Nora Roberts - Tanka linija

101 „Kao što ste mi rekli za ključ?“ Kada je Džonas zaustio da protestuje, Morales mu je samo odmahnuo rukom. „Biće mi potreban spisak svih Vaših mušterija u poslednjih šest nedelja, gospođice Palmer. Imena, a ako je moguće, i njihove adrese.“ „Mojih mušterija? Zašto?“ . „Velika je mogućnost da je gospodin Šarp koristio Vašu radnju kao pokriće za kontakte.“ „Moju radnju?“ Razjareno je ustala. „Moje brodove? Da li mislite da je mogao da prenosi drogu meni ispred nosa, a da ja toga ne budem svesna?“ Morales je izvadio cigaru i proučavao je. „Iskreno se nadam da niste bili svesni toga, gospođice Palmer. Donećete mi spisak Vaših mušterija do kraja nedelje.“ Bacio je pogled ka Džonasu. „Naravno, Vi imate sva prava da tražite nalog kojim ćete to da sprečite. To bi samo usporilo ceo proces. A ja, naravno, imam sva prava da zadržim gospođicu Palmer u policiji, kao materijalnog svedoka.“ Džonas je gledao kako se plavo-beli dim diže ka tavanici. Bio je u iskušenju da dokaže da Morales blefira nadmećući se zakonima i pravnim terminima. Ali bi to koštalo Liz ko zna koliko sati provedenih u policijskoj stanici. „Postoje trenuci, kapetane, kada je mudrije ne iskoristiti sva svoja prava. Mislim da mogu sa sigurnošću da kažem da sve troje u ovoj prostoriji želimo istu stvar.“ Ustao je i pripalio Moralesu cigaru. „Dobićete svoj spisak, kapetane. I još mnogo toga.“ Morales je podigao pogled i čekao. „Pablo Mančez“, rekao je Džonas. I bilo mu je drago kada je video da se Morales odmah namrštio. „Šta sa Mančezom?“ „On je na Kozumelu. Ili je barem bio“, izjavio je Džonas. „Moj brat se nekoliko puta susreo s njim, po lokalnim barovima i klubovima. Takođe bi mogao da Vas zanima Dejvid Merivort, Amerikanac koji radi iz Akapulka. Izgleda da je on bio taj koji je povezao mog brata sa svojim kontaktima na Kozumelu. Ako stupite u kontakt sa vlastima u Americi, otkrićete da taj Merivort ima poprilično impresivan kriminalni dosije.“ Preciznim rukopisom, Morales je zapisao sva imena iako je bio siguran da ih neče zaboraviti. „Hvala na tim informacijama. Ipak, ubuduće, gospodine Šarpe, bio bih Vam mnogo više zahvalan da mi se sklonite s puta. Doviđenja, gospođice Palmer.“ Nekoliko trenutaka kasnije, Liz je već bila na ulici. „Ne volim da mi neko preti. To je ono što je on radio, zar ne?“ zahtevala je odgovor. „Pretio je da će me strpati u zatvor.“ Džonas je pripalio sebi cigaretu delujući veoma smireno, čak kao da se zabavlja. „Samo je nabrajao svoje opcije, kao i naše.“ „Nije pretio da će tebe da strpa u zatvor“, promumlala je Liz.

102 „Nije mu toliko stalo do mene, koliko se brine za tebe.“ „Brine?“ Zaustavila se ispred automobila koji je Džonas iznajmio držeći se za kvaku. „On je dobar pandur. Ti si jedna od njegovih ljudi.“ Osvrnula se namrgođeno da pogleda policijsku stanicu. „Na čudan način to pokazuje.“ Sićušan dečak je pritrčao kolima i galantno otvorio njena vrata. Nije stigao ni da ispruži ruku, a Liz je već kopala po džepu da mu da novčić. „Gracias.“ Pogledao je novčić, nacerio se kad je video koliko vredi i klimnuo joj glavom sa odobravanjem. „Buenos tardes, senorita13.“ Isto onako galantno joj je zatvorio vrata kada je ušla, a novčić je nestao u njegovom džepu. „Sreća pa ne dolaziš često u grad“, prokomentarisao je Džonas. „Zašto?“ „Bankrotirala bi za nedelju dana.“ Liz je u tašni našla šnalu i pokupila kosu. „Zato što sam klincu dala dvadeset pet pezosa?“ „Koliko si dala onom drugom pre nego što smo ušli kod Moralesa?“ „Kupila sam nešto od njega.“ „Pa da.“ Džonas je izvezao automobil sa parkinga. „Izgledaš kao žena koja ne može da preživi dan bez kutije žvaka.“ „Sad menjaš temu.“ „Tako je. A sad mi reci gde je najbolje da kupim namirnice za čili.“ „I dalje želiš da ti večeras spremim večeru?“ „To će ti odvratiti misli sa svega ovoga. Trenutno smo uradili sve što je u našoj moći“, dodao je. „Večeras bi trebalo da se opustimo.“ Želela je da mu veruje da je u pravu. Ali bila je napeta, uplašena i ljuta. „I kuvanje bi trebalo da me opusti?“ „Jedenje hrane će te opustiti. Problem je što ne možemo da izbegnemo činjenicu da prvo moramo da je skuvamo.“ Sve to joj je zvučalo toliko apsurdno da je digla ruke od objašnjavanja s njim. „Skreni levo na idućem uglu. Reći ću ti šta da kupiš, ti ćeš to kupiti, a onda mi se skloni s puta.“ „Dogovoreno.“ „I posle ćeš ti da čistiš kuhinju.“ „Apsolutno.“ „Zaustavi ovde“, naredila mu je. „I nemoj da zaboraviš, sam si to tražio.“ 13 Prijatan dan Vam želim, gospođice – prim. prev.

103 Liz nikad nije škrtarila kad je kuvala. Čak je koristila prave i autentične meksičke začine jer je smatrala da su mnogo ukusniji od onih koji su se prodavali u standardnim američkim prodavnicama. Naučila je da uživa u meksičkoj hrani i specijalitetima sa Jukatana još kad je bila dete, dok je istraživala poluostrvo sa svojim roditeljima. Nije bila baš fenomenalna kuvarica. Kada je bila sama, najčešće bi sebi napravila samo sendvič, ali kad je kuvala srcem, umela je da spremi obrok koji je bio više nego zadovoljavajući. Možda je, na neki način, želela da ga impresionira. Liz je to sebi priznala dok je stavljala salatu u frižider da se ohladi. Verovatno je bilo potpuno prirodno i bezopasno želeti da impresioniraš nekog svojim kulinarskim umećem. Nakon što je oljuštila i iseckala avokado, začuđeno je shvatila da je uspela da se opusti. Toliko toga, što je radila u poslednjih nekoliko dana, bilo joj je neobično i padalo joj je teško. Bilo je pravo olakšanje donositi odluke samo o tome na koji način da iseče voće i povrće. Na kraju se potrudila još malo oko aranžiranja hrane, zadovoljna kontrastom zelenila, pomorandži i čeri paradajza. Setila se kako je to jedina salata koju je uspevala da natera Fejt da pojede jer je jedino nju smatrala dovoljno lepom. Liz nije bila svesna da se smeši kada je prešla na dinstanje luka i paprike. Dodala je poštenu količinu belog luka i ostavila sve da se krčka. „Već miriše odlično“, komentarisao je Džonas kad je prošao pored kuhinjskih vrata. Samo je bacila pogled preko ramena ka njemu. „Trebalo je da mi se skloniš s puta.“ „Ti kuvaš, ja aranžiram sto.“ Liz je samo slegnula ramenima i okrenula se nazad ka šporetu. Merila je, mešala i začinjavala dok se u kuhinji nije osetila prava čarolija mirisnih začina. Sos, prepun mesa i povrća, lagano se krčkao na tihoj vatri. Zadovoljna sobom, obrisala je ruke o krpu i okrenula se. Džonas je udobno sedeo za stolom i posmatrao je. „Izgledaš dobro“, rekao joj je. „Veoma dobro.“ Izgledalo je tako prirodno. Njih dvoje zajedno u kuhinji, hrana se krčka u šerpi, a povetarac nežno probija kroz prozore i vrata. To ju je podsetilo koliko je truda uložila da nikada ne poželi ova jednostavna zadovoljstva u životu. Liz je spustila krpu na sto i shvatila da ne zna šta bi sa svojim rukama. „Neki muškarci smatraju da žena najbolje izgleda kada stoji pored šporeta.“ „Ne znam. Ako se ja pitam, nerešeno je sa onim kako izgledaš za kormilom svog broda. Koliko će se dugo to kuvati?“ „Oko pola sata.“

104 „Odlično.“ Ustao je i prišao pultu na kom je ostavio dve flaše. „Imamo vremena za malo vina.“ U glavi joj je zazvonio jedva čujan signal za uzbunu. Liz je zaključila da joj je potreban poklopac za čili. „Nemam odgovarajuće čaše.“ „Već sam se pobrinuo za to.“ Iz kese, pored flaša, izvukao je dve čaše za vino sa tankim drškama. „Nisi sedeo besposlen“, promrmljala je. „Nisi mi dala da te pratim u prodavnicu. Morao sam nešto da uradim.“ Otvorio je vino i ostavio ga da malo diše. „Te sveće nisu moje.“ Kada se okrenuo, video je da se Liz igra sa resama jednog od pletenih podmetača koje je stavio na sto. U centru su bila dva tamnoplava kruga koja će lepo isticati boju njenog jela. „Naše su“, rekao joj je Džonas. Uvijala je rese oko svog prsta, pa ih pustila, i onda ponovila isto to. Poslednji put kad je upalila sveće, ostrvo je ostalo bez struje. Ove sveće nisu izgledale dugotrajno i čvrsto, bile su tanke. „Nije bilo potrebe da se ovoliko mučiš. Ja ne volim…“ „Da li te sveće i vino čine nervoznom?“ Pustivši napokon rese, spustila je ruke da padnu pored njenih bokova. „Ne, naravno da me ne čine nervoznom.“ „Onda dobro.“ Sipao je gusto crveno vino u obe čaše. Prilazeči joj, ponudio joj je jednu. „Zato što mene opuštaju. Dogovorili smo se da ćemo se opustiti.“ Otpila je gutljaj, i mada je želela da se povuče što dalje od njega, ostala je tu gde je stajala. „Plašim se da možda od mene očekuješ više nego što mogu da ti pružim.“ „Ne očekujem.“ Kucnuo je svoju čašu o njenu. „Očekujem tačno onoliko, koliko možeš da mi pružiš.“ Pošto je znala da se našla u neobranom grožđu, Liz se okrenula ka frižideru. „Možemo početi sa salatom.“ Zapalio je sveće i prigušio svetla. Govorila je sebi da to nije važno. Atmosfera je tek prijatan dodatak obroku, ništa više. „Veoma je lepa“, rekao joj je Džonas kad je promešala salatu i aranžirala po njoj kriške avokada. „Kako se zove?“ „To je majanska salata.“ Liz je uzela prvi zalogaj i bila je zadovoljna. „Naučila sam taj recept dok sam radila u hotelu. Zapravo, većina mojih jela potiče odatle.“ „Fenomenalno“, zaključio je Džonas posle prvog zalogaja. „Sad se kajem što te nisam ranije nagovorio da nam kuvaš.“

105 „Ovo je sad i nikad više.“ Bila je već dovoljno opuštena da mu se nasmeje. „Obroci nisu…“ „Uključeni u cenu rente“, dovršio je Džonas njenu rečenicu. „Možda bismo mogli da pregovaramo o tome.“ Ovaj put se glasno nasmejala dok je nabadala grejpfrut na viljušku. „Ne bih rekla. Kako se snalaziš u Filadelfiji?“ „Imam kućnu pomoćnicu koja mi sredom napravi musaku.“ Uzeo je još jedan zalogaj, uživajući u kontrastu svežeg zeleniša sa jako začinjenim salatnim prelivom. „I često se hranim napolju.“ „A po zabavama? Pretpostavljam da ideš na puno zabava.“ „Malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva.“ Nije mogao da se seti kada je poslednji put ovako sedeo u kuhinji i uživao u obroku. „Iskreno, to te malo izmori. To lutanje.“ „Lutanje?“ „Kada smo Džeri i ja bili tinejdžeri, seli bismo u automobil u petak uveče i krenuli da lutamo. Ideja nam je bila da pronađemo tinejdžerke koje su isto tako sele u svoje automobile i lutale naokolo. Sve te zabave su ništa drugo nego lutanje u zrelim godinama.“ Blago se namrštila jer joj nije zvučalo glamurozno kao što je zamišljala. „Deluje mi prilično besciljno.“ „Ne deluje. I jeste besciljno.“ „Ali ti mi ne deluješ kao čovek koji išta radi bez cilja.“ „Proveo sam dovoljno besciljnih noći“, promrmljao je. „Onda dođeš do spoznaje da ne bi voleo da ih doživiš još puno.“ I to je bilo to, shvatio je u trenutku. Nije bio problem u poslu, u satima provedenim nad pravnim knjigama ili u sudnici. Problem je bio u noćima bez značaja nakon kojih je želeo nešto više. Podigao je flašu da joj dopuni čašu, ali nije skidao pogled sa njenih očiju. „Zapravo, to sam tek nedavno shvatio.“ Njena krv je počela da se komeša. Namerno, Liz je pomerila svoju čašu sa vinom i ustala da ode do šporeta. „Svi mi u nekom trenutku života donesemo neke odluke, presložimo svoje prioritete.“ „Nešto mi govori da si ti to odavno uradila.“ „Jesam. I nikad nisam zažalila.“ To nije bilo daleko od istine, pomislio je. Ona nije bila tip žene koja bi žalila za bilo čim. „Nikada se ne bi menjala, zar ne?“ Liz je nastavila da sipa čili u činije. „Kako to misliš, menjala?“ „Da možeš da se vratiš jedanaest godina unazad i kreneš drugim putem, ti to ne bi učinila.“

106 Zaustavila se u mestu. Kada se okrenula ka njemu, skroz sa drugog kraja kuhinje, mogao je da vidi odsjaj svetlosti sveća u njenim očima. Štaviše, mogao je da vidi snagu koju ni njena nežnost, niti senke nisu mogli da prikriju. „To bi značilo da se odreknem Fejt. Ne, to nikad ne bih uradila.“ Kada je spustila činije na sto, Džonas ju je uhvatio za ruku. „Ja se tebi divim.“ Uzbuđena zbog njegovih reči, zurila je u njega. „Zbog čega?“ „Zbog toga što si takva kakva jesi.“

107 8. Nijedna uglađena rečenica, nijedna romantična reč je ne bi tako duboko ganula. Liz nije naviknuta na laskanje, ali je bila sigurna da bi žena koja sebe razume, mogla lako da ga odbaci. Iskreno i jednostavno odobravanje je druga stvar. Možda je zbog sveća, vina, intimnosti male kuhinje u praznoj kući. Ali osećala se blisko i prijatno sa njim. Nesvesna da se to uopšte dešava, Liz je spustila štit. „Ne bih mogla da budem ništa drugo.“ „Da, mogla bi. Drago mi je što nisi.“ „Šta si ti?“ pitala se kada je sela pored njega. „Tridesetpetogodišnji advokat koji je upravo shvatio da je mnogo vremena protraćio.“ Podigao je čašu i kucnuo je o njenu. „Nazdravimo najboljem iskorišćavanju prilika.“ Premda nije bila sigurna da ga je razumela, Liz je popila malo vina, a potom ga sačekala da počne da jede. „Mogla bi da upališ auto ovim.“ Džonas je ponovo spustio kašiku u čili i probao ga. Vreli začini su plesali na njegovom jeziku. „Odličan je.“ „Nije previše ljut za tvoj jenkijevski stomak?“ „Moj jenkijevski stomak može to da izdrži. Znaš, iznenađuje me da nisi otvorila restoran kad umeš ovako da kuvaš.“ Ne bi bila ljudsko biće da joj ovaj kompliment nije prijao. „Više volim vodu nego kuhinju.“ „Tu ne mogu da se usprotivim. Ovo si naučila dok si radila u hotelu?“ „Tako je. Ručali bismo tamo. Kuvar bi mi pokazao koliko čega treba da se stavi. Bio je veoma fin“ sećala se Liz. „Mnogo ljudi je bilo fino.“ Želeo je da zna sve, sve male detalje, osećanja, sećanja. Znao je da mora pažljivo da ispita. „Koliko dugo si radila tamo?“ „Dve godine. Ne znam više koliko sam kreveta namestila.“ „A onda si započela svoj posao?“ „Onda sam pokrenula radnju sa ronilačkom opremom.“ Uzela je tanki kreker i prepolovila ga. „To je bilo kockanje, ali ispravna odluka.“ „Kako si to izvela?“ Sačekao je da ga pogleda. „Sa ćerkom?“

