151 Pričvrstio je ronilački nož, podesio pojas sa tegovima, a onda posegao za maskom. „Možda nisi. A možda nisi raspoložena ni da čuješ ovo. Stalo mi je do tebe. Prokleto previše.“ Pružio je ruku i obuhvatio joj bradu. „Moj brat te je uvukao u ovo zato što nikada u svom životu nije mario ni za koga. Ja sam te uvukao još dublje jer sam samo mislio na osvetu. Sad mislim na tebe, na nas. Ne ideš dole. Makar morao da te vežem za volan, ne ideš dole.“ „Ne želim da ti ideš.“ Ruke su joj bile na njegovim grudima. „Ako ja budem dole, razmišljaću o onome što radim, ako ostanem ovde, neću moći da prestanem da razmišljam o tome šta može da ti se desi.“ „Meri mi vreme.“ Podigao je boce i pružio ih ka njoj. „Pomozi mi da ih stavim.“ Zar nije rekla sebi nedeljama pre toga da on nije čovek koji će dozvoliti da izgubi u raspravi? Ruke su joj se malo zatresle kada je stavljala trake preko njegovih ramena. „Ne znam kako da se nosim sa time da me neko štiti.“ Pogledao je u boce i okrenuo se prema njoj. „Vežbaj.“ Zatvorila je oči. Bilo je prekasno za priču, prekasno za raspravljanje. „Vuci ka severoistoku dok zaranjaš. Pećina je na dvadeset i pet metara.“ Oklevala je samo trenutak, a onda uzela harpun. „Pazi se ajkula.“ Kada se spustio na stranu, dodala mu je kofer. Za nekoliko sekundi je nestao, a more je bilo crno i mirno. U svom umu, Liz ga je pratila metar po metar. Voda je bila mračna, tako da će morati da se osloni na svoje merače i mali snop svetlosti lampe. Noćna stvorenja će se hraniti. Lignje, morine, barakude. Ajkule. Liz je zatvorila svoj um za to. Trebalo je da ga natera da je pusti da ona ide. Kako? Šetajući po palubi, zabacila je kosu unazad sa lica. On je otišao da bi je zaštitio. Otišao je jer mu je stalo do nje. Drhteći, sela je i protrljala ruke da se ugreje. Da li ovako izgleda kada je muškarcu stalo? Da li to znači sedeti i čekati? Ponovo je ustala i počela da šeta. Preveliki deo svog života je provela radeći da bi sad iznenada postala pasivna. A opet…Čula je i kako kaže da mu je stalo. Liz je ponovo sela i čekala. Četiri puta je pogledala u sat pre nego što ga je čula na merdevinama. Sa drhtajem olakšanja, dotrčala je do ivice da mu pomogne. „Sledeći put ja idem dole“, počela je. Džonas je skinuo lampu, a onda i boce. „Zaboravi!“ Pre nego što je stigla da protestuje, privukao ju je sebi. „Imamo sat vremena“, promrmljao joj je na uvo. „Hoćeš da ga provedemo raspravljajući se?“ Bio je mokar i hladan. Liz se sklupčala uz njega. „Ne volim da mi naređuju.“
152 „Sledeći put možeš ti meni da naređuješ.“ Spustio se na klupu i povukao je sa sobom. „Zaboravio sam kako je tamo dole noću. Izvanredno.“ I bilo je skoro pa gotovo, rekao je sebi. Prvi korak je načinjen, drugi je trebalo da se dogodi. „Video sam gigantsku lignju. Na smrt sam je preplašio lampom. Kunem se da je bila duga deset metara.“ „Postoje i veće.“ Spustila je glavu na njegovo rame i pokušala da se opusti. Imali su sat vremena. „Jednom sam ronila sa svojim ocem. Videli smo jednu koja je bila skoro dvadeset metara.“ „Jesi li se unervozila?“ „Ne. Bila sam fascinirana. Sećam se da sam doplivala dovoljno blizu da sam joj dodirnula pipke. Otac mi je održao dvadesetominutno predavanje kada smo izronili.“ „Verujem da bi i ti uradila isto sa Fejt.“ „Bila bih ponosna na nju“, počela je Liz i onda se nasmejala. „A onda bih joj održala dvadesetominutno predavanje.“ Po prvi put te večeri primetio je zvezde. Nebo je sa njima bilo tako živo. To ga je podsetilo na trem njegove majke, ljuljašku i duge letnje noći. „Pričaj mi o njoj.“ „Ne želiš da počnem.“ „Da, želim.“ Prebacio je ruku preko njenog ramena. „Pričaj mi o njoj.“ Liz se napola osmehnula i zatvorila oči. Bilo je lepo razmišljati o Fejt, pričati o Fejt. Džonasu je počela da se stvara slika o devojčici koja je volela školu jer je bilo mnogo toga da se radi i mnogo ljudi. Čuo je ljubav, ponos i čežnju. Video je tamnu, osunčanu devojčicu na slici, saznao da govori dva jezika, da voli košarku i da mrzi povrće. „Uvek je bila slatka“, sećala se Liz. „Ali ni ona nije anđeo. Veoma je tvrdoglava, a kada je ljuta, to nije lep prizor. Fejt želi da radi stvari sama. Kada je imala dve godine, veoma ju je nerviralo kada bih htela da joj pomognem niz stepenice.“ „Nezavisnost vam je izgleda porodična crta.“ Liz je slegnula ramenima. „Bila nam je potrebna.“ „Jesi li nekad razmišljala o deljenju?“ Nervi su počeli da joj bride, iako se pomerila samo malo od njega. „Kada deliš, moraš nečeg da se odrekneš. Nikada nisam mogla da priuštim sebi da se bilo čega odreknem.“ To je bio odgovor koji je očekivao. To je bio odgovor koji je nameravao da promeni. „Vreme je da se vratim dole.“
153 Liz mu je pomogla da ponovo stavi boce. „Uzmi harpun. Džonase…“ Već je bio kod ograde pre nego što je dotrčala do njega. „Požuri nazad“, promrmljala je. „Hoću da idem kući. Hoću da vodim ljubav sa tobom.“ „Baš si našla kad ćeš to da pomeneš.“ Uputio joj je osmeh, savio se i skočio nazad u vodu. Sledećih pet minuta Liz je ponovo šetala. Zašto se nije setila da ponese kafu? Koncentrisala bi se na to. Za malo više od sat vremena mogli bi da budu šćućureni u njenoj kuhinji sa lončetom u kome vri voda. Ne bi bilo važno što policija okružuje kuću. Ona i Džonas bi bili unutra. Zajedno. Možda nije bila u pravu u vezi sa deljenjem. Možda… Kada je čula da je voda zapljusnula brod sa strane, došla je do ograde u trenu. „Džonase, je li se nešto dogodilo? Zašto…“ Shvatila je da gleda u dugu cev pištolja. „Senorita“, Mančez je bacio svoju masku sa disaljkom na klupu kada se popeo preko ivice. „Buenas noches14.“ „Šta ti radiš ovde?“ Borila se da izgleda smireno kad joj je boja nestala sa lica. Ne, nije bila hrabra, shvatila je. Uopšte nije bila hrabra. „Imali smo dogovor.“ „Ti si amater“, rekao joj je. „Kao što je Šarp bio amater. Mislila si da ćemo jednostavno da zaboravimo na novac?“ „Ne znam ništa o novcu koji je Džeri uzeo.“ Uhvatila se za ogradu. „Sve vreme to govorim.“ „Šef je zaključio da si ti višak, lepa damo. Učini nam uslugu i završi isporuku. Mi ćemo tebi učiniti uslugu. Ubićemo te brzo.“ Nije ponovo pogledala u pištolj. Nije se usudila. „Ako nastavite da ubijate svoje ronioce, ispašćete iz posla.“ „Završili smo u Kozumelu. Kad tvoj prijatelj donese kofer, uzimam ga i nosim u Meridu. Živeću sa stilom. Vi nećete živeti uopšte.“ Želela je da sedne jer su joj se kolena tresla. Stajala je jer je mislila da možda više nikada neće moći. „Ako ste završili u Kozumelu, zašto ste organizovali ovu isporuku?“ „Klansi voli da su stvari čiste.“ „Klansi?“ Ime koje je Dejvid Merivort pomenuo, setila se Liz, dok se naprezala da čuje bilo kakav zvuk iz vode. „Ima nekoliko hiljada u kokainu dole, to je sve. Nekoliko hiljada dolara je u koferu koji stiže. Šef je zaključio da je dobra investicija da napravi da izgleda 14 Dobro veče – prim. prev.
