Donato Karizi - Noć mi te uzima

Za Antonija. Moga sina, moje sve.

23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka Noć u kojoj se sve zauvek promenilo započela je zvonjavom telefona. Poziv je stigao u dvadeset dva i dvadeset. Bio je to jedan ponedeljak uveče, napolju je bilo osam stepeni ispod nule, a ledena magla gutala je sve. Flores je u to vreme uživao u prijatnoj toplini kreveta, pored svoje žene, i gledao na televiziji neki stari gangsterski film u crnobeloj tehnici. Sofija je već čvrsto spavala i izgleda da joj zvonjenje telefona nije smetalo. Nije čak primetila ni kada je njen muž ustao i obukao se. Flores navuče postavljene pantalone, rolku i debelu jaknu, kako bi se što bolje suočio s prokletom maglom koja je, kako je izgledalo, progutala vasionu i spremala se da dopre do male bolnice u Avešotu, gde je punih četrdeset od svoje šezdeset dve godine obavljao dužnost psihijatra. Za sve to vreme retko se događalo da ga podignu iz kreveta zbog nekog hitnog slučaja, naročito policija. U toj alpskoj varošici, u kojoj je rođen i u kojoj je oduvek živeo, posle sumraka se skoro ništa nije dešavalo. Izgledalo je da su i kriminalci na toj geografskoj širini odlučili da se posvete trezvenom životu, što je podrazumevalo da se svake večeri uredno povlače u kuću. Zato se Flores pitao zbog kojeg je razloga potrebno njegovo prisustvo u to tako neobično vreme. Jedina informacija koju mu je policija dala putem telefona odnosila se na to da su zadržali nekog čoveka zbog saobraćajne nesreće. Ništa drugo. Tog popodneva prestao je da pada sneg, ali se uveče hladnoća pojačala. Flores izađe iz kuće i tamo zateče nekakvu neprirodnu tišinu. Sve se zaustavilo, sve je bilo nepomično. Izgledalo je kao da je i vreme stalo. Psihijatar oseti nekakvu jezu koja nije imala nikakve veze sa spoljnom temperaturom, jer je dolazila iznutra, iz njega samog. Upali starisitroen i sačeka nekoliko sekundi da se dizel-motor zagreje koliko je potrebno, pre nego što krene. Bio mu je potreban taj zvuk da razbije monotoniju neprijatne tišine. Asfalt je bio zaleđen, ali ga je prevashodno magla primorala da vozi brzinom manjom od dvadeset kilometara na sat, obema rukama čvrsto stežući volan, leđa povijenih napred, dok mu je lice bilo na svega nekoliko centimetara od vetrobranskog stakla, jer je pokušavao da bolje razazna ivicu puta. Srećom, veoma je dobro poznavao tu deonicu, pa je bio u stanju da unapred privikne oči, znajući kuda treba da ide. Kada je došao do raskrsnice, izabrao je pravac koji vodi ka centru varošice, a onda primeti nešto na beličastom snežnom pokrivaču. Nastavi dalje i oseti kao da je sve usporeno, baš kao u nekom snu. Iz dubine tog beličastog pokrivača pojaviše se jaki, isprekidani odsjaji. Izgledalo je kao da mu dolaze u susret, umesto da on ide ka njima. Iz magle iskrsnu jedna ljudska prilika. Pravila je čudne i široke pokrete rukama. Sto se više postepeno približavala, Flores shvati da je reč o nekom policajcu koji je tu stajao s namerom da upozori vozače automobila koji prolaze da obrate pažnju. Psihijatar prođe pored njega i njih dvojica kratko se pozdraviše. Shvati da su isprekidani odsjaji iza leđa policajca trepćuća, ali pre svega zadnja sve tla neke tamne limuzine koja je završila u jarku, van puta.

Flores odmah zatim uđe u centar varošice. Bio je pust. Žućkaste svetiljke javne rasvete izgledale su kao fatamorgana usred guste magle. Prođe kroz centar naselja i stiže do svog odredišta. U maloj bolnici Avešota vladalo je neobično komešanje. Čim je Flores prešao preko praga, dođoše mu u susret poručnik lokalne policije i Rebeka Majer, mlada žena na funkciji javnog tužioca, koja je u poslednje vreme postala veoma cenjena. Izgledala je zabrinuto. Dok je psihijatar svlačio debelu jaknu, ona ga obavesti o identitetu neočekivanog noćnog gosta. Fogel” prozbori samo tu jednu reč. Kada je čuo kako izgovara to prezime, Flores shvati otkud tolika strepnja. Bila je to noć u kojoj se sve zauvek promenilo, ali on to još nije znao. Eto zašto nije baš dobro razumeo kakva je njegova uloga u svemu tome. „Sta bi, u stvari, tačno trebalo da uradim?", upita. „Lekari iz hitne pomoći kažu da je dobro. Ali izgleda da je u stanju rastrojstva, zbog šoka izazvanog saobraćajnom nesrećom.” „Ali vi niste sigurni u to, zar ne?" „Ne, reaguje kada je stimulisan. Ali ima nagle promene raspoloženja." „I ne seća se ničega u vezi sa onim što se dogodilo", reče Flores, kada je i sam završio anamnezu. „Seća se samog udesa. Ali nas interesuje ono što mu je prethodilo: svakako moramo da saznamo šta se večeras dogodilo." „Dakle, po vašem mišljenju, on se pretvara", zaključi psihijatar. „Bojim se da je tako. I sada vi ulazite u igru, doktore." „Sta se očekuje od mene, javni tužioče?" „Nema dovoljno elemenata da ga optužimo, i on to zna; zato morate da mi kažete da li je u stanju da razume i da ima volju da sarađuje." „А ako jeste, šta će mu se dogoditi?” „Moći ću da sastavim optužnicu i pristupim službenom ispitivanju, bez bojazni da će ga neki advokat u sudnici uzeti pod svoje, služeći se nekom glupom pravnom začkoljicom” „Ali... Rekli ste mi da saobraćajna nesreća nije prouzrokovala žrtve, zar ne? Dakle, zašto bi trebalo da bude optužen, izvinite?” Majerova zaćuta za trenutak. „Shvatićete kada se nađe pred vama.“ Smestili su ga u njegovu ambulantu. Čim otvori vrata, Flores zapazi figuru ćoveka koji sedi na jednoj od dve foteljice naspram pisaćeg stola zatrpanog papirima. Na sebi je imao tamni kaput od kašmira, leđa su mu bila povijena i izgledalo je kao da nije ni primetio da je neko ušao. Flores okaći jaknu o čiviluk i protrlja ruke, još ukočene od hladnoće. „Dobro veče“, reče dok se upućivao ka radijatoru, da proveri da li je uključen. Bio je to, u stvari, samo izgovor da zauzme poziciju preko puta tog ćoveka i uveri se u kakvom je stanju, ali pre svega da shvati smisao reći koje je izgovorila Majerova. Fogel je ispod kaputa imao elegantnu odeću. Tamnoplavo odelo, kravata od svile sive boje sa cvetnim detaljima, žuta maramica u džepčiću sakoa, bela košulja i dugmad za manžetne od rože zlata ovalnog oblika. Samo što je delovao izgužvano, kao da tu odeću ima na sebi već nedeljama. Fogel za trenutak podiže glavu ka njemu i pogleda ga, ali ne odgovori na pozdrav.

Zatim mu pogled pade na ruke položene u krilo. Psihijatar se zapita kakva je to smešna igra sudbine koja ih je stavila jednog naspram drugog. „Jeste li dugo ovde?", započe pitanjem. „A vi?" Flores se nasmeja na tu šalu, ali ovaj drugi ostade ozbiljan. „Četrdeset godina, manje-više", odgovori. Soba je s vremenom bila ispunjena raznim predmetima i nameštajem, do te mere da je delovala pretrpano. Psihijatar je bio svestan da nekome ko to posmatra spolja sve to može da deluje neskladno. „Vidite li ovaj stari kauč? Nasledio sam ga od mog profesora, dok sam pisači sto lično izabrao." Na stolu su bile uramljene fotografije njegovih ukučana. Fogel uze jednu od njih i osmotri je, držeči je u rukama. Na njoj se nalazio Flores, okružen svojim brojnim potomstvom, jednog letnjeg dana kada su pravili roštilj u vrtu. „Lepa porodica", prokomentarisa Fogel nekako nezainteresovano. „Troje dece i jedanaestoro unučadi.” Flores je bio emotivno veoma vezan za tu sliku. Fogel vrati ram na svoje mesto i poče da se osvrče okolo. Na zidovima su se, pored diplome, dobijenih zahvalnica i crteža koje su mu poklanjali unučiči, nalazili i trofeji na koje je psihijatar bio najponosniji. Bavio se sportskim ribolovom i u samoj ordinaciji napravio je pravu izložbu brojnih primeraka prepariranih riba. „Kada mogu, ostavljam sve i odlazim na jezero ili planinski potok", reče Flores. „Tako uspostavljam mir sa svetom." U jednom uglu prostorije nalazio se ormar sa štapovima za ribolov i kutija u kojoj su bile udice, mamci, najlonski konci za udicu i sve ostalo što je potrebno. Ta prostorija je s vremenom postala takva da uopšte nije podsećala na ordinaciju jednog psihijatra. Postala je njegova jazbina, samo njegovo mesto i osećao je nezadovoljstvo pri pomisli da će za neki mesec morati da ode u penziju, sve raščisti i odnese svoje stvari odatle. Među tolikim pričama koje će ovi zidovi moći da ispričaju, sada je došla i ova o nepredviđenoj poseti jedne kasne zimske večeri. „Još ne mogu da verujem da ste ovde“, priznade psihijatar, pomalo zbunjen. „Moja žena i ja gledali smo vas toliko puta na televiziji. Vi ste poznata ličnost.“ Ovaj svečano klimnu glavom. Izgledalo je da je stvarno u stanju rastrojstva, ili je možda samo bio odličan glumac. „Jeste li sigurni da ste dobro?" „Dobro sam", potvrdi Fogel tihim glasom. Flores se pomeri od radijatora i ode da sedne za pisaći sto, u fotelju koja je tokom svih ovih godina poprimila njegove oblike. „Imali ste sreće, znate li? Malopre sam prošao pored mesta nesreće: završili ste van puta, ali na pravoj strani. Jeste da je i jarak prilično dubok, ali s druge strane je prava provalija." „Magla", reče gost. „Da", saglasi se Flores. „Magla da se smrznete, takva se ne viđa često. Bilo mi je potrebno dvadeset minuta da dođem od kuće dovde, a obično stignem za manje od deset minuta automobilom.” Zatim nasloni oba lakta na naslone fotelje i duboko se zavali. „Još se nismo upoznali: ja sam doktor Ogist Flores. Recite mi, kako smem da vas zovem? Specijalni

agent ili gospodin Fogel?" Izgledalo je kao da se čovek za trenutak zamislio. „Izaberite sami. „Mislim da policajac nikada ne gubi činove, pa čak i kada prestane da se bavi svojim poslom. Zato vi za mene ostajete specijalni agent Fogel." „Ako vam je tako draže..." Po Floresovoj glavi motalo se na desetine pitanja, ali znao je da za početak mora da odabere ona prava. „Iskreno rečeno, nisam još očekivao da ču vas videti ovde, mislio sam da ste se vratili dole u grad posle onoga što se desilo. Zašto ste se vratili?" Specijalni agent Fogel pređe rukom preko pantalona, kao da hoče da otrese nepostoječu prašinu. „Ne znam.." Ne reče ništa više i Flores se zadovolji klimanjem glavom. „Razumem. Jeste li došli sami?" „Da", odgovori Fogel, a po izrazu njegovog lica moglo se naslutiti da nije dobro razumeo smisao pitanja. „Sam sam", uzvrati. „Da li vaše prisustvo ovde možda ima veze s pričom o nestaloj devojci?", usudi se da pita Flores. „Pošto mi se čini da, koliko se sečam, više nemate nikakva ovlaščenja u vezi s tim slučajem." Izgleda da je ta rečenica probudila nešto u čoveku, a Floresu se učini da je to povređen ponos, zato što ovaj ljutito uzvrati: „Može li se znati zašto me zadržavate? Sta policija hoče od mene? Zašto ne mogu da odem?" Flores pokuša da upotrebi sve svoje poslovično strpljenje. „Specijalni agente Fogelu, vi ste nočas doživeli saobračajnu nesreču." „То znam i sam", odgovori ovaj besno. „I bili ste sami u vozilu, je li tako" „То sam vam već rekao." Flores u međuvremenu otvori fioku pisaćeg stola, uze malo ogledalo i stavi ga pred Fogela, koji, kako izgleda, na to ne obrati pažnju. „I nije bilo nikakvih posledica. Nepovređeni ste." „Dobro sam, koliko puta ćete me to pitati?" Psihijatar se naže ka njemu. „Onda mi nešto objasnite... Ako ste vi nepovređeni, kome pripada krv na vašoj odeći?" Fogel najednom ostade bez reći. Bes nestade, a pogled mu pade na ogledalo koje je Flores stavio ispred njega. Tek tada ih ugleda. Male crvene mrlje na manžetnama bele košulje. Nekoliko većih na stomaku. Neke tamnije pomešale su se s bojom odela i kaputa, ali su se po njihovoj gušćoj konzistenciji mogli naslutiti svetli krugovi. Izgledalo je kao da ih specijalni agent prvi put primećuje. Ali jedan deo njega znao je da su tu, Flores je to odmah shvatio. Zato što se Fogel nije previše začudio, niti je odmah tvrdio da ne zna razlog njihovog prisustva. U njegovim oćima pojavi se nova svetlost, a njegovo stanje rastrojstva poće da se razređuje, kao što se događa s maglom. Ali ona koja se nadvijala nad okolinom, izvan prozora

ordinacije, ostala je nepromenjena. Noć u kojoj se sve zauvek promenilo tek je započela. Fogel pogleda Floresa pravo među ženice, odjednom potpuno trezven. „U pravu ste", reče. „Mislim da moram da objasnim." 25. decembar Dva dana posle nestanka Duž planinskih obronaka pružala se jelova šuma, kao regularna vojska koja se sprema da izvrši invaziju na dolinu. Dolina je bila dugačka i uska, kao neka stara brazgotina, a kroz njeno središte proticala je reka, jarkozelene boje, ponekad mirna, ponekad plahovita. Avešot se nalazio baš tu, usred čitave te scene. Alpska varošica, na svega nekoliko kilometara od granice. Kuče strmih krovova, crkva sa zvonikom, zgrada opštine, policijska stanica, mala bolnica. Školski kompleks, nekoliko barova i stadion za zimske sportove koji je imao ledenu ploču. Šume, dolina, reka, varošica. I čudovišna mašina za iskopavanje rude, kao sramotna uvreda za prošlost i prirodu ovog mesta. Bio je tu i restoran, malo izvan centra naselja, pored puta prvog reda. Kroz staklena vrata videle su se ulica i benzinska pumpa. Na njima se isticala svetlosna reklama kojom se žele srečni praznici vozačima automobila koji tuda prolaze. Iz unutrašnjosti lokala, slova su se čitala obrnuto, pa je sve to izgledalo kao neka vrsta nerazumljivog hijeroglifa. U restoranu - tridesetak stolova od plavog ultrapasa, nekoliko njih sakriveno u separeima pored samih zidova. Bili su svi postavljeni, ali je samo jedan bio zauzet. Onaj u samoj sredini lokala. Specijalni agent Fogel sam je doručkovao jaja i dimljenu slaninu. Imao je na sebi odelo olovnosive boje s tamnozelenim prslukom i tamnoplavom kravatom i nije skinuo kaput od kašmira ni dok je jeo. Prava leđa i čvrst pogled na crnu beležnicu u kojoj je zapisivao beleške elegantnim srebrnim nalivperom, koje je za trenutak odlagao na sto, kako bi uzeo zalogaj hrane. Ponavljao je pokrete u tačno određenim intervalima, savesno poštujući neku vrstu unutrašnjeg ritma. Postariji vlasnik nosio je kecelju uprljanu masnim mrljama, preko karirane crveno-crne šumarske košulje, s rukavima zasukanim do lakata. Izađe iza šanka i priđe gostu s bokalom upravo pripremljene kafe. „Pomišljao sam da danas ne otvaram. Rekao sam sebi: ko će sada hteti da dođe ovde na dan Božića? Nasuprot tome, do pre nekoliko godina bilo je ovde mnogo turista, porodica s decom... Ali otkako su pronašli ono fluorescentno sranje, sve se promenilo.“ Covek izgovori tu rečenicu kao da žali za nekim srećnim dalekim vremenima koja se više nikada neće vratiti. Do pre neku godinu u Avešotu se odvijao spokojan i miran život. Ljudi su živeli od turizma i sitnih zanata. Ali jednog dana došao je neko sa strane i prorekao da se ispod ovih planina krije prilično veliko nalazište fluorita. Zaista, pomisli Fogel, stari je bio u pravu: odonda se sve promenilo. Došla je jedna multinacionalna kompanija i kupila koncesije za zemljište iznad ležišta rude i obilato platila raznim vlasnicima. Mnogi su se obogatili preko noći. A oni koji nisu imali sreću da poseduju neki komad zemlje, odjednom su osiromašili, zato što su turisti nestali.

„Možda bi trebalo da se odlučim da prodam ovo mesto i da se povučem”, nastavi čovek. Onda, ljutito odmahujući glavom, napuni Fogelovu šolju do vrha kafom, mada mu ovaj nije to tražio. „Kada sam vas video kako ulazite, pomislio sam da ste jedan od onih prodavača koji povremeno pokušavaju da mi uvale svoje bezvredne proizvode. Onda sam shvatio... Ovde ste zbog devojčice, zar ne?" Skoro neprimetnim pokretom glave pokaza na letak zakačen na zid pored ulaza. Na njemu je bila prikazana fotografija nasmejane riđokose i pegave adolescentkinje. Ime - Ana Lu. I pitanje: „Da li ste me videli?" Zatim dodat telefonski broj i nekoliko redova teksta. Fogel primeti da starac pokušava da zaviri u crnu beležnicu, tako da je zatvori. Zatim odloži viljušku na tanjir. „Poznajete li je?" „Poznajem tu porodicu. Dobri su ljudi." Covek privuče sebi jednu od stolica koje su bile postavljene oko stola i sede naspram policajca. „Sta joj se, po vašem mišljenju, dogodilo?" Fogel sklopi ruke ispod brade. Koliko puta mu je postavljeno to pitanje? Bila je to uvek ista priča. Svi su izgledali iskreno zabrinuti, ili su se trudili da tako izgledaju, ali je kod njih uvek bila vidljiva samo radoznalost. Bolesna, lažna, puka radoznalost. „Dvadeset četiri", reče. Vlasnik restorana, izgleda, nije shvatio smisao odgovora, ali Fogel preduhitri svaku mogučnost zahteva za razjašnjenje. „Dvadeset četirisata je vreme u kojem adolescenti koji su pobegli od kuče u prošeku uspevaju da izdrže s isključenim mobilnim telefonom. Zatim svakako moraju da pozovu nekog prijatelja ili da provere na internetu da li se priča o njima, i tako budu locirani. Večina ih se vrača kuči otprilike posle četrdeset osam sati... Stoga, ako u međuvremenu ne dođu u neki gadan sukob ili se ne dogodi saobračajni udes, može se reči da posle dva dana od nestanka postoji konkretna mogučnost da stvari dođu na svoje me sto." Covek je za trenutak izgledao odsutno. „I šta se zatim događa?" „Zatim obično zovu mene." Specijalni agent ustade, zavuče ruku u džep i spusti na sto dvadeseticu, da plati doručak. Zatim krenu ka izlazu, ali pre nego što je prešao prag, još jednom se okrenu ka vlasniku restorana. „Poslušajte moj savet: nemojte da prodate ovo mesto. Uskoro če ono opet biti puno sveta.“ Napolju je dan bio hladan, ali je nebo bilo vedro i sve je bilo okupano blistavim zimskim suncem. Ulicom bi povremeno prošao neki kamion i strujanje vazduha pomeralo je skute Fogelovog kaputa. Specijalni agent zastade sa obema rukama u džepu, na trgu naspram restorana, pored benzinske pumpe. Gledao je uvis. Iza njegovih leđa pojavi se mladič koji je mogao imati tridesetak godina. I on je na sebi imao odelo, kravatu i crni kaput, ali ne od kašmira. Imao je svetlu kosu, začešljanu na stranu, i svetloplave oči. Lice dobrog momka. „Zdravo“, reče, ali njegov pozdrav ostade bez odgovora. „ Ja sam agent Borgi“, ipak nastavi. „Rekli su mi da dođem po vas.“ Fogel ga ne udostoji ni trunke pažnje, nastavljajuči uporno da gleda nebo. „Brifing počinje za pola sata. Svi su tu, kao što ste zahtevali.“ Borgi se u tom trenutku naže napred i shvati da njegov pretpostavljeni, u stvari, posmatra nešto na nadstrešnici benzinske pumpe.

