Nora Roberts - Tanka linija

51 dodao je. „Vikendom sređujem staru viktorijansku kuću koju sam kupio u gradiću Čads Ford.“ Htela je svašta da ga pita, u vezi sa kućom. Da li je bila velika, da li je imala one prelepe, visoke plafone i bogat, drveni parket na podu? Da li su prozori bili veliki, ispreplitani rešetkama i uvučeni? Da li je imala baštu u kojoj su se ruže puzavice penjale po ogradi? Umesto toga, okrenula se ka sudoperi i isprala svoju šoljicu. „To ne menja činjenicu da smo i dalje stranci.“ „Bez obzira da li se poznajemo ili ne, imamo zajednički problem.“ Šolja je odskočila u sudoperi kada joj je ispala iz ruke. U tišini, Liz ju je ponovo podigla, isprala još jednom i spustila na rešetku da se osuši. Okrnjila je, ali to joj trenutno nije predstavljalo nikakav problem. „Imaš još deset minuta“, rekla mu je, ali ju je on uhvatio za ruku pre nego što je uspela da se provuče iza njega. „Zaista imamo isti problem, Elizabet.“ Glas mu je bio smiren i odlučan. Mogla je da ga mrzi samo zbog toga. „Ne, nemamo. Ti želiš da osvetiš smrt tvog brata. Ja samo želim da živim.“ „Da li stvarno misliš da bi se ovde sve smirilo i nestalo da sam se vratio u Filadelfiju?“ Bezuspešno je izvlačila ruku iz njegovog stiska. „Da!“ Zato što je i sama znala da laže, oči su joj caklile od besa. „Moj prvi i najjači utisak o tebi, kada sam te ugledao, bio je da si inteligentna. Ne znam zašto se kriješ na tvom malom, lepom ostrvu, Liz, ali znam da imaš mozak, i to opasno dobar. Oboje znamo da bi ti se ono, što ti se sinoć dogodilo, desilo bez obzira na to da li sam ja ovde.“ „Dobro.“ Opustila je svoju ruku. „Ono što se ovde sinoć desilo, nije se desilo zbog tebe, već zbog Džerija. Mada, iz moje perspektive, to ne menja mnogo moju situaciju, zar ne?“ Polako je ustao sa stolice, ali joj i dalje nije puštao ruku. „Sve dok neko tamo misli da ti znaš u šta je Džeri bio upleten, ti si u opasnosti. Sve dok si ti u središtu njihovih interesovanja, ja ću biti pored tebe, jer će me to, direktno ili indirektno, dovesti do Džerijevog ubice.“ Liz je sačekala nekoliko trenutaka sve dok nije bila sigurna da će moći smireno da govori. „Da li je to sve što ljudi tebi znače, Džonase? Oruđe? Način da se stigne do cilja?“ Pogledom mu je pretraživala lice videvši kako je hladno i distancirano. „Muškarci poput tebe nikad ne brinu ni za šta drugo osim za svoj interes.“ Ljut, a i ne znajući zbog čega, obuhvatio joj je lice rukama. „Ti nikada nisi upoznala muškarca kao što sam ja.“

52 „Mislim da jesam“, rekla je tiho. „Ti nisi jedinstven, Džonase. Odgajan si sa srebrnom kašikom u ustima i od tebe se puno očekivalo. Išao si u najelitnije škole i družio se sa najhitnijim ljudima. Imao si jasan cilj pred sobom čitavog života, i ako je trebalo da pregaziš neke ljude da bi do njega stigao, to nije bilo ništa lično. I to je ono što je u svemu najgore“, izgovorila je sve u jednom dahu. „Što to nikada nije lično.“ Podižući prkosno bradu, sklonila je njegovu ruku sa svog lica. „Šta uopšte hoćeš od mene?“ Nikada se, ni zbog koga u životu, nije osetio toliko kao zlikovac. Sa samo nekoliko reči, uspela je da ga optuži i da mu presudi. Setio se svog noćašnjeg sna i praznih, optužujućih pogleda porotnika. Opsovao ju je, u sebi, i krenuo da korača napred-nazad pored prozora. Više nije mogao da se povuče, ma kako da se osećao zbog nje, zato što je znao da je bio u pravu. Bez obzira da li se nalazio u Filadelfiji ili ovde, ona je bila ključ za otkrivanje ubice njegovog brata. Ispred njene kuće se nalazila ljuljaška, a svetloplavi i žuti konopci su je spajali sa dve obližnje palme. Zapitao se da li ona ikada sebi dozvoli trenutak predaha da uživa u njoj. Poželeo je da može da je uhvati za ruku, prekorača dvorište uz nju i da zajedno legnu u tu ljuljašku bez ijedne brige na svetu, osim kako da oteraju dosadne muve. „Moram da razgovaram s Luisom“, rekao joj je. „Želim da znam na koja je mesta išao sa Džerijem. Možda se seća i nekih ljudi sa kojima je Džeri pričao.“ „Ja ću da popričam s Luisom.“ Kada je Džonas zaustio da se pobuni, Liz je samo odmahnula glavom. „Video si juče njegovu reakciju. Neće moći da razgovara s tobom jer ga činiš previše nervoznim. Nabaviću ti spisak tih barova.“ „U redu.“ Džonas je zavukao ruku u džep tražeći cigarete, ali se onda blago iznervirao kada je shvatio da ih je ostavio u spavaćoj sobi. „Moraćeš, od večeras, sa mnom da obilaziš mesta na kojima je Luis bio sa Džerijem.“ Istog trerutka ju je obuzeo nalet panike. Osećaj je bio snažan, kao da propada u živi pesak. „Zašto?“ Nije bio siguran u odgovor. „Zato što od negde moram da počnem.“ „Zašto sam ti ja potrebna za to?“ U ovaj odgovor je bio još manje siguran. „Ne znam koliko će to da traje, a neću te ostaviti ovde samu.“ Podigla je jednu obrvu. „Imam policijsku zaštitu.“ „To nije dovoljno dobro. U svakom slučaju, ti poznaješ jezik, kao i lokalne običaje. Ja to ne znam. Potrebna si mi.“ Uvukao je palčeve u džepove svojih farmerki. „Jednostavno je tako.“

53 Liz mu je prišla da bi isključila aparat za kafu. „Ništa nije jednostavno“, ispravila ga je. „Ali nabaviću ti spisak svih mesta i krenuću sa tobom, pod jednim uslovom.“ „A to je?“ Prekrstila je ruke preko grudi. Džonas je, već samo po njenom stavu, znao da se nije spremila za pregovore, već da mu jasno stavi do znanja koja su njena pravila. „Ma šta da se desi, ma šta da otkriješ ili ne otkriješ, nestaćeš iz ove kuće i iz mog života kada mi se ćerka vrati kući. Dajem ti ove četiri nedelje, Džonase – i to je sve.“ „Moraće da bude dovoljno, onda.“ Klimnula mu je potvrdno glavom i napustila prostoriju. „Operi svoje sudove. Naći ćemo se ispred kuće.“ Policijski automobil je i dalje stajao na kolskom prilazu kada je Džonas izašao iz kuće. Grupica dece je stajala na ivici puta komentarišući situaciju u pola glasa. Čuo je kada je Liz pozvala jednog od njih po imenu, pre nego što je izvadila iz džepa hrpu metalnih novčića. Džonas nije morao da zna španski jezik da bi prepoznao poslovnu transakciju. Nekoliko trenutaka kasnije, sa novčićima u ruci, dečak je otrčao nazad kod svojih drugara. „O čemu se tu radilo?“ Liz se nasmešila dok ih je gledala. Fejt će se celo leto igrati sa istom tom decom. „Rekla sam im da su, od sad, detektivi. Ako oko kuće vide bilo koga, osim policije ili tebe, treba da otrče pravo svojoj kući i pozovu kapetana Moralesa. To je najbolji način da ih zaštitim od moguće nevolje.“ Džonas je gledao glavnog dečaka kako ostalima deli novac. „Koliko si im dala?“ „Po dvadeset pezosa svakome.“ U glavi je brzo izračunao koliko je to u dolarima, i odmahnuo glavom. „Nijedno dete u Filadelfiji ti ne bi posvetilo ni mrvu pažnje za tu siću.“ „Ovo je Kozumel“, rekla je jednostavno i otkočila svoj motor. Džonas je pogledao motor, a zatim i nju. To vozno sredstvo bi izazvalo ekstazu kod svakog mladog tinejdžera. „Ti ovo voziš?“ Zbog nečega u njegovog glasu, poželela je da se nasmeje. Umesto toga, trudila se da joj glas ostane hladan. „To, kako ga ti nazivaš, odlično je sredstvo za transport.“ „Odlično sredstvo za transport je BMW.“ Na te reči se naglas nasmejala. Nije je čuo da se toliko smejala od kad ju je upoznao. Kada ga je pogledala, u očima joj je video toplotu i prijateljstvo. Džonas je osetio nalet nelagodnosti i premestio se s noge na nogu. „Probaj da izvučeš BMW preko obalskog zemljanog puta ili po šljunku, uz nagib.“

54 Prebacila je, s lakoćom, nogu preko motora. „Naskači, Džonase! Osim ako ne želiš da stopiraš do svog hotela.“ Mada nije odustajao od svojih sumnji, Džonas je seo iza nje. „Gde da stavim noge?“ Pogledala je dole, i nije ni pokušala da sakrije šeretski osmeh. „Pa da sam ja na tvom mestu, pazila bih da se ne vuku po zemlji.“ Rekavši to, upalila je motor, a zatim ga izvezla sa kolskog prilaza na put. Uzevši u obzir dodatno opterećenje, Liz je održavala manju brzinu svog vozila. Džonas ju je, lagano, držao oko struka dok se motor zanosio izbegavajući rupe na putu. „Jesu li ostali putevi još gori od ovoga?“ Liz je ubrzala prelazeći preko izbočine. „Šta fali ovom putu?“ „Samo pitam.“ „Ako želiš sofisticiranost, probaj u Kankunu. Blizu je, samo nekoliko minuta vazdušnom linijom.“ „Ideš li nekad u taj grad?“ „Tu i tamo. Prošle godine smo Fejt i ja krenule brodom i provele nekoliko dana obilazeći ruševine. Imamo ovde, u blizini, sjajnih starih hramova. Nisu baš dobro restaurirani, ali ne bi trebalo da ih propustiš. Sve u svemu, želela sam da vidi piramide i stare naseobine oko Kankuna.“ „Ja ne znam mnogo toga o arheologiji.“ „Ne moraš ni da znaš. Sve što ti je potrebno je bujna mašta.“ Iznenada je zatrubila. Džonas je ugledao povijenog starca kako se uspravlja pred vratima neke radnje i maše joj. „Gospodin Pesado“, rekla je. „On mojoj Fejt stalno daje slatkiše i oboje misle da ja to ne znam.“ Džonas je hteo da joj postavi još neka pitanja u vezi sa njenom ćerkom, ali je zaključio da je bolje da sačeka neki drugi trenutak. Sve dok je bila voljna da priča i deli svoje utiske sa njim, bilo je najbolje da joj ne postavlja lična pitanja. „Da li poznaješ mnogo ljudi na ostrvu?“ „Ostrvo je poput malog grada, rekla bih. Ne moraš da poznaješ svakog da bi mu prepoznao lice. Ne znam mnogo ljudi u San Migelu, ni na istočnoj obali. Znam neke ljude u unutrašnjosti ostrva jer sam neko vreme radila u hotelu.“ „Nisam znao da je tvoja radnja povezana sa hotelom.“ „I nije.“ Stala je kod znaka za zaustavljanje. „Nekada sam radila u hotelu. Kao spremačica.“ Liz je stisnula gas i prošla kroz raskrsnicu. Pogledao je njene ruke, vitke i nežne, kako upravljaju motorom. Proučavao je njena uzana ramena, i pomislio na kukove za koje ju je sada držao. Bilo je teško zamisliti je kako vuče kofe i gomile posteljine. „Pre bih rekao da si materijal za neki posao na recepciji.“

55 „Imala sam sreće da nađem bilo kakav posao, posebno van sezone.“ Malo je usporila kada su prišli dugačkom kolskom prilazu ispred hotela El presidente. Zastala je, i na tren uživala u visokim elegantnim palmama koje su stajale pored puta, kao i u mirisu rascvetalog cveća. Danas je trebalo da vozi jedan od brodova sa roniocima na kom će biti pet početnika kojima će biti potrebne instrukcije i konstantno nadgledanje, ali stajala je sada ovde i razamišljala o svim tim ljudima u hotelu koji dolaze na ovo mesto da se opuste, uživaju i upitala ga pre nego što je uspela da se zaustavi: „Je li unutrašnjost hotela i dalje prelepa? Džonas je bacio pogled na veliku, raskošnu zgradu. „Ima puno stakla“, rekao joj je. „I mermera. Balkon u mojoj sobi ima pogled na more.“ Približila je motor ivičnjaku. „Zašto ne uđeš? Možeš onda i sama da vidiš.“ Bila je u iskušenju da to uradi. Liz je volela lepe i elegantne stvari. To je bila njena slabost u kojoj nije mogla sebi da dozvoli uživanje. „Moram na posao.“ Džonas je sišao sa motora i stao na ivičnjak, ali je spustio ruku preko njene pre nego što je uspela da se odveze. „Vidimo se kasnije, kod kuće. Ići ćemo zajedno do grada.“ Klimnula mu je glavom pre nego što je okrenula svoj motor ka putu. Džonas je gledao za njom sve dok se čula buka motora. Ko je tačno bila Elizabet Palmer, zapitao se. I zašto mu je postajalo sve važnije da to sazna? Što je veče bilo bliže, ona je bila sve umornija. Liz je navikla da radi dugo, da vuče opremu, roni, izranja. Ali sada, nakon ne preterano napornog dana, bila je umorna. Trebalo je da se oseća bezbedno kada joj se predstavio mladi policajac koji se priključio njoj i njenim mušterijama na ronilačkom brodu. Trebalo je da bude zadovoljna što je kapetan Morales držao svoju reč i poslao joj policijsku zaštitu. Umesto toga, osećala se kao u kavezu. Sve vreme tokom vožnje do kuće bila je svesna policijskog automobila koji ju je pratio na diskretnoj udaljenosti. Poželela je da utrči u svoju kuću, zaključa za sobom vrata i utone sama u san bez snova. Ali Džonas ju je tamo čekao. Zatekla ga je kako telefonira, u njenoj dnevnoj sobi, sa notesom na krilu i namrštenim izrazom lica. Očigledno je imao neke komplikacije na poslu i to ga je poprilično iznerviralo. Ignorišući ga, Liz je otišla da se istušira i presvuče. Pošto se njena odeća sastojala uglavnom od odeće za plažu, nije traćila vreme gledajući u svoj ormar. Bez imalo entuzijazma, izvukla je iz ormara široku, pamučnu plavu suknju i uparila je sa prevelikom crvenom košuljom. Prvenstveno da bi što duže bila sama, izvukla je i svoju torbicu sa šminkom. Odugovlačila je četkajući kosu kada joj je Džonas zakucao na vrata. Nije

56 sačekao da mu odgovori pre nego što ih je širom otvorio. „Jesi li dobila spisak?“ Liz je podigla parče papira. Mogla je, naravno, da se brecne na njega što joj je ušao u sobu, ali to ne bi ništa promenilo. „Rekla sam ti da ću ga dobiti.“ Uzeo je papir iz njene ruke i proučavao ga. Obrijao se, primetila je. Na sebi je imao sportski sako i pantalone boje slonovače. Ali sav taj sjaj i uglađenost, nisu se slagali sa gorčinom oko njegovih usana i oštrinom u očima. „Da li poznaješ ova mesta?“ „Bila sam u nekoliko tih barova. Nemam baš puno vremena za noćne izlaske.“ Podigao je pogled ka njoj i reči su mu zastale u grlu. Roletne iza nje su bile podignute, kao što je ona i volela, a ružičasta svetlost koja se probijala kroz prozore ju je obasjavala. Zakopčala je košulju do grla, a kosa joj je bila začešljana unazad, sklonjena sa lica. Malo se našminkala; maškarom je malo potamnela trepavice i jedva dodirnula senkom kapke, stavila je malo rumenila na obraze, ali na usne nije stavljala ništa. „Trebalo bi da budeš oprezna sa tim očima“, promrmljao je Džonas, odsutno je dodirujući palcem po obrazu. „One su problem.“ Osetila je hitri, nevoljni nalet strasti, ali se suzdržavala. „Problem?“ „Moj problem.“ I dalje se osećao neprijatno kada je stavio parče papira u svoj džep i bacio pogled po sobi. „Jesi li spremna?“ „Samo da obujem cipele.“ Nije je ostavio samu, kao što je očekivala. Umesto toga, šetao je po njenoj sobi koja je, kao i ostatak kuće, bila nameštena jednostavno, ali u jarkim bojama. Omamljujući miris koji je osetio i ranije, dolazio je iz široke, zelene činije, pune potpurija7. Na zidu su visila dva obojena crteža. Na jednom je bio zalazak sunca koji je ličio na onaj koji se vidi kroz prozor njene sobe, a na drugom je bila nacrtana plaža nakon oluje. Jedan crtež je prikazivao apsolutni mir, dok je drugi oslikavao prirodnu nepogodu. Zapitao se koliko od tih slika ima u samoj Elizabet Palmer. Odmah pored kreveta, u velikom ramu, nalazila se fotografija devojčice. Bila je nasmejana, u cvetnoj bluzici kratkih rukava. Imala je paž frizuru, a kosa joj je bila crna i sjajna. Nedostajao joj je jedan zub, što je samo dopunjavalo šarm koji je isijavao sa njenog okruglog, preplanulog lica. Da nije bilo tih očiju, Džonas nikada ne bi povezao to dete sa Liz. Devojčicine oči su bile duboke, smeđe boje, pomalo iskošene. Ipak, i na fotografiji, te oči su se 7 Mešavina suvog cveća i začina koji se koriste kao miris za prostorije – prim. prev.

