Donato Karizi - Noć mi te uzima

Nije bilo prozora ni dovoda vazduha. Tu dole, dobovanje kiše bilo je jedini zvuk - prigušen, dalek. Kao neka kuknjava. S desne strane stajao je krevet na sklapanje, naslonjen uza zid. Krevet je bio raspremljen i po njemu je bila nabacana hrpa čebadi. U ovoj prostoriji mnogo je hladnije nego u ostalom delu kuče, pomisli specijalni agent. Ali adolescent se možda tu bolje prilagođavao, pošto se osečao pomalo nezavisno. Fogel ispred sebe ugleda neki sto. A na zidu iznad stola bile su okačene fotografije. Bile su to uvečane scene, izvučene iz snimljenog materijala. Na svima se nalazila Ana Lu. Fogel priđe da ih bolje pogleda. Tridesetak snimaka u prvom planu. Devojka je bila snimljena u raznim trenucima i uvek prirodnog izraza lica. Na tim slikama skoro se nikada nije smejala. Alije odisala skrivenom lepotom, pomisli Fogel. Nešto što se golim okom obično ne uočava. Čini se da je Matija u svom fotografskom zanosu umeo da uhvati nešto što niko drugi nikada nije u stanju da vidi. Ni Bruno Kastner koji čak svoju kčerku nije doživljavao kao dovoljno zgodnu da bi mogla da zainteresuje nekog otmičara. Na stolu se nalazio ne baš najnoviji tip kompjutera. Pored njega - video-kamera. Fogel je uze u ruke i podiže, da je bolje pogleda. Izgleda da je Matija, u žurbi da pobegne, ostavio u kući predmet od kojeg se nikada nije odvajao. Onda Fogel pogledom obuhvati još nešto. Na jednoj od polica nalazilo se plišano mače rože boje, verovatno ono koje je dečak odneo s ulice ispred kuće Kastnerovih one noći kada su ga uočili. Fogel ga uze, poče da ga prevrće po rukama i da ga zagleda. Dečak je odneo suvenir, to mu je bilo dovoljno da ga mediji razapnu. Baš kada specijalnog agenta podiđe jeza, začu iza sebe neki šum. Nije mu se pričinilo, bilo je stvarno. Na krevetu se nešto pokrenulo. Fogel odloži plišano mače i lagano se okrenu. Ugleda kako se gomila ćebadi pokreće. Ispod njih se pojavi neka figura. Matija je imao kapuljaču dukserice navučenu na glavu, a senka je sprečavala da mu spazi lice. Fogel ga ugleda kako se lagano pridiže. Bio je mnogo viši i jači nego što ga se sećao. Policajac odjednom shvati mnogo toga. Na primer, da dečak uopšte nije pobegao i bilo je dovoljno da se zatvori u kući kako bi se sakrio. Mikrofoni koji su postavljeni napolju nikako nisu mogli da registruju njegovo prisustvo tu dole, pošto je bio zaštićen s ko zna koliko metara zemlje i kamenja. Fogelu su obe ruke bile zauzete, i to video-kamerom i mobilnim telefonom kojim je osvetljavao prostoriju. Nije mogao da dohvati pištolj iz futrole, između ostalog, i zbog toga što mu je dečak bio vrlo blizu, pa bi mogao da skoči na njega i da ga razoruža. Zato pokuša da iskoristi jednu drugu vrstu oružja s kojom se obično dobro snalazio. „Znači, ovo voliš da radiš?" Pokaza glavom na video-kameru i nabaci prisan osmeh. „Kladim se da si dobar u ovome." Dečak ne odgovori. Fogel je mogao da oseti snagu pogleda ispod kapuljače dukserice. „Mogu da te učinim

slavnim, znaš? Tvoji video-snimci mogli bi da završe na televiziji, imao bi svu pažnju koju zaslužuješ. Imam mnogo prijatelja među novinarima, njihove gazde platile bi gomilu novca za to što imaš. Svi bi pričali o tebi." Zatim pojača dozu obečanja: „Pomisli na tvoju majku: neče više morati da radi. Moči če da ima pravu kuču i sve ono što ne može sebi da dopusti. A ti bi bio taj ko joj je sve to pružio... To je jednostavno da se uradi, Matija. Samo moramo da izađemo odavde. Onda češ me odvesti na mesto gde se nalazi Ana Lu. Staviše, otiči čemo tamo s ekipama TV dnevnika. Pored toga, postačeš glavni akter, niko ti se neče smejati, svi če te poštovati..." Nije znao da li Matija uopšte razmišlja o tome. Proteče nekoliko vrlo dugih sekundi u kojima se ništa nije dešavalo. Fogel se ponada da su njegove reči ostavile utisak. Onda se dečak pomeri i napravi mali korak u njegovom pravcu. Policajac instinktivno ustuknu. Matija zastade. Onda napravi još jedan korak. Fogel nalete na oštru ivicu stola. Dečak i ovog puta zastade. Specijalni agent onda shvati. Dečak nije hteo ni da ga uplaši niti da ga napadne. Samo mu je tražio dozvolu da priđe napred. Ne, ne prema meni, reče Fogel u sebi. Prema kompjuteru. Pomeri se da propusti Matiju da dođe do stola. Dečak priđe i uključi kompjuter. Bilo je potrebno nekoliko minuta da se sistem podigne. Kada je profunkcionisao, Matija otvori fajl koji je nosio jednostavan naziv Ona. Na ekranu se pojaviše ikone raznih video-snimaka. Ona je bila Ana Lu. Dečak mišem krenu u potragu za onim što ga je interesovalo i jednim klikom pokrenu snimljeni materijal. Fogel je stajao iza njega, zagledan u ekran i pitao se šta će videti. Snimak krenu. Na njemu se videla Ana Lu kako ide ulicom, sa istim onim šarenim rancem s kojim je nestala, i s torbom u kojoj su bile klizaljke. Hodala je tako jednog sunčanog dana, ne primećujući da je neko snima, pa onda prođe pored nekog starog belog džipa. Onda se slika promeni i Fogel shvati da je to montaža koju je napravio Matija. Ovog puta Ana Lu bila je u društvu Prisile, njene prijateljice. Čavrljale su ispred škole. Novi snimak: devojčica je sa ostalim članovima bratstva bila angažovana na prodaji kolača u dobrotvorne svrhe na malom trgu preko puta sale za skupove. Dok se pitao kakav je smisao te montaže, Fogel još jednom zapazi beli džip koji je video u prvoj sceni. Verovatno je bio i u drugoj, ali ga on nije primetio. Naredne sekvence potvrdiše njegove sumnje. Ana Lu s roditeljima na izletu u planini - beli džip stoji na parkingu pored ostalih automobila. Ana Lu kako izlazi iz kuće s malom braćom - beli džip bio je uočljiv na nekoliko metara razdaljine, pored trotoara. Slike nastaviše da promiču. Fogel se okrenu da osmotri Matiju, koncentrisanog na ekran koji mu je osvetljavao lice. Dečak je nešto zapazio dok je pratio Anu Lu. Da nije bio jedini koji je prati. Udaljenost na snimcima bila je takva da nije omogućavala prepoznavanje lica vozača ili broja tablica. Uz odgovarajući softver, sigurno bi bilo moguće uvećanje pojedinačnih snimaka. Ali Fogel je bio uveren da to nije potrebno. „Ti znaš ko je on, zar ne?", upita dečaka. Matija se okrenu u pravcu police na kojoj je ležao plišani mačak rože boje. Pokaza na

njega pogledom, a zatim neodlučno klimnu glavom. Poznavao ga je. 27. februar Šezdeset dva dana posle nestanka U noći u kojoj se sve zauvek promenilo, magla je napolju nastavljala da se nadnosi nad mestom i nije uspevala da svojom lažnom belinom prevari noćnu tminu. Radijator u Floresovoj sobi ispuštao je neku vrstu neprekidnog grgoljenja. Bio je to grleni, gotovo živ zvuk - izgledao je kao ljudski glas. Glas sakriven u nekoj drugoj dimenziji koji je uzaludno pokušavao da saopšti neku poruku. Fogel je u međuvremenu prekinuo priću i sada je bio usredsređen na jednu neodređenu taćku na zidu, između fotografija i uokvirenih pohvalnica. Flores primeti da je policajčevu pažnju privukao jedan primerak preparirane ribe srebrnaste boje i s rože trakom koja joj je prelazila preko leđa. ,,Oncorhynchus mykisd\ navede napamet. „Poznata i kao rečna pastrmka ili pastrmka duginih boja. Vodi poreklo iz Severne Amerike, ali isto tako i iz nekih zemalja oko Pacifika. Pre mnogo godina uneta je u Evropu, gde se nalazi u nekim planinskim jezerima. Da bi preživela, potrebna joj je hladna voda koja sadrži kiseonik.“ Psihijatar se namerno udaljio od teme. Nije želeo da primorava sagovornika da nastavi, morao je pre svega da bude posrednik, da se postavi između subjekta i konflikta koji ga muči. A instinkt mu je govorio da je policajac uzdrman i da očajnički pokušava da sakrije u sebi ono što se dogodilo pre saobraćajne nesreće, razlog zbog čega je njegova odeća uprljana krvlju nekog drugog. Fogel onda izgubi interesovanje za ribu i nastavi da govori. „Mediji određuju uloge", reče iznenada. „Čudovište, žrtvu. Ovu drugu treba zaštititi od svakog mogućeg napada ili sumnje: mora biti ‘čista’. Inače postoji rizik da stvori sebi moralni alibi koji joj može naškoditi. Međutim, ponekad - i uzaludno je to poricati - neke žrtve su i same imale ulogu u onome što im se dogodilo. To su upadljive greške, lepi i dobri izazovi ili pak sitnice koje s vremenom izazivaju određenu reakciju. Sećam se slučaja jednog načelnika koji je na radnom mestu namerno iskrivljavao prezime jednog službenika. To je radio pred svima, ali kao kroz šalu. Službenik se jednog jutra pojavio na poslu tačno na vreme, kao i obično, ali s automatskim pištoljem." „Је li tako bilo i s Anom Lu Kastner?" upita Flores. „Ne", reče Fogel setnim glasom. „Specijalni agente, zašto ne pokušamo da nakratko zaboravimo na ovu priču i da se umesto toga koncentrišemo na ono što se dogodilo večeras?" „Moja odeća uprljana krvlju. Da...", reče ovaj drugi pomirljivim glasom. Flores nije mogao da pita direktno od koga potiče ta krv, morao je da do toga dođe postepeno. „Bilo bi značajno da se zna gde ste bili pre saobraćajne nesreće i gde ste se spremali da odete posle." Fogel se napreže: „Spremao sam se da odem u kuću Kastnerovih... Da, krenuo sam u njihovu kuću da vratim jedan zalog." Spusti pogled na narukvicu koju je imao na ruci. „А zašto u tako kasne sate?"

Fogel se opet zamisli. „Morao sam da razgovaram s njima, da im nešto kažem..." Ali izgleda kao da je sečanje u njegovoj glavi nestalo. „Nešto?" „Da, ali..." Flores sačeka da mu se sečanje odblokira. Nije bio potpuno siguran da se Fogel pretvara - po njegovom mišljenju, postojala je neka vrsta prepreke koja je sprečavala specijalnog agenta da izbaci iz sebe ono što je imao u sebi. Staje to toliko značajno morao da saopšti Kastnerovima? Psihijatar je imao utisak da šta god da je bilo, morao je da ispriča šta se događalo mesecima pre toga. Stoga pokuša da ga navede da ponovo počne odatle. „Jeste li stvarno tražili Anu Lu, ili vas je činjenica što ste verovali da je već mrtva navela da tražite samo telo koje bi poslužilo kao dokaz da uhvatite eventualnog ubicu?" Fogel se nemočno osmehnu. Bio je to jasan znak da je saglasan. „Zašto to onda ne reči odmah? Zašto pothranjivati lažnu nadu?" Učini se da Fogel uzima pauzu da razmisli. „Prilikom nedavne ankete, na postavljeno pitanje o tome šta mora da bude cilj policijske istrage, večina ispitanih odgovorila je hvatanje krivca. Samo je mnogo manji procenat tvrdio da bi cilj policijske istrage morao da bude utvrđivanje istine.“ Fogel ustade iz fotelje u kojoj je sedeo. „Jeste li dobro razumeli ono što sam rekao? Niko ne želi istinu." „Šta mislite, zašto?" Policajac se za trenutak zamisli. „Zato što nam hvatanje krivca stvara iluziju da smo tada na sigurnom i da nam je, u suštini, to dovoljno. Ali postoji i bolji odgovor: zato što nas istina uvlači, čini nas saučesnicima." Fogel onda razjasni: „Jeste li zapazili da mediji i javno mnjenje, u krajnjoj liniji - svi mi, mislimo da krivac za neki zločin nije ljudsko biče? Kao da pripada nekoj tuđoj rasi, obdarenoj posebnom moči: da čini zlo. Ne primečujemo ga, ali ga činimo... herojem.” Poslednju rečenicu izgovori u največem zanosu. „Nasuprot tome, krivac je običan čovek, bez stvaralačkog elana, nesposoban da se istakne u masi. Ali ako to tako prihvatimo, onda moramo da priznamo da, u krajnjoj liniji, pomalo liči na nas.” Fogel je bio u pravu. Floresov pogled za trenutak pade na izgužvani čošak nekih starih novina u razbacanoj gomili na pisačem stolu. Psihijatar je tačno znao otkada taj dnevni list leži tu i savršeno dobro sečao se zašto ga nije bacio. U naslovu na prvoj strani bilo je jedno ime. Ime čudovišta u slučaju Kastner. U toku narednih dana, zatim nedelja i meseci, na te novine stavljene na sto nagomilali su se ostali papiri, brošure. Bila je to sudbina vesti koje su žive sahranjene. Na kraju krajeva, svi želimo da zaboravimo, pomisli u sebi psihijatar. Naročito on nije želeo da se podseča tragičnog plača Marije Kastner koji je, kako je vreme protkalo, postajao tiho, skoro nezapaženo jadikovanje. Flores je lično pratio porodicu od samog početka suočavanja s bolom. Borio se sa čutanjem i zatvorenošču Bruna Kastnera, pokušavao je da spreči Mariju da se postepeno uništava. Obavljao je svoj posao najbolje što je mogao, sve dok mu je to bratstvo dozvoljavalo. Onda je polako bio udaljen od te porodice. „Specijalni agente Fogelu, malopre ste rekli da ste večeras krenuli kod Kastnerovih da im

saopštite neku vest, ali se ne sečate koju.'' ,To je tačno.' „Ali se ne sećate ni da u toj kući više niko ne stanuje.” Izgleda da je ta vest pogodila Fogela kao udarac pesnicom u punom zamahu. „Niste mogli da to ne znate", nastavi psihijatar. „Dakle, kako se to dogodilo, jeste li to zaboravili?" Fogel zaćuta neko vreme, zatim tiho izgovori neke rečenice, nešto kao upozorenje. „Ima tu nečeg zlokobnog..." Flores oseti da ga podilazi jeza dok ga je ovaj drugi fiksirao pogledom pravo među oči. „Nešto kobno uvuklo se u vaše živote", nastavi policajac. „Ana Lu predstavljala je samo vrata, način da se uđe. Cista devojka, nesvesna: savršen žrtveni jarac... Ali zamisao koja stoji u osnovi njenog nestanka mnogo je pokvarenija." Fogel odmahnu glavom. „Isuviše je kasno za spašavanje. To nešto sada je već tu i nema nameru da ode." U tom trenutku začu se žestok i iznenadan udarac koji obojicu primora da se okrenu prema prozoru. Ali zaprepastilo ih je to što se napolju stvarno nije videlo ništa. Izgledalo je kao da su njihovi razgovori probudili neku sablast u magli, koja se sva besna umešala da ih ućutka. Flores onda ustade iz fotelje, ode da proveri prozor i otvori oba krila. Pogleda okolo, ne shvatajući, dok mu je ledena magla milovala lice. Onda primeti neku tamnu mrlju pored oluka. Bio je to jedan gavran. Probudio se usred noći, zamenio svetlost lampiona sa odsjajem u magli za dnevnu svetlost i uzleteo. Onda je verovatno izgubio orijentaciju i leteo, sve dok nije naleteo na prozorsko staklo. Gavrani su bili prve žrtve maglovitih noći: na desetine njih su se narednog jutra mogle pronaći na poljima ili ulicama. Flores ugleda kako se ptica još pokreće, dok joj je kljun nemoćno drhtao. Izgledalo je kao da hoće da nešto kaže. Zatim se zauvek smiri. Psihijatar zatvori prozor, vrati se i okrenu ka Fogelu. Nekoliko sekundi nijedan od njih dvojice ne progovori ni reć. „Kao što sam vam već rekao, posle svega što se dogodilo, mislio sam da se više nikada nećemo videti ovde", reće Flores. „То sam i ja mislio." „Istraga je bila katastrofa, zar ne?" „Tačno", priznade Fogel. „Ali i to se ponekad događa." Da je hteo da sazna zašto je policajac došao u Avešot u toj hladnoj i maglovitoj noći, Flores bi morao da ga primora da se suoći sa sopstvenim sablastima. „Ostajete li pri tome da niste krivi za neuspeh istrage?" „Samo sam obavljao svoj posao." „А šta bi to bilo?" isprovocira ga psihijatar. „Očigledno: da ućinim javnost srećnom", reće specijalni agent Fogel uz namerno lažni osmeh. Onda se opet uozbilji: „Svi imamo potrebu za nekim čudovištem, doktore. Svima nam je potrebno da se osetimo boljim od nekoga." Onaj čovek iz belog džipa, priseti se. „Ја sam mu samo pružio ono što su svi želeli." 22. decembar

Dan pre nestanka „Prvo pravilo svakog velikog romansijera jeste prepisivanje. Niko to ne priznaje, ali svi se nadahnjuju nekim prethodnim delom ili nekim drugim autorom." Loris Martini zagleda se u svoje učenike, pokušavajući da sazna da li bar većina njih pažljivo sluša. Neki su se smejali ili ćaskali. Čim bi se okrenuo, jedan par učenika dobacivao se lopticama od papira, uvereni da ih on ne primećuje. Međutim, profesor je voleo da uvek predaje lekcije stojeći, prolazeći između klupa. To je, po njegovom mišljenju, pojačavalo koncentraciju. Međutim, sve u svemu, atmosfera je tog jutra bila dosadna. To se uvek događalo poslednjeg dana pred božičnu pauzu. Škola je zatvarala svoje kapke dve-tri nedelje i učenici su se osećali kao da su već na raspustu. Morao je da smisli nešto, kako bi ih podstakao da učestvuju u nastavi. „Još nešto", reče onda. „Nisu heroji odlučujući za uspeh nekog dela. Zaboravite za trenutak književnost i pomislite na vaše video-igrice... Šta volite da radite u video-igricama?" Pitanje pobudi interesovanje odeljenja. Umeša se baš jedan od onih koji su bacali papirne loptice: „Da uništavamo stvari", povika oduševljeno. Svi se nasmejaše na njegovu dosetku. „Dobro", ohrabri ga odmah Martini. „I šta još?" „Da ubijamo", dodade jedan drugi učenik. „Odličan odgovor. Ali zašto volimo da ubijamo na virtuelan način?" Prisila, najzgodnija u odeljenju, podiže ruku da bude prozvana. Martini joj pokaza da može da odgovori. „Zato stoje u stvarnosti ubijanje zabranjeno.” „Bravo, Prisila", pohvali je nastavnik. Devojčica spusti pogled i osmehnu se, kao da joj je udeljen veliki kompliment. Jedan njen drug poče da oponaša njenu reakciju i da je zafrkava. Prisila mu uzvrati pokazivanjem srednjeg prsta. Martini je mogao da bude zadovoljan, doveo ih je do cilja koji je priželjkivao. „Vidite, zlo je pravi pokretač svake priče. Jedan roman, film ili video-igrica u kojima je sve dobro, ne bi bili interesantni... Zapamtite: zlo je ono što čini priču." „Dobri se ne sviđaju nikome", umeša se Lukas, koji je u školi bio poznat po slabim ocenama, posebno iz vladanja, i po tetovaži lobanje koja mu je provirivala iza uha. Možda se osečao prozvanim u tome, i pošto se dobri nisu sviđali nikome, konačno je pronašao priliku da se iskupi. Profesor se osečao čudno kad god bi postigao makar i mali rezultat sa odeljenjem. Bio je zadovoljan. I bilo je teško objasniti šta znači stiči do cilja koji bi se svakom učinio skromnim. Ali nije bilo tako za jednog nastavnika, za Borisa Martinija pogotovo. U tom trenutku bio je savršeno svestan da je u njihove glave usadio jednu ideju. I da ta ideja možda više neče nestati. Nešto što su saznali možda može biti zaboravljeno, ali jedna trenutno formirana misao u njihovim glavama može ponekad imati različite puteve. Ta ideja može ih pratiti čitavog života, makar ščučurena u nekom uglu mozga i onda se odjednom pojaviti kada se za to ukaže potreba. Loši su ti koji čine priču. Nije to bilo samo u literaturi. Tako je bilo i u životu. Kada su neke njegove kolege govorile o školskoj nastavi, koristile su izraze poput ljudski materijal, misleći na učenike, ili su pak bile sklone da se žale na njih i da uvode gvozdenu