154 kao da ste sarađivali sa Šarpom. Onda ste se vas dvoje posvađali i upucali jedno drugo. Slučaj zatvoren.“ „Ubio si i Eriku, zar ne?“ „Postavljala je previše pitanja.“ Spustio je pištolj. „Ti postavljaš previše pitanja.“ Svetlost je preplavila brod i vodu tako brzo da je Lizin prvi impuls bio da se ukoči. Pre nego što je uspela da registruje svoju narednu reakciju, skočila je u vodu i ronila naslepo. Kako bi mogla da upozori Džonasa? Liz je mahnito pretraživala po vodi dok su se svetla igrala na površini iznad nje. Nije imala ni boce ni masku, nikakvu zaštitu. Svakog trenutka, on će izroniti, nesvestan opasnosti. Nije imao nikakvu zaštitu osim nje. Bez opreme će uskoro biti potpuno bespomoćna. Borila se da ostane dole i koliko god je smela blizu merdevinama. Pluća su joj bila spremna da eksplodiraju kada je osetila pokret u vodi. Liz se okrenula prema snopu svetlosti. Kada ju je ugledao, srce mu je skoro stalo. Izgledala je kao duh koji se drži za trup broda. Bleda kosa joj je plutala po površini, a lice joj je bilo belo skoro kao svetlost njegove lampe. Pre nego što je njegov um stigao da se zapita, stavio joj je disaljku sa kiseonikom između usana. Osetio je strah. Džonas je stegao harpun u ruci i izronio. „Gospodine Šarpe.“ Morales ga je obasjao reflektorom. Liz je izronila pored njega. „Imamo sve pod kontrolom.“ Na palubi njenog broda, Liz je videla Mančeza sa lisicama i okruženog sa dva ronioca. „Možda biste povezli moje ljude i njihovog zatvorenika nazad do Kozumela.“ Osetila je Džonasovu napetost. Harpun je bio spreman i usmeren. Čak je i kroz masku mogla da vidi njegov užareni pogled, poput vrućeg leda. „Džonase, molim te.“ Ali on je već počeo da se penje uz merdevine. Ona se prebacila preko ograde i stropoštala na palubu, hladna i mokra. „Džonase, ne možeš. Džonase, gotovo je.“ Jedva da ju je čuo. Sve njegove emocije i sva njegova koncentracija je bila usmerena na čoveka koji je stajao samo pola metra dalje. Pogledi su im se sudarili. Nije mu pričinjavalo zadovoljstvo da gleda kako se krv povlači sa Mančezovog lica ni kako mu se spoznaja mahnito javlja u očima. To je bilo ono zbog čega je došao, ono što je obećao sebi. Medaljon koji mu je visio na lancu se zanjihao i podsetio ga na brata. Njegov brat je bio mrtav. Bez zadovoljstva. Džonas je spustio pištolj. Mančez je zabacio glavu. „Izaći ću“, rekao je tiho. Osmeh mu se proširio. „Izaći ću.“
155 Harpun je opalio i zabio se u palubu između Mančezovih stopala. Liz je videla kako mu se osmeh zaledio na licu, trenutak pre nego što se pojavio na Džonasovom: „Čekaću.“ Zar je zaista bilo gotovo? To je bilo sve na šta je Liz mogla da misli kada se probudila, topla i suva, u svom krevetu. Bila je na sigurnom, Džonas je bio na sigurnom, a krijumčarski lanac u Kozumelu je bio prekinut. Naravno, Džonas je bio besan. Nadgledali su Mančeza, nadgledali su njih, ali je policija obelodanila svoje prisustvo tek nakon što je Liz došla na nišan. Ali dobio je ono zbog čega je došao, pomislila je. Ubica njegovog brata je bio iza rešetaka. Čeka ga suđenje i pravda. Nadala se da je to za Džonasa dovoljno. Jutro je bilo dovoljno za nju. Njegova normalnost. Tako srećna, okrenula se i prislonila svoje telo uz Džonasovo. On ju je privukao još bliže. „Hajde da ostanemo ovde do podneva.“ Nasmejala se i češkala nosem njegov vrat. „Moram…“ „Na posao“, završio je. „Upravo tako. I po prvi put posle nekoliko nedelja, mogu da radim bez potrebe da se osvrćem iza sebe. Srećna sam.“ Pogledala ga je, a onda je obavila ruke oko njegovog vrata i stegla ga. „Tako sam srećna.“ „Dovoljno srećna da se udaš za mene?“ Ostala je skamenjena, a onda se polako, veoma polako udaljila. „Šta?“ „Udaj se za mene. Pođi kući sa mnom. Započni život sa mnom.“ Želela je da kaže da. Šokiralo ju je što joj je srce gorelo da kaže da. Povlačenje od njega je bila najteža stvar koju je ikada uradila. „Ne mogu.“ Zaustavio ju je pre nego što je uspela da se iskobelja iz kreveta. To je bolelo, shvatio je, više nego što je ikada mogao da pretpostavi. „Zašto?“ „Džonase, mi smo dvoje različitih ljudi sa potpuno odvojenim životima.“ „Prestali smo da imamo odvojene živote još pre nekoliko nedelja.“ Uzeo ju je za ruke. „Nikada više neće biti odvojeni.“ „Ali hoće.“ Povukla je ruke nazad. „Kad odeš u Filadelnju, nakon nekoliko nedelja ćeš se jedva sećati kako izgledam.“ Obuhvatio joj je zglobove ruku svojim rukama poput lisica. Bes koji je iz njega isplivavao tako retko, u njenom prisustvu se uvek krčkao. „Zašto to radiš?“, pitao je. „Zašto nikada ne možeš da prihvatiš ono što ti se daje?“ Prevrnuo ju je tako da se našla ispod njega na krevetu. „Volim te.“ „Nemoj.“ Zatvorila je oči kada je želja skoro pomračila razum. „Nemoj to da mi govoriš.“
156 Odbacivanje. Odbacivala ga je. Džonas je prvo osetio paniku, a onda bes. A potom odlučnost. „Reći ću. Ako budem dovoljno govorio, pre ili kasnije počećeš da veruješ. Da li misliš da su sve ove noći bile igra? Zar nisi osetila? Zar ne osećaš ništa?“ „I jednom ranije sam pomislila da sam nešto osetila.“ „Bila si dete.“ Kada je počela da odmahuje glavom, uhvatio ju je jače. „Da, jesi. Na neki način si to još uvek, ali znam šta prolazi kroz tebe kada si sa mnom. Znam. Ja nisam duh, ja nisam sećanje. Ja sam stvaran i želim te.“ „Bojim te se“, prošaputala je. „Bojim se jer činiš da želim ono što ne mogu da imam. Neću se udati za tebe, Džonase, jer sam završila sa rizikovanjem u svom životu i neću da rizikujem sa životom svog deteta. Molim te, pusti me.“ Oslobodio ju je, ali kada se uspravila, obavio je ruke oko nje. „Za nas nije gotovo.“ Spustila je glavu na njegove grudi i snažno pritisla obraz. „Dozvoli mi da uživam u ovih nekoliko dana koji su nam ostali. Molim te, dozvoli mi.“ Podigao joj je bradu. Sve što mu je bilo potrebno da zna, bilo je u njenim očima. Čovek koji je znao i koji je planirao da pobedi, mogao je da priušti da čeka. „Nisi se suočila ni sa kim tako tvrdoglavim kao što si ti sama pre svega ovoga. A nisi ni blizu završila sa mnom.