Bezbednosna kamera bila je usmerena u pravcu ulice. Fogel se konačno okrenu ka njemu. „Ova ulica jedini je prilaz dolini, je li tako?“ Borgi nije imao potrebe da razmišlja. „Da, gospodine. Ne postoji drugi način da se ovde stigne ili ode odavde: u potpunosti preseca dolinu. “ „Dobro“, reče Fogel. „Onda me odvedite na drugi kraj.“ Specijalni agent se brzim korakom uputi ka tajanstvenoj limuzini kojom je ovaj drugi došao po njega. Borgi je za trenutak oklevao, pa onda krenu za njim. Neki minut kasnije nađoše se iznad mosta koji je vodio u susednu dolinu. Mladi policajac čekao je ispred auta, parkiranog na ivici ulice, dok je Fogel, na nekoliko metara razdaljine, ponavljao scenu od malopre, ovog puta usredsređujuči se na telekameru za kontrolu saobračaja, ščučurenu na stubu pored kolovoza, dok su kola prolazila pored njega, a vozači pritiskali sirene u znak protesta. Međutim, Fogel se nije mnogo uzbuđivao zbog toga i nastavljao je da hladnokrvno radi ono što je započeo. Sta god da je to bilo, za Borgija je situacija bila ne samo nerazumljiva već i paradoksalna. Kada je završio gledanje u kameru, specijalni agent vrati se prema kolima. „Hajdemo kod roditelja devojčice“, reče i uđe u automobil, ne čekajuči Borgijev odgovor, dok ovaj pogleda na sat i strpljivo ponovo sede na mesto vozača. „Ana Lu nikada nije pravila probleme”, potvrdi Marija Kastner uverljivo. Majka devojčice bila je sičušna ženica, koja je, međutim, zračila posebnom snagom. Sedela je na kauču pored muža, snažnog čoveka, ali bezazlenog izraza, u dnevnoj sobi male vile na dva sprata u kojoj su živeli. Njih dvoje su još na sebi imali pidžame i kučne haljine i držali su se za ruke. Osećao se sladunjav miris kuvanog jela i osveživača prostorija. Fogel to nije podnosio. Specijalni agent sedeo je na fotelji, Borgi na stolici malo podalje. Između njih i bračnog para nalazio se stočič na kojem su bile šoljice kafe koja se već ohladila, pošto, izgleda, niko nije imao nameru da je pije. U sobi je bila i okićena božična jelka, ispod koje se dvoje blizanaca od sedam godina igralo s tek raspakovanim poklonima. Jedan paket s lepom crvenom ukrasnom trakom bio je još nedirnut. Žena za trenutak presrete Fogelov pogled. „Želeli smo da dečaci ipak proslave Hristovo rođenje, između ostalog i kako bismo im odvratili pažnju od ove situacije, pravdala se ona. Situaciju je predstavljalo to što je njihova starija sestra, koja ima šesnaest godina, jedino žensko dete, nestala pre skoro dva dana. Izašla je iz kuće jednog zimskog popodneva, oko sedamnaest sati, krenula na sastanak u crkvi, udaljenoj svega nekoliko stotina metara. Tamo nikada nije stigla. Ana Lu prešla je kratak put kroz stambenu četvrt u kojoj su sve kuće jednake - bile su to male porodične vile s vrtom - i gde se sve komšije oduvek poznaju. Ali niko ništa nije ni video ni čuo. Uzbuna je podignuta oko devetnaest sati, kada je njena majka videla da se nije vratila kući i uzaludno ju je zvala na mobilni telefon, koji je bio isključen. Bila su to dva duga sata u kojima je moglo svašta da se dogodi. Potraga je trajala čitave noći, ali je zdrav razum savetovao da se prekine i nastavi kada se razdani. Osim toga, lokalna policija nije imala na raspolaganju sredstva

za potragu na čitavoj teritoriji. U tom trenutku nisu postojale pretpostavke o motivima nestanka. Fogel nastavi da čutke posmatra to dvoje roditelja s podočnjacima od nesanice, koji če u narednim nedeljama brzo ostariti, ali na kojima je već u tom trenutku sve to počelo da ostavlja trag. „Naša kčerka uvek je bila odgovorna, još od malih nogu“, nastavi žena. „Ne znam kako da kažem... ali nikada nismo morali da brinemo o njoj: rasla je sama. Pomaže u kuči, brine o brači. Nastavnici u školi zadovoljni su njom. Nedavno je počela da predaje veronauku u našem bratstvu.” Dnevna soba bila je skromno nameštena. Dok je ulazio, Fogel je odmah zapazio da je čitav ambijent ispunjen predmetima koji svedoče o dubokoj pobožnosti. Po zidovima su bile okačene slike sa svetim temama, kao i scene iz Biblije i Jevanđelja. Preovladavao je Isus, kao i u obliku malih statua od plastike ili gipsa, ali je i Devica Marija bila veoma zastupljena. Tu je bila i prava revija slika svetaca. Iznad televizora bilo je postavljeno drveno raspeče. Po zidovima u čitavoj sobi visile su i uramljene fotografije članova porodice. Na mnogima od njih pojavljivala se devojka s riđom kosom i pegama. Ana Lu bila je ženska verzija svog oca. I bila je uvek nasmejana. Na dan prvog pričešča, na planini zajedno s bračom, s klizaljkama preko ramena na stadionu za zimske sportove, dok ponosno pokazuje medalju na kraju nekog takmičenja. Fogel je znao da ova soba, ovi zidovi, ova kuća, nikada više neće biti isti. Sve to bilo je puno uspomena koje će ubrzo poćeti da zadaju bol. „Nećemo sklanjati božićno drvo sve dok se naša kćerka ne vrati kući", saopšti Marija Kastner, skoro ponosno. „Biće osvetljeno tako da se dobro vidi kroz prozor." Fogel pomisli koliko je sve to apsurdno, pogotovo u mesecima koji dolaze. Božićno drvo služilo je kao svetionik, da pokaže put do kuće u koju se možda više neće vratiti. Zato što je baš to bio konkretan rizik, samo što roditelji Ane Lu toga još nisu bili svesni. To praznično svetio pokazaće svima napolju da se između tih zidova odvija drama. Sve to može da izazove veliku gužvu. Ljudi, komšije, neće moći da ne primete to drvo i njegovo značenje, pa će s vremenom sve to početi da im smeta. Dok budu prolazili pored njihove kuće, prelaziće na drugu stranu, samo da izbegnu da ga vide. Taj simbol udaljiće svakoga od Kastnerovih i tako samo pojačati njihovu usamljenost. Zato je ravnodušnost jedini put da se ide napred u životu, priseti se Fogel. „Kažu da je reč o činu buntovništva, nepromišljenom potezu koji je normalan za šesnaest godina", reče Marija, ali zatim odlučno odmahnu glavom. „То nije slučaj s mojom kćerkom." Fogel klimnu glavom. Mada nije imao dokaze za to, bio je saglasan s njom. Nije to bilo samo jednostavno povlađivanje majci koja pokušava da pre svega opravda sebe i sopstvenu roditeljsku ulogu tako što se kune u neiskvarenost svoje devojčice. Specijalni agent bio je stvarno ubeđen da je ona u pravu. Ta sigurnost poticala je iz lica Ane Lu koja ga je nasmejana posmatrala iz svakog ugla sobe. Jednostavan, skoro detinjast izgled govorio mu je da se svakako nešto dogodilo. I da se to nešto dogodilo protiv njene volje.

„Veoma smo vezane, mnogo liči na mene. Ovo je napravila za mene, poklonila mi ju je pre nedelju dana..." Žena pokaza policajcu narukvicu od sitnih perlica koju je nosila na ruci. „One su u poslednje vreme njena strast. Sama ih pravi i poklanja osobama koje voli." Fogel primeti da dok priča o tim detaljima, nebitnim za ishod potrage, njen glas i pogled ne odaju nikakvu potresenost. Ali nije to bila hladnoča. Specijalni agent shvati o čemu je, u stvari, reč. Žena je bila uverena da je to iskušenje, neka vrsta ispita kojem su svi oni podvrgnuti u tom dramatičnom, teškom trenutku, da bi tako dokazali da je njihova vera čvrsta i nepokolebljiva. Stoga je, u suštini, prihvatala ono što se događa, ograničavajuči se na odbijanje nepravde i s nadom da če neko tamo, možda sam Bog lično, ubrzo pronači lek za to. „Ana Lu mi se poveravala, ali jedna mama shvata da ne mora da zna baš sve o svojoj deci. Juče, dok sam sređivala njenu sobu, pronašla sam ovo..." Žena za nekoliko trenutaka ispusti muževljevu ruku, da bi Fogelu pružila dnevnik šarenih korica koji je držala pored sebe. Specijalni agent istegnu se preko stočiča da ga uzme. Na koricama je bila slika dva nežna čupava mačeta. Poče odsutno da ga prelistava. „U njemu nečete pronači ništa što bi moglo da ukazuje na nešto", reče žena. Fogel zatvori dnevnik i iz unutrašnjeg džepa kaputa izvuče nalivpero i crnu beležnicu. „Pretpostavljam da imate saznanja o svim kontaktima vaše kčerke..." „Naravno", reče Marija Kastner, uz dozu zameranja zbog tog pitanja. „Da li je Ana Lu upoznala nekoga u poslednje vreme? Nekog novog prijatelja ili prijateljicu, na primer." „Ne." „Jeste li apsolutno sigurni u to?" „Da", uzvrati žena. „Inače bi mi rekla." Malopre je priznala da jedna majka ne mora da zna baš sve o svojoj deci, sada ističe da je sigurna da zna. Tipično za roditelje u slučajevima nestanka, pomisli Fogel. Hoče da pomognu, ali znaju da su i sami delimično odgovorni, u najmanju ruku zbog nepažnje u odnosu na svoju decu. Ali kada pokušate da situaciju prikažete kao ozbiljnu, pojavljuje se odbrambeni instinkt, pa i po cenu da se negira ono što je očigledno. A Marija Kastner upravo je počela da vrda. Ipak, specijalni agent morao je da sazna što više. „Jeste li zapazili neko neobično ponašanje u poslednje vreme?" „Sta mislite pod tim neobičnog „Znate kakva su deca, zar ne? Na osnovu malih signala može se naslutiti mnogo toga. Je li dobro spavala? Da li je redovno jela? Da li joj se raspoloženje promenilo? Je li bila zatvorena, svadljiva, ili je u njenom držanju bilo nečega što ranije nije postojalo?" „Bila je ona obična Ana Lu. Poznajem svoju kčerku, agente Fogel, znam kada nešto nije u redu." Devojčica je imala mobilni telefon. Koliko je Fogelu bilo poznato, bio je to stari model, ne pametni telefon. „Da li je vaša kčerka pretraživala internet?" Dvoje roditelja se pogledaše. „Naše bratstvo ne preporučuje koriščenje nekih tehnologija. Internet je pun zamki, agente Fogelu. Pogrešnih saznanja koja mogu da ugroze vaspitanje jednog dobrog hrišćanina“, reče Marija. „Međutim, mi nismo ništa zabranjivali našoj kćerki, sve je bio

njen izbor.“ Naravno, kako da ne, pomisli Fogel u sebi. Međutim, žena je u nečemu bila u pravu. Opasnost je obično dolazila s mreže. Osetljivi adolescenti kao što je Ana Lu bili su lako podložni sugestijama. Na internetu postoje grabljivci koji su vešti u tome da lako manipulišu svešću onih najranjivijih i da se uvuku u njihove živote. Postepeno ruše svaku odbranu i zloupotrebom odnosa poverenja uspevaju da se predstave kao najbliži rođaci i da na daljinu upravljaju maloletnikom, sve dok ne postignu ono što žele. Ana Lu Kastner je u tom smislu bila savršen plen. Možda je devojčica samo prividno povlađivala volji roditelja, ali se povezivala na internet negde drugde, u školi ili biblioteci, na primer. Trebalo je da to kontrolišu. Međutim, u ovom trenutku bilo je potrebno da se detaljnije pozabavi nekim drugim aspektima. „Vi spadate među srećnike iz varošice koji su prodali koncesije rudarskoj kompaniji, je li to tačno?“ Pitanje je bilo upućeno Brunu Kastneru, ali se opet umeša njegova žena. „Moj otac ostavio nam je neko zemljište, gore na severu. Ko je mogao da pretpostavi da toliko vredi... Jedan deo novca ustupili smo bratstvu, a deo smo iskoristili da platimo zajam za ovu kuću. Ostatak smo oročili za našu decu.“ Mora da je to bila lepa svotica, pomisli Fogel. Možda dovoljna da garantuje više nego pristojan život mnogim budućim generacijama Kastnerovih. Mogli su da omoguće sebi razne luksuze ili da samo odluče da kupe veću i lepšu kuću. Nasuprot tome, odlučili su da ne menjaju način života. Specijalni agent nije baš razumeo kako neko može da se tako lako odrekne neočekivanog blagostanja. Ipak to primi k znanju, i dok je još držao glavu nagnutu nad beležnicom, upita: „Nisu vam stigli zahtevi za novac, stoga bih isključio otmicu sa svrhom iznude. Nego, da li ste imali neke pretnje u prošlosti? Postoji li neko -pa čak i neki rođak ili poznanik - ko bi mogao da ima motive zbog toga što je zavidan, kivan ili uvređen u odnosu na vas?“ Kastnerovi su delovali iznenađeno zbog tih pitanja. „Ne, niko“, reče odmah žena. „Posečujemo se samo sa članovima našeg bratstva.” Fogel razmisli o smislu poslednje rečenice: Kastnerovi su bili naivno ubeđeni da u bratstvu nema prostora za sukobe. Uostalom, on nije sumnjao da bi baš to moglo da predstavlja odgovor. Pre nego što je kročio u njihovu kuču, umešao se u njihov život tako što se informisao o svemu što je trebalo da sazna o njima. Javno mnjenje obično se zadržava na onome što se može uočiti spolja. Stoga, kada se dogodi nešto neobično, kao što je nestanak jedne obične i dobro vaspitane devojčice, i kada se to događa jednoj zdravoj porodici, vlada opšta pomisao da je ono loše došlo spolja. Međutim, stručni policajci kao što je on uvek su izbegavali da usmere istragu prema spoljašnjosti, zato što se u mnogim slučajevima - a to je ono što je najbanalnije i najgroznije - objašnjenje krilo među četiri zida u kuči. Imao je posla sa očevima koji zloupotrebljavaju svoje kčerke, a da njihove majke, umesto da ih zaštite, tretiraju svoje devojčice kao opasne rivalke. Roditelji bi zatim, radi mira u kuči, dolazili do zaključka da je najbolje rešenje za spašavanje njihovog braka odricanje od sopstvene krvi. Jednom mu se čak dogodio slučaj supruge koja je, pošto je otkrila napastvovanje, odlučila da zaštiti muža i, da bi prikrila sopstvenu sramotu, sama ubije kčerku i učini da ona nestane. Revija svireposti u svakom slučaju uvek je bila raznolika i

maštovita. Kastnerovi su u tom pogledu, izgleda, bili u redu. On je bio auto-prevoznik koji nije prestao da lomi kičmu obavljanjem sopstvenog posla i pošto se neočekivano obogatio. Ona je bila skromna domačica, potpuno posvečena porodici i deci. Njih dvoje su, pored toga, negovali jaku i čvrstu veru. Ali nikad ne reci nikad. Fogel se pretvarao da je zadovoljan. „Čini mi se da smo za sada sve rekli.“ Specijalni agent onda ustade iz fotelje, pa isto to odmah uradi i Borgi, koji je sve vreme čutao. „Hvala za kafu... i za ovo“, reče, mašuči dnevnikom Ane Lu. „Siguran sam da če nam biti od velike pomočič Kastnerovi otpratiše dvojicu agenata do vrata. Fogel još jednom pogleda na dečake koji su se bezbrižno igrali pored božičnog drveta. Ko zna kakve če uspomene ostati utisnute u njihovoj svesti kada odrastu? - pomisli. Možda če se mališani ipak spasti užasa. Međutim, paketič sa crvenom ukrasnom mašnicom koji je čekao Anu Lu govorio mu je da če nešto ostati da ih zauvek podseča na tragediju koja se sručila na njihovu porodicu. Zato što ne postoji ništa gore od poklona koji ne stigne do onoga kome je namenjen. Sreča koja se u njemu nalazi lagano truli i zagađuje sve oko sebe. Specijalni agent u tom trenutku primeti da je tišina između njih prilično trajala, stoga se obrati Borgiju: „Možete li da me sačekate u kolima, molim vas?“ „Da, gospodine", reče revnosni policajac. Kada je ostao nasamo s Kastnerovima, Fogel poče da govori novim glasom, brižnim, kao da mu situacija stvarno leži na srcu. „Hoću da budem iskren s vama“, reče. „Mediji su nanjušili priču, uskoro če stiči masovno... Novinari su ponekad bolji od policije u otkrivanju informacija, i ono što završi na televiziji nema uvek veze s istragom. Ne znajući gde da gledaju, gledaće u vas. Zato, ako imate da nešto kažete, bilo šta... ovo je trenutak da to učinite." Nastade tišina i Fogelu se učini da je potrajala duže nego što je potrebno. I eto, gotovo, sporazum je bio potvrđen. Savet je, u stvari, sadržao upozorenje. Znam da imate tajne, svi ih imaju. Ali vaše tajne sada pripadaju meni. „Dobro", reče najzad specijalni agent, da razbije tišinu i oslobodi ih zbunjenosti. „Video sam da ste odštampali letke s fotografijom vaše kćerke. Bila je to dobra ideja, ali to nije dovoljno. Do sada su se lokalni mediji bavili slučajem, ali sada će biti potrebno da se preduzmu neki drugi koraci. Na primer, bilo bi korisno da se uputi javni apel. Jeste li spremni za to?" Dvoje supružnika se pogledaše, dogovarajući se samo pogledom. Onda majka Ane Lu zakorači napred, skide narukvicu koju joj je napravila kćerka, uze Fogelovu levu ruku i stavi mu je na ručni zglob, kao da ga svečano uvodi na novi položaj. „Učinićemo sve što je potrebno da vam pomognemo, agente Fogelu. Samo je vratite kući." Dok je čekao u limuzini, Borgi je to vreme iskoristio da obavi razgovor mobilnim telefonom. „Ne znam koliko će nam još biti potrebno, nemam pojma", objašnjavao je jednom od agenata koji su više od sat vremena čekali početak planiranog brifinga. „I ja imam porodicu. Smiri ih i ubedi da niko neće propustiti božični ručak." Istini za volju, plašio se da sebi neće moći da da takvo obećanje, zato što nije znao šta Fogel ima na umu. Znao je samo ono najnužnije i tog

jutra obavljao je samo dužnost vozača. Prethodne večeri, njegov direktno nadređeni saopštio mu je da će narednog jutra morati da se pojavi u Avešotu da pomogne specijalnom agentu Fogelu u istrazi povodom nestanka jedne maloletnice. Onda mu je dao neku skromnu zabelešku o tom slučaju i zaključio neobičnim preporukama: da se u osam i trideset pojavi na tačno određenom mestu pored restorana na izlazu iz alpske varošice i da obavezno obuče tamno odelo, jaknu i kravatu. Borgi je, naravno, čuo mnogo toga o Fogelu i njegovim ekscentričnostima. Na televiziji se često govorilo o njemu i njegovim slučajevima, a gostovao je u raznim emisijama koje su se bavile crnom hronikom. Novine i televizijski dnevnici otimali su se o njegove intervjue. Fogel se uvek osečao prijatno pred televizijskim kamerama, kao iskusni glumac koji je u stanju da uvek improvizuje performans, siguran da če postiči uspeh. Bilo je tu i priča u policijskim krugovima u kojima je opisivan kao jogunast tip, manijak za kontrolu, koji brine samo kako da se što bolje predstavi na televiziji i toliko je egocentričan da mu je stalo da zaseni svakoga ko se nađe u njegovoj blizini. Međutim, u poslednje vreme, specijalnom agentu Fogelu nije sve išlo od ruke. Jedan slučaj koji je vodio bio je posebno diskutabilan. Neki u policiji radovali su se zbog toga, ali je Borgi, možda isuviše naivno, smatrao da može mnogo toga da nauči od žace kao što je on. Na kraju krajeva, bio je početnik, i to iskustvo sigurno mu neče škoditi. Samo što se Fogel uvek bavio očiglednim zločinima, zverskim ubistvima pračenim jakim emotivnim nabojem. Takođe, pričalo se da uvek pažljivo bira slučajeve. Zbog toga se Borgi pitao šta je to tako izuzetno specijalni agent video u nestanku neke devojčice. Mada je smatrao da je bojazan roditelja Ane Lu razumljiva i da je stvarno moglo da se dogodi nešto ružno, mislio je da to ipak nije medijski slučaj. A upravo su takvi slučajevi interesovali Fogela. „Bičemo tamo svakog trenutka", uveravao je sagovornika, samo da bi završio telefonski razgovor. I baš u tom trenutku primeti jedan crni kamionet parkiran u dnu ulice. U njemu su sedela dva čoveka i uporno posmatrala kuču Kastnerovih, ne progovarajuči ni reč. Agent bi rado izašao iz kola i otišao da ih prekontroliše, ali ugleda svog nadređenog kako izlazi iz vile i kroz mali drvored upučuje se u njegovom pravcu. Zatim primeti da je Fogel usporio korak. Onda specijalni agent uradi nešto što je izgledalo da je bez ikakvog smisla. Poče da aplaudira. Najpre tiho, a zatim sve jače. U međuvremenu se osvrtao okolo. Zvuk se lako širio kao eho, pa na prozorima obližnjih kuča počeše da se pojavljuju razna lica. Neka stara žena, bračni par s decom, neki debeli čovek i domačica s viklerima na glavi. Malo-pomalo pridružiše im se i drugi pogledi. Prisustvovali su nerazumljivoj sceni. Fogel onda prestade da pljeska rukama. Još jednom pogleda oko sebe, zatim nastavi da hoda kao da se ništa nije desilo i uđe u auto. Borgi bi rado pitao svog nadređenog za razloge tog čudnog ponašanja, ali umesto toga opet prvi progovori Fogel: „Sta ste zapazili danas u onoj kuči, agente Borgi?“ Mladi policajac nije morao mnogo da razmišlja. „Muž i žena su se sve vreme držali za

