pre nego što je to i shvatila. Uz tihi uzdah, odgurnula ju je na stolu. On se zavalio u stolicu pušeći u tišini. „Hvala ti.“ „U redu je.“ Oči su joj bile otečene i to je isticalo ranjivost u njima koju je od početka primećivao. To ga je mučilo, zbog toga se osećao neprijatno. Njena koža, inače boje toplog, zrelog meda, sada je bila bleda i zbog toga je izgledala krhko i bespomoćno. Dok ju je gledao, shvatio je da je ona bila tip žene od koje je muškarac morao emocionalno da se distancira. Ako joj se previše približiš, privući će te zauvek. Ne bi mu nimalo odgovaralo da previše brine o njoj kada je morao da je iskoristi da im pomogne oboma. Od sad, pa nadalje, moraće da uspostavi svu potrebnu kontrolu. „Izgleda da sam bila mnogo više uzrujana nego što sam shvatala.“ „Imaš sva prava da se tako osećaš.“ Klimnula je glavom, zahvalna što joj je omogućio da sa lakoćom pređe preko onoga što je smatrala sramnim izlivom sopstvene slabosti. „Zaista nema razloga da ostaneš ovde.“

46 „Ali ću ja svejedno ostati.“ Stegnula je ruku u pesnicu, a onda je lagano opustila. Nije mogla sebi da dozvoli da prizna da je želela da bude tu, ili da se, po prvi put, sa toliko godina, plašila da bude sama. Pošto je shvatila da će popustiti, bilo je najbolje da čitav taj aranžman posmatra na praktičnom nivou. „Onda dobro, soba je dvadeset dolara nedeljno, prvih dvadeset se daje unapred.“ Nacerio se dok je uzimao svoj novčanik. „Pretvorila si se u posao?“ „Samo to sebi mogu da dozvolim.“ Nakon što je spustila novčanicu od dvadeset dolara na pult, pokupila je činije. „Moraćeš sam da se pobrineš za hranu. U ovih dvadeset dolara ne spadaju i obroci.“ Posmatrao ju je kako nosi činije do sudopere i pere ih. „Snaći ću se nekako.“ „Ujutru ću ti dati ključ.“ Uzela je krpu i besprekorno osušila činije. „Misliš li da će se vratiti?“ Trudila se da joj glas zvuči opušteno, ali joj to nije polazilo za rukom. „Ne znam.“ Prišao joj je i spustio ruku na njeno rame. „Ali ako se vrati, nećeš biti sama.“ Kada ga je pogledala, oči su joj opet bile hladne. U njegovom stomaku se nešto steglo. „Da li ti to štitiš mene, Džonase, ili samo tražiš svoju osvetu?“ „Ako uspem u jednom, možda dobijem i drugo.“ Uzeo je jedan pramen njene kose i uvio ga oko svog prsta gledajući kako se ta tamnozlatna kosa širi po njegovoj koži. „I sama si rekla da nisam baš dobra osoba.“ „A šta si ti?“ prošaputala je. „Ja sam samo čovek.“ Kada je podigao pogled ka njoj, nije mu poverovala. On nije bio samo čovek, već strpljiv muškarac, moćan i nasilan. „I ja sam se isto to pitao o tebi. I ti si prepuna tajni, Elizabet.“ Te reči su joj oduzele dah. Da bi se odbranila, podigla je ruku ka njemu. „Te tajne nemaju nikakve veze sa tobom.“ „Možda one nemaju. Ali možda ti imaš.