57 smejale. Bile su otvorene, pune poverenja, neopterećene nijednom majčinom tajnom. „Ovo je tvoja ćerka.“ „Jeste.“ Liz je obula i drugu cipelu, pre nego što je uzela fotografiju iz Džonasovih ruku i spustila je ponovo na stočić kraj kreveta. „Koliko ima godina?“ „Deset. Kad možemo da krenemo? Ne bih da ostanemo u gradu do kasno.“ „Deset?“ Pomalo zapanjen tim saznanjem, Džonas ju je zaustavio pogledom. Pretpostavio je da Fejt ima upola manje godina, da se rodila nakon Lizine veze sa nekim na ostrvu. „Ti ne možeš da imaš dete od deset godina.“ Liz je bacila pogled na sliku svoje ćerke. „Ja stvarno imam dete od deset godina.“ „Ali to znači da si tada i ti bila dete.“ „Ne. Ne, nisam!“ Krenula je da izađe iz sobe, ali ju je ponovo zaustavio. „Jesi li je rodila pre nego što si došla na ostrvo?“ Liz ga je netremice gledala. „Rođena je šest meseci nakon što sam se doselila na Kozumel. Ako želiš da ti pomognem, Džonase, krenućemo odmah. Odgovaranje na tvoja pitanja u vezi sa Fejt nije bilo deo našeg dogovora.“ Ali on joj i dalje nije puštao ruku. Njegov glas je, potpuno neočekivano, iznenada postao nežan. „On je bio neki pravi skot, zar ne?“ Suočila se s njegovim pogledom bez uzmicanja. Usne su joj se iskrivile, ali ne zbog smeha. „Da. Oh, da. Bio je pravi skot.“ Ne znajući zašto to mora da uradi, Džonas se nagnuo i nežno usnama dodirnuo njene. „Ćerka ti je prelepa, Elizabet. Ima tvoje oči.“ I ona je osetila kako se smekšava, previše i prebrzo. U njegovom glasuje čula razumevanje, bez ikakvog sažaljenja. To ju je momentalno oslabilo. Da bi se odbranila od tog osećaja, zakoračila je unazad. „Hvala ti. A sad moramo da idemo. Sutra ujutru ustajem rano.“ *** Prvi klub u koji su ušli je bio bučan i prepun, uglavnom američke klijentele. U uglu je bila kabina u kojoj je sedeo muškarac u beloj majici i puštao ploče na gramofonima, i svaku novu najavljivao tako što je menjao raznobojna svetla na podijumu. Naručili su nešto da pregrizu, uz piće, a Džonas se nadao da će neko pokazati reakciju na njegovo lice. „Luis je rekao da su ovde često dolazili jer je Džeri voleo da sluša američku muziku.“ Liz je grickala naćose gledajući oko sebe. To nije bilo mesto

58 na koje bi ona inače došla da provede veče. Stolovi su bili natrpani jedan uz drugi, a muzika preglasna. Ipak, gosti su delovali raspoloženo i dobronamerno, pevali su uz muziku ili se dovikivali kako bi je nadjačali. Za stolom pored njih, neka ekipa ljudi je eksperimentisala sa flašom tekile i činijom punom limuna. Pošto je to bila ekipa mladih gringosa8, pretpostavljala je da će se svi ujutru Osećati veoma loše. Ovo je definitivno bilo Džerijevo okruženje, zaključio je Džonas. Glasno, pomalo ludo i krcato, do tačke pucanja. „Da li ti je Luis rekao da ga je video kako priča s nekim posebno?“ „Sa ženama.“ Liz se nasmejala probajući tortilju. „Luis je bio veoma impresioniran Džerijevom sposobnošću da… stupi u kontakt s damama.“ „Možda sa nekom posebnom damom?“ „Luis je rekao da je bila jedna takva, ali ju je Džeri oslovljavao samo sa 'bebo'.“ „Njegov stari trik“ rekao je odsutno Džonas. „Trik?“ „Ako svaku oslovljavaš sa 'bebo', nećeš pomešati imena i zakomplikovati situaciju.“ „Shvatam.“ Pijuckala je vino, koje je bilo veoma lepog ukusa. „Da li bi Luis mogao da nam je opiše?“ „Jedino što mi je rekao je da je bila bomba – meksička bomba, ako ti to nešto znači. Imala je bujnu kosu, i bujne bokove. To su bile tačne Luisove reči“, dodala je Liz kada ju je Džonas čudno pogledao. „Takođe je rekao da je video neke muškarce sa kojima je Džeri razgovarao više puta, ali uvek bi on otišao do njih, pa Luis nije znao o čemu su pričali. Jedan od njih je bio Amerikanac, a drugi Meksikanac. Pošto su Luisa uvek više zanimale dame, nije obraćao pažnju na njih dvojicu. Ali je rekao da bi Džeri često jurcao po barovima sve dok ne bi naleteli na njih, a onda bi obično rekao da je vreme da se izlazak završi.“ „Da li ih je nekada i ovde sretao?“ „Luis je rekao da nikada nisu bili dva puta na istom mestu.“ „Dobro. Završi sa pićem, pa da nastavimo naš obilazak.“ Kada su stigli do četvrtog bara, Liz je već bilo dosta. Primetila je da Džonas nije pio, ali je njoj već bilo muka od mirisa pića. Neka mesta koja su obišli, bila su skoro pa neprijatno tiha. Druga su bila bučna i jarko osvetljena. Lica su počela da joj se mešaju u glavi. Bilo je tu mladih ljudi, i ne toliko mladih. Bilo je Amerikanaca, u jurnjavi za egzotičnim noćnim provodom, kao i 8 Uobičajeni naziv na španskom za Amerikance – prim. prev.

59 puno lokalaca koji su slavili što su izašli u grad. Bilo je tu i puno udvaranja na podijumima za ples, kao i za stolovima. Videla je ljude koji su izgledali kao da imaju sve vreme i sav novac ovoga sveta na raspolaganju. Ali je videla i druge koji su sedeli sami u mraku i neraspoloženo grlili flašu. „Ovo je poslednji za večeras“, rekla mu je Liz dok je Džonas odlazio da im nađe sto u klubu sa prenatrpanim podijumom za ples i glasnom muzikom. Džonas je bacio pogled na svoj ručni sat. Još nije bilo ni jedanaest. Ovakva mesta su se retko punila pre ponoći. „U redu“, rekao je opušteno. Rešivši da joj odvuče pažnju dodao je: „Hajde da plešemo!“ Pre nego što je stigla da ga odbije, već ju je odvukao u masu. „Nema mesta“, protestovala je, ali ju je on već zagrlio i privukao bliže k sebi. „Napravićemo malo mesta.“ Držao ju je čvrsto, a rukom joj je mazio leđa. „Vidiš?“ „Nisam igrala godinama“, promrmljala je, a on se nasmejao. „Ionako nema mesta za ozbiljne plesne pokrete.“ Spojeni u zagrljaju, dok ih je masa pritiskala, mogli su samo da se njišu. „Koji je cilj svega ovoga?“ zahtevala je odgovor od njega. „Neću to znati dok ga ne nađem. U međuvremenu, da li se ti ikada opuštaš?“ Ponovo joj je dlanom protrljao leđa jer je osetio kako su joj mišići napeti. „Ne.“ „Hajde ovako da pokušamo.“ Bacio je pogled ka masi ljudi dok je govorio. „Šta radiš kad ne radiš?“ „Razmišljam o onome šta treba da radim.“ „Liz.“ „U redu, dobro. Čitam, uglavnom knjige o podvodnoj biologiji.“ „Znači, radiš isto što i inače?“ „To je ono što me zanima.“ Telo joj se nežno privilo uz njega. Džonas je odjednom zaboravio na masu ljudi oko njih i gledao samo u nju. „Je li to sve što te zanima?“ Bio je previše blizu. Liz je pokušala da se odmakne od njega, ali je shvatila da su mu ruke previše snažne. Uprkos svojim naporima i želji da ne dozvoli sebi da je njegove reči dirnu, počela je da oseća kako joj srce snažno udara u grudima. „Nemam vremena za bilo šta drugo.“ Nije imala nikakav parfem, primetio je, ali se na njoj osećao miris pudera i začina. Zapitao se da li bi bilo isto toliko lepo gledati njeno telo, spojeno uz njegovo, kao što je bio snažan osećaj njene blizine. „To meni zvuči kao da ograničavaš sebe.“

60 „Moram da vodim posao“, promrmljala je. Da li bi se isto osećala kada bi je opet poljubio? Da li bi taj poljubac bio sladak i omamljujući? Usne su mu bile toliko blizu njenih, a kada joj je prošao rukom kroz kosu i blago povukao glavu nadole, bile su još bliže. Skoro, pa je mogla da ga okusi. „Da li ti je toliko važno da zaradiš puno novca?“ „Mora da mi bude važno“, nekako je prozborila, ali su joj razlozi iščileli iz glave. „Moram da kupim podvodne bicikle.“ Pogled joj je bio mek i ošamućen. Osećao je da od toga ne može da se odbrani. „Podvodne bicikle?“ „Ako ne budem išla u korak sa konkurencijom…“ Pritisnuo je lagani poljubac u ugao njenih usana. „Konkurencijom?“ ponovio je. „Ja… mušterije će otići kod nekog drugog. I zato ja…“ Sada joj je poljubio drugi ugao usana. „Zato?“ „Moram da kupim te podvodne bicikle pre nego što počne letnja sezona.“ „Naravno. Ah imaš još nekoliko nedelja do početka sezone a ja bih do tad mogao desetinu puta da vodim ljubav s tobom. Nekoliko desetina puta“, ponavljao je dok je ona samo zurila u njega. Onda joj je pokrio usne svojim. Osetio je kako se trgla, od iznenađenja, otpora, strasti – nije mogao da bude siguran zašto. Samo je znao da ga je to što ju je držao u naručju nagonilo da je želi sve više, a ta želja je izgarala da se pretvori u strast. Zbog svog temperamenta i prirode, bio je muškarac koji je više voleo da se njegovi strastveni susreti odvijaju na privatnim, tihim mestima koja bi sam odabrao. Ali sada je potpuno zaboravio da su u prepunom noćnom klubu sa glasnom muzikom i svetlima koja blješte. Više se nisu njihali uz muziku. Sada su bili zbijeni u uglu podijuma, okruženi masom, stisnuti jedno uz drugo. Nesvesni svega oko sebe. Osetila je kako gubi pamet, a muzika u njenim ušima iščezava. Vrelina njegovog tela se prelivala na njeno čineći poljupce još ukusnijim, vrelim, istopljenim, užarenim. Iako su bili potpuno nepomični, Liz je imala osećaj da trči. Dah joj se zaglavio u grlu sve dok nije uspela da ga ispusti iz pluća uz drhtavi uzdah. Njeno telo, napeto poput strune, potpuno se opustilo u njegovim rukama zbunjeno silovitim uzbuđenjem. Prišla mu je još bliže podižući ruke da mu dodirne lice. Iznenada, muzika se promenila i iz spore prešla u brz ritam. Džonas ju je zaklonio od podivljale mase. „Loš izbor trenutka“, promrmljao je. Bio joj je potreban ceo minut da se sabere. „Da.“ Ali mislila je to uopšteno. Nije bilo pitanje vremena i mesta, već pitanje nemogućnosti. Krenula je da se

61 sklanja od njega kada ju je snažnije stegnuo. „Šta je bilo?“ zaustila je, ali joj je bilo dovoljno da ga pogleda. Oprezno, okrenula se da pogleda u pravcu u kom je on gledao. Žena, u crvenoj provokativnoj haljini, zurila je pravo u njega. Liz je prepoznala šok u njenom pogledu, pre nego što se žena naglo okrenula i pobegla, ostavivši svog plesnog partnera da zuri za njom. „Idemo.“ Ne čekajući je, Džonas je protrčao kroz gomilu. Izbegavajući ljude, zavijajući, a kad je trebalo i gurajući ih, Liz je pojurila za njim. Žena je jedva stigla do ulice kada ju je Džonas sustigao. „Zašto bežiš?“ zahtevao je odgovor od nje. Čvrsto ju je zgrabio za ramena i nabio uz zid. „Por favor, no comprendo9“, promrmljala je tresući se kao prut. „Bogami, mislim da me i te kako dobro razumeš.“ Sad joj je već ostavljao modrice na ramenima nadvijajući se nad njom sve dok nije ciknula od straha. „Šta znaš o mom bratu?“ „Džonase.“ Zgrožena, Liz se isprečila između njih dvoje. „Ako nameravaš ovako da se ponašaš, moraćeš u potragu bez moje pomoći.“ Okrenula mu je leđa i nežno uhvatila ženu za rame. „Lo siento mucho10“, počela je da joj se izvinjava zbog Džonasovog ponašanja. „Izgubio je brata. Svog brata, Džerija Šarpa. Da li ste ga poznavali?“ Pogledala je u Liz i prošaputala: „Ima isto lice kao Džeri. Ali Džeri je mrtav – to sam pročitala u novinama.“ „Ovo je Džerijev brat, Džonas. Voleli bismo da popričamo s tobom.“ Kao što je i Liz to uvidela, i ova žena je odmah osetila jasnu razliku između Džonasa i muškarca koga je poznavala. Nikada se ne bi povlačila pred Džerijem, iz jednog jednostavnog razloga. Znala je da je snažnija i pametnija od njega. Ovaj muškarac, koji se preteći nadvijao nad njom, bio je potpuno druga priča. „Ja ništa ne znam.“ „Por favor. Samo nekoliko minuta.“ „Reci joj da će joj se isplatiti“, dodao je Džonas, pre nego što je stigla opet da ih odbije. Ne čekajući da joj Liz prevede njegove reči, izvadio je svoj novčanik i odatle izvukao novčanicu. Video je kako se strah na njenom licu pretvara u proračunatost. „Samo nekoliko minuta“, složila se, ali im je rukom pokazala ka obližnjem kafiću sa baštom. „Tamo.“ Džonas je naručio dve kafe i čašu vina. „Pitaj je kako se zove“, rekao je Liz. 9 Molim vas, ne razumem šta govorite – prim. prev. 10 Mnogo mi je žao – prim. prev.

62 „Ja govorim engleski.“ Žena je izvadila dugačku, usku cigaretu i tapnula je o sto. „Zovem se Erika. Džeri i ja smo bili prijatelji.“ Sad već opuštenija, nasmešila se Džonasu. „Razumeš, dobri prijatelji.“ „Da, razumem.“ „Bio je jako zgodan i lep“, dodala je, a onda zagrizla svoju donju usnu. „I bio je jako zabavan.“ „Koliko si ga dugo poznavala?“ „Nekoliko nedelja. Bilo mi je žao kad sam čula da je mrtav.“ „Misliš, ubijen“, naglasio je Džonas. Erika je otpila veliki gutljaj vina. „Mislite da se to desilo zbog para?“ Svi mišići u njegovom telu su se momentalno napeli. Brzo je prostrelio Liz upozoravajućim pogledom, pre nego što je stigla da progovori. „Ne znam, tako i meni izgleda. Koliko si bila upućena u tu priču?“ „Oh, pa dovoljno upućena da me to zaintrigira. Znaš.“ Ponovo se nasmešila i ispružila koketno cigaretu čekajući da joj je on zapali. „Džeri je bio šarmantan. I darežljiv.“ Setila se male zlatne narukvice koju joj je kupio. Kao i minduša, sa lepim plavim kamenčićima. „Mislila sam da je bogat, ah mi je onda rekao da će uskoro biti mnogo bogatiji. Ja volim šarmantne muškarce, ali još više volim bogataše. Džeri je rekao da možemo da idemo na putovanje kada bude imao pare.“ Izbacila je kolut dima, pre nego što je, filozofski, slegnula ramenima. „A onda je bio mrtav.“ Džonas ju je proučavao dok je pijuckao svoju kafu. Bila je, kao što je Luis već rekao, prava bomba. A i nije bila glupa. Takođe, bio je siguran da je fokusirana samo na jednu, jedinu stvar. „Da li znaš kada je trebalo da dođe do tih para?“ „Naravno, morala sam da izađem s posla ako pođemo na taj put. Pozvao me je – bila je to nedelja. Bio je mnogo uzbuđen. 'Erika', rekao mi je. 'Dobio sam džekpot.' Ja sam tada bila malo ljuta na njega jer se nije pojavio ovde u subotu uveče. Rekao mi je da je morao da obavi neki kratak poslić u Akapulku i pitao me da li bih volela da provedem nekoliko nedelja u Monte Karlu?“ Zavodnički se nasmešila Džonasu. „Naravno, rešila sam da mu oprostim. Već sam bila spakovana“, dodala je duvajući dim preko Džonasovog ramena. „Trebalo je da otputujemo u utorak posle podne. U ponedeljak sam, u novinama, videla da je mrtav. U novinama nije pisalo ništa o novcu.“ „Da li znaš sa kim je sarađivao u tom poslu?“ „Ne. Ponekad bi razgovarao sa još jednim Amerikancem, mršavim tipom sa proređenom kosom. A ponekad bi se našao sa jednim Meksikancem. Taj mi se nije dopadao, imao je mal ojo.“ „Zlo oko“, prevela mu je Liz. „Možeš li njega da nam opišeš?“