108 Povukla se. Čuo joj je to u glasu. „Ne znam šta hoćeš da kažeš.“ „Zanima me sve o tebi.“ Ton mu je bio vedar, znao je da nikada ne bi odgovorila na pritisak. „Koliko žena bi postiglo ono što si ti postigla. Bila si sama i u drugom stanju i gradila sebi život.“ „Zar to deluje toliko neobično?“ Nasmešila se na tu pomisao. „Izbor je uvek ograničen, zar ne?“ „Veliki broj ljudi bi napravio drugačiji izbor.“ Složila se klimanjem glavom. „Drugačiji izbor ne bi bio pravi za mene.“ Otpila je malo vina i pustila sećanja da naviru. „U početku sam bila prilično uplašena, a kako je vreme prolazilo, sve manje i manje. Ljudi su bili veoma dobri prema meni. Možda bi bilo drugačije da nisam imala tu sreću. Porođaj je počeo dok sam čistila sobu 328.“ Oči su joj otoplile kao da je upravo videla nešto lepo. „Sećam se kako držim gomilu peškira i razmišljam 'Bože, to je to, a ja sam raspremila samo polovinu soba.“ Nasmejala se i nastavila da jede. Džonasova činija se hladila. „Radila si na dan kada si se porodila?“ „Naravno. Bila sam zdrava.“ „Znam muškarce koji uzmu slobodan dan zbog zubobolje.“ Ponovo se nasmejala i pružila mu krekere. „Možda žene imaju veći prag tolerancije.“ Samo neke žene, pomislio je. Samo mali broj izuzetnih žena. „A posle toga?“ „Posle toga sam ponovo imala sreće. Žena sa kojom sam radila je poznavala gospođu Alderez. Kada se Fejt rodila, njeno najmlađe dete je tek napunilo pet godina. Ona je čuvala Fejt tokom dana, tako da sam mogla odmah da se vratim na posao.“ Slomio je kreker u šaci. „Mora da ti je to bilo teško.“ „Jedino je bilo teško to što sam napuštala bebu svakog jutra, ali gospođa Alderez je bila divna prema meni i Fejt. Tako sam našla ovu kuću. U svakom slučaju, išlo je sve jedno za drugim. I otvorila sam radnju.“ Pitao se da li ona uviđa da što jednostavnije objašnjava, to dirljivije zvuči. „Rekla si da je radnja bila neka vrsta kockanja.“ „Sve je kockanje. Da sam ostala u hotelu, nikada ne bih mogla da pružim Fejt ono što sam želela. I verovatno bih se osećala kao da sam sebe izneverila. Da li želiš još?“ „Ne.“ Ustao je da sam podigne činije dok porazmisli kako da joj pristupi. Ako kaže nešto pogrešno, ona će ustuknuti. Što mu je više govorila, shvatao je da više želi da zna. „Gde si naučila da roniš?“

109 „Upravo ovde, u Kozumelu. Bila sam malo starija od Fejt.“ Iz navike je počela da odlaže ostatke hrane kada je Džonas pustio vodu u sudoperi. „Roditelji su me doveli. Odmah mi se dopalo. Imala sam utisak da učim da letim.“ „Jesi li se zato vratila?“ „Vratila sam se jer sam ovde uvek osećala mir. Taj osećaj mi je bio potreban.“ „Ali ti si tada još uvek išla u školu u Sjedinjenim Državama.“ „Bila sam na koledžu.“ Liz je čučnula i ispremeštala stvari po frižideru ne bi li napravila prostora. „Prva godina studija. Želela sam da budem morski biolog, nastavnik koji će svaki čas prosvetljavati đake o morskim misterijama. Naučnik koji će pronaći sve odgovore. To je bio tako veliki san. Zasenjivao je sve ostalo do te mere da sam neprestano učila i retko kad izlazila. Tada sam…“ Zastala je. Polako se ispravila i zatvorila frižider. „Trebaće ti svetlo da opereš te sudove.“ „Tada si šta?“ upitao je Džonas i uhvatio je za rame kada je pritisnula prekidač. Pogledala ga je. Svetlo je padalo po njima bez pokretnih senki sveće. „Tada sam upoznala Fejtinog oca i tu je snovima došao kraj.“ Potreba da zna odgovor pomutila mu je rasuđivanje. Zaboravio je da bude pažljiv. „Jesi li ga volela?“ „Da. Da nisam, ne bi bilo Fejt.“ To nije bio odgovor koji je tražio. „Zašto je onda podižeš sama?“ „Očigledno je, zar ne?“ Bes ju je obuzimao i odgurnula mu je ruku. „Nije me želeo.“ „Želeo ili ne, imao je odgovornost prema tebi i detetu.“ „Nemoj da mi pričaš o odgovornosti. Fejt je moja odgovornost.“ „Zakon na to gleda drugačije.“ „Zadrži zakon za sebe“, brecnula se. Mogao je da citira bilo koji član bilo kog zakona, ali to ništa nije značilo. „Nismo bile poželjne.“ „Pa si dozvolila da te ponos spreči da tražiš svoja prava?“ Nestrpljiv, stavio je ruke u džepove i vratio se do sudopere. „Zašto se nisi borila za svoja prava?“ „Želiš li detalje, Džonase?“ Sećanje je sa sobom donelo bol i posebnu vrstu srama. Liz se usredsredila na bes. Vratila se za sto i podigla svoju čašu vina koju je dovršila u gutljaju. „Nisam imala osamnaest godina. Trebalo je da idem na koledž da studiram ono što sam želela kako bih mogla da radim upravo ono što sam htela da radim. Smatrala sam sebe daleko zrelijom od svojih vršnjakinja koje su išle s predavanja na predavanje samo u potrazi za akcijom.

110 Ja sam većinu večeri provodila u biblioteci. Tu sam ga upoznala. Bio je na poslednjoj godini studija i znao je da mora da položi pravosudni inače će se vratiti kući. Njegova porodica je u advokaturi i policiji još od revolucije. Ti možeš da razumeš porodičnu čast, zar ne?“ Pogodila je pravo u centar, ali on je samo klimnuo glavom. „Onda treba da razumeš i ostalo. Viđali smo se svako veče u biblioteci, tako da je bilo prirodno da počnemo da razgovaramo, a onda i da izađemo na kafu. Bio je pametan, privlačan, duhovit i imao je izvanredne manire.“ Ugasila je sveće skoro hirovito. Miris je ispunio prostoriju. „Strašno sam se zaljubila. Kupovao mi je cveće i subotom uveče me vodio u duge mirne šetnje. Kada mi je rekao da me voli, ja sam mu poverovala. Mislila sam đa je ceo svet moj.“ Odložila je vino, nestrpljiva da završi. Džonas ništa nije kazao. „Rekao mi je da ćemo se venčati čim stane na noge. Sedeli bismo u njegovom autu i gledali zvezde, a on bi mi pričao o svom domu u Dalasu i prelepim prostorijama. O zabavama, slugama i lusterima. Bilo je poput priče, ljupke priče u kojoj par živi zauvek u ljubavi. Onda je jednog dana došla njegova majka.“ Liz se nasmejala, ali se uhvatila za naslon stolice toliko snažno da su joj zglobovi pobeleli. I dalje je osećala to poniženje. „Zapravo, poslala je vozača do moje sobe u domu da me pokupi. Markus nije spominjao njenu posetu, ali sam ja bila oduševljena što ću je upoznati. Na pločniku me je čekao jedan prelepi beli rols rojs, kakav se viđa samo u filmovima. Kada mi je vozač otvorio vrata, lebdela sam. Pošto sam ušla, ona mi je predočila životne činjenice. Njen sin treba da održi određenu poziciju i da sačuva određenu sliku o sebi. Bila je sigurna da sam ja veoma fina devojka, ali teško da sam prigodna za jednog Džensena od Dalasa.“ Džonas je reagovao na pomen tog imena, ali nije ništa rekao. Nemirna, Liz je prišla šporetu i počela da riba površinu. „Rekla mi je da je već razgovarala sa sinom i da on razume da veza mora da se završi. Tada mi je ponudila ček kao kompenzaciju. Bila sam ponižena i, još gore od toga, bila sam u drugom stanju. Nisam bila nikome rekla, jer sam tek tog jutra saznala. Nisam prihvatila njen novac. Izašla sam iz auta i otišla pravo kod Markusa. Bila sam sigurna da me voli dovoljno da sve odbaci zbog mene i našeg deteta. Pogrešila sam.“ Oči su joj bile toliko suve da su je bolele. Liz ih je na trenutak pritisnula prstima. „Kada sam otišla kod njega, bio je veoma praktičan. Bilo je lepo, ali sada je gotovo. Roditelji mu kontrolišu finansije i važno je da ih učini srećnim. Ali je želeo da znam da i dalje možemo da se viđamo, s vremena na vreme, dokle god je to sa strane. Kada sam mu rekla za dete, pobesneo je. Kako sam mogla da učinim tako nešto? Ja.“

111 Bacila je kuhinjsku krpu u sudoperu kako bi se natopila vrelom, sapunjavom vodom. „Kao da sam potpuno sama zatrudnela. Nije želeo da rodim, nije želeo da ima nesmotrenu devojku koja je ostala u drugom stanju i koja bi mu pomrsila konce. Rekao mi je da moram da se rešim toga. Toga. Kao da je Fejt stvar koja može da se obriše i zaboravi. Upala sam u histeriju. On je poludeo. Bilo je i pretnji. Rekao je da će raširiti priču kako sam spavala sa svima i kako će njegovi prijatelji to potvrditi. Nikada ne bih mogla da dokažem da je beba njegova. Rekao je da će moji roditelji biti posramljeni, a možda će ih i tužiti ako budem insistirala. Razbacivao se pravnim izrazima koje nisam mogla da razumem, ali sam razumela da je završio sa mnom. Njegova porodica je bila uticajna na koledžu i rekao je da će se postarati da me izbace. Pošto sam bila dovoljno naivna da poverujem u sve što je rekao, uplašila sam se. Dao mi je ček i rekao mi da odem iz države ili, još bolje, iz zemlje, kako bih se postarala za problem. Tako niko ne mora da zna. Nedelju dana nisam uradila ništa. Išla sam na predavanja nesvesna, stalno sam razmišljala da ću se probuditi i da će sve to biti ružan san. A onda sam se suočila s tim. Pisala sam roditeljima i rekla im šta sam mogla. Prodala sam auto koji su mi dali kada sam završila srednju školu, uzela Markusov ček i došla u Kozumel da se porodim.“ Želeo je da zna, zapravo je insistirao da zna, ali sada se kajao. „Mogla si da odeš kod roditelja.“ „Da, ali u to vreme me je Markus ubedio da bi ih bilo sramota. Rekao mi je da će me mrzeti i da će bebu smatrati teretom.“ „Zašto se nisi obratila njegovoj porodici? Imala si prava, trebalo je da se pobrinu za tebe.“ „Da se njima obratim?“ Nikada ranije nije čuo otrov u njenom glasu. „Da se oni pobrinu za mene? Radije bih otišla pravo u pakao!“ Pričekao je trenutak dok ne bude siguran da može smireno da govori. „Oni i ne znaju, zar ne?“ „Ne. I nikada neće saznati. Fejt je moja.“ „A koliko Fejt zna?“ „Zna samo ono što mora. Nikada je ne bih lagala.“ „A da li znaš da se Markus Džensen ustremio na senat, a možda i višu poziciju?“ Brzo je prebledela. „Poznaješ ga?“ „Čuo sam za njega.“ Panika je došla i prošla, a potom se vratio prethodni izraz lica. „On ne zna da Fejt postoji. Niko od njih ne zna. Ne smeju da čuju za to.“ Mirno ju je gledao i kročio prema njoj. „Čega se plašiš?“

112 „Moći. Fejt je moja i ostaće moja. Niko od njih je nikada neće dirnuti.“ „Jesi li zato ostala ovde? Da li se kriješ od njih?“ „Uradiću sve što je potrebno da zaštitim svoje dete.“ „I dalje ga se plašiš.“ Besan zbog svega, Džonas ju je zagrlio. „U tebi je zarobio uplašenu tinejdžerku koja nikada nije dobila priliku da se oseti živom. Zar ne znaš da te se takav čovek ne bi ni setio? I dalje bežiš od nekoga ko te ne bi prepoznao na ulici.“ Ošamarila ga je tako snažno da mu se glava zanela unazad. Disala je ubrzano i ustuknula od njega zapanjena što ga je udarila, nije znala da ima tu nasilnu crtu u sebi. „Nemoj ti da mi govoriš od čega bežim“, procedila je. „Nemoj da mi govoriš kako se osećam.“ Okrenula se i otišla. Pre nego što je stigla do vrata, sustigao ju je, uhvatio za ruku i okrenuo. Više nije znao zašto mu je bes tako snažan, samo je znao da više ne može da ga kontroliše. „Koliko toga si se odrekla zbog njega?“ želeo je Džonas da zna. „Koliko si toga izbacila iz života?“ „To je moj život!“ vikala je na njega. „I ne želiš da ga deliš ni sa kim osim sa svojom ćerkom. Šta ćeš da radiš kada odraste? Šta ćeš da radiš za dvadeset godina kada ne budeš imala ništa osim uspomena?“ „Nemoj.“ Oči su joj se tako brzo napunile suzama i zatreptala je kako bi ih oterala. Ponovo ju je privukao i okretao joj glavu dok ga nije pogledala. „Svima nam je potreban neko. Čak i tebi. Krajnje je vreme da ti to neko dokaže.“ „Ne.“ Pokušala je da okrene glavu, ali ju je preduhitrio. Borila se sa usnama pritisnutim uz svoje, ali ruke su joj bile zarobljene između njihovih tela, a njegove su bile poput čeličnih lanaca oko nje. Emocije koje su već bile mešavina besa i straha, još više su se probudile kada im se pridružila strast. Liz se borila da im se ne prepusti dok su njegove usne zahtevale reakciju i pokoravanje. „Ne boriš se sa mnom“, kazao joj je. Oči su mu bile blizu i prodirale su u njene. „Boriš se sa sobom. Boriš se sa sobom otkako smo se upoznali.“ „Želim da me pustiš.“ Htela je da joj glas bude snažan, ali je zadrhtao. „Da. Želiš da te pustim isto onoliko koliko ne želiš da to učinim. Dugo si donosila svoje odluke, Liz. Ovog puta ću ja odlučiti umesto tebe.“ Njeno ljutito protivljenje izgubilo je bitku protiv njegovih usana kada ju je spustio na kauč. Zarobljeno ispod njega, telo je počelo da joj gori, a krv da vri. Da, borila se sa sobom. Morala je da se izbori sa sobom pre nego što počne da se bori sa njim. Ali gubila je bitku.

113 Čula je sopstveno jecanje kada je usnama krenuo niz njen vrat, a to je bilo odraz čistog zadovoljstva. Osetila je snažnu čvrstu liniju njegovog tela uz svoje i izvila se pod njim, ali to nije bio pokret odbijanja. Želi me, kao da je rekla. Želi me zbog onoga što jesam. Puls joj je postajao sve jači u delovima tela koji su toliko godina bili nemi. Život je prasnuo kroz nju poput olujnog vetra kroz tanko staklo sve dok se poslednja linija odbrane nije raspršila. Uz očajnički uzdisaj, uhvatila mu je lice i privukla njegove usne svojim. Mogla je da oseti ukus strasti, života, obećanja. Želela je sve to. Nesmotrenost, koja je tako dugo bila vezana u njoj, oslobodila se i vladala. U grlu joj je zastao zvuk koji nije odmah prepoznala kao smeh kada ga je zagrlila. Želela je. On je želeo. Neka ostalo ide dodavola. On nije bio siguran šta ga vodi, bes, potreba ili bol. Ali je sada znao da mora da je poseduje, njeno telo, dušu i um. Divljala je pod njim, ali više ne zbog protivljenja. Svaki pokret bio je molba da uzme više, da pruži više i ništa se nije činilo dovoljno brzim. Bila je poput pobesnele oluje, požar koji očajnički želi sve da proguta. Šta god da je probudio u njoj, izletelo je i zarobilo ga. Svukao joj je košulju preko glave i zbacio je u stranu. Srce mu je zatutnjalo. Bila je tako sitna i nežna. Ali je u sebi imao zver koja je predugo bila u kavezu. Usnama joj je uhvatio dojku i oboma je jurnula krv u glavu. Imala je tako svež ukus, kao čaša hladne i čiste vode. Mirisala je na ženu u svom najlepšem i najzavodljivijem stanju. Osetio je kako joj se telo izvija pod njim, napeto poput tetive na luku, vrelo poput komete. Nevinost koja je delom ostala u njoj zadrhtala je pod snažnom strašću. Nijedan muškarac na svetu ne bi tome odoleo. A svaki bi to poželeo. Ljubio ju je po vratu kada je osetio kako mu je strgnula košulju sa leđa. Nije bila u potpunosti svesna šta čini. Od njegovog dodira osetila je potrebe koje nije mogla da porekne. Želela je da ga oseti uz sebe, telo uz telo. Da oseti intimnost koju je tako dugo sebi uskraćivala. Nije bilo nikoga drugog. Kada je osetila kako im se tela spajaju, shvatila je zašto je tako. Postojao je samo jedan Džonas. Vratila je njegove usne na svoje kako bi ga ponovo okusila. Svukao joj je farmerke, ali nije se osetila ranjivo. Osećala se nedodirljivo. Jedva je disala dok se borila sa njegovim pantalonama. Nije mu ostavila izbora. Iz očajničke potrebe da se oslobodi, obuhvatila ga je nogama i privukla ga u sebe. U šoku od prvog dodira, širom je otvorila oči. Posmatrao joj je lice. Usne su joj zadrhtale i otvorile se, ali pre nego što je stigla da dođe do daha, poveo ju je više i brže. Nije znala koliko dugo su balansirali na ivici, zarobljeni