disciplinu, što je obično moglo da se izbegne s krajnjom lakoćom. Kada je došao u školu, mnogi od njih su ga upozoravali, jasno mu stavljajući do znanja da je uzaludno previše očekivati, jer je srednji nivo prilično nesavršen. Martini je morao da prizna da u početku školske godine nije gajio prevelike nade u efekat svog rada s ljudskim materijalom. Ali kako su prolazile nedelje, pronašao je način da razbije njihovo nepoverenje i počeo je da postepeno stiče njihovu naklonost. U Avešotu su postojale dve vrste vrednosti: vera i novac. Mada su mnoge porodice činile deo bratstva, učenici su ismevali prvu i duboko poštovali drugu vrednost. Novac je bio stalni predmet rasprave među njima. Odrasli iz varoši, koji su se obogatili zahvaljujući rudarskoj kompaniji, razmetali su se svojim blagostanjem vozeći besne automobile ili noseći na ruci skupe satove. Bili su predmet divljenja i poštovanja najmlađih, koji su bili sve više skloni da sažaljevaju one koji ne mogu da priušte neki luksuz, pa makar to bili i njihovi roditelji. Mesto na kojem se najviše uočavala razlika između dve društvene kategorije na koje se delio Avešot bila je upravo škola. Deca najimućnijih bila su uvek odevena po poslednjoj modi i razmetala se najsavremenijim uređajima dostojnim divljenja, počev od najnovijeg modela smartfona. Sve je to vrlo često bio izvor napetosti. Događale su se i tuče u dvorištu, zbog navike da se potcenjuju oni koji ne mogu da priušte određene privilegije. Čak se dešavao i poneki slučaj krađe. Zato, kada se Martini pojavljivao u razredu u iznošenim sakoima od rebrastog somota, pohabanim na laktovima, u pantalonama od grubog pamuka i starim izobličenim klarks cipelama, izazivao je smeh učenika. Shvatio je da ne uživa njihovo poštovanje. I morao je da prizna da se za trenutak osetio neprimereno. Kao da je njegov život sa četrdeset tri godine potrošen u uzaludnoj potrazi za pogrešnim ciljem. „Neču vam davati zadatke za božični raspust.“ U odeljenju se začuše radosni poklici. „Između ostalog, i zato što znam da ih ne biste uradilU, dodade i prasnu u smeh. „Ali Hoću da u trenucima kada pravite pauzu u razbijanju izloga ili pljačkanju banaka, pročitate bar neku knjigu sa ovog spiska.“ Uze list papira s katedre da im ga pokaže. Nezadovoljstvo je bilo opšte. Samo jedan od učenika ne progovori ni reč. Sve vreme časa sedeo je glave nagnute nad klupu u dnu odeljenja, nešto pišuči ili žvrljajuči na velikoj svesci koju je uvek nosio sa sobom, zajedno s video-kamerom. Zatvoren u svom svetu u koji niko drugi ne može da uđe, čak ni njegovi drugovi, koji su, ga u stvari, izolovali. Martini je povremeno pokušavao da mu se približi, ali je uvek bivao odbijen. „Matija, da li je u redu da pročitaš bar jednu knjigu u naredne dve nedelje?“, pokuša da ga podstakne. Ovaj za trenutak podiže pogled s lista papira, pa se onda ponovo uvuče u sebe, ne dajuči nikakav odgovor. U tom trenutku zazvoni školsko zvono, koje je objavljivalo kraj časova. Matija brzo pokupi svoj ranac i skejt koji je držao ispod klupe i prvi izađe iz učionice. Martini se još jednom obrati učenicima, pre nego što če otiči. „Provedite lep Božič... i pokušajte da ne pravite previše štete okolo.“ U školskim hodnicima vladao je pravi krkljanac zbog učenika koji su žurili da izađu iz

zgrade. Neki su trčali izbegavajuči Martinija, koji je, naprotiv, išao normalnim korakom, sa zelenom torbom prebačenom preko ramena i rasejanog pogleda, kako je obično delovao. Začu da ga neko doziva. „Profesore Martini! Profesore!” Okrenu se i ugleda Prisilu, koja mu je dolazila u susret uz širok osmeh. Mada se uvek oblačila kao neki klipan, s onom zelenom vojničkom jaknom koja joj je bila preširoka i u martinkama u kojima je izgledala još viša, Martini je mislio da je veoma graciozna. Uspori korak da je sačeka. Prisila mu priđe. „Htela bih da vam kažem da sam već izabrala roman koji ču pročitati na raspustu”, izjavi s malo previše entuzijazma. „ Je li? A koji bi to bio?“ „Lolita." „Zašto je tvoj izbor pao baš na taj roman?“ Martini je očekivao da če reči da glavna junakinja, u suštini, liči na nju. „Zato što znam da moja majka to ne bi odobrila”, reče devojčica umesto toga. Martini se osmehnu zbog te motivacije. Na kraju krajeva, knjige su označavale bunt. „Onda, neka ti je sa srečom čitanje.“ Pokuša da ode i zbog toga što je već duže vreme primečivao da se Prisila zaljubila u njega, a to je zapazilo i njeno društvo. Zato je uvek nastojao da se ne zadržava previše s njom na javnom mestu, jer nije želeo da neko pomisli da je podstiče u tome. „Sačekajte, profesore, ima još nešto." Izgledala je posramljeno. „Znate li da ču sutra biti na televiziji? Izvlačim brojeve dobrotvorne tombole bratstva... To je samo lokalna televizija, ali se odnekud mora početi, zar ne?" Prisila je u više navrata izrazila želju da postane čuvena. Jednoga dana htela je da učestvuje u nekom rijalitiju, sledečeg da bude pevačica. U poslednje vreme uvrtela je sebi u glavu da če postati glumica. Nije imala jasne ideje kako da postigne uspeh, ali je to možda bio njen vapaj za pomoč, način da svima kaže da želi da pobegne iz Avešota, umesto da za koju godinu tu pronađe dečka, zabludelog kao i ona, s kojim če zatrudneti, što če je primorati da tu provede ostatak života. U suštini, doživeče sudbinu svoje majke. Martini je s njom razgovarao samo jednom, na sastanku nastavnika i roditelja. Bila je identična sa svojom kčerkom, samo starija. Mada je među njima bila razlika od petnaestak godina, Prisilina majka imala je duboke bore oko očiju, a u samom pogledu neku neizbrisivu tugu. Martini se sečao da je, kada ju je video, pomislio na kraljicu bala koja ostaje da igra u sali s dijademom i žezlom, pošto su se sve tla slavlja već pogasila i svi se vratili svojim kučama. Prisila je mnogo ličila na nju. Pošto je to znala, devojčica je bila među onima kojima se najviše udvaraju u školi. Ali su je i mnogo ogovarali. Na zidovima muškog toaleta čitala je poruke koje su bile namenjene njoj i njenoj majci. „Jesi li razgovarala s nekim o svojoj želji da glumiš?" Prisila iskrivi usta. „Moja majka ne bi se složila s tim, zato što su joj oni iz bratstva uvrteli u glavu da glumci imaju malo toga dobrog. Međutim, ona je kao vrlo mlada pokušala da bude foto-model. Nije pravedno da me sprečava da sledim svoj san samo zato što ona nije uspela da ostvari svoj."

Da, bilo je to apsolutno nepravedno. „Trebalo bi da studiraš glumu, možda bije tako ubedila.“ „Zašto, zar po vašem mišljenju nisam dovoljno lepa da ostvarim uspeh?“ Martini dobroćudno odmahnu glavom u znak prekora. „Pohađao sam pozorišne kurseve na univerzitetu.“ „Onda biste mogli da mi dajete časove. Molim vas, molim vas, molim vas!“ Oči devojke blistale su od ushićenja. Bilo je nemoguće reći ne. „U redu“, pristade Martini. „Ali moraćeš maksimalno da se potrudiš, inače će to biti samo proćerdano vreme.“ Prisila onda skinu ranac i spusti ga na pod. „Nećete se pokajati“, reče, dok je istrzala okrajak lista iz sveske i nešto zapisivala. „Ovde je broj mog mobilnog telefona. Pozvaćete me?“ Martini potvrdi klimanjem glavom i nasmeši se. Onda je vide kako se udaljava, srećna kao leptirić. „Srećan Božić, profo!“ Profesor osmotri broj na listiću, napisan hemijskom olovkom s rože mastilom. Prisila je dodala i jedno srdašce. Stavi ga u džep i nastavi ka izlazu. Na prostoru naspram škole neki učenici zadržali su se da se smeju i šale, a bilo je tu i mnoštvo onih koji su se trkali na skuterima. Za volanom jednog od njih bio je Lukas, buntovni učenik. Dok je Martini preturao po torbi tražeći ključeve od kola, dečak prođe pored njega i namerno ga okrznu. Onda se okrenu ka njemu: „Kada ćete promeniti tu krntiju, profo?“ Njegovi prijatelji se nasmejaše. Međutim, Loris Martini naučio je da ne obraća pažnju na Lukasove provokacije. Već su imali jednu nesuglasicu u prošlosti, kada ga je učenik opsovao. „Čim dobijem na lutriji", odgovori profesor zauzvrat, da podrži šalu. Onda konačno pronađe ključeve na dnu torbe i otključa vrata svog starog belog džipa. Dvadeset drugi decembar bio je jedan od najkraćih dana solarne godine. Kada je Martini stigao kući, sunčeva svetlost već je postepeno počela da zalazi. Pređe preko praga i ugleda je ispruženu na fotelji od bambusa pored prozora. Preko nogu joj je bilo prebačeno karirano ćebe i zaspala je s knjigom u rukama. Klea je bila tako lepa pri slaboj svetlosti sumraka, da mu se prosto steže srce. Njena smeđa kosa imala je crvenkasti sjaj. Međutim, senka joj je padala na pola lica, kao na nekoj slici. Hteo je da joj priđe i poljubi je u poluotvorene usne. Ali njegova žena izgledala je tako spokojno da nije imao hrabrosti da je probudi. Stavi torbu na drveni pod i sede na prvi stepenik stepenica koje su vodile na gornji sprat. Poče da je posmatra, držeći ruke sklopljene ispod brade. Bili su zajedno bar dvadeset godina, a upoznali su se dok su studirali na univerzitetu. Ona je studirala pravo, a on književnost. „Buduće sudije ili advokati obično se ne mešaju s onima koji smatraju da je književnost jedini način da se govori o svetu", rekla mu je na prvom sastanku. Nosila je naočari s jakim crnim okvirom, možda isuviše velikim za njeno lepo lice, mislio je on. Farmerke, crvenu majicu na kojoj se isticao logo fakulteta i par belih patika, istrošenih od upotrebe. Držala je knjige iz prava pripijene uz grudi, dok joj je jedan nestašni pramen kose uporno padao na čelo, a Klea ga je sklanjala duvajuči naviše. Jednog blistavog prolečnog dana nalazili su se u parku koji je okruživao univerzitetski kampus. Loris je imao na sebi neku staru sivu trenerku, tek je završio

svoj uobičajeni košarkaški trening četvrtkom ujutro i bio je sav znojav. Primetio ju je izdaleka dok se vračala u svoju sobu, i počeo da trči ka njoj kako bije stigao pre nego što ona uđe u žensku spavaonicu. Kosa joj je bila neuredna i jednom rukom naslonila se na zid zgrade sačinjen od opeke. Uprkos tome što je bio viši od nje, Klea nije izgledala ni najmanje uplašeno. Gledala ga je pravo u oči, delovalo je da je nije strah da mu kaže u lice ono što misli. I bila je ozbiljna. Buduće sudije ili advokati obično se ne mešaju s onima koji smatraju da je književnost jedini način da se govori o svetu... U početku mu je to delovalo kao šala, neka vrsta ljubavne čarke. „Naravno, ali to ne sprečava buduče sudije ili advokate da redovno jedu“, uzvratio je tada uz osmeh. Ona ga je u tom trenutku odmerila sumnjičavim pogledom. U tom njenom pogledu osečalo se upozorenje. Zar ovaj ovde misli da me je tako lako odvesti u krevet? Loris je osetio zlokobno škripanje sopstvenog ega koji samo što se nije srušio. „Hvala. Ali redovno jedem sama“, odgovorila je tada i okrenula mu leđa, a zatim se brzo popela uz stepenice koje su vodile ka ulazu. Ostao je prosto paralizovan od iznenađenja i razočaranja. Pa šta ova uobražena uobražava da je? Upoznali su se pre neko veče na jednoj skromnoj zabavi punoj alkohola i bajatih sendviča koju su organizovali oni sa odseka prirodnih nauka. Odmah ju je zapazio, s njenim crnim džemperom i kosom skupljenom na potiljku. Sve vreme tražio je izgovor da joj se približi. Prilika se ukazala kada ju je video kako razgovara s nekim tipom koga je jedva poznavao i čijeg se imena nije sečao - Maks ili Aleks, nije važno. Prišao im je uz izgovor da želi da ga pozdravi, u nadi da če ih upoznati. Tip je malo vrdao, možda zato što je i sam imao određene težnje. Na kraju je to i učinio, samo da bi je oslobodio neprijatnosti što mora da čuteči prisustvuje njihovom razgovoru. „ Ja sam Loris“, rekao je odmah i pružio joj ruku, kao da ona može da pobegne svakog trenutka. „К1еа“, odgovorila je i namrštila se - bio je to pokret koji joj je kasnije s godinama postao uobičajen: radoznalost pomešana sa sumnjičavošču. Verovatno se tako osečaju majmuni primati kada ih ljudi posmatraju u zoološkom vrtu, ali je za Lorisa to bilo čarobno. On nije gubio vreme i razmenili su neke osnovne informacije za početak razgovora. Koji fakultet pohađaš, odakle si, šta češ da radiš posle univerziteta. Zatim je tražio neko zajedničko interesovanje, neku tanku nit koja bi mogla da bude osnova za početak jednog odnosa. Stekao je određena zapažanja o njoj: prirodna lepota protkana nepotrebnom ohološču, inteligentna, ali bez želje da ponizi druge, naprednih ideja i trpeljiva, i najzad ponosna i nezavisna. Zaključio je da im je među tolikim temama zajednička samo košarka. Naravno, Loris je počeo da stručno raspravlja o načinu igre i igračima, a Klea je znala statistike i rezultate utakmica. Sampionat univerzitetskih kampusa nije predstavljao nikakvu tajnu za nju. Tako su pričali čitavo veče i čak je uspeo da je nasmeje nekoliko puta. Bio je siguran da ne bi bilo problema ako bi je pozvao da izađu zajedno, ali nije hteo da se odmah upušta u taj poduhvat. Sledeći put, rekao je u sebi. Zato što s takvom devojkom nije bilo potrebno žuriti.

Ali onaj jutarnji epilog ispred ženske spavaonice bio je sasvim neočekivan. Ona ga je hladno, gotovo neprijatno odbila. Staviše, sigurno neprijatno. I Loris više nije mnogo razmišljao da je u sebi pošalje na ono mesto. Pokazalo se, međutim, da je to odbijanje teško podneo. Narednih dana razmišljao je o tome, povremeno odmahujući glavom uz osmeh, ali često besno, zbog apsurdnosti scene. Nije ni primetio, a mali crv sumnje uvukao se u njegovu svest i stvorio prazninu koja je zahtevala da bude popunjena. Nije mogao da je zaboravi. Onda donese najluđu odluku u svom životu. U robnoj kući kupi plavo odelo, belu košulju i neodgovarajuću crvenu kravatu. Začešlja unazad neposlušne pramenove kose i pošto je investirao, za njegove finansije, preveliku sumu novca u buket crvenih ruža, u devet sati ujutro pojavi se ispred učionice u kojoj su se održavala predavanja komparativnog prava. I stade da čeka. Kada u vreme početka časa gomila studenata kao pomahnitala reka koja plavi sve pred sobom nagrnu u hodnik, Loris ne uzmače. Izdrža to stoički i nastavi da nepomično stoji usred te matice, u očekivanju da presretne tačno određeni pogled. Kada se to dogodi, Klea u istom trenu shvati da je on tu zbog nje. Priđe mu bez oklevanja. Loris joj pruži cveće, sav ozbiljan. „Da li dozvoljavaš da te pozovem na večeru?“ Ona osmotri poklon, onda se zagleda u njega namrštenog čela. U poređenju s onim kada je to učinio prvi put, kada ju je to pitao obučen u trenerku, znojav posle partije basketa i s izrazom lica nekog ko očekuje pozitivan odgovor kao nešto što se razume samo po sebi, Loris se ovog puta potrudio da pokaže koliko je poštuje i koliko mu je stalo da izađe s njom, po cenu da rizikuje da ispadne smešan. Kleino lice razvuče se u osmeh. „Naravno", reče. Dok se prisečao te epizode, posmatrajuči je kako spava dok joj zimsko sunce na zalasku miluje lice, Loris Martini pomisli da poprilično dugo nije video osmeh kao ovaj na njenim usnama. I ta pomisao ga zabole. Došli su u dolinu pre šest meseci. Ona je predložila da se presele. On je našao jedno slobodno mesto u Avešotu i preselili su se bez previše razmišljanja. Nije bio siguran da je mala planinska varoš pravo mesto za ponovni početak, ali tako je kako je. Klea je bila rešena i odlučna u izboru da krenu, ali se sada Martini pribojavao da njegova žena nije srečna. Zbog toga ju je proučavao s odstojanja, pokušavajuči da primeti znake nečega što nije u redu. Možda se sve dogodilo u prevelikoj žurbi. Možda su, na kraju krajeva, samo pobegli od nečega. Nečega, reče u sebi. Da, za sve je krivo to nešto. Klea poče da se budi. Najpre lagano otvori oči, zatim ispusti knjigu koju je držala u krilu i raširi ruke da se protegne. Usred tog pokreta zastade, pošto ga primeti. „Hej", pozdravi ga uz nešto što je podsečalo na osmeh. „Hej", odgovori on, sedeči na stepenicama. „Otkad si tu?" „Tek sam stigao", šlaga. „Nisam hteo da te uznemiravam." Klea skloni šareno vuneno čebe i pogleda na sat. „Uh, mora da sam poduže spavala." Zatim pritisnu rukom grudi i uzdrhta. „Zar nije malo hladnjikavo ovde?" „Možda grejanje još nije počelo." U stvari, tog jutra pomerio je tajmer za neki sat kasnije.

Poslednji račun za struju bio je prilično papren. „Odmah ču da se pobrinem za to, a upaliču i peč", reče dok je ustajao sa stepenika. „Nisi videla Moniku?" „Mislim da je u svojoj sobi", odgovori Klea uz zabrinut izraz lica. „U njenim godinama nije dobro izolovati se, kao što ona čini." „А kakva si ti bila u njenim godinama?", upita on, pokušavajuči da smiri napetost. „Imala sam prijatelje", odgovori ona ljutito. „Ја sam, naprotiv, imao masku od bubuljica i sve vreme provodio sam u drndanju po gitari. Zamisli, verovao sam da ču biti prihvačen ako naučim da sviram." Klea se, međutim, nije dala. Bila je stvarno zabrinuta za kčerku. „Da li nešto krije od nas, šta misliš?" „Da, ali ne mislim da je to neki problem", bio je samouveren Martini. „Normalno je da ima tajne sa svojih šesnaest godina." 23. decembar Dan nestanka U šest sati ujutro još je bilo mračno. Martini se rano probudio. Dok su njegova žena i kćerka spavale, pripremio je sebi kafu i ispijao je stojeći, naslonjen na kuhinjski ormarić, uživajući u žućkastom ambijentu koju je stvarala lampa obešena iznad stola za ručavanje. Lagano i zadubljen u sopstvene misli. Obukao je kombinezon i cipele za pešačenje, jer je prethodne večeri saopštio Klei da če iči na izlet visoko gore u planinu. Izađe iz kuće oko sedam. Napolju je bilo hladno, ali prijatno. Vazduh je bio oštar, a mirisi šume spustili su se sve do doline, donoseći na trenutke neprijatna isparenja koja su poticala od rovokopača. Ubaci ranac u džip i začu da ga neko doziva. „Hej, Martini!" S druge strane ulice, komšija mu je davao znak podignutom rukom. Loris odgovori na pozdrav. Odevisi su odmah bili ljubazni s njim i Kleom. Muž i žena bili su njihovih godina, mada su njihova deca bila mnogo manja od Monike. Koliko je Martini shvatio, on se bavio građevinarstvom, ali je čuo kako se priča da je kapital stekao prodajom zemljišta rudarskoj kompaniji. Bio je podozriv, ali u suštini bezazlen. Supruga je bila jedva primetna i uštogljena, izgledala je kao da je izašla s reklame za domaćice iz pedesetih godina prošlog veka. „Gde li si to lepo krenuo?", upita Odevis. „Idem prvo u laganu šetnju, zatim nastavljam ka istočnoj padini. Nisam je nikada istraživao.” „Dođavola, sledeći put možda ću poći s tobom. Trebalo bi da skinem koji kilogram.” Nasmeja se i potapša po ispupćenom stomaku. „Ја, naprotiv, danas vodim kuće u šetnju", reće i pokaza na garažu sa širom otvorenim vratima i plavim poršeom koji je bio tu parkiran. Bila je to samo poslednja u nizu skupocenih igračaka koje je kupio, zato što je Odevis voleo da troši novac i da se pokazuje. „Možda ću sledeći put krenuti i ja s tobom", odgovori mu Martini. Covek se opet nasmeja. „Onda, sve je dogovoreno za Božić?" „Naravno."