63 „Ružan čovek“, rekla je odmah. „Lice mu je bilo prepuno rupa od akni. Kosa mu je bila duža na vratu, padala mu je preko kragne. Takođe, bio je veoma mršav i nizak.“ Opet je bacila pogled ka Džonasu zavodeći ga osmehom koji je žario vazduh. „Ja volim visoke muškarce.“ „Znaš li kako se zove?“ „Ne znam. Ali se jako dobro oblačio. Nosio je lepa odela, dobre cipele. A na ruci je nosio srebrnu narukvicu, tanku, kao one narukvice što se spajaju u krstić. Bila je jako lepa. Mislite da on zna nešto o novcu? Džeri mi je rekao da je u pitanju baš puno para.“ Džonas je ponovo izvukao svoj novčanik. „Voleo bih da znam kako se on zove“, rekao joj je i spustio novčanicu od pedeset dolara na sto ispred nje. Kada je spustila ruku na sto da uzme novac, prekrio ju je svojom rukom. „Njegovo ime, i ime tog Amerikanca. Nemoj ništa da mi prećutkuješ, Erika.“ Zabacivši kosu, uzela je pedeseticu sa stola. „Saznaću njihova imena. Kad ti ih budem rekla, daćeš mi još pedeset dolara.“ „U redu.“ Zapisao je Lizin kućni telefon na zadnjoj strani svoje vizitkarte. „Pozovi ovaj broj kad budeš imala šta da mi kažeš.“ „Važi.“ Dok je ustajala, ubacila je novčanicu od pedeset dolara u svoju tašnicu. „Znaš, ne ličiš toliko na Džerija koliko sam pomislila na prvi pogled.“ Lupkajući štiklama, prešla je preko pločnika i vratila se u noćni klub. „I to je neki početak“, promrmljao je Džonas sklanjajući svoju kafu u stranu. Kada je podigao pogled, video je kako ga Liz posmatra. „Imamo neki problem?“ „Ne sviđa mi se način na koji radiš.“ Spustio je još jednu novčanicu na sto, pre nego što je ustao sa stolice. „Nemam vremena za gubljenje na pristojnost.“ „Šta bi uradio da je nisam umirila? Odvukao bi je u najbliži pasaž i izbio te informacije iz nje?“ Snažno je povukao dim cigarete boreći se da obuzda svoju narav. „Pođimo kući, Liz.“ „Ponekad se pitam da li se uopšte razlikuješ od muškaraca koje pokušavaš da nađeš.“ Odgurnula je sto kada je ustala. „Usput, muškarac koji je provalio u moju kuću i napao me, takođe je imao tanku narukvicu oko ručnog zgloba. Napipala sam je dok mi je držao nož pod grlom.“ Gledala je kako polako podiže pogled sa žara svoje cigarete susrevši se s njenim očima. „Mislim da ćete vas dvoje možda i prepoznati jedno drugo, kada dođe vreme.“

64 5. „Uvek proveravajte ventile“, Liz im je davala instrukcije, pažljivo pokazujući sve na svojoj opremi dok je govorila. „Svaki od ovih ventila je od vitalne važnosti dok ronite. I to važi, bez obzira da li vam je ovo prvi ili pedeseti zaron. Može lako da se desi da budete toliko fascinirani ne samo ribama i koralima, već i samim uživanjem u ronjenju, da zaboravite da u potpunosti zavisite od vaše boce sa kiseonikom. Uvek se postarajte da započnete sa povratkom na površinu kada vam je ostalo pet do deset minuta kiseonika u boci.“ Zaključila je da im je ispričala sve najvažnije u ovoj jednočasovnoj lekciji. Ako bi nastavila da im priča bilo šta, njeni đaci bi postali previše nestrpljivi da je slušaju. Bilo je vreme da im da da okuse ono što su platili. „Ronićemo u grupi. Neki od vas će poželeti da se izdvoje i sami da istražuju, ali setite se: najvažnije je da uvek ronite u paru. I poslednja mera opreza – sada proverite opremu ronioca koji sedi pored vas.“ Liz je stavila svoj pojas sa tegovima dok je ostatak njene grupe novajlija pratio njena uputstva. Znala je da većina njih posmatra ronjenje kao neku vrstu avanture. To je bilo u redu sve dok su se pridržavali bezbednosnih mera. Kada god bi im govorila čega moraju da se pridržavaju, uvek je naglašavala i šta da čine u nepredviđenim situacijama. Nesreće pri ronjenju su se najčešće dešavale zbog nepažnje. Liz nikada nije sama bila nepažljiva, kao što nije bila nepažljiva ni prema svojim đacima. Sada je već većina njih uzbuđeno ćaskala dok su stavljali boce sa kiseonikom. „Ova grupica.“ Luis je podigao svoju bocu sa kiseonikom gestikulirajući ka mušterijama. „Baš su zeleni.“ „Jesu.“ Liz mu je pomogla sa bocom. Kao što je činila sa svim svojim zaposlenima, Liz je i Luisa snabdevala bocama i opremom. Sve ih je proverila sa jednakom pažnjom kao da pripadaju mušteriji koja je plaćala zaron. „Luise, posebno drži na oku onaj par na medenom mesecu. Više su zainteresovani jedno za drugo, nego za ventile i regulatore.“ „Nema problema.“ Pomogao je Liz da pričvrsti svoju bocu, a onda se pomerio dok je privezala ostatak opreme. „Izgledaš pomalo umorno, mala.“

65 „Ma ne, dobro sam.“ Kada se okrenula ka njemu, bacio je pogled na bledi ožiljak na njenom vratu. Ta priča se već proširila ostrvom. „Jesi li sigurna? Ne izgledaš baš sjajno.“ Izvila je jednu obrvu i pogledala ga dok je pričvršćivala svoj ronilački nož za pojas. „Lepo od tebe što brineš.“ „Stvarno mislim to što kažem. Malo si me zabrinula.“ „Nema potrebe za brigom.“ Dok je Liz navlačila masku, bacila je pogled ka bucmastom policajcu koji se borio da navuče svoja peraja. On je bio zadužen danas za nju. „Policija sve drži pod kontrolom“, rekla je nadajući se da je to istina. Nažalost, nije bila toliko ubeđena i u Džonasovu kontrolu. Prethodne noći je, zapravo, i nije šokirao. Osetila je tu njegovu prikrivenu i opasnu nasilnu stranu još prvi put kada ga je ugledala. Ali kada mu je videla lice dok je držao Eriku, i čula njegov glas, stomak joj se uvezao u čvor kao da je progutala kamen. Nije ga dovoljno poznavala da može da zna da li će odabrati da kontroliše tu nasilnu stranu, ili će je pustiti da divlja. Štaviše, kako je mogla da zna da li je uopšte sposoban da je zauzda? Osveta nikad nije bila lepa, pomislila je. A osveta je bila ono što je on priželjkivao. Setivši se izraza njegovih očiju, Liz se uplašila da će upravo to i dobiti. Brodić se zaljuljao vraćajući je u stvarnost. Sada više nije smela da razmišlja o Džonasu, rekla je sebi. Morala je da vodi posao i da se poštara da njene mušterije budu bezbedne i zadovoljne. „Gospođice Palmer.“ Mladi Amerikanac, uzanih ramena i širokog osmeha, probijao se ka njoj. „Da li biste mogli da mi proverite opremu?“ „Naravno.“ Na svoj uobičajeno hitar i efikasan način, Liz je proveravala njegove ventile i creva na boci. „Malo sam nervozan“, priznao joj je. „Nikada nisam radio ništa slično ovome.“ „Ne šteti ti da budeš malo nervozan. Zbog toga ćeš biti pažljiviji. Evo, navuci svoju masku. Neka ti stoji udobno, ali da čvrsto prekriva lice.“ Poslušao ju je, ali su mu oči delovale preplašeno i pomalo bledunjavo kroz staklo na maski. „Ako Vam ne smeta, mislim da ću dole da se držim Vaše blizine.“ Nasmešila mu se. „Zato sam tu. Ovde je dubina petnaest metara“, rekla je čitavoj grupi. „Zapamtite da morate podesiti pritisak i gravitaciju dok se budete spuštali ka dnu. Molim vas, vodite računa da u svakom trenutku vidite gde se nalazi cela grupa.“ Sa urođenom gracioznošću, sela je na palubu i otkotrljala se unazad u vodu. Luis je ostao na palubi, a Liz je plutala po

66 površini vode nekoliko metara dalje, sve dok svi klijenti nisu uspeli da zarone. Poslednji put nameštajući svoju masku, i Liz je potonula ispod površine. Uvek je to obožavala. Taj osećaj bestežinskog stanja, fantaziju o tome kako je slobodna, nepovrediva. Gledano sa površine, morsko dno je bilo poput čistog belog platna. Ljuljuškala se na površini nekoliko trenutaka uživajući u tom pogledu, kao sa vrha katedrale. Zatim, uz jedan lagani udar perajem, krenula je ka dnu prateći svoje đake. Mladenci su se držali za ruke uživajući kao nikad u životu. Liz je podsetila sebe da ih drži sve vreme na vidiku. Policajac, koji joj je tog dana bio dodeljen, kretao se sporo kroz vodu poput uspavane morske kornjače. On će nju držati na oku. Većina ostalih se držala u grupi, fascinirani, ali oprezni. Mršavi Amerikanac, koji ju je pogledao svojim razrogačenim očima u kojima je videla spoj uživanja i nervoze, plivao je tik uz nju. Da bi mu pomogla da se opusti, Liz mu je dodirnula rame i pokazala uvis, ka površini vode. Jednim lakim pokretom se okrenula u vodi tako da je sad gledala u površinu. Sunčevi zraci su se u tankim snopovima probijali kroz vodu. Korito njihovog broda je bilo jasno vidljivo. Klimnuo joj je glavom i pratio je ka dnu. Ribe su prolazile pored njih u jatima, a neke su bile i same. Iako je pesak ispod njih bio beo, a voda kristalno bistra, bilo je raznih boja okolo. Mozak korali boje šafrana su se izdizali u čvrstim žbunovima. Gorgonian korali, nežni poput čipke, lelujali su bojeći struju ružičastim i ljubičastim kracima. Signalizirala je svom paru pokazujući mu na armiju ribica koje su čistile korale i svetlucale svim metalnim bojama, sve dok se nisu sakrile ispod jednog velikog. To je bio svet koji je odlično razumela, možda i bolje nego onaj na površini. Ovde, u tišini, Liz je često uspevala da razbistri svoje misli, što je inače bio luksuz koji nije mogla sebi svakodnevno da dopusti. Latinski nazivi riba i koralnih formacija, pored kojih su prolazili, nisu joj bili nepoznanica. Jednom davno ih je podrobno izučavala maštajući o tome da rešava podvodne misterije i upoznaje ljude sa lepotama tog sveta. To je bilo u nekom drugom životu. Sada je predvodila turiste i pružala im, naplaćujući po satu, nezaboravne uspomene koje su mogli sa sobom da ponesu kući kada se vrate sa odmora. To je bilo dovoljno. Uživajući, posmatrala je anđeosku ribu, zauzetu gutanjem balončića vazduha, kako pliva ka površini. Da bi zabavila turiste, svoje učenike, dodirivala je male crneje. Ratoborni mužjak ju je gricnuo braneći svoju teritoriju. Signalizirajući drugima na opasnost, Liz im je pokazala u pravcu velike raže koja je klizila kroz vodu, besna zbog njihovog uznemiravanja.

67 Novopečeni muž se pokazivao pred svojom mladom praveći spori salto u vodi. Ronioci, pošto su sticali sve više samopouzdanja, počeli su da se udaljavaju. Samo su njen verni telohranitelj i uplašeni Amerikanac ostajali uz nju sve vreme. Tokom tridesetominutnog zarona, Liz je kružila oko cele grupe posmatrajući ronioce svakog pojedinačno. Kada se čas ronjenja završio, bila je zadovoljna što su njene mušterije dobile ono što su platile. To je bilo očigledno kada su izronili nazad na površinu. „Sjajno!“ Britanski biznismen, kome je ovo bila prva poseta Meksiku, prvi se popeo nazad na palubu. Lice mu je bilo crveno od sunca, ali mu to izgleda nije smetalo. „Kada možemo ponovo da zaronimo?“ Glasno se smejući, Liz je pomagala drugim turistima da se popnu na brod. „Neophodno je izbalansirati vreme provedeno ispod površine, sa vremenom provedenim na vazduhu. Ali zaronićemo uskoro opet.“ „Šta je bilo ono što je izgledalo kao da je od perja?“ neko drugi ju je upitao. „Raslo je poput grma.“ „Gorgonian koral, dobio je ime po meduzi Gorgoni iz grčke mitologije.“ Skinula je svoje boce s ramena i protegnula mišiće. „Ako se sećate mitologije, meduze su imale zmije umesto kose. Gorgonian koral ima otpornu strukturu, a pod uticajem morske struje, njegovi kraci se ponašaju poput zmija.“ Začulo se još mnogo raznih pitanja, a ona je na sve odgovarala. Liz je primetila kako Amerikanac, koji je sve vreme bio uz nju, sam sedi na palubi i smeška se. Liz je složila opremu po palubi i sela pored njega. „Bio si odličan.“ „Stvarno?“ Delovao je malo ošamućeno, ali je slegnuo ramenima. „Dopalo mi se, ali, moram da priznam, bolje sam se osećao jer sam znao da si odmah tu, pored mene. Delovala si kao neko ko zna šta radi.“ „Ja već dugo ronim.“ Zavalio se u sedište i otkopčao svoje ronilačko odelo do struka. „Ne bih da se mešam gde mi nije mesto, ali sam se pitao svašta o tebi. Amerikanka si, zar ne?“ To pitanje je već više puta čula. Liz je prošla prstima kroz svoju mokru kosu. „Tako je.“ „Odakle si?“ „Iz Hjustona.“ „Stvarno?“ Oči su mu zacaklile. „Dođavola, pa ja sam se školovao u Teksasu. Na univerzitetu.“ „Zaista?“ Osetila je blagi ubod nostalgije koji bi se povremeno javio. „I ja sam, jedno kratko vreme.“ „Mali je ovo svet“, rekao je zadovoljan samim sobom. „Ja volim Teksas. Imam nekoliko prijatelja u Hjustonu. Da možda ne poznaješ Dreskotove?“

68 „Ne.“ „Pa Hjuston i nije neki maleni, američki grad.“ Ispružio je svoje dugačke mršave noge koje su bile za nijansu bleđe od ruku, ali se videlo da počinju da tamne od sunca. „Dakle, išla si na univerzitet u Teksasu.“ „Tako je.“ „Šta si studirala?“ Nasmešila se i pogledala ka moru. „Biologiju mora.“ „Rekao bih da je to logično.“ „A ti?“ „Računovodstvo.“ Ponovo se nacerio. „Poprilično suvoparno štivo. Zato uvek, nakon što prođe period obračuna poreza, otputujem na dugačak odmor.“ „Pa odabrao si sjajno mesto za to. Jesi li spreman za ponovni zaron?“ Duboko je udahnuo vazduh kao da je hteo da se smiri. „Jesam. Hej, vidi, da li si možda za piće kada se vratimo na obalu?“ Bio je privlačan na neki miran i krotak način, i dovoljno prijatne spoljašnjosti. Nasmešila mu se sa žaljenjem dok je ustajala. „Lepo zvuči, ali zaista sam prezauzeta.“ „Biću ovde još nekoliko nedelja. Možda neki drugi put?“ „Možda. Hajde da proverimo tvoju opremu.“ Kada je brod sa roniocima uplovio na obalu, popodne je već zamiralo. Njene mušterije, većinom zadovoljne sobom i provedenim danom, odlutale su da se presvuku za večeru ili su se raštrkale po plaži. Samo ih je nekolicina ostala kraj broda uključujući njenog telohranitelja, kao i računovođu iz Amerike. Liz je u tom trenutku palo na pamet da je možda bila previše oštra prema njemu. „Nadam se da si uživao, gospodine…“ „Trajdent. Ali zovem se Skot. I jesam, uživao sam. Mogao bih to da ponovim.“ Liz mu se nasmešila dok je pomagala Luisu i svojim ostalim zaposlenima da prenesu opremu sa broda. „Zato smo mi ovde.“ „Da li nekad daješ privatne časove?“ Liz ga je presekla pogledom. Možda ipak nije bila dovoljno oštra prema njemu. „Ponekad.“ „Onda bismo možda mogli…“ „Zdravo, živo, gospojice.“ Liz je prekrila rukom oči da se zaštiti od sunca. „Gospodine Ejmbakl.“ Stajao je na malenom trotoaru u mokrim i kratkim kupaćim gaćama. Ono malo kose što je imao, zalizao je unazad. Pored njega, stajala je njegova

69 supruga u kupaćem kostimu dizajniranom tako da sužava kukove. „Samo što smo se vratili“, doviknuo joj je. „Uživali smo ceo dan u turi.“ Delovao je neopisivo samozadovoljno. Njegova žena je samo pogledala u Liz i prevrnula očima. „Možda bi trebalo da Vas zaposlim kao člana brodske posade, gospodine Ejmbakl.“ Glasno se nasmejao udarivši sebe po butini. „Najviše od svega bih voleo samo da ronim.“ Bacio je pogled ka svojoj ženi i potapšao je po ramenu. „Skoro pa najviše. Moram da zamenim ove boce, dušice. Trebaće mi nove, pune.“ „Idete ponovo na ronjenje?“ „Idem večeras. Ne mogu da ubedim suprugu da mi se pridruži.“ „Ja ću se zavući u krevet, zajedno sa dobrom knjigom“, rekla je ona Liz. „Jedina voda koju večeras želim da vidim je ona u kadi.“ Smejući se njenim rečima, Liz je skočila na trotoar pored njih. „Trenutno se osećam isto kao i Vi. Oh, gospodine i gospođo Ejmbakl, ovo je Skot Trajdent. Upravo je zaronio prvi put u životu.“ „Vidi ti to.“ Potpuno prirodno, zauzimajući sav prostor oko sebe, Ejmbakl ga je snažno potapšao po leđima. „Kako ti se dopalo, momče?“ „Pa ja…“ „Ništa ne može s tim da se poredi, zar ne? Moraš da probaš zaron noću, mladiću. Noću je to potpuno drugačija priča.“ „Verujem Vam, ali…“ „Moram da zamenim ove boce.“ Nakon što je još jednom snažno udario Skota po leđima, Ejmbakl je podigao svoje ronilačke boce i krenuo ka radnji. „Taj čovek je opsednut“, rekla je gospođa Ejmbakl podižući pogled ka nebu. „Ne dozvolite mu da Vas zavede, gospodine Trajdent. Nećete imati ni trenutak mira.“ „Neću mu dozvoliti. Bilo mi je drago, gospođo Ejmbakl.“ Očigledno uživajući u ovoj iznenadnoj predstavi, Skot ju je gledao kako odlazi u pravcu svog hotela. „Kakav par.“ „To stvarno jesu.“ Liz je podigla svoje ronilačke boce. Držala ih je na odvojenom mestu od ostale opreme za iznajmljivanje. „Doviđenja, gospodine Trajdent.“ „Skot“, ponovio joj je. „A što se tiče onog pića…“ „Hvala u svakom slučaju“, rekla mu je ljubazno Liz ostavivši ga da stoji na ivici trotoara. „Je li sve vraćeno u radnju?“, upitala je Luisa čim je zakoračila unutra. „Upravo proveravamo. Jedan od regulatora se neuobičajeno ponaša.“ „Ostavi ga sa strane da ga Hoze pogleda.“ Po navici, krenula je ka zadnjem delu radnje da dopuni svoje ronilačke boce kiseonikom pre nego što ih odloži.