114 između zadovoljstva i ispunjenja. Potom ju je zagrlio, a onda i ona njega, snažno. Zajedno su se oslobodili. Nije govorila. Sistem joj se polako vraćao u ravnotežu i nije mogla da ubrza taj proces. On se nije pomerao. Pridigao bi se, ali ju je samo zagrlio i tu je ostao. Želela je od njega da nešto kaže što bi objasnilo ovaj događaj. Imala je samo jednog ljubavnika i naučila je da ništa ne očekuje. Džonas je naslonio čelo na njeno rame. Borio se sa sopstvenim demonima. „Žao mi je, Liz.“ Nije mogao da kaže ništa gore. Zažmurila je i potisnula emocije. Skoro da je uspela. Mirnija, posegnula je za garderobom na podu. „Ne treba mi izvinjenje.“ Sa zgužvanom garderobom pod rukom, požurila je u kupatilo. Duboko uzdahnuvši, Džonas se uspravio. Nije umeo da razume Liz Palmer. Činilo se da svakim pokretom ide unazad. I dalje je bio zapanjen što je bio tako grub prema njoj i što joj nije dao izbora kako će se stvari završiti. Bolje bi bilo da joj angažuje privatnog telohranitelja i da se preseli nazad u hotel. Nije želeo da je vidi povređenu i osećao je odgovornost, želeo joj je samo dobro, ali nije umeo to da izvede. Kada je stajala u kuhinji i pričala mu šta je proživela, nešto u njemu je počelo da ključa. Nije razumeo kako se to na kraju pretvorilo u strast. Njegovo izvinjenje bilo je neprimereno, ali ni on nije bio bolji. Navukao je pantalone i pošao u svoju sobu. Trebalo je da se iznenadi kada je provirio ka Lizinoj. Oblačila je ogrtač. „Kasno je, Džonase.“ „Jesam li te povredio?“ Uputila mu je pogled od kog ga je obuzeo osećaj krivice. „Da. Sada želim da se istuširam pre nego što legnem.“ „Liz, nemam izgovor što sam bio tako grub i nema načina da ti se za to iskupim, ali…“ „Tvoje izvinjenje me je povredilo“, prekinula ga je. „Ako si rekao sve što si imao, volela bih da budem sama.“ Na trenutak ju je posmatrao, a potom prošao prstima kroz kosu. Kako je mogao da pomisli da je razume kada je ona oduvek bila enigma? „Prokletstvo, Liz, nisam se izvinio što sam vodio ljubav s tobom, već zato što nisam bio nežan. Doslovno sam te bacio na pod i strgnuo ti odeću.“ Prekrstila je ruke i trudila se da ostane smirena. „I ja sam strgnula tvoju.“ Usne su mu zadrhtale, a onda osmehnuo. „Da, jesi.“ U njenim očima nije bilo vedrine. „I da li ti želiš izvinjenje?“ Prišao joj je i spustio ruke na ramena. Ogrtač joj je bio pamučan, tanan i jarkih boja. „Ne. Voleo bih da kažeš da si me želela koliko i ja tebe.“

115 Hrabrost joj je popustila, pa je pogledala neodređeno iza njega. „Rekla bih da je to očigledno.“ „Liz.“ Nežno je privukao njeno lice svom. „U redu. Želela sam te. Sad…“ „Sad“, prekinuo ju je, „hoćeš li da me saslušaš?“ „Nema potrebe ništa da se kaže.“ „Da, ima.“ Poveo ju je do kreveta i povukao da sedne. Mesečina se igrala nad njihovim šakama kada ju je uhvatio za ruku. „Došao sam u Kozumel iz jednog razloga. Moja osećanja po tom pitanju se nisu promenila, ali po nekom drugom jesu. Kada sam te upoznao, mislio sam da nešto znaš, da nešto skrivaš. Povezao sam sve o tebi i Džeriju. Nije mi dugo trebalo da uvidim da postoji nešto drugo. Želeo sam da te upoznam, zbog sebe.“ „Zašto?“ „Ne znam. Nemoguće je da ne marim za tebe.“ Nasmešio se njenom iznenađenom pogledu. „Šalješ u svet sliku kao da si sama sebi dovoljna, a ipak izgledaš tako bespomoćno. Večeras sam te namerno izazvao da pričaš o Fejt i onome što te je dovelo ovde. Kad si mi ispričala, nisam mogao s tim da izađem na kraj.“ Povukla je ruku. „To može da se razume. Većini ljudi je teško da izađe na kraj sa neudatim majkama.“ Bes je u njemu kuljao i ponovo ju je zgrabio za ruku. „Prestani da mi stavljaš reči u usta. Stajala si u kuhinji i govorila, a ja sam mogao da te zamislim mladu, znatiželjnu i punu poverenja kako te neko izdaje i povređuje. Shvatio sam šta ti je to učinilo, kako ti je to zatvorilo vrata svemu što si želela da postigneš.“ „Rekla sam ti da ni za čim ne žalim.“ „Znam.“ Podigao joj je ruku i poljubio je. „Izgleda da sada ja treba da žalim u tvoje ime.“ „Džonase, da li misliš da ičiji život ispadne onakav kakvim ga zamišljamo kao deca?“ Kratko se nasmejao, zagrlio je oko struka i privukao. Liz je na trenutak ostala mirna. Nije bila sigurna kako da reaguje na ovakvo izražavanje nežnosti. Potom mu je naslonila glavu na rame i zažmurila. „Trebalo je da Džeri i ja budemo partneri.“ „U čemu?“ „U bilo čemu.“ Dodirnula je novčić na njegovom lancu. „Imao je jedan ovakav.“ „Baka i deka su nam ih poklonili kada smo bili deca. To su dva identična zlatna novčića od pet dolara. Ja sam svoj uvek nosio okrenut na glavu, a Džeri

116 svoj okrenut na pismo.“ Sklopio je prste oko novčića. „Ukrao je prvi auto kada smo imali šesnaest godina.“ Njeni prsti su se popeli do njegovih. „Žao mi je.“ „Stvar je u tome što nije to morao da uradi, imali smo pristup bilo kom autu u garaži. Rekao mi je da samo želi da proveri može li da se izvuče.“ „Nije ti olakšavao život.“ „Ne, život nije bio lak. Naročito sebi nije činio uslugu. Ali nikada nije uradio ništa iz zlobe. Bilo je trenutaka kada sam ga mrzeo, ali nikada nisam prestao da ga volim.“ Liz se bliže ušuškala. „Ljubav boli više od mržnje.“ Poljubio ju je u teme. „Liz, pretpostavljam da nikada nisi razgovarala o Fejt sa nekim advokatom.“ „Zašto bih to činila?“ „Markus ima odgovornost, barem finansijsku, prema tebi i Fejt.“ „Jednom sam uzela novac od njega. Neću ponovo.“ „Pomoć za izdržavanje deteta može veoma diskretno da se dogovori. Mogla bi da prestaneš da radiš sedam dana nedeljno.“ Liz je duboko uzdahnula i povukla se kako bi mogla da mu vidi lice. „Fejt je moje dete i moja je od trenutka kada mi je Markus pružio ček. Mogla sam da prekinem trudnoću i vratim se životu kao što su i planirali. Odabrala sam da rodim, gajim i izdržavam to dete. Pružala mi je samo zadovoljstvo otkako se rodila i nemam nameru da je delim.“ „Jednog dana će te pitati za njegovo ime.“ Liz je ovlažila usne, ali je klimnula glavom. „Onda ću joj tog dana i reći. Imaće prava na izbor.“ Ne bi je sada pritiskao, ali nije bilo razloga da ne angažuje svog pravnika da počne da istražuje zakone o izdržavanju deteta. „Hoćeš li dozvoliti meni da je upoznam? Znam da je dogovor da ti nestanem iz kuće i života kada se vrati. Tako ću učiniti, ali voleo bih da mi pružiš priliku da je upoznam.“ „Ako još uvek budeš bio u Meksiku.“ „Imam još jedno pitanje.“ Nasmešila se polako. „Samo još jedno.“ „Nisi imala druge muškarce, zar ne?“ Osmeh je izbledeo. „Ne.“ Osetio je istovremeni nalet zahvalnosti i krivice. „Onda mi dozvoli da ti pokažem kako bi to trebalo da izgleda.“ „Nema potrebe da…“ Nežno joj je sklonio kosu sa lica. „Da, ima. Za nas oboje.“ Poljubio joj je kapke. „Želeo sam te od samog početka.“ Njegove usne na njenim bile su slatke

117 i nežne poput prolećne kiše. Polako joj je svukao ogrtač sa ramena i ispratio trag toplim usnama. „Koža ti je poput zlata“, prošaputao je, a onda prstom prešao preko njenih dojki i mesta gde se boja kože menjala. „I tako bleda. Želim celu da te vidim.“ „Džonase…“ „Celu…“ ponovio je i gledao je u oči dok se vrelina nije ponovo uzburkala. „Želim da vodim ljubav sa tobom.“ Nije se opirala. Nikada u životu je niko nije dotakao s takvom vrelinom, niti ju je gledao s takvom željom. Kada ju je povukao na leđa, Liz je ležala na krevetu gola i čekala. „Predivno“, prošaputao je Džonas. Telo joj je pod mesečinom bilo med i mleko. A oči su joj bile tamne. Tamne, širom otvorene i nesigurne. „Želim da mi veruješ.“ Otpočeo je polako istraživačko putovanje od njenih stopala. „Želim da znam da me se ne plašiš kada te pogledam.“ „Ne plašim te se.“ „Nekada jesi. Možda sam to čak i želeo. Ali više ne.“ Jezikom je skliznuo niz njenu kožu i poigravao se iza njenih kolena. Od te moći se izvila i uzdahnula. „Džonase…“ „Opusti se.“ Nežno je podigao ruke do njenih kukova. „Želim da osetim kako se topiš. Lezi, Liz. Dozvoli mi da ti pokažem šta možeš da imaš.“ Poslušala ga je samo zato što nije imala snage da se odupre. Šaputao joj je, milovao, grickao, sve dok nije bila previše izgubljena u onome što joj pruža da bi mu uzvratila. Ali on je želeo da bude tako. Želeo je da je uzme kao da je niko nikada nije dodirnuo. Ni on, niti bilo ko drugi. Polako, temeljno i sa velikim strpljenjem, zavodio ju je i zadovoljavao. Dok je usnama prelazio preko njene butine, činilo mu se da čuje kako joj koža pevuši. Nije znala da može da bude ovakvo, tako duboko i mračno. Shvatila je da ovde postoji sloboda koju je mogla da uporedi samo sa ronjenjem kroz tihe dubine. Telo joj je lebdelo, bila je u bestežinskom stanju, ali je osećala svaki dodir i pokret. Kao u snu, osećanja su je obuzimala tako meko i maglovito, svaki osećaj se sjedinjavao sa drugim. Koliko dugo to može da traje? Možda, ipak, postoji zauvek. Noge su joj bile vitke i čvrste. Kao kod plesačice, pomislio je, zategnute, utrenirane. Miris iz činije na njenom garderoberu začinjavao je vazduh, ali njegovu glavu je zanosio miris njenog tela, hladan poput vodopada. Misli su mu bile ispunjene potrebom da je zadovolji. Ljubav, kada je nesebična, ima neverovatnu moć. Jezikom je prodirao u vrelinu i stegnuo joj je ruke kada se izvila, iznenađena naglim povlačenjem iz sveta u kom je lebdela u svet u kom je sve

118 previralo. Povukao se od nje, istovremeno strpljiv i nemiran, sve dok nije zadrhtala od zadovoljstva. Kada su joj se ruke opustile pod njegovim, privukao ih je svom telu i zadovoljio sebe. Nije znala da strast može tako daleko da dosegne niti da telo može da izdrži takvu mešavinu osećanja. Njegove ruke pokazale su joj tajne koje nikada nije umela ni da zamisli. Njegove usne, ugrejane od njene kože, otvarale su misterije i šaputale odgovore. Izazivao ju je, uzbuđivao, nežno milovao, a onda proždirao. Boreći se za vazduh, morala je da mu dozvoli sve što bi poželeo i da zahteva od njega da joj pokaže još. Kada je ušao u nju, pomislila je kako je to sve, čak i više od onoga što bi mogla da poželi. Ako je ovo ljubav, onda je nikada nije osetila. Ako je ovo strast, onda je samo zagrebala njenu površinu. Sada je vreme da se rizikuje i ode dublje. Željna, spremna, držala se za njega. Osetio je poverenje u njoj i to poverenje ga je nepodnošljivo pokretalo. Shvatio je da je i ranije osećao želju i potrebu, ali nikada tako potpuno. Nikada nije očekivao da će oseti ovakvu povezanost. Snažne, kompleksne i neizbežne emocije su ga obuzele. Pripadao joj je podjednako potpuno kako je želeo da i ona pripada njemu. Uzeo ju je tako polako da se oduševljenje koje ju je vodilo, činilo beskrajnim. Koža mu je bila vlažna kada mu je usnama dodirnula vrat. Puls mu je bio brz koliko i njen. Prodrmao ju je vrtoglav osećaj pobede koji je potisnuo strast pre nego što je stigla da se proširi. Tada ju je povukao ka sebi, a njeno telo, meko i gipko, podiglo se poput talasa. Zagrljeni i spojenih usana, kretali su se zajedno. Kosa joj je padala preko leđa poput kiše. Osetila je kako mu srce snažno kuca uz njene grudi. I dalje spojeni, ponovo su legli. Ritam se ubrzao. Očaj je rastao. Čula ga je kako uzdiše i izgovara njeno ime pre nego što su se vrata naglo otvorila i pre nego što su se izgubili u poplavi.

119 9. Polako se probudila i lenjo se protezala. Zatvorenih očiju čekala je da zazvoni budilnik. Nije se često osećala tako opušteno, čak ni kad se budi, tako da se razmazila i uživala u luksuzu da ne radi ništa. Razmišljala je kako će za sat vremena biti u radnji i prelistavati dnevni plan rada. Stakleno dno, pomislila je i namrštila se. Da li bi trebalo da ga iznese? Nije mogla da se seti. Tada je na prepad shvatila da ne može da se seti jer, zapravo, ne zna. Nije se bavila rasporedom već dva dana. A sinoć… Otvorila je oči i pogledala Džonasa. „Mogao sam da posmatram tvoj um kako se budi.“ Poljubio ju je. „Fascinantno.“ Liz je povukla pokrivač malo više. Šta bi trebalo da kaže? Nikada nije provela noć sa muškarcem, nikada se sa njim nije probudila. Pročistila je grlo i pitala se da li je svaki muškarac, kada se probudi, privlačan kao Džonas Šarp. „Kako si spavao?“ izustila je i osetila se smešno. „Lepo.“ Nasmešio joj se i sklonio joj vrhom prsta kosu sa obraza. „A ti?“ „Lepo.“ Nervozni prsti su se igrali sa posteljinom dok ih on nije smirio dodirom. Oči su mu bile tople i snažne i od njih joj je srce poskakivalo. „Malo je kasno da budeš nervozna u mom društvu, Elizabet.“ „Nisam nervozna.“ Ali su joj se obrazi zarumeneli kada joj je poljubio golo rame. „Ipak, prilično mi laska… Ako si nervozna…“ Okrenuo je glavu kako bi se vrhom jezika poigrao sa njenim uhom. „To znači da nisi ravnodušna. Ne bih voleo da mislim da ti je usputno to što si sa mnom… još uvek.“ Da li je moguće da ovog jutra toliko želi ono čime se sinoć zasitila? Činilo joj se da ne treba da bude tako, a ipak, telo joj se drugačije osećalo. Slušače, kao i uvek, prvo svoj razum. „Mora da je vreme da se ustaje.“ Jednom rukom je čvrsto držala pokrivač, pridigla se na laktove i pogledala na sat. „To nije tačno.“ Zatreptala je i ponovo usredsredila pogled. „Nemoguće je da je osam i petnaest.“ „Zašto da ne?“ Skliznuo je rukom ispod pokrivača i pomilovao joj butinu.