ruke, delovalo je da su veoma povezani... Međutim, stalno je govorila samo ona.“ Specijalni agent klimnu glavom, gledajući kroz vetrobransko staklo. „Onaj čovek umire od želje da nam nešto kaže.“ Borgi to ne prokomentarisa. Pokrenu auto, zaboravljajući na crni kamionet. Policijska stanica bila je isuviše mala i teskobna za ono što je Fogel imao na umu. Specijalni agent zahtevao je neko prikladnije mesto za istragu. Tako je gimnastička sala zamenila ulogu i postala radna prostorija za potragu za devojčičom. Strunjače i sprave koje su služile za gimnastičke vežbe smeštene su duž jednog od zidova. Velika korpa s loptama za odbojku ležala je zaboravljena u jednom uglu. Neko je doneo nekoliko katedri iz učionica da ih iskoriste kao pisaće stolove, dok je neko drugi pribavio stolice na rasklapanje iz vrta. Bila su tu i dva laptopa i kompjuter iz biblioteke koji su im stavljeni na raspolaganje, ali samo jedan telefon povezan sa spoljnom linijom. Jedna školska tabla smeštena je ispod koševa na terenu za košarku, a na ploči od crnih škriljaca bilo je napisano kredom: Ishod slučaja. Ispod toga bili su zalepljeni elementi prikupljeni do tog trenutka: fotografija Ane Lu, ista ona s letaka koje je štampala porodica, i mapa doline. U tom trenutku u prostoriji je odjekivalo ćaskanje malobrojne grupe avešotskih policajaca u civilu, okupljenih oko aparata za kafu i poslužavnika s kolačima. Pričali su punih usta i neprekidno nestrpljivo gledali na sat. Tema razgovora bila je nerazumljiva u tom žagoru, ali prema izrazima njihovih lica moglo se zaključiti da se svi žale na isto. Svi se okrenuše kada se začu iznenadni potmuli udarac prilikom istovremenog otvaranja oba krila dvokrilnih vrata. Fogel, praćen Borgijem, upade u gimnastičku salu i žagor prestade. Vrata se uz tresak zatvoriše iza leđa specijalnog agenta i u prostoriji su se čuli samo jasni i pomalo škripavi koraci njegovih kožnih cipela. Bez pozdrava i ne udostojivši nikoga nijednim pogledom, Fogel dođe do školske table ispod koša. Za trenutak se zagleda u ishod slučaja, kao da ga pažljivo proučava. Onda iznenadnim pokretom ruke obrisa natpis i strže fotografiju i mapu. Onda kredom zabeleži datum: 23. decembar. Okrenu se ka malobrojnoj grupici: „Prošla su skoro dva dana od nestanka", započe. „U slučaju nestanka, vreme nam je, u principu, neprijatelj, ali isto tako može biti i saveznik, što zavisi od nas. Moramo ga dobro iskoristiti, zato je potrebno da napravimo prvi potez." Onda napravi pauzu. „Hoću policijsku kontrolu na glavnom drumu na oba prilaza dolini", reče odlučno. „Ne morate nikoga da zaustavljate, ali moramo da pošaljemo signal." Prisutni su čutke slušali. Borgi se smestio malo podalje i posmatrao ih naslonjen na zid. „Da li je neko proverio da li radi bezbednosna kamera na benzinskoj stanici i ona koja se koristi za kontrolu saobračaja?" upita Fogel. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, jedan od policajaca, tip s isturenim stomakom koji je na sebi imao kariranu košulju i plavu kravatu, podiže šolju kafe koju je držao u ruci i progovori. Bio je sav smušen. „Da, gospodine: pribavili smo snimke iz vremena nestanka." „Dobro", obradova se Fogel. „Obratičete pažnju na vozače muškog roda u automobilima koji tuda prolaze i proveričete zbog kojih razloga ulaze u dolinu i izlaze iz nje. Koncentrišite se na one koji imaju burnu prošlost ili su nekada bili osuđivani."

Borgi je sa svoje privilegovane tačke posmatranja mogao da zapazi nezadovoljstvo ljudi. Umeša se još jedan policajac, nešto stariji i zato siguran da može da dozvoli sebi da uputi kritiku: „Gospodine, malo nas je, nemamo resurse i novčana sredstva za izuzetne slučajeve.“ Nastade neka vrsta žagora odobravanja među ostalim prisutnim. Fogel se ne uznemiri zbog toga, osmotri raspoređene pisače stolove i nedostatak sredstava učini mu se smešnim. Nije mogao da osuđuje činjenicu što su ovi ljudi sumnjičavi i demotivisani. Ali isto tako nije mogao da dozvoli da im to bude alibi. Stoga uzvrati mirnim glasom: „Znam da biste želeli da sada budete u kuči da proslavite Božič sa svojim porodicama i da na mene i agenta Borgija gledate kao na dva stranca koji su došli ovde da vam izdaju naređenja. Ali kada ova priča bude završena, nas dvojica - Borgi i ja - moči čemo da se vratimo odakle smo došli. Vi, naprotiv...“ Brzo ih obuhvati pogledom, jednog po jednog. „Vi čete morati da nastavite da srečete na ulici roditelje one devojke.“ Nastade kratka tišina. Onda se najstariji policajac opet oglasi. Ovog puta nenametljivo: „Gospodine, oprostite mi zbog pitanja koje ču vam postaviti: zašto moramo da tražimo nekog muškarca ako je nestala jedna devojčica? Zar ne bi trebalo da se usredsredimo na nju?“ „Zato što ju je neko oteo?“ Kao što je i predvideo, ta rečenica ostavi žestoko dejstvo na prisutne i zamrznu mogučnost svake replike. Fogel se zagleda u lica prisutnih. Svaki policajac obdaren zdravim razumom odbacio bi tu tvrdnju kao istražnu jeres. Nije bilo dokaza koji bi potkrepili tu pretpostavku, čak ni nesigurne indicije. Bila je to samo optužba usmerena ni na šta. Ali Fogelu je bilo dovoljno što u njihove glave može da usadi pomisao da je to moguće. Bilo je dovoljno samo seme mogućnosti, pa da za kratko vreme izraste u nešto izvesno. Dobro je znao da, ako uspe da ubedi ove ljude, onda će moći da ubedi svakoga. Sve se odigravalo upravo tu. Ne u nekoj pravoj radnoj prostoriji za rešavanje kriznih situacija, već u gimnastičkoj sali. Ne s prekaljenim profesionalcima s godinama iskustva na terenu, već s lokalnim, loše opremljenim pandurima koji nemaju pojma kako se odvija složena istraga. A za tih nekoliko minuta rešava se sudbina slučaja i možda sudbina devojčice od šesnaest godina. Fogel zbog toga poče da izvlači sve trikove koje je s vremenom naučio, sa ciljem da proda svoju robu. „Uzaludno je okolišati", nastavi specijalni agent. „Moramo nazvati stvari pravim imenom. Zato što, kao što sam već rekao, sve ostalo predstavlja samo gubljenje vremena. Ali ovo vreme pripada Ani Lu, a ne nama..." Onda iz džepa kaputa izvuče crnu beležnicu, otvori je odsečnim pokretom ruke i proveri beleške. „Dvadeset treći je decembar, oko sedamnaest sati. Ana Lu izlazi i kreće na sastanak u crkvi koja je od njene kuće udaljena otprilike trista metara." Fogel se okrenu da ucrta dve prilično udaljene tačke na školskoj tabli. „Znamo da tamo nikada neće stići. Ali devojčica nije tip koji beži. To kažu oni koji je poznaju, a potvrda za to jeste i njen stil života: nema internet u kući, nikakav profil na društvenim mrežama i samo pet brojeva u njenom mobilnom telefonu." Prebroja na prstima: „Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva." Ponovo se okrenu ka školskoj tabli i linijom poveza dve tačke koje je prethodno označio. „Svi odgovori nalaze se u ovih trista metara. Tu živi još jedanaest porodica: četrdeset šest osoba, od kojih su trideset dve bile u tom trenutku u kući... ali niko ništa nije video ni čuo. Kamere sistema video-nadzora usmerene su ka unutrašnjem delu poseda, nikada ka ulici, stoga

su beskorisne. Kako se ono kaže? Svako brine o svom dvorištu.” Opet stavi crnu beležnicu u džep. „Otmičar je proučio navike ljudi u ovom kraju, znao je kako da prođe nezapaženo. Činjenica koju možemo samo da pretpostavimo o njegovom životu govori da je dobro pripremio utakmicu pre nego što je započeo da je igra... I da pobeđuje." Fogel odloži kredu, pljesnu rukama da otrese prašinu, a onda poče pažljivo da zagleda prisutne, pokušavajuči da sazna da li je koncept koji je upravo izložio ubedljiv. Da, uspeo je. Ubacio je u njih crva sumnje. Ali učinio je i više od toga: ponudio im je motiv da se angažuju. Od tog trenutka pa nadalje lako če manipulisati njima i niko nijednom rečju neče staviti primedbu na njegova naređenja. „Dobro, zapamtite: pitanje više nije samo gde je Ana Lu sada. Pravo pitanje je s kim je“, zaključi specijalni agent. „Sada, da se bacimo na posao." * * * Borgi se zavuče u malu hotelsku sobu koju je rezervisao posle podne, zajedno s onom za specijalnog agenta Fogela. Bio je siguran da neče biti mesta na dan Božiča. Međutim, iako je bio jedna od poslednjih pristojnih institucija u dolini koje su još aktivne, hotel Alpski ovet bio je praktično prazan. Ostale rezidencije i hoteli spustili su svoje kapke posle onog što se dogodilo s rudnikom fluorita. Borgi se pitao kako to da nisu pretvoreni u gostinske prostorije za zaposlene u multinacionalnoj kompaniji, ali mu je onda recepcioner objasnio da su skoro svi radnici iz mesta, dok rukovodioci kompanije dolaze i odlaze svojim helikopterima i nikada se ne zadržavaju. Avešot je imao jedva tri hiljade stanovnika, a polovina muške radne snage bila je zaposlena na velikom uređaju za iskopavanje rude koji je dominirao dolinom. Kada je ušao u sobu, agent Borgi prvo je skinuo kožne cipele i kravatu. Đavolski se smrzao u toj odeči koju je imao na sebi čitavog dana. Odelo je obično oblačio kada je odlazio da da je iskaz u sudu. Nije navikao da ga ima na sebi nekoliko sati. Sačeka da mu se temperatura tela uskladi sa sobnom, pa onda skide i sako i košulju. Morao je da je opere i raširi u kupatilu, pa da se onda nada da če se osušiti za naredni dan, zato što je njegova žena, kada mu je pakovala kofer, zaboravila da stavi još jednu da bi mogao da se presvuče. Karolina je u poslednje vreme bila veoma rasejana. Bili su u braku nešto malo duže od godinu dana i sada je bila u sedmom mesecu trudnoče. Teško je objasniti mladoj supruzi koja čeka dete zašto ne možete da provedete Božič s njom, mada je razlog krajnje opravdan, jer je posredi posao policajca. Borgi je pozva dok je potapao košulju u lavabou u kupatilu. Bio je to prilično kratak telefonski razgovor. „Ра šta se to događa u Avešotu?“, upita ona ljutito. „U stvari, još ne znamo.“ „Onda bi mogli da ti daju slobodan dan.“ Bilo je očigledno da Karolina traži svađu. Bilo je beznadežno raspravljati se s njom kada se tako ponaša. „Rekao sam ti, važno je za moju karijeru da budem ovde.“ Pokušavao je da deluje pomirljivo, ali bilo je teško. Pored toga, razgovor je ometala galama koja je dopirala s televizora koji je bio uključen u sobi.

„Izvini, sada moram da idem. Neko mi kuca na vrata“, šlaga. I završi razgovor pre nego što je Karolina nastavila da cmizdri. Onda ode da odmah pogleda šta kažu na televizijskom dnevniku. U večeri na dan Božića, kada su ljudi završavali proslavu i spremali se da završe jedan dug dan, na televiziji se pojaviše roditelji Ane Lu. Sedeli su jedno pored drugog za velikim pravougaonim stolom, postavljenim na maloj predikaonici. Imali su na sebi zimske jakne koje su im odjednom postale isuviše široke, kao da ih je zabrinutost koja ih je obuzela poslednjih sati pojela iznutra. Zaista su izgledali neugledno, ali su se sve vreme držali za ruke. Borgi prepozna apel koji je tehničar jedne lokalne televizije snimio tog popodneva pod Fogelovim nadzorom. I on je bio prisutan, ali gledanje iste scene na malom ekranu izazva u njemu čudan osećaj. Borgi nije znao da objasni otkud to. Bruno Kastner je na objektivu televizijske kamere pokazivao uokvirenu fotografiju svoje kćerke, snimljenu za vreme jednog verskog obreda i na kojoj Ana Lu nosi snežnobelu tuniku, a preko nje ogrlicu s drvenim raspećem. Njegova žena, Marija, koja je imala isto takvo raspeće oko vrata, čitala je saopštenje: „Ana Lu visoka je metar i šezdeset sedam, ima dugu riđu kosu koja joj je obično vezana u rep. U trenutku nestanka, Ana Lu imala je na sebi sivu sportsku trenerku, patike marke snikers i belu perjanu jaknu. Takođe, imala je kod sebe mali šareni ranac.“ Žena onda predahnu, pa pogleda pravo u kameru, kao da se obraća direktno svim roditeljima koji slušaju, ali isto tako i onome ko možda zna istinu. „Naša kćerka Ana Lu prijatna je devojka, oni koji je poznaju znaju da ima veliko srce. Voli mačiće i ima poverenja u ljude. Zbog toga se danas obraćamo i onima koji je nisu upoznali u ovih njenih prvih šesnaest godina života: ako ste je videli ili znate gde se nalazi, pomozite nam da je vratimo kući." Na kraju se obrati kćerki, kao da ova s nekog nepoznatog i dalekog mesta može da je čuje: „Ana Lu... mama, tata i tvoja braća mnogo te vole. Gde god da si, nadam se da će do tebe dopreti naš glas i naša ljubav. A kada se vratiš kući, poklonićemo ti mače koje toliko želiš, Ana Lu, obećavam ti to... Neka te Gospod čuva, malena moja." Više puta ponovila je ime svoje kćerke, pomisli Borgi. Mada to nije bilo potrebno. Možda zato što se bojala da će izgubiti i ono poslednje što joj je ostalo od Ane Lu. U tom trenutku, jedna jednostavna i anonimna devojčica koja nikada ne bi pomislila da će se jednog dana pojaviti na televiziji, i mala alpska varošica po imenu Avešot, počeli su da postaju čuveni u žalosnom smislu. Borgiju je konačno postao jasan osećaj koji ga je obuzeo malopre kada je ponovo video scenu koju je već gledao, kao da je ne poznaje. Bio je to efekat televizije. Izgledalo je kao da tamo reći i pokreti poprimaju nove vrednosti. Jedno vreme televizija se ograničavala na prikazivanje stvarnosti; sada je bila autor obrnutog procesa. To ju je činilo opipljivom, pouzdanom. To ju je činilo stvarnom. Ne znajući zašto, Borgi pomisli na reći koje je izgovorio Fogel posle čudnog aplauza ispred kuće Kastnerovih, kada je ušao u automobil, a koje su se odnosile na oca Ane Lu.

„Onaj čovek umire od želje da nam nešto kaže.“ Borgi je trebalo da uskoro postane otac jedne devojčice. Čovek koji je već više od četrdeset osam sati u Fogelovoj dubokoj senci nije znao kakav će kraj doživeti njegova devojčica. Agenta obuze iznenadna briga. Bio je prinuđen da se zapita da li je svet koji očekuje dolazak njegove kćerke toliko surov. Pre ponoći, kuća Kastnerovih bila je tiha. Ali ta tišina nije bila rezultat mira, već zato što je izašla na videlo praznina koja se već nešto više od četrdeset osam sati stvorila u toj kući. Odsutnost Ane Lu sada je bila opipljiva. Njen otac više nije mogao da je zanemaruje, što je činio tokom čitavog dana, izbegavajući da gleda mesta na kojima je njegova kćerka obično boravila, kao što su njena stolica za stolom ili fotelja u kojoj je volela da se šćućuri uveče da čita knjigu ili gleda televiziju, ili pak vrata njene sobe. I odsutnost njenog glasa nadoknadio je drugim zvukovima. Na primer, kada mu je postajala nepodnošljiva patnja što je više ne čuje kako priča, smeje se ili pevuši, Bruno Kastner pomerio bi neki predmet, tako da taj zvuk ispuni prazninu koju je Ana Lu ostavila iza sebe i odvrati mu pažnju od te užasne tišine. Doktor Flores propisao je Mariji lekove za smirenje, kako bi mogla da zaspi. Bruno bi se uverio da ih je uzela, pa je onda odlazio da pokrije blizance ćebetom, a zatim bi zastao na pragu sobice, da malo bdi nad njihovim nemirnim snom. Dečaci su se dobro držali, ali se iz njihovih snova moglo zaključiti da su i oni uznemireni. Po čitav dan, neprekidno i naoko nezainteresovano, postavljali su pitanja, zadovoljavajući se kratkim zaobilaznim odgovorima. Međutim, njihova prividna ravnodušnost prikrivala je strah da se sazna istina. Istina za koju sa svojih sedam godina nisu bili spremni. Ni Bruno Kastner nije znao kakva je ta istina, znao je samo da se zbog svega oseća užasno. Covek sede za trpezarijski sto. Sada je opet na sebi imao papuče i pidžamu. Posle posete dvojice policijskih agenata obukao se da izađe, ne znajući tačno gde da ide. Pošto je obavljao posao auto-prevoznika, olakšanje je pronašao u navici da vozi, pa je naredne sate proveo u kabini svog kamioneta, kružeći bez cilja planinskim drumovima. Tražio je bilo kakav znak od Ane Lu, bilo šta. U stvari, samo je pokušavao da pobegne od sopstvenih bojazni i nemoći koju može da oseti samo otac koji zna da nije bdeo nad svojim dragim onako kako je morao. Sada, na kraju tog beskrajno dugog dana, uprkos tome što je bio veoma umoran, nije bio siguran da će biti u stanju da spava. Strahovao je od snova koji su ga očekivali. Ipak, nije smeo da uzima sredstva za spavanje, zato što je neko morao da vodi računa o kući i porodici. Mada je i to bilo uzaludno, pošto je zlo ipak pronašlo način da se uvuče. Osim toga, nije postojala nikakva nada da se Ana Lu eventualno vrati ili da stigne telefonski poziv koji bi ga oslobodio tih zlokobnih čini koje su ga opsedale. Tako ode u dnevnu sobu i iz fioke ormara uze album s porodičnim fotografijama koje je Marija s ljubavlju sakupljala tokom svih tih godina. Sav brižan, odnese ih u trpezariju. Sede za sto, ali ne upali svetio, bilo mu je dovoljno ono što je prodiralo kroz prozor, a koje je poticalo od jedne ulične svetiljke. Poče da vadi fotografije iz njihovih ležišta i da ih raspoređuje po površini stola, jednu po jednu, po redu koji je znao samo on, kao kakva gatara koja pokušava da nasluti budućnost prema likovima koje ima pred sobom.