70 „Svi brodovi su se vratili, Luise. Ne bi trebalo da imamo još puno posla ovde. Ti i ostali ste slobodni čim proverimo da li je sve tu. Ja ću zatvoriti radnju.“ „Ne smeta mi da te sačekam.“ „Ti si sinoć zatvorio“, podsetila ga je. „Šta sad hoćeš?“ Šaljivo mu se nacerila preko ramena. „Da ti platim prekovremeno? Idi kući, Luise. Nema šanse da već nisi pozvao neku damu na sastanak.“ Prešao je prstom preko svojih brkova. „Zapravo…“ „Čeka te vreli sastanak?“ Liz je podigla obrvu dok se čulo kako se njena boca puni vazduhom. „Zar postoji neka druga vrsta?“ Cerekajući se glasno, Liz se uspravila. Primetila je Ejmbakla kako hoda po pesku vukući svoje dopunjene ronilačke boce. Ostatak njenih zaposlenih je ćaskao međusobno dok su odlagali opremu. „Pa onda idi da se urediš, da budeš lep. Jedini sastanak koji mene čeka je onaj sa računima i knjigama.“ „Previše radiš“, promumlao je Luis. Liz se iznenadila i okrenula mu leđa. „Od kad to?“ „Oduvek. A svaki put kad pošalješ Fejt u školu, postane još gore. Bilo bi bolje da je stalno tu.“ To što je njen glas delimično zahladneo, bio je samo znak njene privrženosti prema Luisu. „Ne, ona je srećna u Hjustonu s mojim roditeljima. Da ne mislim da je tako, ne bi bila tamo.“ „Ona je sigurno srećna, to ti verujem. Ali šta je s tobom?“ Namrštila se pokušavajući da izvuče ključeve iz fioke. „Da li ti delujem nesrećno?“ „Ne.“ Oklevajući, dodirnuo ju je po ramenu. Poznavao je Liz godinama i razumeo da je postavila čvrste granice koje ne dozvoljava da bilo ko pređe. „Ali ne izgledaš mi srećno. Zašto ne dozvoliš jednom od ovih bogatih američkih turista da te negde izvede? Onaj sa broda – oči su mu bukvalno ispadale svaki put kad bi te pogledao.“ Njegovo preterivanje ju je nasmejalo, pa ga je nežno potapšala po obrazu. „Znači, ti misliš da je put do prave sreće uloviti bogatog, američkog turistu?“ „Ili možda zgodnog Meksikanca.“ „Razmisliću o tome, kad prođe letnja sezona. Idi sad kući“, naredila mu je. „Idem.“ Luis je navukao majicu preko grudi. „A ti se čuvaj onog Džonasa Šarpa“, dodao je. „Taj ima drugačiji pogled u očima.“ Liz mu je odmahnula dok je odlazio. „Doviđenja!“ Kada se radnja ispraznila, Liz je stajala zveckajući ključevima u ruci i gledajući plažu. Ljudi su putovali u parovima, primetila je. Od ono dvoje koji su se sada izležavali na ležaljkama, do onog mladića i mlade žene koji su ležali

71 zagrljeni na peškiru. Da li je to bilo udobno, lagodno osećanje, biti polovina nekog tandema, zapitala se? Ili automatski izgubiš deo sebe kada se spojiš sa nekim drugim? Uvek je svoje roditelje posmatrala kao zasebne individue, a opet, kad god bi pomislila na jedno od njih, i drugo bi joj se stvorilo u mislima. Da li bi joj pružalo utehu da zna da će neko njenu ispruženu ruku, prekriti svojom šakom? Ona je bila nezavisna i sad se setila koliko je odlučan i snažan Džonas. Ne, veza sa njim ne bi bila nimalo ugodna. Biti sa njim bi bilo zahtevno, ponekad čak i zastrašujuće. Žena bi morala da bude dovoljno snažna da ostane nezavisna, a opet, dovoljno podatna da dozvoli sebi da se sa njim spoji. Ljubavni odnos sa muškarcem poput Džonasa bi bio rizik koji nikad ne popušta. U trenutku se zatekla kako mašta o tome, mašta o tome kako bi bilo da je drži čvrsto u zagrljaju i ljubi, kao da niko i ništa drugo na svetu ne postoji. Možda bi vredelo rizikovati za to da je neko uvek tako ljubi, da je zagrli kad god oseti potrebu. Gluposti, brzo je pomislila odbacujući tu misao iz glave. Džonas nije tražio partnerku, a ona nije jurila maštariju iz sna. Samo su ih okolnosti privremeno spojile. Oboje su morali da reše svoje probleme, da se suoče sa svojom stvarnošću. Ali ipak je osetila ubod tuge i nalet želje. Pošto ta osećanja nisu htela da nestanu ma koliko se ona trudila, Liz se koncentrisala na sitne detalje, na sve što je morala da obavi pre nego što zatvori radnju. Svu papirologiju i sadržaj kase je prebacila u platnenu fasciklu. Morala je da skrene sa puta da uplati večernji pazar, ali više se nije osećala dovoljno bezbedno da bi nosila keš ili čekove svojoj kući. Preostalih nekoliko minuta je provela precizno popunjavajući priznanicu za banku. Tek kada je opet uzela ključeve, setila se svojih ronilačkih boca. Gurnuvši fasciklu ispod pulta, krenula je da složi svoju opremu. To je možda bio jedini luksuz koji je sebi dopuštala. Trošila je više novca na svoju opremu, nego na sve što se nalazilo u njenom ormaru. Za Liz je dobro ronilačko odelo bilo uzbudljivije i vrednije od francuske svile. Sva njena oprema je bila odvojena od opreme za iznajmljivanje. Otključavajući svoj ormar, Liz je obesila svoje ronilačko odelo, složila maske, pojas sa tegovima i regulator. Njen nož je već bio u futroli, na polici. Nakon što je spustila boce na mesto, zatvorila je vrata spremna da ih ponovo zaključa. Posle dva pređena koraka, ponovo je pogledala svoj zavežljaj sa ključevima. Ne znajući tačno zašto, pomerala je jedan po jedan ključ prisećajući se šta koji otvara.

72 Vrata radnje, prozor radnje, njen motor, katanac na lancu motora, kasa za novac, prednja i zadnja vrata njene kuće, skladište. Osam ključeva za osam brava. Ali na zavežljaju se nalazio još jedan ključ, maleni srebrni ključ koji je sada prvi put u životu videla. Zbunjena, ponovo ih je prebrajala i opet videla da ima jedan viška. Zašto bi se na njenom zavežljaju ključeva nalazio ključ koji joj ne pripada? Držeći ga čvrsto u šaci, pokušavala je da se seti da li joj je iko dao ključ da ga pričuva. Ne, to nije imalo nikakvog smisla. Namrštila se, proučavajući ga. Bio je previše mali da bi otključavao vrata ili automobil, zaključila je. Izgledao je kao ključ od ormarića, ili neke kutije, ili… Ovo je smešno, rekla je sebi. To nije bio njen ključ, a opet, nalazio se na njenom zavežljaju. Zbog čega? Zato što ga je neko tu stavio, shvatila je i ponovo otvorila svoju šaku. Njeni ključevi su često bili u fioci u radnji da bi Luis ili ostali zaposleni mogli lako da dođu do njih. Često su im bili potrebni da bi otključali kasu sa novcem. Odjednom je u glavi začula Džonasove reči: Umešana si u ovo, želela ti to ili ne. Liz je odlučila da ranije zatvori radnju. *** Džonas je zakoračio u zadimljen bar, pun mirisa belog luka i zavijanja iz starog džuboksa. Na španskom, neko je pevao o neumirućoj ljubavi. Stajao je kraj ulaza neko vreme, dok mu se oči nisu navikle na polumrak, a onda hitro pogledom prešao preko uzanih separea. Kao što su se dogovorili, Erika je sedela u poslednjem separeu, u uglu. „Kasniš“, rekla je i zamahnula lenjo neupaljenom cigaretom kroz vazduh kad joj se pridružio. „Promašio sam lokal malopre. Ovo mesto se ne nalazi na turističkim mapama.“ Stavila je filter među svoje usne dok joj je Džonas palio cigaretu. „Želela sam privatnost.“ Džonas se osvrnuo oko sebe. Za šankom su sedela dva muškarca. Svaki od njih je pred sobom imao svoju flašu u koju je bio zadubljen. U jednom od separea se stiskao mladi, zaljubljeni par. Ostatak bara je bio potpuno prazan. „I dobila si je.“ „Ali nisam dobila piće.“ Džonas se izvukao iz separea i kupio na šanku dva pića. Spustio je tekilu ispred Erike dok se on zadovoljio kiselom vodom. „Rekla si da imaš nešto za mene.“

73 Erika je prstima dodirivala šarene perle oko svog vrata. „Rekao si da ćeš mi platiti pedeset dolara za ime.“ U tišini, Džonas je izvadio svoj novčanik. Spustio je pedeseticu na sto, a preko nje stavio svoju šaku. „Imaš ime.“ Erika se nasmešila pijuckajući svoje piće. „Možda. Možda ga želiš dovoljno, da mi platiš još pedeset dolara.“ Džonas ju je hladno proučavao. Bila je tip žene koji je uvek privlačio njegovog brata. Žena čija je oštrina bila pomalo i previše očigledna. Mogao bi da joj da još pedeset dolara, razmišljao je Džonas, ali nije voleo da ga neko smatra budalom. Bez ijedne reči, podigao je novčanicu sa stola i vratio je svoj džep. Već je izlazio iz separea kada ga je Erika zgrabila za ruku. „Dobro, nemoj odmah da se ljutiš. Neka bude pedeset.“ Sa lakoćom mu se nasmešila gledajući ga kako ponovo seda. Erika je predugo ovako živela da bi dozvolila da joj prilika isklizne iz šaka. „Devojka mora od nečeg da živi, razumeš? Ime koje tražiš je Pablo Mančez – to je onaj sa ožiljcima po licu.“ „Gde mogu da ga nađem?“ „Ne znam. Ja sam ti rekla njegovo ime.“ Klimnuo joj je glavom, izvadio novčanicu i dao joj je. Erika ju je uredno složila u svoju tašnu. „Reći ću ti još nešto zato što je Džeri bio dobar momak.“ Ponovo je pogledom pretražila bar pre nego što se nagnula ka Džonasu. „Ovaj Mančez je mnogo gadan. Ljudi su postajali jako nervozni kad sam se raspitivala o njemu. Čula sam da je bio upleten u nekoliko ubistava u Akapulku prošle godine. Njega plaćaju, znaš, da…“ Napravila je od svoje ruke pištolj i pritisnula palcem kao da puca. „Kada sam to čula, prestala sam da zapitkujem.“ „A šta je s onim drugim, Amerikancem?“ „Ništa. Njega niko ne zna. Ali ako se druži sa Mančezom, nije dobar.“ Erika je sasula ostatak pića na eks. „Džeri se upleo u neki opasan posao.“ „Da.“ „Žao mi je.“ Dodirnula je narukvicu na svom zglobu. „On mi je ovo dao. Lepo smo se provodili.“ Iznenada je osetio da ga vazduh u baru guši. Ustao je i oklevao samo na tren pre nego što je izvukao iz novčanika još jednu novčanicu i spustio je pred nju. „Hvala ti.“ Erika ju je uredno složila kao i prvu. „De nada11.“ 11 Nema na čemu – prim. prev.

74 Želela je da ga zatekne u kući. A kada je Liz shvatila da je kuća prazna, stegnula je ključeve u svoju pesnicu i tiho opsovala osećajući se razočarano. Nije mogla mirno da sedi. Njeni živci su se sve vreme tokom vožnje do kuće poigravali s njom. Ispred, Moralesova večernja smena je preuzimala posao od prethodnika. Koliko dugo će to trajati, upitala se. Koliko će dugo policija sedeti strpljivo pred njenom kućom i pratiti njenu dnevnu rutinu? Kada je stigla do spavaće sobe, Liz je u fioku svog stola smestila fasciklu sa papirima i novcem. Sada je žalila što nema ključ i za tu fioku. Pre ili kasnije, pomislila je, Morales će prestati da joj šalje policijsku pratnju. Šta će tada biti s njom? Liz je ponovo spustila pogled ka ključevima. Biće sama, rekla je sebi sa strahom. Morala je nešto da učini. Impulsivno je krenula ka sobi svoje ćerke. Možda je Džeri negde ostavio neki sanduk ili nekakvu kutiju koju je policija previdela tokom pretrage. Sistematično je pretražila Fejtin ormar. Kada je pronašla malenog medu bez jednog uva, spustila ga je sa police. Tog medu je ona kupila Fejt još pre nego što se rodila. Bio je jarkoljubičaste boje, odnosno, te boje je bio pre mnogo godina. Sada je izbledeo, a na mestima je bio i rašiven. Jedno uvo mu je otpalo jer ga je Fejt uvek nosila držeći ga za to uvo. Nikada mu nisu dali ime, prisetila se Liz. Fejt ga je samo zvala moj, i bila je zadovoljna tim. Osećajući kako je preplavljuje talas usamljenosti, Liz je zagnjurila lice u izbledelo, ljubičasto krzno. „Oh, dušo, koliko mi nedostaješ“, promrmljala je. „Ne znam mogu li više to da podnesem.“ „Liz?“ Otvorivši usta širom zbog iznenadnog šoka, Liz je umalo pala unazad na vrata ormara. Kad je ugledala Džonasa, brzo je sakrila medvedića iza leđa. „Nisam čula kad si ušao“, rekla je osećajući se budalasto. „Bila si zauzeta.“ Prišao joj je i nežno izvukao medu iz njenih ruku. „Izgleda kao da je bio stvarno voljen.“ „Star je.“ Pročistila je grlo i opet mu uzela igračku. Ali iz nekog razloga, bilo joj je nemoguće da je vrati na najvišu policu. „Stalno hoću da popravim ove šavove, pre nego što sve ispadne.“ Spustila je medu na Fejtinu komodu. „Izašao si?“ „Da.“ Razmišljao je da li da joj kaže da se našao s Erikom, ali je zaključio da treba, makar za sada, da zadrži sve što je saznao za sebe. „Ti si se vratila ranije.“ „Pronašla sam nešto.“ Liz je spustila ruku u džep i izvukla svoje ključeve. „Ovo nije moje.“