“ Desilo se veoma sporo, toliko sporo da je mogla to da zaustavi. Ipak, kao da nije mogla da se pomeri. Njegove ruke su je obgrlile privlačeći je bliže sebi, u nekom arogantnom lenjom pokretu koji kao da nije bio nameran. Umesto toga, Liz je fascinirano posmatrala kako spušta usne na njene. Upravo je pomislila kako je on nasilan muškarac, ali njegove usne su bile meke, lagane i ubedljive. Činilo joj se da su prošli vekovi od kad je dozvolila sebi da bude u nešto ubeđena. Bez trunke pritiska, sa samo blagom naznakom snage, isisao je iz nje svu volju na koju se ona oslanjala čitavog svog života. U glavi su joj se rojila razna pitanja, da bi ih onda sve prekrila neka fina, tanana

47 izmaglica. Nije bila svesna sa koliko slatkoće i oklevanja su njene usne odgovarale na njegov poljubac. Koji god impuls da ga je naveo da je poljubi, nestao je u stvarnosti kada su im se susrele usne. Očekivao je da će se ona boriti, ili možda, da će mu odgovoriti sa strašću i snagom. Njene meke, pokorne i drhtave usne su u njemu razbuktale strast koju nikada do tada nije iskusio. Osećao se kao da nju nikada niko ranije nije poljubio, kao da je niko nije držao u zagrljaju istražujući želju koja se rađa između muškarca i žene. A opet, ona ima ćerku, podsetio je sam sebe. Rodila je dete, bila je mlada, prelepa. Neki drugi muškarci su je isto ovako grlili. Svejedno, osećao se kao da joj je prvi i nije imao drugog izbora osim da bude pažljiv i brižan prema njoj. Što mu je više pružala, to ju je on više želeo. Njemu želja nije bila nepoznanica. Što je duže bila u njegovom zagrljaju, želeo je da se nikada ne razdvoje. Razumeo je i sopstvenu strast. Ali neki deo njega, koji nije prepoznavao niti razumeo, zahtevao je da se zaustavi, da se obuzda. Želela ga je – to je osećao. Ali bez obzira na njegovu želju koja ga je žarila, njegove ruke, kao da imaju sopstvenu volju, blago su je odgurnule. Želja, toliko dugo neprobuđena, ustalasala joj je krv. Dok je zurila u njega, Liz je osetila kako se njena strast budi, sa svim zahtevima i rizicima koje je sa sobom nosila. Neće dopustiti da joj se to opet desi. Ali i dok je ponavljala zavet, dat sebi pre toliko godina, osećala je kako strast pleše svoj tihi, nezaustavljivi ples širom njenog tela. To nije smelo ponovo da joj se desi. Ali njene oči su bile širom otvorene i u njima je video zbunjenost, bol i nadu. A ta kombinacija je Džonasa potresla do srži. „Trebalo bi da se naspavaš“, rekao joj je vodeći računa da je ponovo ne dodirne. Dakle, to je bilo sve, pomislila je Liz, dok je drhtaj nade u njoj umirao. Bilo je budalasto poverovati, čak i na trenutak, da bi išta moglo da se promeni. Prkosno je podigla bradu i uspravila ramena. Možda je izgubila samokontrolu kad je štošta bilo u pitanju, ali neće izgubiti kontrolu nad svojim srcem. „Daću ti priznanicu za iznajmljivanje sobe, kao i ključ, sutra ujutru. Ja se budim u šest.“ Uzela je novčanicu od dvadeset dolara sa šanka i izašla iz kuhinje.