Na tim fotografijama bila je njegova devojčica, još od vremena kada je bila vrlo mala. Ana Lu poče da raste pred njegovim očima. Dan kada je počela da puzi, onaj kada je naučila da hoda, onda kada ju je on naučio da vozi bicikl. Bio je to čitav niz prvih puta. Prvi dan u školi, prvi rođendan. Prvi Božić. Zatim i ostali trenuci, rasuti u vremenu. Ostali Božići, izleti u planinu, trke na klizaljkama. Lepeza srećnih uspomena. Zato što - i sama pomisao na to izgledala je glupo - ljudi ne snimaju fotografije u lošim danima. A čak i da to rade, sigurno bi ih ostavili po strani, pomisli. Bile su tu i slike s poslednjeg letnjeg odmora kada su svi zajedno išli na more. Ana Lu u kupaćem kostimu bila je smešna i pomalo nezgrapna, a on je znao da je to bila. Možda se i zbog toga uvek držala podalje od tih snimaka. Za razliku od mnogih svojih vršnjakinja, još nije bila razvijena. Izgledala je kao devojčica, s riđom kosom vezanom u rep i pegama. Bruno Kastner želeo je da Marija razgovara s njom, da joj objasni da je to normalno i da će jednoga dana njeno telo pretrpeti iznenadnu i srećnu promenu. Ali za njegovu ženu, pobožnu kakva je bila, teme kao što su seks ili pubertet predstavljale su tabu. Naravno da on to nije mogao da uradi. Na njega će doći red s blizancima, jednoga dana. Ali taj razgovorčić nije bio nešto sa čim bi jedan otac mogao da se suoči kada je u pitanju kćerka jedinica. Doveo bi je u stanje smrtne zbunjenosti, Ana Lu pocrvenela bi od stida i, znajući da joj obrazi gore u plamenu i da ne može ništa da učini, osetila bi se još nesigurnije i ranjivije. Njegova kćerka bila je kao on, stidljiva i pomalo nespretna u komunikaciji sa ostalim svetom. Uključujući svoju porodicu. Bruno je želeo da joj pruži više. Na primer, želeo bi da deo novca od prodaje zemljišta rudarskoj kompaniji upotrebi da je pošalje u neku bolju školu, van doline. Možda u neki dobar privatni koledž. Ali zemljište je pripadalo njegovoj ženi, a shodno tome i taj novac. A Marija je, kao i uvek, odlučivala o svemu. On nije imao ništa protiv da daju pozamašnu donaciju bratstvu, ali je isto tako želeo da njihova deca mogu da raspolažu svojim delom sada, a ne u nekoj hipotetičkoj budućnosti. Zato što Bruno Kastner uopšte nije znao da li će, na primer, Ana Lu imati neku budućnost. S mukom odbaci tu mogućnost. Najradije bi hteo da lupi pesnicom o sto. Bio je toliko jak da je mogao da ga razbije na dva dela. Ali uzdrža se. Čitavog života se uzdržavao. Protrlja oči, a kada ih opet otvori, zadrža se na jednoj posebnoj fotografiji. Bio je to prilično nov snimak. Na njoj je bila prikazana njegova kćerka kako se smeje u društvu jedne druge devojke. Poređenje između njih dve nedvosmisleno je ukazivalo na to da Ana Lu, s trenerkom, patikama i riđom kosom vezanom u uobičajeni rep, izgleda kao devojčica. Nasuprot njoj, njena prijateljica bila je našminkana, obučena po poslednjoj modi i izgledala kao formirana žena. Gledajući ih, Bruno Kastner najradije bi zaplakao, ali nije uspevao u tome. To što se dogodilo bila je njegova krivica, samo njegova. Bio je vernik, mada ne toliko čvrst kao Marija, stoga je znao da je u ozbiljnom grehu. Ali da je imao snage da se nametne svojoj ženi, sada bi Ana Lu bila na sigurnom u sobi nekog koledža ili možda negde drugde. Da je imao hrabrosti da kaže Mariji ono što misli i da joj nametne svoje mišljenje, njegova kćerka ne bi nestala.

Umesto toga, ćutao je. Zato što je to ono što rade grešnici: ćute i ćuteći lažu. Bruno Kastner sam izreće presudu. Vrati na mesto skoro sve fotografije, zatvori album i pripremi se da se suoći sa svojom trećom besanom noći. Na stolu je sada bila samo jedna fotografija. Ona na kojoj je Ana Lu s prijateljicom. Stavi je u džep. 26. decembar Tri dana posle nestanka Vreme se promenilo, zahladnelo je i temperatura se spustila, a božično sunce zamenio je debeli sloj sivih oblaka. Avešot je još lenjo dremao posle bančenja povodom proslave. Fogel i Borgi probudili su se rano, kako bi što bolje iskoristili dan. Kružili su u tamnoj limuzini ulicama varošice. Specijalni agent je, izgleda, bio u punoj formi, a obukao se kao da ide na neki službeni sastanak. Izglancane cipele, odelo u stilu princa od Velsa, bela košulja i kravata od crvene vune. Borgi je imao na sebi isto odelo od prethodnog dana i nije mogao da ispegla košulju koju je oprao u hotelu. Osećao se inferiorno pored nadređenog. Dok je on bio zaokupljen vožnjom, Fogel je gledao okolo. Na zidovima kuća bili su istaknuti verski slogani. Ja sam sa Isusom/, UHristu je spas, Ko hoda pored mene hice spasen. Na osnovu načina na koji su ti natpisi bili urađeni, a svi su bili ispisani belom farbom, moglo se zaključiti da nisu delo nekog anonimnog umetnika. Ispisali su ih sami vlasnici okolnih kuća, kao očigledan dokaz svoje vere. Osim toga, raspeća su se nalazila svuda. Na fasadama javnih zgrada, ili su se uzdizala usred travnjaka, čak i u izlozima prodavnica. Izgledalo je kao da je mesto prožeto talasom verskog fanatizma. „Recite mi nešto o bratstvu kome pripadaju Kastnerovi.“ Fogelov zahtev nije zatekao nespremnog Borgija, koji je već obavio istraživanje o tome. „Izgleda da se u Avešotu pre dvadeset godina dogodio skandal: lokalni sveštenik pobegao je s jednom od parohijanki, pobožnom majkom troje dece." „Ne interesuju me tračevi", pecnu ga kiselo Fogel. „Gospodine, ipak je baš od toga sve počelo. U nekim drugim okolnostima sve bi bilo rešeno upravo s nešto malo tračeva i ogovaranja, ali su u Avešotu to prilično ozbiljno shvatili. Kažu da je sveštenik bio mlad i harizmatičan. Sve je osvajao svojim propovedima i bio je mnogo voljen." Baš je potrebno imati harizmu da bi se pridobilo srce ljudi u jednom skučenom društvu koje živi zatvoreno između planina... ili da se iskoristi lakovernost ljudi, pomisli Fogel. „Činjenica je da je sveštenik imao način da stekne naklonost. Bratstvo je uvek bilo strogo pobožno, stoga su se posle onoga što se dogodilo verovatno na neki način osetili izdani od strane svog duhovnog vođe. U tom trenutku u potpunosti se povratilo nepoverenje ovdašnjih ljudi, vernici su počeli da odbijaju sve zamenike odbeglog sveštenika koje je slala biskupska kancelarija. Tako su posle nekoliko godina neki članovi prihvatili ulogu đakona i od tada je bratstvo postalo samoupravno.” „Kao neka verska sekta?" upita Fogel, koji se odjednom zainteresovao.

„Na neki način. U ovom kraju živelo se od turizma, ali stranci nikada nisu bili stvarno omiljeni. Bili su neprijatni i imali su navike koje se nisu uklapale - da tako kažemo - u 'lokalnu kulturu’. Otkričem ležišta fluorita, ovi ljudi konačno su mogli da ih se otarase i skoro u potpunosti poruše mostove s ostatkom sveta." „Marija i Bruno Kastner verovatno su bili među najvatrenijim vernicima, s obzirom na to koliko su novca ustupili iz religioznih pobuda. “ „Jeste li obratili pažnju na to da o svom bratstvu govore kao da je ekskluzivni, elitni krug? Nešto kao ‘mi i ostali’ - ne znam da li sam se dobro izrazio.“ „Tačno ste se izrazili.” „Članovi bratstva prvi su se aktivirali u potrazi za Anom Lu. Mislim da su se ovih dana prilično zbližili s porodicom i od jutros su se neki od njih čak preselili u kuču Kastnerovih da brinu o njima i da ih nikada ne ostavljaju same.“ Stigoše u blizinu crkve u Avešotu. Pored crkvene stajala je jedna modernija građevina. „Evo, to je sala za okupljanja. Koriste je mnogo više nego samu crkvu, naročito za obavljanje obreda kolektivne molitve. Izgleda da je bratstvo vrlo uticajno u dolini, u stanju je čak da utiče na odluke rudarske kompanije, koja ga zaista visoko ceni. Gradonačelnik, savetnici i svi državni službenici potiču iz bratstva. Zbog toga su uveli niz zabrana, kao što je ona o pušenju na javnom mestu ili služenje alkohola nedeljom i u danima proslava, kao i posle osamnaest sati uveče. Bratstvo je, pored toga, protiv abortusa, homoseksualizma i ne gleda baš blagonaklono na parove koji žive zajedno.“ Jebeni fanatici, pomisli Fogel, koji je već stekao tačnu predstavu o svemu tome. Ali jedan deo njega bio je izuzetno zadovoljan. Sticaj okolnosti prilikom nestanka Ane Lu bio je savršen. Tajanstveni nestanak jedne devojčice, zlo koje se uvlači u zajednicu koja strogo pobožno veruje u boga i njegove učenike, čitav gradič primoran da se zapita šta se događa. Ili se već dogodilo. * * * Fogel je zahtevao da se sretne s gradonačelnikom i jednim šumarom. Borgi se odmah aktivirao i izneo zahtev specijalnog agenta da zakažu sastanak na obali reke koja preseca dolinu. Kada stigoše, Borgi parkira auto na prostranoj šljunkovitoj površini, gde se nalazio neki drveni kiosk van upotrebe, a u kojem su se, prema nekom starom natpisu, nekada prodavali živi mamci i iznajmljivali štapovi za pecanje. Gradonačelnik i šumar već su bili tu, došli su džipom koji je nosio gradska obeležja, a pripadao je opštini. Političar je bio snažan čovek, čiji je stomak bio toliko ispupčen da ga je jedva pridržavao kaiš pantalona. Na sebi je imao zimsku jaknu otvorenu napred, plavu pamučnu košulju i kravatu s groznim crvenim rombovima. Igla za kravatu bila je zlatna, a na njenom kraju nalazio se krst od ametista. Fogel ne pokaza koliko prezire njegov način odevanja i kosu začešljanu unazad, kao i brčiče koji su prekrivali izuzetno debelu usnu. Pomisli da je gradonačelnik jedna od onih osoba kojima je uvek vručina, čak i zimi. Dokaz za to bili su njegovi stalno crveni obrazi. Kada krenu u susret Fogelu s još srdačnijim osmehom, ovaj prihvati energični stisak ruke, ali ne uzvrati

s istim oduševljenjem. „Specijalni agente, poznajem Kastnerove čitavog života i ne znate koliko sam ožalošćen zbog ovoga kroz šta prolaze u ovim trenucima”, reče gradonačelnik, mešajući osmeh i utučeni izraz lica. „Srećni smo što ćete se vi pobrinuti za našu Anu Lu. S obzirom na reputaciju koju uživate, naša devojčica u odličnim je rukama.“ Ana Lu odjednom je postala kćerka svih njih, pomisli Fogel. Ali u suštini je uvek tako, makar na rečima. Međutim, kada zatvore kućna vrata za sobom, svi su zahvalni bogu što je takva sudbina zadesila nekog drugog. „Vaša devojčica imaće povlašćen tretman”, odgovori Fogel, ali gradonačelnik ne zapazi dozu sarkazma u njegovom glasu. „Možemo li sada da pogledamo reku?“ Fogel zaobiđe gradonačelnika praveći krug oko njegovog ogromnog tela, i uputi se prema rečnoj obali. Gradonačelnik neko vreme ostade nepomičan, pa onda krenu za njim. Isto uradiše šumar i Borgi. Agent se zapita do kojeg dela obale će Fogel nastaviti da se probija kako bi što više prišao rečnom toku. Međutim, na svoje veliko iznenađenje, ugleda ga kako prelazi preko šljunkovitog terena, gazi u blato na ivici reke i krenu napred, ne vodeći računa što će isprljati svoje lepo odelo i skupocene cipele. U tom trenutku i ostali su bili prinuđeni da postupe isto kao on. Samo je šumar imao na sebi čizme, dok je ostalima mulj dopirao sve do kolena. Borgi primeti u sebi da će uveče opet morati da pere odeću kao prethodne večeri i da ni to možda neće biti dovoljno da sačuva jedino odelo koje je imao. „Reka je prosečno široka osam do deset metara i tok joj je prilično ubrzan. Ovo je mesto na kojem najviše usporava”, reče šumar. Fogel mu je već postavio niz pitanja. Šumar nije shvatao zašto ga sve to toliko interesuje. „Koliku dubinu dostiže?“, upita specijalni agent. „U prošeku metar i po, ali na nekim mestima i do dva i po metra. S tim što vodena struja ne uspeva da očisti korito od otpadaka koji se tu stalno gomilaj u. “ „Onda vi intervenišete?“ „U prošeku jednom u dve ili tri godine. U jesen, pre nego što počnu padavine, podiže se nasip i dolaze bageri koji završavaju posao za nedelju dana.“ Borgi se okrenu prema mostu koji se pružao preko reke. Bio je dugačak stotinak metara, a između njegovih lukova stajao je crni kamionet koji je već primetio ispred kuće Kastnerovih prethodnog dana. Pomisli da su u kabini opet ona dva čoveka koja je video. Možda je trebalo da to spomene Fogelu. „Otkako je rudnik usporio tok reke radi isušivanja dela vode, na dnu se skupljaju otpaci, ostaci svih vrsta i životinjski kosturi. Sam bog zna čega sve ima ispod", reče opet šumar, pa onda zaključi: „Reka je bolesna." Poslednja rečenica pogodi gradonačelnika, koji požuri da ispravi svog činovnika. „Opština je ubedila kompaniju da finansira program zaštite okoline. Troškovi koje treba platiti strahovito su veliki.“ Fogel ne obrati pažnju na taj komentar, već se obrati Borgiju i tako mu skrenu pogled s kamioneta. „Moraćemo da razgovaramo sa onima iz kompanije, da im zatražimo popis spoljnih

snabdevača i imena radnika koji crnče od jutra do mraka." Gradonačelnik postade vidno zabrinut. „Ма hajde, zašto da ih uznemiravamo zbog nečega što se može pokazati kao običan dečji nestašluk?" Fogel se uozbilji i opet poče da ga uporno fiksira pogledom. „Nestašluk?" Ovaj pokuša da se ispravi: „Nemojte da me pogrešno razumete, i ja sam otac i znam kako se osečaju ti roditelji... Ali zar vam ovo dizanje panike ne izgleda pomalo brzopleto? Kompanija zapošljava mnogo ljudi odavde iz doline i nije joj stalo do ove vrste publiciteta.“ Gradonačelnik koristi otvorenost kako bi pridobio Fogelovu naklonost, primeti Borgi u sebi. Ali mu politički pragmatizam neče biti od velike koristi sa specijalnim agentom. „Hoću nešto da vam kažem..." Fogel priđe čoveku, govoreči izuzetno tihim glasom, kao da mu poverava nešto važno. „Naučio sam da postoje dva trenutka u kojima se nešto dešava. Sada i posle. Odlaganje može izgledati pametno, i ponekad je potrebno dobro proceniti situaciju i moguče posledice. Ali, nažalost, u određenim okolnostima previše razmišljanja može biti zamenjeno oklevanjem ili, još gore, nemoči. Odugovlačenje znači otežavanje. I nema gore preporuke od toga, verujte mi." Kada završi svoje malo predavanje, Fogel se okrenu ka zaravni odakle su stigli. Pažnju mu privuče neki glas koji je pokušavao da nadjača šum reke. Okrenu se u tom pravcu, a istog trenutka to uradiše i ostali. Na ivici obale, pre mesta na kojem započinje blatnjavi deo, stajala je plavokosa žena u plavom kostimu i tamnom kaputiču i mahala rukama u njihovom pravcu. Kada dođoše do nje, Borgi po prljavim cipelama nasluti da je žena pokušala da uđe na blatnjavi teren, ali da su je u tome sprečile štikle. „Ја sam javni tužilac Majer'', predstavi se. Bila je mlada, tridesetak godina. Nije bila mnogo visoka, ali je delovala graciozno. Nije bila našminkana i imala je ozbiljan izgled. Odmah zamoli da nasamo razmeni mišljenje s dvojicom agenata, ali izgledala je nekako neraspoloženo. „Saznala sam da je juče održan jedan brifing. Zašto nisam obaveštena o tome?'' „Nisam hteo da vas odvajam od porodice baš na dan Božiča", odgovori Fogel lukavo. „Pored toga, mislio sam da javni tužioci ne učestvuju u preliminarnim aktivnostima istrage.” Majerova se ipak nije dala lako izbaciti iz sedla. „Da li ste juče slučajno razgovarali o nekom otmičaru, specijalni agente Fogelu?" „U ovom trenutku ne možemo odbaciti nijednu pretpostavku.” „Shvatam, ali da li možda postoji neki dokaz u tom smislu? Neki glas, svedok, neka indicija?'' „Zapravo, ne.'' Fogel je bio iznerviran, ali trudio se da to ne pokaže. „Onda moram da zaključim da se radi o čistoj istražnoj intuiciji'', pecnu ga Majerova uz dozu sarkazma. „Neka bude po vašem, ako baš hočete", pretvarao se on da joj povlađuje. Borgi je čutke prisustvovao ovoj razmeni sočnih replika. „Različite su staze koje vode do detaljne istrage'', nastavi specijalni agent. „Znam iz iskustva da je najbolje odmah početi od najgorih scenarija, zbog toga sam govorio o mogučem otmičaru.''