120 „Zato.“ Od njegovog dodira puls joj se ubrzao. „Uvek navijeni budilnik u šest i petnaest.“ Shvativši da će mu jutros biti izazov, Džonas ju je ovlaš ljubio po ramenu, pa niz ruku. „Sinoć ga nisi navila.“ „Ja uvek…“ Zastala je. Bilo joj je dovoljno teško da razmišlja dok je on dodiruje, a kada se setila prethodne noći, bilo je skoro nemoguće razumeti zašto mora da razmišlja. Misli joj nisu bile usredsređene na budilnik, rasporede i mušterije kada joj se telo sklupčalo u Džonasovom zagrljaju. Njene misli, kao i sada, bile su ispunjene njim. „Uvek šta?“ Poželela je da prestane da joj odvraća pažnju prstima koji su joj nežno klizili po koži. A poželela je da je dodiruje svuda istovremeno. „Uvek ustajem u šest, navila budilnik ili ne.“ „Ovog puta nisi.“ Nasmejao se dok ju je polako opuštao i spuštao nazad. „Izgleda da bi ponovo trebalo da budem polaskan.“ „Možda ti previše laskam“, prošaputala je i pošla da ustane. On ju je samo vratio ka sebi. „Moram da ustanem.“ „Ne, ne moraš.“ „Džonase, već kasnim. Moram da se vratim na posao.“ Sunčevi zraci su joj plesali na licu. Želeo je da ih vidi na celom njenom telu. „Jedino što moraš da uradiš jeste da vodiš ljubav sa mnom.“ Poljubio joj je prste, a potom ih polako odvojio od pokrivača. „Neću preživeti dan bez tebe.“ „Čamci…“ „Siguran sam da su već napolju.“ Uhvatio joj je dojku i palcem joj masirao bradavicu. „Čini mi se da je Luis veoma sposoban.“ „Jeste. Nisam išla dva dana na posao.“ „Još jedan dan neće smetati.“ Telo joj je drhtalo od potrebe koja joj se polako uvukla i u misli. Zagrlila ga je. „Pretpostavljam da neće.“ Još otkako je bila dete nije ostala u krevetu do deset. Liz se osećala neodgovorno kada je pristavila kafu. Istina je da Luis može da izađe na kraj sa radnjom i čamcima dobro koliko i ona, ali to nije njegov posao, već njen. Ona kuva jutarnju kafu u deset sati dok joj je telo i dalje toplo od ljubavi. Ništa nije isto otkako je Džonas Šarp prešao njen prag. „Nema svrhe da samoj sebi otežavaš što si uzela slobodno jutro“, kazao je Džonas kada se pojavio iza nje. Liz je stavila hleb u toster. „Verovatno nema, pošto čak i ne znam kakav mi je raspored danas.“

121 „Liz.“ Džonas ju je uhvatio za ruke i okrenuo je ka sebi. Posmatrao ju je i odmeravao raspoloženje pre nego što je progovorio. „Znaš, u Filadelfiji me smatraju radoholičarem. Prijatelji su bili zaista zabrinuti zbog količine posla i radnih sati koje preuzimam na sebe. U poređenju sa tobom, ja sam u penziji.“ Namrštila se kao da se koncentriše na nešto. Ili je možda iznervirana. „Oboje radimo ono što moramo.“ „To je istina. Čini se da ja sad moram da te uznemiravam dok se ne opustiš.“ Morala je da se nasmeši. Rekao je to tako ozbiljno, ali oči su mu se smešile. „Sigurna sam da te bije glas da si stručnjak u uznemiravanju.“ „To mi je bio glavni predmet na koledžu.“ „Svaka ti čast. Ali ja sam stručnjak u organizovanju svog vremena. Gotov mi je tost.“ Pustio ju je da ga uzme, sačekao da ga namaze puterom, a onda uzeo parče za sebe. „Spomenula si neke časove ronjenja.“ I dalje se mrštila kada je čula kako je kafa provrila. Posegnula je za jednom šoljom, potom oklevala, a onda uzela i drugu. „Sta sa njima?“ „Želeo bih da odem na jedan. Danas.“ „Danas?“ Pružila mu je kafu i otpila svoju još dok je stajala pored šporeta. „Moram da vidim šta je na rasporedu. S obzirom na okolnosti, oba čamca bi trebalo da su na pučini.“ „Ne želim grupni čas, već privatni. Ti možeš da me izvedeš na Izgnaniku.“ „Obično se Luis bavi privatnim časovima.“ Nasmešio joj se. „Ja bih radije da radim sa menadžmentom.“ Liz je stresla mrvice hleba sa prstiju. „U redu. To će te koštati.“ Podigao je šolju u znak pozdrava. „Nisam ni sumnjao.“ Liz se smejala kada se Džonas parkirao na uzani parking kod hotela. „Ako ti je ukrao novčanik, zašto si ga branio?“ „Svi imaju prava na advokata“, podsetio ju je Džonas. „Uostalom, mislio sam da će ostaviti moj novčanik na miru ako ga ja odaberem za klijenta.“ „I je li tako učinio?“ „Jeste.“ Džonas ju je uhvatio za ruku kada su prešli ulicu. „Umesto toga mi je ukrao sat.“ Zakikotala se devojački i naivno, to nikada nije čuo kod nje. „I jesi li ga spasao zatvora?“ „Dobio je dve godine uslovno. Vidiš, čini se da posao dobro ide.“ Liz je sakrila oči od sunca i pogledala ka radnji. Luis je revnosno opremao dva para opremom za ronjenje. Kratak pogled nalevo pokazao joj je da je samo

122 Izgnanik ostao usidren. „Kozumel postaje veoma popularan“, prošaputala je. „Zar nije to i namera?“ „Za posao?“ Slegnula je ramenima. „Bila bih budala ako bih se požalila.“ „Ali?“ „Ali ponekad razmišljam kako bi bilo lepo da se spreče promene. Ne želim da vidim vodu prepunu ulja za sunčanje. Hola, Luise.“ „Liz!“ Nakratko je pogledao Džonasa pre nego što joj se nasmešio. „Mislili smo da si nas napustila. Kako je bilo u Akapulku?“ „Drugačije“, kazala je dok je već tražila iza pulta dnevni raspored. „Je li bilo problema?“ „Hose se postarao za nekoliko popravki. Vratio sam Migela kao ispomoć, ali sam motrio na njega. Dobio sam ovu, kako je ono zoveš, brošuru o motorima na vodi.“ Izvadio je šareni pamflet, ali je Liz samo klimnula glavom. „Birnkmanova grupa je na ronjenju. Jesmo li ih vodili na Palankar?“ „Dva dana zaredom. Migelu su se dopali. Daju dobar bakšiš.“ „Hmmm. Vodiš radnju sam.“ „Bez problema. Hej, dolazio je neki tip.“ Iskrivio je izraz lica dok je pokušavao da se seti imena. „Mršav, Amerikanac… Onaj koji te je odveo na početničko putovanje.“ Prelistala je račune i bila je zadovoljna. „Trajdent?“ „Si, to je to. Svratio je dvaput.“ „Je li nešto iznajmio?“ „Ne.“ Luisove obrve su zaigrale ka njoj. „Tražio je tebe.“ Liz je slegnula ramenima da završi razgovor. Ako nije ništa iznajmio, onda je ne zanima. „Ako je ovde sve pod kontrolom, odvešću gospodina Šarpa na čas ronjenja.“ Luis je brzo pogledao Džonasa, a potom skrenuo pogled. Bilo mu je neprijatno od njega, ali je Liz izgledala srećnije. „Želiš li da donesem opremu?“ „Ne, ja ću se pobrinuti za to.“ Podigla je pogled i nasmešila se Džonasu. „Ispuni formular za gospodina Šarpa i daj mu račun za opremu, lekciju i putovanje brodom. Pošto je već…“ zaustavila se da pogleda na sat, „skoro jedanaest sati, neka bude cena za pola dana.“ „Pravo si srce“, prošaputao je Džonas kada je otišla do polica da odabere opremu. „Dobili ste najboljeg učitelja“, kazao je Luis, ali ga je ponovo samo kratko pogledao. „Siguran sam da ste u pravu.“ Džonas je odsutno prelistavao novine koje je Luis značajno bacio prema njemu na pult. Nedostajalo mu je da sedi i čita

123 jutarnje novine uz kafu. Španski naslovi mu ništa nisu govorili. „Treba li nešto da znam?“, pitao je Džonas pokazujući na novine. Luis se malo opustio dok je pisao. Džonasov glas nije toliko ličio na Džerijev kada ga ne gleda. „Nisam imao priliku da ih prelistam. Bilo je mnogo posla jutros.“ Nastavivši po navici, Džonas je okrenuo list. Naišao je na izbledelu crnobelu Erikinu sliku. Džonasovi prsti su se stisli. Pogledao je pozadi i video da je Liz zauzeta i okrenuta leđima ka njemu. Bez reči, stavio je novine preko računa koji je Luis ispunjavao. „Hej, ovo je…“ „Znam“, kazao je tiho Džonas. „Šta kaže?“ Luis se nagnuo nad novinama da pročita. Ponovo se ispravio veoma tiho i lice mu je bilo bledo. „Mrtva“, prošaputao je. „Mrtva je.“ „Kako?“ Luis je opustio, pa stegnuo prste nad hemijskom koju je držao. „Izbodena je.“ Džonas se setio noža koji je bio pod Lizinim grlom. „Kada?“ „Sinoć.“ Luis je morao dvaput da proguta knedlu. „Našli su je sinoć.“ „Džonase“, pozvala ga je Liz, „koliko imaš kilograma?“ Gledajući Luisa, Džonas je okrenuo novine i odgovorio: „Sedamdeset sedam. Ona ne mora sada da sazna ovo“, dodao je diskretno. Izvadio je novčanice iz novčanika i spustio ih na pult. „Završi pisanje računa.“ Nakon kratke borbe, Luis je savladao strah i ispravio se. „Ne želim da se nešto dogodi Liz.“ Džonas ga je pogledao pravo u oči i napetost je trajala nekoliko sekundi pre nego što se opustio. Luis je bio preplašen, ali je razmišljao o Liz. „Ne želim ni ja. I postaraću se da se ništa i ne desi.“ „Doneo si nevolje.“ „Znam.“ Pogled mu je skrenuo sa Luisa ka Liz. „Ali ako ja odem, neće i nevolja.“ Po prvi put, Luis je naterao sebe da istraži Džonasovo lice. Trenutak kasnije ispustio je dugačak dah. „Dopadao mi se tvoj brat, ali mislim da je on taj koji je doneo nevolje.“ „Više nije važno ko ih je doneo. Ja ću je paziti.“ „Onda dobro pazi“, upozorio ga je Luis tiho. „Veoma dobro pazi.“ „Prva lekcija“, kazala je Liz kada je otključala magacin. „Svaki ronilac nosi svoju opremu i za nju je odgovoran.“ Cimnula je glavom ka Džonasu. Pogledavši Luisa još jednom, ušao je u magacin da pokupi stvari.

124 „Priprema za ronjenje je dvostruko veći posao nego samo ronjenje“, počela je dok je podizala boce sa kiseonikom. „Dobro je to što vredi. Vratićemo se pre zalaska sunca, Luise. Hasta luego.“ „Liz.“ Zaustavila se i okrenula ka Luisu koji je oklevao na vratima. „Hasta luego“, kazao je i sklopio prste oko medaljona koji je nosio oko vrata. Čim se ukrcala, Liz je prepakovala opremu. Po navici, proverila je da li je sve u redu sa brodom. „Možeš li da nas odvežeš?“, pitala je Džonasa. Prošao joj je prstima kroz kosu i iznenadio je. Izgledala je tako stručno, tako spremno. Pitao se da li je svojom blizinom štiti ili dovodi u opasnost. Postalo je od životnog značaja da veruje u ovo prvo. „Podneću.“ Osetila je leptire u stomaku kada je nastavio da je gleda. „Onda prestani da me gledaš i učini to.“ „Volim da te gledam.“ Privukao ju je bliže samo da je zagrli. „Mogao bih godinama da te gledam.“ Podigla je ruke, oklevala, a potom ih spustila. Bilo bi tako lako da mu veruje. Da ponovo ima poverenja, da nešto ponovo pruži, da ponovo bude povređena. Želela je da mu priča o ljubavi koja u njoj raste, širi se i jača svakog trenutka. Ali kad bi mu rekla, više ne bi imala iluziju da je sve pod kontrolom. Bez kontrole ostaje bez odbrane. „Počeo si u jedanaest“, kazala je, ali nije mogla da odoli da ne udahne duboko njegov miris i povinuje se sećanju. Pošto ga je ponovo nasmejala, privukao ju je sebi. „Ja plaćam račun, ja ću da brinem o vremenu.“ „Čas ronjenja“, podsetila ga je. „I ne možeš da roniš dok nas ne odvežeš.“ „Jasno, gospođo.“ Ali pre nego što je skočio nazad na dok, poljubio ju je snažno i ostavio je bez daha. Liz je duboko udahnula pre nego što je upalila motore. Samo je mogla da se nada da izgleda kao da je sve pod kontrolom jer se nije tako osećala. On dobija bitku, razmišljala je, u kojoj i ne zna da se bori. Pričekala ga je da joj se ponovo pridruži pre nego što je usmerila brodić napred. „Postoje mnoga mesta za ronjenje na kojima nam ne treba brod, ali sam mislila da bi uživao malo dalje od plaže. Palankar je jedan od najlepših grebena u Karibima. Verovatno je najbolje tamo da počnemo jer je severni deo plitak i ima kosina. Uzbudljivije je nego da samo uskočimo vertikalno. Postoje brojne pećine i prolazi, pa je zanimljivo roniti.“ „Siguran sam, ali ja sam imao nešto drugo na umu.“ „Nešto drugo?“ Džonas je izvadio manju knjigu iz džepa i prelistao je. „Na šta ti liče ovi brojevi?“

125 Liz je prepoznala adresar. Uzeo ga je iz Džerijevog sefa u Akapulku. I dalje je imao prioritete, podsećala se, a potom smanjila gas kako bi pustila brod da pluta. Brojevi su bili ispisani u preciznim urednim redovima. Bilo koje dete koje je slušalo časove geografije bi ih prepoznalo. „Geografska širina i dužina.“ Klimnuo je glavom. „Imaš li mapu?“ Shvatila je da mu je ovo plan otkako je prvi put ugledao brojeve. To što su ljubavnici ništa nije promenilo. „Naravno, ali za ovo mi ne treba. Poznajem ove vode. To je blizu obale Ženskog ostrva.“ Liz je prilagodila kurs i pojačala brzinu. Možda je kurs već bio određen za njih dvoje i pre ovoga, pomislila je. Nisu imali drugog izbora nego da sačekaju i vide šta će da se dogodi. „Biće to dugo putovanje. Možeš da se opustiš.“ Spustio joj je šake na ramena i počeo da je masira. „Nećemo naći ništa, ali moram da odem.“ „Razumem.“ „Da li bi više volela da odem sam?“ Odmahnula je glavom, ali nije ništa rekla. „Liz, ovo mora da je bilo mesto za odbacivanje robe. Do sutra će Morales imati ove brojeve i poslaće svoje ronioce. Moram lično to da vidim.“ „Juriš senke, Džonase. Džerija nema. Ne možeš da učiniš ništa da to promeniš.“ „Saznaću zašto. I saznaću ko. To će biti dovoljno.“ „Hoće li?“ Snažno je držala kormilo i pogledala preko ramena. Oči su mu bile blizu, ali su ponovo imale onaj hladan i odlučan izraz. „Ne bih rekla. Tebi neće biti dovoljno.“ Liz je ponovo usmerila pogled ka moru. Odvešće ga tamo gde želi. Ma Mujeres, Žensko ostrvo, bilo je mali dragulj u vodi. Okruženo grebenima i netaknutim lagunama, bilo je jedno od savršenih utočišta Kariba. Brodovi za žurke sa kontinentalne obale ili drugih ostrva su ovde svakodnevno plovili i nudili mušterijama razne oblike ronjenja. Nekada je bilo poznato po gusarima i božanskim blagoslovima. Liz je spustila sidro nedaleko od jugozapadne obale. Ponovo je postala predavač. „Važno je da znaš i razumeš i ime i upotrebu svakog dela opreme. Nije u pitanju samo stavljanje kiseonika u usta. Bez pušenja“ dodala je kada je Džonas izvadio cigaretu. „Kao prvo, nesmotreno je da truješ sopstvena pluća, a potpuno je apsurdno da to činiš pre ronjenja.“ Džonas se naslonio na klupu iza sebe. „Koliko dugo ćemo biti dole?“ „Bićemo manje od sat vremena. Ovde dubina doseže do dvadeset i pet metara. To znači da će kiseonik biti tri puta gušći nego što je tvoj sistem

126 navikao. Kod nekih ljudi u ovim dubinama to može da uzrokuje privremeni nesklad. Ako počneš da osećaš vrtoglavicu, odmah mi daj znak. Spuštaćemo se u etapama da bismo dali tvom telu vremena da se navikne na promene u pritisku. I penjaćemo se na isti način. Ako to uradiš previše brzo, rizikuješ da ti pozli od dekompresije. To može da ima fatalni ishod.“ Dok je govorila, raširila je opremu uz nameru da mu objasni svaki deo. „U vodi ništa ne sme da se shvati zdravo za gotovo. To nije tvoj rejon. Zavisiš od svoje opreme i zdravog razuma. Predivno je i uzbudljivo, ali nije luna-park.“ „Da li istu lekciju održiš i na običnom brodu za ronjenje?“ „Uglavnom.“ „Veoma si dobra u tome.“ „Hvala.“ Podigla je merač. „Sad…“ „Možemo li da počnemo?“ pitao je i posegnuo za opremom. „Počinjemo. Ne možeš da roniš, a da ne znaš ništa o opremi.“ „To je merač dubine.“ Klimnuo je glavom ka njenoj ruci dok se skidao do donjeg veša. „I to veoma sofisticiran. Nisam znao da radnje za ronilačku opremu smatraju neophodnim da imaju tako kvalitetnu opremu.“ „Ovo je moje“, prošaputala je. „Ali imam i nekoliko za iznajmljivanje.“ „Mislim da nisam spomenuo da imaš najbolju opremu koju sam ikada video. Nije u ravni sa tvojom ličnom, ali je kvalitetna. Možeš li da mi pomogneš?“ Liz je ustala da mu pomogne da obuče uzani, rastegljivi kostim. „Spuštao si se ranije.“ „Ronim od petnaeste godine.“ Džonas je zakopčao odelo pre nego što se sagnuo da lično proveri boce sa kiseonikom. „Od petnaeste godine.“ Liz je svukla košulju i bacila je u stranu. Ljutito je svukla šorts dok na sebi nije imala ništa osim tananog bikinija i prekornog pogleda. „Zašto si me onda pustio onoliko da pričam?“ „Dopalo mi se da te slušam.“ Džonas je podigao pogled i osetio kako mu krv vri. „Skoro koliko i da te gledam.“ Nije bila raspoložena za laskanje, a kamoli za šarmiranje. Bez molbe za pomoć, uvukla se u svoj kostim. „I dalje ćeš platiti čas.“ Džonas se nasmešio dok je pregledao peraja. „Nisam ni sumnjao.“ Ostatak opreme je navukla u tišini. Bilo je čak i njoj teško da prepozna da li je zaista ljuta. Znala je samo da ovaj dan i ronjenje nisu bili tako jednostavni kako je mislila da će biti. Podigla je klupu i izvukla dva kratka metalna štapića u obliku palice. „Čemu služi ovo?“, pitao je Džonas kada mu je pružila jedan.