„Baš nam je stalo da dođete kod nas", naglasio je. Klea je prihvatila poziv bez konsultovanja s njim, ali joj Martini nije ništa zamerio. Njegova žena provodila je dane u kući i bilo je razumljivo što je htela da se malo socijalizuje. Osim toga, ćinilo mu se da su Odevisovi u potrazi za novim prijateljima, možda i zato što su zbog njihovog novog naćina života odnosi sa starim poznanicima bili pomalo zahladneli. „Dobro, onda neka ti je sa srećom to tvoje klipsanje", reće ćovek dok se upućivao ka poršeu. Profesor ponovi pozdrav i požuri da uđe u svoj stari beli džip koji je već sakupio previše kilometara i poćeo da odaje nedvosmislene znake umora u obliku bućnih vibracija i vrlo gustih izduvnih gasova. Upali motor i udalji se ka planinama, dok je noćna tama u međuvremenu počinjala da se razilazi. Kada se vratio, opet je vladao mrak. Otvori ulazna vrata i zapahnu ga prepoznatljiv miris supe i pečenja. Bilo je skoro osam sati uveče i taj prijatni miris bio je predigra zaslužene nagrade posle napornog dana. „Ја sam“, najavi se, ali niko ne odgovori. Hodnik je osvetljavala samo svetlost koja je dopirala iz kuhinje, a buka koju je stvarala peč sigurno je sprečavala Kleu da ga čuje. Martini odloži ranac na pod i izu cipele, da ne isprlja pod. Bio je sav blatnjav, leva ruka bila mu je obavijena zavojima, ali je i dalje krvarila. Sakrije iza leđa i bos krenu prema kuhinji. Kao što je i sumnjao, Klea je bila potpuno zauzeta šporetom, ali je povremeno gledala na mali televizor koji je stajao na zidnom ormariču. Martini joj priđe s leđa. „Zdravo“, reče, nastoječi da je ne prepadne. Klea se samo za trenutak okrenu. „Zdravo“, odgovori i opet se koncentrisa na televizor. „Kasniš.“ Rečenica je bila izgovorena tek tako, bez prave namere da ga prekori. Njegova žena je, izgleda, mislila na nešto drugo. „Pokušala sam da te dobijem na mobilni telefon čitavo popodne”, dodade. Martini poče da pretražuje po džepu u jakni i izvuče aparat. Ekran je bio isključen. „Verovatno se ispraznio u planini, a ja to nisam primetio. Izvini.“ Klea ga nije ni slušala. Da, njen ton jeste bio drugačiji, Loris je odmah primečivao kada je zabrinuta zbog nečega. Stade pored nje i okrznu joj vrat kratkim poljupcem. Klea ispruži ruku da ga pomiluje, ali u međuvremenu nije skidala pogled s televizijskog ekrana. „U Avešotu je nestala jedna devojčica“, reče, pokazujuči na lokalni dnevnik. Buka koja je dopirala iz peči prigušivala je glas spikera. Martini se naže preko njenog ramena i pogleda. „Kada se to dogodilo?" „Рге samo koji sat, posle podne." „Ра dobro, možda je malo prerano da se tvrdi da je nestala", reče da bije smirio. Klea se okrenu da ga pogleda, delovala je zabrinuto. „Već je traže." „Možda je samo otišla od kuće. Verovatno se posvađala sa svojima." „Izgleda da nije", uzvrati ona. „Deca u tom uzrastu stalno beže. Ja ih poznajem, imam posla s njima svakog dana. Videćeš, vratiće se čim joj ponestane para. Uvek previše uzimaš stvari k srcu."

„Ima godina isto kao naša kćerka." Martini onda shvati odakle potiče tolika strepnja. Obuhvati je oko pojasa, privuče sebi i poče da joj govori, kako je samo on znao: „Slušaj, to je samo vest lokalne stanice; da je stvarno nešto ozbiljno, o tome bi govorile sve vesti na televiziji." Učini se da se Klea malo smirila. „Možda si u pravu", priznade. „Ipak, išla je u tvoju školu." U tom trenutku na ekranu se pojavi slika pegave adolescentkinje riđe kose. Martini se zagleda u nju, pa onda odmahnu glavom. „Nije jedna od mojih učenica." „Sta si to uradio?" Profesor je već zaboravio na zavijenu ruku, a Klea je to primetila. „Oh, ništa ozbiljno", pokuša da umanji važnost povrede. Ona ga uze za ruku i poče bolje da zagleda povređeni dlan. „Ali izgleda da dosta krvari." „Okliznuo sam se niz padinu, pa sam se, da bih se zaustavio, uhvatio za granu koja je virila iz zemlje i posekao se. Ali to je samo površinski, ništa naročito." „Zašto ne odeš u hitnu pomoč? Možda bi trebalo da ti to ušiju." Martini izvuče ruku. „Ма ne, nema potrebe. Nije to ništa, smiri se. Sada ču da očistim ranu, promenim zavoj i videčeš da če sama zarasti." Klea prekrsti ruke i mrko ga pogleda. „Uvek ona ista tvrdoglavost, nikada ne uradiš kako ti se kaže." Martini sleže ramenima. „Zato što se ti tako naljutiš i postaneš još lepša." Klea odmahnu glavom, ali pokušaj da ga grdi poče da se pretvara u osmeh. „Bolje idi da se umiješ, smrdiš kao planinski jarac." Profesor prinese povređenu ruku čelu i pozdravi je po vojnički: „ Razume m!" „I požuri, jer če ubrzo večera", opomenu ga Klea dok se udaljavala ka hodniku. U dnevnoj sobi muž i žena čutke su se gledali, dok se večera na stolu hladila. „Sada idem gore i čuče me ona", zapreti Klea. Profesor ispruži ruku da pomiluje njenu. „Pusti, ubrzo če siči." „Zvala sam je pre dvadeset minuta i posle toga išao si da joj kucaš na vrata sobe. Umorna sam od čekanja." Hteo je da joj kaže da samo pogoršava situaciju, ali je uvek strepeo da se upliće u osetljive žučne rasprave između majke i kćerke. Klea i Monika pronašle su samo njima svojstven način komunikacije. Cesto su se sukobljavale, čak i zbog beznačajnih pitanja. Ipak su najčešće sklapale neku vrstu prećutnog primirja, zato što su obe bile ponosne, ali se svakako moralo nastaviti sa životom pod istim krovom. Začuše kako se vrata devojčine sobe zatvaraju, zatim njene korake na stepenicama. Monika se pojavi u dnevnoj sobi sva skupljena u prevelikom džemperu, obučena potpuno u crno, uključujući liniju izvučenu olovkom ispod očiju, a koja je kvarila inače presladak pogled. Možda je to zbog toga kroz šta prolazi, pomisli Martini. Objašnjavao je supruzi da njihova kćerka prolazi kroz svoju dark fazu, ali je ova uzvraćala da ta faza malo predugo traje. „Izgleda kao neka udovica, ne podnosim to", govorila je. Bile su identične, ne samo po izgledu. Martini je smatrao da kćerka izgleda kao majka dok je bila mlada i da imaju isti način

pristupanja svetu. Monika sede za sto, a da ih ne udostoji pogleda. Spuštene glave, sa šiškama koje su joj padale na oči, kao s neba poručen zaštitni ekran. Njeno ćutanje je svaki put bilo praćeno izazivačkim držanjem. Martini iseče pečenje i posluži porcije, ostavljajući poslednju za sebe. Za to vreme pokušavao je da skrene Klei pažnju da je ne napada prekorima, ali je po izrazu njenog lica mogao da zaključi da samo što nije eksplodirala. „Onda, kako je bilo danas?", upita kćerku, pre nego što izbije svađa. „Uobičajeno", sledio je lakonski odgovor. „Saznao sam da je bilo neko iznenadno ispitivanje iz matematike.” „Da," Monika se igrala viljuškom u tanjim, neprekidno pomerajući jelo i prinoseći ustima samo male komadiće. „Jesu li te ispitivali?" „Da." „Koju si ocenu dobila?" „Šesticu." Bezvoljni glas bio je namerno izazivački, uostalom, kao i šturi odgovori. Martini nije osećao potrebu da je osuđuje. Na kraju krajeva, bila je jedina koja nije imala nikakvog uticaja prilikom odlučivanja o preseljenju u Avešot. Niti su joj pružili objašnjenje o razlozima za to. Monika nije imala drugog izbora nego da se povinuje nerazumljivoj i apsurdnoj odluci svojih roditelja, ali je bila isuviše lukava da ne bi shvatila da se od nje traži da plati cenu jednog bekstva. Ono, priseti se Martini. „Trebalo bi da pokušaš da radiš nešto, Monika", napade je Klea. „Ne možeš da lenčariš u svojoj sobi čitavo popodne." Martini primeti da njegova kćerka ne odgovara. Ali supruga nije imala nameru da odustane. „Bavi se nekom aktivnošću, bilo kojom. Idi na klizanje, upiši se na gimnastiku, izaberi neki muzički instrument." „А ko će da mi plaća časove?" Monika je podigla glavu s tanjira i sada joj je pogled bio prikovan za majku. Ali Martini je znao da je optužba koju je izgovorila, u stvari, bila upućena njemu. „Pronaći ćemo neki način, zar ne, Boris?" „Da, naravno.” Njegov odgovor, međutim, nije bio od onih koji ohrabruju. Monika je bila u pravu: s njegovom platom nisu to mogli da priušte. „Ne možeš uvek da budeš sama.” „Uvek mogu da odem kod onih iz bratstva. Tamo je poseta besplatna'', uzvrati ona uz zajedljivi sarkazam. „Kažem samo da je potrebno da stičeš prijatelje.'' Monika tresnu pesnicom o sto i posuđe zazveča. „Imala sam prijatelje, ali pogodi šta se dogodilo? Morala sam da ih napustim.'' „Ра dobro, ubrzo ćeš steći nove'', pokuša da izvrda Klea.

Martini primeti kod nje malo popuštanje, kao da nije znala kako da se izbori sa kćerkom. „Hoću da se vratim, hoću da se vratim kući'', bunila se devojćica. „Sada je ovo naša kuća, htela ti to ili ne.'' Još jednom su Kleine reći bile jake, ali glas kojim ih je izgovarala odavao je nemoć. Monika onda ustade od stola i potrća uza stepenice, da se opet zavuće u sobu. Ubrzo zatim zaćuše odozdo kako se zalupiše vrata. Nasta kratka tišina. „Nije ćak ni završila jelo'', reće Klea, gledajući u još pun kćerkin tanjir. „Polako, kasnije ću se popeti kod nje i odneću joj nešto.'' „Ne razumem zašto je tako neprijateljski raspoložena.'' Ali Klea je to odlično znala, Martini je bio siguran u to. Kao što je bio ubeđen da će kćerka iz inata odbiti jelo koje joj bude odneo. Nekada nije bilo tako. Nekada je on uspevao da posreduje između majke i kćerke. Ipak se osećao kao neki stranac koji živi s njima dvema, neko ko brije lice, a ne noge, ko ne plane za svaku sitnicu makar jedne nedelje u toku meseca i ko povremeno pokušava da kaže svoje. S Monikom je uloga ćutljivog ali razumnog oca uvek funkcionisala. Onda je nešto puklo u njihovoj porodici. Međutim, bio je ubeđen da će moći da dovede stvari u red. Primeti da Klea samo što nije zaplakala. Umeo je da razazna kada joj naviru suze zbog nervoze. Međutim, ovog puta to su bile suze bola. To je zbog nestale devojćice, reće u sebi. Misli da se to može dogoditi i našoj kćerki, jer je ona više ne poznaje dovoljno. Martini oseti krivicu. Zato što je bio samo profesor srednje škole, zato što je imao mizernu platu, zato što nije umeo da ponudi bolju alternativu života dvema ženskim osobama koje je voleo najviše na svetu i, najzad, zato što je svoju porodicu zatvorio među planinama, u Avešotu. Klea nastavi da jede, ali suze poćeše da joj klize niz obraze. Martini nije želeo da je više gleda u tom stanju. Da, sve će dovesti u red. Dovešće sve na svoje mesto, zakle se u sebi. 25. decembar Dva dana posle nestanka U božično jutro centar Avešota bio je pun ljudi. Izgleda da su svi odlučili da kupe poklone tek u poslednjem trenutku. Martini se provlačio između polica s knjigama u jednoj knjižari, odmeravajuči pogledom romane u potrazi za nečim što bi pročitao za vreme raspusta. Morao je da izvrši ispravku zadataka i kasnio je sa zaključenjem ocena za tromesečje, ali nije želeo da odustane od namere da odvoji malo vremena samo za sebe. U stvari, bilo je mnogo toga da se uradi po kuči. Bili su to sitni posliči koje je stalno odlagao i bio je siguran da če ga Klea podsetiti da treba da ih završi. Kao, na primer, letnjikovac u vrtu. Kada su odabrali da žive ovde, njegova žena zaljubila se baš u mali zeleni prostor iza kuče. Mislila je da obrađuje vrt i gaji ruže. Letnjikovac je bio zapušten, ali joj je Loris predložio da ga pretvore u staklenik. Na njegovu žalost, Klea je taj predlog dočekala s previše oduševljenja. Očekivalo se da se neče čekati leto da se završi rekonstrukcija, već da če sve biti gotovo u toku same zime. Sledovalo mu je nekoliko sati napolju na hladnoči, ali je sve to

vredelo truda, samo da vidi osmeh prepun zahvalnosti na njenom licu. U tom trenutku ugleda Kleu kako ulazi u radnju i traži ga, lutajuči pogledom po prolazima između rafova. Dade joj znak. Žena je nosila kesicu zavezanu ukrasnom mašnom, a oči su joj blistale. „Onda, jesi li ih pronašla”, upita je kada dođe do njega. Ona oduševljeno potvrdi. „Baš one koje je želela.“ „Dobro“, saglasi se on. „Tako če prestati da nas mrzi... Bar malo.“ Nasmejaše se. „А šta ti želiš?“ Ona ga obuhvati rukama oko struka. „Ја sam već dobila svoj poklon.“ „Ha jde, ipak ćemo pronaći nešto.“ „Nemam želje i ne težim za nekim zadovoljstvom. Dovoljno mi je ono što imam od tebe i što od tebe mogu imati“, odgovori. „Prestani da neumesno citiraš Sekspira i reci mi šta želiš.“ Primeti da je osmeh nestao sa ženinog lica. Klea je spazila nešto iza njegovih leđa. Martini se okrenu. Nedaleko od njih vlasnica knjižare lepila je iza kase letak sa slikom nestale devojćice. „Ne mogu da zamislim kako se osećaju Kastnerovi“, obraćala se jednoj mušteriji. „Protiću sati, a da ne znaju šta se desilo s njihovom kćerkom.” „Kakva tragedija”, složi se ova druga. Martini prstima nežno dohvati ženinu bradu i primora je da se ponovo okrene u njegovom pravcu. „Hoćeš li da krenemo?” Ona potvrdno klimnu glavom i ujede se za donju usnu. Malo kasnije profesor izađe iz samoposluge s kolicima prepunim raznih proizvoda. Iskoristili su božićne popuste da kupe namirnice bar za naredni mesec. Posle njegovog podužeg navaljivanja, Klea je odlučila da u jednoj prodavnici odeće pogleda i izabere neki poklon. On ju je ćekao, nadajući se da će je videti kako izlazi s nećim u rukama. Dok je stajao, zagleda se u levu, zavijenu ruku. Bolela ga je ćitave noći i bio je prinuđen da uzme lek protiv bolova, ali ni to nije bilo dovoljno da zaspi. Tog jutra opet je promenio zavoj, ali mu je bio potreban antibiotik, jer je postojao rizik da mu se rana inficira. Zaboravi na ruku, zato što u daljini ugleda jedno poznato lice. Prisila je sedela na naslonu klupice pored kioska s viršlama i gluvarila s nekoliko prijatelja. Salili su se, ali su delovali mrzovoljno. Martini se malo duže zagleda u svoju najzgodniju učenicu. Zvakala je žvakaču gumu i povremeno grickala nokte. Jedan dečko šapnu joj nešto na uho, a ona se pakosno nasmeši. „Verujem da sam upotrebila svu svoju maštu da u toj radnji pronađem nešto što če mi se stvarno svideti." Sada je došao red na Kleu da govori i privuče muževljevu pažnju. Pokaza mu crvenu kesicu. „Та-daa", oglasi se. „Sta je to?" „Marama od najfinijih akrilnih vlakana." Martini je poljubi u usta. „Nisam sumnjao da češ imati zamerku i na poklon koji si sama odabrala." Klea ga uze za zdravu ruku i gurnu kolica. Izgledala je srečno.

„Uvek kažem: u poslovima treba iskoristiti svaku priliku." Odevis je govorio i za to vreme žaračem raspirivao vatru velikog kamenog kamina. Loris i Klea sedeli su na belim sofama u dnevnoj sobi. Ispod njihovih nogu stajao je tepih iste boje, a na njemu stakleni stočič. Na stolu iza njih bogato postavljena trpeza sa ostacima božičnog ručka i crvene svece stavljene kao ukras, koje su lagano dogorevale. Bilo je tu i veliko okičeno božično drvo koje je dopiralo sve do plafona. Uopšte, sve u toj kuči imalo je raskošan, ali i kičast izgled. „Da se ne hvalim, ja sam uvek shvatao šta donosi novac", naglasi komšija da potkrepi tezu koju je izneo malopre. „То je pitanje instinkta. Neki ga imaju, neki ne." Martini i njegova žena se saglasiše, zato što nisu znali šta drugo da kažu. „Evo kafe“, najavi cvrkutavo gospođa Odevis, noseći srebrni poslužavnik sa šoljicama. Martini nije mogao a da ne primeti da je na sebi još imala ogrlicu od zlata i brilijanata koju joj je muž poklonio, mada bi mogla da bude malo obzirnija imajući u vidu situaciju, i da se time previše ne hvališe. Otvaranje paketića obavljeno je u njihovom prisustvu, pre nego što su seli za sto. Odevisovi nisu brinuli za neprijatnost koju će to izazvati kod njihovih gostiju. Hteli su da se razmeću svojim skupocenim stvarima. Martini je kipteo od besa, ali mu Klea još nije davala znak da odu. Ko zna zašto? - zapita se u sebi. Možda je njegovoj ženi stvarno stalo do prijateljstva s tim skorojevićima. Dok su razgovarali, deca tog bračnog para, dećak od deset i devojćica od dvanaest godina, igrali su se tastaturom video-igrica, povezanom s velikim ekranom plazma-televizora. Jaćina zvuka neke pucaćine bila je previsoka, ali im niko nije rekao da bi trebalo da budu tiši. Monika je za to vreme sedela zavaljena u fotelji, s nogama podignutim na naslon, dok je na njima imala par upadljivih najnovijih crvenih martinki. Bio je to poklon njenih roditelja za Božić koji nije ni okrznuo njen oklop i sada je petljala po mobilnom telefonu, ne progovorivši ni reć najmanje tri sata. „Ima onih koji kažu da je rudnik ubio privredu doline, ali to je velika glupost”, nastavi Odevis. „Ро mom mišljenju, sami ljudi krivi su što nisu znali da budu pametni i da to iskoriste.“ Onda se obrati Klei: „Uzgred, ćuo sam da si se bavila advokaturom pre preseljenja u Avešot.“ „Da", potvrdi ona pomalo nerado. „Radila sam u jednoj ortačkoj kancelariji u gradu.“ „I nisi pomišljala da ponovo započneš ovde?'' Klea se potrudi da izbegne suprugov pogled. „То je teško u mestu koje nedovoljno poznaješ.'' Istina je bila da bi otvaranje kancelarije bilo isuviše skupo. „Onda hoću da ti nešto predložim.” Covek se nasmeši svojoj ženi, koja ga ohrabri da nastavi. „Dođi da radiš za mene, uvek postoji potreba za nekim ko bi proveravao pravnu papirologiju. Bila bi savršena kao sekretarica.” Klea, zatečena, ne reče ništa. Osečala se neprijatno. Bilo je sitnih prepirki s mužem zato što je insistirala na tome da potraži posao. Martini nije želeo da se zadovolji mestom prodavačice, a posao sekretarice sigurno nije predstavljao korak napred. „Mnogo ti hvala'', reče najzad uz namešten osmeh. „Ali zasad ču radije da se posvetim kuči, ima još dosta toga da se uradi - izgleda da se preseljenja nikada ne završavaju.''