„Postarala sam se da prikupim informacije o Ani Lu Kastner znatno pre nego što sam došla ovde. To je mirna devojčica koja je vodila jednostavan život, između pravljenja narukvica, mačića i parohijske crkve. Možda i malo previše devojčica u poređenju s devojčicama istih godina, priznajem to. Ali to, naravno, ne znači da je predodređena da bude žrtva." Fogel pokaza interesovanje za profil koji je iznela tužiteljka. „Kakve ste zaključke izvukli?" „То je porodica u kojoj vlada strogo vaspitanje, gde je majka previše prisutna u svemu. Ani Lu, na primer, nije bilo dozvoljeno da se druži s vršnjacima koji nisu činili deo bratstva, čak ni u školi. Nije smela da izlazi s prijateljima ili da obavlja aktivnosti izvan onih koje su smatrane za ‘zakonite’ u tumačenju vrlo restriktivnih religioznih kanona. Drugim rečima, nije joj bilo dozvoljeno da odlučuje ni o čemu, niti da pravi greške. A sa šesnaest godina, skoro je pravilo da se prave greške. Zato se može dogoditi da u jednom trenutku dođe do pobune protiv pravila." Fogel zamišljeno klimnu glavom. „Vi, dakle, verujete da se radi o dobrovoljnom bekstvu." „Koliko puta se to događa? I vi znate da su statistike na strani takve pretpostavke. Utoliko pre što je Ana Lu izašla iz kuće s malim šarenim rancem, a niko od njenih ukućana nije u stanju da kaže šta se u njemu nalazilo." Dok se specijalni agent pretvarao da razmatra te zaključke, Borgi se priseti dnevnika koji je majka Ane Lu dala Fogelu prethodnog dana kada su išli da je posete. U knjižici nije bilo ni traga o njenoj želji da pobegne. „Vaša teza nije baš očaravajuća", izjavi Fogel. Majerova, međutim, nije bila od one vrste ljudi koju možete kupiti laskanjima, te nastavi napad: „Poznajem vaše metode, Fogelu, znam da volite svetla pozornice, ali ovde, u Avešotu, nećete pronaći neko čudovište za svoj šou." Fogel pokuša da promeni temu. „Gimnastička sala pretvorena je u operativnu, a moja kancelarija smeštena je u jednu svlačionicu. Ljudi koje imam na raspolaganju nisu stručni u poslu i loše su opremljeni. Zeleo bih da imam obučenu ekipu, da temeljno analiziramo deonicu na kojoj je devojka nestala; možda ćemo potvrditi vašu pretpostavku i tako potpuno odbaciti svakojake pomisli.'' Majerovoj se za trenutak ote veseli smešak, pa se onda opet uozbilji: „Možete li zamisliti šta bi se dogodilo ako bi procurila informacija da policija sumnja da je reč o nekom otmičaru?'' „Neće biti nikakvog curenja informacija'', smiri je Fogel. „S kakvom hrabrošću dolazite da tražite od mene obučenu ekipu, ako nemate ništa u rukavu?'' „Neće biti nikakvog curenja informacija'', potvrdi specijalni agent još odlučnije. Borgi primeti kako se na Fogelovom čelu pojavi još tamnija vena. Nikada ga nije video uznemirenog, sve do tog trenutka. Izgledalo je da se Majerova smirila. Onda se spremi da krene, ali se, pre nego što to učini, zagleda u obojicu: „Ovo je još jedan slučaj nestanka, ne zaboravite to.'' Dok su se vraćali u gimnastičku salu, u automobilu je vladala apsolutna tišina. Borgi je hteo nešto da kaže, ali plašio se da bi, ako bi progovorio, izazvao bes koji je Fogel zadržavao u

sebi odranije. U tom trenutku agent koji je bio u ulozi vozača pogleda u retrovizor i opet primeti crni kamionet. Pratio ih je. Taj gest nije promakao Fogelu, koji spusti zakrilce štitnika od sunca i namesti malo unutrašnje ogledalce da kontroliše put iza njihovih leđa. Onda ga zatvori odsečnim pokretom ruke. „Prate nas od juče. Hoćete li da ih zaustavim?", upita Borgi. „То su šakali", reče prezrivo Fogel. „Idu u lov na informacije." Borgi ne shvati iz prve. „Hoćete da kažete da su to novinari?" „Ne", odgovori odmah Fogel, ne gledajući ga. „То su slobodnjaci. Kada nanjuše mogućnost za neku mutnu priču, pojure s kamerama, u nadi da će doći do neke slike koju će onda prodati medijima. Novinari ne gube vreme zbog nestalih devojčica, osim ako postoji verovatnoća da je potekla krv." Borgi se oseti glupo, zato što odjednom shvati da je njegov nadređeni primetio kamionet jutros, kao i prethodnog dana ispred kuće Kastnerovih. „Ра šta onda traže ovi šakali?" „Čekaju da se čudovište iznenada pojavi." Borgi poče da shvata. „Zbog toga jutrošnji izlet na reku... Hteli ste da oni pomisle da se pripremamo da tražimo telo." Fogel zaćuta. Mladi policajac nije mogao da oćuti: „Ali malopre ste rekli tužiteljki da neće biti curenja informacija..." „Niko ne voli da se bruka pred javnim mnjenjem, agente Borgi", sredi ga Fogel. „Ni pred našom gospođicom Majer, verujte mi." Zatim se okrenu da ga pogleda: „Za pronalaženje Ane Lu potrebna su mi sredstva. A sam apel koji su uputili roditelji nije dovoljan." Specijalni agent poslednjom rečenicom stavi čvrstu tačku na diskusiju. Nisu progovorili ni reč o tome dok nisu stigli do operativne sale. Međutim, Borgi je u toku vožnje stekao tačnu predstavu o Fogelovim namerama. U početku mu se to ponašanje učinilo cinično, ali je sada shvatio da je logično. Ako se mediji ne zainteresuju za slučaj, ako javno mnjenje ne odluči da „usvoji" Anu Lu, njihovi nadređeni neče odobriti potrebna sredstva za što bolje obavljanje istrage. Dok se Fogel povlačio u svoju kancelariju u svlačionici, Borgi opet izađe i ode do obližnje male gvožđare. Kada se vrati u gimnastičku salu, okupi oko stola prisutne policajce, pa im onda podeli celofanske pakete u kojima se nalazila molerska odeča. „Sta treba da krečimo?", upita jedan od njih šaljivim tonom. Borgi ne obrati pažnju na to. „Morate da obučete to i da odete na jedno me sto." „Sta treba da uradimo?", upita isti policajac, ovog puta začuđeno. „Pričačemo o tome kada budete tamo", agentov odgovor bio je neodređen. Te večeri počeo je da pada sneg. Ne preobilan, nego gotovo lak i sitan, i kao čarolijom nestajao je u dodiru s tlom. Temperatura se spustila za nekoliko stepeni, ali je u restoranu u glavnoj ulici vladala prijatna toplina. Vrlo malo gostiju, kao i obično. Bilo je tu nekoliko vozača kamiona koji su

sedeli za dva različita stola i čutke jeli. U pozadini se čuo samo glas starog vlasnika restorana koji je izdavao naloge kuhinji, udarci bilijarskih štapova i zvuci uključenog televizora iznad šanka na kojem su promicale slike neke fudbalske utakmice koju niko nije gledao. Treći gost restorana bio je Borgi, koji je jeo supu od povrća, sedeći u jednom od separea. Otkidao je male komade kriške hleba i puštao ih da padnu u tanjir, pa ih onda zahvatao kašikom. U međuvremenu je uporno gledao na sat. „Је li sve u redu?'', upita ga konobarica glasom koji po prirodi mora da bude ljubazan. Na sebi je imala crvenu maramu i mali krst od ametista preko radne uniforme. Borgi je isti takav primetio na gradonaćelnikovoj igli za kravatu. Pretpostavi da je to simbol bratstva. „Supa je veoma dobra'', odgovori Borgi i namesti osmeh. „Hoćete li da vam donesem još nešto?" „Ovo je dovoljno.” „Hoćete li onda da vam pripremim račun?" „Saćekaću još malo, hvala.” Malo je nedostajalo do njegovog ugovorenog sastanka. Žena se udalji bez reći i nekako tužno krenu prema šanku. Još jedno dosadno veće bez bakšiša. Borgi oseti sažaljenje prema njoj, skoro sigurno je bila majka porodice. Prepoznao je to po njenom licu i očiglednim znacima umora. Možda ovo nije bio njen jedini posao. Verovatno je radila i nešto drugo. Žena je neprekidno popravljala crvenu maramu oko vrata. Ko zna šta oni iz bratstva misle o muževima i momcima koji tuku svoje žene, pomisli agent. Trebalo bi da pozove Karolinu. Toga dana samo su razmenjivali SMS-ove. Bila je sa svojim roditeljima i Borgi je bio prilično miran, ali ga je ona neprekidno zapitkivala kada će se vratiti kući. Činjenica je da ni on to nije znao. I nije mislio da ima previše volje za to. Trebalo je mnogo toga da se uradi, da se reorganizuje čitav život, s obzirom na dolazak devojčice. Borgi je poslednjih meseci morao da donese niz odluka u jednom dahu. Da iznajmi veći stan, da ga preuredi, opremi nameštajem. Promenio je automobil, izabrao polovni model, da može da obezbedi udobnu vožnju za novu porodicu. Zadužio se zbog raznih troškova i ponekad ga je obuzimala iznenadna zebnja, budući da Karolina više nije radila, pa je sve palo na njegova leđa. Pored toga, nije bio u stanju da joj protivreći, i kada se žalila zbog toga što on previše radi, nikada nije uspevao da joj uzvrati da nema izbora, s obzirom na dolazak kćerke i na to da žive samo od jedne plate. Borgi onda uze mobilni telefon, ali opet odustade od pozivanja mlade žene i po ko zna koji put pogleda na sat. Hteo je da bude siguran da je njegova ideja urodila plodom. Bilo je tačno dvadeset sati. Vreme njegovog sastanka. Troma atmosfera lokala s vremenom ožive. To se dogodi kada vlasnik restorana promeni kanal i pojaća ton na televizoru. Igraći bilijara prekidoše partiju, a dvojica kamiondžija okrenuše se prema ekranu. Ispod se formira mala grupa ljudi, računajući tu i osoblje iz kuhinje. Na nacionalnoj televiziji upravo je prikazivana reportaža. Borgi prepozna obalu reke koja preseca dolinu Avešota. Snimanje je obavljeno s mosta koji je prelazio preko nje. Ugleda svoje ljude u molerskoj odeći koji su se vrzmali u mulju tik uz reku. Gledali su u zemlju i pretvarali se da sakupljaju dokaze i da ih stavljaju u plastične koverte, koje su onda hermetički zatvarali, doslovno poštujući instrukcije koje im je on lično izdao. „Slučaj mlade Ane Lu danas je doživeo neočekivani preokret”, objašnjavao je glas

reportera u pozadini. „Policija nastavlja da zvanično istražuje slučaj tog nestanka, ali su neki forenzičari ovog popodneva izvršili uviđaj duž rečnog toka." Mada niko nije gledao u njegovom pravcu, Borgi pokuša da ne odaje oduševljenje. Trik je upalio. „Nije iznet podatak šta su tražili", nastavi spiker. „Znamo da su odneli nekoliko dokaza koje je specijalni agent Fogel, poznat po tome što je rešio nekoliko senzacionalnih slučajeva, definisao kao interesantne, ne dodajuči ništa više." U tom trenutku Borgi ustade od stola i krenu prema kasi da plati račun. Uprkos svojoj mizernoj pandurskoj plati, ostavi pozamašan bakšiš konobarici. 27. decembar Četiri dana posle nestanka U kamionetu koji je stajao parkiran na prostoru preko puta opštine bio je smešten pravi-pravcati režiserski studio. Napolju je jedan tehničar s dredovima skupljenim u rep omotavao kablove. Svuda okolo sanduci s materijalom. I stolica na rasklapanje na čijem je naslonu bilo istaknuto ime Stela Honer. Elegantna plavuša, napadne lepote, s neznatnom količinom šminke koja je isticala krupne tamne oči, Stela se udobno smestila i s nehajnom radoznalošču posmatrala ono što radi tehničar. Na nju je bila usmerena televizijska kamera s logom mreže za koju je radila. Ispružene i prekrštene raskošne noge, koje su se još jače isticale zahvaljujuči cipelama s vrtoglavim potpeticama. A šta tek reči na to da je u gimnaziji malog mesta u kojem je rasla bila među manje cenjenim devojkama. Dečaci su se držali podalje od nje, mada je bila zgodnija od polovine učenica. Godinama se pitala šta je bio razlog tome. To je otkrila tek posle mnogo vremena, kada je shvatila da su je se muškarci, u stvari, plašili. Zbog toga je pokušavala da se prikaže kao pomalo površna žena. Ali ne da bi ih osvojila. Obično bi im dozvolila da joj se približe, pa ih onda zubima grizla za vrat. Postojao je samo jedan muškarac kog nikada nije uspela da prevari. Ugleda ga kako se sporo približava u jutarnjoj magli, s rukama zavučenim u džepove kaputa od kašmira i čudnim osmehom koji mu se prosto ucrtao na licu. „Evo čoveka koji će nam otkriti šta da radimo ovde!'', reče trijumfalnim glasom, obraćajući se tehničaru zaduženom za rasvetu. „Ovo me sto nije u tonu s mojim cipelama.” „Zao mi je što si morala da prevališ toliki put, Stela'' pozdravi je Fogel podrugljivim glasom. „Sigurno si imala nešto važnije čime si mogla da se baviš. Čini mi se da sam nedavno gledao tvoju reportažu o nekom tipu koji je ubio svoju ženu... Ili mu je bila verenica? Ne sećam se... Sva ta ubistva liče jedno na drugo.” Stela se osmehnu, a izraz njenog lica govorio je da ume da istrpi sarkazam i da ga vrati pošiljaocu. Sačeka da Fogel dođe tačno ispred nje da pogleda preko njegovih leđa i da se opet obrati snimatelju: „Znaš, Frank, ovaj čovek već je uspeo da ubedi svakoga da postoji neko čudovište, mada nema ni trunku dokaza za to.'' Fogel ju je slušao veselog izraza lica, pa se onda i sam okrenu ka snimatelju. „Vidiš li, Frank? To je ono što rade novinari: manipulišu istinom da bi te prikazali gorim od sebe. Ali Stela Honer je kraljica izveštača: u televizijskim reportažama nikojoj nije ravan!'' Zatim se ponovo

okrenu i pogleda novinarku: „Zar ovo vreme nije malčice hladnjikavo da bi se boravilo napolju?'' „Tačno: radi se o nestaloj devojčici? Ma hajde! Ako baš moram da smrznem dupe, hoću da to uradim zbog jedne prave priče. Ali ovde ne vidim nikakvu priču. Vraćam se kući.'' Tehničar koji nije prozborio ni reč niti je bio zainteresovan za njihov razgovor, vrati se u kamionet i ostavi ih nasamo. Stela onda prestade da bude zajedljiva i krenu u napad. „Gde je tvoj kradljivac dece, Fogelu? Iskreno rečeno, zato što se meni čini da on baš i ne postoji.'' Specijalni agent nije se dao zbuniti. Znao je da neće biti lako ubediti Honerovu, ali se dobro pripremio. „Postoji samo jedna ulica za ulazak u dolinu i izlazak iz nje. S jedne strane kamera za kontrolu saobraćaja, s druge strane kamere na benzinskoj stanici: kontrolišemo vozila koja su u prolazu, češljajući svakog vozača... Ali već znam da će sve biti uzaludno.” Stela Honer izgledala je zbunjeno. „Čemu onda toliki trud?" Fogel odigra na kartu potpunog preokreta: „Da dokažem svoju teoriju, to jest, da se devojčica nije makla odavde." Stela malo poduže zaćuta i zamisli se, što je bio znak da to počinje da je interesuje. „Hajde, nastavi..." Fogel je znao da mora biti zahvalan Borgiju što se novinarka potrudila da zapuca dovde. Ideja s molerskom odećom bila je nagrađena. Dečko je znao šta radi. Ali sada je bio red na majstora da odigra svoj deo. Nastavi da govori povišenim tonom: „Ovo je zabačena dolina. Ali jednog dana otkriveno je da ispod ovih planina leži veoma retka ruda kao što je fluorit. Tako obični ljudi odjednom postaju bogati. To je mesto gde se svi međusobno poznaju, gde se nikada ništa ne događa. Ili se pak događa, ali niko ne govori o tome, niko ništa ne kaže. Zato što ovde vlada pravilo da se sve krije, čak i bogatstvo... Znaš kako se kaže, zar ne? 'Mala zajednica, velike tajne’." To je izgledalo kao nagoveštaj savršene priče, ali da bi je potkrepio, specijalni agent izvuče iz džepa kaputa dnevnik Ane Lu koji mu je poverila devojčicina majka. Dobaci ga novinarki koja ga uhvati u letu. Stela ga najpre za trenutak zagleda, a zatim poče da ga prelistava. Dvadeset četvrti mart, pročita naglas. Danas sam išla s mojom drugaricom Prisilom kod veterinara da pregleda njenu mačku. Doktor joj je dao godišnju vakcinu i rekao da mora da joj uvede dijetu... Pređe na drugu stranicu. Trinaesti jun: s decacima iz bratstva pripremam resital o Isusovom detinjstvu... Nastavlja da prelistava. Šesti novembar: naučila sam da pravim narukvice od sitnih perlica... Stela zatvori knjižicu odsečnim pokretom ruke i zabrinuto pogleda u Fogela: „Mačići i narukvice?" „Ti si očekivala nešto drugo?" upita Fogel uz osmeh. „Ovo je nešto što bih i ja sama napisala ako bi moja majka imala običaj da čita moj skriveni dnevnik..." „I šta onda?" „Nemoj da me zavitlavaš. Gde je pravi dnevnik?" Fogel oseti zadovoljstvo. „Vidiš? Bio sam u pravu: pobožna porodica i neporočna devojka... Međutim, kopanjem uvek nešto izađe na površinu." „Misliš da je Ana Lu imala nešto da sakrije? Možda vezu s nekim starijim momkom,

možda čak s nekim odraslim." „Previše se zalećeš, Stela", prekori je Fogel kroz smeh. Novinarka ga sumnjičavo osmotri. „Ali hteo si da ga pročitaš zato što si mislio... Ne plašiš se da mogu da pronesem glas da postoji mračna strana u devojčicinom životu? Javnosti bi se to svidelo." „Ti to nikada ne bi učinila", uzvrati specijalni agent samouvereno. „Prvo pravilo našeg zanata: predstaviti žrtvu kao sveca. Osim toga, čudovišta nisu toliko monstruozna ako narod počne da misli: hej, ona je to sama tražila, zar ti se ne čini?" Stela Honer malo se zamisli, detaljno odmeravajući situaciju. „Mislila sam da si još ljut na mene zbog slučaja osakaćivača." Da, bilo je to ovako: naljutio se na nju zbog slučaja posle kojeg je izgubio dobar deo svog prestiža i ugleda. Slučaj osakaćivaca bio je katastrofa u pogledu strategije. Mada je Fogel na kraju bio u pravu zato što se ponašao onako kako je to činio, bilo je isuviše komplikovano da se sve to objasni. A javnost nije shvatila. „Nisam zlopamtilo'', smiri je. „Onda, mir, mir, niko nije kriv?'' Međutim, Stela je znala šta je krajnji cilj postignutog primirja: „Želiš me ovde zato što znaš da če i ostale televizijske mreže krenuti za mnom.'' Poče da se pretvara da još razmišlja, mada je već donela odluku: „Ali dačeš mi ekskluzivitet sve dok se istraga bude odvijala.'' Fogel je znao da če ona pokušati da se pogađa. Najpre odmahnu glavom, pa onda odgovori: „Odobravam ti prednost od dvadeset pet minuta u odnosu na konkurenciju.'' To reče glasom koji je govorio da je ponuda neopoziva. Stela Honer pretvarala se da je ogorčena. „Dvadeset pet minuta nije ništa.'' „Naprotiv, to je prava večnost i ti to znaš.'' Fogel pogleda na sat na ruci i onda dodade: „Na primer, imaš dvadeset pet minuta za ono, pre nego što ga arhiviraš među dokaze slučaja.'' Pokaza na dnevnik. Stela htede da protestuje, ali odbrojavanje u njenoj glavi već je počelo. Uze mobilni telefon da snimi stranice dnevnika Ane Lu Kastner. Oko jedanaest sati Honerova je već završila prvu reportažu iz Avešota za jutarnja izdanja vesti. Nedaleko od kuče Ane Lu bila je organizovana privremena stanica, iz koje če reporterka obaveštavati gledaoce kako se odvija istraga. Već sredinom dana glavni programi za temeljno novinarsko istraživanje na mreži povezaše se sa Stelom da u najkraćem vremenu dobiju izveštaj o tome kako se slučaj odvija. Tog popodneva Fogel okupi policajce iz ekipe u gimnastičkoj sali zbog novog brifinga. „Od sada se stvari menjaju'', saopšti vrlo pažljivim slušaocima. „Ono što će se događati od sada pa nadalje biće odlučujuće za rešenje tajne nestanka Ane Lu Kastner.'' Borgi zapazi kako specijalni agent ume da postavi zadatke svojim ljudima. „Ovo sada više nije samo lokalni slučaj. Sada su oči čitave nacije uprte ka Avešotu i ka nama. Ne smemo da ih razočaramo.” To reče u zanosu, naglašavajući poslednji deo i insistirajući na činjenici da će to biti samo njihova greška ako ne pronađu krivca. „Mnogi među vama zapitaće se na koji se način može iskoristiti odjek koji su stvorili mediji i štampa. Dakle, udica je bačena, sada se nadamo da će neko upasti u zamku.”