48 4. Porota je netremice zurila u njega. Dvanaest čeličnih lica, sa praznim i tupim pogledom, poređana iza ograde. Džonas je stajao pred njima, u omanjoj i slabo osvetljenoj sudnici u kojoj je odzvanjao samo njegov glas. Držao je u naručju gomilu knjiga iz raznih oblasti prava. Bile su velike, prašnjave i dovoljno teške da ga ruke zabole. Ali je znao da ne sme da ih spusti. Znoj mu se slivao niz slepoočnice i leđa dok je izgovarao ostrašćenu završnu reč koja bi trebalo da oslobodi njegovog klijenta. Bilo je to pitanje života i smrti, a njegov glas je vibrirao od napetosti tih pomešanih osećanja. Porota je ostala nedirnuta, nezainteresovana. Mada se borio da ih sve čvrsto drži, knjige su počele da mu ispadaju iz ruku. Čuo je presudu koja je odjekivala sudnicom. Kriv je. Kriv je. Kriv. Poražen i praznih ruku, okrenuo se ka optuženom. Muškarac je ustao sa stolice podižući glavu tako da su zurili jedan u drugog. Dva identična lica. Je li to bio on? Džeri. Očajan, Džonas je prišao mestu na kom je sedeo sudija. Iznad njega je, u crnoj sudijskoj odori, sedela Liz, rezervisana i daleka. Ali su joj oči bile tužne, dok je polako odmahivala glavom. „Ne mogu nikako da ti pomognem.“ Polako, počela je da nestaje pred njegovim očima. Ispružio se da bi je uhvatio za ruku, ali su mu prsti prošli kroz njene, kao kroz vazduh. Sve što je mogao da vidi su bile njene tamne tužne oči. A onda nje više nije bilo, nije bilo ni njegovog brata, a on je ostao sam da se suoči sa porotom – sa dvanaest hladnih lica koja su ga podsmešljivo gledala. Džonas je ležao u mraku, disao plitko i brzo. Odjednom je shvatio da gleda u gomilu veselo obučenih lutaka na polici iznad kreveta. Flamenko igračica je visoko podigla svoje kastanjete. Princeza je držala staklenu cipelicu. Moderno obučena Barbika se opuštala u ružičastom kabrioletu mašući jednom rukom. Polako udišući vazduh, Džonas je rukom prešao preko svog lica i pridigao se u sedeći položaj. Imao je utisak kao da se trudio da zaspi usred žurke. Nije ni čudo što je sanjao čudne snove. Na suprotnom zidu se nalazila kolekcija plišanih igračaka. Tu je bilo svega, od pouzdanog mede do nečega što je ličilo na plavu krpu za prašinu, samo sa očima.

49 Kafa, zaključio je Džonas zatvarajući oči. Bila mu je potrebna kafa. Trudeći se da ignoriše desetine nasmejanih lica koja su ga okruživala, obukao se. Nije bio siguran kako ili odakle da krene. Novčić na njegovom lančiću mu je odskočio od grudi dok ja navlačio majicu. Napolju, ptice su već počele da čavrljaju. Kod kuće bi umesto toga čuo samo zvuke saobraćaja koji nagoveštavaju da se grad Filadelfija polako budi tog dana. Ispred prozora je ugledao grmlje, prepuno sitnih ljubičastih cvetova koji kao da su se borili za prostor i pažnju. Nigde, na vidiku, nije bilo čvrstih brestova, urednih živih ograda ili ograda od elegantnog kovanog gvožđa. Nije bilo ni knjiga iz krivičnog prava koje bi mu pomogle da uradi ono što je znao da mora. Nije bilo ničega njemu poznatog, nikakvih presedana koje je mogao da prati. Svaki njegov korak je bio korak u slepo, ali je morao da nastavi da korača. Namirisao je kafu istog trenutka kada je izašao iz sobe. Liz je bila u kuhinji, obučena u staru majicu i nešto što mu je delovalo kao donji deo sićušnog bikinija. Džonas nije bio muškarac koji se inače budio spreman za akciju, ali mu nisu promakle njene dugačke i preplanule noge. Liz je upravo završavala mazanje putera na tost. „Kafa je na šporetu“, rekla je ne okrećući se ka njemu. „U frižideru imaš jaja. Ne držim pahuljice u kući kada Fejt nije tu.“ „Jaja su dovoljna“, promumlao je, ali je krenuo ka kafi. „Možeš uzeti šta god želiš sve dok to budeš nadoknađivao.“ Uključila je radio da bi čula vremensku prognozu. „Krećem za pola sata, pa ako želiš da te odvezem do hotela, budi tada spreman.