127 „Kao osiguranje.“ Prilagodila je masku. „Idemo u pećine gde spavaju ajkule.“ „Ajkule ne spavaju.“ „Sadržaj kiseonika u pećinskim vodama ih održava u stanju mirovanja. Ali nemoj da misliš da možeš da im veruješ.“ Bez dalje reči, prevrnula se u stranu i sišla niz merdevine. Voda je bila bistra kao staklo, tako da je mogla da vidi dublje od trideset metara. Kada je čula Džonasa kako se spušta pored nje, okrenula se da se uveri da on zaista zna šta radi. Primetivši njen skeptičan izraz lica, Džonas je samo spojio kažiprst i palac u krug, a potom pokazao na dole. Bio je napet. Liz je osetila to iako je razumela da to nema nikakve veze sa njegovim veštinama pod vodom. Njegov brat je ovde jednom ronio, bila je sigurna u to koliko i Džonas. A razlog njegovog ronjenja bio je razlog njegove smrti. Više nije morala da razmišlja da li je ljuta. Jednim gestom ličnim poput poljupca, pružila mu je ruku. Zahvalan, Džonas je skupio prste oko njene ruke. Nije znao šta traži niti zašto je nastavio da traži kada je našao više nego što je očekivao. Njegov brat se igrao sa pravilima i u toj igri izgubio. Neki bi rekli da tu postoji pravda. Ali oni su bili blizanci, zajedno su se rodili, morao je da nastavi da traži i da se nada. Liz je odmah ugledala ražu i cimnula Džonasovu ruku. Takve stvari nikada nisu prestale da je očaravaju. Ogromne manta raže su plivale zajedno, hranile se planktonima i nisu ih ometali uljezi koji rone. Liz je pošla napred oduševljena što pliva sa njima. Krupna usta raža bi mogla da slome i progutaju ljuskara. Raspon njihovih peraja od šest i više metara bio je predivan. Bez straha, Liz je posegnula da ih dodirne. Zadovoljstvo je naišlo lako, kao što se uvek osećala u moru. Oči su joj se smejale kada je ponovo prišla Džonasu. Spustili su se dublje i njegova napetost je počela da popušta. Ovde je bila drugačija. Bila je vedrija. Nekakva opuštenost je odagnala tugu koja joj je naizgled uvek u očima. Izgledala je slobodno i srećnije. Ako je moguće zaljubiti se za tren, onda se Džonas tada zaljubio, dvanaest metara pod vodom, u sirenu koja je zaboravila da mašta. Sve što je videla, sve što je dodirnula, očaravalo ju je. Video je to u njenim pokretima, u načinu na koji je posmatrala sve kao da je to njeno prvo ronjenje. Kada bi mogao da nađe način, ostao bi tu sa njom, okružen ljubavlju i zaštićen dubinom. Plivali su dublje, ali polako. Ako je nešto zlo počelo ili se završilo tu, nije ostavilo trag. More je bilo mirno i tiho i puno života, previše lepog da bi postojao u vazduhu.

128 Kada je iznad njih prošla senka, Liz je podigla pogled. Za sve godine ronjenja nikada nije videla nešto tako predivno. Hiljade srebrnastih hemulida kretale su se zajedno u jatu, tako stisnute jedna uz drugu da su izgledale kao jedno stvorenje. Širom otvorenih očiju od oduševljenja, Liz je podigla ruke i izdigla se gore. Talas se kretao zajednički i izbegavao je uljeza. Oduševljena, dala je Džonasu znak da joj se pridruži. Bila je to prirodna potreba da podeli čaroliju. Ovo je način na koji ju je more privlačilo da ga izučava, podsticalo je da istraži i nekada je pozvalo da sanja. Prstiju spojenih sa Džonasovim, povukla ga je sebi. Jato riba se podelilo napola i pretvorilo se u dve ujedinjene formacije koje su plivale oko njih. More ih je bilo prepuno. Gusti oblaci srebra bili su tako usko grupisani da se činilo da se sjedinjuju. U tom trenutku nikada nije bila bliža svojim fantazijama. Slobodno je plutala okružena čarolijom i držeći ljubavnika za ruku. Instinktivno je zagrlila Džonasa i držala se njega. Jata riba su plivala oko njih, a potom otišla dalje. Osetio je kako joj puls udara kada joj je dodirnuo zglob. Video je oduševljenost u njenom pogledu. Sputan ljudskom krhkošću u vodi, mogao je samo da joj dodirne obraz. Kada je podigla svoju ruku da njegovu pritisne bliže, to je bilo dovoljno. Jedno uz drugo, nastavili su da se spuštaju dublje. Krečnjačke pećine bile su jezive i očaravajuće. Džonas je ugledao jegulju kako promalja i izvija glavu, iz znatiželje ili upozorenja. Stara kornjača, sa kornjačom na leđima, pridigla se ispod kamena i zaplivala između njih. A na samom ulazu u pećinu, Liz je pokazala prstom ka još jednoj misteriji. Ajkula se kretala po pesku, a njene sitne crne oči gledale su ka njima dok je škrgama uvlačila vodu. Dok su se uvlačili u samu pećinu, mehuri su se podigli kroz pore krečnjaka ka površini i ajkula se nemirno okrenula. Džonas je posegnuo za Lizinom rukom da je povuče nazad, ali se ona približila u želji da je bolje vidi. Ajkula se brzo ustremila na ulaz. Džonas je grabio Lizinu ruku i nož, a ona je samo kucnula drvenom palicom o ajkulinu glavu. Bez zaustavljanja, ajkula se okrenula ka otvorenom moru i nestala. Želeo je da je udavi. Želeo je da joj kaže koliko je očaravajuće gledati je. Pošto nije mogao ni jedno ni drugo, Džonas joj je spustio ruku na vrat i u šali je prodrmao. Od njenog smeha zaigrali su mehurići. Nastavili su da plivaju zajedno, samo povremeno se razdvajajući da istraže šta ih zanima. Shvatio je da je ona zaboravila zašto je on pošao, ali je smatrao da je to u redu. Ako može ovaj sat da iskoristi za ličnu slobodu, drago mu je. On ima druge zahteve. Voda i njen životinjski svet nesumnjivo su predivni, ali Džonas je primetio još nešto. Nisu videli nijednog drugog ronioca, a vreme dole im skoro ističe.

129 Pećine u kojima ajkule spavaju takođe su dobro mesto za sakrivanje paketa droge. Samo veoma hrabar i nesmotren čovek bi noću plivao njihovom teritorijom. Pomislio je na svog brata i znao je da bi Džeri ovo smatrao najboljom avanturom. Razuman čovek bi došao do jedne ovakve pećine dok su ajkule odsutne u potrazi za hranom i uzeo ili ostavio šta god da poželi. Liz nije zaboravila zašto je Džonas tu. Zato što je mislila da delom razume njegova osećanja, ostavila mu je prostora. Ovde, dvadeset pet metara ispod površine vode, on je tražio nešto, bilo šta što će mu pomoći da prihvati bratovljevu smrt. I bratovljev život. Jednog dana će se to završiti, razmišljala je Liz. Policija je imala ime jednog posrednika u Akapulku. Tada se setila da imaju još jedno ime koje im je Džonas dao. Odakle mu to? Pogledala ga je i shvatila da postoje stvari koje joj ne govori. Uverila se da će se i to, takođe, uskoro završiti. A onda je iznenada shvatila da nema vazduha. Nije paničila. Bila je dovoljno dobro utrenirana da ne panici. Odmah je proverila ventil i videla da joj je ostalo deset minuta. Posegnuvši iza leđa, opipala je crevo i shvatila da nije oštećeno. Ali nije mogla da povuče vazduh. Bez obzira na ono što merač kaže, život joj je u opasnosti. Ako bi plivala ka površini, od pritiska bi joj eksplodirala pluća. Primoravši se da ostane smirena, doplivala je do Džonasa. Kada ga je uhvatila za članak, naglo ga je cimnula. Osmeh sa kojim se okrenuo je izbledeo istog trenutka kada joj je ugledao oči. Prepoznavši njen signal, odmah je skinuo svoj regulator i pružio ga njoj. Liz je udahnula vazduh. Klimnula je glavom i vratila ga. Telo uz telo, s njenom rukom čvrsto na njegovom ramenu, počeli su polako da se podižu. Deleći kiseonik, približili su se površini i suzdržavah se od žurbe. Ono što je trajalo nekoliko minuta, činilo se da se beskrajno odugovlači. Onog trenutka kada se Lizina glava našla iznad vode, skinula je masku i udahnula svež vazduh. „Šta se dogodilo?“ Džonas je zahtevao da zna. Ali kada je osetio da je počela da drhti, samo je opsovao i povukao je sa sobom uz stepenice. „Polako.“ Čvrsto ju je držao za leđa dok se penjala. „Dobro sam.“ Ali se srušila na klupu bez energije da skine boce sa sebe. Telo joj je zadrhtalo od olakšanja kada joj je Džonas uklonio teret. Sa glavom između kolena, čekala je da joj se izbistri vid. „Nikada mi se tako nešto nije dogodilo“, uspela je da izusti. „Ne na dubini od dvadeset metara.“ Trljao joj je ruke da ih ugreje. „Šta se dogodilo?“ „Nestalo mi je kiseonika.“

130 Ljut, uhvatio ju je za ramena i vratio je u sedeći položaj. „Nestalo ti je kiseonika? To je neoprostivo nepažljivo. Kako možeš da daješ časove kada nemaš osećaj da pratiš sopstveni merač?“ „Pratila sam svoj merač.“ Udahnula je vazduh, a zatim i polako izdahnula. „Trebalo je da imam još deset minuta.“ „Iznajmljuješ opremu za ronjenje, zaboga! Kako možeš da budeš tako nepažljiva sa svojom? Mogla si da umreš.“ Uvreda njene kompetencije je odagnala strah. „Nikada nisam nepažljiva“, brecnula se na njega. „Ni sa opremom za iznajmljivanje, ni sa svojom.“ Skinula je masku sa glave i bacila je na klupu. „Pogledaj mi merač. Trebalo je da imam još deset minuta.“ Pogledao je, ali to mu nije ublažilo bes. „Treba da proveriš opremu. Ako roniš sa pokvarenim meračem, sama prizivaš nesreću.“ „Oprema mi je proverena. Uvek je proveravam nakon svakog ronjenja i bila je u redu pre nego što sam je odložila. Lično sam napunila boce.“ Shvatila je alternativu kada je završila rečenicu. Njeno lice, već belo, još više je prebledelo. „Bože, Džonase, lično sam ih napunila. Proverila sam svaki deo opreme poslednji put kada sam ronila.“ Uhvatio ju je za ruku dovoljno snažno da napravi grimasu. „Držiš je u radnji u onom magacinu.“ „Zaključavam ga.“ „Koliko ključeva postoji?“ „Moj i još jedan u fioci. Retko se koristi jer ja uvek ostavim svoj kada odem na čamac.“ „Ali ključ viška bi mogao da se upotrebi kada smo bili odsutni?“ Drhtavica je ponovo počela. Ovog puta nije bilo tako lako kontrolisati je. „Da.“ „I neko je iskoristio ključ magacina da uđe i ošteti ti opremu.“ Ovlažila je usne. „Da.“ Bes u njemu je kuljao dok ga nije potpuno zaslepio. Zar nije upravo obećao da će je čuvati? Dajući sve od sebe da se iskontroliše, svukao je peraja i odbacio masku. „Sada ćeš se vratiti nazad. Spakovaćeš se, a onda ću da te smestim na avion. Možeš da odsedneš sa mojom porodicom dok se ovo ne završi.“ „Ne.“ „Uradićeš onako kako ti kažem.“ „Ne“, ponovila je i uspela da prikupi snagu da ustane. „Ne idem nigde. Ovo je drugi put da mi je neko ugrozio život.“ „I neće imati priliku da to ponove.“

131 „Neću napustiti svoj dom.“ „Ne budi budala.“ Ustao je. Znajući da ne može da je dodirne, otkopčao je ronilački kostim i počeo da ga skida. „Posao ti neće propasti. Možeš da se vratiš kada bude bilo bezbedno.“ „Ne idem.“ Zakoračila je ka njemu. „Došao si ovde u potrazi za osvetom. Kada je budeš imao, možeš da odeš i budeš zadovoljan. Ja tražim odgovore. Ne mogu da odem jer su ovde.“ Trudio se da bude nežan kada joj je obuhvatio lice. „Ja ću ih pronaći za tebe.“ „Pametniji si od toga, Džonase, zar ne? Odgovori ne znače ništa ukoliko ih sami ne nađemo. Želim da moja ćerka može da se vrati kući. Dok ne nađem te odgovore, dok ne bude bila bezbedna, neće moći to da učini.“ Podigla je ruke do njegovog lica. „Oboje imamo razloga koje tražimo.“ Seo je, izvadio paklu cigareta i ravnodušno odgovorio. „Erika je mrtva.“ Bes koji joj je dao snagu da stoji je popustio. „Molim?“ „Ubijena je.“ Glas joj je ponovo bio hladan, ponovo grub. „Pre nekoliko dana sam je upoznao, platio sam joj da mi da ime.“ Liz se oslonila na šinu. „Ime koje si dao kapetanu.“ Džonas je zapalio cigaretu i ubeđivao sebe da je opravdano što joj vraća strah u oči. „Tako je. Postavila je neka pitanja, dobila je neke odgovore. Rekla mi je da je taj Pablo Mančez loš, da je profesionalni ubica. Džerija je ubio profesionalac. A, kako mi se čini, i Eriku.“ „Upucana je?“ „Izbodena“, ispravio ju je Džonas i gledao kako Lizina ruka nesvesno stiže do njenog vrata. „Tako je.“ Pre nego što je ustao, snažno je povukao dim cigarete, a onda je bacio u more. „Vraćaš se u Sjedinjene Države dok se ovo sve ne završi.“ Na trenutak mu je okrenula leđa želeći da se uveri da može da ostane snažna. „Ne idem, Džonase. Imamo isti problem.“ „Liz…“ „Ne.“ Kada se okrenula, brada joj je bila podignuta, a oči bistre. „Vidiš, pre sam bežala od problema i to ne funkcioniše.“ „Ovde nije u pitanju bežanje, već zdrav razum.“ „Ti ćeš ostati.“ „Nemam drugi izbor.“ „Onda ga nemam ni ja.“ „Liz, ne želim da ti neko naudi.“ Nakrivila je glavu i posmatrala ga. Shvatila je da treba u to da veruje i u tome pronađe utehu. „Hoćeš li ti otići?“

132 „Ne mogu. Znaš da ne mogu.“ „Ne mogu ni ja.“ Zagrlila ga je, naslonila obraz na njegovo rame i time prvi put spontano pokazala potrebu ili nežnost. „Hajdemo kući“, prošaputala je. „Hajde samo da idemo kući.“

133 10. Svakog jutra kada bi se probudila, Liz je bila sigurna da će je pozvati kapetan Morales i reći joj da je sve gotovo. Svako veće kada bi zažmurila, bila je sigurna da je pitanje dana. Vreme je nastavilo da teče. Svakog jutra kada bi se probudila, Liz je bila sigurna da će joj Džonas reći da mora da ode. Svaku noć kad mu je spavala u rukama, bila je sigurna da je to poslednji put. Ostao je. Više od deset godina život joj je imao određenu svrhu. Uspeh. Borila se za uspeh kako bi preživela i obezbedila život detetu. Usput je naučila da bude zadovoljna što je sama i što sve funkcioniše. Sve te godine, Liz je išla napred mirno, bez ikakvih skretanja. Skretanje je moglo da znači neuspeh i gubitak nezavisnosti. Jedva da je prošlo mesec dana otkako je Džonas ušao u njenu kuću i njen život, a od tog trenutka se njen pravi put iskrivio. Ignorisanje promena nije bilo od pomoći, ali je bilo bezuspešno i boriti se protiv njih. Sada više nije imala utisak da ima izbor kojim putem da krene. Pošto je morala da se drži nečeg stabilnog, radila je svaki dan i tvrdoglavo se držala svoje rutine. Bio je to jedini aspekt njenog života za koji je bila sigurna da može da kontroliše. Iako se činilo da joj to unosi nekakav red u život, Liz nije uspela da smiri misli. Uhvatila je sebe kako sumnjičavo izučava mušterije. Posao je cvetao kako se približavala letnja sezona. Nije joj to bilo važno kao pre mesec dana, ali je radnja radila sedam dana nedeljno. Džonas je uzeo nit njenog života, protkao nekoliko puta i sve promenio. Liz je uskoro uvidela da ništa više nikada neće biti isto, ali tek treba da shvati šta će uraditi po tom pitanju. Kada bude otišao, a znala je da hoće, morala bi ispočetka da uči kako da potisne čežnje i snove. Naći će ubicu Džerija Šarpa. Naći će čoveka s nožem. Da nije verovala u to, Liz nikada ne bi mogla da živi dan za danom. Ali nakon što opasnost nestane, nakon što se odgovori na sva pitanja, život joj više nikada neće biti isti. Džonas je utkao sebe u njega. Kada bude otišao, ostaviće za sobom prazninu koju će celim bićem morati da nadoknađuje.