Po načinu na koji su svi slušali njegove reči, Borgi primeti da se situacija zaista promenila. Do pre tri dana doživljavali su ga kao uljeza koji je tu iznenada banuo da im kaže kako treba da obavljaju svoju dužnost i da zabada nos u njihove stvari. Kao uobraženog pandura oko koga se sve vrti, u potrazi za slavom preko njihovih leđa. Sada ga, naprotiv, gledaju kao vođu, čoveka sposobnog da okonča ovaj košmar i pre svega spremnog da podeli slavu s njima. Pre nego što je objasnio plan, Fogel iznese pretpostavku: „Svi vole da budu čuveni, čak i oni koji to ne priznaju. Događa se nešto čudno: u početku smatraš da ti niko nije potreban, da sve možeš da obavljaš sam i da ipak živiš život na zadovoljavajući način. I da si u pravu što tako misliš.'' Napravi pauzu. „Ali čim se svetla reflektora upere u tebe, nešto se otkači. Odjednom otkriješ da ti je milo što više nisi anonimna osoba kakva si bio. Pre nisi ni pomišljao na to, ali ti se sada čak osladilo. Osečaš da se razlikuješ od ostalih, da si poseban i želiš da te taj osečaj nikada ne napusti, da traje dugo, možda i zauvek." Fogel prekrsti ruke i krenu ka školskoj tabli na kojoj je još bio jasno ispisan datum 23. decembar. Ovaj ga osmotri, zatim poče da hoda napred-nazad pred auditorijumom. „U ovim satima svi pričaju o Ani Lu, mladoj pegavoj devojci riđe kose, koja je nestala ne zna se gde, ali otmičar zna da, u stvari, pričaju o njemu, o onome što je on uradio. On je svoj posao uspešno obavio, s obzirom na to da još nismo u stanju da ga prepoznamo. Obavio je dobar posao i ponosi se time. Ali tačno tako, do sada je to bio dobar posao i ništa više. Sta mu to nedostaje da postane remek-delo? Pozornica. Zato budite sigurni da neče ostati u senci, da mirno gleda dok mu neko krade pozornicu. Zeleče da prigrabi svoj deo slave: na kraju krajeva, on je glavni glumac u predstavi... Mi smo tu zato što je on tako odlučio, zato što je on tako hteo. Zato što je preuzeo rizik da bude uhvačen, da sve izgubi. Zbog toga če sada zahtevati danak koji mu pripada.” Fogel zastade i upre pogled u sve prisutne redom. „Naš čovek tamo negde uživa u slatkom mirisu slave. Ali to mu nije dovoljno, on hoče još... I tako čemo ga otkriti.” S tim novim dnevnim redom, potraga za devojčičom službeno prelazi u drugi plan, primeti Borgi u sebi. Postojao je drugi prioritet na stolu za igranje. Isterati čudovište iz jazbine. Fogel u tom trenutku prikaza ono što je smislio. Najpre posla dvojicu svojih policajaca da nabave sveče, svečice i tuce plišanih mačaka. Zatim posla nekoliko policajaca u civilu da postave te predmete pored zidiča ispred kuče Kastnerovih. Sada je trebalo samo pričekati. Oko dvadeset dva sata, glavne novinske kuće u zemlji bile su povezane sa svojim izveštačima ispred male vile porodice Ane Lu. Sve to zahvaljujući Steli Honer, ali ne samo to. Kada su u vreme večere razne televizijske mreže objavile vest da su na zidiću ispred kuće Kastnerovih neki nepoznati i milosrdni ljudi ostavili znake svoje solidarnosti, mnogi drugi odlučili su da slede njihov primer. Tako je počeo spontani pohod građana Avešota, ali i ljudi koji su došli iz susednih dolina. Neki su pristigli iz velike daljine, čak iz gradova, da učestvuju u toj manifestaciji podrške. U tužnom apelu za pronalaženje svoje kćerke, majka Ane Lu obećala joj je da će, kada se bude vratila kući, konačno dobiti mačka kojeg je toliko želela. Fogel je računao baš na tu rečenicu i sada je niz mačića različitog izgleda - od plišanih do onih od keramike ili tkanine - bio

poredan u obliku venca ispred kuće i zauzimao čitav zid koji je služio kao ograda, a i veliki deo ulice preko puta. U sredini tako napravljenog venca nalazile su se sveće i svećice koje su stvarale crvenkasti odblesak, kao i snažan utisak toplote u žestoko hladnoj zimskoj večeri. Uz mnoge poklone nalazile su se cedulje. Neki su se obraćali direktno Ani Lu, neki njenim roditeljima, ili je na njima, jednostavno, bila napisana molitva. Gužva koju su stvarali ljudi nije ni za trenutak jenjavala. Gradonačelnik je bio prinuđen da naredi zatvaranje susednih ulica, kako bi se sprečila invazija automobila. Uprkos tome, čitava četvrt bila je opsednuta. Međutim, sve se događalo po propisima. Posetioci su zastajali ispred kuće, okupljali se u tišini na nekoliko minuta i odlazili. Fogel je poslao svoje ljude da se pomešaju s masom. Bili su u civilu, nosili su dobro sakrivene radio-slušalice i imali mikrofone sakrivene u okovratniku jakni. Znajući da reporteri imaju lošu naviku da slušaju razgovore između policajaca, specijalni agent pribavio je najsavremenije predajnike koje je bilo nemoguće presresti. „Ne zaboravite da nas interesuju sumnjivci muškog roda. Pre svega oni koji su ovde sami“, reće agent Borgi preko radija. Pored njega, Fogel je pažljivo kontrolisao scenu ispred sebe. Namerno su se držali po strani od gomile. Zaseda je trajala već puna dva sata. Podrazumevalo se da je otmičar muškarac, zato što su se u udžbenicima retko pominjali slučajevi da otmice maloletnih adolescenata vrše odrasle žene. Nije tako govorila samo statistika, već i zdrav razum. Mogao se čak pretpostaviti profil takvog pojedinca. Za razliku od onoga što su mislili obični ljudi, nikada se nije radilo o kriminalcima ili luđacima. Obično su to bili obični ljudi, prosečnog obrazovanja, sposobni da se uklope sa ostalima i stoga u stanju da prikriju svoje ponašanje i prođu nezapaženo. Njihova prava priroda bila je tajna koju su ljubomorno umeli da čuvaju. Bili su vešti i obazrivi. Zbog tih razloga uvek ih je bilo teško identifikovati. Jedan od policajaca govorio je putem radio-stanice: „Kod mene je sve mirno, odjava.“ Svi su dobili naređenje da podnose izveštaj svakih deset minuta. Fogel oseti potrebu da se umeša i održi kratak govor, kako napetost ne bi popustila: „Ako otmičar zaista večeras dođe ovde, predvideo je da ćemo mi biti prisutni, ali ipak hoće da doživi osećaj da će se izvući, da će proći neometen među onima koji ga progone. Međutim, postoji efikasan način da ga prepoznamo. Ne zaboravite da je ovde zato što hoće da uživa u prizoru. Ako budemo imali sreće, to mu neće biti dovoljno: želeće da uzme neki suvenir.” Preporuka je bila da se usredsrede ne na one koji donose darove, nego na one koji pokušavaju da nešto krišom odnesu. U tom trenutku Fogel i Borgi primetiše nekakvo čudno komešanje u masi. Izgledalo je kao da je neko izdao tiho naređenje i svi prisutni okrenuše se u istom pravcu. Dvojica agenata učiniše isto i primetiše da je to što je privuklo pažnju bilo iznenadno pojavljivanje roditelja Ane Lu na pragu male vile. Muž i žena izašli su zagrljeni. Oko njih - članovi bratstva. Svi su nosili na sebi mali krst od ametista i bili su raspoređeni u polukrug, kao u nekoj odbrambenoj formaciji. Televizijske

kamere odmah usmeriše objektive ka ulazu u kuću. Mada joj je bilo mnogo teško, opet je govorila Marija Kastner, obrativši se maloj masi okupljenih ljudi: „Moj suprug i ja hteli smo da vam zahvalimo. Ovo je težak trenutak u našem životu, ali vaša ljubav i naša vera u Gospoda velika su podrška.” Onda pokaza rukom na niz mačića i sveca. „Ana Lu bila bi srećna zbog svega ovoga.'' Članovi bratstva jednoglasno izgovoriše: „Amin." Iz gomile krenu aplauz. Svi su izgledali potreseno, ali Fogel nije verovao u njihovo sažaljenje. Naprotiv, bio je ubeđen da su mnogi tu zato što su ih pozvali mediji, a bilo je i onih koje je pokrenula čista i najobičnija radoznalost. Gde ste bili kada je ovoj porodici na dan Božića bila potrebna podrška? Borgi je razmišljao na isti način. Mada s manje cinizma nego Fogel, i jedino je mogao da pomisli da se za ovo kratko vreme sve promenilo. Onog jutra kada su išli da posete Kastnerove, ispred kuće nije bilo nikoga osim kamioneta sa onim šakalima. Agent se još sećao Fogelovog aplauza koji je odjeknuo u maloj četvrti s malim vilama. Borgi još nije shvatao smisao tog poteza, ni zašto ga je specijalni agent, dok su ulazili u kola, upozorio na Bruna Kastnera. „Onaj čovek umire od želje da nam nešto kaže." Dok su se roditelji Ane Lu pozdravljali s nekima od prisutnih, pod stalnom prismotrom članova bratstva, začu se glas s radio-stanice: „S vaše desne strane, agente Fogelu, prema kraju ulice: dečak u crnoj dukserici upravo je nešto ukrao." Fogel i Borgi istovremeno se okrenuše u pravcu na koji im je ukazao policajac. Pokušaše da ga raspoznaju u masi. Tinejdžer je imao na sebi kratku džins jaknu, a kapuljača dukserice padala mu je na čelo, da prikrije lice. Verovatno je iskoristio taj trenutak opšte nepažnje da se dočepa nečega što je sada sakrivao ispod odeće dok se udaljavao u velikoj žurbi. „Uzeo je plišano rože mače, dobro sam video", bio je siguran policajac. Borgi dade znak jednom drugom policajcu, koji je bio bliže pravcu kojim je dečak krenuo. Ovaj izvuče iz jakne mobilni telefon kojim snimi niz fotografija. „Imam ga", reče preko radio-stanice. „Imam njegovo lice. Zaustaviću ga." „Ne", umeša se Fogel odlučno. „Neću da nešto posumnja." Dečak se u međuvremenu popeo na skejt i neometano otišao. Borgi prosto nije mogao da veruje kakvu je odluku doneo njegov nadređeni. „Zašto ga bar ne pratimo?" Fogel mu odgovori, ne gubeći iz vida osumnjičenog: „Pomislite šta bi se dogodilo ako bi neki od reportera koji su ovde uočio tu scenu...“ Bio je u pravu, Borgi nije pomislio na to. Fogel se onda okrenu da ga smiri: „То je samo jedan dečak na nekom skejtu, gde može da pobegne? Imamo njegovo lice, pronaći ćemo ga." 30. decembar Sedam dana posle nestanka Restoran u glavnoj ulici bio je prepun gostiju. Na staklenim vratima koja su gledala na benzinsku pumpu još je bio istaknut natpis Srecni

praznici. Vlasnik je koračao tamo-amo između kuhinje i stolova, da bi mogao da kontroliše da li su svi gosti posluženi i zadovoljni. Morao je da zaposli još osoblja kako bi se uspešno suočio s iznenadnom invazijom mušterija. Bili su tu novinari, televizijski tehničari, foto-reporteri, ali i obični građani koji su došli u Avešot kako bi lično mogli da vide mesta iz priče koja je toliko zainteresovala čitavu zemlju. Fogel ih je definisao kao „turiste užasa“. Mnogi su se odlučili na dug put s porodicom. Bilo je tu mnogo dece i u sali se osečala euforična atmosfera, kakva obično vlada na izletima van kuče. Na kraju dana vratiče se kuči s fotografijama kao uspomenama i s utiskom da su bili makar marginalan deo medijskog događaja koji je zainteresovao milione osoba. Ravnodušni zbog činjenice da na samo nekoliko stotina metara odatle vodiči pasa ironioci, kao i ekipe za potragu i forenzičari pokušavaju da pronađu neki trag ili samo neku indiciju o sudbini šesnaestogodišnje devojke. Fogel je to predvideo i tako je i bilo: na kraju je medijska buka doprinela tome da njegovi nadređeni zanemare restrikcije budžeta i odobre sredstva koja su mu potrebna. Sve če uraditi, samo da se ne obrukaju pred javnim mnjenjem. U tom trenutku specijalni agent sedeo je za istim stolom kao i na dan Božiča, kada je bio jedini gost u restoranu. Kao i obično, jeo je i u isto vreme zapisivao beleške u crnoj beležnici istim srebrnim nalivperom. Radio je to vrlo brižljivo. Tog jutra na sebi je imao odelo od tvida u sivozelenim tonovima i tamnu kravatu. Njegova elegancija odudarala je od izgleda ostatka gostiju u toj sali. Ali u tome je i bila poenta. To mu je poslužilo da istakne razliku između sebe i te bučne i nepristojne gomile koja ga je okruživala. Sto ih je više posmatrao, sve više je bio svestan jedne važne činjenice. Svi su već zaboravili na Anu Lu. Nečujna junakinja priče bila je sada u pozadini scene. I njeno čutanje bilo je izgovor za razna razglabanja, da bi mogli da kažu bilo šta o njoj i njenom kratkom životu. To su činili mediji, ali i običan svet: na ulici, u supermarket ili u kafičima. Bestidno. Fogel je i to predvideo. Kada se to dogodilo, pokrenuo se jedan neobičan mehanizam. Tako je uvek kada stvarni događaji postanu jedna vrsta sage u nastavcima. Događao se jedan zločin na svakih sedam sekundi. Ipak, samo su izuzetno malom broju njih posvečivani novinski članci, vesti na televiziji, čitave serije u nastavcima, tok-šou. Za te malobrojne slučajeve uključivani su stručni kriminolozi i psihijatri, dosadni psiholozi, pa čak i filozofi. Prosute su reke mastila i potrošenisati i sati televizijskih tekstova. Sve se protezalo nedeljama, ponekad i mesecima. Ako su imali sreče, godinama. Ali pre svega postoji nešto što niko nije rekao: jedan zločin mogao je da udahne život, da bude prava-pravcata indukcija. Dobro ispričan zločin proizvodio je odlične rezultate i posle intervjua nekoj televizijskoj mreži mogao je da donese milione od sponzora i reklama, sve to uz minimalno angažovanje sredstava. Bio je dovoljan jedan izveštač, jedna televizijska kamera i jedan snimatelj. Ako se neki nesumnjiv kriminalni čin - kao što je zversko ubistvo ili neki neobjašnjivi

nestanak - dogodio u nekoj maloj zajednici, ta zajednica u mesecima u kojima je medijski eksponirana doživljava porast prisustva posetilaca i, shodno tome, povećanje svog bogatstva. Niko nije bio u stanju da objasni zašto neki zločin odjednom postaje popularniji od drugih. Ali svi se slažu da postoji neki teško procenjiv element. Fogel je naslutio da je ovaj slučaj poseban, posedovao je neku vrstu njuha, čemu je dugovao sopstvenu slavu. Osim u slučaju osakaćivača. Nije smeo da zaboravi lekciju koju je tada doživeo. Ali pri pomisli na uspeh koji je mogao da mu donese nestanak Ane Lu, shvatio je da mu se konačno ukazala sjajna prilika za iskupljenje. Naravno, nije moglo da se očekuje da sve teče prema scenariju koji je imao u glavi. Narednih dana na spontanom hodočašću ispred kuće Kastnerovih dogodile su se razne neprijatne epizode. Građani Avešota koji su u početku svemu tome pristupili sa oduševljenjem, odjednom su počeli da se udaljavaju. Bio je to prirodni efekat preteranog zanosa. Novinari su počeli da se petljaju u život svakoga od njih. I pošto još nije bilo nikakvog odgovora, proneli su u javnost glas da se rešenje tajne nalazi baš među tim kućama, među tim osobama. Nije bilo konkretne optužbe, ali je sve prilično ličilo na to. U Avešotu su uvek bili vrlo sumnjičavi u odnosu prema strancima, a kada postanete predmet makar i najnejasnijeg nagoveštaja klevete, to obavezno pojačava osečaj nepoverenja. Bratstvo je naročito dalo nagoveštaj da se nikako ne poklanja pažnja medijima. Stanovnici Avešota najpre su počeli da izbegavaju televizijske kamere. Zatim da odgovaraju na grub način, ponekad besni zbog pitanja koja su im postavljali reporteri. U toj uzavreloj klimi, kada gnev samo što nije eksplodirao, bilo je neizbežno da neko ispašta zbog toga. Došao je red na jednog mladog stranca koji je došao u mesto da traži posao. Njegova jedina greška ili lakomislenost bila je to što je prišao jednoj devojčici iz mesta da je upita za neko obaveštenje. Sve se, na njegovu žalost, dogodilo pred očima stalnih gostiju jednog kafiča, koji su mu najpre zapretili, a zatim prešli na fizički obračun, pri čemu su ga pretukli. Posle ručka, dok je koristio još jedan lep dan okupan zimskim suncem da se peške vrati u operativnu salu, Fogel primeti da ga na trgu naspram gimnastičke sale čeka tužiteljka Majer. Po izrazu njenog lica nije moglo da se očekuje ništa dobro. Žena odlučno krenu prema njemu, a bat njenih potpetica odjekivao je po asfaltu. „Ne možete tek tako da dođete ovde, usadite sumnju u glave ovih ljudi i mislite da se ništa neče dogoditi”, optuži ga ona. „Sve su ipak uradili sami“, uzvrati Fogel. Kada je kročio u dolinu, naišao je na zajednicu koja je bila više konfuzna nego preplašena. Pošto su se nalazili između planina, mislili su da su skrajnuti na sigurno i zaštičeni od gadosti sveta. Nisu navikli da žive s nesigurnošču. I sada su bili uvereni da je zlo došlo spolja. Ali ih je u dubini duše grizao crv sumnje da je to zlo oduvek bilo među njima, da se leglo u tišini, zaštićeno. I Fogel je znao da ih to plaši više od bilo čega. „Dogodilo se upravo ono čega sam se najviše plašila", izjavi Majerova. „Napravili ste pravu predstavu od svega."

„Da li znate bar za još jedan slučaj dobrovoljnog udaljavanja nekog maloletnika od kuće koji nije rešen u roku od nekoliko dana?" Pitanje specijalnog agenta zvučalo je kao izazov. „I sami znate da sada moramo isključiti tu mogućnost i koncentrisati se na nešto drugo. Ovde se više ne radi o devojčici koja je pobegla od kuće, shvatate?" Fogelovom izričitom voljom Majerova nije bila u toku u vezi s tragom o dečaku sa skejtom kojeg su uočili pre neko veće ispred kuće Kastnerovih. „I ako priznamo činjenicu da postoji samo jedna osoba koja je odgovorna za sve ovo, to vam ne da je pravo da uplićete ljude iz Avešota dovođenjem čitavih ekipa i fotografa. Pošto ste ih privukli upravo vi, to ne možete da negirate." Fogel nije imao volje da sluša njene jadikovke. Dan je bio pozitivan i šetnja od restorana dala mu je novu energiju. Zato okrenu leđa i spremi se da ode, ali onda razmisli i vrati se. „Nije bilo nikakvog vriska", reče. Majerova ga pogleda iznenađeno, ne shvatajući. „Ana Lu nije vrištala dok su je odvodili. Da je to učinila, komšije bije čule. Bilo je dovoljno da pljesnem rukama pa da privučena njihovu pažnju. Običan aplauz ispred njene kuće - i svi su se pojavili na prozorima." „Hoćete da kažete da je devojčica dobrovoljno krenula za nekim?" Fogel je ćutao, puštajući da se ta ideja sama oblikuje u glavi tužiteljke. „Imala je poverenja i videla ga je spreda", reče Majerova. „А ako mu je videla lice..." Fogel dovrši rečenicu umesto nje: „Ako mu je videla lice, onda je Ana Lu već mrtva." Onda namerno dopusti da nastane duga pauza. U međuvremenu se ženin izraz lica promenio. Gnev je zamenilo nešto drugo. Zbunjenost. „Možemo samo da čekamo razvoj događaja ili da sprečimo da se takvo nešto ponovo dogodi", zaključi Fogel. „Sta vi više volite?" Ovog puta specijalni agent ozbiljno se udalji. Tužiteljka ostade nepomična nekoliko trenutaka, a onda je iznenadni napad kašlja natera da se okrene. Iza ugla zgrade stajala je Stela Honer. Krišom je pušila cigaretu i, naravno, sve videla i čula. „Ako gledaoci saznaju za ove moje sitne grehe, bio bi to kraj", reče veselim glasom, baci na zemlju opušak cigarete i zgazi ga vrhom cipele. „Teško je jednoj ženi da sama sebi krči put, zar ne mislite tako?" Onda se opet uozbilji. „On je jedan najobičniji gad, ali zna svoj posao... A prilike kao što je ova retko se ukazuju u karijeri jedne tužiteljke." Majerova je pogleda dok je prilazila, ali ne uzvrati. U gimnastičkoj sali pretvorenoj u operativnu vladalo je komešanje. Broj policajaca se upetostručio. Umesto školskih katedri, postavljeni su pravi pisaći stolovi s kompjuterima i telefonima koji nisu prestajali da zvone. Stara školska tabla od škriljaca zamenjena je video-projektorom i velikim belim ekranom. Jedna ogromna vitrina bila je ispunjena izveštajima, fotografijama i rezultatima forenzičkih analiza. U središtu sale postavljen je reljef doline na kojem su bile prikazane zone koje su istražne ekipe neprekidno češljale dvadeset četiri sata, zahvaljujuči specijalnim uređajima za nočno posmatranje. „Gospodine, oni iz gorske službe upravo su završili pregledanje useka na severu." Policajac s dolakticama preko košulje i kravatom podnosio je izveštaj Borgiju, koji je vršio

nadzor nad kompletnom istražnom aktivnošču. „Dobro, sada moraju da se pomere na istočni obronak", naredi mladi agent. Zatim se obrati jednom drugom policajcu koji je sedeo za pisačim stolom i obavljao živahan telefonski razgovor. „Sta je bilo s helikopterom koji smo tražili?" „Kažu da če biti ovde do sredine dana", odgovori ovaj, odlažuči slušalicu za trenutak. „То su isto rekli i juče: dohvati se slušalice i ne popuštaj dok ti ne kažu precizno vreme dolaska." „Da, gospodine." Taj helikopter bio je važan, Fogel je uporno molio da ga pošalju. Ostavljao je mnogo jači utisak nego čopor pasa angažovanih da njuškaju okolo. Pored toga, bio bi uočljiv sa svake tačke u dolini. Snimatelji bi poludeli i po ceo dan pokušavali da mu budu za petama. Borgi se već u potpunosti srodio s filozofijom specijalnog agenta. Ali dok se upučivao ka reljefu da se upozna s položajem jedinica na terenu, morao je da prizna u sebi da su se sva ta strategija i napori pokazali uzaludnim. Osim dečaka sa skejtom nisu imali nijedan konkretan trag. A od Ane Lu Kastner ni traga ni glasa.