“ Ruke su mu potom postale nežnije dok ju je mazio po kosi. „Obuci se. Odvešću te na posao.“ Ponašao se kao da ništa nije rečeno, pa se Liz opustila. To je bilo nemoguće, i ona je to znala. Poznavali su se svega nekoliko nedelja i to u uslovima koji su neminovno morali da intenziviraju sva osećanja. Bilo mu je stalo. Verovala je da mu je stalo, ali ljubav – vrsta ljubavi koja je bila potrebna za brak – bila je preveliki rizik. Volela je. Volela je tako mnogo da ga je odbijala od sebe kada je želela da ga privuče bliže. On je morao da se vrati svom životu, da se vrati u svoj svet. Nakon što prođe neko vreme, ako je se seti, biće zahvalan što je zatvorila vrata koja je on impulsivno otvorio. Ona će misliti na njega. Zauvek. Dok je Liz šetala do radnje, sredila je svoje misli. „Šta ćeš danas da radiš?“ „Ja?“ I Džonas je takođe sredio svoje misli. „Sedeću na suncu i neću raditi ništa.“ „Ništa?“ Liz ga je gledala sa nevericom. „Ceo dan?“ „To je poznato kao opuštanje ili slobodan dan. Kada to radiš nekoliko dana u nizu, to se zove odmor. Trebalo je da ga imam u Parizu.“ Pariz, pomislila je. To bi mu priličilo. Zapitala se nakratko kako li miriše vazduh u Parizu. „Ako ti postane dosadno, sigurna sam da bi na jednom od brodova dobro došla dodatna posada.“
157 „Dovoljno sam ronio ovih nekoliko dana, hvala.“ Džonas se bacio na ležaljku ispred radnje. To je bilo najbolje mesto da motri na nju. „Migele“, Liz se automatski osvrnula da potraži Luisa. „Poranio si.“ „Došao sam sa Luisom. On proverava brod za ronioce – ima ranu turu.“ „Da, znam.“ Ali nije želela da Migel sam vodi radnju dugo. „Zašto mu ne pomogneš? Ja ću preuzeti kasu.“ „Bueno. Oh, bila su dva momka koja su gledala ribarski brod. Možda žele da iznajme.“ „Pogledaću. Ti idi.“ Vratila se nazad i čučnula pored Džonasa. „Pripazi mi na radnju, hoćeš li? Imam mušterije kod Izgnanika.“ Džonas je namestio naočare. „Koliko plaćaš po satu?“ Liz je skupila oči. „Možda ću da skuvam večeru.“ Sa osmehom je ustao i otišao iza pulta. „Uzmi koliko god ti je potrebno vremena.“ Nasmejao ju je. Liz je odšetala niz stazu do pristaništa upijajući svezi jutarnji vazduh. Prijala bi joj dobra ribarska tura. Vodeni bicikli su bili naručeni, ali ih je tek trebalo platiti. Osim toga, volela bi i sama da vozi. To ju je podsetilo na Džonasa i njegov neželjeni ulov od pre nekoliko nedelja. Liz se ponovo nasmejala dok je prilazila muškarcima pored svog broda. „Dobar dan“, počela je. „Gospodine Ejmbakl.“ Liz se osmehnula i pružila ruku. „Nisam znala da ste se vratili. Je li ovo jedno od Vaših kratkih vikend putovanja?“ „Tako je.“ Njegova skoro ćelava glava blistala je na suncu dok ju je tapšao po ruci. „Kada me uhvati raspoloženje, jednostavno moram da se krećem.“ „Razmišljate o nekom velikom ribolovu ovog puta?“ „Zanimljivo što ste to pomenuli. Upravo sam govorio svom saradniku da samo pucam na nešto veliko.“ „Samo na nešto veliko.“ Skot Trajdent se okrenuo i zabacio unazad svoj slamnati šešir. „Tako je, Klansi.“ „Sad nemoj da se okrećeš, dušo.“ Ejmbaklovi prsti su se stegli oko njenih pre nego što je mogla da se pomeri. „Popećeš se na brod, fino i tiho. Moramo da porazgovaramo, a onda ćemo se možda malo provozati.“ „Koliko dugo ste koristili moju radnju za krijumčarenje?“ Liz je videla pištolj ispod Skotove jakne. Nije mogla da signalizira Džonasu. Nije se usudila. „U poslednjih nekoliko godina tvoja radnja mi je bila neprevaziđena. Znaš, oni šalju tu robu iz Kolumbije i ostavljaju je u Majamiju. Bilo je gusto u poslednje vreme, pa je bio veliki rizik koristiti uobičajene rute. Ovako traje duže, ali gubim manje robe.“ „A ti si organizator?“ promrmljala je. „Ti si čovek koga policija želi.“
158 „Ja sam biznismen“, rekao je sa osmehom. „Hajde da se ukrcamo, mlada damo.“ „Policija posmatra“, rekla mu je Liz kada se popela na palubu. „Policija ima Mančeza. Da on nije pokušao da izvede dvostruku igru, poslednja isporuka bi glatko prošla.“ „Dvostruku igru?“ „Tako je“, dodao je Skot kada joj je prišao sa strane. „Pablo je zaključio da može da zaradi više kao slobodni strelac nego kao lojalan zaposleni.“ „A prijavljivanjem svog kolege, gospodin Trajdent se podigao u rangu. Gradim svoju organizaciju na programu podsticaja.“ Skot se osmehnuo Ejmbaklu. „Ne možeš pobediti sistem.“ „Ti si sredio da Džeri Šarp bude ubijen.“ Odbijajući da poveruje u ono što se događalo, Liz je zurila u malog debelog čoveka koji je do ovog momenta ćaskao sa njom i iznajmljivao boce. „Ti si naredio da ga ubiju.“ „Ukrao mi je mnogo novca.“ Ejmbaklovo lice se namrštilo kada je na to pomislio. „Mnogo. Dao sam Mančezu da ga se otarasi. Istina je da sam razmatrao da te koristim kao vezu na neko vreme. Ipak, izgledalo mi je jednostavnije da prosto koristim tvoju radnju. Mojoj ženi si baš draga.“ „Tvoja žena.“ Liz je pomislila na uglađenu, elegantnu gospođu u kupaćim kostimima sa karnerima. „Ona zna da krijumčariš drogu i zna da ubijaš ljude?“ „Ona misli da imamo odličnog brokera.“ Ejmbakl se iskezio. „Obrćem belo deset godina, a moja žena ne bi razlikovala koku od šećera u prahu. Volim da držim porodicu i posao odvojene. Njoj će pozliti kada čuje da si imala nesreću. Sada ćemo malo da se provozamo. I razgovaraćemo o trista hiljada koje je naš prijatelj Džeri maznuo meni ispred nosa. Odvezuj, Skote.“ „Ne!“ Razmišljajući samo o preživljavanju, Liz se zaletela prema doku. Ejmbakl ju je vratio na palubu samo jednim trzajem. Odmahnuo je glavom, otresao ruke i okrenuo se ka njoj. „Nisam hteo da ovo bude neuredno. Znaš, čak sam zamenio merače na tvojim bocama jer sam mislio da ćeš da se povučeš. Oduvek si mi bila slaba tačka, mlada damo. Ali posao je posao.“ Okrenuo se prema Skotu i rekao: „Pošto si preuzeo Pablovu poziciju, pretpostavljam da znaš kako da rešiš ovo.“ „Zasigurno znam.“ Izvadio je revolver. Pogledao je Liz. Kada je uhvatila vazduh, okrenuo je cev prema Ejmbaklu. „Uhapšen si!“ Drugom rukom je izvadio značku. „Imaš pravo da ćutiš…“ To je bila poslednja stvar koju je Liz čula pre nego što je zaronila lice u ruke i zaplakala.