134 Život joj je i pre bio razoren. Liz se tešila da je uspela ponovo da ga sastavi. Oblik je drugačiji, tekstura se promenila, ali ga je sastavila. Može to da ponovi. Moraće. Bilo je trenutaka kada bi u ranim jutarnjim satima ležala u krevetu, nemirna i uplašena da će morati da počne da leci rane i pre nego što bude dovoljno jaka. Džonas ju je osećao kako se meškolji pored njega. Shvatio je da vrlo retko mirno spava. Ili više uopšte ne spava mirno. Želeo je da se ona osloni na njega, ali je znao da nikad neće. Njoj je nezavisnost bila previše važna, a nasuprot tome, njena nesigurnost bila je previše duboka da bi joj dozvolila da prizna kako joj treba podrška. Bilo joj je teško čak i da podeli teret. Želeo je da je uteši. Džonas je pažljivo birao saputnike koji nemaju problem, kojima ne treba savet, uteha ili podrška. Žena kojoj su takve stvari potrebne, zahteva emotivnu privrženost na koju nikada nije bio spreman. Nije bio sebičan, već samo oprezan. U mladosti, kao i kasnije kroz život, skupljao je krhotine koje je njegov brat rasipao. Svesno ili nesvesno, Džonas je sebi obećao da nikada neće biti stavljen u poziciju da tako nešto radi za još nekoga. Sada je bio sve bliži i bliži ženi koja je budila čiste emocije, a onda se trudila da ih potisne. Zaljubljivao se u ženu kojoj je bio potreban, ali nije želela to da prizna. Bila je snažna, pametna i imala je snagu volje da se brine sama o sebi. A oči su joj bile tako nežne, tako progonjene, da bi muškarac rizikovao sve da je zaštiti od daljeg bola. U potpunosti mu je promenila život. Promenila je jednostavni, uredni šablon koji je sebi stvorio. Osećao je potrebu da nekoga uteši, zaštiti i sa nekim nešto podeli. Nije mogao da učini ništa da to promeni. Kad god bi je dodirnuo, bio bi bliži priznanju da ne postoji ništa što bi mogao da uradi. Krevet je bio topao i soba je mirisala na divlje cveće koje je raslo ispod otvorenog prozora. Taj miris se mešao sa potpurijem na Lizinom garderoberu. S vremena na vreme bi zbog povetarca zašuštalo palmino lišće, tako da ne ometa šapat. Pored njega je bila žena čije telo je bilo vitko i nemirno. Kosa joj se rasipala preko njenog i njegovog jastuka i mirisala je na povetarac nad vodom. Mesečina je prodirala i osvetljavala uglove. Po krevetu je pratio njenu siluetu. Dok se vrpoljila u snu, približio ju je sebi. Mišići su joj bili napeti, kao da je bila spremna da odbaci poklon utehe i pre nego što joj se ponudi. Polako, dok je šaputala u njegov vrat, počeo je da joj masira ramena. Snažna ramena, meka koža. To zajedništvo bilo mu je neodoljivo. Šaputala je i okrenula se ka njemu, ali on nije bio siguran da li je to bilo prihvatanje ili odbijanje. Nije bilo važno.

135 Tu se osećala tako dobro i na svom mestu. Sva pitanja, sve sumnje, mogu da sačekaju zoru. Pre zore će deliti potrebu koja je živela u oboma. Pod mesečinom, u tihim satima, oboje će prihvatiti ono što ono drugo ima da ponudi. Nežno, veoma nežno, dodirnuo je svojim usnama njene. Uzdahnula je, ali to je bio samo šapat, uzdah u snu dok joj se telo opušta uz njegovo. Ako sada sanja, onda je nešto lepo u pitanju, mirna voda, meka trava. Prešao joj je rukom niz leđa i istraživao njene obline. Dugačko, vitko, meko i snažno telo. Osetio je kako se i njegovo zagreva i pulsira. Strast, i dalje pospana, počela je da se meškolji. Činilo se da se budi u stadijumima. Prvo njena koža, pa krv, a potom mišić po mišić. Njeno telo bilo je budno i pulsiralo je pre nego što se um pridružio. Zagrlila je Džonasa, već uzbuđenog i već gladnog. Kada joj je ponovo dotakao usne, uzvratila mu je. Ovog puta nije oklevala, nije posumnjala ni na trenutak pre nego što je želja savladala razum. Želela je da mu se preda što potpunije može. Ne bi bilo mudro da naglas govori o svojim osećanjima. Ne bi bilo bezbedno da mu saopšti reči koje će joj ogoliti srce i otvoriti ga pred njim. Ali je mogla da mu pokaže i time im oboma pruži zadovoljstvo ljubavi bez ograničenja. Stegnula ga je u zagrljaj dok je usnama ludo proždirala njegove. Uvukla je njegovu donju usnu u vrelinu, u vlažnost svojih usana i grickala je dok mu dah nije postao brz i uzrujan. Osetila je iznenadnu napetost kada je pritisnuo svoje telo uz njeno i shvatila da i on može da bude zaveden i uzbuđen izvan granica razuma. I shvatila je, pomalo začuđeno, da ona ipak ume da zavodi i uzbudi. Pridigla je svoje telo pod njim u sporom ritmu od kog je počeo da šapuće njeno ime i da grabi za kontrolom. Instinktivno mu je pronašla slabe tačke, jednu po jednu. Učila je od njih i od njih i uzimala. Jezik joj je zaigrao na njegovom vratu. Istraživao je, a onda uživao u suptilnom, drugačijem ukusu muškarca. Puls mu je bio snažan, kao i njen. Ponovo se pomerila sve dok nije ležala na njemu, a njegovo telo postalo njeno. Ruke su joj bile neiskusne, tako da joj je milovanje bilo lagano i nesigurno. To ga je izluđivalo. Niko nije bio tako slatko odlučan u nameri da ga zadovolji. Ljubila ga je po grudima polako, istraživački, a onda mu kožu očešala obrazom tako da ga je taj dodir ujedno i umirivao i uzbuđivao. Telo mu je gorelo, a ipak se činilo da slobodno pluta i da može da oseti vazduh kako mu hladi kožu. Ona bi ga dodirnula i vrelina bi se raširila poput plamena. Probala ga je, a vlažnost njenih usana bila je poput šapata noćnog povetarca, hladna i umirujuća. „Kaži mi šta želiš.“ Pogledala ga je i oči su joj sijale pod mesečinom, tamne i prelepe. „Kaži mi šta da radim.“

136 Bilo je to više od onoga što može da podnese, čistoća tog zahteva, spremnost da mu pruži bilo šta. Pružio je ruke i prsti su mu se izgubili u njenoj kosi. Mogao bi zauvek tu da je drži, izvijenu nad njim dok joj kosa sija pod tankom svetlošću i pada preko ramena dok joj oči gore od želje. Povukao ju je do svojih usana. Glad između njih se razbuktala. Nije morao ništa da joj kaže, nije morao ništa da je uči. Njeno telo je preuzelo kontrolu, tako da ih je njena želja vodila oboje. Džonas je pustio razum i kontrolu. Zgrabivši je za kukove, podigao ju je, a onda je doveo sebi, ušao je u nju s takvom silinom da je ona ostala bez daha od zapanjujućeg zadovoljstva. Kada je ponovo zadrhtala, a onda ponovo, potražio joj je ruke. Prsti su im se ispreplitali dok se izvijala i pustila da joj sopstvena želja diktira ritam. Željno. Očajnički. Nekontrolisano. Zadovljstvo, bol, oduševljenje, strah… Sve te emocije su je obuzimale, vodile i u njoj budile još veću žeđ. On nije bio u stanju da razmišlja, ali je mogao da je oseti. Do tog trenutka nije verovao da je moguće da se oseća tako snažno. Ta osećanja su ga lomila. Sve su više rasla i pretila da će eksplodirati sve dok jedini zvuk koji je čuo nije postalo rezanje sopstvenog srca. Očiju poluotvorenih, video ju je iznad sebe, golu i božanstvenu pod mesečinom. A kada ga je od tih neverovatnih osećaja dovela do ivice razuma, izvan vida i svesti, i dalje je mogao da je vidi. Uvek će je videti. Nije se činilo mogućim, mislila je Liz. Nije se činilo razumnim da može da upravlja radnjom, radi sa mušterijama i pakuje opremu dok joj je telo i dalje upijalo svaki izuzetni osećaj koji je okusila tik pred zoru. A ipak, bila je tu, ispunjavala je formulare, delila savete, govorila cene i pravila promene. Sve te radnje obavljala je mehanički. Bilo bi mudrije da prepusti ture ronjenja drugima i ostane na obali. Dočekivala je mušterije, neke stare, neke nove i trudila se da ne razmišlja toliko o spisku koji je morala da da Moralesu. Koliko njih bi došlo u Crni koral po opremu ili na čas da znaju da se time dovode u policijsku istragu? Ubistvo Džerija Šarpa i njena uključenost u to mogli bi da dovedu njen posao u veću opasnost od slabe sezone ili pobesnelog uragana. Pre njenog saosećanja i nade da će Džonas moći da smiri misli i dušu, stajala je očajnička potreba da zaštiti svoje i sačuva ono što je izgradila ni iz čega za svoju ćerku. Ma koliko se trudila da to suzbije, nije mogla u potpunosti da potisne mržnju koju je osećala što je uvučena u situaciju za koju nije odgovorna.

137 Ipak, u njoj je besneo nekakav rat. Mržnja zbog remećenja njenog života borila se sa željom da Džonas u njemu ostane. Bez tog prekida, nikada joj ne bi došao. Ma koliko se trudila, nije mogla da zažali zbog nedelja koje su proveli zajedno. Obećala je sebi da nikada neće zaboraviti. Bilo je vreme da prizna kako je u njoj bila zarobljena velika količina ljubavi. Pošto je jednom bila odbijena, nije htela ponovo da rizikuje. Ali Džonas ju je oslobodio. Ili ju je, možda, ona sama oslobodila. Šta god da se dogodilo, kako god da se završi, u stanju je da ponovo voli. „Tebe je teško pronaći.“ Iznenađena zbog zadubljenosti u misli, Liz je podigla pogled. Bio joj je potreban trenutak da se seti lica i još jedan trenutak da poveže ime sa njim. „Gospodine Tajdent.“ Ustala je od stola i prišla pultu. „Nisam znala da ste i dalje na ostrvu.“ „Idem na odmor samo jednom godišnje, tako da bih voleo maksimalno da ga iskoristim.“ Na pult je spustio veliku papirnu čašu punu leda. „Shvatio sam da je ovo jedini način da popijete piće sa mnom.“ Liz je pogledala čašu i pitala se da li da bude poslovna ili nepristojna. U tom trenutku bi najviše volela da je sama sa svojim mislima, ali mušterija je mušterija. „To je lepo od Vas. Imala sam mnogo posla.“ „Ma šalite se.“ Uputio joj je kratak osmeh i pokazao nisku ravnih zuba i opušten šarm. „Ili ste van grada ili na moru. Pa sam se setio Muhameda i brega.“ Osvrnuo se oko sebe. „Sada je prilično tiho.“ „Vreme ručka“, kazala je Liz. „Svako ko ide na pučinu, već je tamo. Svi ostali su otišli po hranu ili prave pauzu pre nego što odluče kako će provesti popodne.“ „Ostrvski život.“ Uzvratila je osmehom. „Upravo tako. Jeste li probali još da ronite?“ Složio je grimasu. „Nagovorili su me da odem sa gospodinom Ejmbaklom na noćno ronjenje pre nego što se vratim u Teksas. Planiram da se ostatak odmora držim bazena.“ „Ronjenje nije za sve.“ „Možete to da ponovite.“ Otpio je iz druge čaše koju je doneo, a onda se naslonio na pult. „Jeste li za večeru? Večera je za sve.“ Podigla je obrvu pomalo iznenađena, a pomalo i polaskano što joj se nabacuje. „Retko kad jedem napolju.“ „Volim domaću hranu.“ „Gospodine Trajdent…“ „Skot“, ispravio ju je. „Skote, hvala na ponudi, ali…“ Kako to da kaže? „Viđam se sa nekim.“

138 Spustio joj je šaku na ruku. „Je li ozbiljno?“ Nije bila sigurna da li joj je zabavno ili se posramila, pa je povukla ruku. „Ja sam ozbiljna osoba.“ „Dobro…“ Skot je podigao čašu i odmerio je dok je ispijao. „Verovatno bi onda bilo bolje da se držim posla. Da li biste mi objasnili sve o opremi za ronjenje?“ Slegnuvši ramenima, Liz je pogledala iza sebe. „Ako umete da plivate, umećete i to.“ „Hajde da kažemo da sam oprezan. Da li bi Vam smetalo da pogledam?“ Bila je dovoljno oštra za jedan dan. Uputila mu je osmeh. „Naravno, gledajte koliko želite.“ Kada je prošao iza pulta i kroz vrata, pošla je za njim do stražnjih polica. „Tubica za ronjenje je samo šuplja tuba sa uloškom za usta“, počela je kada je skinula jednu i pokazala mu. „Ovaj deo se stavi između zuba i diše se normalno na usta. Sa tubom zakačenom za masku, možete beskrajno da plivate po površini.“ „U redu. Ja sam više puta video kako ove tube nestaju pod vodom.“ „Kada želite da zaronite, uhvatite dah i otpuštajte malo kako bi Vam pomoglo da se spustite. Stvar je u izduvavanju i izbacivanju vode iz tube kada se podigne na površinu. Kada uđete u ritam, možete na desetine puta da ronite i izlazite, a da ne vadite masku iz vode.“ Skot je pregledao tubu u ruci. „Dole ima mnogo toga da se vidi.“ „Čitav jedan svet.“ Više nije gledao tubu, već nju. „Verovatno znate mnogo o vodi i grebenima u ovim krajevima. Koliko poznajete Ženska ostrva?“ „Odlična su za ronjenje i ove maske.“ Odsutno, Liz je skinula masku da mu pokaže kako se tuba namešta. „Nudimo celodnevne i poludnevne izlete. Ako ste dovoljno avanturističkog duha, postoje pećine koje treba videti.“ „I neke su veoma udaljene“, kazao je odsutno. „Za ovakvo ronjenje je bolje da budete bliži grebenima, ali iskusni ronilac bi mogao da provede dane oko pećina.“ „I noći.“ Skot je preplitao tubu po prstima i posmatrao je. „Rekao bih da bi ronilac mogao dole da ode i noću i da ga niko ne ometa.“ Nije bila sigurna zašto je osetila potrebu da bude oprezna. Automatski je bacila pogled preko ramena ka policajcu koji je dremao na suncu. Smešno je, pomislila je slegnuvši ramenima. Ona nikada nije bila paranoična. „Tamo je opasno za noćno ronjenje.“ „Neki ljudi više vole opasnost, naročito kada je profitabilna.“ Usta su joj bila suva, pa je progutala knedlu kada je zamenila masku na polici. „Možda. Ja ne volim.“