U tom trenutku Martini primeti da je njegova kčerka odjednom izgubila interesovanje za mobilni telefon, pa podiže glavu k nebu u znak prekora, i zagleda se u majku pogledom koji je jasno izražavao optužbu. Predlog i njegovo odbijanje stvorili su nelagodnu situaciju među prisutnima. Rešenje dođe kao dar s neba u vidu zvonjave kučnog telefona. Odevis ode da se javi i pošto je razmenio nekoliko šala s tajanstvenim sagovornikom, završi razgovor i dočepa se daljinskog upravljača plazma-televizora. „Bio je to gradonačelnik", saopšti. „Rekao mi je da pogledam nešto na televiziji.” Zatim promeni kanal, ne obraćajući pažnju na proteste dece koja su i dalje bila zauzeta video-igricom. Na ekranu se pojaviše izmučena lica Marije i Bruna Kastnera. Otac nestale devojčice pokazivao je u objektiv televizijske kamere fotografiju kćerke u beloj tunici i s drvenim raspećem. Majka je čvrsto gledala u kameru. „Naša kćerka Ana Lu prijatna je devojka, oni koji je poznaju znaju da ima veliko srce. Voli mačiće i ima poverenja u ljude. Zbog toga se danas obraćamo i onima koji je nisu upoznali u ovih njenih prvih šesnaest godina života: ako ste je videli ili znate gde se nalazi, pomozite nam da je vratimo kući.” U dnevnoj sobi Odevisovih, verovatno kao i u drugim kućama u Avešotu, slavljenička atmosfera nestade. Martini se lagano okrenu ka svojoj ženi, koja je razrogačenih očiju punih straha posmatrala onu ženu kao da gleda samu sebe u ogledalu. Kada se Marija Kastner zatim obrati direktno kćerki, božična toplina ispari u trenu, ostavljajući samo hladnu slutnju u srcima svih prisutnih. „Ana Lu... mama, tata i tvoja braća mnogo te vole. Gde god da si, nadam se da će do tebe dopreti naš glas i naša ljubav. A kada se vratiš kući, poklonićemo ti mače koje toliko želiš, Ana Lu, obećavam ti to... Neka te Gospod čuva, malena moja.'' Odevis isključi televizor i posluži se čašom viskija iz pokretnog bara. „Gradonačelnik kaže da je u Avešot već stigla poveća grupa policajaca koji će da koordiniraju potragu. Jedna od onih koje se često viđaju na televiziji.'' „Bar se nešto preduzima", reče njegova žena. „Ne čini mi se da su se lokalne vlasti do sada angažovale u potrazi.” „Oni su dobri samo u tome da pišu kazne", Odevis je znao nešto o tome, zato što ih je često plačao zbog prekoračenja brzine svojim poršeom. Martini je slušao i ispijao kafu, ne mešajuči se. „Ipak", nastavi komšija, „ја ne verujem u priču o lažnoj svetici svake kuče i crkve o kojoj se priča okolo. Po mom mišljenju, ta Ana Lu je nešto sakrila." „Ali kako možeš da kažeš takvo nešto?", Klea je bila ogorčena. „Zato što je uvek tako. Možda je pobegla zato što je zatrudnela s nekim. To se događa u tim godinama, vode ljubav i kaju se kada je isuviše kasno." „I gde bi onda sada, po tvom mišljenju, mogla da bude?", upita Klea, pokušavajuči da obori tako apsurdnu verziju događaja. „Otkud ja znam?", reče čovek šireči ruke. „Onda če se vratiti nazad, pa če roditelji i oni iz bratstva pokušati da sve zataškaju." Klea zgrabi suprugovu ruku, onu sa zavojem. Steže je, ne obaziruči se na povredu.

Martini izdrža bol, nije želeo da se njegova žena svađa. Uvek je moglo da se nauči dosta toga od ograničenih ljudi kakav je Odevis. I zaista, odmah zatim komšija završi svoje remek-delo logike. „Ја kažem da ima veze s nekim od onih doseljenika iz neke od zemalja van Evropske unije koji povremeno dolaze u potrazi za poslom. Da se razumemo: nisam rasista. Ali bi, po mom mišljenju, trebalo zabraniti ulazak osobama koje dolaze iz zemalja u kojima je seks zabranjen. Naravno da posle hoće da daju oduška svojim potrebama na našim kćerkama.” Ko zna zašto rasisti, pre nego što to izgovore, osećaju potrebu da prethodno kažu da oni to nisu? - pomisli Martini. Klea samo što nije eksplodirala, ali mu se Odevis, kao poručen, obrati: „Sta ti misliš o tome, Lorise?" Profesor razmisli za trenutak, pre nego što odgovori: „Pre neki dan, kada sam s Kleom komentarisao tu vest, rekao sam joj da je Ana Lu verovatno pobegla od kuće i da će se sve srediti za kratko vreme. Sada mi se ćini da je ipak proteklo isuviše mnogo sati... U svakom slučaju, ne može se isključiti mogućnost da se devojci nešto dogodilo.” „Da, ali šta je to nešto?'' navaljivao je Odevis. Martini je znao da će ono što se spremao da kaže pojačati Kleinu strepnju. „Ја sam roditelj, a roditelj koji je uz to očajan uvek gaji tračak nade, međutim... Međutim, Kastnerovi bi trebalo da se pripreme za najgore.'' Zbog te tvrdnje svi najednom zaćutaše. Nije to bio toliko zbog smisla tih reći koliko zbog tona kojim ih je izgovorio Martini. Bio je to uverljiv ton, lišen neizvesnosti. „Onda, ponavljamo dogodine?'', predloži komšija koji se rukom oslonio na ženino rame dok je stajao na pragu njihove sjajne nakinđurene vile. „Naravno", potvrdi profesor, ne baš uverljivo. Monika se već vratila kući, dok su se on i Klea zadržali da se pozdrave s bračnim parom domaćina. „Dobro", reče Odevis. „Onda je dogovoreno." Martini i njegova žena krenuše zagrljeni. Dok su prelazili preko ulice, začuše kako se za njima zatvaraju vrata. Klea se onda malo previše naglo udalji od supruga. „Staje? Sta sam uradio?" Ona se okrenu, bila je ljuta. „То je zato što mi je predložio posao sekretarice, zar ne?" „Sta? Ne razumem..." „Malopre, kada si rekao ono o porodici Ane Lu", potvrdi kao da objašnjava nešto što je očigledno. „Da bi Kastnerovi trebalo da počnu da se pripremaju na najgore...” „Ра šta onda? To je ono što mislim.” „Ne, to si namerno rekao. Hteo si da me kazniš, zato što nisam bila dovoljno odlučna da odbijem Odevisovu ponudu.'' „Molim te, Klea, nemoj da počinješ sada'', pokuša da je smiri. „Nemoj da mi govoriš da se smirim! Savršeno dobro znaš koliko me je pogodila ova priča. Ili si zaboravio da i mi imamo kčerku od šesnaest godina i da se sve ovo događa u mestu u koje smo mi odlučili da je dovedemo protiv njene volje?'' Klea je prekrstila ruke i sva je drhtala, ali Martini shvati da to nije samo zbog hladnoče. „U redu, u pravu si. Pogrešio sam.'' Supruga ga pogleda u lice i primeti da mu je iskreno žao. Priđe mu i stavi glavu na njegove grudi. Martini je zagrli, da je zagreje. Klea onda podiže glavu

da potraži njegov pogled. „Molim te, reci mi da nisi stvarno onako mislio." „Nisam tako mislio", šlaga on. 27. decembar Četiri dana posle nestanka Dolazili su u grupama ili sami. Neki su poveli i porodicu. Vladala je stalna, ali uredna zbrka. Prilazili su kući i ostavljali na zemlji mačiće od tkanine, keramike ili pliša. Na njihovim licima ocrtavao se sjaj sveća. Okupljali su se u toj oazi svetlosti i toplote u tamnoj i hladnoj večeri i tu pronalazili udobnost. Klea je na televiziji videla slike spontanog hodočašća ispred male vile Kastnerovih i odmah zahtevala od supruga da krene s njom. Monika je ostala u kući, ali ponudila je jednu od svojih omiljenih igračaka da je majka odnese kao poklon nestaloj devojčici. Plišano mače rože boje. Klea i njena kćerka ponovo su se veoma zbližile tih dana. To je moć zla koje se događa nekom drugom, pomisli Martini. Ono je stvaralo pozitivan uticaj na one koji nisu direktno pogođeni, a koji su tako otkrivali pravu vrednost stvari. Iz straha da ne izgube svoju decu, požurili su da ih čuvaju, pre nego što ih neko ili nešto ne odvede. Kastnerovi to nisu uradili na vreme. Njima je pripao nezahvalni zadatak da budu početak lanca, da proslede poruku ostalima. Profesor je ostao u automobilu na stotinak metara razdaljine od male vile u kojoj je rasla Ana Lu. Kordon policije sprečavao je kola da se više približe. Ljudi su prilazili peške. Klea se pridružila maloj grupi, a on će je sačekati u kolima. Držeći zavojem obmotanu ruku na volanu, Martini je posmatrao scenu kroz vetrobransko staklo. Bila su tu reportažna kola raznih televizijskih mreža i izveštači za vesti, svaki od njih osvetljen snopom svetlosti malih reflektora. Pričali su o prošlosti i sadašnjosti, ne znajući ništa o budućnosti. Međutim, bilo je potrebno lukavstvo da se dobije intervju, da svaka priča bude praćena nekom tajnom. U masi su primećeni reporteri, fotografi i izveštači, privučeni mirisom bola koji je bio jači od mirisa krvi, možda i zbog toga što krv još nije potekla Avešotom. Bol drugih imao je čudan ukus, bio je snažan i oštar, ali i zavodljiv. Bio je tu i običnog sveta. Mnogo običnih radoznalaca, ali i onih koji su tu došli da se pomole. Profesor nikada nije bio neki vernik, zato se uvek čudio kada bi video kako se neke osobe slepo predaju bogu u trenucima kao što je ovaj. Devojčica od šesnaest godina je nestala i njena porodica danima strepi. Jedan zaista dobri bog to nikada ne bi dopustio, a to se ipak dogodilo. Da li će bog koji je pustio da se to dogodi moći da vrati stvari na svoje mesto? Ako stvarno postoji, ne bi ovo učinio. Pustio bi da se sve događa prirodno. A pošto priroda predviđa da stvaranju prethodi i posle njega sledi razaranje, onda je Ana Lu Kastner u očima Gospoda neko ko se može žrtvovati. Ključ je možda baš u tome: u žrtvi. Bez žrtvovanja ne postoji vera, ne postoje mučenici. I na kraju krajeva, ovde su već počeli da je proglašavaju za sveticu. U tom trenutku grupa dece iz škole prođe pored belog džipa. Martini prepozna Prisilu. Pratila je ostale držeći ruke u džepovima svoje vojničke jakne, povijenih leđa. Izgledala je tužno. Profesor malo razmisli, zatim pruži ruku da izvuče novčanik iz zadnjeg džepa pantalona.

Otvori ga. U jednoj pregradi bila je cedulja na kojoj je Prisila poslednjeg dana pre raspusta napisala broj svog mobilnog telefona, u nadi da će od njega dobiti dragocene lekcije glume. Martini ga zagleda. Onda uze mobilni telefon i poče da kucka prstima po tastaturi. Kada je završio, opet pogleda u pravcu devojčice. Sačeka. Prisila je časkala s nekom prijateljicom kada joj nešto privuče pažnju, verovatno zvonjenje ili vibracija telefona. Martini je vide kako zavlači ruku u džep jakne i dugo posmatra ekran mobilnog telefona. Dok je čitala poruku, lice joj poprimi začuđen, ali i pomalo zabrinut izraz. Prisila na kraju ponovo stavi aparat u džep i ne reče ništa ostalima. Ali se jasno videlo da nastavlja da misli na to. Na vratima sa strane suvozača pojavi se figura Klee koja se vračala iz male vile. Martini se naže da otvori vrata. Njegova supruga uđe u kola. „То je užasno", reče. „Malopre su devojčini roditelji izašli da zahvale ljudima. Svi su potreseni, mogao si i ti da dođeš." „Bolje ne", pokuša da se opravda. „U pravu si", saglasi se sada i ona. „Nije u tvojoj prirodi... Međutim, ipak bi mogao biti od koristi." Martini prepozna preklinjanje u očima svoje žene. „Sta imaš na umu?" „Čula sam da se organizuju grupe za potragu u planini. U ovih šest meseci prokrstario si ta mesta uzduž i popreko u šetnji, zar ne? Onda bi mogao..." „Slažem se", prekide je on uz osmeh. Klea ga obgrli oko vrata i zalepi mu sočan poljubac na obraz. „Znala sam, dobar si čovek." Martini upali auto. Dok je manevrisao da izađe s parkinga, još jednom skrenu pogled u pravcu Prisile, vodeči računa da njegova žena to ne primeti. Devojka je u međuvremenu nastavila da ćaska s prijateljima kao da se ništa nije dogodilo. I nije odgovorila na njegovu poruku. 31. decembar Osam dana posle nestanka Ekipe za potragu koristile su specifičan metod. Dobrovoljci su lagano napredovali po terenu u grupama od najviše dvadeset ljudi, na međusobnom rastojanju od najmanje tri metra, baš kao ekipe hitne pomoći koje idu u potragu za onima koje je zatrpala lavina. Ali umesto štapova za probijanje kroz sneg, koristili su pogled, tako što su gledali od jednog do drugog ugla odgovarajućeg dela tla i pogledom povlačili zamišljene linije idealnog pravougaonika zvanog rešetka. Cilj, naravno, nije bio da se pronađe zakopano telo, za to su već postojali psi za otkrivanje leševa. Trebalo ja da, pre svega, odrede trag, neki znak koji može da odvede do sadašnjeg položaja žrtve. Međutim, Ana Lu još nije zvanično žrtva, pomisli Martini, dok je sa ostalima napredovao duž strmine usred šume. Pa ipak je to postala, bilo je to saznanje do kojeg su došli na terenu. Ljudi su sada već bili uvereni da pozitivan ishod više nije moguć. I tome su se, u krajnjoj liniji, cinično nadali. Dramatično finale je ono što javnost stvarno očekuje. Svi žele uzbuđenje. Profesor je učestvovao u operaciji već nekoliko dana. Neko iz policije uvek je predvodio

ekipe. Ljudi su se menjali na svakih trideset minuta, da nikada ne opadne nivo koncentracije. Smene u potrazi trajale su ukupno po četiri sata. Dan pred novu godinu Martini je imao smenu u rano popodne. Bila je najkraća, zato što je već oko tri sunce neumitno zalazilo iza planina, označavajući kraj svake istražne aktivnosti za dobrovoljce, koji nisu imali opremu za noćno osmatranje. U početku se potraga odvijala skoro u potpunoj tišini, s ljudima koji su pazili da im ništa ne promakne. Međutim, kasnije se uspostavila opasna klima kolegijalnosti, zbog čega su se neki osetili ovlašćeni da vode razgovore ili, još gore, da nose hranu i pivo, kao da se radi o izletu u prirodu. Uprkos tome, niko nije osećao potrebu da ih zaustavi. Kao za inat, od Ane Lu ni traga ni glasa. Kao ni od njenog fantomskog otmičara. Da bi održao reč koju je dao supruzi da će svoj zadatak obavljati najbolje što može, Martini se nije družio ni sa kim. Uvek je radio po svom, čak ne razmenjujući mišljenje sa ostalima, zato što je to često ličilo na ogovaranja. Toga dana primetio je da vlada drugačija klima. Svi su znatno pojačali angažovanje. Razlog je bilo prisustvo Bruna Kastnera. Otac nestale devojčice već je učestvovao u potrazi, ali se njih dvojica nikada nisu sreli. Pošto je prisustvovao službi u sali za okupljanja bratstva, čovek se pridružio poslednjoj grupi. Dok ga je posmatrao, Martini zapazi da je nadahnut nekom neverovatnom unutrašnjom snagom, uprkos tome što je osećao napetost. Nije se plašio da će pronaći neki znak koji potvrđuje kraj nada za njegovu kćerku. Možda bi to za njega bila neka vrsta oslobođenja. Profesor se zapita kako bi se ponašao na njegovom mestu. Nije bilo odgovora za tu sumnju, trebalo je na sopstvenoj koži osetiti taj stravični osećaj gubitka. Po završetku dnevnih operacija dobrovoljci su se vraćali u štab. Na proplanku usred šume bio je razapet šator u koji su se upućivale vođe grupa da podnesu izveštaj. Već istraženi delovi ucrtavani su na jednu veliku mapu. Neke, naročito one neprohodne, trebalo je pročešljati još neki put. Zatim se pristupalo sastavljanju programa za naredni dan. Dobrovoljci su parkirali kola na malom odstojanju i pripremali se da se vrate kuči. Martini se naslonio na haubu belog džipa i skidao blatnjave cokule. „Onda, saslušajte me svi", reče glasno vođa grupe, privlačeči pažnju prisutnih koji ga odmah okružiše. „Razgovarao sam sa operativnim štabom u dolini, kažu da su meteorološke prognoze loše. Od nočas če padati kiša najmanje četrdeset osam sati neprekidno, zato čemo morati da prekinemo do 2. januara." Ljudi to ne prihvatiše baš rado. Neki od njih prevalili su mnogo kilometara da se nađu tu, ostavljajuči porodicu i plačajuči troškove iz sopstvenog džepa. Bio je to udarac na njihov moral. Vođa grupe pokuša da smiri loše raspoloženje. „Znam da za vas to ne bi bio problem, ali uslovi na terenu u narednim satima postače nemoguči." „Blato če prekriti tragove", neko stavi primedbu. „Ili če ih otkriti", uzvrati vođa grupe. „U svakom slučaju, ne možemo dobro obaviti posao ako postoje ograničenja: bio bi to uzaludan i štetan trud, verujte mi." Na kraju je uspeo da ih ubedi. Martini ih ugleda kako se tužno vračaju u svoje automobile. Ali zapazi da se za vreme puta zaustavljaju grupno. U središtu je bio Bruno Kastner.

Prilazili su mu jedan po jedan, da mu stegnu ruku ili da ga čuteči potapšu po ramenu. Profesor je mogao da im se pridruži i da tom ocu izrazi svoju solidarnost, ali to ne učini. Ostade pored džipa. Zatim, pošto niko ne obrati pažnju na njega, uđe u vozilo i ode prvi. * * * Stajao je u hodniku u bademantilu i papučama i uporno kucao na vrata kupatila najmanje deset minuta. Iznutra je dopirao samo deformisani zvuk neke rok pesme, ali nije bilo nikakvog odgovora. Martini je počeo da gubi strpljenje. „Onda, koliko ti je još potrebno?" Primeti Kleu kako se penje uza stepenice s gomilom čistog veša u naručju. „Zatvorena je unutra čitav sat!", požalio se. „Sta, dođavola, radi u kupatilu tako dugo?" Žena se osmehnu. „Licka se, glupane." A onda dodade tihim glasom: „Pozvali su je na neku proslavu večeras." Martini se iznenadi. „Ко ju je pozvao?" „Sto je to važno, to je dobar znak, zar ne? Počinje da stiče prijatelje." „То onda znači da čemo kraj godine dočekati sami?" „Imaš li na umu neki plančič, profesore?" upita ona namigujuči i onda nastavi ka ostavi. „Jednu piču i flašu vina još možemo da priuštimo." I dok je Klea prolazila pored njega sa zauzetim rukama, on iskoristi priliku da je uštine za zadnjicu. Monika izađe iz kuče oko osam. Bila je i dalje obučena u crno, ali je bar te večeri dopustila sebi da obuče suknju. Videvši je takvu, Loris Martini odjednom shvati da če njegova kčerka ubrzo postati odrasla žena. To će se dogoditi svakoga dana, bez prethodnog upozorenja. Devojčica koja je imala običaj da se šćućuri u njegovom naručju za vreme nepogoda, više neće tražiti njegovu zaštitu. Ali znao je da će joj uvek biti potreban. Morao je samo da pronađe način da se pobrine za to, a da ona ne primeti. Dok je Klea bila ispod tuša, Martini otrča do picerije na uglu da naruči dve kapričoze. Vrati se kući i zateče ženu na sofi u mekoj flanelskoj pidžami i s kariranim ćebetom preko nogu. „Mislio sam da će ovo biti veće izazova, a ne maženja", pobuni se. Klea pusti da joj sklizne naniže rajsferšlus pidžame, pokazujući mu čipkasti crni veš koji je obukla ispod. „Nikada se ne treba zadržati na onome što se vidi spolja."