159 12. „Hoću da znam šta se dođavola dešava!“ Bili su u Moralesovoj kancelariji, ali Džonas nije hteo da sedne. Stajao je iza Lizine stolice, sa prstima čvrsto stegnutim oko naslona. Da joj je iko prišao, on bi prvo udarao, a posle postavljao pitanja. Već je razvalio nesrećnog detektiva koji je pokušao da ga zadrži kada je video Liz na palubi Izgnanika sa Skotom. Sa rukama sklopljenim na stolu, Morales je uputio Džonasu dugi mirni pogled. „Možda bi objašnjenje trebalo da dođe od Vašeg zemljaka.“ „Specijalni agent Donald Skot.“ Čovek koga je Liz znala kao Skota Trajdenta sedeo je u uglu Moralesovog stola. „Izvinjavam se zbog obmane, Liz.“ Iako mu je glas bio miran i razložan, nije mogao da sakrije uzbuđenje koje je kuljalo iz njega. Otpio je kafu i pogledao u Džonasa. Objašnjenja neće lako ići sa ovim, pomislio je. Ali oduvek je verovao da su ciljevi opravdavali sredstva. „Tražio sam tog kučkinog sina tri godine.“ Ponovo je otpio gutljaj uživajući u trijumfu. „Trebalo nam je dve godine pre nego što smo mogli da se ubacimo u krug, a čak i tada nisam mogao da stupim u kontakt sa glavnim čovekom. Da bih došao do njega, morao sam da idem preko više kanala nego što je potrebno za samu kompaniju. Bio je oprezan. Poslednjih osam meseci radio sam sa Mančezom kao Skot Trajdent. To je bilo najbliže što sam uspeo da priđem Ejmbaklu, sve do pre dva dana.“ „Iskoristili ste je.“ Džonasova ruka je prešla preko Lizinog ramena. „Bacili ste je usred svega.“ „Da. Problem je bio u tome što dugo nismo bili sigurni koliko je tačno ona uključena. Znali smo za tvoju radnju, Liz. Znali smo da si iskusan ronilac. Zapravo, nema ničega o tebi što moja organizacija nije znala. Neko vreme si nam bila glavna osumnjičena.“ „Osumnjičena?“ Ruke je držala uredno sklopljene na krilu, ali je bes ključao u njoj. „Sumnjali ste na mene?“ „Napustila si Sjedinjene Države pre više od deset godina. Nikada se nisi vratila. Imaš i kontake i sredstva da pokreneš lanac. Ćerku držiš van ostrva već više godina, i to u jednoj od najboljih škola u Hjustonu.“ „To je moja stvar.“
160 „Takvi detalji su postali naša stvar. Kada si primila Džerija Šarpa i dala mu posao, čak smo počeli više da tipujemo na tebe. On je mislio drugačije, ali sa druge strane, nismo ga koristili zbog njegovog mišljenja.“ Osetila je kako su se Džonasovi prsti stegli, pa je posegnula ka njima i progovorila. „Koristili?“ „Kontaktirao sam Džerija Šarpa u Nju Orleansu. On je bio još neko o kome smo sve znali. Prevarant, operativac, ali je imao stila.“ Uzeo je još jedan gutljaj kafe dok je proučavao Džonasa. „Predložili smo mu dogovor. Ako bude mogao da se ubaci unutra i da nas snabdeva informacijama, zaboravićemo na nekoliko… brljotina. Sviđao mi se tvoj brat“, rekao je Skot Džonasu. „Stvarno mi se dopadao. Da je mogao malo da se skrasi, mogao je biti odličan policajac. 'Prevarant loših momaka' kako je on to zvao.“ „Hoćeš da kažeš da je Džeri radio za vas?“ Džonas je osetio kako mu emocije jure na površinu. Činjenice o bratu koje je jedva naterao sebe da prihvati su se menjale. „Tako je.“ Skot je izvadio cigaretu i posmatrao plamen na upaljenoj šibici. „Dopadao mi se – zaista to mislim. Umeo je da gleda na stvari na takav način zbog koga zaboraviš koliko su loše.“ To je bio Džeri, pomislio je Džonas. Odšetao je do prozora kako bi sebi dao trenutak vremena. Mogao je da vidi kako voda mirno zapljuskuje trupove brodova. Mogao je da vidi sunce kako igra na vodi i decu koja su šetala duž potpornog zida. Scena je bila skoro identična onoj kada je stigao u Kozumel. Neke stvari su ostale iste; druge su se konstantno menjale. „Šta se dogodilo?“ „Bilo mu je teško da poštuje naredbe. Želeo je da ih pritisne isuviše brzo, isuviše snažno. Jednom mi je rekao kako mora da dokaže nešto sebi i drugom delu sebe. Boljem delu sebe.“ Džonas se polako okrenuo. Bol je ponovo nadolazio. Liz mu je to videla u očima i otišla da stane pored njega. „Nastavi.“ „Jednom mu je sinulo da ukrade novac od pošiljke. Nisam znao za to dok me nije pozvao iz Akapulka. Mislio je da će glavnog čoveka da stavi u poziciju da mora lično da se pozabavi time. Rekao sam mu da sačeka, da ga sređujemo. Njega ćemo vratiti u Sjedinjene Države i skloniti negde na sigurno dok se posao ne završi.“ Bacio je šibicu koju je držao u pepeljaru na Moralesovom stolu. „Nije slušao. Vratio se u Kozumel i pokušao samostalno da se obračuna sa Mančezom. Bilo je gotovo pre nego što sam i znao. Čak i da sam znao, ne mogu da budem siguran da bih mogao to da sprečim. Mi ne volimo da gubimo svoje ljude, gospodine Šarpe. Ja ne volim da gubim prijatelje.“ Bes je jenjavao malo po malo. To je tako ličilo na Džerija, pomislio je Džonas. Avantura, uzbuđenje, impulsivnost. „Nastavi.“