139 Ovog puta mu osmeh nije bio tako šarmantan, niti su mu oči bile tako prijateljske. „Zaista?“ „Ne znam šta hoćete da kažete.“ „Mislim da znate.“ Spustio joj je šaku na rame. „Mislim da tačno znate šta mislim. Ono što je Džeri Šarp ubacio u onaj sef u Akapulku bio je sitan novac, Liz.“ Približio joj se i šapnuo. „Ima ga još. Zar ti nije rekao?“ Odjednom se vrlo slikovito setila noža na svom vratu. „Nije mi rekao ništa. I ne znam ništa.“ Pre nego što je stigla da ga izbegne, saterao ju je u ćošak. „Ako vrisnem“, uspela je da kaže mirno, „nastaće gužva pre nego što stigneš da udahneš vazduh.“ „Nema potrebe da vrištiš.“ Podigao je obe ruke da joj pokaže da ne misli da je povredi. „Ovo je poslovni razgovor. Samo želim da znam koliko ti je Džer rekao pre nego što je pogrešio i uvredio pogrešne ljude.“ Kada je shvatila da drhti, Liz se prisilila da prestane. Neće je uplašiti. Kakvo oružje može da krije u šortsu za kupanje i otkopčanoj košulji? Ispravila je ramena i pogledala ga pravo u oči. „Džeri mi ništa nije rekao. Isto sam rekla i tvom prijatelju kada mi je stavio nož pod grlo. Nije bio zadovoljan, pa mi je oštetio i merač za kiseonik.“ „Moj partner ne razume finese“, kazao je Skot. „Ja ne nosim noževe i ne znam dovoljno o tvojoj opremi da bih spletkario oko merača. Ono što znam si ti i znam mnogo toga. Radiš naporno, Liz, ustaješ u zoru i radiš do sumraka. Pokušavam da ti predstavim izbore. Posao, Liz. Samo ćemo razgovarati o poslu.“ Nervirao ju je njegov smiren i razuman stav. Mogao bi da bude smiren, razuman, ali ljudi su umrli. „Ja nisam Džeri i nisam Erika i imaj to na umu. Ne znam ništa o prljavom poslu kojim se baviš, ali policija zna i znaće još više. Ako misliš da možeš da me uplašiš pretnjom nožem ili oštećenjem opreme, u pravu si. Ali to me neće sprečiti da vam svima poželim da idete dođavola. Sada se gubi iz moje radnje i ostavi me na miru.“ Izučavao joj je lice dugačkih deset sekundi, a potom se odmakao centimetar ili dva. „Pogrešno si me razumela, Liz. Rekao sam da je ovo poslovni razgovor. Pošto Džerija nema, dobro bi mi došao iskusan ronilac, a naročito onaj koji dobro poznaje ovdašnje vode. Imam odobrenje da ti ponudim pet hiljada dolara. Pet hiljada dolara da radiš ono što umeš najbolje. Da roniš. Spustiš se dole, jedan paket ostaviš, a drugi pokupiš. Bez imena, bez lica. Vrati mi neotvoren paket i ja ću ti dati pet hiljada dolara u kesu. Jednom ili dvaput nedeljno i možeš da izgradiš pravo gnezdo. Rekao bih da bi novac sa strane dobro došao ženi koja sama odgaja dete.“

140 Strah je prerastao u bes. Stisnula je pesnice „Rekla sam ti da se gubiš“, ponovila je. „Ne želim tvoj novac.“ Nasmešio se i prstom joj dodirnuo obraz. „Razmisli. Biću u blizini u slučaju da se predomisliš.“ Liz je sačekala da joj se disanje ujednači dok ga je posmatrala kako odlazi. Uz nagle pokrete, zaključala je radnju, a potom prišla direktno svom čuvaru. „Idem kući“, kazala mu je kada se razbudio. „Kaži kapetanu Moralesu da dođe tamo za pola sata.“ Ne sačekavši odgovor, krenula je kroz pesak. Petnaest minuta kasnije, Liz je uletela u kuću. Vožnja do kuće je nije smirila. Maltretirali su je gde god bi se okrenula. Na svakom ćošku bi joj se poremetio mir i privatnost. Poslednji incident bio je kap koja je prelila čašu. Možda bi mogla da izađe na kraj sa još jednom pretnjom ili zahtevom. Ali on joj je ponudio posao. Ponudio joj je novac da prokrijumčari kokain, da preuzme poziciju čoveka koji je ubijen. Džonasovog brata. Košmar, mislila je Liz dok je šetkala od prozora do prozora. Poželela je da može da veruje da je tako. Krug se zatvarao i osećala se zarobljeno u središtu. Ono što je Džeri Šarp započeo, ona i Džonas će morati da završe, ma koliko bolelo. Ma koliko bilo užasno. Liz je sebi obećala da će završiti to. Krug mora da bude prekinut, ma šta morala da učini. Završiće s tim kako bi ćerka mogla bezbedno da joj se vrati. Ma koja bila cena, moraće za to da se poštara. Kada je čula da se približava auto, Liz je prišla prednjem prozoru. Džonas, pomislila je i osetila kako joj srce tone. Da li da mu kaže da se srela oči u oči sa čovekom koji mu je možda ubio brata? Ako bude imao ime, ako bude znao ko je, hoće li odjuriti od besa za osvetom koju je tako daleko tražio? A ako zadovolji svoju osvetu, hoće li krug biti zatvoren? Ugledala je Džonasa, čoveka od zakona, čoveka od strpljenja i saosećanja, zauvek okovanog u posledice sopstvenog nasilja. Kako da ga sačuva od svega toga, a da istovremeno sačuva i sebe? Ruka joj je bila hladna kada je otvorila vrata. Znao je da nešto nije u redu i pre nego što ju je dodirnuo. „Šta radiš kod kuće? Svratio sam do radnje i bila je zatvorena.“ „Džonase…“ Uradila je jedino što je umela. Privukla ga je uz sebe i zagrlila. „Morales stiže.“ „Šta se dogodilo?“ Protresla ga je kratka panika pre nego što je stigao da je zaustavi. Odvojio ju je od sebe i posmatrao joj lice. „Da li ti se nešto dogodilo? Jesi li povređena?“ „Ne, nisam povređena. Uđi i sedi.“

141 „Liz, želim da znam šta se dogodilo.“ Čula je zvuk drugog motora i pogledala niz ulicu ka neobeleženom automobilu. „Morales je stigao“, tiho je promrmljala je. „Uđi, Džonase. Radije bih da ovo ispričam samo jednom.“ Zapravo, i nije bilo odluke, kazala je Liz sebi kada se odmakla od vrata da pričeka. Reći će Moralesu i Džonasu ime čoveka koji joj je prišao. Reći će im tačno šta je rekao. Time će udaljiti sebe od istrage. Oni će dobiti ime, lice i lokaciju. Imaće motiv. To je policija želela i to je ona želela. Pogledala je Džonasa dok se Morales popeo do vrata. To je Džonas želeo. To mu je bilo potrebno. A kada mu to pruži, udaljiće se korak i od njega. „Gospođice Palmer.“ Morales je skinuo šešir kada je ušao, kratko pogledao Džonasa i pričekao. „Kapetane.“ Stajala je pored fotelje, ali nije sela. „Imam informacije za Vas. Postoji jedan Amerikanac, muškarac po imenu Skot Trajden. Pre manje od sat vremena ponudio mi je pet hiljada dolara da prokrijumčarim kokain u grebenima Ženskih ostrva.“ Moralesovo lice ostalo je bezizražajno. Stavio je šešir ispod miške. „Jeste li prethodno imali poslovanja sa tim čovekom?“ „Bio je na jednom mom času ronjenja, prijateljski nastrojen. Danas je svratio do radnje da popriča sa mnom. Izgleda da je mislio da ja…“ Zastala je i pogledala Džonasa. Stajao je veoma mirno i veoma tiho odmah do vrata. „Mislio je da mi je Džeri rekao za operaciju. Saznao je za sef. Ne znam kako. Kao da je znao svaki korak koji sam nedeljama unazad pravila.“ Kada su živci počeli da joj popuštaju, prošla je prstima kroz kosu. „Rekao mi je da mogu da preuzmem Džerijevu poziciju i obavim razmenu u pećinama blizu Ženskih ostrva i tako postanem bogata. On zna…“ Morala je da proguta knedlu kako joj glas ne bi zadrhtao. „Zna za moju ćerku.“ „Da li biste ga identifikovali?“ „Da. Ne znam da li je ubio Džerija Šarpa.“ Ponovo i molećivo je pogledala Džonasa. „Ne znam, ali bih mogla da ga identifikujem.“ Morales je posmatrao razmenu pogleda pre nego što je ušao u sobu. „Molim Vas, sedite, gospođice Palmer.“ „Hoćete li ga uhapsiti?“ Želela je da Džonas nešto kaže, bilo šta, ali je samo stajao u tišini. „On je deo kokainske bande. Zna za ubistvo Džerija Šarpa. Morate da ga uhapsite.“ „Gospođice Palmer.“ Morales ju je pogurao ka kauču, a potom seo pored nje. „Imamo imena. Imamo lica. Krijumčari koji trenutno rade na poluostrvu Jukatan su pod prismotrom meksičke i američke policije. Imena koja ste nam Vi i gospodin Šarp dali nisu nam nepoznata. Ali postoji jedno ime koje

142 nemamo. Čoveka koji je glavni, čoveka koji je nesumnjivo naredio ubistvo Džerija Šarpa. To ime je nama potrebno. Bez njega, hapsimo samo kurire, prodavce i to je ništa. Potrebno nam je to ime, gospođice Palmer. I potreban nam je dokaz.“ „Ne razumem. Pustićete Trajdenta da ode? Samo će naći nekog drugog da obavlja razmene.“ „Neće morati dalje da traži ako Vi pristanete.“ „Ne.“ Pre nego što je Liz stigla da shvati Moralesove reči, Džonas je uleteo u razgovor. Kazao je to tako tiho da se naježila. Izvadio je cigaretu. Ruke su mu bile mirne. Ne žureći, palio je cigaretu i vukao dim dok joj se vrh nije zasijao. Izduvao ga je i pogledao Moralesa. „Idi dođavola!“ „Gospođica Palmer može to sama da mi kaže.“ „Nećeš je iskoristiti. Ako želiš nekoga unutra, nekoga ko je bliži imenima i dokazu, onda ću ja to obaviti.“ Morales ga je posmatrao, video je mirne živce i neumorno strpljenje koje ide uz uzavrelu narav. Da ima izbora, radije bi tako odabrao. „Nisu tebe pitali.“ „Liz neće ići tamo.“ „Samo trenutak.“ Liz je obema rukama pritisnula slepoočnice. „Da li to govorite da želite da se ponovo sastanem sa Trajdentom i kažem mu da prihvatam posao? To je ludost. Koja je svrha toga?“ „Bili biste mamac.“ Morales joj je pogledao ruke. Delikatne, da, ali snažne. Nije bilo ničega o Elizabet Palmer što nije znao. „Istraga se privodi kraju. Ne želimo da banda sada promeni lokaciju. Ako se čini da operacija ide glatko, ne bi trebalo sada da se presele. Gospođice Palmer, Vi ste kamen spoticanja za bandu i istragu.“ „Kako?“ Besna, pošla je da ustane. Morales joj je spustio ruku na rame. „Džeri Šarp je živeo sa Vama i radio za Vas. Bio je slab na žene. Ni policija ni krijumčari nisu sigurni kakva je Vaša uloga bila. Brat Džerija Šarpa sada živi u Vašem domu. Vi ste pronašli ključ sefa.“ „Kriva sam jer ga poznajem, kapetane?“ Glas joj je poprimio ledeni prizvuk koji je Džonas čuo samo jednom ili dvaput ranije. „Da li ja.to imam policijsku zaštitu ili sam pod prismotrom?“ Moralesov ton se nije promenio. „Ovo prvo služi istoj svrsi kao i drugo.“ „Ako sam osumnjičena, zar niste pomislili da bih mogla samo da uzmem novac i pobegnem?“ „To je upravo ono što želimo da uradite.“ „Veoma pametno.“ Džonas nije bio siguran koliko će još dugo moći da se obuzdava. Bilo bi mu veliko zadovoljstvo da izbaci Moralesa naglavačke iz

143 kuće. Iz Lizinig života. „Liz ih je nasamarila i iznervirala glavnog, šefa. Zato je neophodno da je eliminišu kao što su i mog brata eliminisali.“ „Osim što će gospođica Palmer biti sve vreme pod policijskom zaštitom. Ako ova razmena bude išla po planu, istraga će se završiti, a krijumčari, zajedno sa ubicom tvog brata, biće uhvaćeni i kažnjeni. Zar nije to ono što želiš?“ „Ne, ako to znači da treba da rizikujemo Lizin život. Postavi sam svoj mamac, Moralese.“ „Nema vremena. Uz Vašu saradnju, gospođice Palmer, možemo ovo da okončamo. Bez nje, moglo bi da potraje mesecima.“ Mesecima, pomislila je. Još jedan dan bi trajalo večno. „Učiniću to.“ Džonas je odmah skočio kod nje i povukao je na noge. „Liz…“ „Ćerka mi se vraća za dve nedelje.“ Uhvatila ga je za ruke. „Neće se vratiti ako se ovo ne reši.“ „Odvedi je na neko drugo mesto.“ Džonas joj je držao ramena dok prsti nisu počeli da mu se zarivaju u njenu kožu. „Mi ćemo otići negde drugo.“ „Gde?“ želela je da zna. „Svaki dan sebi govorim da se sklanjam od ovoga i svaki dan to je laž. U tome sam otkako je Džeri ušao na ona vrata. Ne možemo to da promenimo. Dok ne bude zaista gotovo, ništa neće biti u redu.“ Znao je da je u pravu, znao je to od samog početka. Ali previše toga se promenilo. U njemu sada postoji očaj koji nikada nije očekivao da će osećati. Sve je to zbog nje. „Vrati se u Sjedinjene Države sa mnom. Tako će biti gotovo.“ „Hoće li? Hoćeš li ti zaboraviti da ti je brat ubijen? Hoćeš li zaboraviti čoveka koji mu je to uradio?“ Prsti su mu se stegnuli, oči zatamnele, ali ništa nije kazao. Njen dah bio je uzdah prihvatanja. „Ne, neće biti gotovo dok mi to ne završimo. Bežala sam i ranije, Džonase. Obećala sam sebi da više nikada neću bežati.“ „Mogla bi da pogineš!“ „Ništa nisam uradila, a već su me dvaput zamalo ubili.“ Spustila je glavu na njegove grudi. „Molim te, pomozi mi.“ Nije mogao da je natera da ga posluša. Nešto čemu se najviše divio kod nje, bile su njena sposobnost da pruži i njena volja da stoji čvrsto. Mogao je da je moli, da se raspravlja, ali nikada ne bi mogao da je slaže. Ako bude pobegla, ako pobegnu zajedno, nikada neće biti slobodni. Zagrlio ju je. Kosa joj je mirisala na leto i morski vazduh. A pre nego što se leto završi, obećao je sebi, biće slobodna. Oboje će biti slobodni. „Idem ja sa njom.“ Sreo je Moralesov pogled iznad njene glave. „To možda neće biti moguće.“ „Ja ću omogućiti.“

144 11. Nikada u životu nije bila uplašenija. Svakoga dana je radila u radnji i čekala Skota Trajdenta da joj priđe. Svake večeri je zaključavala, odlazila kući i čekala da telefon zazvoni. Džonas nije mnogo pričao. Više nije znala šta je radio dok su bili razdvojeni, ali bila je svesna da on planira svoj potez, u svoje vreme. To ju je samo još više plašilo. Prošla su dva dana tokom kojih su joj živci postali još tanji i nategnutiji nego što je verovala da je moguće. Na plaži su ljudi spavali ili čitali romane, a zaljubljeni su šetali držeći se za ruke. Deca su brbljala i jurcala. Ronioci su plivali oko grebena. Pitala se zašto joj ništa ne izgleda normalno i da li će ikada ponovo izgledati tako. U sumrak je ispraznila kasu, spakovala opremu i spremala se da zatvori. „Šta kažeš na to piće?“ Iako je mislila da se pripremila za trenutak kada će se to dogoditi, Liz se trgnula. Glava je počela da joj pulsira u sporom i stabilnom ritmu za koji je znala da će trajati satima. U stomaku je osetila prolazno grčenje usled paničnog uzbuđenja. Od tog trenutka, podsetila je sebe, nije bilo mesta za paniku. Okrenula se i pogledala u Skota. „Pitala sam se da li ćeš se vratiti.“ „Rekao sam ti da ću biti u blizini. Znam da ljudima uvek treba nekoliko dana da razmisle o svemu.“ Morala je da odigra ulogu, podsetila je sebe. Morala je to dobro da izvede. Pažljivo je završila sa zaključavanjem i okrenula se ka njemu. Nije se osmehivala. To je trebalo da bude poslovni razgovor, direktan i jasan. „Možemo da odemo na piće tamo.“ Pokazala je na restoran na otvorenom sa slamnatim krovom koji se nalazio iznad grebena. „Na javno mesto.“ „Odgovara mi.“ Iako joj je ponudio ruku, ignorisala ju je i počela da hoda. „Bila si prijatelj skije nastrojena.“ „Ti si bio mušterija.“ Pogledala ga je iskosa. „A ne poslovni partner.“ „Dakle…“ videla je kako je pogledao desno pa levo. „Razmislila si.“ „Tebi treba ronilac, meni treba novac.“ Liz se popela uz dva drvena stepenika i odabrala stolicu u kojoj je bila leđima okrenuta ka vodi. Nekoliko trenutaka nakon što je sela, jedan čovek se smestio za sto u ćošku. Jedan od