75 Džonas se namrštio kada je ugledao ključ koji mu je pokazivala. „Ne razumem šta mi pričaš.“ „Kažem ti da ovo nije moj ključ, i ne znam otkud na mom svežnju.“ „Tek si ga danas našla?“ „Našla sam ga tek danas, ali je neko mogao tu da ga stavi bilo kad. Mislim da ne bih primetila.“ Sa bledom nadom da će time uspeti da se distancira, Liz ga je skinula sa svežnja i dodala ga Džonasu. „Kad sam u radnji, ključevi stoje u fioci. U kući ih najčešće spustim na kuhinjski pult. Ne mogu da smislim nijedan drugi razlog zašto bi ga neko stavio među moje ključeve, osim da ga sakrije.“ Džonas je proučavao ključ. „Ukradeno slovo“, promrmljao je. „Šta?“ „To je bila jedna od omiljenih Džerijevih priča kada smo bili deca. Sećam se kada je proveravao teoriju iz te priče. Knjigu koju je kupio ocu za Božić, stavio je na njegovu policu sa knjigama.“ „Znači, misliš da je ovo njegov ključ?“ „Mislim da bi to ličilo na njega.“ Liz je ponovo uzela medvedića u ruke shvativši da je njegova blizina umiruje. „Ne vredi nam mnogo ključ ako ne znamo šta otvara.“ „Ne bi trebalo da nam bude previše teško da to otkrijemo.“ Držao je ključ visoko u ruci. „Znaš li šta je ovo?“ „Ključ.“ Liz je sela na Fejtin krevet. Ne, nije uspela da se distancira. Opet se osetila kao da upada u živi pesak. „Koji otvara ormarić.“ Džonas ga je okrenuo i pročitao brojeve urezane u metal. „Misliš da bi kapetan Morales mogao da otkrije šta otvara?“ „U nekom trenutku“, promrmljao je Džonas. Ključ se zagrejao u njegovoj ruci. To je bio sledeći korak, pomislio je. Morao je da bude. „Ali ja ne nameravam da mu kažem za ključ.“ „Zašto?“ „Zato što će hteti da nam ga uzme, a ja neću da mu ga dam sve dok sam ne otvorim bravu koju otključava.“ Ovaj put je sa lakoćom prepoznala pogled u njegovim očima. To je i dalje bila osveta. Spustila je medu na krevet svoje ćerke i polako ustala. „Šta ćeš da radiš, da ideš od banke do banke i pitaš ih da li možeš da proveriš da li je ključ njihov? Nećeš ni morati da pozoveš policiju, pozvaće je oni.“ „Imam neke veze, a imam i serijski broj.“ Džonas je spustio ključ u svoj džep. „Uz malo sreće, znaću ime banke do sutra posle podne. Možda ćeš morati da uzmeš slobodno nekoliko dana.“ „Ne mogu da ne radim nekoliko dana. A i da mogu, zašto bih morala?“

76 „Idemo u Akapulko.“ Zaustila je da se pobuni, ali se onda zaustavila. „Zato što je Džeri rekao Eriki da ima neka posla tamo?“ „Ako se Džeri upleo u nešto gadno, i ako je imao nešto dragoceno kod sebe, on bi to dobro sakrio. Ormarić u banci u Akapulku mi zvuči savršeno logično.“ „Dobro. Ako je to ono u šta veruješ, želim ti srećan put.“ Pokušala je da projuri kraj njega. Džonas je samo premestio težinu tela na drugu nogu i preprečio joj put. „Ići ćemo zajedno.“ Ta reč zajedno, vratila joj je misli na sve one parove, utehu i ugodnost. Takođe ju je podsetila i na zaključak koji je donela o Džonasu. „Vidi, Džonase, ne mogu da ostavim sve što radim i da te pratim u nekom tvom suludom istraživanju. Akapulko je veliki kosmopolitski grad. Neće ti biti potreban prevodilac.“ „Ključ je bio na tvom svežnju. Nož je bio pod tvojim grlom. Hoću da mi budeš pred očima, da uvek znam gde si.“ „Zabrinut si?“ Lice joj je iznenada očvrslo, a svi mišići na njemu se zategli. „Ne brinem tebe ja, Džonase. A svakako nisi zabrinut zbog mene. Jedino što tebe interesuje je tvoja osveta. A ja sa tim ne želim da imam nikakve veze, kao ni s tobom.“ Uhvatio ju je za ramena i prislonio uz vrata. „Oboje znamo da to nije istina. Započeli smo nešto.“ Spuštao je pogled s njenih očiju ka usnama. „I to se neće zaustaviti sve dok oboje ne završimo s tim.“ „Ne znam o čemu pričaš.“ „Da, znaš.“ Pritisnuo ju je snažnije i sada su im tela bila pribijena jedno uz drugo. Prišao joj je još bliže, kao da želi nešto da dokaže samom sebi. „Da, znaš“, ponovio joj je. „Došao sam ovde da bih nešto obavio i nameravam to da učinim. Nije me briga što ti to nazivaš osvetom.“ Srce joj je lupalo u grlu. Nije mislila da oseća strah. Ali su njegove oči bile hladne i veoma blizu nje. „A kako to da nazovem?“ „Pravdom.“ Osetila je neprijatan ubod setivši se sopstvenog osećanja nepravde. „Ne vidim da koristiš svoje knjige iz krivičnog prava, Džonase.“ „Pravo ne znači automatski i pravdu. Otkriću šta se desilo mom bratu, i zašto.“ Prešao je rukom preko njenog lica i zavukao prste u njenu kosu. Nije osećao mekoću svile, već snagu jedne žene. „Ali tu je sada još nešto. Gledam te, i želim te.“ Ispružio je ruke i uhvatio joj lice, tako da nije imala izbora osim da

77 gleda pravo u njega. „Kada te zagrlim, zaboravim šta moram da uradim. Dođavola, smetaš mi!“ Čim je to izgovorio, snažno je prekrio svojim usnama njene. Nije želeo to da uradi. Ali nije imao izbora. Ranije je bio nežan prema njoj jer je pogled u njenim očima to zahtevao. Sada je bio grub, očajan, jer je sila njegove želje to zahtevala od njega. Uplašio ju je. Nikada do tad nije pomislila da strah može biti izvor tolikog uzbuđenja. Dok joj je srce divljački lupalo, dozvolila mu je da je još bliže privuče, skoro do ivice. Začikavao ju je da skoči, da se prepusti i baci u nepoznato. Da rizikuje. Usne su mu, očajnički, tražile strast u njenom poljupcu, zahtevale pokornost i predaju, ispipavale snagu. Želeo je sve to. Bezumno je hteo sve to od nje. Rukama joj je prelazio preko tela tražeći izvor njene slasti, kao da to čini oduvek. Kada ga je našao, prvo se ukočila, a onda istopila pod njegovim prstima toliko brzo, da je bilo gotovo nemoguće razdvojiti ta dva osećanja. Mirisala je na more, a imala je ukus nevinosti. Ta kombinacija misterioznosti i slatkoće ga je izluđivala. Zaboravivši na sve osim na nju, pomerao ju je ka krevetu i ispunjenju zadovoljstva. „Ne.“ Liz ga je odgurnula bored se da povrati samokontrolu. Bili su u sobi njene ćerke. „Džonase, ovo je pogrešno.“ Čvrsto ju je uhvatio za ramena. „Dođavola, ovo je možda jedina ispravna stvar!“ Odmahnula je glavom. Iako su joj se noge tresle, uspela je da se povuče od njega. Njegove oči više nisu bile hladne. Žena je mogla ceo život da provede maštajući da je muškarac gleda sa toliko strasti i želje u očima. Žena je mogla da odbaci sav oprez, samo da bi je muškarac toliko očajnički poželeo. Ali ona to nije mogla. „Ne i za mene. Ja ovo ne želim, Džonase.“ Rukom je popravila kosu. „Ne želim ovako da se osećam.“ Uhvatio ju je za ruku pre nego što je mogla potpuno da se povuče. Glava mu je bila kao u oblacima. Nikada mu se nije desilo, nigde, da ga neka žena toliko zaludi da oseti fizički bol za njom. „Zašto?“ „Ja nisam neko ko dvaput ponavlja istu grešku.“ „Ovo se dešava sad, Liz.“ „Ali ovaj život je moj.“ Duboko je udahnula vazduh trudeći se da se umiri dovoljno da ga pogleda pravo u oči. „Poći ću s tobom u Akapulko. Sto pre budeš imao ono što želiš, to ćeš pre otići odavde.“ Čvrsto je stegnula šake u

78 pesnice, to je bio jedini znak njene unutrašnje borbe. „Znaš da će Morales poslati nekog da nas prati.“ I on je vodio svoje bitke. „Ja ću se pobrinuti za to.“ Liz je klimnula glavom jer je bila sigurna da će to i učiniti. „Uradi ono što moraš. Ja ću se dogovoriti sa Luisom da preuzme radnju na nekoliko dana.“ Kada ga je ostavila samog, Džonas je ponovo sklopio šaku oko ključa koji mu je dala. Taj ključ će otvoriti neku bravu, pomislio je. Ali postojala je još jedna brava koja ga je zbunjivala i zbog koje se osećao očajno. Odsutno je podigao medvedića kog je Liz spustila na krevet. Prelazio je pogledom sa mede na ključ u svojoj ruci. Nekako će morati da pronađe način da spoji ove dve slike.

79 6. Akapulko nije bio Meksiko koji je Liz razumela i volela. To nije bio Meksiko u koji je pobegla pre deset godina, niti je to bila zemlja u kojoj je svila svoj dom. To je bio sofisticiran i veoma moderan grad, sa višespratnim hotelima koji su se uzdizali iznad obale i sabijeni jedan uz drugi šljašteli pod zracima tropskog sunca. Na sve strane su bili ogromni bazeni i moderne radnje. Možda to jeste bilo najstarije odmaralište u Meksiku, i moglo je da se pohvali nebrojenim restoranima i noćnim klubovima, ali je Liz definitivno preferirala tihu i ruralnu atmosferu svog ostrva. Ipak, morala je da prizna da je bilo nečeg neverovatnog u tom gradu, ugneždenom između planina i svakodnevno ljubljenom talasima veličanstvenog zalivskog mora. Čitavog svog života je živela u ravnicama, od Hjustona do Kozumela. Sve okruženo planinama je delovalo manje, i nekako zaštićeno. Iznad vode su nebom plovili raznobojni padobrani pružajući avanturistima pogled iz ptičje perspektive, vožnju nebom koju će pamtiti celog života. Zapitala se, kao kroz maglu, da li je plutanje nebom isto onako oslobađajuće kao i plutanje pod vodom. Ulice su bile prenatrpane i bučne, uzbudljive na neki svoj način. Palo joj je na pamet da je ovde videla više ljudi u prvih sat vremena od kako su sleteli na aerodrom, nego što bi videla za nedelju dana na Kozumelu. Liz je iskoračila iz taksija razmišljajući da li će možda imati vremena da obiđe bar jednu od radnji sa ronilačkom opremom. Džonas je planski odabrao hotel. Bio je luksuzan i skup – ali u Džerijevom stilu. Vile su gledale na Pacifik i bile su ugrađene direktno u planinske stene iznad Akapulka. Džonas je iznajmio apartman, stavio ključ u svoj džep i ostavio njihov prtljag hotelskim nosačima. „Idemo odmah u banku.“ Bila su mu potrebna dva dana da sazna kojoj banci je pripadao ključ. Nije imao nameru da izgubi više ni minut vremena. Liz ga je pratila. Istina, nije ovde došla da uživa, ali nije smatrala da bi bilo previše da prvo pogleda apartman ili da nešto pregrize. Međutim, Džonas je već ulazio u taksi. „Pretpostavljam da ti nije palo na pamet da me pitaš da li se slažem da odmah krenemo.“

80 Bacio je pogled ka njoj dok je zatvarao vrata taksija. „Nije.“ Nakon što je vozaču rekao kuda da vozi, Džonas se zavalio na zadnje sedište automobila. Mogao je da razume zašto se Džeriju više dopadao Akapulko, grad prepun džetseta, sa svojim čuvenim noćnim životom i luksuzom na sve strane. Kad god bi se Džeri zadržao u nekom gradu duže od jednog dana, taj grad bi imao atmosferu Njujorka, Londona ili Čikaga. Džerija nikada nije zanimala rustična, spokojna, atmosfera mesta poput ostrva Kozumel. Dakle, ako je tamo otišao i ostao toliko dugo, imao je razlog. U Akapulku će Džonas otkriti koji je to razlog bio. Što se tiče žene pored njega, nije imao pojma koji su njeni razlozi. Da li se samo obrela ovde usled okolnosti koje su se dogodile mnogo pre nego što su se oni upoznali ili ju je on uvlačio u celu priču dublje nego što je imao prava na to? Sedela je pored njega, tiha i pomalo nadurena. Verovatno je razmišljala o svojoj radnji, zaključio je Džonas i poželeo da može da je bezbedno pošalje nazad. Poželeo je da može da okrene taksi, da se vrati u iznajmljenu vilu, i da vodi ljubav s njom sve dok se oboje ne zasite. Nije trebalo uopšte da mu se dopadne. Nije bila duhovita, savršeno uglađena, niti je bila klasična lepotica. Ali bila mu je privlačna, i to toliko da je noći provodio budan i nemiran, a dane na ivici očaja. Želeo ju je, hteo je da potpuno iskusi svu strast koju je osetio da može da pruži. Želeo je da je do te mere uzbudi, da zaboravi na svoje račune, mušterije i rasporede. Možda je to samo bilo pitanje nadmoći koju je želeo da oseti nad njom, ali više nije bio toliko ubeđen u to. Međutim, najviše od svega, a i njemu samom krajnje neobjašnjivo i nejasno, želeo je da izbriše iz glave sećanje na to kako je izgledala kada ju je zatekao u sobi njene ćerke kako grli starog, plišanog medvedića. Kada se taksi zaustavio ispred banke, Liz je zakoračila na ivičnjak bez ijedne reči. U ulicama je bilo mnogo radnji, butika, u kojima je videla sjajne, prelepe haljine na uredno postavljenim lutkama. Čak i iz ove daljine, pogledom je ulovila blještavi sjaj skupog nakita. Pored njih je prošla limuzina sa zatamnjenim staklima i tihim motorom. Liz je podigla pogled iznad visokih, sjajnih zgrada, skroz ka planinama, i ka nebu. „Pretpostavljam da se tebi dopada ovakav tip mesta.“ Posmatrao ju je kako zainteresovano gleda okolo. Nije morala da progovori da bi znao da upravo poredi Akapulko sa svoji domom na ostrvu, na štetu Akapulka. „Pod određenim okolnostima.“ Uhvativši je ispod ruke, Džonas ju je uveo u zgradu. Banka je bila, kao što banke i treba da budu, tiha i pomalo uspavana. Službenici su bili obučeni u odela, i sa ljubaznim smeškom na licu. Kakvi god

81 razgovori da su vođeni, bili su tihi, jedva čujni. Pomislio je kako je Džeri uvek voleo ekstremno konzervativne načine čuvanja svog novca, isto koliko je preferirao divlje načine da ga potroši. Bez oklevanja, Džonas je prišao najprivlačnijoj službenici. „Dobar dan.“ Podigla je pogled ka njemu. Trebalo joj je tek par sekundi da se njen ljubazni i naučeni smešak razvuče preko celog lica. „Gospodine Šarpe, dobar dan. Lepo je videti Vas opet.“ Stojeći uz njega, Liz se iznenada skamenila. Zar je on već bio ovde, pomislila je. Zašto joj to nije rekao? Pogledala ga je ispitivački, uglom oka. Kakvu je to tačno igru igrao? „Lepo je videti i Vas.“ Naslonio se na pult, samozadovoljno i, primetila je, zavodnički. Ubod ljubomore koji je osetila je bio isto onoliko neočekivan, koliko i neželjen. „Pitao sam se da li ćete me prepoznati.“ Lepa blagajnica je pocrvenela pre nego što je oprezno bacila pogled ka svom supervizoru. „Naravno. Kako mogu danas da Vam pomognem?“ Džonas je izvukao ključ iz svog džepa. „Želeo bih da odem do svog sefa.“ Samo se okrenuo i zaustavio Liz pogledom pre nego što je stigla išta da kaže. „Odmah ću to ugovoriti.“ Blagajnica je izvadila formular, upisala datum, i predala ga Džonasu. „Samo ako možete ovde da mi se potpišete.“ Džonas joj je uzeo olovku iz ruke i opušteno nažvrljao potpis. Liz je pročitala šta je pisalo: Džeremaja C. Šarp. Iako je hitro podigla pogled, Džonas se već smeškao blagajnici. Pošto se nad njom nadvijao supervizor, blagajnica se držala procedure i proverila potpis uz karticu u bančinom dosijeu. Bili su identični. „Ovuda, gospodine Šarpe.“ „Zar ovo nije ilegalno?“ promrmljala je Liz dok ih je blagajnica izvodila iz glavnog foajea banke. „Jeste.“ Džonas joj je pokazao glavom da ga prati. „I da li to znači da sam ja sad tvoj saučesnik u zločinu?“ Nasmešio joj se čekajući da blagajnica izvuče dugačku, metalnu kutiju sa svog mesta. „Da. Ako bude ikakvih problema, preporučujem ti da nađeš dobrog advokata.“ „Sjajno. Samo bi mi falio još jedan advokat.“ „Možete ući u ovu kabinu, gospodine Šarpe. Samo pozvonite kada završite.“ „Hvala.“ Džonas je ugurao Liz u kabinu, zatvorio, a zatim i zaključao vrata za njima. „Kako si znao?“ „Kako sam znao, šta?“ Džonas je spuštao limenu kutiju na sto.