161 „Stigla su naređenja da se napravi pritisak na Liz.“ Skot se napola nasmejao kao da mu ništa nije bilo smešno. „Naređenja sa obe strane. Tek nakon tvog puta u Akapulko smo bili sigurni da nisi umešana u krijumčarenje. Prestala si da budeš osumnjičena i postala si mamac.“ „Došla sam u policiju.“ Pogledala je Moralesa. „Došla sam kod Vas. Niste mi rekli.“ „Nisam znao za identitet agenta Skota sve do juče. Samo sam znao da imamo čoveka unutra i da je neophodno da Vas iskoristi.“ „Bila si zaštićena“, dodao je Skot. „Nije bilo dana da nisi bila pod nadzorom Moralesovih ili mojih ljudi. Tvoj boravak ovde je zakomplikovao stvari“, rekao je Džonasu. „Previše ste se približili srži. Pretpostavljam da ste ti i Džeri imali više zajedničkog od samog izgleda.“ Džonas je osetio težinu lanca oko svoga vrata. „Možda i jesmo.“ „Pa došli smo do tačke gde smo morali da se zadovoljimo Mančezom i još par drugih ili da idemo na sve ili ništa. Odlučili smo se za sve ili ništa.“ „Isporuka koju smo napravili. To je bila zamka.“ „Mančez je imao naređenje da uradi šta god je potrebno da vrati novac koji je Džeri uzeo. Nisu znali za sef.“ Dunuo je mlaz dima. „Morao sam da odigram prilično brzo i spretno da bih to zadržao u tajnosti. Ali opet nismo znali ni za to dok nas nisi odvela do njega. Za Ejmbakla ti si bila ta koja je imala novac, a on je želeo da ga vrati. Želeo je da izgleda kao da ste vas dvoje zajedno vodili krijumčarske operacije. Kada biste bili nađeni mrtvi, sumnja bi bila skinuta sa njega. Planirao je da se pritaji na neko vreme, pa da onda započne posao negde drugde. To sam saznao od Mančeza. Napravljena vam je nameštaljka“, složio se. „Kao i njemu. Ja sam otišao do Merivorta i napravio dovoljno buke oko toga kako je Mančez hteo da odigra dvostruku igru da bih ga uznemirio. Kada je Mančez snorkelovao do tvog broda, ja sam telefonom razgovarao sa čovekom kog sam znao kao Klansija. Ja sam dobio unapređenje, a Klansi je došao da se lično obračuna sa tobom.“ Liz je pokušala da vidi to na način na koji je on video, kao partiju šaha, kao bilo koju igru sa pijunima. Nije mogla. „Znali ste ko je on bio juče ujutru, a i dalje ste me odvukli na taj brod.“ „Desetak prvoklasnih strelaca je bilo na pozicijama. Ja sam imao pištolj, Ejmbakl nije. Želeli smo da naredi Lizino ubistvo i želeli smo da joj kaže što je više moguće. Kada ovo ode na sud, hoćemo da bude kako treba. Hoćemo da dugo bude iza rešetaka. Ti si advokat, Šarpe. Znaš kako ove stvari mogu da se odvijaju. Možemo da imamo čist slučaj, gomilu
162 dokaza i da izgubimo. Gledao sam previše ovih probisveta kako se izvlače.“ Dunuo je dim između zuba. „Ovaj ne ide nigde osim u Federalni zatvor.“ „I dalje postoji pitanje da li će ovi ljudi biti procesuirani u tvojoj ili u mojoj zemlji.“ Morales je govorio tiho i nije se pomerio kada se Skot okrenuo ka njemu. „Vidi, Moralese…“ „O tome ćemo kasnije da diskutujemo. Primite moju zahvalnost i moje izvinjenje“, rekao je Džonasu i Liz. „Žao mi je što nismo našli drugi način.“ „Kao i meni“, progunđala je Liz, a onda se okrenula ka Skotu. „Je li vredelo?“ „Ejmbakl je doneo hiljade kilograma kokaina u Sjedinjene Države. Odgovoran je za više od petnaest ubistava i tamo i u Meksiku. Da, vredelo je.“ Klimnula je glavom. „Nadam se da razumeš da ne želim nikada više da te vidim.“ Stavila je svoju ruku preko Džonasove i uspela da se osmehne. „Bio si loš učenik.“ „Žao mi je što nikada nismo otišli na to piće.“ Pogledao je ka Džonasu. „Žao mi je zbog mnogo stvari.“ „Cenim to što si mi rekao za mog brata. To menja stvari.“ „Preporučiću da mu se priznaju zasluge. Poslaće to vašim roditeljima.“ „To će im mnogo značiti.“ Pružio mu je ruku i zaista je to mislio. „Radio si svoj posao – to razumem. Svi radimo ono što moramo.“ „To ne znači da ne žalim.“ Džonas je klimnuo glavom, nešto u njemu je bilo slobodno, potpuno slobodno. „A u vezi sa tim što si priredio pakao za Liz u poslednjih par nedelja…“ Veoma mirno, Džonas je stegao ruku u pesnicu i zavalio je čvrsto u Skotovu vilicu. Mršavi čovek je polomio stolicu napola kada se stropoštao preko nje na svom putu do poda. „Džonase!“, zapanjena Liz je mogla samo da zuri. A onda je osetila neverovatan poriv da se kikoće. Sa jednom rukom preko usta, naslonila se na Džonasa i dozvolila smehu da nadođe. Morales je ostao zadovoljan za svojim stolom i ispijao kafu. Skot je protrljao svoju vilicu pažljivo. „Svi radimo ono što moramo“, promrmljao je. Džonas je samo okrenuo leđa. „Doviđenja, kapetane!“ Morales je ostao gde je i bio. „Doviđenja, gospodine Šarpe.“ Ustao je i sa retkim izlivom osećanja uzeo Lizinu ruku i poljubio je. „Vaya con Dios15.“ 15 Zbogom – prim. prev.