145 Moralesovih, pomislila je i naredila sebi da ostane smirena. Prošla je instrukcije dva puta. Znala je šta da kaže i kako to da kaže, kao i da je konobar koji će ih uslužiti nosio značku i pištolj. „Džeri mi nije rekao mnogo“, počela je i naručila sok. „Samo da je izvršio isporuku i pokupio novac.“ „Bio je dobar ronilac.“ Liz je progutala mali mehur straha. „Ja sam bolja.“ Skot joj se nasmešio. „Tako su mi i rekli.“ Pokret pored nje ju je naterao da se osvrne, a onda se sledila. Tamni čovek rošavog lica je seo na stolicu pored nje. Liz je znala da nosi tanku srebrnu narukvicu na ruci i pre nego što je pogledala. „Pablo Mančez, Liz Palmer. Ali mislim da ste se već upoznali.“ „Senorita.“ Mančezova tanka usta su se izvila kada joj je uzeo ruku. „Reci svom prijatelju da drži ruke k sebi.“ Džonas je mirno privukao stolicu stolu. „Zašto me ne predstaviš, Liz?“ Kada nije mogla da uradi ništa osim da zuri u njega, on se udobno smestio. „Ja sam Džonas Šarp. Liz i ja smo partneri.“ Usmerio je pogled ka Mančezu. Ovo je čovek, pomislio je, zbog koga je prešao hiljade kilometara kako bi ga našao. Ovo je čovek koga će ubiti. Džonas je osetio kako mu rastu mržnja i bes. Ali znao je kako da zauzda emocije i da sačeka. „Verujem da ste poznavali mog brata.“ Mančezova ruka je spala sa Lizine u stranu. „Tvoj brat je bio pohlepan i glup.“ Liz je zadržala dah kada je Džonas posegnuo u svoj džep. Polako je izvukao cigarete. „Ja sam pohlepan“, rekao je lagano dok je palio cigaretu. „Ali nisam glup. Tražio sam te.“ Nagnuo se preko stola. Sa usporenim osmehom, ponudio je Mančezu cigarete. Mančez je uzeo jednu i odlomio filter. Ruke su mu bile lepe, sa dugim prstima poput pauka, i uzanim dlanovima. Liz se borila da ne zadrhti dok je gledao u njih. „Dakle našao si me.“ Džonas se i dalje smešio kada je naručio pivo. „Treba ti ronilac.“ Skot je uputio Mančezu pogled upozorenja. „Imamo ronioca.“ „Vi imate tim. Liz i ja radimo zajedno.“ Džonas je dunuo mlaz dima. „Zar ne, Liz?“ Želeo ih je. Nije nameravao da se povuče dok ih ne pridobije. A ona nije imala izbora. „Tako je.“ „Ne treba nam tim.“ Mančez je počeo da ustaje. „Potrebni smo vam.“ Džonas je uzeo pivo kada mu je konobar doneo. „Već znamo prilično mnogo o vašoj operaciji. Džeri nije bio dobar u čuvanju tajni.“ Džonas je uzeo gutljaj iz flaše. „Liz i ja smo diskretniji. Pet hiljada po isporuci?“

146 Skot je sačekao kratko, a onda podigao ruku signalizirajući Mančezu. „Pet. Ako hoćete da radite kao tim, vaša je stvar kako ćete da podelite.“ „Pola-pola.“ Liz je raširila prste oko Džonasovog piva. „Jedno od nas ide dole, jedno ostaje na brodu.“ „Sutra uveče. Jedanaest sati. Dođite u radnju. Uđite unutra. Naći ćete vodootporni kofer. Biće zaključan.“ „Kao i radnja“, ubacila se Liz. „Kako će kofer da dospe unutra?“ Mančez je dunuo dim kroz zube. „Nemam problem da uđem unutra.“ „Samo uzmite kofer“, prekinuo je Skot. „Koordinate će biti zakačene na ručki. Isplovite brodom, spustite kofer dole i ostavite ga. Onda se vratite gore i sačekajte tačno sat vremena. Tada ćete ponovo zaroniti. Sve što treba da uradite je da donesete kofer koji vas tamo čeka nazad u radnju i da ga ostavite.“ „Zvuči glatko“, zaključio je Džonas. „Kada ćemo biti isplaćeni?“ „Kad uradite posao.“ „Pola unapred.“ Liz je otpila veliki gutljaj piva i nadala se da će joj se srce smiriti. „Ostavite dve i po hiljade sa koferom inače ne ronim.“ Skot se osmehnuo. „Nemaš poverenja kao Džeri.“ Uputila mu je hladan i gorak pogled. „I nameravam da ostanem živa.“ „Samo poštuj pravila.“ „Ko ih donosi?“ Džonas je uzeo pivo od Liz. Njena ruka je skliznula na njegovu nogu i ostala mirna. „Ne želiš da se zamaraš oko toga“, savetovao je Mančez. Stegao je cigaretu između zuba i nasmešio se. „On zna ko si ti.“ „Samo pratite koordinate i gledajte na sat.“ Skot je izručio novčanice na sto i ustao. „Ostalo je lako.“ „Budi pametan, Džerijev brate.“ Mančez im se oboma usporeno osmehnuo. „Adios, senorita.“ Džonas je mirno završio svoje pivo dok su dva muškarca odlazila. „Nije trebalo da se mešaš tokom ovog sastanka“, počela je Liz tihim i besnim tonom. „Morales je rekao…“ „Dođavola sa Moralesom!“ Ugasio je cigaretu i gledao kako se dim raspršio. „Je li to čovek koji ti je napravio modrice na vratu?“ Ruka joj je krenula gore pre nego što je mogla da je zaustavi. Na pola puta ka vratu, Liz je stegla prste u pesnicu i spustila ruku na sto. „Rekla sam ti da ga nisam videla.“ Džonas je okrenuo glavu. Njegove oči su je, kao i ranije, podsetile na zaleđeni dim. „Je li ovo bio taj čovek?“

147 Nije mu bio potreban odgovor. Liz se nagnula bliže i progovorila nežno. „Želim da se to završi, Džonase. I nije mi potrebna osveta. Trebalo je da me pustiš da se nađem sa Skotom i da sama ugovorim stvari.“ Odsutnim pokretom je nagnuo sveću sa stola ka sebi i zapalio je. „Predomislio sam se.“ „Prokletstvo, mogao si sve da upropastiš. Ne želim da budem umešana, ali jesam. Jedini način da se ispetljam je da to završim. Kako da znamo da neće jednostavno da odustanu sada kada si se ti pridružio?“ „Jer si ti usred svega i oduvek si bila.“ Pre nego što je mogla da progovori, uhvatio ju je za ruku. Lice mu je bilo blizu, a glas hladan i miran. „Hteo sam da te iskoristim. Od trenutka kada sam ušao u tvoju kuću, planirao sam da te iskoristim da dođem do Džerijevog ubice. Da sam morao da te pregazim, da sam morao da te sklonim sa puta ili da te povučem zajedno sa sobom, iskoristio bih te. Baš kao što Morales hoće da te iskoristi. Baš kao što će te drugi iskoristiti.“ Plamen sveće je treperio između njih kada ju je privukao bliže. „Kao što te je Džeri iskoristio.“ Progutala je drhtaj i borila se protiv bola. „A sad?“ Nije govorio. Bili su tako blizu da je mogao da vidi svoj odraz u njenim očima. U njima je oko sopstvenog odraza video i sumnju i prkos. Stavio je ruku iza njenog vrata i držao je tu dok nije osetio ritam njenog pulsa. Sa uzavrelom silinom privukao ju je ka sebi i prekrio njene usne njegovim. Bljesak strasti, odsjaj nade – nije znao za čime da posegne. Zato ju je pustio. „Niko te neće ponovo povrediti“, promrmljao je. „Pogotovo ne ja.“ Bio je to najduži dan u njenom životu. Liz je radila i čekala dok su sati mileli. Moralesovi ljudi su se mešali sa turistima na plaži. Bilo je tako očigledno, pomislila je Liz, da se čudila kako ih svi drugi nisu primećivali iako su nosili značke oko vrata. Njeni brodovi su isplovljavali, vraćali se i ponovo isplovljavali. Boce i oprema su proveravani i iznajmljivani. Popunjavala je račune i primala kreditne kartice kao da je bilo nečeg važnog u dnevnoj rutini. Želela je da se dan završi. Nadala se da noć nikada neće doći. Hiljadu puta je pomišljala da kaže Moralesu da ne može da prođe kroz to. Hiljadu puta je sebe nazvala kukavicom. Ali kada je sunce zašlo i kada je plaža počela da se raščišćava, shvatila je da hrabrost nije bila nešto što je mogla da prizove snagom volje. Da je imala izbora, pobegla bi. Ali dok god je ona bila u opasnosti, i Fejt je bila u opasnosti. Kada je sunce zašlo, zaključala je radnju kao na kraju svakog drugog običnog dana. Pre nego što je spakovala ključeve, Džonas je bio pored nje. „Još uvek imaš vremena da se predomisliš.“

148 „I šta onda? Da se sakrijem?“ Pogledala je ka plaži, ka moru, ka ostrvu koje je bilo njen dom. I njen zatvor. Zašto ga nikada nije videla kao zatvor pre nego što je Džonas došao na njega? „Već si mi rekao koliko sam dobra u skrivanju.“ „Liz…“ Odmahnula je glavom da ga zaustavi. „Ne mogu da pričam o tome. Jednostavno to moram da uradim.“ Dovezli su se kući u tišini. U svom umu, Liz je prošla kroz instrukcije, kroz svaku tačku, svaku reč koju joj je Morales usadio. Trebalo je da prati rutinu, da napravi razmenu, a onda da preda kofer sa novcem policiji koja će čekati blizu pristaništa. Sačekaće naredni potez. A dok bude čekala, nikada neće biti više od tri metra daleko od policajca. To je zvučalo sigurno. To joj je izazivalo mučninu u stomaku. Jedan čovek je šetao psa duž ulice ispred njene kuće. Jedan od Moralesovih ljudi. Čovek koji je deljao drvo na tremu njenih komšija, imao je pištolj ispod prsluka. Liz je pokušala da ne gleda ni u jednog od njih. „Nešto ćeš da pojedeš i popiješ, pa da odremaš“, naredio joj je Džonas kada je ušla unutra. „Samo ću da odremam.“ „Onda prvo dremanje.“ Nakon što je osigurao bravu, Džonas je pošao za njom u spavaću sobu. Spustio je roletne. „Želiš li nešto?“ Još uvek joj je bilo tako teško da traži. „Hoćeš li da legneš sa mnom?“ Došao je do nje. Već je bila sklupčana na svojoj strani, pa ju je privukao do sebe i čvrsto je zagrlio. „Hoćeš li da spavaš?“ „Mislim da hoću.“ U snu je mogla da nade izlaz, makar i privremeni. Ali nije zatvorila oči. „Džonase?“ „Hm?“ „Nakon ovog večeras – nakon što završimo, hoćeš li me ponovo ovako držati?“ Prislonio je svoje usne na njenu kosu. Mislio je da nije moguće da je voli više od toga. Bio je skoro siguran da bi se povukla kada bi joj to rekao. „Koliko god želiš. Samo spavaj.“ Liz je dozvolila da joj se oči sklope i da joj se um isprazni. Kofer je bio mali, veličine direktorske aktovke. Izgledao je isuviše neupadljivo za katalizator tolike opasnosti. Osim toga, na pultu u Lizinoj radnji bila je koverta. Unutra je bilo parče papira sa odštampanim koordinatama. Sa parčetom papira je bilo i dvadeset i pet novčanica od sto dolara.

149 „Ispunili su svoj deo pogodbe“, komentarisao je Džonas. Liz je samo gurnula kovertu u fioku. „Uzeću svoju opremu.“ Džonas ju je posmatrao. Ona bi ovo radije uradila sama, pomislio je. Radije ne bi razmišljala da ima na koga da se osloni i kome da se obrati. Uzeo je boce pre nego što je uspela da ih podigne. Moraće da nauči, podsetio je sebe, da ima mnogo više od toga. „Koordinate?“ „Iste kao i u Džerijevom adresaru.“ Shvatila je da je zadivljujuće mirna dok je čekala da zaključa vrata. Posmatrali su ih. Bila je svesna da je Morales postavio ljude u hotelu. Bila je isto tako sigurna da je Mančez bio negde blizu. Ona i Džonas nisu progovorili ponovo sve dok nisu bili na ronilačkom brodu i dok nisu isplovili. „Ovo bi moglo da stavi tačku na sve.“ Bacila je pogled ka njemu dok je podešavala pravac. „Ovo bi moglo da stavi tačku na sve.“ Zaćutala je na trenutak. Tokom cele večeri mislila je o tome šta će mu reći i kako će mu reći. „Džonase, šta ćeš da uradiš?“ Njegov upaljač je zašištao, planuo i potom se utišao. „Ono što moram da uradim.“ Strah je imao ukus metala u njenim ustima, ali nije imao nikakve veze sa njom, već sa Džonasom. „Ako napravimo razmenu večeras, predajemo drugi kofer Moralesu. Oni će morati da se izlože. Mančez, i čovek koji izdaje naređenja.“ „Na šta ciljaš, Liz?“ „Mančez je ubio tvog brata.“ Džonas je pogledao iza nje. More je bilo crno. Nebo je bilo crno. Samo je huk motora prekinuo tišinu. „On je bio okidač.“ „Hoćeš li ga ubiti?“ Polako joj se okrenuo. Pitanje je bilo tiho, ali njene oči nisu. One su slale poruke, davale argumente i iznosile molbe. „To nije tvoja briga.“ To je zabolelo, duboko i oštro. Klimnula je glavom i pratila trag svetla na vodi. „Možda nije. Ali ako dozvoliš da mržnja određuje šta ćeš da radiš i kako ćeš da razmišljaš, nikada je se nećeš osloboditi. Mančez će biti mrtav, Džeri će i dalje biti mrtav, a ti…“ Okrenula se kako bi ga opet pogledala. „Ti nikada više nećeš biti zaista živ.“ „Nisam prešao sav ovaj put i potrošio sve ovo vreme da bih pustio Mančeza da odšeta. On ubija zbog novca i zbog toga što uživa u tome. Uživa u tome“, ponovio je Džonas opako. „To mu vidiš u očima.“ I videla je. Ali nije je bilo briga za Mančeza. „Sećaš li se kada si mi jednom rekao da svako ima pravo na odbranu?“

150 Sećao se. Sećao se svega u šta je nekada verovao. Sećao se kako je Džeri izgledao na hladnoj beloj svetlosti u mrtvačnici. „To nije imalo veze sa ovim.“ „Pretpostavljam da menjaš pravila kada je nešto lično u pitanju.“ „Bio mi je brat.“ „I mrtav je.“ Sa uzdahom je podigla lice kako bi joj vetar rashladio kožu. „Žao mi je Džonase. Džeri je mrtav, a ako uradiš ono što planiraš, ubićeš nešto u sebi.“ I nešto u njoj, pomislila je, iako to nije mogla da mu kaže. „Zar ne veruješ u zakon?“ Bacio je cigaretu u vodu, a onda se naslonio na ogradu. „Poigravam se njime već godinama. To je poslednje čemu bih verovao.“ Htela je da mu priđe, ali nije znala kako. Ipak, šta god uradio, ona će biti uz njega. „Onda ćeš morati da veruješ sebi. Kao i ja.“ Polako joj je prišao. Obuhvatio je njeno lice rukama i pokušao da razume ono što mu je govorila i ono što je još uvek zadržavala u sebi. „Hoćeš li?“ „Da.“ Nagnuo se i poljubio je u čelo. Iznutra je osetio potrebu, snažnu želju da joj kaže da izvede brod na otvoreno more i da nastavi dalje. Ali to nikada ne bi upalilo, ni za jedno od njih dvoje. Stajali su na brodu zajedno i bili su na raskrsnici. „Onda počni sad.“ Poljubio ju je ponovo pre nego što se okrenuo i podigao jednu od klupa sa sandukom. Liz se namrštila kada je videla ronilačko odelo. „Šta to radiš?“ „Sredio sam da Luis ovo ostavi ovde za mene.“ „Zašto? Ne možemo oboje da idemo dole.“ Džonas se skinuo u sorts. „Tako je. Ja ronim, ti ostaješ na brodu.“ Liz se uspravila. Ne bi bilo dobro da izgubi strpljenje. „Dogovor je napravljen i svi smo se složili, Džonase. Ja ronim.“ „Ja menjam dogovor.“ Navukao je ronilačko odelo do struka pre nego što ju je pogledao. „Više neću da rizikujem sa tobom.“ „Ne rizikuješ sa mnom. Ja rizikujem. Džonase, ne poznaješ ove vode. Ja poznajem. Nikada se nisi spuštao dole noću. Ja jesam.“ „Sada nameravam.“ „Poslednje što nam sada treba je da počneš da se ponašaš tako prezaštitnički.“ Skoro da se nasmejao kada je navukao odelo preko ramena. „Onda baš šteta, pošto je to ono što se događa.“ „Rekla sam Mančezu i Trajdentu da ću ja da ronim.“ „Pretpostavljam da ti je reputacija ugrožena kada lažeš ubice i švercere droge.“ „Džonase, nisam raspoložena za šale.“