“ Džonas je zaćutao, uživajući u prvom gutljaju kafe. „Moj automobil je u San Migelu.“ Liz je sela za sto gledajući svoj raspored za taj dan. „Mogu da te odbacim do hotela El presidente, ili do nekog drugog hotela na plaži. Odatle ćeš morati da ideš taksijem.“ Džonas je otpio još jedan gutljaj kafe, potpuno se fokusirajući na nju. I dalje je bila poprilično bleda, shvatio je, pa su se tamne brazde na njenom vratu vidljivo isticale. Tamni kolutovi ispod njenih očiju su mu govorili da verovatno nije spavala mnogo bolje nego on. Dovršio je, skoro naiskap, svoju prvu šolju kafe i odmah sipao sebi drugu. „Da li si ikada pomišljala da uzmeš slobodan dan?“ Po prvi put, od kad je ušao u kuhinju, pogledala ga je. „Ne“, rekla je jednostavno spustivši odmah svoj pogled ka dnevnom rasporedu. Znači, ponovo su imali poslovni odnos, isključivo poslovni, i bilo mu je jasno da ne treba da prelazi tu liniju. „Zar ne veruješ u to da se nekad treba odmoriti, Liz?“

50 „Čeka me previše posla. Bolje spremi sebi ta jaja, ako misliš da imaš dovoljno vremena i da ih pojedeš. Tiganj je u ormariću pored šporeta.“ Gledao ju je još nekoliko minuta, a onda, sa nemirnim trzajem ramena, počeo sebi da sprema doručak. Liz je sačekala dok nije bila sigurna da joj je okrenut leđima, pre nego što je ponovo podigla pogled ka njemu. Sinoć je napravila budalu od sebe. Nekako je mogla da prihvati činjenicu da se bukvalno raspala pred njim zato što je on sve to posmatrao činjenično i hladno. Ali kada se seti da je stajala u njegovom naručju, podatna, željna, prepuna nade… E to nije mogla sebi da oprosti. A ni njemu. Zbog njega je ponovo osetila nešto što nije osetila čitavu deceniju. Uzbuđenje. Naterao ju je da poželi nešto što je mislila da više ne želi ni od jednog muškarca. Privrženost. Nije se povukla, niti ga je odgurnula kao što je radila sa svim ostalim muškarcima koji bi joj prišli. Nije čak to ni pokušala. Nekako ju je ponovo smekšao, a onda je on bio taj koji je nju odbacio. Zato, od sad samo poslovno, rekla je sebi. Biće to jasan i poslovan odnos, sve dok bude bio rešen da ostane ovde. Ona će da štedi novac od kirije sve dok ne bude mogla da uplati akontaciju za podvodne bicikle. Džonas je seo za sto sa tanjirom prepunim jaja iz kojih se podizala para sve do plafona. „Tvoj ključ.“ Liz mu ga je dodala. „I priznanica za prvu nedelju kirije.“ Ne gledajući, Džonas je stavio priznanicu u džep. „Da li i inače primaš stanare?“ „Ne, ali mi je sada potrebna neka nova oprema.“ Ustala je da sebi sipa još kafe i da opere svoj tanjir. Na radiju su upravo rekli koliko je sati pre nego što ga je ona isključila. Poranila je deset minuta u odnosu na svoju uobičajenu rutinu, ali ako bude nastavila dovoljno rano da se budi, neće morati zajedno da doručkuju. „Da li ti inače iznajmljuješ sobu u kući nekog stranca pre nego hotelski apartman?“ Probao je jaja i bio blago zapanjen svojim lošim kuvanjem. „Ne, ali mi više nismo stranci.“ Liz ga je posmatrala preko ivice svoje šolje. Zaključila je da joj danas izgleda pomalo zapušteno. To je dodavalo možda i previše seksualnosti njegovom, inače, dobrom izgledu. Razmišljala je da li da mu ponudi brijač, ali je onda rešila da to ne učini. To bi bilo previše lično. „Da, stranci smo.“ Nastavio je da jede svoju kajganu i ona je pomislila da joj je poverovao na reč. „Studirao sam prava na Univerzitetu Noterdam. Na praksi sam bio u advokatskoj kancelariji Nejrama i Bejkera, u Bostonu. Onda sam otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju, pre pet godina, u Filadehiji.“ Dodao je još soli s nadom da će to popraviti ukus njegovog kulinarskog umeća. „Specijalizovao sam se za krivično pravo. Nisam oženjen i živim sam. U stanu“,