Agent dođe do reljefa doline, ali onda zastade. Nešto je primetio. Zaustavi jednog od ljudi dok je prolazio pored njega. Zatim neprimetno pokaza na protivpožarna vrata. „Od kada je onde?" Policajac se okrenu, pa i on spazi Bruna Kastnera kako stoji pored zida, držeći u ruci nešto što je izgledalo kao pismo. Osvrtao se oko sebe, sav izgubljen i skrušen, kao da čeka da ga neko primeti. „Ne znam", odgovori policajac. „Možda nepun sat." Borgi onda ostavi sve ostalo i ode do njega. „Dobar dan, gospodine Kastneru." Ovaj uzvrati pozdrav klimanjem glavom. „Sta mogu da učinim za vas?" Visoki i krupni čovek delovao je dezorijentisano. Nije uspevao da pronađe reči. Borgi odluči da mu pomogne: priđe i stavi mu ruku na rame da ga smiri. „Da li se nešto dogodilo?" „А, da... Hteo bih da razgovaram sa specijalnim agentom Fogelom, molim vas." Borgi nasluti da to nije obična molba. Podsećala je na neku vrstu poziva u pomoć. U policajčevoj glavi odzvanjalo je Fogelovo proročanstvo u vezi sa činjenicom da taj čovek umire od želje da mu nešto otkrije. „Naravno", reče. „Dođite, odvešću vas." U svlačionici koja je bila preuređena u njegovu kancelariju, Fogel je sedeo podignutih nogu, naslonjenih na površinu pisaćeg stola. Spremao se da pročita neke papire i to je radio veoma pažljivo. Na usnama mu je lebdelo nešto što je nagoveštavalo osmeh. Nije se radilo o policijskim izveštajima, nego o podacima koje je čuo na televiziji. Svakoga dana dobijao je izveštaj kojim je obaveštavan o gledanosti emisija i televizijskih stanica koje su pratile slučaj Ane Lu Kastner, kao i o tome šta se događa na internetu. Vest je podeljena čak nekoliko puta. Dobro je, reče u sebi, vest o nestanku još je na naslovnim stranama največih novina. Osim toga, slučaj je još bio u vrhu liste trending topic na društvenim mrežama, a ljudi su nastavljali da ga komentarišu na svim blogovima. S obzirom na to da se slučaj nalazio u svim novinama, znači da nije dosadio čitaocima. Ali Fogel je znao da če pažnja javnosti splasnuti i da če se okrenuti ka sočnijim događajima iz svakodnevnog života ako za kratko vreme ne uspe da obelodani još nešto u medijima. Javnost je svirepa zver. I pohlepna. Kada začu da neko kuca na vrata svlačionice, Fogel spusti noge sa stola i skloni listove papira u fioku. „Napred“, reče. Ugleda agenta Borgija kako izviruje na vratima. „Ovde napolju je otac devojčice. Jeste li slobodni za trenutak?” Fogel mu dade znak da ga uvede. Ubrzo zatim Bruno Kastner uđe u sobu s mladim agentom, držeči i dalje koverat u rukama. „Izvolite, gospodine Kastneru“, dočeka ga Fogel i krenu mu u susret. Zatim mu ponudi da sedne na jednu od klupa ispred ormariča i sede pored njega. Borgi ostade da stoji pored vrata s prekrštenim rukama. „Neču da vas uznemiravam", reče čovek. „Uopšte me ne uznemiravate.“ „Tog popodneva kada je nestala, nisam bio tu. Bio sam daleko, kod jedne mušterije. I

stalno mislim da se sve ovo možda moglo izbeči da sam bio kod kuće. Kada mi je žena telefonirala da mi kaže da se Ana Lu nije vratila kući, deo mene već je sve shvatio.” „То kajanje je besmisleno", pokuša da ga ohrabri Fogel. Nije mu otkrio da su proverili i njegov alibi i da je sklonjen sa spiska osumnjičenih. „Čuli smo ono što govore na televiziji...", nastavi čovek. „Da li je priča da je neko oteo moju Anu Lu tačna? Verujete li vi u to?" Fogel izbeže odgovor i uputi mu lažno sažaljiv pogled koji onda za kratko skliznu na koverat za pisma. „Ne smete da verujete svemu što tvrde novinari." „Ali svakako nekoga tražite, da li je to istina? Kada možete da mi to kažete?" Fogel i ovog puta bi neodređen: „Iskustvo govori da je bolje ako srodnici ne znaju kako se odvija istraga. I to zbog toga što stalno pratimo više tragova, ne zanemarujući nijedan, a to može dovesti do zbrke." Ili do gajenja lažnih nada, najradije bi hteo da doda. Bruno Kastner nije navaljivao. Poče da petlja s kovertom. Zatim stade lagano da ga otvara i izvlači sadržaj iz njega. Fogel za to vreme izmenja upitni pogled s Borgijem. U kovertu je bila jedna fotografija. I to ona na kojoj je njegova kćerka nasmešena pozirala pored bliske prijateljice. Čovek mu je pruži. Fogel je uze i pogleda je, ne shvatajući. „Već danima se baš mučim..." reče Bruno Kastner, sklopi ruke i steže ih tako jako da mu koža na zglobovima pobele. „Zašto baš nju? Na kraju krajeva, Ana Lu nije... lepa." Ova tvrdnja koštala ga je ogromne muke, pomisli Borgi. Koji otac može da kaže takvo nešto za svoju princezicu? Ovaj čovek mora da je baš u očajničkoj potrazi za nekim objašnjenjem. Stvarno, zapazi Fogel, razlika između njih dve bila je očigledna. Jedna je izgledala kao žena, druga kao devojčica. Izabrao ju je baš zbog toga, hteo bi da mu kaže. Neprimetna devojčica, jedna od onih koje možete posmatrati s odstojanja, koja ne izaziva nikakve sumnje. Ona koju možete odvesti u zimsku noč nedaleko od njene kuče, a da niko ništa ne primeti. Ali Fogel onda shvati da tu ima i nečeg drugog, zato što čovekova snažna leđa klonuše u znak predaje. „Uradio sam nešto čega se stidim", reče Bruno Kastner tihim glasom. Izgledalo je to kao početak neke ispovesti. „Та druga devojčica na fotografiji zove se Prisila... Jednog dana tražio sam njeno ime na mobilnom telefonu Ane Lu... i počeo da je zovem. Čim bi se javila, prekidao sam. Ne verujem da zna da sam to bio ja. Ne znam zašto sam to radio." Fogel i Borgi ponovo se zabrinuto pogledaše. Na licu Bruna Kastnera, ogrubelog poslednjih dana od iscrpljenosti, pojavi se suza koja brzo skliznu do ispod podbratka. Čovek skoro detinjastim pokretom šmrknu i pređe nadlanicom preko nosa. Specijalni agent onda ga zgrabi za ruku, da mu pomogne da ustane. „Zašto se sada ne vratite kuči i možemo lepo svi da zaboravimo ovu priču? Tako je bolje, verujte mi." Fogel dade znak Borgiju da preuzme brigu o čoveku.

Agent mu priđe, ali Bruno Kastner još nije bio završio: „Moja žena ima veru, bratstvo... Teško je biti otac i savršen muž kada uz sebe imate takav primer čestitosti. Ponekad joj zavidim, znate? Marija se nikada ne koleba, nikada nema nedoumice, nikada. Ni kada se ovo dogodilo. Staviše, ona veruje da sve ovo čini deo jednog koncepta koji je Bog smislio i da je za nas bolje da se suočimo s bolom. Ali koja je ovo vrsta bola? Trebalo bi da plačemo, ali zbog čega? Ako nam neko kaže da je Ana Lu mrtva, bar bismo mogli da se pomirimo sa sudbinom. Međutim, ovako... A ja sam bio nedostojan otac, zato što je trebalo da se bavim njom, da je zaštitim, ali umesto toga... bio sam nemočan. Zapao sam u iskušenje.” „Siguran sam da ste vi dobar roditelj", pokuša da ga ohrabri Fogel, ali samo da ga ubedi da prekine tu priču. Ako mediji to nanjuše, razapeče ga na krstu. Iako je njegova krivica skoro beznačajna, Bruno Kastner bi za svakoga postao otac koji uznemirava devojčice. Čudovište. I to ne bi bilo dobro za sliku savršenstva koju je Fogelstvorio o ovoj porodici. I odvratilo bi pažnju od pravog krivca, ma ko to bio. „Bio je jedan dečko", reče čovek skoro u jednom dahu, dok se upučivao ka izlazu. Fogel odmah pokaza interesovanje: „Koji dečko?" Bruno Kastner gledao je u pod dok je to govorio. „Njena majka svakako joj nikada ne bi dozvolila da se viđa s njim, jer on nije iz bratstva. Ali se možda Ani Lu sviđao." „Koji dečko?", nastavi da insistira Fogel. „Ne znam ko je, ali viđao sam ga kako se vrzma oko naše kuče. Imao je na sebi crnu duksericu s kapuljačom i vozio je skejt." Borgi oseti u sebi uzbunu zbog iznenadnog otkriča. Fogel je, međutim, bio samo gnevan: „Zašto mi to tek sada kažete?" Čovek najzad podiže glavu i pogleda ga: „Zato što je teško upreti prstom na nekog kada mislite da je Bog hteo da vas kazni za vaše grehe.“ 31. decembar Osam dana posle nestanka Dečak sa skejtom zvao se Matija. Policija ga je već identifikovala pre neki dan, znatno pre nego što se Bruno Kastner pojavio kod Fogela da olakša savest. Tačno, to se dogodilo jedva dvanaest sati od noći pre pohoda ispred kuće Ane Lu, kada je dećak odneo jednog od plišanih maćića koje su ljudi spontano stavljali ispred male vile. Rože maće. Ali Fogel je blindirao tu nit istrage. Ime adolescenta i ono što se dogodilo te većeri apsolutno nije smelo da procuri do izveštaća. Bilo je rizično nepovratno ugroziti postignuti rezultat. Međutim, specijalni agent bio je svestan činjenice da novinari uvek pokušavaju da kupe informacije i plašio se da će neko od onih policajaca s planine dozvoliti sebi da bude namamljen božičnim bonusom kojim bi dopunio mizernu platu. Ali bio je sposoban da sprečisvaku inicijativu u tom smislu, tako što je svoje ljude upozorio da će u tom slučaju biti otkriveni. Bilo je dovoljno da im kaže da će svako curenje informacija biti kažnjeno otpuštanjem s posla.

Matija je imao šesnaest godina, kao Ana Lu. Njegova priča bila je prilično problematična. „Razgovarao sam s psihijatrom koji ga leči.“ Borgi ga za to vreme izvesti o poslednjim potezima. „Doktor se zove Flores, prati ga otkako su se Matija i njegova majka preselili u Avešot pre devet meseci. Izgleda da je porodica prilično lutala poslednjih godina. Razlog je uvek isti: karakterne smetnje od kojih dečak pati." „Objasnite mi to bolje", reče Fogel, koji se, izgleda, veoma zainteresovao. Borgi je zabeležio sledeče: „Matija je po naravi usamljen i nije u stanju da se uklopi i komunicira. Pored toga, dečak ima iznenadne agresivne nagone. U mestima u kojima je živeo s majkom uvek bi nešto zabrljao. Uvek se radilo o agresiji na nekog drugog adolescenta ili o nekontrolisanom nastupu besa. Događalo mu se da na javnom mestu, u nekoj radnji, na primer, sve porazbija bez ikakvog razloga. I svaki put majka je bila primorana da sve napusti i da se presele." Verovatno je, po mišljenju te žene, to bio najbolji lek za njenog sina, reče Fogel u sebi. Mislila je da če korenita promena mesta i navika rešiti problem. Ali ga je, naprotiv, pogoršavala. Možda zato što se majka stidela ili zato što je osečala krivicu zbog sina koji je rastao bez oca, pa su tako bežanje i ponovni početak postali konstantne pojave u njihovom životu. „Matija se u prošlosti lečio na jednom institutu", nastavi mladi agent. „Taj Flores rekao mi je da dečak sada uzima lekove za kontrolu besa." Kada je došao do saznanja o Matijinoj burnoj prošlosti, Fogel odmah pomisli da je tajna u vezi s nestankom Ane Lu Kastner verovatno na putu da bude otkrivena. Do tog trenutka nisu sakupili mnogo informacija o dečaku. Samo su znali da se njegova majka snalazila kako je znala, radeči ponižavajuče i slabo plačene poslove, da je bila zaposlena u jednoj firmi za održavanje čistoče, a da je povrh svega uveče prala sudove u jednom od malobrojnih restorana koji su radili u Avešotu. Majka i sin živeli su u skromnoj kuči, smeštenoj na periferiji mesta. Fogel ju je već diskretno stavio pod nadzor. Međutim, Matiju više niko nije video. Nestao je bez traga i izbrisao tragove za sobom, baš kao Ana Lu Kastner. Ali su okolnosti njegovog iznenadnog nestanka bile drugačije. Njegova majka nastavila je svoj uobičajeni život. Odlazila je na posao i vračala se kuči svake večeri kao da se ništa nije desilo. I nije osečala potrebu da prijavi sinovljev nestanak. Bio je to znak da se dečak krije i da ga ona štiti. Bila je to indicija da je saznala da je Matija nešto zabrljao. Ali nije to bila uobičajena tuča s nekim od drugova u školi. Posredi je bilo nešto ozbiljnije. Da dečak nije u kuči, dokazivala je činjenica da mikrofoni postavljeni oko kuče nisu uhvatili nikakav sumnjiv zvuk dok je majka bila odsutna. Fogel još nije naredio pretres kuče, zato što bi time upozorio ženu. Naprotiv, pratio ju je u nadi da če ih ona sama odvesti do sina. Ali to se nije dogodilo. Delovalo je kao da su kontakti između njih dvoje odjednom prestali. Osim toga, dečakov mobilni telefon pokazivao je da je neprekidno isključen. Gde god da je bio, Matija nije mogao da se krije još dugo, bez hrane i s policijom koja je korak po korak pretresala čitavu teritoriju u potrazi za Anom Lu. Fogel je to znao, zato je radije

čekao da on napravi prvi korak i izađe iz senke. Ronioci su pregledali jedan bazen za otpadne vode u blizini rudnika. Prema mapama koje je Borgi uzeo u opštini, bilo ih je bar tridesetak identičnih, s tim što su se neki koristili, a ostali bih van upotrebe. Ne računajući one koji nisu popisani. Pored toga, dolina je bila ispresecana podzemnim hodnicima koji su stvarali pravu zlokobnu paukovu mrežu. Bili su savršeno pogodni da se u njima sakrije telo. I bila bi potrebna čitava večnost da se svi pročešljaju. Nebo je izgledalo kao komad limenog gvožđa zatvoren među planinama. Efekat koji se stvarao bio je sličan kao da se neka klešta lagano nadnose nad vama da vas zdrobe. Borgi je sedeo u automobilu na svega nekoliko metara od mesta na kojem su ronioci obavljali svoj posao. Posmatrao ih je iza sloja kondenzovane tečnosti koja je prekrivala vetrobransko staklo. Tišina koja je vladala u kolima i tanki sloj magle doprinosili su stvaranju scene nadrealnog karaktera. Kao u nekoj bajci. U kobnoj bajci gde je jedini mogući kraj onaj tužni. Agent je nadgledao pretraživanje bez velikih očekivanja. Ronioci su se redom jedan po jedan spuštali u muljevitu vodu, pa onda posle petnaest minuta izranjali odmahujući glavom. Taj pokret, ta koreografija, sada se već neprekidno ponavljala. Limuzina je bila parkirana nasred puste poljane. Jutarnja hladnoća bila je žestoka. Borgi sklopi ruke i poče da duva u njih, u nadi da će ih zagrejati. Olakšanje je bilo trenutno. Prvi put od početka istrage obuze ga osećaj frustracije. Jedan deo njega govorio mu je da nikada neće izaći na kraj s ovim slučajem, da će Ana Lu Kastner ostati samo ime na spisku osoba koje su nestale bez razloga. Posle nekog vremena čini se kao da te osobe nikada nisu postojale. Ali postojalo je nešto drugo zbog čega je bio uznemiren, nešto što ga je mučilo. Nastavio je da misli na nešto što je Fogel gotovo usput spomenuo prilikom prvog brifinga: Ana Lu je u svom mobilnom telefonu imala samo pet upisanih imena. Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva. Njegov nadređeni naveo je taj podatak sa željom da istakne da je ponašanje devojćice bilo izvan svake sumnje. Taj kratak spisak imena i mesta na koja je odlazila bio je, takođe, merilo njenog života, njenog sveta. Nešto tako jednostavno i razumljivo, bez obmana, bez tajni. Kao sunčeva svetlost. Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva. Čitav univerzum Ane Lu koncentrisao se na ta mesta, među tim osobama. Zatim su tu, naravno, bili škola i klizalište. Ali ono stvarno bitno bilo je zatvoreno u toj vrsti redosleda. Bili su to brojevi koje je obićno pozivala ili je njih pozivala kada joj je potrebna pomoć ili podrška. Ali poseta Bruna Kastnera prethodnog dana usadila mu je sumnju. Sumnju rođenu kada je video fotografiju koju je ćovek nosio sa sobom. Ana Lu pored svoje najbolje prijateljice Prisile. Za sve to vreme njihova istraga bila je koncentrisana negde drugde. Izmišljali su trikove da uvuku medije kako bi izvukli što više sredstava. Onda su ta sredstva koristili da pojačaju istragu. Čak su uspeli da uoče dečaka sa skejtom i sada su se bacili u tajnu potragu za njim. Ali nikome, pa čak ni medijima, nije palo na pamet da ide da razgovara s tom devojkom, Prisilom, da

proveri da li zna nešto što bi moglo da im pomogne. Razlog je bio jednostavan. Nije se radilo samo o rasejanosti. Mama, tata, kuća, kuća bake i deke i parohijska crkva. Ako je Prisila, po recima Bruna Kastnera, bila najbolja prijateljica Ane Lu, zašto se njen broj nije nalazio u njenom mobilnom telefonu? Borgi primače rukav kaputa vetrobranskom staklu i iskoristi ga da očisti staklo od pare. Onda upali motor. Došao je trenutak da ode da pronađe odgovor. * * * Avešot se pripremao da skromno dočeka novu godinu. Ljudi če proslaviti prelazak iz stare u novu godinu u svojim kučama, zato što je gradonačelnik otkazao sve predviđene javne skupove. „Ne smemo da se radujemo ako jedan član bratstva ne može da proslavi s nama“, izjavio je novinarima, puštajuči da tišina ispunjena sažaljenjem isprati te tužne reči. Prvi građanin je poslednjih dana bio vrlo aktivan i pokušavao je da pruži medijima pozitivnu sliku o stanovnicima doline. Da bi učutkao klevete, čak je angažovao volontere da u grupama obavljaju potragu. Pljeskali su dlanom o dlan po šumi, udruženi u snage reda. Toga dana, kasno pre podne, taj čovek prisustvovao je obredu koji se održavao u sali za skupove bratstva. Molitva je još jednom bila posvečena povratku Ane Lu. Prisustvovali su joj i Kastnerovi. Borgi je sedeo u autu kada ih ugleda kako napuštaju hram i upučuju se prema kuči, stalno u pratnji grupice muških i ženskih članova bratstva koji su ih štitili od reportera i fotografa koji su pokušavali da izmame neku izjavu ili snimak njihovog bola. Agent je, međutim, bio zainteresovan za nešto drugo. Ugleda je kako izlazi među poslednjima. Prisila, u kratkoj zelenoj jakni i vojničkim cokulama, imala je skupljenu kosu i nosila je naočari za sunce, iako je nebo bilo oblačno. Odeča joj nije bila upadljiva, ali je ipak bila zgodna. Bila je u društvu neke odrasle žene. Sličnost između njih dve bila je izrazita, po svoj prilici radilo se o njenoj majci. Njih dve se udaljiše, ne obračajuči pažnju na objektive i mikrofone koji su se u međuvremenu okrenuli i prema članovima verskog bratstva. Dok se majka zadržala sa ostalim članovima bratstva, Prisila je stajala iza njenih leđa, kao da je želela da bude na izvesnom odstojanju. Za to vreme osvrtala se okolo, kontrolišuči situaciju. U jednom trenutku iskoristi gužvu da se odvoji od grupice ljudi i udalji se u drugom pravcu. Borgi je ugleda kako skreče iza ugla i ulazi i sportski auto koji brzo krenu. Za volanom je bio neki dečak. Malo kasnije sustiže ih na jednom proplanku iza malog varoškog groblja. Agent se zaustavi na stotinak metara rastojanja od dečakovih kola. S tog mesta mogao je da ih drži na oku i posmatra dok se oslobađaju odeče i ljube s tolikim žarom da ne primečuju da li ih neko posmatra. Kada Borgi zaključi da je bilo dovoljno, otvori staklo i na krov kola stavi svetlosni signal. Onda ga upali i nakratko uključi sirenu. Mladi par ukoči se u trenutku, oboje preplašeni. Agent polako krenu kolima napred, dajuči im vremena da se obuku. Kada se našao