82 „Kod koje blagajnice da odeš? Kada ti se obratila, pomislila sam da si već bio ovde.“ „U banci su bila tri muškarca i dve žene. Druga žena ima oko pedesetak godina. Što se Džerija ticalo, u ovoj banci je postojala samo jedna blagajnica.“ To razmišljanje joj je bilo savršeno jasno, ali njegovo ponašanje nije. „Potpisao si njegovo ime bez ijedne greške.“ Držeći ključ u ruci, Džonas ju je pogledao pravo u oči. „On je bio deo mene. Da smo sad u istoj prostoriji, mogao bih da ti kažem o čemu razmišlja. Potpisati se njegovim imenom mi je jednako lako kao da potpisujem sebe.“ „Da li je i njemu bilo isto tako lako?“ I dalje je osećao bol. Zabolelo ga je brzo i neočekivano. „Da, i njemu je bilo isto tako.“ Ali Liz se setila kako je dobrodušno Džeri opisivao svog brata, kao kruto odelo. Muškarac kog je Liz počinjala da upoznaje, nikako nije odgovarao tom opisu. „Pitam se da li ste se vas dvojica međusobno poznavali i razumeli, koliko ste to mislili.“ Spustila je pogled ka limenoj kutiji. To se nje nije ticalo, pomislila je, i poželela da je to istina u koju je nekada verovala. „Pretpostavljam da bi sad trebalo da je otvoriš.“ Ubacio je ključ u bravu, a onda ga okrenuo bez zvuka. Kada je podigao poklopac, Liz je samo mogla nemo da zuri. Nikada u životu nije videla toliko novca. Novčanice su bile uredno složene, precizno povezane, nove i američke. Nemoćna da se odupre porivu, Liz je dodirnula taj novac. „Gospode, izgleda kao da tu ima na hiljade dolara.“ Progutala je knedlu. „Stotine hiljada.“ Bezizražajnog lica, Džonas je isprevrtao svežnjeve novca. U kabini je postalo tiho kao u grobu. „Ugrubo, rekao bih da ovde ima oko trista hiljada dolara, u novčanicama od po dvadeset i pedeset dolara.“ „Misliš li da ga je ukrao?“ promrmljala je. Bila je previše preplavljena emocijama da bi primetila kako Džonas grčevito steže u rukama svežnjeve novca. „To je sigurno taj novac koji mi je tražio muškarac koji je provalio u moju kuću.“ „Siguran sam da jeste.“ Džonas je spustio svežanj novčanica na sto i podigao iz kutije jednu kesicu. „Ali ga nije ukrao.“ Primorao je svoja osećanja da se trenutno zalede. „Plašim se da ga je zaradio.“ „Kako?“ zahtevala je odgovor od njega. „Niko ne može da zaradi toliko novca za nekoliko dana, a mogla bih da se zakunem da je Džeri bio švorc kad sam ga zaposlila. Znam da mu je Luis pozajmio deset hiljada pezosa pre nego što je primio prvu platu.“

83 „Siguran sam da je bilo tako.“ Nije hteo da doda kako je i sam poslao svom bratu dve stotine dolara pre nego što je Džeri napustio Nju Orleans. Veoma pažljivo, Džonas je zavukao ruku ispod gomile naslaganih novčanica i izvukao, plastičnu kesicu. Otvorio ju je, umočio prst u nju i probao. Ali je već znao odgovor. „Šta je to?“ Potpuno bezizražajnog lica, Džonas je zatvorio kesicu. Nije sebi smeo da dozvoli još više patnje. „Kokain.“ Užasnuta, Liz je zurila u plastičnu kesicu. „Ne razumem. Živeo je u mojoj kući. Znala bih valjda da je koristio drogu.“ Džonas se zapitao da li je ona uopšte svesna koliko je nevina u poređenju sa mračnom stranom ljudske prirode. A sve do tog trenutka ni on nije u potpunosti shvatao koliko mu je ta mračna strana bila bliska. „Možda, a možda i ne bi. U svakom slučaju, Džeri nije petljao s tim. Barem ne za svoje potrebe.“ Liz je polako sela. „Hoćeš da kažeš da ju je prodavao?“ „Da je dilovao drogu?“ Džonas se umalo nije nasmejao videvši njenu reakciju. „Ne, to mu ne bi bilo dovoljno uzbudljivo.“ U uglu limene kutije nalazio se mali crni adresar. Džonas ga je izvadio i prelistao. „Ali krijumčarenje“, promrmljao je. „Džeri bi mogao sebi da opravda krijumčarenje. Tu je bilo dovoljno akcije, intriga i brzo zarađenog novca.“ Misli su joj letele dok je pokušavala da se fokusira na čoveka koga je tako kratko poznavala. Liz je mislila da ga razume, smestila ga je u neku svoju kategoriju, ali on joj je bio veći stranac sad, nego dok je bio živ. Više joj nije bilo bitno ko ili šta je bio Džeri Šarp, ali joj je bio bitan muškarac koji je stajao pored nje. „A ti?“ upitala ga je. „Možeš li ti to da opravdaš?“ Pogledao ju je preko adresara u svojim rukama. Oči su mu bile hladne, toliko hladne, da nije mogla ništa da pročita u njima. Bez ikakvog odgovora, Džonas se vratio listanju notesa. „Zapisao je ovde inicijale, datume, vremena i neke brojeve. Izgleda da je naplaćivao pet hiljada dolara po isporuci. Imao je deset isporuka.“ Liz je ponovo pogledala u novac. Novčanice joj više nisu izgledale novo i uredno, već ružno i korišćeno. „Po tome bi ovde trebalo da bude samo pedeset hiljada. Rekao si da ima tri stotine hiljada dolara.“ „Tako je.“ Plus, kesa čistog kokaina koji ima veliku vrednost na ulici. Džonas je izvadio svoj notes i prepisao stranice iz bratovljevog adresara. „Šta ćemo da radimo s tim?“ „Ništa.“ „Ništa?“ Liz je ponovo ustala, ubeđena da sve ovo samo sanja. „Misliš, ostavićeš sve to ovde? Ostavićeš sve u kutiji i odšetaćeš odavde?“

84 Kada je prepisao poslednje brojeve, Džonas je umesto bratovljevog adresara, u sef vratio svoj notes. „Upravo tako.“ „Zašto smo dolazili ovamo, ako nećemo ništa da učinimo sa ovim?“ Ubacio je adresar u džep svog sakoa. „Da bismo ovo pronašli.“ „Džonase.“ Pre nego što je stigao da zatvori poklopac kutije, uhvatila ga je za ruku. „Moramo ovo da odnesemo u policiju. Kapetanu Moralesu.“ Odlučnim pokretom je sklonio njenu ruku sa svoje šake, a onda podigao kesicu kokaina. Razumela je njegovo negodovanje i pripremila se na to. Ali u njegovim očima nije videla odbijanje da je sasluša, videla je čist bes. „Želiš da uneseš ovo u avion, Liz? Imaš li ti predstavu kolike su kazne u Meksiku za posedovanje kontrolisane supstance?“ „Ne.“ „I ne želiš da znaš.“ Zatvorio je poklopac i zaključao kutiju. „Za sad, samo zaboravi da si bilo šta videla. Rešiću ovo na svoj način.“ „Neću.“ Osećanja su mu bila pomešana i bolna, a strpljenje na izmaku. „Nemoj da mi govoriš šta da radim, Liz.“ „Da ti govorim šta da radiš?“ Besna poput furije, zgrabila ga je za košulju i ukipila se ispred njega. „Ti meni danima govoriš šta da radim. Teraš me da radim stvari koje se toliko kose sa načinom mog života da ne mogu sve ni da shvatim. A sad, kad sam preko glave upletena u krijumčarenje droge i posedovanje četvrt miliona dolara, govoriš mi da zaboravim na sve. Šta očekuješ da uradim, da se mirno vratim kući i nastavim da iznajmljujem ronilačke boce sa kiseonikom? Možda si me ti dovoljno iskoristio za svoje potrebe, Džonase, ali ja nisam spremna da budem šutnuta sa strane. Napolju vreba ubica koji misli da ja znam gde se nalazi novac.“ Zaustavila se i osetila kako joj jeza prolazi celim telom. „A sad i znam.“ „O tome i pričam“, rekao je Džonas tiho. Po drugi put, sklonio je njene ruke sa sebe, ali ovaj put je on nju držao za zglobove. Uplašena je, pomislio je. Bio je siguran da joj srce snažno lupa zbog straha, koliko i zbog besa. „Sada znaš. I zato je najbolje za tebe da se kloniš svega, da ih pustiš da se fokusiraju na mene.“ „A kako tačno planiraš da to izvedeni?“ Osećao je kako se i njegov bes sprema da proključa. Bes, koji je želeo da zaključa duboko u ovu kutiju koja ga je i probudila. „Idi u Hjuston, poseti ćerku.“ „Kako mogu to da uradim?“, tražila mu je odgovor na to pitanje šapatom koji je odzvanjao u maloj prostoriji. „Mogu da me prate.“ Spustila je pogled na

85 dugačku, sjajnu, limenu kutiju. „Pratiće me. Neću da rizikujem bezbednost svog deteta.“ Bila je u pravu, i zato što je to znao, Džonas je hteo da iskoči iz sopstvene kože. Bio je u zamci, zarobljen između ljubavi i lojalnosti, između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno. Između pravde i zakona. „Razgovaraćemo sa Moralesom kad se vratimo na ostrvo.“ Ponovo je podigao kutiju mrzeći je iz dna duše. „Gde ćemo sad?“ Džonas je otključao vrata kabine. „Idemo da popijemo nešto.“ Radije nego da se pridruži Džonasu u lobiju hotela, Liz je odvojila vreme za sebe. Zato što je smatrala da joj duguje, otišla je u hotelski butik, pronašla jednostavni jednodelni kupaći kostim, i stavila na račun sobe. Kada su pošli, nije spakovala ništa osim jedne presvlake odeće i toaletnih potrepština. Ako je već morala da provede ostatak dana i večeri u Akapulku, uživaće u privatnom bazenu koji je krasio svaku vilu. Prvi put kad je zakoračila u apartman, ostala je bez daha. Njeni roditelji su bili prilično uspešni i odrastala je u tihoj atmosferi američke srednje klase. Ništa nije moglo da je pripremi na raskoš dvosobnog apartmana sa pogledom na Pacifik. Stopala su joj utonula u mekani tepih. Uljane slike pastelnih boja, krasile su tapete boje slonovače. Sofa, presvučena najfinijim materijalom sive, zelene i plave boje, bila je dovoljno velika da na njoj dvoje ljudi može da uživa u lenjoj, popodnevnoj dremki. U kupatilu je našla telefon, odmah pored kade koja je bila toliko široka i duboka, da je bila u iskušenju da tu zaroni. Lavabo je bio u obliku školjke, najnežnije ružičaste nijanse. Znači, ovako su se bogataši igrali, razmišljala je dok se šetkala ka spavaćoj sobi. Njen kofer je bio smešten na ivici kreveta, dovoljno velikog za troje ljudi. Draperije na njenom balkonu su bile raširene, pa je mogla odatle da posmatra kako temperamentni talasi Pacifika plešu uz obalu zapljuskujući je kapijicama vode. Širom je otvorila vrata poželevši da čuje njihovu buku. Ovo je bio svet o kom joj je Markus pričao pre mnogo godina. U njegovim pričama, izgledalo je sve poput bajke sa vilinskom prašinom. Liz nikada nije videla njegovu kuću, to joj nikada nije bilo dopušteno, ali on joj ju je opisivao. Beli stubovi, beli balkoni, stepenište koje se uvijalo. Imao je poslugu koja im je svako popodne donosila čaj, štale u kojima su konjušari čekali da im osedlaju konje sjajne dlake. Šampanjac se pio iz čaša od francuskog kristala. To je bila prava bajka, ali ona to nije želela za sebe. Ona je želela samo njega.

86 Mladalački glupi zanos, pomislila je Liz. Na svoj standardni, naivni način, u glavi je stvorila princa od čoveka koji je bio slab, sebičan i razmažen. Ali je tokom godina često razmišljala o kući o kojoj je pričao zamišljajući svoju ćerku na tom širokom, izuvijanom stepeništu. Tako je zadovoljavala svoj osećaj pravde. Sad ta slika više nije bila toliko jasna u njenoj glavi, sad kad je videla bogatstvo u dugačkoj, metalnoj kutiji, i shvatila odakle je došlo, kad je videla Džonasove oči dok je govorio o svojoj vrsti pravde. To više nije bila bajka posuta vilinskom prašinom, već okrutna stvarnost. Morala je da razmisli o mnogo čemu. Ali pre nego što isplanira ostatak svog života, i života svoje ćerke, prvo mora da preživi ovaj trenutak. Džonas. Bila je vezana za njega, ne zato što je ona to htela. A možda je i on, isto tako, bio vezan za nju. Je li to bio razlog zbog kog ju je toliko privlačio? Zato što su se zatekli zarobljeni u istoj zagonetki? Ako bi uspela sebi sve to da objasni, možda bi prestala da oseća te nalete emocija koje su je preplavljivale. Ako bi uspela sebi sve to da objasni, možda bi povratila svoju samokontrolu. Ali kako da sebi objasni osećanja koja su se javila tokom nemušte vožnje taksijem nazad do hotela? Morala je da se bori sa željom da mu se baci oko vrata, da mu ponudi utehu iako ništa u njegovom ponašanju nije odavalo da je želi ili da mu je potrebna. Nije to sebi mogla lako da objasni – nije mogla sebi nikako da objasni činjenicu da se polako, ali neminovno zaljubljuje u njega. Bilo je vreme da to sebi prizna, shvatila je, jer ne možeš ni sa čim da se suočiš dok sebi to ne priznaš. Ne možeš ništa da razrešiš dok ne sagledaš čitavu priču. Živela je po tim pravilima mnogo godina pre nego što je prevazišla najveću krizu u svom životu. Ta pravila su i dalje bila istinita. Dakle, volela ga je. Ili je bila jako blizu toga da ga zavoli. Više nije bila toliko naivna da veruje da je ljubav rešenje svih problema. On bi je povredio. Tu nije bilo sumnje. Ukrao bi joj ono jedino što je uspevala da zadrži ovih deset godina. A onda, kad bi joj ukrao srce, šta bi to njemu značilo? Odmahnula je glavom. Značilo bi mu taman toliko, koliko sve stvari znače onima koji ih ukradu. Džonas Šarp je bio čovek sa misijom, a ona je za njega bila samo mapa do cilja. Bio je okrutan na sebi svojstven i strpljiv način. Kada završi ono zbog čega je ovde došao, otići će od nje, ostaviće je i vratiće se svom životu u Filadelfiji. Više nikad neće pomisliti na nju. Neke žene, pomislila je Liz, osuđene su da uvek biraju muškarce koji će ih najviše povrediti. Terajući sebe da se oslobodi tih misli, Liz se skinula i obukla svoj novi kupaći kostim. Ali Džonas, i misli o Džonasu, uporno su probijale sve barijere u njenoj glavi.

87 Možda ako bi se čula sa Fejt, ako bi se povezala sa onim što je najnormalnije u njenom životu, možda bi tada povratila svoj fokus. Impulsivno je podigla telefonsku slušalicu pored kreveta i uputila poziv. Fejt se sigurno tek vratila iz škole, računala je Liz u glavi. Bila je presrećna kada je čula kliktanje i zvono na drugom kraju telefonske linije. Dok je telefon zvonio, sela je na krevet. Već se smeškala. „Halo?“ „Mama?“ Liz je osetila nalet i sreće i krivice kada je začula glas svoje majke. „Ovde Liz.“ „Liz!“ Rouz Palmer je osetila iste emocije. „Nismo očekivali tvoj poziv. Jutros smo dobili tvoje poslednje pismo. Nema nikakvih problema, zar ne?“ „Ne, ne, sve je u redu.“ Ništa nije bilo u redu. „Samo sam poželela da se čujem s Fejt.“ „Oh, Liz, mnogo mi je žao. Fejt nije ovde. Danas ima čas klavira.“ Razočaranje ju je sustiglo, ali je bila spremna na to. „Zaboravila sam.“ Suze su zapretile da skliznu niz njene obraze, ali im je naredila da stanu. „Voli časove klavira, zar ne?“ „Uživa u njima. Trebalo bi da je čuješ kako svira. Sećaš se kad si ti išla na časove klavira?“ „Imala sam dve leve ruke.“ Uspela je da se nasmeši. „Htela sam da ti se zahvalim što mi šalješ slike. Izgleda toliko odraslo. Mama, da li se ona… Da li se raduje što se vraća na ostrvo?“ Rouz je čula želju u glasu svoje ćerke, osetila je njen bol. Poželela je, i to ne po prvi put, da joj je ćerka bliže da može da je zagrli. „Obeležava dane na kalendaru do povratka. Kupila ti je poklon.“ Liz je morala da proguta knedlu u grlu. „Stvarno?“ „To bi trebalo da bude iznenađenje, pa nemoj da joj kažeš da sam ti rekla.“ „Neću.“ Obrisala je pobegle suze zahvalna što joj je glas ostao smiren. Bolelo ju je to, ali joj je pružalo i utehu, što može da priča s nekim ko je znao i voleo Fejt isto koliko i ona. „Nedostaje mi. Poslednje nedelje mi uvek najteže padnu.“ Glas joj nije bio toliko smiren koliko je ona to mislila. Osim toga, majke uvek čuju ono što drugi ne čuju. „Liz, zašto ne dođeš kući? Možeš ovde da provedeš ostatak meseca dok se škola ne završi?“ „Ne, ne mogu. Kako je tata?“ Rouz je osetila nalet nestrpljenja zbog ćerkine promene teme, ali se onda povukla. Nije nikada upoznala nekog toliko tvrdoglavog kao što je bila njena

88 ćerka. Osim svoje unuke. „Dobro je. Jedva čeka da dođe kod tebe da ide na ronjenje.“ „Izvešćemo se jednim brodićem, samo nas četvoro. Reci Fejt da je… reci joj da sam zvala“, jedva je završila rečenicu. „Naravno da hoću. Zašto joj ne bih rekla da te pozove kad se vrati sa časa? Dovoze je ovde u pet.“ „Ne, nisam kod kuće. U Akapulku sam, poslovno.“ Liz je duboko udahnula vazduh trudeći se da se smiri. „Samo joj reci da mi nedostaje, da ću je čekati na aerodromu. Znaš koliko sam ti zahvalna na svemu što činite. Ja prosto…“ „Liz.“ Rouz ju je nežno prekinula. „Mi volimo Fejt. A volimo i tebe.“ „Znam.“ Liz je pritisnula prstima svoje oči. Znala je, ali nikad nije bila potpuno sigurna šta da radi sa tim saznanjem. „I ja vas volim. Samo, ponekad mi se sve pomeša u glavi.“ „Jesi li dobro?“ Opet je spustila ruku na krilo, oči su joj bile suve. „Biću kad mi dođete. Reci Fejt da i ja brojim dane.“ „Hoću.“ „Ćao, mama.“ Spustila je slušalicu. Sedela je sve dok misli nisu prestale da se roje, a praznina u njoj nije utihnula. Da je imala malo više poverenja u podršku svojih roditelja, više vere u njihovu ljubav, da li bi pobegla iz Amerike i započela novi život sasvim sama? Liz je provukla prste kroz kosu. Nikada to neće sa sigurnošću znati, niti više može da razmišlja o tome. Sama je spalila mostove za sobom. Sada je jedino bila bitna Fejt, i njena sreća. Sat vremena kasnije, Džonas ju je našao kraj bazena. Plivala je krugove, dugačkim, veštim potezima. Njeno telo je bilo tako gipko. Delovala je neumorno, i neobično prirodno, okružena ovolikim luksuzom. Kupaći kostim je bio jarke boje, crvene, ali je model bio toliko jednostavan da je bilo očigledno da služi za plivanje, a ne za pokazivanje. Izbrojao je dvadeset krugova pre nego što se zaustavila. Zapitao se koliko li je krugova već preplivala pre nego što je došao. Delovalo mu je kao da pliva kako bi iz sebe izbacila napetost ili tugu, a sa svakim krugom je bila sve bliže da joj to pode za rukom. Čekao ju je da izađe posmatrajući kako potapa glavu u vodu da bi zalizala kosu unazad. Tragovi na njenom vratu su izbledeli. Dok je stajala pred njim, voda joj je curila niz butine. „Nikada te nisam video da se opuštaš“, prokomentarisao je Džonas. Ali još dok je izgovarao te reči, video je kako joj se mišići opet napinju. Prestala je da uživa u pogledu na planine i okrenula se da ga pogleda.