Ostavi piće na stočiću, priđe, poljubi je i obuhvati joj lice obema rukama. Ona ga zatim, posle duge razmene arome i vreline, bez reći odvede na gornji sprat, u njihovu sobu. Koliko je vremena proteklo a da nisu ovako vodili ljubav? Profesor se to zapita dok je ležao opružen na krevetu pored nje i gledao u plafon. Bili su goli. Naravno, bilo je još trenutaka seksa posle onoga. Ali ovo je bilo prvi put da nije mislio na to dok su vodili ljubav. Bilo je komplikovano povratiti saosećanje ili, jednostavno, samo volju da to uradi. U početku su vodili ljubav besno, kao iz osvete. To je postao način da joj zameri za ono što se dogodilo, a da ne mora da se svađa. Na kraju su uvek bili iscrpljeni. Ali te večeri bilo je drugačije. „Misliš li da je naša kćerka srećna?", upita Klea iznenada. „Monika je tinejdžerka. Svi tinejdžeri deluju utučeno.” „Nije mi dovoljna šala kao odgovor", prekori ga. „Jesi li video kako je večeras bila zadovoljna kada je izašla?" Bila je u pravu, kuća je odisala euforijom koja je odavno nedostajala. „Shvatio sam nešto o onome što se dogodilo toj devojčici, Ani Lu." Zapazi da je Klea počela pažljivo da ga sluša. „То jest, da uvek imamo malo vremena na raspolaganju da upoznamo sopstvenu decu. Sada se oni roditelji, Kastnerovi, sigurno pitaju u čemu su pogrešili, kakva je bila greška koja je dovela do ove patnje, u kom se trenutku njihovog života dogodilo to malo skretanje koje ih je dovelo dovde... Istina je da nemamo vremena da se zapitamo da li su naša deca srečna, zato što uvek postoji nešto preče što moramo da uradimo: da se zapitamo da li smo srečni mi zbog njih i da se uverimo da naše greške ne padaju na njihova leđa." Klea se možda oseti prozvano, ali to ne pokaza. Umesto toga, opet ga poljubi, zahvalna za taj njegov način razmišljanja. Malo kasnije sedeli su polugoli za stolom u kuhinji, jeduči hladnu piču i iz rasparenih čaša pijuči crveno vino koje je profesor držao po strani za ovakve prilike. Loris joj je pričao anegdote o kolegama iz škole i učenicima, samo da bi je zasmejao. Izgledalo je kao da su se vratili u vremena univerziteta, kada im je krajem meseca ponestajalo novca i kada su delili kutijicu tunjevine u garsonjeri u koju su otišli da žive. Bože, kako je voleo svoju ženu, uradio bi bilo šta za nju. Bilo šta. Bili su toliko sjedinjeni te večeri, da nisu primetili da je prošla ponoč i da je počela nova godina. Tek ih žestok pljusak povrati u stvarnost. „Hoću da pozovem Moniku", reče Klea, ustajući od stola i uzimajući mobilni telefon. „Možda ćeš zbog ovog pljuska morati da odeš po nju." Devojka sa univerziteta sada je opet bila supruga i majka, što je postala tokom godina. Martini je prisustvovao njenoj transformaciji dok je ćuteći čekala odgovor s druge strane žice. Zatim primeti kako se skupila u onom njegovom starom džemperu koji je na svoju ruku pozajmila od njega i koji je sada koristila samo po kući. Nije osećala hladnoću, već strah. „Ne mogu da dobijem vezu", reče uz malo strepnje u glasu. „Tek je prošla ponoć, svi zovu da čestitaju. Verovatno je preopterećena mreža, to je normalno." Klea ga, međutim, nije slušala i pokuša ponovo, pa još jednom. Bez uspeha. „А šta ako joj

se nešto dogodilo?" „Sada si već paranoična." „Onda ću da zovem mesto gde se održava proslava." Martini je pusti da radi šta hoće. Klea pronađe broj i pozva. „Kako to mislite - niste je videli?" Rečenica je izgovorena isprekidanim glasom. Dok je u glavi razrađivala niz katastrofalnih scenarija, izraz lica brzo joj se promeni u krešendo negativnih emocija. A pošto je spustila slušalicu, zebnja se pretvori u užas. „Kažu da je nisu videli." „Sada se smiri i da razmislimo o tome gde je mogla da ode", reče Martini, ali ga ona odlučnim pokretom ruke odgurnu unazad kada pokuša da joj priđe. „Moraš da je pronađeš, Lorise. Obećaj mi da ćeš je pronaći." Upali auto i poče da kruži po Avešotu, ne znajući kuda da ode. Nepogoda koja je besnela iznad doline ispraznila je ulice od pešaka i prolaznika. Voda ga je čak sprečavala da dobro vidi, zato što brisači stakla na džipu nisu uspevali da obrisu vetrobransko staklo. Ubrzo shvati da ga je Klea zarazila svojom uznemirenošću. I on poče da stvara u glavi groznu vezu između Monike i Ane Lu. Ne, nije moguće, reče u sebi, pokušavajući da odagna tu misao iz glave. Proteklo je jedva dvadeset minuta otkako je izašao iz kuće, ali mu je to izgledalo kao večnost. Njegova žena će svakog trenutka da zove da pita ima li vesti, bio je siguran u to. A on nije imao šta da joj kaže. Monika nestala bez traga. Policija koja oglašava uzbunu. Televizije koje objavljuju vest. Ekipe za potragu po šumama. Ne, to se neće dogoditi. Ne njoj. Ali svet je bio pun čudovišta. Proverenih čudovišta. Pomisli na oca Ane Lu, ponovo ga ugleda kako prima tapšanje ohrabrenja po ramenima. Ponovo ugleda njegov pogled koji je govorio da je svestan situacije. Zato što roditelj uvek zna istinu, mada mu izgleda nemoguće da to prizna. Tog jutra pokušavao je da se stavi na njegovo mesto, ali bez uspeha. A sada? Moram da je pronađem. Obećao sam. Ne smem da izgubim Kleu. Ne ponovo. Morao je da ostane pribran, ali to je bilo skoro nemoguće. Onda mu pade na pamet pomisao da se vrati na polaznu tačku. Proslava. Za pet minuta pojavi se na vratima privatne male vile, odakle su dopirali prigušeni zvuci jake i ritmične muzike. Leže na zvono, više puta pokuca da mu otvore. Za to vreme, ledena kiša skvasila mu je kosu i odeću. Kada ga najzad neko primeti, besno upade u kuću. U dnevnoj sobi bilo je najmanje šezdesetoro dečaka i devojčica, koji su se tiskali u gomili. Neki su igrali, neki su bili zavaljeni na kauču. Buka je bila isuviše velika da bi se moglo razgovarati, ali ih je alkohol sve učinio opuštenijima. Polumrak i gust dim cigareta sprečavali su profesora da spazi neko poznato lice. Najzad prepozna neke svoje učenike. Jedan od njih bio je Lukas, buntovni učenik s istetoviranom lobanjom iza uha. „Profesore, srećna Nova godina!", dočeka ga kada mu Martini priđe, i zapahnu ga

zadahom alkoholnog pića. „Jesi li video moju kćerku?" Ovaj poče da se pretvara da razmišlja. „Da vidimo... kako je građena? Možete li da mi je opišete?" Martini se maši rukom za džep i izvadi iz novčanika Monikinu fotografiju. „То je ova, poznaješ li je?" Lukas uze fotografiju i poče da je proučava. „Zgodna je", reče izazovno. „Možda je bila ovde večeras." Međutim, Martini nije imao volje da se šali. Zgrabi ga za znojavu majicu i grubo gurnu uz najbliži zid. Nikada nije tako reagovao, bar ne javno. Neki se okrenuše u njihovom pravcu. „Deco, imamo tuču!", objavi neki glas i mnogi od prisutnih okupiše se oko njih. Međutim, profesorov pogled bio je uperen samo u Lukasove oči. „Dakle, jesi li je video ili ne?" Dečak nije bio navikao da se tako postupa s njim, i bilo je očigledno da u njemu raste želja da reaguje na uvredu. Ipak, uz preteči osmeh reče: „Mogao bih da vas prijavim zbog ovoga." Profesor se nije dao zaplašiti: „Nemoj da ti više ponavljam." Lukas ljutitim pokretom strese profesorove ruke sa sebe. „Da, znam gde je", priznade. Zatim trijumfalno dodade: „Ali vam se neče svideti." Kiša je prestala da pada kada Martini dođe do kuče. Svetla su unutra bila pogašena. Zvuk zvona odjeknu u potpunoj tišini. Malo zatim neko upali lampu u hodniku. Martini ugleda scenu kroz mutno staklo vrata: izgledala je kao fatamorgana ili ružan san. Neki dečak, nag do pojasa, savršeno glatkog grudnog koša, otvori mu vrata. Bio je bos i na sebi je imao samo donji deo trenerke. Iza njega, iz neke sobe promoli se Monikina glavica. Bila je obučena, ali je njena raščupana kosa pričala neku drugu priču. Dok su se džipom vračali kuči, nijedno od njih dvoje dugo ne progovori ni reč. Martini se ograničio na to da telefonom obavesti ženu da je sve u redu i da se vrača sa kčerkom, ali nije hteo da doda ništa više. „Proslava je bila totalno smaranje, zato smo otišli", pravdala se devojka. Otac je čutao. „Uspavali smo se i izgubili pojam o vremenu. Zao mi je." Martini je besno stezao volan, ne vodeči računa o zavijenoj ruci. „Jesi li pušila?", upita je strogo. „Na šta misliš?" „Znaš ti na šta mislim. Je li bila trava?“ Ona odmahnu glavom, ali znala je da je laganje uzaludno. „Ne znam šta je to bilo, ali kunem se da se ništa drugo nije dogodilo.“ Martini je pokušavao da ostane miran. „U svakom slučaju, sada češ to videti s tvojom majkom.“ Kada je parkirao beli džip na prilazu kući, Klea je bila na pragu, sva skupljena u džemperu. Monika prva izađe iz auta. Otac ju je pratio pogledom kako trči prema kuči. Majka raširi ruke i privije uza sebe. Bio je to zagrljaj koji da je oduška. Martini ostade da posmatra

scenu iza vetrobranskog stakla, nemajuči hrabrosti da svojim prisustvom prekida taj trenutak. Pomisli na ono što se dogodilo njegovoj porodici pre samo šest meseci kada je bio na putu da izgubi sve. Zhog onog. Ne, neče se dogoditi. Nikada više. 3. januar Jedanaest dana posle nestanka Prognoze su bile tačne. Kiša nije prestajala da pada čitava dva dana. Ali trećeg jutra granulo je bledo sunce i počelo da se pojavljuje iza tankog sloja beličastih oblaka. Martini je odlučio da to bude pravi dan da se posveti letnjikovcu u vrtu. Imao je nameru da udalji Kleu od priče o nestaloj devojčici i obnovi ideju o vrtu i stakleniku, što mu je izgledalo kao najispravniji potez. Žena nije imala nikakvog posla i svoje dane ispunjavala je gledanjem programa koji su se kao opčinjeni bavili slučajem Ane Lu Kastner. U nedostatku službene i utvrđene istine, svako se osećao ovlašćenim da iznosi svoju verziju. Na televiziji se sada nije govorilo ni o čemu drugom. I nisu se izjašnjavali samo stručnjaci - često su pozivane starlete ili osobe iz umetničkog sveta. Sve to bilo je neprimereno. Stvarale su se najapsurdnije i najmaštovitije pretpostavke, iznošeni najbeznačajniji stavovi o priči o Ani Lu, vršene analize i vođene rasprave, kao da će svakog trenutka baš odatle proizaći rešenje enigme. Stvarao se utisak daše krug tračeva može razvući u beskonačnost. Sada se u profesorovoj kući živelo uz neprekidnu zvučnu pratnju uključenog televizora. Zbog toga je tog jutra seo u auto i otišao u gvožđarsku radnju. Pribavio je namotaj plastificiranog platna i limenu oblikovanu ploču, kao i šaku šrafova, matica i čeličnih klešta za pričvršćivanje spojnih greda. Dok je sve to ubacivao u prostrani prtljažnik džipa, neki zvuk privuče Martinijevu pažnju. Grebanje skejta po asfaltu. Okrenu se i ugleda Matiju kako prolazi na svega nekoliko metara pored njega. „MatijaU Podiže ruku da ga pozdravi. Učenik ga nije primetio, ali kada ga ugleda, njegova reakcija bila je čudna. Najpre uspori vožnju, zatim ubrza i udalji se. Martini uzdahnu, zato što baš nije shvatao tog dečaka. Onda uđe u kola i vrati se kuči. Obično je vozio ulicom koja je vodila oko grada, nekom vrstom obilaznice, što mu je omogučavalo da izbegne centar. Saobračaj je uglavnom bio tečan, ali se tog jutra nađe u koloni automobila koji su se usporeno kretali. Možda se dogodio neki saobračajni udes, to se često dešavalo malo dalje ispred raskrsnice. Malo kasnije zaista mu se učini da primečuje trepčuča svetla policijskih kola. Međutim, kako je postepeno išao napred, nije uspevao da zapazi nijedna oštečena kola. Nije se radilo o saobračajnom udesu. Bila je to policijska blokada. Tih dana u Avešotu bio je gust saobračaj. To se događalo zbog slučaja nestale devojčice. Martini nije shvatao smisao tih kontrola, osim ako nisu hteli da izazovu ogorčenje stanovništva. To pomalo liči na ono kada zatvaraju štale, a volovi već pobegli, pomisli. Međutim, ponadao se

da su, zbog misterije koja se sve više širila i nametljivosti medija, policajci morali da pokažu javnom mnjenju da ipak nešto rade. Nije bilo sporednih puteva kojima bi vozači kola koji su čekali u redu mogli da izbegnu blokadu, a bilo bi isuviše sumnjivo iči u rikverc. Tako se i Martini pomiri sa sudbinom i nije mu preostalo ništa drugo nego da strpljivo sačeka da dođe na red. Ali dok je lagano napredovao, u njemu poče da raste neobična zebnja. Žmarci u vrhovima prstiju, neobičan osečaj praznine u stomaku. „Dobar dan, možete li mi pokazati dokumenta, molim vas?“, reče policajac u civilu naginjuči se napred kroz otvoreni prozorčič. Profesor je već pripremio ono što je potrebno i pruži mu vozačku i saobračajnu dozvolu. „Hvala", reče mu policajac i onda se udalji ka patrolnim kolima. Martini nastavi da posmatra scenu. Bila su tu samo dvojica policajaca. Onaj drugi stajao je nasred kolovoza sa saobračajnom palicom u rukama kojom je pokazivao vozačima da se zaustave. Policajac s kojim je razgovarao uđe u kola i poče da diktira osnovne podatke iz dokumenata preko radio-stanice, Martini je to mogao jasno da vidi kroz zadnji prozor na policijskom automobilu. Ali ubrzo zatim poče da se i sam pita zašto se ovaj toliko zadržava. Možda mu se samo činilo, možda se to događalo svima koji su bili zaustavljeni, ali se u njemu probudi ista ona sumnja da nešto nije u redu. Policajac najzad izađe iz patrolnih kola i vrati se ka njemu. „Gospodine Martini, da li biste mogli da pođete sa mnom, molim vas?" „Sta se događa?", upita, možda malo previše uznemiren. „Samo jedna formalnost, biče nam potreban samo neki minut", odgovori ovaj ljubazno. Sproveli su ga do male policijske stanice u Avešotu. Tu su ga uveli u neku vrstu arhive. Pored kartoteka i fascikala poredanih po policama, u prostoriji je bilo odloženo sve i svašta. Stari, sada neupotrebljivi kompjuteri, lampe, kancelarijski materijal, čak i jedna preparirana ptica grabljivica. Bili su tu sto i dve stolice. Profesor je neprestano gledao u onu praznu ispred sebe, pitajuči se ko če sesti na nju. Već je proteklo četrdeset minuta otkako je tu i još nije video nikoga. Tišina i miris prašine bili su nepodnošljivi. Vrata se iznenada otvoriše i Martini ugleda kako kroz njih ulazi čovek tridesetih godina u sakou i s kravatom. U ruci je držao saobraćajnu dozvolu za džip i njegovu vozačku dozvolu. Izgledao je pitomo i osmehnuo mu se. „Izvinite što sam vas pustio da čekate, ja sam agent Borgi." Martini steže ruku koju mu je ovaj pružio i zbog njegove ljubaznosti malo se opusti. „Nema problema." Borgi sede na praznu stolicu i stavi dokumenta na sto, na brzinu ih prelista, kao da nije bilo načina da ih ranije pregleda. „Onda, gospodine... Martini", reče, čitajući njegovo ime. Profesor se zapita da li se samo pretvara, da mu pokaže da nema potrebe da se ičega boji, zato što je odranije znao kako se zove. „Da, to sam ja", potvrdi. „Pretpostavljam da ste se verovatno zapitali zašto smo vas zadržali. Vršimo kontrole po

uzorku, završićemo za neki minut." „Је li to zbog nestale devojčice?" „Poznajete li je?", upita ovaj drugi hladno. „Istih je godina kao moja kćerka i ide u školu u kojoj predajem, ali, iskreno rečeno, nje se ne sećam." Mladi agent napravi pauzu i Martini steče utisak da ga proučava. Borgi onda nastavi da govori uz uobičajenu srdačnost. „Postaviću vam jedno tipično policijsko pitanje", nasmeši se. „Gde ste bili dvadeset trećeg decembra u sedamnaest sati?" „Na planini", odgovori ovaj spremno. „Išao sam na izlet u trajanju od nekoliko sati. Vratio sam se kući za večeru." „Planinar?“ „Ne, strastveni ljubitelj trekinga.“ Borgi napravi grimasu odobravanja. „Uh. A u kojem delu planine ste bili dvadeset trečeg?“ „Popeo sam se visoko, a onda sam odlučio da odem na istočnu padinu.“ „Da li je neko bio s vama? Neki prijatelj, poznanik?” „Ne, niko. Volim da pešačim sam.“ „Onda neko ko vas je video, neki drugi izletnik, berač pečuraka ili bilo ko, ko može da potvrdi gde ste se nalazili...“ Martini se malo zamisli pa reče: „Čini mi se da nisam nikoga sreo tog dvadeset trečeg.“ Borgi opet napravi pauzu. „Sta vam je bilo s rukom?“ Martini pogleda zavoje na levoj ruci, kao da je zaboravio na to. „Okliznuo sam se baš toga dana. Pogrešno sam nagazio, i da bih zaustavio pad, instinktivno sam se uhvatio za granu koja se nagnula nad zemljom. Malo teško zarasta.“ Borgi opet poče da ga proučava. Martini oseti nelagodnost. Onda se agent ponovo nasmeši. „Dobro, završili smo“, reče i vrati mu dokumenta. Martini se iznenadi. „ Je li to sve?“ „Rekao sam vam da čemo završiti za nekoliko minuta, zar ne?“ Agent ustade, a isto to uradi i Martini. Rukovaše se. „Hvala vam za vaše vreme, profesore.“ Te večeri Klea je za večeru pripremila pečeno pile s prženim krompirom, omiljeno jelo porodice. Kada nešto nije išlo kako treba ili kada su hteli da se počaste, okupljali su se oko nekog lepog pileta. Nije mu bio poznat razlog zbog kojeg je njegova žena izabrala baš taj meni, možda da proslave uspostavljeni mir s Monikom. On joj nije ispričao epizodu s dočeka nove godine, nadao se da če to uraditi njihova kčerka. Devojka nije imala hrabrosti za to, ali osečaj krivice doveo je do ponovnog zbližavanja s majkom. Dok su jeli, u kuči je vladala neka nova atmosfera. Konačno su veselo čavrljali za stolom. Tema su bile komšije. Odevisi su postali predmet sprdnje, Klea i Monika smejale su se na njihov račun i nisu prestajale da pričaju. Srečom, pomisli Martini. Tako niko neče primetiti činjenicu da je on, za razliku od njih, toliko čutljiv.

Pošto je izašao iz policijske stanice, vozio je do kuče sa osečajem opuštenosti. Ali kako su prolazili sati, čudna pitanja počela su da mu se formiraju u glavi. Zašto su ga pustili da ode tako brzo? Da li je stvarno smeo da veruje da je ljubaznost agenta Borgija istinita? Je li okolnost što nije imao način da dokaže sopstveni alibi za dan nestanka izazvala njihovu sumnju? Posle večere pokuša da ispravlja školske zadatke, ali mu je nešto drugo neprekidno odvlačilo pažnju. Oko jedanaest sati ode u krevet, svestan da če pričekati na san. Biče sve u redu, reče u sebi, dok se uvlačio ispod pokrivača. Da, biče u redu. Planinar? Ne, strastveni ljubitelj trekinga. Uh. A u kojem ste delu bili dvadeset trećeg? Popeo sam se visoko, a zatim sam odlučio da odem na istočnu padinu. Da li je neko bio s vama? Neki prijatelj? Poznanik? Ne, niko. Volim da pešačim sam. Onda neko ko vas je video, neki drugi izletnik, beračpečuraka ili bilo ko, ko može da potvrdi gde ste se nalazili... Čini mi se da nisam nikoga sreo dvadeset trećeg. St a vam je bilo s rukom? Fogel prekide video sa ispitivanja. Na ekranu ostade profesorov prvi plan. Specijalni agent okrenu se ka Borgiju i Majerovoj. „Nikakvog alibija i povreda ruke“, izjavi trijumfalno. „Ali taj čovek nema mrlju u prošlosti, nijednu prethodnu osudu za krivična dela, bilo šta što bi moglo da nas navede na pomisao da je sposoban za čin nasilja“, stavi primedbu tužiteljka. Pošto je pregledao sve Matijine snimke, Fogel je bio ubeđen da ga je dečak stvarno naveo na trag koji su tražili. Bio je to njegov supersvedok. On i njegova majka odvedeni su na zaštičenu lokaciju. Onda su odmah počeli da prate profesora. U poslednja sedamdeset dva sata praktično ga nisu ispuštali iz vida. Ljudi su ga posmatrali sa odstojanja, tajno ga snimajuči i prateči njegovo ponašanje. Nije iskrslo ništa nenormalno, ali Fogel, naravno, nije očekivao da če odmah pronači neoboriv dokaz da ga uhapse. Pored toga, u takvim slučajevima bilo je potrebno pogurati stvari. Zbog toga je organizovao fingirano mesto za jutrošnju blokadu. Međutim, pre toga izveo je Matiju iz njegovog skrovišta i tačno mu objasnio šta da radi kada vidi profesora na ulici. Bilo je potrebno da ga ovaj prepozna s lica. Dok se ispred gvožđarske radnje Martini pitao zašto dečak izmiče iz njegovog vidokruga, Fogel je iz policijskog auta analizirao svaku crtu njegovog lica. Njegovo odvođenje u policijsku stanicu i ostavljanje samog u prašnjavoj arhivarnici da čeka četrdeset minuta bio je način da se izvrši pritisak na njega. Borgi je, sa svoje strane, dobro odglumio svoj deo. Bio je ljubazan, zadovoljan odgovorima. Ali pitanja nisu bila zamišljena da dovedu ispitanika u kontradikciju, nego da mu se usadi crv sumnje. Sve to urodiče plodom u narednim satima, Fogel je bio uveren u to. Majerova malo manje. „Znate li koliko onih koje smo neformalno ispitali ovih dana nije imalo uverljiv alibi za dvadeset treči decembar? Njih dvanaest. A četvorica od njih bili su osuđivani.”