163 Sačekao je da se vrata zatvore za njima pre nego što je ponovo pogledao dole ka Skotu. „Tvoja vlada će, naravno, platiti za stolicu.“ Otišao je. Oterala ga je. Nakon skoro dve nedelje Liz se svako jutro budila sa istim mislima. Džonas je otišao. Tako je bilo najbolje. Nakon skoro petnaest dana svakog jutra se budila boreći se da ubedi sebe u to. Da je poslušala svoje srce, rekla bi da istog časa kada ju je pitao da se uda za njega. Ostavila bi sve što je gradila za sobom, i krenula sa njim. I uništila mu život, a možda i svoj. On se već vratio u svoj svet, proučavao zakone, suočavao se sa porotama, odlazio na elegantne večernje zabave. Bila je sigurna da mu je do sada boravak u Kozumelu postajao maglovit. Uostalom, nije pisao. Nije zvao. Otišao je dan nakon što je Ejmbakl odveden u pritvor bez ijednog daljeg pomena ljubavi. Izborio se sa svojim duhovima kada se suočio sa Mančezom i otišao je ispunjen. Otišao je, a ona je još jednom ostala sama. Kao što je i trebalo, pomislila je Liz. Neće žaliti ni zbog čega. To je obećala sebi. Ono što je dala Džonasu, dala je bez uslova ili očekivanja. Ono što je dobila od njega, nikada neće izgubiti. Sunce je bilo visoko i blistavo, pomislila je. Vazduh je bio mek poput tihe muzike. Njen ljubavnik je otišao, ali i ona je bila ispunjena. Mesec dana uspomena može da se razvuče na ceo život. A i Fejt je dolazila kući. Liz je povukla svoj motocikl na parking i slušala huk aviona koji je poletao. U tom trenutku Fejt i njeni roditelji su prelazili zaliv. Liz je ostavila motocikl i krenula ka terminalu. Bilo je suludo da se oseća nervozno, rekla je sebi, ali nije mogla to da spreči. Bilo je suludo da dođe na aerodrom skoro sat vremena ranije, ali kod kuće bi poludela. Šetala je oko zasada nevena i geranijuma. Kupice cveće, odlučila je. Njena majka je volela cveće. Unutra kod terminala, vazduh je bio hladan i ispunjen bukom. Turisti su dolazili i odlazili. Retko kada su prolazili pored radnji, a da ne kupe nešto u poslednjem trenutku. Liz je ušla u prvu radnju i prolazila kroz nju kupujući dosledno i strogo po osećaju. Kada je stigla do izlaza, nosila je dve torbe za kupovinu i pregršt šarenih karanfila. Svakog časa, pomislila je. Stići će svakog časa. Liz je prebacila obe torbe u jednu ruku i nervozno prešla prstima kroz kosu. Putnici su čekali svoje letove i dremali u crnim plastičnim stolicama ili čitali turističke prospekte. Videla je ženu koja je proveravala karmin u svom ogledalcem i pitala se da li ima vremena da ode do toaleta i da proveri svoje lice. Grizući usnu, odlučila je da ne može da ode, čak ni na trenutak. Nije mogla ni da sedne, pa je zato šetala napred-nazad ispred velikih prozora i gledala avione kako dolaze i odlaze. Kasnili su. Avioni su uvek kasnili kada ih čekaš. Nebo je bilo vedro i plavo.
164 Znala je da je podjednako vedro i u Hjustonu jer je danima proveravala vreme. Ali let je kasnio. Nestrpljiva, vratila se do obezbeđenja da pita za status leta. Trebalo je da zna. Liz je dobila samo sleganje ramenima i meksičku varijantu izraza stići će kad stigne. U narednih deset minuta bila je spremna da vrišti. A onda ga je videla. Nije morala da čuje najavu sletanja da bi znala. Dok joj je srce tupo tuklo, čekala je kod vrata. Fejt je nosila plave prugaste pantalone i belu bluzu. Kosa joj je porasla, pomislila je Liz dok je gledala ćerku kako silazi niz stepenice. I ona je porasla – iako je znala da ne može to tako da joj kaže. Ona bi samo naborala nos i zakolutala očima. Dlanovi su joj bili vlažni. Nemoj da places, nemoj da plačeš, naredila je sebi Liz. Ali suze su već navirale. Onda je Fejt pogledala gore i videla je. Osmehnula se, mahnula i potrčala napred. Liz je spustila svoje torbe i pružila ruke ka ćerki. „Mama, sedela sam pored prozora, ali nisam mogla da vidim našu kuću.“ Dok je brbljala, Fejt je je čvrsto grlila majku. „Donela sam ti poklon.“ Sa licem zaronjenim u Fejtin vrat, Liz je upijala mirise – puder, sapun i čokoladu sa mrlje na prednjoj strani njene bele bluze. „Daj da te pogledam.“ Udaljivši je, Liz je upijala njenu sliku. Lepa je, shvatila je Liz trgnuvši se. Ne više samo slatka ili draga ili lepuškasta. Njena ćerka je bila lepa. Ne mogu da je ponovo pustim. Udarilo ju je poput šamara. Nikada više neću moći da je pustim da ode. „Ispao ti je zub“, uspela je Liz da izusti dok je gladila ćerkinu kosu. „Dva.“ Fejt se iskezila da joj pokaže dve rupe. „Baka je rekla da mogu da ih stavim ispod jastuka, ali sam ih ja ponela sa sobom da mogu da ih stavim ispod mog pravog jastuka. Hoću li dobiti pezose?“ „Da.“ Liz ju je poljubila u jedan, pa u drugi obraz. „Dobrodošla kući!“ Liz je čvrsto uhvatila Fejt za ruku i ustala da pozdravi roditelje. Jedan trenutak ih je samo gledala pokušavajući da ih vidi onako kako bi ih video neki stranac. Otac joj je bio visok i još uvek mršav, kose začešljane unazad. Osmehivao joj se onako kako bi joj se uvek osmehivao kada bi uradila nešto što mu je bilo posebno milo. Njena majka je stajala pored njega, predivna na svoj elegantan način. Sada je izgledala, kao što je njoj uvek izgledala, kao žena koja nikada nije morala da rešava krizu stresniju od zagorelog pečenja. Ipak, bila je čvrsta i snažna kao stena. U očima su joj se videle suze. Liz se iznenada zapitala da li je početak leta njenu majku ostavio onako praznom kao što je kraj leta ostavljao nju.
165 „Mama.“ Liz je pružila ruku i bila je opkoljena. „Oh, nedostajali ste mi. Svi ste mi tako nedostajali.“ Hoću da idem kući. Ta misao se probudila u njoj i skoro da je izašla napolje. „Mama.“ Fejt ju je vukla za džep farmerki. „Mama.“ Liz se opijeno okrenula i podigla je. „Da.“ Prekrila joj je lice poljupcima dok se Fejt kikotala. „Da, da, da!“ Fejt se priljubila uz nju. „Moraš da se pozdraviš sa Džonasom.“ „Šta?“ „Došao je sa nama. Moraš da mu se javiš.“ „Ja ne…“ Onda ga je videla naslonjenog na prozor kako gleda – i strpljivo čeka. Krv joj je jurnula iz glave u srce dok nije postala sigurna da će nešto pući. Držeći Fejt, Liz je ostala da stoji na mestu. Džonas joj je prišao, obuhvatio joj lice obema rukama i snažno je poljubio. „Drago mi je što te vidim“, promrmljao je, a onda se sagnuo da pokupi torbe koje je Liz spustila. „Pretpostavljam da je ovo za Vas“, rekao je i predao Lizinoj majci cveće. „Da.“ Liz je pokušala da pribere misli koje su joj tutnjile kroz glavu. „Zaboravila sam.“ „Predivno je.“ Uputila je osmeh ćerki. „Džonas će da nas odveze do hotela. Pozvala sam ga na večeru. Nadam se da nemaš ništa protiv. Uvek skuvaš dovoljno.“ „Ne, ja… naravno.“ „Vidimo se onda.“ Još jednom je brzo poljubila Liz. „Znam da hoćeš da odvedeš Fejt kući i da provedete neko vreme zajedno. Vidimo se večeras.“ „Ali ja…“ „Naše torbe su ovde. Idemo do carine.“ Pre nego što je Liz uspela da kaže još nešto, bila je sama sa svojom ćerkom. „Možemo li da svratimo da vidimo Senor Pesadoa?“ „Da“, rekla je Liz odsutno. „Mogu li da dobijem neki slatkiš?“ Liz je pogledala prema čokoladnoj mrlji na Fejtinoj bluzi. „Već si dobila jedan.“ Fejt se samo osmehnula. Znala je da može da se osloni na Senor Pesadoa. „Idemo sad kući.“ Liz je sačekala da se Fejt raspakuje, da se na prozor okači kristalna ptica koju joj je Fejt donela i da njena ćerka pojede dva takosa i pola litra mleka.