89 Bio je umoran, shvatila je odmah. Zapitala se da li je to trebalo ranije da primeti. Ispod njegovih očiju su bili tamni kolutovi koji jutros nisu bili tu. Nije promenio odeću, a ruke su mu bile duboko u džepovima krem pantalona. Upitala se da li je uopšte odlazio do hotelskog apartmana. „Nisam ponela kupaći sa sobom.“ Liz se uzdigla na ruke na ivici bazena i iskočila. Voda je kapala sa nje. „Račun za ovaj kupaći sam poslala na račun sobe.“ Oko nogu je bio visoko isečen, skoro do struka. Džonas je ulovio sebe kako razmišlja kakva li joj je tu koža na dodir. „Lep je.“ Liz je podigla svoj peškir. „Bio je skup.“ Podigao je jednu obrvu. „Mogao bih da ti ga odbijem od rente.“ Usne su joj se blago iskrivile u smešak dok je trljala svoju kosu da je osuši. „Ne, ne bi mogao. Ali s obzirom na to da si advokat, pretpostavljam da možeš da smisliš način da to odbiješ od nečeg drugog. Sačuvala sam ti račun.“ Nije mislio da je moguće da se naglas nasmeje, ali se ipak nasmejao. „Veoma sam ti zahvalan na tome. Znaš, polako stičem utisak da nemaš baš neko dobro mišljenje o advokatima.“ Ugledao je na tren nešto u njenim očima, ali je to ubrzo nestalo. „Trudim se da uopšte ne razmišljam o njima.“ Uzeo joj je peškir iz ruku i nežno joj osušio lice. „Fejtin otac je advokat?“ Nije se pomerila s mesta, a opet, delovalo je kao da se udaljila nekoliko koraka od njega. „Zaboravi to, Džonase.“ „Ali ti to nisi zaboravila.“ „Zapravo jesam, većinu vremena. Možda mi je palo na pamet u ovih poslednjih nekoliko dana, ali to je već moj problem.“ Prebacio joj je peškir preko ramena i privukao je bliže k sebi držeći ivice peškira. „Voleo bih da mi ispričaš sve o tome.“ Njegov glas je kriv za sve, pomislila je. Tako smiren, ubedljiv. Zbog njega mu je umalo otvorila dušu i svoje srce. Dok ga je gledala, skoro pa je mogla da mu poveruje da zaista želi sve to da zna, da je razume. Deo nje, koji ga je već voleo, poželeo je da veruje da mu je možda stalo. „Zašto?“ „Ne znam. Možda zbog tog tvog pogleda u očima, koji povremeno ispliva, i čini da čovek poželi da ukloni sve tvoje brige.“ Brada joj se prkosno podigla. „Nema potrebe da me sažaljevaš.“ „Ne bih rekao da je sažaljenje prava reč.“ Odjednom iscrpljen, naslonio je svoje čelo na njeno. Bio je umoran od borbe sa demonima, od traženja odgovora. „Dođavola!“ Nesigurno ga je upitala ne pomerajući se: „Da li si dobro?“

90 „Ne. Nisam.“ Odvojio se od nje i krenuo ka ivici staze gde se sićušno, narandžasto cveće probijalo kroz beli šljunak. „Mnogo toga što si danas rekla je istina. Mnogo toga što govoriš sve ovo vreme je istina. A ja ne mogu ništa da učinim sa svim tim istinama.“ „Ne znam šta očekuješ da ti sad kažem.“ „Ništa.“ Odjednom neopisivo umoran, prešao je obema rukama preko svog lica. „Pokušavam da živim sa činjenicom da mi je brat mrtav i da je ubijen zato što je rešio da dođe do lake zarade krijumčareći drogu. Bio je pametan, ali je mozak uvek koristio na pogrešan način. Svaki put kađ se pogledam u ogledalo, zapitam se zašto je to tako.“ Liz se stvorila pored njega pre nego što je uspela da zauzda svoja osećanja. Patio je. Po prvi put je mogla da vidi ispod površine sav njegov bol. Znala je kako je živeti sa velikim bolom. „On je bio drugačiji, Džonase. Ne mislim da je bio loš čovek, samo je bio slab. Tugovati za njim je jedno – ali kriviti sebe za ono što je on radio, ili zbog toga kako je skončao, to je druga stvar.“ Nije ni znao da mu je bila potrebna uteha, ali osećajući težinu njene ruke na svom telu, nešto u njemu se lagano razmotavalo. „Ja sam bio jedini koji je mogao da dopre do njega, da ga održi u normali. A onda sam se odjednom umorio da brinem i o svom i o njegovom životu.“ „Da li zaista veruješ da si mogao da ga sprečiš da uradi to što je uradio?“ „Možda. To je još nešto sa čim ću morati da živim do kraja svog života.“ „Samo malo.“ Zgrabila ga je za košulju, skoro isto kao što je to danas već učinila. U njenim pokretima nije bilo sažaljenja, već se na njenom licu videlo samo da je iznervirana. Nije znao ni da mu je to potrebno. „Bili ste braća, blizanci, ali i dva različita čoveka. Džeri nije bio dete da moraš da ga navodiš i nadgledaš. Bio je odrastao muškarac koji je sam donosio svoje odluke.“ „U tome i jeste problem, Džeri nikada nije odrastao.“ „A ti jesi“, brecnula se na njega. „Hoćeš li sad sebe da kažnjavaš i zbog toga?“ On je upravo to radio, shvatio je Džonas u tom trenutku. Otišao je kući, sahranio svog brata, utešio svoje roditelje i krivio sebe što nije sprečio nešto za šta je u srcu znao da je bilo neizbežno. „Moram da saznam ko ga je ubio, Liz. Neću moći da se smirim dok to ne saznam.“ „Naći ćemo ih mi.“ Impulsivno, prislonila je svoj obraz uz njegov. Ponekad i najtananiji ljudski dodir može da spere najteži bol. „A onda će tome doći kraj.“ Nije bio siguran da je to želeo, ne potpuni kraj. Klizio je rukom po njenoj mišici, bio mu je potreban dodir njene kože. Bila je hladna. „Zašlo je sunce.“

91 Umotao je čvršće peškir oko nje gestom koji bi značio samo ljubaznost da je u pitanju bila bilo koja druga žena. „Bolje skini taj mokri kupaći. Čeka nas večera.“ „Ovde?“ „Naravno. Ovaj restoran bi trebalo da je jedan od najboljih u gradu.“ Liz je pomislila na eleganciju njihovog apartmana, i na sadržaj svog kofera. „Nisam ponela ništa prikladno da obučem.“ Nasmešio se i zagrlio je oko ramena. To je bila prva otrcana stvar koju je ikada čuo da je izgovorila. „Kupi, i pošalji račun na sobu.“ „Ali…“ „Ne brini. Moj računovođa je najbolji prevarant u celoj Filadelfiji.“

92 7. Pošto je bila sigurna da nikada neće spavati na drugom mestu osim u svojoj kući, a posebno ne u hotelskom krevetu, Liz se iznenadila kada ju je probudila sunčeva svetlost. Ne samo da je spavala, shvatila je, već je spavala najčvršćim mogućim snom punih osam sati i sad se probudila odmorna i spremna za polazak. Istina, tek je bilo nešto više od šest sati ujutru, i nije je čekao posao, ali je njeno telo bilo naviknuto da se budi u to doba. Put u Akapulko nije mogao to da promeni. Ali je zato promenio neke druge stvari, podsetila je sebe dok se rastezala u prevelikom krevetu. Zbog svega toga, postala je neraskidivo umešana u ubistvo i krijumčarenje. Kada je pomislila na te dve reči zajedno, odmahnula je glavom u neverici. Da je ovo film, možda bi uživala da gleda kako se melodrama razvija. Da je knjiga, možda bi brže okretala strane kako bi saznala rasplet. Ali ovo je bio njen život, i ona nije želela takve probleme u njemu. Liz je bila previše praktična da bi sebe i dalje zavaravala pričom da može da se distancira od ijednog dela ove misterije. U dobru, i zlu, sada je bila lično upletena u ovu melodramu. A to je uključivalo i Džonasa Šarpa. Jedino relevantno pitanje je bilo: šta sledeće da učini? Nije mogla da beži. Uostalom, to nikada ne bi bio njen izbor. Liz je već zaključila i da ne može zauvek da se krije iza Moralesa i njegovih ljudi. Pre ih kasnije, muškarac sa nožem će se vratiti po nju. Ili neki drugi, odlučniji, a možda i očajniji. Drugi put neće uspeti da im utekne. U trenutku kada je videla sadržaj sefa u banci, postala je punopravni igrač u toj igri. Što ju je ponovo dovodilo do Džonasa. Više nije imala izbora, morala je da mu veruje. Uostalom, ako bi rešio da zaboravi na ubistvo svog brata, i da se vrati u Filadelfiju, ona bi ostala sama. Ma koliko da je to ponekad priželjkivala, on je njoj bio potreban isto koliko i ona njemu. I neke druge stvari su se promenile, pomislila je. Njena osećanja prema njemu su bila još nejasnija i još su je više zbunjivala nego na samom početku. Kada ga je videla sinoć, povređenog i ranjivog, to ju je dirnulo mnogo više nego bezlično saosećanje ili fizička privlačnost. To je u njoj probudilo osećaj srodnosti, a ta srodnost ju je nagonila da mu pomogne ne samo zbog ličnih

93 interesa, već i zbog njega. Patio je i zbog gubitka svog brata i zbog onoga što je taj brat učinio. I ona je, jednom davno, volela. I patila. Ne samo zbog gubitka voljene osobe, već i zbog sopstvenih, raspršenih iluzija. Zar to nije bilo u nekom drugom životu, zapitala se. Da li zaista možemo da pobegnemo iz jednog života u drugi? Sada joj je delovalo da godine mogu da prođu, okolnosti da se promene, ali mi ipak sa sobom nosimo svoj teret, iz jednog života u drugi. Štaviše, u svaku sledeću životnu fazu uđemo sa još više tereta na plećima. Nije bilo svrhe previše razmišljati, govorila je sebi dok je ustajala iz kreveta. Od sad, pa nadalje, nije imala drugog izbora osim da reaguje. Džonas ju je čuo istog trenutka kada je ustala. On je bio budan još od pet sati jutros i nemirno se šunjao po apartmanu. Duže od sat vremena je kopao po svom mozgu, i savesti, tražeći način kako da izvuče Liz iz situacije u koju su je doveli njegov brat, ali i on. Već je smislio nekoliko načina na koji bi mogao da skrene pažnju s nje, na sebe. Ali to ne bi garantovalo Lizinu bezbednost. Ona nije htela da ode u Hjuston, a on je razumeo da ne želi na bilo koji način na ugrozi svoju ćerku. Ovih prethodnih dana osećao je da je razume i poznaje sve bolje. Bila je usamljenik, ali samo zbog toga što je mislila da je tako najbezbednije. Bila je poslovna žena, ali samo zato što je, na prvom mestu, želela sve najbolje za svoje dete. Duboko unutra, bila je žena koja je stavila tačku na sve svoje snove, a svoju ljubav držala okovanu u lancima. Istovremeno je svom detetu pružala, a sebi uskraćivala sve. Osim toga, dodao je Džonas, sebe je uspela da ubedi da je zadovoljna takvom situacijom. To je bilo još nešto što je savršeno razumeo, zato što je, do pre par nedelja, i on sebe uspeo da ubedi da je potpuno zadovoljan svojim životom. Tek sad, nakon što je imao priliku da sagleda svoj život sa distance, shvatio je da je samo prolazio kroz njega. Možda se on, kada bi se uklonili svi površinski, spoljašnji elementi, i nije toliko razlikovao od svog brata. Njima je obojici uspeh bio glavni cilj. Samo su do njega dolazili na drugačiji način. Mada je Džonas imao stalni posao, sopstveni stan, u njegovom životu nikada nije postojala neka posebna i važna žena. Karijeru je stavljao uvek na prvo mesto. Džonas više nije bio ubeđen da bi opet mogao tako da živi. Morao je da izgubi brata kako bi shvatio da mu je potrebno nešto više, nešto što će ga ispuniti. Istraživanje i korišćenje zakona i prava je ipak bio samo posao. Dobijanje oslobađajućih presuda je sa sobom nosilo samo trenutnu satisfakciju. Možda je toga bio svestan već neko vreme. Uostalom, zar nije kupio onu staru kuću u Čads Fortu da bi imao nešto čemu bi se vraćao. Kada je tačno planirao da je podeli sa nekim?

94 Ipak, razmišljanje o sopstvenom životu mu nije pomagalo da reši problem Liz Palmer, niti da shvati šta da radi u vezi sa njom. Opet se setio da nije mogla da ode u Hjuston, ali postojala su druga mesta na kojima je mogla da provede neko vreme dok je ne uveri da može da se vrati svom starom životu. Prvo je pomislio na svoje roditelje i tihu porodičnu kuću u kojoj su ostali nakon penzionisanja, u Lankasteru. Ako bi našao način da je tajno izvuče iz Meksika, tamo bi bila bezbedna. Možda bi čak bilo moguće organizovati i da joj se ćerka tamo pridruži. Onda bi se njegova savet malo umirila. Džonas nije sumnjao da bi ih njegovi roditelji lepo prihvatili, i ugostili. A onda, kada bi obavio ono što je došao ovde da završi, mogao je i sam da ode do Lankastera. Voleo bi da vidi kako se Liz tamo snalazi, u okruženju na koje je on navikao. Želeo je da imaju vremena da razgovaraju o najobičnijim stvarima. Želeo je opet da je čuje kako se smeje, kao što se samo jednom glasno nasmejala od kad ju je upoznao. I kad bi se tamo zatekli, daleko od sve ove ružnoće, možda bi uspeo bolje da razume sopstvena osećanja. Možda bi do tad uspeo da shvati šta se to u njemu dogodilo u trenutku kada je pritisnula obraz uz njegov i ponudila mu svu bezuslovnu podršku. Želeo je da bude uz nju, samo da bude sa njom i da zaboravi na ceo svet. Bilo je nečega u njoj zbog čega je maštao o lenjim večerima na rashlađenom tremu i dugačkim šetnjama nedeljom posle podne. Nije znao razlog tome. U Filadelfiji bi retko odvojio vreme za tako nešto. Čak je i druženje tamo predstavljalo sastavni deo posla. A i sam je video da je ona retko lenčarila. Zašto bi onda on, muškarac posvećen svom poslu, razmišljao o lenjim, slobodnim danima sa ženom opsednutom vremenom? Ona je za njega i dalje bila misterija, a možda je baš u tome i čučao odgovor na njegova pitanja. Ako je previše često razmišljao o njoj, previše duboko, to je bilo samo zbog toga što ju je sve više razumevao, a i dalje tako malo poznavao. Ako mu se ponekad činilo da mu je jednako važno da otkrije kakva je Liz Palmer, kao što mu je bilo važno da otkrije ubicu svog brata, to je bilo samo zbog toga što su se u tome obreli zajedno. Kako bi onda mogao da misli na jedno, a da ne pomisli i na drugo? Ipak, sad kad je pomislio na nju, zamislio ju je kako se, ispružena, ljulja na tremu njegove porodične kuće, i zadovoljna, čeka njegov dolazak. Iznerviran svojim mislima, Džonas je proverio na svom ručnom časovniku koliko je sati. Na istočnoj obali je prošlo devet ujutru. Pozvaće svoju kancelariju, pomislio je. Nekoliko pravnih zavrzlama će mu pomoći da razbistri misli. Taman je uzeo slušalicu u ruku kada je Liz izašla iz svoje spavaće sobe.