Fogel je očekivao tužiteljkin skepticizam. Ipak, za njega je profesor Boris Martini bio idealan profil. „Nevidljivost je talenat", izjavi. „Zahteva samokontrolu i veliku disciplinu. Uveren sam da je profesor Martini u glavi već počinio nedokazana dela, svaki put se pitajuči da li je stvarno sposoban da to uradi. Ali čudovišta se ne rađaju. To je kao s ljubavlju: potrebna je prava osoba... Kada je sreo Anu Lu, konačno je shvatio kakva je njegova prava priroda. Zaljubio se u svoju žrtvu." Borgi je bez komentara prisustvovao toj razmeni dosetki. Da je morao da posluša sopstveni instinkt, zakleo bi se da se profesor prikazao isuviše mirnim za vreme njihovog prvog susreta. „I vi ste pre izvesnog vremena rekli da je Ana Lu verovatno poznavala svog otmičara i da ga je bez problema sledila'', reče Majerova. „Nasuprot tome, ovde nije izvesno da su se to dvoje poznavali.” „Martini predaje u istoj školi u koju ide devojka. Ona ga sigurno poznaje iz viđenja." „Možda je Ana Lu znala ko je on, ali da li je imala poverenja u njega? Potrebno je mnogo više od površnog poznanstva da bi se devojčica nagovorila da uđe u auto po mraku. Pogotovo što je devojčica o kojoj se radi vaspitana da svede na minimum kontakte sa osobama van bratstva... a čini mi se da mu ovaj profesor Martini ne pripada." „А kako objašnjavate Matijine snimke?" „Те slike još nisu dokaz i vi to dobro znate." Ali če to postati, pomisli Fogel. I još jednom pogleda miran izraz čovekovog lica. Da, profesor Martini bio je savršen. 5. januar Trinaest dana posle nestanka Žućkasta svetlost sumraka stvarala je neku vrstu azurnoplave aure oko planinskih obrisa. Profesor je vozio glavnom ulicom. Pored njega - njegova žena. Grejanje u džipu bilo je uključeno i pomalo je štucalo, ali je unutra vladala prijatna toplina. Klea je prestala da priča pre nekoliko minuta i izgledalo je da uživa u otupelosti opuštene atmosfere. Martini se povremeno okretao prema njoj, a Klea je njegov pogled dočekivala sa osmehom. „Pala ti je na pamet dobra ideja", reče. „Odavno nismo išli na jezero." „Od prošlog leta", podseti je. „Ali mislim da je zimi prijatnije." „Slažem se." Čitav dan proveli su na jezercetu na visokoj koti. Da bi stigli do njega, morali su da pešače nekoliko sati. Nije to bila naporna maršruta, kao one na koje je on obično znao da se odvaži. Klea nije bila istrenirana i namerno je izabrao baš tu rutu. U šumi su rečice i potoci presecali stazu koja je često raščišćavana, kako bi izletnicima bilo omogućeno da stignu do cilja. Neuobičajeno odsustvo snega u sezoni olakšavalo je penjanje. Kada su konačno stigli na sam vrh, kao nagradu su dobili prizor male doline, okružene kamenitim vrhovima, nedaleko od jednog ogromnog glečera. U njegovom podnožju -ogledalo najbistrije vode, čija je površina bila izbrazdana nestašnim zlatnim odblescima. Svuda okolo šuma drveća gorske ruže na kojem su se tokom leta isticali cvetovi jarkocrvene boje. Pored jezerceta je postojao planinarski dom, gde se moglo uživati u jelima tipičnim za taj kraj. Meni je bio ustaljen i sastojao se od samo tri

uobičajena jela. Međutim, Martini i njegova supruga dolazili su tu pre svega zbog potaža od povrća i hleba od pšeničnog brašna. Sati su brzo protekli i kada su se spustili i ušli u kola, skoro je bio pao mrak. „O čemu razmišljaš?", upita Klea. Pitanje je delovalo sasvim bezazleno. „Ni o čemu." Bio je iskren. Misli koje su ga mučile prethodnog dana nestale su i sada je ponovo bio miran. Međutim, nije joj rekao za blokadu i ono ispitivanje kojem je bio podvrgnut. „Trebalo bi da skratiš kosu", reče ona dok mu je rukom prolazila kroz gust sloj kestenjastih kovrdža. Martini je voleo te male pažnje svoje žene. Navodile su ga na pomisao da još želi da brine o njemu. „U pravu si, sutra idem kod berberina." Bili su srećni, ali i umorni. Pomisao na povratak kući i lepo tuširanje privlačila je oboje. Međutim, Martini primeti da se lampica za gorivo na komandnoj tabli upalila. „Moram da sipam gorivo." „Možeš li to da odložiš za sutra?", upita Klea, kojoj baš nije bilo drago da se zadržavaju. „Nažalost, ne." Posle desetak kilometara uoči benzinsku pumpu. Međutim, kada skrenu da stane, primeti da ima mnogo automobila i prikolica s turistima. Čudno, zato što na tom mestu obično nikada nije bilo nikoga. Nestala devojčica, pomisli. Došli su ovde da njuškaju. Vladala je praznična atmosfera, pristigle su grupe turista sa svih strana i galama ljudi i dece bila je gotovo nepodnošljiva. Kada je došao na red, Martini priđe pumpi za samoposluživanje i sam nasu gorivo. Zatim krenu u restoran da plati. Stade u red ispred kase. Jedna vredna i mlada kasirka pokušavala je da ubrza operaciju naplate. Na jednoj uzdignutoj polici, u uglu blizu plafona, stajao je televizor. Glasovi ljudi koji su preplavili lokal nadjačavali su zvuk, ali su na ekranu promicale slike ko zna koje po redu televizijske reportaže o Ani Lu Kastner. Martini samo zafrkta i dalje ne obrati pažnju. Konačno dođe trenutak da plati. „Sipao sam na pumpi broj osam", saopšti kasirki. „Vi ste odavde, pretpostavljam", reče žena dok je proveravala iznos na kompjuteru. Glas joj je odavao ogorčenje. „Kako ste to shvatili?" „Videla sam kako ste zafrktali malopre." Zatim dodade tihim glasom: „Moj šef zadovoljan je zbog ove najezde, kaže da posao ide bolje, ali ja se uveče vračam kuči s upaljenim nogama i glavoboljom, bolje da vam ne pričam." Martini se nasmeši zbog poverenja koje mu je iskazala. „Možda to neče dugo trajati", ohrabri je. „Nadajmo se, ali danas je bio poseban dan: televizije su, izgleda, poludele i samo emituju iste slike." „Kakve slike?" Kasirka se, međutim, udaljila od svog glavnog posla i red je počeo da se produžava. „Izvinite, jeste li rekli pumpa broj osam?" „Da, tačno."

Žena se okrenu ka staklenim vratima restorana kroz koja se jasno video beli džip. Zatim se zagleda u Martinija uz zbunjen izraz lica. „Ima li nekih problema?" Kasirka pogleda u pravcu televizora. Martini uradi isto. Na ekranu su prolazile slike amaterski snimljenog filma. Nazirala se Ana Lu u raznim trenucima svog života. Dok sama hoda ulicom sa šarenim rancem i torbom s klizaljkama. Bila je u društvu neke drugarice, a Martini odmah prepozna Prisilu. U drugoj sceni Ana Lu izlazi iz kuće s mlađom braćom. Onda se slike zaustavljaju i zumiraju beli džip koji je stalno uočljiv u pozadini, na nekoliko metara razdaljine. Profesor shvati koja je to senzacionalna vest koju televizijske mreže prenose tokom čitavog dana. Zbog nje je sav ovaj svet pohrlio u Avešot. Konačno je postojao neki trag. Beli džip, sličan njegovom. Ne, ne samo sličan: bio je to baš njegov džip. Ekskluzivna vest nosila je potpis čuvene televizijske novinarke Stele Honer, a na kajronu se pojavio natpis: PREOKRET: NEKO JU JE PRATIO. Profesor ostavi pedeseticu na pult, mada je iznos koji je trebalo da plati bio niži. Ne obraćajući pažnju na kasirkin začuđen izraz lica, brzo izađe iz reda. Nije još stigao da prekorači preko praga, kada primeti kako neko pokazuje kroz staklena vrata. „Hej, to je taj auto!", povika neko drugi. U međuvremenu je oko džipa počela da se tiska grupa ljudi. Proveravali su broj na tablici. Klea je, srećom, sedela unutra i nameravala da pošalje neku SMS poruku, tako da nije ništa primećivala. Martini ubrza korak, dok su se pogledi prisutnih upirali u njega i pratili ga. Kada je stigao do džipa, brzo uđe unutra. „Sta se događa?" upita Klea, videvši ga uznemirenog. „Objasniću ti posle", prekide je on i ne gubeći vreme ubaci ključ u bravu za paljenje. Auto se ne pokrenu, jer su mu ruke drhtale. U međuvremenu su ljudi počeli da ga okružuju. U pogledima muškaraca, žena i dece mogla se prepoznati ista ona začuđenost pomešana sa strahom, kakvu je zapazio u kasirkinim očima. Ako jedno od njih odluči da nešto učini, ostali če ga slediti, pomisli užasnuto Martini. Na kraju je uspeo da upali motor, da gas i krene. Odmah se ubaci na glavnu ulicu i pogleda u retrovizor. Bili su još tu, stajali mirno i fiksirali ga pretečim pogledima. „Hočeš li da mi kažeš šta se događa?", upita opet Klea, uznemirena. Nije imao hrabrosti da se okrene i da je pogleda. „Hajdemo kuči.“ Na putu do kuče, nije mogao da izbegne žestok rafal pitanja koja mu je upučivala njegova žena. Pokuša da joj objasni situaciju koju, u suštini, ni sam nije shvatao. „Šta znači to da su te zaustavili?" „Рге dva dana, na mestu blokade." „А zašto mi to nisi rekao?" „Zato što mi se nije činilo da je važno. Zaustavljali su masu sveta, ne samo mene. To se dogodilo i nekim drugima koje poznajem", šlaga. Kada najzad stigoše na odredište, Martini je očekivao da če zateči policiju koja ga čeka.

Međutim, ulica ispred kuče je začudo bila pusta. Nije bilo žive duše okolo, ali profesor ipak poče da požuruje ženu: „Uđimo u kuči, požuri." Kada pređoše preko praga, zatekoše kčerku u dnevnoj sobi kako stoji zagledana u televizijski ekran. „Mama, šta se događa?" Bila je preplašena. „Na televiziji kažu da je nestala devojka... da ju je neko pratio... i onda prikazuju auto koji je, izgleda, naš." Klea zagrli Moniku, ne znajući šta da kaže, zatim pogleda muža očekujući da on nešto kaže. Martini nije uspevao da se pomeri iz hodnika. „Ne znam, ne razumem. Mora biti da je neka greška", prošaputa. Na ekranu se pojavi beli džip. „Ра to je naš auto." Klea je bila šokirana i nije mogla da veruje. „Znam, ludo je." Profesor u međuvremenu primeti kako njegova kćerka počinje da plače. „Rekao sam ti: bio sam u policijskoj stanici, postavili su mi nekoliko pitanja i onda me poslali kući. Bio sam ubeđen da nema problema." „Bio si ubeđen?" U Kleinom glasu osećala se optužba. Martini je postajao sve više uznemiren. „Da, pitali su me gde sam bio kada je devojčica nestala. Takvo nešto..." Klea zaćuta nekoliko sekundi, kao da pokušava da se priseti. „Toga dana bio si u planini. Vratio si se uveče", reče smireno. Ali u dubini duše počela je da shvata da njen muž nema alibi. „Da, pogrešili su", saglasi se mirno, zato što nije mogla ni da zamisli neku drugačiju pretpostavku. „Sada ćeš pozvati policiju i zatražiti objašnjenje." Njena odlučnost ipak je prikrivala nesigurnost. Martini konačno smognu snage da uđe u dnevnu sobu, priđe telefonu i otkuca broj. Odgovoriše posle nekoliko trenutaka. „Ја sam Boris Martini, hteo bih agenta s kojim sam razgovarao pre neki dan, molim vas. Čini mi se da se zove Borgi." Dok je čekao da ga povežu, profesor se pogledom obrati ženi i kćerki. Delovale su smeteno, uplašeno. Bilo mu je teško što ih vidi u tom stanju. Ali najgori osećaj za njega bio je taj zagrljaj u koji kao da su se sakrile, koji kao da nema veze s njim, kao da su već odlučile da se distanciraju od njega. Prođe nekoliko minuta, pa onda neki glas odgovori. „Izvolite, ja sam Borgi." „Možete li mi reći šta se događa? Zašto je moj auto na televiziji?" Martini je bio van sebe. „Zao mi je, profesore", reče policajac bezizražajnim glasom. „Bilo je to curenje informacija. Nije smelo da se desi." „Curenje informacija? Jesam li optužen za nešto?" Na drugoj strani zavlada kratkotrajna tišina. „Ne mogu ništa drugo da vam kažem. Mi ćemo vas pozvati, ali vam savetujem da nađete nekog advokata. Laku noć." Kada Borgi naglo završi telefonski razgovor, Martini ostade sa slušalicom prislonjenom uz uho, ne znajući šta da radi, dok su ga Klea i Monika molile za odgovor. U tom trenutku nekakav blesak za trenutak osvetli prostoriju. Nije se radilo o halucinaciji, zato što sve troje pogledaše okolo, ne shvatajući o čemu se radi. Blesak se ponovi još jednom, pa onda posle nekoliko sekundi još jednom. Izgledalo je kao vremenska nepogoda, ali ovog puta munja nije bila praćena zvukom.

Martini priđe jednom od prozora i pogleda napolje, a žena stade iza njegovih leđa. Bleskovi su dolazili s ulice. Nekoliko figura, tamnih kao senke, muvalo se oko kuće. Povremeno su izbacivale blesak. Izgledale su kao Marsovci, radoznali i preteći. Bili su to foto-reporteri. 6. januar Četrnaest dana posle nestanka Već u toku noći, reportažna kola televizijskih mreža zauzela su ulicu naspram kuće Martinijevih. Ko je stigao pre dokopao se najboljeg položaja, da kamerom uhvati ovu mirnu kućicu koja će završiti na televiziji i neprekidno se vrteti dvadeset ćetiri sata dnevno. Pored televizijskih ekipa, fotografa i reportera, oko ograde koju je lokalna policija postavila da razgraniči zonu bezbednosti tiskale su se i grupe radoznalaca. Ali ta mera opreza ne bi mogla da zaštiti ni njega ni njegovu porodicu, ako bi gomila odlučila da primeni kriterijum presude po kratkom postupku, pomisli profesor, dok je oko devet sati ujutro provirivao kroz prozor. Bila je to teško probdevena noć. Niko nije oka sklopio. Monika je poklekla tek pred zoru, a Klea se zatvorila i pošto je sve to teško preživljavala, predala se upornom ćutanju. Martini nije mogao da istrpi sve to. Morao je nešto da učini. „Borgi je rekao da će se oni javiti, ali ja nemam nameru da čekam“, saopšti ženi. „Nisam ništa uradio i oni ne mogu da dokažu ništa suprotno, inače bi me već uhapsili, zar ti se ne čini da je tako?“ Klea razmisli o tom aspektu i izgledalo je da je malo povratila poverenje. „Da, moraš da odeš do njih i razjasniš svoj položaj.“ Martini se obrija i obuče najbolje odelo, čak stavi i kravatu, s namerom da izađe iz kuće i da se samim tim pokaže onakvim kakav je uvek bio za one koji su ga poznavali: pristojan čovek. Kada pređe preko praga, zaslepi ga rafal bliceva. Dolazili su iz svih uglova, kao bombardovanje. Sakri lice jednom rukom, samo da ga ne zaslepe. Zatim krenu prema džipu, ali se predomisli. Posle one priče o snimcima nije bilo zgodno da ulazi u taj auto. Osim toga, bilo bi teško izvodljivo da izađe iz uličice pored tolike mase ljudi. Zato odluči da ode peške. Jedan policajac ugleda ga kako se udaljava i povika: „Gospodine Martini, možda bi bilo zgodno da se vratite u kuču." Nije to bilo naređenje, samo mu je savetovao da se ne suočava s gomilom, zato što bi to bilo opasno. Martini ne obrati pažnju i nastavi da hoda, prolazeči pored ograde. Snimatelji i novinari, naoružani mikrofonima, u trenu se stvoriše oko njega. „Zašto se vaš auto pojavljuje na mestima koje devojka posečuje?" „Jeste li dobro poznavali Anu Lu? Jeste li je pratili?" „Је li vas policija već pozivala na ispitivanje?" „Da li je, po vašem mišljenju, ubijena?" Martini je čutao i pokušavao da nastavi svojim putem, ali su ga usporavali. Prisutna publika u međuvremenu je počela da galami. Profesor nije mogao da čuje uvrede koje su mu upučivali, ali u gomili koja ga je okruživala moglo se videti dosta ljutitih lica. Još mu nisu prilazili, ali su njihove namere bile očigledne. Kada je neko bacio prvi predmet prema

njemu, Martini nije stigao ni da shvati o čemu se radi. Samo začu potmuo udarac kada nešto pade na asfalt nedaleko od njega. I neki drugi odmah počeše da oponašaju bundžiju, sakrivenog u gomili. Poleteše i drugi predmeti - konzerve piva i novčiči. U strahu da če biti pogođeni, reporteri se udaljiše nekoliko koraka, oslobađajuči prostor oko njega i čineči ga tako lakom metom. Martini podiže ruke da se zaštiti, ali bilo je uzaludno. Prisutni policajci nisu uspevali da obuzdaju bes ljudi. U tom trenutku začu se škripanje guma. Martini se baš sagao da izbegne kišu predmeta koja je letela prema njemu, ali se ispravi tek toliko koliko je bilo dovoljno da ugleda neki mercedes s tamnim staklima koji pristade na samo koji metar od njega. Zadnja vrata širom se otvoriše i neki čovek, koji je na sebi imao izuzetno elegantno odelo sa tankim belim prugama, pruži mu ruku. „Uđite!", reče mu glasno. Iako nije znao o kome je reč, Martiniju nije preostalo ništa drugo nego da prihvati poziv. Uđe u kola i ova brzo krenuše, sklonivši ga od sigurnog linča. Prvo što uradi elegantni čovek bilo je da mu pruži pakovanje papirnih klineks maramica. „Obrišite se malo, profesore." Onda se obrati vozaču: „Odvezi nas na neko mesto gde možemo na miru da razgovaramo." Martini otkri da je uprljan nekom žučkastom supstancom koja je po mirisu podsečala na senf. „Gađali su me svim i svačim tamo napolju." „Ne bi trebalo da se suočavate s masom na onakav način. Ako tako postupate, izazivate ih, zar ne razumete?" „А šta bi onda trebalo da radim?", upita profesor ljutito. „Рге svega, da mi se poverite." Čovek se nasmeja, pa mu pruži ruku da se predstavi. „Advokat Đorđo Levi." Martini ga sumnjičavo osmotri. „Vi niste odavde." Čovek se ponovo nasmeja. „Ne, naravno da nisam." Bio je to dubok, iskren smeh. Onda se opet uozbilji. „Sumnja se u jednoj zajednici širi istom dinamikom kao epidemija, jeste li to znali? Malo je dovoljno da zaraza postane nezaustavljiva. Ljudi ne traže pravdu, hoče samo krivca. Da daju ime strahu, da se osete sigurno. Da nastave da se zanose da je sve dobro, da uvek postoji rešenje." „Onda bih možda mogao da prijavim medije i policiju", izjavi Martini uverljivo. „Ne savetujem vam to." Advokat mu to reče ozbiljnim glasom. „Sta onda mogu da uradim?" „Ništa", sledio je odsečan odgovor. „То znači da moram da pustim da me uništavaju, a da ne reagujem?" Profesor je bio nepoverljiv i gnevan. „Taj rat je izgubljen, dakle, voditi ga ne služi ničemu. Sto to pre shvatite, tim bolje. Tačnije, moramo koncentrisati snage na vašu sliku časnog čoveka, dobrog supruga i oca porodice." „Da, ali na televiziji kažu da sam pratio devojčicu skoro mesec dana pre nego što je nestala. To je apsurdno!" „Ne uz", pojasni advokat. „Vaš auto ju je pratio... Od sada pa nadalje obratite pažnju na

reči koje koristite, profesore: na snimcima se u pozadini vidi samo vaš džip." „Novinari kažu da je jedan moj učenik pravio snimke." „Zove se Matija", otkri mu Levi. Martini je izgledao iznenađeno. „Pretpostavimo ipak da su ti snimci samo puka koincidencija", nastavi advokat. „Vi i Ana Lu živite u istom mestu, to je prihvatljivo. Ali postoji nešto drugo na šta moram da vas upozorim..." Mercedes se zaustavi. Martini kroz prozorče prepozna zaravan iza groblja u Avešotu, gde su dečaci i devojčice ponekad odlazili da upražnjavaju seks ili da puše marihuanu. „Žaca koji ih progoni zove se Fogel." Advokat je to ime izgovorio zabrinutim glasom. „Ne bih ga definisao kao istražitelja prve kategorije, ni kao detektiva. Nema kriminološku stručnost i ne interesuju ga stvari kao što su forenzički nalazi ili DNK. To je neko ko se služi medijima da dođe do cilja." „Ne razumem..." „Fogel zna da snimci koji su u njegovom posedu ne čine dokaz. Osim toga, snimao ih je dečak opčinjen Anom Lu koji je osuđivan zbog agresivnog ponašanja, koji koristi lekove koji deluju na psihu i koga prati mesni psihijatar, neki Flores. Sve u svemu, ako postoji najnepouzdaniji izvor, onda je to upravo taj Matija. Fogel ne može da se posluži njime. Zbog toga ste vi još na slobodi, profesore." „I ne boje se da mogu da pobegnem?" Levi se opet nasmeja. „А gde biste mogli da odete? Vi ste završili na nacionalnim televizijama, profesore. U ovom trenutku čitava zemlja poznaje vaše lice." Martini bolje osmotri čoveka. Bio je stariji od njega, ali je delovao mlađe nego što je bio. Možda je počela da ga napušta kosa, mada još gusta i u prirodnoj boji. Žene su sigurno smatrale da je šarmantan. Oko sebe je širio lepi miris kolonjske vode, ali nije se radilo samo o tome. Njegova smirenost i sigurnost ulivali su poverenje. „Sta vi onda radite ovde?" „Ovde sam da vas branim, očigledno!", odgovori advokat, smešeči se. „Ali koliko bi me koštalo ako vas angažujem?" „Ni centa", reče Levi, podižuči ruke. „Naplatiču se reklamom slučaja. Međutim, biče troškova." Poče da nabraja: „Рге svega, privatni istražitelj koji vodi istragu paralelno s policijom. Zatim, u slučaju procesa, posebni veštaci, stručnjaci raznih vrsta, neko ko se bavi istraživanjem u okviru prava." Martini pokuša da zamisli kolika bi bila cena. „Moram da popričam o tome sa svojom ženom." „Naravno." Onda advokat zavuče ruku u kožnu torbu koja mu je ležala pored nogu i izvuče belu kutiju: bio je to nov-novcat mobilni telefon, još savršeno upakovan. „Od sada pa nadalje za kontakte sa mnom korističete ovo, s obzirom na to da je vrlo moguče da vas prisluškuju. I ne pomerajte se iz kuče ako ne možete da se krečete na sigurnom.” Fogel je vezivao kravatu od kašmira ispred ogledala u hotelskoj sobi. Kupio ju je pre polaska za Avešot, unapred uživajuči u trenutku i prilici u kojima če je staviti. Dole ga je čekala mala grupa novinara. A njemu se sviđala ideja da ih pusti da ga čekaju.