naspram sportskog auta, Borgi se zaustavi. Zatim izađe i krenu prema njihovim kolima. Spusti im staklo sa strane vozača: „Zdravo, deco.“ Njegov osmehbio je namerno preteči. „Dobar dan, agente, ima li nekih problema?” Dečak je pokušavao da izgleda smireno. Videlo se da se uplašio, uprkos samouverenosti. „Pretpostavljam da si bez dozvole pozajmio auto od svog oca, dečko. Ne verujem da si dovoljno star da smeš da voziš, ili grešim?" Bila je to tipična policijska rečenica. U stvari, pretpostavljao je da ovaj već ima vozačku dozvolu, a da je njegova saputnica maloletna. „Slušajte, mi nismo učinili ništa loše", pokuša da uzvrati dečak glupavo. Ali glas mu je drhtao. „Hočeš da izigravaš muškarčinu preda mnom, dečko?" Borgijev glas sada je već odavao ton policajca koji počinje da gubi strpljenje. Da bi sprečila tog idiota da kaže još nešto što bi moglo da oteža situaciju, Prisila se naže kroz prozorče: „Molim vas, agente, nemojte ništa da kažete mojoj majci." Borgi se zagleda u nju i pusti da protekne nekoliko sekundi, kao da za to vreme razmišlja. „Slažem se, ali pod uslovom da te ja otpratim do kuče." Dok su kolima prolazili ulicama mesta, Borgi iskoristi priliku da je bolje osmotri. Bila je sitne građe, ali je zahvaljujuči cokulama izgledala viša. Imala je tri rupice sa šarenim kopčama u uhu i liniju oko očiju, lagano izvučenu tamnom olovkom. Imala je nežne crte lica. Ispod zelene jakne nosila je crnu rolku kroz koju su se nazirale male i čvrste grudi. Na sebi je imala helanke na cvetiče, s poderotinom u visini kukova. Isuviše sladunjav dezodorans s mirisom jagode mešao se s neodređenim mirisom znoja, dima cigarete i žvakače gume s ukusom mente. Sve to zajedno bilo je tipično adolescentski. Borgi je hteo da izvuče neke informacije iz nje. Najpre ju je isprepadao i ona je sada bila ranjiva. Znao je da če Prisila biti iskrena kako ne bi otežala svoj položaj. „Sta možeš da mi kažeš o Ani Lu?" „Šta hoćete da znate?" „Ti si njena najbolja drugarica, je li to tačno?" „Ра, dobro, po mom mišljenju, bila je sasvim na mestu." Devojka je gledala put i za to vreme grizla rože lak za nokte na desnoj ruci. „Sta hoćeš da kažeš?" „Da dećaci iz naše škole dosta pričaju. Neki sada tvrde da je imala tajne. Međutim, ona je bila dobra sa svima i nikada se nije ljutila.” „Kakvu vrstu tajni?" „Pričalo se o njoj okolo da se viđala sa starijima. Sve same gadosti." „Jeste li izlazile zajedno? Staje volela da radi?" „Njena majka dozvoljavala joj je da izlazi samo sa mnom, ali u Avešotu nema bogzna šta da se radi uveče. Pored toga, imala je dozvolu da se viđa sa mnom samo posle podne, kada je dolazila u moju kuću da radimo zadatke." „Ali niste bile u istom razredu", primeti Borgi. „Ne, zaista nismo. Ali smo se ipak viđale, zato što je Ana Lu veoma dobra u matematici i

pomaže mi." „Da li je, po tvom saznanju, imala dečka?" Prisili se ote neprimetan osmeh. „Dečka? Ne, baš ne." „Da li joj se neko sviđao?" „Da, moja mačka." Ponovo se nasmeja. Ali nije bila mnogo raspoložena, pa se opet uozbilji. „Ana Lu bila je drugačija, nju nisu interesovale stvari kao što je viđanje s dečacima ili lumpovanje s prijateljima." „Dakle, viđala se samo s tobom, naravno, pored društva iz škole." „Tačno." Prisili je bilo stalo da se prikaže kao osoba u koju je Ana Lu imala najviše poverenja. Možda želi da odagna sumnju sa sebe, pomisli Borgi. „Ро tvom mišljenju, šta joj se dogodilo?" Prisila napravi pauzu. „Ne znam. Priča se svašta, na primer, da je pobegla. Ja ne verujem u to." „Možda se nešto dogodilo, a da ti nije rekla." „Nemoguće: da se nešto dogodilo, ona bi mi rekla." Lagala je, Borgi je bio siguran u to. „I pošto ste se posvađale?" Ta tvrdnja pogodi devojku. Prisila se okrenu i zagleda u njega. „Kako vi to znate?" Borgi joj ne reče da je to shvatio zato što je Ana Lu izbrisala njen broj iz imenika u mobilnom telefonu. Uspori i zaustavi se pored trotoara. Onda ugasi motor, zato što je hteo da joj se pažljivo zagleda u lice. „Priča će ostati među nama, ali hoću istinu." Prisila nastavi da grize lak s noktiju. „Nisam nikome rekla, zato što već imam dovoljno frke sa svojom majkom", pokuša da se odbrani. „Otkako je moj poslednji očuh otišao, vezala se za bratstvo. To je šesto ili sedmo kopile koje je napušta. Obično se radi o bednicima s dupetom u govnima. Ona ih sve okuplja kao što neki rade sa skitnicama. Okrepi ih i oni onda odlaze, a da ne kažu ni hvala. Sada svima priča da ju je bratstvo spasio, pa sada ona hoće da spase i mene. Kaže da je Isus voli, ali on je za mene tek drugi na listi. Ja je pratim na skupove da joj učinim zadovoljstvo, ali me religija ne zanima." „Ana Lu služila ti je kao pokriće, zar ne? Otkako si nastavila da se viđaš s njom, tvoja majka nije pronalazila način da ometa tvoja prijateljstva. Zato joj nisi ništa rekla za svađu, da ti ne bi držala pridike." Prisila načini pokret koji je izražavao ponos: „Nisam ja đubre, stvarno volim Anu Lu. Ali istina je, nismo razgovarale dve nedelje pre nego što je nestala." Borgi joj se zagleda u oči: „Zašto?" „Nemojte da vam padaju na pamet čudne ideje", uzvrati devojčica odlučno. „Nije to bilo bogzna šta. Samo sam joj otvorila oči u vezi s nečim što se događalo.” „Šta se to događalo?" podstače je Borgi. „Baksuz koji ju je pratio." Matija, pomisli odmah Borgi. „Znaš li ko je to?" „Naravno, ide u moje odeljenje, zove se Matija i ne govori ni sa kim, niko neče da ima posla s njim."

„Zašto je pratio Anu Lu?" „Ne znam. Možda zato što mu se sviđala ili zato što mu se jedina obračala. Ali kako ga je to ohrabrivalo, rekla sam joj da greši. Ana Lu nikada ne bi postala njegova devojka, ali mislim da se baksuz zanosio, zato što se stalno motao oko nje." Borgi je počinjao da shvata, ali mu Prisila opet nije rekla sve. „Znači, ti sije upozorila, ali te ona nije poslušala. To mi ne izgleda kao valjan razlog da se baš raskine prijateljstvo." Agentova sumnjičavost natera devojku da ispriča ostatak: „U redu: dogodilo se još nešto. Tip se jednoga dana motao oko nje kao obično, pokušavao da ne skreče pažnju na sebe, ali bio je pravi smetenjak. Onda nisam više mogla da izdržim: prišla sam i počela da ga grdim. Očekivala sam da če reagovati, da če početi da se svađa. Umesto toga, gledao me je kao preplašeno kučence i nije progovarao ni reč. I onda se upiškio u gaće." „Upiškio se u gaće?", upita agent. „Kažem vam da jeste. Vidim kako se na njegovim pantalonama u visini gaća formira tamna mrlja. Urin zatim stvara neku vrstu barice ispod njegovih patika. Prosto da ne poverujete kakav baksuz." Borgi uzdahnu i odmahnu glavom. Tinejdžeri, pomisli. Kakav haos. „Tako je Ana Lu svalila krivicu na tebe." „Sta sam mogla da uradim? Ona mu je već napravila jednu od svojih narukvica od perlica, htela je da mu je pokloni. Tako se posle naljutila na mene, rekla je da sam je ponizila i više nije htela da razgovara sa mnom." Borgi shvati da je potcenio Anu Lu. Mislio je da je slabašan i poslušan tip. Međutim, ona je bila odlučna i u datom slučaju znala da bude prava. Kaznila je Prisilu zbog njene bezrazložne surovosti. Agent nije mogao da pita devojčicu da li misli da Matija ima veze s nestankom Ane Lu. Bilo je očigledno da Prisila ne sumnja u njega, između ostalog, i zato što nije mogla da zna da je dečak koji se pred njom uneredio u pantalone imao u prošlosti problema s kontrolom besa. Onda upita: „Zašto je, po tvom mišljenju, Matija mogao da predstavlja opasnost za Anu Lu? U redu, pratio ju je, ali ne razumem..." „Pratio ju je video-kamerom." U dvadeset časova, na televiziji su se smenjivale reportaže o proslavi Nove godine u raznim gradovima zemlje. Ali onda je došao i trenutak za crnu hroniku i izveštači su prikazali malu vilu u mraku, smeštenu u stambenoj četvrti jedne planinske varošice, gde je dvoje roditelja još strahovalo za sudbinu svoje starije kćerke. Kombinacija slatkog i gorkog bila je pobednička karakteristika medija. Fogel je to dobro znao. Televizor u hotelskoj sobi bio je uključen, ali ga niko nije gledao. Zvuk je, međutim, dopirao do specijalnog agenta koji je bio u kupatilu. Fogel je bio u bademantilu, stajao je ispred ogledala i četkicom premazivao obrve tamnom bojom. Pažljivo, polako. Dok je završavao operaciju, držao je otvorene vilice. Bio je to nehotičan pokret koji je odraz njegovog lica u ogledalu činio smešnim. Ormar pored kreveta bio je širom otvoren i mogao se nazreti niz elegantnih odela koje je

Fogel poneo sa sobom, kao da će mesecima morati da ostane u Avešotu. Svako od njih bilo je složeno na posebnoj drvenoj vešalici, a pored svakog stajala je platnena vrećica sa suvim cvećem lavande, kako bi bili oterani moljci i tkanina ostala sveža. Na jednom krilu vrata ormara bila je pričvršćena letvica na kojoj su bile poredane kravate od svile, vune ili kašmira. Bile su šarolike, ali ih je Fogelova pažljiva ruka uredno složila po bojama. Najzad, dole su bile cipele - najmanje pet pari. Sve poredane, engleske i italijanske, ručno očišćene i izglancane do savršenstva. Jedne pored drugih, kao vojnici u streljačkom vodu. Ta garderoba bila je samo deo onoga što je Fogel čuvao u kući. Bio je to plod godina istraživanja i strasti. Svako odelo mirisalo je na kolonjsku vodu, pažljivo poprskanu samo po džepnoj maramici. Specijalni agent bio je pravi manijak za to. Njegova kolekcija košulja i dugmadi za manžetne graničila se s opsednutošću. Potcenjivao je kolege koje su okolo šetkale aljkave. Nije se tu radilo samo o spoljašnjem izgledu ili običnoj sujeti. Za njega su ta odela bila isto što i oklop za nekog viteza. Izražavala su snagu, disciplinu i sigurnost u sebe. Ali te večeri odela če ostati u ormaru, zato što Fogel uopšte nije imao nameru da izlazi. Napolju je pretilo nevreme i on če ostati sakriven od sveta u sobi, da sam dočeka novu godinu, kao što je to uvek činio. Naručio je laganu večeru i otvoriče bocu kabernea iz njegovog podruma, koju je ubacio u kofer pre nego što je krenuo. Dok je u kupatilu unapred uživao u večeri koja ga očekuje, ispred ogledala ukratko ponovi rezultate slučaja. Ana Lu poznavala je otmičara. Zbog toga ga je pratila ne pružajuči otpor. Skoro sigurno je mrtva. Držanje taoca bilo je prilično komplikovano, naročito za jednog otmičara. Skoro sigurno ju je ubio posle otmice. Možda je preživela neki sat. Devojčica je osečala potrebu da vodi lažni dnevnik zbog svoje majke. Ali kako je završio onaj pravi? I koju je nepriznatu tajnu čuvao? Mobilni telefon poče da zvoni. Fogel zafrkta, ali pošto odvratni aparat nije imao nameru da prestane, prekide operaciju farbanja obrva i ode da odgovori. „Matija je kamerom snimao Anu Lu", reče Borgi, a da ga nije pozdravio pre nego što je izgovorio tu rečenicu. „Molim?", upita Fogel začuđeno. „Pratio ju je svuda i snimao je." „Kako ste to saznali?" „То mi je rekla najbolja prijateljica Ane Lu, ali sam u toku popodneva tražio još potvrda. Izgleda da ga je patrola pre mnogo vremena iznenadila dok je snimao parove koji su odlazili da budu nasamo iza groblja.” To je sjajna vest, pomisli specijalni agent. Kako izgleda, nije bio jedini koji je imao neke opsesije. Ali Matijina je bila mnogo više zabrinjavajuća od njegove bezazlene strasti za prefinjenost u oblačenju. Razmotri novi scenario koji se pojavio u sve tlu te značajne novosti i odluči: „Da li naši stalno nadgledaju dečakovu kuću?" „Par agenata povremeno, s dežurstvima u trajanju od četiri sata. Ali još nisu naišli na

nešto nenormalno." „Recite ljudima da se povuku." Borgi, na drugoj strani žice, zaćuta za sekundu. „Jeste li sigurni, gospodine? Mislio sam da je noćas doček nove godine i da će Matija pomisliti da iskoristi konfuziju koja će vladati svuda okolo da se vrati kući i snabde se hranom i pićem." „Neće to učiniti, nije toliko glup", reče odmah Fogel. „Uveren sam da će pokušati da stupi u kontakt s majkom, koja i večeras radi i pere sudove." Međutim, Borgi, izgleda, nije bio potpuno uveren. „Gospodine, izvinite, ali ne razumem: kakav je plan?" Ali Fogel nije imao nameru da deli strategiju s njim. „Uradite kako sam vam rekao, agente", odgovori mirno. Zatim dodade: „Imajte poverenja u mene." Borgi nije nastavio da postavlja pitanja. Samo prilično sumnjičavo reče: „U redu." Kurac ćeš saznati kakavje moj plan, pomisli Fogel sav iznerviran dok je spuštao slušalicu. 1. januar Devet dana posle nestanka Tek je prošla ponoć u noći doćeka Nove godine kada Fogel prođe kroz varoš u službenom automobilu. Okolo je bio samo poneki zakasneli prolaznik koji je žurio da stigne na privatnu proslavu. Specijalni agent mogao je da primeti kroz osvetljene prozore na kućama kako ljudi slave, dok se grle i smeju na kraju stare i prilikom dolaska nove godine. Kakvo praznoverje. Njemu to nije bilo potrebno. Oslobađanje od prošlosti bio je samo naćin da se ne mora priznati sopstveni poraz. A budućnost koju svi dočekuju s mnogo radosti - biće to vreme koje će za dvanaest meseci opet postati beskorisni život koji treba zaboraviti. Fogel je rezonovao kao prosećan građanin. Važno je samo ono što se događa sada, ništa drugo. Neki su bili kreatori toga, drugi su to jednostavno podnosili. On se osećao kao deo prve kategorije, zato što je umeo da izvuće korist iz svake situacije. Druga je bila sastavljena od onih kao što je Ana Lu i bila je predodređena za ulogu žrtve koja plaća cenu slave drugih. Zbog toga Fogela u ovom trenutku nije interesovao doćek nove godine. Bilo je važnijih stvari kojima je morao da se pozabavi. I dok je vozio pravo ka svom cilju, uze mobilni telefon i otkuca broj koji je znao napamet. Steli Honer bila su dovoljna manje od dva zvonjenja telefona da odgovori. „Ovde sam“, samo reće. „Dvadeset pet minuta pre svih ostalih, sećaš li se?“ Stela Honer shvati da će se te noći nešto dogoditi. Kada je stigao na stotinak metara od kuće u kojoj su živeli Matija i njegova majka, Fogel zaustavi auto. Mala planinska kuća nalazila se na vrhu brdašceta, okružena nepokošenom pustom livadom i ograđena tarabom koja je zahtevala hitno sređivanje. Bilo je mraćno, s izuzetkom crvenkastog bleska iza jednog od prozora. Specijalni agent bio je svestan da je povlačenje ljudi bilo neophodno, zato što je ćitav prostor oko kuće bio prekriven mikrofonima, spremnim da presretnu svaki zvuk iznutra. Stoga

je morao da sve uradi s krajnjim oprezom: niko nije smeo da zna da je tu. Ali imao je rešenje i za to. Pogleda na sat i bilo mu je dovoljno da saćeka samo neki minut. Onda, kao što je predvidela meteorološka služba, poće da pada kiša. Bio je to pljusak na mahove koji je žestoko udarao po zemlji i kućama i tako prigušivao svaki drugi zvuk. Fogel izađe iz auta i brzim koracima uputi se duž prokopane staze. Kada dođe do zaklona ispod trema kuće, strese vodu s kaputa i oprezno se pope uz nekoliko stepenika. Ispred ulaznih vrata izvuće iz džepa gumene rukavice, da ne bi ostavio trag, i šrafciger. Upotrebi ga da skine šarku s brave. Nije bilo teško. Vrata se otvoriše i pošto se uverio da nema nikoga u blizini, specijalni agent brzo se uvuće u kuću. Prvi utisak koji je stekao bio je da se tu radi o otmenom siromaštvu. Miris kupusa i vlage. Stari nameštaj i prašina. Rublje stavljeno da se suši između dve stolice i prljavo posuđe. Hladnoća. Međutim, u tom neredu osećala se ljubav žene prema zabludelom sinu. Policajac je mogao da oseti majćin strah za Matiju. Strah da neće uspeti, da će pogrešiti, da će videti kako se iz ćasa u ćas sve ruši. Zato što je znala da je dečak koga je donela na svet opasan i za sebe i za druge. Isto tako znala je da svi lekovi i psihijatri nikada tu neće moći ništa da ućine. Daske starog drvenog poda škripale su pod težinom Fogelovih koraka, ali je kiša dobovala po krovu i prigušivala buku. On onda poće da kruži po skučenoj prostoriji. U uglu kuhinje koja je služila i kao dnevna soba stajala je peć. Odatle je dopirao crvenkasti blesak koji je nazreo kroz prozor. Ali toplota koju je peć ispuštala bila je slaba i nije mogla da zagreje nisamu tu prostoriju. Prođe pored jednog izlizanog kauća i uputi se ka drugoj sobi. Bio je tu jedan braćni krevet iznad koga je stajalo malo drveno raspeće i nekoliko zidnih ormarića koji su naoko zamenjivali ormar; ostalo su bili prazni zidovi. Na jednoj stolici bili su nabacani peškiri, a pored noćnog stoćića stajale su izlizane papuće. Treća prostorija bila je kupatilo. Okrnjene pločice, nabacane novine. Iz vodokotlića se čulo neko tiho šuštanje, očigledno mu je bila potrebna hitna popravka. Kada za kupanje bila je mala i obložena kamencem. Budući da je to bila čitava kuća, Fogel se zapita gde spava Matija. Možda na kauču koji je video u dnevnoj sobi ili pak u istom krevetu s majkom, ali nije bio ubeđen u to. Kada se spremao da se vrati istim putem da sve bolje pregleda, primeti neki pravougaonik najednom od zidova u hodniku. U toj drvenoj oplati nešto se jedva naziralo. Neka vrata. Fogel priđe i gurnu ih dlanom. Nađe se na stepeništu od gole cigle koje se spuštalo duž dva kamena zida i, po svoj prilici, vodilo u podrum. Međutim, dole je vladao mrak. Fogel uze mobilni telefon i uključi ga, kako bi ekran zasvetleo, pa onda oprezno poče da silazi. Stepenici su bili strmi i pohabani po ivicama. Osečao se blagi bajati miris, ali se u tom prostoru nije osečala vlaga. Kada je došao na dno stepenica, specijalni agent uperi svetlost svuda okolo, kako bi utvrdio gde se nalazi. Nije to bio podrum, već suteren. Po načinu na koji je bio opremljen moglo se zaključiti da je to Matijina soba. Ili bolje rečeno - njegov brlog.