166 „Fejt…“ Želela je da joj glas zvuči ležerno. „Kada si upoznala gospodina Šarpa?“ „Džonasa? Došao je kod bake u kuću.“ Okrenula je lutku koju joj je Liz donela na jednu i na drugu stranu kako bi je proverila. „Kod bake? Kad?“ „Ne znam.“ Odlučila je da lutku nazove Kasandra jer je bila lepa i imala je dugu kosu. „Mogu li sad da dobijem sladoled?“ „Oh, da.“ Liz je otišla po sladoled do frižidera. „Fejt, da li znaš zašto je došao kod bake?“ „Hteo je da priča sa njom, pretpostavljam. I sa dekom takođe. Ostao je na večeri. Znam da se dopao baki jer je napravila pitu sa višnjama. I meni se dopao. Ume baš dobro da svira klavir.“ Fejt je pogledala sladoled i bila zadovoljna kada je njena majka dodala još jednu kuglu. „Odveo me je u zoološki vrt.“ „Šta?“ Liz je skoro ispustila činiju iz ruke kada je sela. „Džonas te je vodio u zoološki vrt?“ „Prošle subote. Hranili smo majmune kokicama, ali smo ih uglavnom mi pojeli.“ Kikotala se kada se bacila na sladoled. „On priča smešne priče. Ogrebala sam koleno“, iznenada se setila Fejt i povukla pantalone da pokaže svoju ranu. „Oh, dušo.“ Bila je mala i već je prošla, ali je Liz svejedno poljubila mesto. „Kako si to uradila?“ „U zoološkom vrtu. Trčala sam. Mogu da trčim stvarno brzo u svojim novim patikama, ali sam pala. Nisam plakala.“ Liz joj je spustila pantalone. „Sigurna sam da nisi.“ „Džonas se nije naljutio ili nešto tako. Očistio je sve maramicom. Bilo je prilično gadno. Puno sam krvarila.“ Na to se nasmešila zadovoljna sobom. „Rekao je da imam lepe oči, baš kao ti.“ Mali panični drhtaj je prostrujao kroz nju, ali nije mogla da se zaustavi. „Je li? Šta je još rekao?“ „Oh, pričali smo o Meksiku i o Hjustonu. Pitao se šta mi se više sviđa.“ Liz je spustila ruke na kolena svoje ćerke. Ovo je ono što je važno, shvatila je. To je bilo ono što je zaista bilo važno. „Šta si mu rekla?“ „Najviše mi se sviđa tamo gde si ti.“ Ostrugala je dno činije. „Rekao je da se i njemu tamo najviše sviđa. Hoće li on da bude tvoj dečko?“ „Moj…“ Liz je jedva uspela da obuzda smeh. „Ne.“ „Šarlinina mama ima dečka, ali on nije tako visok kao Džonas, i mislim da nikada nije vodio Sarlin u zoološki vrt. Džonas je rekao da možda jednom možemo da odemo da vidimo Zvono slobode. Misliš li da možemo?“
167 Liz je uzela posudu od sladoleda i počela da je pere. „Videćemo“, promrmljala je. „Slušaj, neko dolazi.“ Fejt je ustala kao iz topa i otrčala do ulaznih vrata. „To je Džonas!“ Sa usklikom je izašla na vrata i potrčala punom parom. „Fejt!“ Liz je požurila iz kuhinje i došla do trema na vreme da vidi kako se Fejt baca na Džonasa. Uhvatio ju je smejući se, bacio je u vazduh, a onda je ponovo spustio na zemlju, tako prirodnim pokretom da se činilo kao da to radi ceo život. Liz je uvijala kuhinjsku krpu u rukama. „Poranio si.“ Zadovoljna, Fejt mu se obesila o ruku. „Pričali smo o tebi.“ „Jeste li?“ Razbarušio je Fejtinu kosu, ali je pogledao u Liz. „To je zanimljivo, pošto sam ja baš mislio na vas.“ „Napravićemo paelju jer to deka voli najviše. Možeš da pomogneš.“ „Fejt…“ „Rado“, prekinuo ju je Džonas. „Nakon što popričam sa tvojom mamom.“ U podnožju stepenica čučnuo je da bude u nivou sa Fejt. „Zaista bih voleo da popričam nasamo sa tvojom mamom.“ Fejt je uvrnula ustima. „Zašto?“ „Moram da je ubedim da se uda za mene.“ Ignorisao je Lizin uzdah i čekao Fejtinu reakciju. Oči su joj se skupile, a usne napućile. „Rekla je da joj nisi dečko. Pitala sam.“ Osmehnuo se i nagnuo bliže. „Samo moram da je nagovorim na to.“ „Baka kaže da moju mamu niko ne može da nagovori ni na šta. Ona ima tešku glavu.“ „Kao i ja, a ja zarađujem od nagovaranja ljudi. Ali možda bi mogla da kažeš par reči u moju korist kasnije.“ Dok je Fejt razmišljala oči su joj zasijale. „U redu. Mama, mogu li da idem da vidim da li je Roberto kod kuće? Rekla si da ima nove kuce.“ Liz je ispravila krpu, a onda ju je ponovo zgužvala. „Hajde, ali samo nakratko.“ Džonas se uspravio dok je gledao kako Fejt trči prema kući prekoputa. „Obavila si odličan posao sa svojom ćerkom, Elizabet.“ „Veliki deo je sama obavila.“ Okrenuo se i video nervozu na njenom licu. Nije bio nezadovoljan zbog toga. Ali setio se kako je izgledala kada je raširila ruke ka Fejt na aerodromu. Želeo je da vidi taj prizor ponovo. „Želiš li da pričamo unutra?“ počeo je dok je koračao uz stepenice. „Ili ovde?“ „Džonase, ne znam zašto si se vratio, ali…“ „Naravno da znaš zašto sam se vratio. Ti nisi glupa.“ „Nemamo o čemu da razgovaramo.“
168 „U redu.“ Brzo je premostio distancu između njih. Nije se opirala iako je rekla sebi da hoće. Kada ju je privukao bliže, nije oklevala. Njene usne su se gladno spustile na njegove i na trenutak, samo na trenutak, svet je ponovo bio na svom mestu. „Ako nećeš da pričaš, otići ćemo unutra da vodimo ljubav dok ne budeš videla stvari malo jasnije.“ „Vidim stvari jasno.“ Liz je spustila svoje ruke na njegove i počela da se povlači. „Volim te.“ Osetio je drhtaj, video je bljesak radosti u njenim očima pre nego što je pogledala u stranu. „Džonase, ovo nije moguće.“ „Grešiš. Potpuno je moguće – zapravo, već je završeno. Poenta je u tome, Liz, da sam ti potreban.“ Oči su joj se potpuno suzile. „Ja se postaram za ono što mi je potrebno.“ „Zato te volim“, rekao je jednostavno i izbio joj vetar iz jedara. „Džonase…“ „Hoćeš li da mi kažeš da ti nisam nedostajao?“ Otvorila je usta, a onda ih ponovo zatvorila. „U redu, peti amandman ti dozvoljava da ne odgovoriš.“ Udaljio se korak od nje. „Hoćeš li da porekneš da si provela besane noći poslednjih par nedelja i da si razmišljala o onome što se desilo među nama? Hoćeš li da stojiš ovde i da me gledaš i da mi kažeš da nisi zaljubljena u mene?“ Nikada nije umela dobro da laže. Liz se okrenula i pažljivo raširila krpu preko ograde trema. „Džonase, ne mogu da vodim život na osnovu osećanja.