Na kraju krajeva, dovoljno su oni njega mučili poslednjih meseci. Slučaj osakačivača, priseti se. Morao je da plati skupu cenu zbog toga, ali sada je ponovo bio na sigurnoj stazi, dok su mu ona kopilad opet bila za petama, nadajuči se da če im pružiti dodatne informacije kojima če trenutno smiriti svoj nezajažljivi apetit. Osakaćivač je bio greška, morao je da prizna. Ali više je neče ponoviti. Nije mu mnogo trebalo da se povrati i ponovo izgradi reputaciju, da opet postane idol medija. Bio je na korak da obnovi nekadašnju moč, stoga mora biti oprezan. Stela vesto poslužila Matijinom serijom snimaka. Montaža zumiranjem profesorovog džipa bila je medijsko remek-delo. Pored toga, agent Borgi pokazao se kao vredan saveznik, što nikada ne bi očekivao. Možda je momak imao budućnost, ako bi ga vukao za sobom i u narednim slučajevima. Međutim, problem je bila Majerova. Uobražena kurvica. Nije postojalo ništa gore od tužiteljke idealiste. Ali znače da je ukroti, bilo je dovoljno samo pomilovati njen ego, pustiti je da oseti toplinu reflektora. Niko nije bio u stanju da to odbije, makar i po cenu da se opeče. Sa osakaćivačem se izložio baš toj opasnosti. Ali najgore je prošlo. Pokucaše na vrata. „Gospodine, morate da siđete. Ne možemo više da ih zadržimo”, upozori ga Borgi. Fogel se ubrzo pojavi pred bučnom publikom, okupljenom u sali za ručavanje hotela i nestrpljivom da nešto sazna. Sve stolice bile su zauzete, dok su mnogi izveštači stajali. U dnu lokala bili su namešteni stalci s televizijskim kamerama. „Nažalost, nemam mnogo toga da vam kažem“, bilo je sve što je izjavio ispred mnoštva mikrofona. „Verujte mi da ćemo se potruditi da nešto saznamo za kratko vreme.“ Neki počeše da protestuju, ali je Fogel bio isuviše iskusan da bi se prepustio kolektivnom intervjuu. Reći će samo ono što njemu odgovara. „Zašto još niste uhapsili profesora Martinija?“, upita jedan reporter iz pisanih medija. „Zato što nameravamo da mu obezbedimo sve garancije predviđene zakonom. On je za sada samo osumnjičeni.” „Ali da li ste osim snimaka belog džipa pronašli još neku povezanost s Anom Lu Kastner?" upita jedna novinarka u ažurno-plavom kostimu. „То je poverljiva informacija'', odgovori Fogel. Bila je to jedna od njegovih omiljenih rečenica: nije bilo potvrde, ali ni demantija. Specijalni agent želeo je da svi misle da policija ima nekog keca u rukavu. „Znamo da se profesor Martini nedavno preselio s porodicom u dolinu'', sada je došla na red Stela Honer da govori. „Njegova žena napustila je svoj posao advokata i pošla s mužem za Avešot. Da li su, po vašem mišljenju, bežali od nečega?'' Fogel se obradova tom pitanju. Stela je uvek bila vešta da se dotakne neuobičajenih aspekata činjenica koje je iznosila. „Istražujemo prošlost te osobe, ali mogu vam reči da izgleda da je do sada besprekoran čovek." Odbrana Martinija bila je sračunata, poslužila je da razljuti javnost koja je napravila sopstveni izbor i nije volela da bude demantovana. „Vi ste mu, u stvari, uništili ugled objavljivanjem informacija'', izjavi bez trunke uzdržanosti. „Nemam ništa više da vam kažem.''

„Zašto ste nas onda pozvali?'' požali se neko. „Da vas opornenem", nastavi Fogel odlučno. „Ne možemo da vas sprečimo da širite vesti, ali potrebno je da znate da svaka informacija koja izađe bez saglasnosti policije može biti štetna za istragu, a samim tim i za mladu Anu Lu Kastner. Činjenica da ona nije ovde ispred nas ne znači da smemo da je zanemarimo.'' Poslednju rečenicu izgovori pravo u televizijske kamere koje su bile uperene u njega. Onda se otarasi mikrofona i uputi se ka izlazu, dok su novinari nastavljali da ga progone pitanjima. Ali Fogel ih sada nije slušao. Pažnju mu skrenu vibriranje njegovog mobilnog telefona. Uze ga i pogleda tekst poruke na ekranu. „Moram da razgovaram s vama. Pozovite me na ovaj broj.'' Verovatno je to bio neki novinar u potrazi za ekskluzivnom vešću. Odluči da ne obraća pažnju na poruku i odmah je izbrisa, sav iznerviran. „Mi se, u stvari, nismo posećivali. Žena i kćerka delovale su da su u redu, ali mi se on nikada nije sviđao." Odevisovo lice jedva je uspevalo da stane u mali televizor u kuhinji Martinijevih. „Ako baš moram sve da kažem, primetio sam, takođe, da je njegovo držanje, sve u svemu, čudno. Na primer, tog jutra kada je nestala sirota Ana Lu, naleteli smo jedan na drugog dok je izlazio iz kuće. Pozdravio sam ga, ali me on nije ni pogledao. Ubacio je neki ranac u prtljažnik one krntije od džipa i... Da, mnogo je žurio, u svakom slučaju, kao neko ko nešto krije." Pošto je saslušao neverovatnu komšijinu laž, Martini dođe u iskušenje da pesnicom razbije policu na kojoj je stajao televizor. Ali jedva se zaustavi na vreme, zato što mu je ta ruka bila u zavojima. Klea, koja je sedela za stolom, isključi televizor. „Та gadna povreda još nije zarasla, rekla sam ti da odeš kod lekara da ti je pregleda.” Tu rečenicu izgovori nekako skrušeno, mirno. Martini je još kipteo od besa. „То kopile.” „Zašto, šta si očekivao?'' Profesor pokuša da povrati kontrolu. Ode da sedne pored supruge. Prošlo je jedanaest sati uveče, u kući je vladala tišina. Kuhinjski sto, osvetljen centralnom lampom, izgledao je kao utočište za svetio usred mraka. Ispred dvoje supružnika bili su računi i priznanice, pored kopije poslednje prijave prihoda. Klea je bar deset puta proveravala cifre na digitronu. Rezultat je uvek bio isti. „Nema dovoljno novca za plaćanje troškova koje predviđa advokat Levi", morao je da prizna Martini, sav ojađen. „То znači da ćemo neko vreme prekinuti plaćanje kirije." „Da, kako da ne. Gde ćemo onda da živimo kada nas isele?" „Pobrinućemo se za to kada se dogodi. A u međuvremenu bih mogla da zatražim zajam od mojih." Martini odmahnu glavom, kao da na taj način želi da naglasi da je situacija u kojoj se nalaze apsurdna i da sve počinje da se ruši isuviše brzo. „Moraćemo da se odreknemo Levija, ne postoji druga mogućnosti „Potrošili smo zalihe hrane."

„Kakve to veze ima?" „Danas sam izašla da odem do supermarketa. Neko me je prepoznao, uplašila sam se i otišla, a da nisam ništa kupila." Gledajući kako se bes vraća i ocrtava na licu njenog muža, Klea ga uze za ruku. Govorila mu je tiho, ali joj je glas bio pun bola. „Moniku su izvređali na internetu. Primorali su je da zatvori svoj profil na Fejsbukuk „То su samo glupači i frustrirani tipovi u potrazi za pažnjom, ne bih brinuo zbog toga." „Da, znam... ali će za neki dan ponovo morati da krene u školu." Bila je u pravu; među tolikim dešavanjima nije pomislio na to. „Ne možeš pustiti da te tako linčuju, a da ne reaguješ. Svaka optužba upućena tebi odražava se i na nas." Martini duboko uzdahnu. „U redu, reći ću Leviju da nastavi da radi." Neko pozvoni na vratima. Muž i žena zgledaše se ćuteći, ne shvatajući ko bi mogao biti u to doba. Onda on ustade od stola i ode da otvori. „Dobro veće, profesore Martini'', reće Borgi na pragu. Iza njegovih leđa bilo je najmanje pet patrolnih kola s upaljenim rotacionim sve tlima, policijski kombi i kamion za uklanjane vozila. Parada za medije. Snimatelj i fotografi snimali su scenu. „Imam ovde nalog za pretres i zaplenu.'' Borgi mu pokaza dokument. Klea banu iza muževljevih leđa, ali se ukoći kada ugleda sve one policajce ispred kuće. „Takođe, moramo da uzmemo otiske i uzorke tela", nastavi agent. „Da li ste saglasni da to uradimo ovde, ili želite da odemo u odgovarajuću instituciju?'' Martini je bio prosto izgubljen. „Ne, u redu je, uradimo to ovde.'' Borgi se okrenu ka policajcima koji su ćekali i dade im znak da priđu kući. Profesor je sedeo u sredini svoje dnevne sobe. Tri tehničara iz forenzićkog odeljenja, s belim košuljama i gumenim rukavicama, petljali su oko njega. Dok je jedan tamponom uzimao uzorke pljuvačke, drugi je uzimao bris ispod nokta na desnoj ruci, u potrazi za organskim materijalom Ane Lu. Treći se posvetio levoj ruci. Skide mu zavoj, a zatim pristupi uzimanju uzorka tkiva s još nezarasle rane. Najzad, fotograf napravi snimak isečka pomoću specijalnog modela refleksne kamere, koja je omogućavala dobijanje veoma uvećanih slika. Martini je sve te postupke podnosio bez ijedne reakcije, kao ošamućen. Svuda oko njega policajci su preturali po njegovim stvarima, uspomenama na ćitav jedan život. Vladao je strahoviti metež. Policajcisu izlazili iz kuće, odnoseći providne omote s najrazlićitijim predmetima: kuhinjskim noževima, cipelama, ćak i vrtlarskim alatom. Na stazi koja je vodila prema kući, na pauk je utovarivan džip, naočigled čitavog komšiluka koji se probudio zbog tog krkljanca i počeo pažljivo da prati šta se događa. Bili su u pidžamama ispod zimskih jakni i komentarisali scenu uz izraze gađenja. Klea je iz jednog ugla dnevne sobe posmatrala muža i stezala u naručje kćerku koja je bila prinuđena da ustane iz kreveta. Obe su izgledale veoma potreseno. Martinija po ko zna koji put obuze osećaj krivice. 9. januar Sedamnaest dana posle nestanka Izabrali su najboljeg forenzičara kojeg su imali na raspolaganju, da se pozabavi Martinijevim autom.

Bio je to omalen čovek neodređenih godina i neobičnog izgleda. Čudnovato je bilo to što je, mada skoro ćelav, ono malo preostale kose držao skupljenu u repić. Pored toga, njegova koža ispod bele košulje bila je u potpunosti prekrivena tetovažama. Zvao se Krop. „Obavili smo sve testove koji su nam na raspolaganju, pa nam je za to bilo potrebno mnogo vremena", pravdao se Fogelu i Majerovoj. Policija je rekvirirala jednu garažu u Avešotu, kako bi omogućila ekipi da radi u najboljim uslovima. Unutrašnjost prostranog mesta bila je potpuno presvučena belom plastificiranom mušemom. Po podu je razvučena velika bela cerada, dok je auto postavljen na elevator. Tehničari su radili svoj posao, razmontirajući deo po deo džipa. Komponente su razvrstavane na raznim delovima površine i vršena je njihova selekcija najmodernijim uređajima. „Onda, ima li šta novo? Da ili ne?", upita nestrpljivo Fogel. Međutim, izgleda da se Kropu nije žurilo, pa sve objasni krajnje ravnodušno: „Prvi rezultati govore da je auto nedavno očišćen, ali samo iznutra." Ta vest nije mogla da ne obraduje specijalnog agenta. „Ima ostataka deterdženta i rastvarača, a to može navesti na pomisao da je neko hteo da izbriše tragove", nastavi tehničar. „Uostalom, zašto bi se neko posvetio samo kabini, ako ne zbog toga što ima nešto da sakrije?" Fogel skrenu pažnju Majerovoj. „Krv ili neki drugi organski fluidi?", upita tužiteljka, koja očigledno nije bila zadovoljna rezultatom. Tehničar odmahnu glavom, dok mu repič odleprša na ramena. „Sve u svemu, nema ničega što dokazuje da je Ana Lu ušla u ova kola", nastavi Majerova. „Jeste li se stvarno nadali da čemo pronači krv?" pecnu je Fogel. „DNK", objasni tužiteljka. „Očekivala sam da čemo nači DNK devojke." Fogel je hteo da je pita odakle joj tolika tvrdoglava naivnost. Da li je to govorila ozbiljno, ili je samo pokušavala da ga iznervira? „Ne shvatate da je dobra vest što nismo ništa našli?" „А kako bi to moglo da bude, izvinite?" „Razlozi za sumnju nisu uvek opipljivi. Praznina je, na primer, razlog za sumnju: znači da je u tom prostoru pre postojalo nešto, čega više nema. Možda bi pitanje koje treba postaviti profesoru Martiniju bilo da objasni zašto je osetio potrebu da opere auto samo iznutra." „То je, specijalni agente, samo jedno mišljenje, ali ne i činjenica. I da budemo precizni, vaše mišljenje. Postoji hiljadu razloga zbog čega jedna razumna osoba može da odluči da zimi ne pere karoseriju auta, pogotovo ako živi u planinskom mestu i često ide na izlete. Blato, sneg, kiša - isprljali bi vozilo za samo nekoliko dana. Dok je sasvim razumno da unutrašnjost bude uvek čista, s obzirom na to da u njoj sede putnici." Majerova se svim silama trudila da mu ide na živce, ali je Fogel primetio da se i sam, u suštini, divi njenoj upornosti. Jedino nije razumeo zašto tužiteljka uvek hoće da smanji važnost onoga što je očigledno, idući i protiv sopstvenih interesa. Nisu imali ništa u rukama osim tog skromnog profesora, istraga je već poreske obveznike koštala milione i neko će ubrzo postaviti to pitanje i njoj, zato što će postati jasno koliko je novca potrošeno. „Naravno da će mehanizam koji smo pokrenuli morati da urodi plodom", pokuša da

objasni Fogel smireno. „Obavezni smo da podignemo optužnicu za proces, to morate i vi da prihvatite. Naš zadatak nije da sudimo o dokazima i razlozima za sumnju, već da ih iznesemo pred sudiju i porotu." „U pravu ste, nije naš zadatak da sudimo o dokazima", uzvrati Majerova odlučno. „Naš je zadatak da ih pronađemo. Ponavljam: potreban nam je DNK." Krop koji je sve vreme s izvesnom ravnodušnošću prisustvovao razmeni njihovih dosetki, odluči da se umeša. „U stvari, pronašli smo DNK." Njih dvoje okrenuše se prema tehničaru, pitajući se zašto nije ništa rekao pre. „Ima nešto, i to je donekle čudno: DNK mačke. Ili bolje rečeno, mačje dlake. " „Mačje dlake?", ponovi Fogel nepoverljivo. „Šareni primerak, crvene i smeđe dlake. Bilo ih je mnogo po sedištima i prostirkama.” „Martinijevi nemaju mačke", reče Majerova. Ali ih je Ana Lu mnogo volela, hteo je da doda Fogel. Međutim, ne učini to, zato što primeti Borgija na ulazu u garažu. Mladi agent pričao je mobilnim telefonom i za to vreme tražio ga pogledom. Bio je zabrinut zbog nečega. „Oprostite", izvini se Fogel Majerovoj i ode da mu se pridruži. * * * Borgi je u međuvremenu završio telefonski razgovor. „Imamo problem", reče tihim glasom. Majka Ane Lu bila je bosa i u spavačici i nameravala je da sakupi cedulje i skloni suvo cveče s poredanih plišanih mačiča koje su ljudi pre nekoliko dana stavili ispred njene kuče. Hodočašče je bilo završeno čim se pronela vest da postoji neko ko je osumnjičen. Sažaljenje je zamenila bolesna radoznalost i nikom više stvarno nije bilo važno kakva je sudbina nestale devojčice. Ni medijima koji su napustili to mesto snimanja. Kada Fogel i Borgi svojom limuzinom stigoše na mesto, samo je nekoliko fotografa nemilosrdno snimalo scenu. „Oteraj ih", naredi odmah specijalni agent svom podređenom. Zatim priđe ženi. „Gospođo Kastner, ja sam agent Fogel, sečate li se?" Žena se okrenu i zbunjeno ga osmotri. Padala je sitna kišica koja joj je natopila tkaninu nočne košulje i na nedoličan način učinila očiglednim da ispod nema drugo rublje. Fogel onda skide kaput i ogrnu joj ga preko ramena. „Hladno je ovde. Zašto ne uđemo u kuču?" „Moram da završim sređivanje", odgovori žena, kao da je to najvažniji zadatak na svetu. Fogel joj onda pokaza narukvicu od perlica koju je napravila Ana Lu i koju mu je ona stavila na ruku na dan Božiča, kada je prvi put dolazio u posetu u njihovu kuču. „Sečate li se šta ste mi tražili da vam obećam da ću uraditi? Pa dobro, ima novosti... Ali da o tome pričamo unutra, možemo li?" Izgledalo je da se Marija Kastner zamislila za trenutak. „Taj čovek, taj profesor... Stvarno mislite da je to bio on? To jest, hoću da kažem da mi ne izgleda kao takav tip. Po mom mišljenju, on je nevin... Zato što bi trebalo već da otkrijete gde se nalazi moja devojćica, ako drži zarobljenu Anu Lu, zar ne?" Fogel se dade u potragu za odgovorom. Bilo je očigledno da žena odbija da se suoči sa stvarnošću. „Nadziremo ga", smiri je.

„Ali dani prolaze, a Ana Lu je možda gladna. Ako je taj čovek pod stalnom prismotrom, ko joj onda nosi da jede?" Fogel prvi put u svojoj karijeri i u životu ostade bez reći. Na njegovu sreću, u tom trenutku naiđe Bruno Kastner, koji je u međuvremenu obavešten o onome što se događa ispred njegove kuće. „Izvinite, imao sam posla", opravda se čovek. Onda uze ženu podruku i odvede je ka ulaznim vratima. „Tu su lekovi za spavanje koje joj je propisao njen psihijatar." „Gospodine Kastneru, potrebno mi je da vaša žena bude bistre glave koliko je to moguće. Možda bi bilo dobro da preispita dozu." Mislio je da će mediji iskoristiti ženino konfuzno stanje da bi joj pripisali neosnovane tvrdnje. „Razgovaraću o tome s doktorom Floresom", obeća Bruno Kastner kada je već okrenuo leđa specijalnom agentu. Fogel ostade da gleda tog supruga koji je s toliko nežnosti brinuo o svojoj ženi. Zatim skrenu pogled i pažljivo se zagleda u narukvicu od perlica koju je imao na ruci. Stela Honer nalazila se u dnevnoj sobi skromnog, ali otmenog stana. Sofa na koju je sela bila je prekrivena izgužvanom presvlakom, koja je možda služila da sakrije originalni mebl koji se pohabao, ili da ga sačuva zbog dugotrajne upotrebe. Novinarka je, kao i uvek, izgledala besprekorno. Sivi kostim i marama od crvene svile, vezana oko vrata. U jednoj ruci držala je mikrofon. Televizijska kamera proširi kadar i na ekranu se pojavi i osoba koja je živela u toj kući i koja je sedela pored nje. Prisila ovog puta nije imala na sebi odeču buntovnice koju je obično nosila. Njen izgled bio je nesumnjivo ozbiljniji, u lepo ispeglanim farmerkama bez poderotina i u beloj košuljici. Tri kopče za uhom bile su nestale, kao i linija izvučena crnom olovkom koja joj je pogled činila čvrščim. Nije bila našminkana i izgledala je kao devojčica. U rukama je stezala maramicu. „Onda, Prisila, možeš li da nam kažeš kako je bilo?", upita je Honerova blago. Devojčica klimnu glavom, kao da pokušava da se ohrabri. „Bila sam na bdenju ispred kuče Kastnerovih, ponela sam plišano mače za Anu Lu. Sa mnom su bili moji prijatelji, svi smo bili potreseni zbog onoga što se dogodilo. Odjednom primečujem da mi je stigao SMS... Bio je od profesora Martinija." Devojka se onda blokira, nije mogla dalje. Stela Honer shvati da mora da joj pomogne da nastavi. „Zašto te je to začudilo?" „Ја... ja sam poštovala profesora Martinija, on je, po mom mišljenju, bio dobar... ali posle onoga što se dogodilo..." Honerova ovog puta pusti da tišina potraje duže, da bi pružila mogućnost gledaocima da dobro razmisle o devojčinim recima. Bila je dobra u stvaranju napetosti. „Staje pisalo u poruci?" Onako kako joj je pre početka emisije rečeno da uradi, Prisila uze mobilni telefon iz džepa farmerki i pročita tekst, dok su joj ruka i glas drhtali. „Da li ti odgovara da dođeš kod mene kući sutra posle podne?" Nastade još jedna pauza koju je Honerova namerno htela, ovog puta zato što je videla kako jedna suza zablista u devojčinom levom oku, ali nije želela da zaplače. Još ne. Tako, da bi joj pružila vremena da se povrati, novinarka pažljivo uze mobilni telefon iz Prisilinih ruku i pokaza ga u kameru.