95 „Nisam znala da si budan“, rekla je igrajući se nervozno svojim kaišem. Čudno, osećala se potpuno drugačije deleći ovu luksuznu vilu sa njim, nego što se osećala deleći svoj dom. Uostalom, mozak joj je govorio da je u njenoj kući on plaćao rentu. „Ja sam mislio da ćeš ti spavati duže.“ Vratio je slušalicu na telefon. Posao je mogao da čeka. „Nikad ne spavam posle šest ujutru.“ I dalje se osećajući čudno, prišla je širokom prozoru. „Fenomenalan pogled.“ „Da, stvarno jeste.“ „Nisam bila u hotelu… godinama“, završila je rečenicu. „Kada sam došla na Kozumel, radila sam u istom hotelu u kom sam ranije odsedala sa roditeljima. Osećala sam se veoma čudno. Kao i sad.“ „Ne osećaš snažan nagon da promeniš posteljinu ili presložiš peškire?“ Kad se zacerekala, deo nelagodnosti je nestao. „Ne, ni mrvu.“ „Liz, kad završimo sa svim ovim, kada sve bude iza nas, hoćeš li mi ispričati o tom delu tvog života?“ Okrenula se ka njemu, i odmakla od prozora, ali su oboje osećali distancu među njima. „Kada završimo sa svim ovim, više neće biti razloga za to.“ Ustao je i prišao joj. Gestom, koji ju je potpuno iznenadio, uhvatio ju je za obe ruke. Podigao je jednu, pa drugu, i prineo ih svojim usnama gledajući kako joj se pogled zamagljuje. „Ja u to nisam baš siguran“, promrmljao je. „A ti?“ Ona nije bila ni u šta sigurna kada je njegov glas bio ovako tih, a ruke toliko nežne. Za trenutak je samo upijala to što se osećala kao žena o kojoj brine muškarac. Onda se odmakla od njega, kao što je znala da mora. „Džonase, jednom si mi rekao da imamo isti problem. Nisam tada želela da ti poverujem, ali sad znam da je to istina. To je istina. Jednom, kada rešimo taj problem, među nama zaista neće biti više ničeg. Tvoj život, i moj, razdvaja mnogo više toga od hiljadu kilometara.“ Pomislio je na svoju kuću, i iznenada osetio poriv da je podeli s njom. „Ne mora tako da bude.“ „Postojalo je vreme kada bih možda i poverovala u tako nešto.“ „Ti živiš u prošlosti.“ Stavio joj je ruke na ramena, ali ovaj put njegove ruke nisu bile tako nežne. „Boriš se sa duhovima.“ „Ja možda imam svoje duhove, ali ne živim u prošlosti. Ne mogu to sebi da dozvolim.“ Stavila mu je ruke na zglobove, ali ih je tu zadržala nekoliko trenutaka pre nego što ga je pustila. „Ne mogu sebi da dozvolim da zamišljam bilo šta sa tobom.“ Želeo je da zahteva to od nje, da je povuče za sobom na sofu i đa joj dokaže da greši. Opirao se tom nagonu. To ne bi bio prvi put da upotrebi svoje

96 veštine iz sudnice, svoju advokatsku taktiku, da bi izvojevao pobedu na ličnom nivou. „Zaustavićemo se sada sa tom pričom“, rekao je naizgled opušteno. „Ali ta priča nije gotova. Jesi li gladna?“ Nije bila sigurna treba li da oseća nelagodnost ili olakšanje, pa je samo klimnula glavom. „Pomalo.“ „Hajde da doručkujemo. Imamo dovoljno vremena pre nego što nam poleti avion.“ Nije mu verovala. Mada se Džonas trudio da razgovor tokom doručka bude uopšten i lagan, Liz je sve vreme čekala kada će je ponovo zaskočiti. Bio je veoma pametan, a ona je to znala. To je onaj tip muškarca, i u to je bila ubeđena, koji se uvek poštara da bude po njegovom, ma koliko morao da čeka. Liz je sebe smatrala dovoljno snažnom ženom koja održi sva data obećanja, posebno ona data sebi. Nijedan muškarac, čak ni Džonas, neće je skrenuti sa kursa koji je sebi zadala pre deset godina. U njenom životu je bilo mesta samo za dve ljubavi. Za Fejt, i za njen posao. „Ne mogu da se naviknem da ovako rano jedem nešto što će da mi izgrize stomak.“ Liz je progutala mešavinu paprike, luka i jaja. „Moj stomak je otporan na ljutinu. Trebalo bi da probaš moj čili12.“ „Da li je to poziv da mi skuvaš večeru?“ Kada ga je pogledala, Liz je poželela da je on ne gleda sa takvim smeškom. „Pretpostavljam da bih mogla da spremim dovoljno za dvoje kad već kuvam za sebe. Ali mi ne deluješ kao da ti je potrebna pomoć u kuhinji.“ „Oh, umem ja da kuvam. Samo, dok sve pripremim, deluje mi da nije bilo vredno truda.“ Nagnuo se ka njoj i prstom prešao preko njene ruke. „Znaš šta – ja ću da kupim namirnice, čak ću i da pospremim kuhinju kad završiš, ako nam ti skuvaš taj čili.“ Iako mu se nasmešila, Liz je povukla svoju ruku. „Pitanje je možeš li da se nosiš s tim čilijem? Možda ljutina progrize taj tvoj mekani, advokatski želudac.“ Uživajući u izazovu, ponovo ju je uhvatio za ruku. „Zašto to ne bismo otkrili? Večeras.“ „Dogovoreno.“ Skupila je prste, ali je on samo ispreplitao svoje sa njenim. „Ne mogu da jedem ako mi ne vratiš ruku.“ Spustio je pogled na sto. „Imaš još jednu.“ Nasmejao ju je kada je shvatila koliko je rešena da se izbori za to. „Imam prava na svoje dve ruke.“ 12 Meksičko jelo koje se pravi sa mlevenim mesom, ljutim papričicama i pasuljem – prim. prev.

97 „Vratiću ti je. Posle.“ „Hej, Džeri!“ Opušteni osmeh na Džonasovom licu se istog trenutka zamrznuo. Samo mu se pogled promenio, ukršten sad sa Lizinim, prepun opreza i upozorenja. Ruka mu je i dalje držala njenu, ali je stisak bio mnogo čvršći. Njegova poruka je bila veoma jasna – ne treba ništa da radi, niti da kaže, dok on ne proceni situaciju. Okrenuo se, sa potpuno novim osmehom. Lizin stomak se zgrčio od jeze. Bio je to Džerijev osmeh, shvatila je u trenu. Ne Džonasov. „Zašto mi nisi rekao da si se vratio u grad?“ Visoki, preplanuli muškarac, plave kose i uredno podšišane bradice, spustio je ruku na Džonasovo rame. Liz je primetila veliki dijamant na njegovom prstu. Bio je mlad, pomislila je, rešen da zaradi što je više moguće, iako je tek zakoračio u tridesete. Bio je u svakodnevnoj odeći, ali veoma elegantnoj i po poslednjoj modi. „Samo sam skoknuo na kratki put“, rekao je Džonas dok je, kao i Liz, upijao svaki detalj na ovom muškarcu. „Malo posla…“ Dobacio je značajni pogled ka Liz. „Malo zadovoljstva.“ Muškarac se okrenuo i sa zadovoljstvom pogledao u Liz. „Zar postoji neki drugi način?“ Razmišljajući u hodu, Liz mu je pružila ruku. „Dobar dan. Pošto je Džeri previše nevaspitan da nas upozna, moraćemo to sami da uradimo. Ja sam Liz Palmer.“ „Dejvid Merivort.“ Uzeo je njenu ruku između oba svoja dlana. Imao je meke ruke, bez žuljeva. „Džeriju možda maniri ne idu od ruke, ali ima sjajan ukus.“ Nasmešila se nadajući se da je sve obavila kako treba. „Hvala Vam.“ „Privuci stolicu, Merivorte.“ Džonas je izvukao cigaretu iz džepa. „Sve dok budeš držao ruke k sebi.“ Rekao je to na dobronameran, polušaljiv način, na koji bi Džeri to kazao, ali je pogled u njegovim očima bio Džonasov, i upozoravao ju je đa pazi šta radi. „Ne bi mi smetalo da popijem jednu kafu na brzinu.“ Dejvid je privukao stolicu njihovom stolu bacivši pogled na svoj sat. „Čeka me radni doručak za nekoliko minuta. Dakle, kako stoje stvari na Kozumelu?“ Pomalo je nakrivio glavu ka njemu. „Uspevaš li dovoljno da roniš?“ Džonas je izvio usne u osmeh, ali su mu oči ostale hladne. „Ronim dovoljno.“ „Drago mi je da to čujem. Hteo sam da dođem da te obiđem, ali sam morao do Amerike na nekoliko nedelja. Tek sam se sinoć vratio.“ Dodao je dve kesice šećera u kafu koju je konobar spustio ispred njega. „Posao dobro ide, prijatelju. Baš dobro.“

98 „A kakvim se Vi to poslom bavite, gospodine Merivort?“ Iscerio se ka Liz pre nego što je namignuo Džonasu. „Bavim se prodajom, dušo. Uvozom, moglo bi se reći.“ „Stvarno?“ Pošto joj je grlo iznenada bilo suvo, otpila je još gutljaj kafe. „To je sigurno veoma fascinantno.“ „Ima dobrih trenutaka.“ Okrenuo je svoju stolicu tako da može da joj se zagleda u lice. „A gde je tebe Džeri našao?“ „Na Kozumelu.“ Pogledala je odlučno u Džonasa. „Mi smo partneri.“ Dejvid je spustio svoju šolju na sto. „Je li tako?“ Previše su se upleli, pomislio je Džonas, da bi sada mogao da joj protivureči. „Tako je“, složio se s njom. Dejvid je ponovo podigao svoju šolju slegnuvši ramenima. „Ako se glavni šef sa tim slaže, meni ne smeta.“ „Ja stvari radim na svoj način“, dobacio mu je Džonas. „Ili ih ne radim uopšte.“ Dejvid se nasmešio, to ga je zabavljalo, a možda se tome pomalo i divio. „To se, kod tebe, nikad ne menja. Vidi, nisam bio u kontaktu ni sa kim, nekoliko nedelja. Isporuke i dalje teku po planu?“ Zajedno s tim rečima, zamrla je i poslednja mrva Džonasove nade. Ono što je našao u bančinom sefu je bilo stvarno, i pripadalo je Džeriju. Premazivao je pecivo puterom kao da ima na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Ispod stola, Liz mu je jednom dodirnula nogu nadajući se da će to shvatiti kao podršku. Nije je ni pogledao. „Zašto ne bi?“ „To je najprefinjenija operacija za koju sam ikada čuo“, prokomentarisao je Dejvid oprezno bacivši pogled ka ostalim stolovima. „Ne bih voleo da nam je nešto upropasti.“ „Previše brineš.“ „Ti si taj koji bi trebalo da brine“, upozorio ga je Dejvid. „Ja ne moram da sarađujem sa Mančezom. Nisi bio tu prošle godine kada je sredio ona dva Kolumbijca. Ja jesam. Ti se pobrini za robu, ja ću da se držim prodaje. Bolje ću da spavam.“ „Ja samo ronim“, rekao je Džonas i ugasio svoju cigaretu. „I nemam problema sa spavanjem.“ „Stvarno je poseban, zar ne?“, Dejvid je dobacio Liz još jedan osmeh. „Znao sam da je Džeri pravi tip osobe kakvu je šef tražio. Ti samo nastavi da roniš, prijatelju.“ Podigao je svoju šolju s kafom ka Džonasu, kao da mu nazdravlja. „Pored tebe i ja izgledam bolje.“ „Zvuči kao da se vas dvojica već dugo poznajete“, rekla je Liz sa osmehom. Ispod stola je nervozno uvijala salvetu u krilu.

99 „Poprilično dugo, zar ne, Džer?“ „Da. Znamo se odavno.“ „Upoznali smo se pre šest, ne, sedam godina. Organizovali smo onu prevaru u Los Anđelesu. Dobili bismo dvadeset hiljada dolara od one starice da nas njena ćerka nije ulovila.“ Izvukao je iz džepa uzanu tabakeru. „Tebe je brat izvukao iz tog problema, zar ne? Fensi advokat sa istočne obale?“ „Tako je.“ Džonas se prisećao kako je platio kauciju i povukao neke veze da oslobodi Džerija. „A sad, radim odavde skoro već pet godina. Pravi sam biznismen.“ Prijateljski je udario Džonasa po ramenu. „Ovo je mnogo unosnija priča od one prevare sa babom, zar ne, Džeri?“ „Bolje se plaća.“ Dejvid se bučno nasmejao. „Zašto vam večeras ne bih pokazao Akapulko?“ „Moram da se vratim.“ Džonas je zatražio račun. „Posao zove.“ „Da, znam o čemu pričaš.“ Pokazao je glavom ka ulazu u restoran. „Eno mog klijenta. Sledeći put kad se nađeš u gradu, pozovi me.“ „Naravno.“ „I pozdravi u moje ime starog Klensija.“ Ponovo se bučno nasmejao i kratko im salutirao. Gledali su ga kako prelazi preko prostorije i rukuje se sa muškarcem u tamnom odelu. „Nemoj ništa da govoriš“, promrmljao je Džonas dok je potpisivao račun. „Idemo.“ Lizina zgužvana salveta je pala na pod kad je ustala da pođe za njim. On nije progovorio ni reč sve dok se nisu našli iza zaključanih vrata iznajmljene vile. „Nije trebalo da mu kažeš da smo partneri.“ Pošto je očekivala da će je napasti, samo je slegnula ramenima. „Više smo saznali nakon što sam mu to rekla.“ „Možda bih i sam sve to saznao da si se izvinila i udaljila od stola.“ Prekrstila je ruke preko grudi. „Imamo zajednički problem, sećaš se?“ Nije mu se dopalo što mu ponavlja ono što joj je on rekao. „Najmanje što si mogla da učiniš je da mu kažeš izmišljeno ime.“ „Zašto bih to uradila? Oni znaju ko sam ja. Pre ili kasnije će popričati sa tim šefom i shvatiće celu priču.“ Bila je u pravu. Ni to mu se nije dopalo. „Jesi li spakovana?“ „Jesam.“ „Onda smo spremni da se odjavimo iz hotela. Krenućemo na aerodrom.“ „A onda?“ „A onda idemo pravo kod Moralesa.“

100 *** „Bili ste jako zaposleni.“ Morales je obuzdavao svoju narav dok se ljuljao u svojoj stolici. „Dva moja čoveka su izgubila dragoceno vreme, tražeći vas po Akapulku. Mogli ste da mi kažete, gospodine Šarp, da planirate da povedete gospođicu Palmer na putovanje.“ „Mislio sam da bi policijska pratnja u Akapulku mogla da bude problematična.“ „A sad, kad ste okončali sopstvenu istragu, doneli ste mi ovo.“ Podigao je ključ u vazduh gledajući ga pažljivo. „Gospođica Palmer ga je otkrila na svom svežnju pre nekoliko dana. Kao advokat, sigurno ste upoznati sa izrazom .sakrivanje dokaza'.“ „Naravno da jesam.“ Džonas je smireno klimnuo glavom. „Ali ni gospođica Palmer, a ni ja, nismo znali da je taj ključ zapravo dokaz. Prirodno, razmišljali smo o tome da je možda pripadao mom bratu. Ali sakrivanje nečijih misli teško da se može smatrati zločinom.“ „Možda i ne može, ali je svakako loša ideja. Loše ideje se često pretvore u krivično delo.“ Džonas se zavalio u svojoj stolici. Ako je Morales hteo da se nadmudruju sa zakonima, onda će to i raditi. „Ako je taj ključ pripadao mom bratu, kao jedini izvršilac njegove zaostavštine, postao je moj. U svakom slučaju, kada sam dokazao da je taj ključ, bez ikakve sumnje, pripadao Džeriju, i da se sadržaj bančinog sefa može smatrati dokazom, doneo sam i ključ i opis sadržaja sefa pravo kod Vas.“ „Istina. A da li ste razmišljali o tome odakle Vašem bratu sve što ste našli u sefu?“ „Jesam.“ Morales je sačekao nekoliko sekundi, a onda se okrenuo ka Liz. „A Vi, gospođice Palmer, da li ste i Vi o tome razmišljali?“ Držala je ruke čvrsto spojene u krilu, ali joj je glas zvučao smireno i razumno kad je progovorila. „Znam da je osoba koja me je napala tražila novac, očigledno mnogo novca. Mi smo pronašli mnogo novca.“ „I kesicu nečega što gospodin Šarp misli da predstavlja kokain.“ Morales je sklopio ruke na stolu i dalje držeći ključ. „Gospođice Palmer, da li ste, u bilo kom trenutku, videli da je gospodin Džeremaja Šarp posedovao kokain?“ „Nisam.“ „Da li Vam je ikada pominjao kokain ili krijumčarenje narkotika?“ „Ne, naravno da nije. Rekla bih Vam.“