“ „Od sada možeš. Je li ti se svideo poklon koji ti je Fejt donela?“ „Šta?“ Zbunjeno se okrenula. „Da, naravno da jeste.“ „Dobro. I ja sam ti doneo jedan.“ Izvadio je kutiju iz džepa. Liz je videla bljesak dijamanta i skoro sakrila ruku iza leda pre nego što je on uspeo da je uhvati. Čvrsto joj je stavio prsten. „Sad je zvanično.“ Nije htela ni da pogleda. Nije mogla da se zaustavi. Dijamant u obliku suze bio je beo i blistav poput želje. „Smešan si“, rekla mu je, ali nije mogla da se natera da skine prsten. „Udaćeš se za mene!“ Uhvatio ju je za ramena i naslonio na stub. „O tome ne pregovaramo. Nakon toga, imamo nekoliko opcija. Mogu da se odreknem svoje prakse i da živim u Kozumelu. Ti možeš da me izdržavaš.“ Ispustila je brzi izdah, koji je mogao da bude smeh. „Sad si stvarno smešan.“ „Ta ti se ne dopada. Dobro, ni meni se ne dopada. Možeš da se vratiš u Filadelfiju sa mnom. Ja ću izdržavati tebe.“ Podigla je bradu. „Nije mi potrebno izdržavanje.“ „Odlično. Slažemo se za prve dve opcije.“ Provukao joj je ruke kroz kosu i otkrio da nije osećao toliko strpljenje kao što je mislio da hoće. „Sad, možeš da
169 se vratiš u Sjedinjene Države. Uzećemo mapu i možeš da zatvoriš oči i da odabereš mesto. Tu ćemo da živimo.“ „Ne možemo tako da vodimo život.“ Odgurnula ga je na stranu kako bi šetala napred-nazad po tremu. Ali deo nje je počinjao da veruje da je moguće. „Zar ne vidiš kako je to nemoguće?“ pitala je sebe koliko i njega. „Ti imaš svoju karijeru. Ja imam svoj posao. Nikada neću biti odgovarajuća žena za nekoga kao što si ti.“ „Ti si jedina žena za nekoga kao što sam ja.“ Ponovo ju je zgrabio za ramena. Ne, nije bio nimalo strpljiv. „Dođavola, Liz, ti si jedina! Ako ti je posao važan, zadrži ga. Neka ga vodi Luis. Možemo da se vratimo nekoliko puta godišnje ako želiš. Započni novi posao. Otići ćemo na Floridu, u Kaliforniju, gde god želiš, gde god da je potrebna dobra radnja ronilačke opreme. Ili…“ Sačekao je dok nije bio siguran da ima njenu punu pažnju. „Možeš da se vratiš u školu.“ Video joj je to u očima – iznenađenje, san, a onda poricanje. „To je gotovo.“ „Đavola jeste! Pogledaj se – to je ono što želiš. Zadrži radnju, otvori novu, otvori deset novih, ali uradi nešto samo za sebe.“ „Prošlo je više od deset godina.“ Podigao je obrvu. „Jednom si rekla da ne bi ništa promenila.“ „I mislila sam to, ali zar sad da se vratim, nakon sveg ovog vremena.“ „Bojiš se?“ Oči su joj se skupile. Kičma joj se učvrstila. „Da.“ Nasmejao se oduševljen. „Ženo, u prethodnih nekoliko nedelja prešla si put do pakla i nazad. A bojiš se nekoliko fakultetskih ispita?“ Sa uzdahom se okrenula. „Možda ne uspem.“ „Pa šta?“ Ponovo ju je okrenuo. „Dakle padaš pravo na nos. Ja ću biti tu da padnem zajedno sa tobom. Vreme je za preuzimanje rizika, Liz. Za nas oboje.“ „Oh, tako želim da ti verujem!“ Podigla je ruku i spustila je na njegovo lice. „Želim. Volim te, Džonase. Mnogo.“ Ponovo se pripila uz njega, izgubila u njemu. „Potrebna si mi, Liz. Ne vraćam se bez tebe.“ Držala se za njega na trenutak, skoro spremna da poveruje. „Ali ne radi se samo o meni. Moraš da razumeš da ne mogu da uradim šta god poželim.“ „Fejt?“ Ponovo ju je privukao. „Poslednjih par nedelja sam proveo upoznavajući je. Moj jedini cilj kada sam počinjao, bio je da se dodvorim. Shvatio sam da je jedini način da te pridobijem bio preko nje.“ Kao što je već i pretpostavljala. „Popodneva u zoološkom vrtu?“
170 „Tako je. Stvar je u tome što nisam znao da je lako zaljubiti se u nju kao i u njenu majku. Želim je.“ Ruka koju je Liz podigla ka kosi se zaledila. „Ne razumem.“ „Želim da bude moja – zakonski i emotivno. Želim da pristaneš dda je priznam kao svoju, da joj dam svoje prezime.“ „Da je priznaš…“ Šta god da je očekivala od njega, to nije bilo ovo. „Ali ona je…“ „Tvoja?“, prekinuo ju je. „Ne, biće naša. Moraćeš da je deliš. A ako si odlučila da ide u školu u Hjustonu, živećemo u Hjustonu. Za godinu dana očekujem da će imati brata ili sestru jer joj je potrebna porodica koliko i nama.“ Nudio joj je sve, sve što je ikada želela i u šta je odbijala da veruje. Ona je samo trebalo da pruži ruku. Ideja ju je prestravila. „Ona je dete drugog čoveka. Kako ćeš moći to da zaboraviš?“ „Ona je tvoje dete“, podsetio ju je. „Sama si mi rekla da je ona samo tvoje dete. Sada će biti i moje.“ Uzeo joj je ruke i poljubio ih. „Kao i ti.“ „Džonase, da li znaš šta radiš? Tražiš ženu koja će morati da počne sve ispočetka i poluodraslu ćerku. Komplikuješ sebi život.“ „Da, a možda ga i spašavam.“ Kao i njen. Krv joj je ponovo pulsirala, a kožu su joj prožimali trnci. Po prvi put za mnogo godina, mogla je da pogleda u svoj život i da ne vidi senke. Zatvorila je oči i duboko disala pre nego što se okrenula. „Budi siguran“, prošaputala je. „Budi potpuno siguran. Ako se pustim, ako kažem da, a ti promeniš mišljenje, mrzeću te do kraja svog života.“ Uhvatio ju je za kragnu košulje. „Za nedelju dana idemo kod mojih roditelja na farmu u Lankasteru, zovemo lokalnog sveštenika, matičara ili vrača i venčavamo se. Papiri za usvajanje su u pripremi. Kada postanemo porodica, svi ćemo imati isto prezime. Ti, Fejt i ja.“ Sa uzdahom, Liž se naslonila na stub i proučavala njegovo lice. Bilo je predivno, zaključila je. Snažno, strastveno, strpljivo. Njen život će biti vezan za to lice. Bilo je tako realno kao telo i krv, i kao dragoceni snovi. Njen ljubavnik se vratio, njeno dete je bilo sa njom i ništa nije bilo nemoguće. „Kada sam te prvi put srela, pomislila sam da si tip čoveka koji uvek dobije ono što želi.“ „I bila si u pravu.“ Ponovo ju je uzeo za ruke i držao ih. „Dakle, šta ćemo da kažemo Fejt?“ pitao ju je. Usne su joj se polako izvile u osmeh. „Pretpostavljam da je najbolje da joj kažemo da si me nagovorio.“