„Cesto nas optužuju da iznosimo samo polovičnu istinu, podešenu za manipulisanje javnošću. Ali ovo nije novinarski izum, vidite:stvarno se dogodilo.” Pusti da prođe dovoljno vremena da gledaoci mogu da u uzanom kadru pročitaju poruku na ekranu, pa se onda ponovo obrati svojoj gošći: „ A posle, Prisila, šta si onda pomislila?" „Najpre ništa, bilo mi je samo čudno. Zatim, kada su na televiziji rekli da policija sumnja na profesora, pomislila sam na Anu Lu i da se posle nje možda isto može dogoditi i meni..." Honerova se uozbilji i klimnu glavom, pa položi ruku na Prisilinu. Kako je predviđeno, taj gest izazva reakciju koju je novinarka očekivala. Prisila poče da plače. Honerova je nije pitala ništa više i znalački pusti da se kamera zadrži na toj sceni i devojčinom licu. „То su samo fantazije devojčice koja je gorela od želje da se pojavi na televiziji." Martinijev glas prosto se raspukao od očaja. Njegova žena bila je još bešnja. „Та devojčica te je u međuvremenu koštala posla! Reci mi, šta ćemo sada da radimo?“ Dva dana pred kraj božičnog raspusta i ponovnog početka nastave, školski upravnik pozvao je profesora da ga obavesti o udaljavanju s nastave i, što je još gore za njega, o ukidanju plate. „Kako ćemo platiti troškove za tvoju odbranu? Već smo puni dugova, a ti počinješ da izigravaš kretena s nekom učenicom? Jednom devojčicom?“ „Poznajem Prisilu. Ovaj skromni izgled, ova odeća, sve je to gluma! “ Specijalni agent Fogel uživao je u prizoru dok je udobno sedeo u svojoj privremenoj kancelariji u svlačionici školske gimnastičke sale. Stavio je slušalice, podigao obe noge na sto i ljuljao se na stolici, s rukama prekrštenim u krilu. Ideja da za vreme pretresa u kući Martinijevih postavi mikrofone do tog trenutka nije dala rezultat, ali će možda sada doći do nekog pomaka. Izgledalo je da se Fogel zabavlja svađom između dvoje supružnika, delom i zbog toga što je on ubedio školskog upravnika da interveniše u vezi s profesorom pre nego što intervju Honerove s Prisilom izazove srdžbu roditelja učenika. Srdžbu koja bi se, očigledno, sručila i na njega. Tog čoveka, birokratu bez snage, bilo je isuviše lako ubediti. „Zašto si joj poslao onu poruku?“ Žena se direktno suoči s njim. „Zamolila me je da joj dajem časove recitovanja. Ali, izvini, molim te, da sam želeo da je iskoristim, ne bih bio toliko glup da joj zakazujem sastanak u našoj kući, zar ti se ne čini da je tako?“ Klea Martini zaćuta, učini se da se za trenutak pokolebala. Međutim, onda nastavi da govori, i to učini slabašnim glasom. „Poznajem te skoro čitavog života, stoga znam da si dobar čovek... Ali ne znam koliko si nevin." Rečenica je imala žestok utisak, posle nje opet nastade kratka tišina. „Dovoljno si inteligentan da shvatiš razliku između dve stvari: i dobre osobe ponekad greše... Izvan ove kuče susrečem samo neprijateljske poglede. Uvek se plašim da neko može da nanese zlo tebi ili nama. Monika više ne izlazi iz kuče, izgubila je i ono malo prijatelja koje je imala i više ne može da smiri napetost.” Fogel je znao šta če se dogoditi, sve je to hteo i isplanirao. „Kakve god da su tvoje greške, male ili velike", nastavi žena, „ostaču pored tebe svakog

dana koji mi je preostao u životu. To sam obečala i to ču učiniti. Ali tvoja kčerka nije vezana nikakvom zakletvom... Zbog toga čuje odvesti daleko odavde." Fogel bi najradije skočio od zadovoljstva, ali se uzdrža. „Hočeš da kažeš - daleko od mene?" Nije to bilo Martinijevo pitanje, nego gorka konstatacija. Žena ne odgovori. Malo zatim začu se samo lupa vrata koja su se otvorila, a zatim zatvorila. Fogel skide noge sa stola, naže se, prinese ruke slušalicama i prisloni slušalice uz uši, da se bolje koncentriše na tišinu. Martini je još bio u sobi. Čulo se njegovo disanje. Duboko, ujednačeno. Bilo je to disanje progonjenog čoveka, kojeg on još nije mogao da strpa u zatvor, a koji je ipak već bio zarobljenik sopstvenog života, od kojeg više nije mogao da pobegne. Fogel je stvorio prazninu oko njega. Pošto su ga žena i kčerka napustile, pašče, reče u sebi. On je gotov čovek. Ali u tom trenutku dogodi se nešto što specijalni agent nije predvideo. Bilo je to nešto apsurdno, bez smisla. Profesor poče da pevuši. Činio je to tiho, upola glasa. Ta veselost nesumnjivo nije bila u skladu sa onim što se upravo dogodilo. Fogel je zbunjeno slušao nestvarnu pesmicu. Bila je to neka dečja pesmica. Uspeo je da razume samo nekoliko reci iz teksta. Govorila je devojčicama i mačićima. 10. januar Osamnaest dana posle nestanka Levi ga je pozvao na sigurni telefon koji mu je dao pre nekoliko dana i zatražio da se vide. Zatim je poslao svog vozača da ga odveze iz kuće. Reporteri odmah krenuše da prate mercedes, ali morali su da odustanu kada je profesor izašao iz kola i kroz gvozdenu kapiju ušao u privatnu kuću. Advokat ju je zakupio kako bi mogao da prati slučaj izbliza. Kada Martini pređe preko praga, zateče scenu koju nije očekivao. Dnevna soba bila je pretvorena u kancelariju, a mala grupa saradnika bila je u punom poslu. Neko je proučavao pravne tekstove i spise, neko bio pored telefona i raspravljao o strategiji odbrane. Takođe, pripremili su oglasnu tablu gde su upisivani rezultati slučaja. Bili su toliko zaposleni da nisu primetili njegovo prisustvo. Levi ga je čekao u kuhinji, da obave razgovor nasamo. „Jeste li videli kako sam sve organizovao? I to sve samo zbog vas", pohvali se advokat. Martini pomisli koliko li če ga to samo koštati, i na činjenicu da više nema posao. „Iskreno, počinjem da gubim nadu." „Ne biste smeli", opomenu ga Levi, pa mu onda pokaza na stolicu da sedne, dok on sam ostade da stoji. „Čuo sam da su vaša žena i kčerka otišle juče." „Sada su kod moje tazbine." „Iskreno rečeno, tako je bolje, verujte mi. Atmosfera postaje napeta i mislim da če se narednih nedelja još više pogoršati."

Martiniju se ote gorak osmeh. „I još imate hrabrosti da mi kažete da ne gubim nadu?" „Naravno, zato što sam sve to očekivao.'' „То je onaj Fogel, zar ne? On sve režira...” „Da, ali ga to čini predvidivim. Poštuje samo svoju knjigu snimanja, taj čovek nije u stanju da izmisli nešto novo." „Ali svi ga slušaju.” Advokat priđe frižideru, odakle uze flašicu kisele vode. Odvrnu zatvarač i pruži je profesoru. „Jedino što može da vas spase jeste da ostanete bistre glave i sačuvate čvrste nerve. Zato, samo mirno... i sve prepustite meni.” „Taj policajac uništio mi je život.'' „Ali vi ste nevini, zar ne?'', podseti ga advokat. Martini skrenu pogled na flašicu. „Ponekad čak i ja posumnjam u to.'' Levi se nasmeja, iako profesor nije izgovorio tu rečenicu kao duhovitu šalu. Onda mu advokat stavi ruku na rame. „I Fogel ima slabu tačku, pa čemo početi da ga napadamo baš tu... I zaboleče ga, mnogo če ga zaboleti.'' Martini podiže glavu ka Leviju. U očima mu je možda zasijala nada. „Jeste li ikada čuli za slučaj Derg?'', upita advokat. „Ne bih rekao'', priznade profesor. „То je bio slučaj koji je imao vrlo širok medijski odjek do pre otprilike godinu dana. Ali možda čete se bolje prisetiti Derga po imenu koje su mu nade nule novine: osnkn ćivn č." „Da, da, čuo sam za to... Ali ne interesuju me bogzna kako događaji iz crne hronike." „Ра dobro, policija je dugo bila u potrazi za serijskim atentatorom koji je sakrivao male eksplozivne naprave u proizvode u supermarket, pa ih onda ostavljao na policama: u kutiji sa žitaricama, tubi majoneza, nekoj konzervi. Eksplozije su ispovređivale razne osobe, otkidajući im potpuno prste i članke prstiju, jednom čak i ćelu ruku." „Užas. Nikada nikoga nije ubio?" „Ne, ali bi se to dogodilo pre ili kasnije. Osakaćivacu bi ponekad dosadilo, pa je onda pokušavao da udari iznenada. U suštini smo to svi očekivali. Ako se sećate, onda se proširila panika. Ali pre nego što je došlo do slučaja sa smrtnim ishodom, Fogel je uspeo da pronađe nekog bezazlenog knjigovođu koji je bio strastveni ljubitelj modelarstva i elektronike - gospodina Derga, i dočepa ga se. Slučaj je hteo da je taj čovek izgubio kažiprst desne ruke kada je bio dete. U to vreme govorilo se o običnom kućnom incidentu. U stvari, majka ga je osakatila nožem za tranžiranje piletine, zato što je htela da ga kazni. Žena je patila od psihičkih poremećaja i maltretirala je sina." „Bože moj...", prokomentarisa profesor. Levi pokaza na njega: „Eto: vi mislite baš ono što su svi mislili, to jest, da je Derg savršeni krivac." „То je tačno", priznade Martini. „Njegovo nasilničko ponašanje kada je odrastao bilo je razumljivo kada pomislim na ono što mu se desilo kada je bio mali." „Tako se stvaraju čudovišta. Ali suština je u nečem drugom. Ni u slučaju Derg nije bilo dokaza, samo indicija. Fogel je izveo još jedan šou za medije i ubedio tužioca da iznese

optužnicu protiv Derga. Ali na kraju je knjigovođa oslobođen svake krivice.” „Zašto?" „Eksploziv koji je koristio osakaćivač bio je primitivan. Čak je i neki amater mogao da ga sastavi pomoću lako uočljivih materijala iz bilo koje gvožđarske radnje. Međutim, postoji jedna nezgoda: ostavlja hemijski trag na onome ko rukuje njime. A Derg nije imao tragove na sebi..." „I to je bilo dovoljno da bude oslobođen optužbe?" „Očigledno ne. Ali slušajte ovo: najteža indicija na njegov teret pronađena je u toku pretresa koji je izvršila policija. Derg je u kući imao kutiju keksa, identičnu s onom u kojoj je osakaćivač sakrio jednu od svojih naprava i, štaviše, po serijskom broju pokazalo se da je kupljena u istoj radnji na koju je manijak udario. Derg je ipak stalno negirao da je bio tu." „Ра kako onda..." „I tu dolazi ono najlepše: ko god da mu je smestio u kuću tu kutiju, nije kontrolisao datum pakovanja keksa. Proizveden je kada je Derg već bio u zatvoru, u očekivanju procesa, stoga nije ni mogao da ga kupi. Ishod? Pustili su ga iz zatvora i odmah je oslobođen optužbe." Martini se zamisli. „А Fogel?" „Fogel je spasao obraz tako što je svalio odgovornost na jednog svog podređenog, mladog agenta koji, u stvari, nije imao veze sa tim. To se uvek radi tako: izabere se žrtveni jarac da bude žrtvovan u slučaju potrebe... Međutim, posle Derga mediji su počeli da bivaju oprezniji s poverljivim informacijama koje im je Fogel prenosio i malo-pomalo sklonili su ga u senku." „Sve do sada", prokomentarisa profesor. „Ја sam njegova prilika da se ponovo dočepa svetlosti reflektora.” „Ali kada se to dogodi, pokušačemo da ga prikažemo onim što jeste: obmanjivač." Izgledalo je da je Martini povratio malo samopouzdanja. „Onda ču se izvuči?" „Da, ali po koju cenu?" Advokatov glas ponovo postade ozbiljan. „Derg je proveo četiri godine u zatvoru, u očekivanju da se završi proces protiv njega. U međuvremenu je izgubio posao, prijatelje i porodicu." Profesor shvati da je Levijev razgovor usmeren ka tačno određenom cilju. „Sta mogu da uradim da to izbegnem?" „Zaboravite da ste nevini." Martini ne shvati smisao te rečenice, ali ga advokat otpusti uz stisak ruke bez daljnjih objašnjenja. „Javiču se ubrzo", obeča. Agent Borgi nije mogao da zaspi prethodne noči. Okretao se po krevetu, neprekidno razmišljajuči o sceni kojoj je prisustvovao ispred kuče Kastnerovih, o onoj šokiranoj i unezverenoj majci koja u spavačici kruži između mačiča koje su ljudi darovali njenoj kčerki. Marija je pokušavala da da smisao sopstvenom bolu. Mačiči su odgovor, rekao je u sebi. Dlake crveno-smeđeg pegavog primerka koje su pronađene u unutrašnjosti profesorovog džipa nisu imale smisla. Kada je saznao za tu pojedinost, Borgi je rezonovao baš kao Fogel. Martinijevi nisu imali mačku. Ana Lu je toliko želei a jednu. Borgi je u svojoj nesanici zaključio da je ključ za rešenje enigme upravo devojčica.

Međutim, niko se više nije interesovao za nju. Više se nisu pitali kakav je kraj doživela. Mediji, javnost, čak i policija, prešli su na drugu vrstu pitanja. Kako ju je profesor ubio? Da li ju je pre toga silovao? Podrazumevalo se da je ubijena i, mada to nisu otvoreno govorili, brinuli su kako da zasite svoju zagolicanu radoznalost škakljivim detaljima. Niko se, na primer, nije pitao: Zašto ju je ubio? Motiv zbog kojeg je naoko bezazleni profesor iz planinske varošice morao da ubije neprimetnu devojčicu kakva je bila Ana Lu, bio je neizgovoreno pitanje. Ono je, međutim, moralo biti odlučujuče. Zašto ju je ubio? Borgi je u zoru shvatio da mora da pođe upravo od nje, od Ane Lu Kastner. Sta su, u krajnjoj liniji, znali o devojčici? Samo ono što su ispričali rođaci i poznanici. Ali da li je to bilo dovoljno? U policijskoj akademiji naučio je lekciju. Da i žrtve imaju glas. Isuviše brzo pomirio se sa činjenicom da one više ne mogu da ispričaju svoju verziju. Naprotiv, mogle su. Prošlost je obično pričala umesto njih. Ali bilo je potrebno da neko to i sasluša. Zbog toga, pošto je otkrio da škola koju je pohađala Ana Lu i u kojoj predaje profesor ima neki stari uređaj za video-nadzor koji je trebalo da obeshrabri siledžije i vandale, Borgi se zatvorio u nešto što je podsečalo na magacin, gde su bili natrpani stari video-rikorderi i satima kontrolisao snimke na kojima se pojavljuje devojčica. Bile su to scene iz svakodnevnog života, u kojima se Ana Lu pokazivala u svoj svojoj naivnosti. Odeljenja nisu nadzirana, ali je ona u menzi, u gimnastičkoj sali i u hodnicima uvek bila ista. Stidljiva, rezervisana, ali isto tako u stanju da podari osmeh svakome ko bi joj se obratio. Ničeg nenormalnog nije bilo u njenom ponašanju. Sistem video-nadzora resetovan je svakih petnaest dana. Brisani su prethodni snimci, pa su te iste trake koriščene za dalje snimanje. Srečom, božični raspust prekinuo je taj ciklus, tako da je sačuvan sadržaj za period duži od dve sedmice. Tačno petnaest dana pre nestanka. Ali se, u svakom slučaju, radilo o satima i satima pregledanja. Borgi je usvojio metod s naizmeničnim prekidima, u tom smislu što je nasumično birao trenutke na koje se koncentrisao u potrazi za devojčicom na ekranu. Zavukao se u jazbinu i seo ispred crnobelog monitora, na stolici na rasklapanje i s termosom kafe koja mu se često hladila. Pregledao je mnogo snimljenog materijala. Nijednom nije uspeo da vidi Anu Lu s profesorom. Upravo je posmatrao poslednji dan škole pre raspusta, koji je istovremeno prethodio danu nestanka, kada mu zazvoni mobilni telefon. „Zašto me nisi zvao sinoč?“, bila je to Karolina i glas joj je bio ljutit. „Izvini, u pravu si. Posao mi oduzima mnogo vremena.“ „Posao ti je važniji od tvoje trudne žene?" Nije to bilo pitanje, već jasna optužba. „Naravno da nije", pokuša da je smiri. „Nije to način da se opravdam, to je samo istina. Kada radim, ne mogu da te zovem, ali stalno mislim na tebe." Karolina uzdahnu na drugom kraju linije. Možda je to bio jedan od onih njenih dobrih

dana kada joj hormoni polude. Ali Borgi nikada nije smeo da joj to kaže, jer bi se inače razbesnela. „Jesi li dobio stvari koje sam ti poslala?" „Da, hvala ti. Baš mi je bilo potrebno nešto odeče, da se presvučeni." „Moj otac video te je sinoć na televiziji", reče. Borgi je mogao da zamisli osmeh na njenom licu. Eto zašto nije bila ljuta: bila je ponosna na njega. „ Je li? Jesam li dobro izgledao?" „Kažem ti samo da se nadam da će naša kćerka ličiti na mene." Nasmejaše se. „Moja majka želela bi da malo ostanemo ovde posle njenog rođenja." Već su o tome naširoko razgovarali. Karolina je tvrdila da bi majka mogla da joj pomogne u prvo vreme, ali to je podrazumevalo da se i on preseli i, mada se dobro slagao s tazbinom, Borgi nije želeo da rizikuje zajednički život s njima, jer se plašio da bi se to moglo produžiti do ko zna kojeg datuma. „Možemo li da pričamo o tome kada se vratim? Na kraju krajeva, ima još vremena do porođaja." Karolina ga nije slušala. „Tata je već pripremio sobu za nas u dnu hodnika. To je ona od mog brata, pre nego što je otišao da živi sam. Izdvojena je i imaćemo privatnost." Po glasu bi se reklo da je Karolina već odlučila za oboje. Borgi je hteo da joj kaže nešto u vezi s tim. Ali u tom trenutku poskoči na stolici na rasklapanje. Primetio je nešto na monitoru. „Izvini, Karolina, zvaću te kasnije." „Da li je moguće da me tek tako otkačiš kada se i ovako retko čujemo?" „Znam, oprosti mi." Prekide razgovor, ne čekajući repliku. Zatim se usredsredi na snimak. Ana Lu i profesor bili su prvi put zajedno u istom kadru. Školski hodnik bio je pust, sa izuzetkom devojčice koja je prolazila, držeći nekoliko knjiga u rukama. Iz suprotnog pravca naišao je profesor. Njih dvoje prošli su jedno pored drugog i skoro da su se okrznuli. Borgi vrati snimak da ponovo pogleda scenu. Naročito uoči jedan detalj. Ako su ga i mediji otkrili, izbiće pravi haos. Morao je odmah da obavesti Fogela. Martini je u jedanaest sati uveče sedeo na sofi u dnevnoj sobi, u mraku. Sa ulice su dopirali glasovi grupe koja se ulogorila ispred njegove kuće. Nije uspevao da shvati smisao njihovih razgovora, ali čuo je kako se s vremena na vreme smeju. Uvek je neobično kada ti se život zaustavi, a nasuprot tome, život nekih drugih ide napred, pomisli. Bilo je upravo onako kako se osećao. Blokiran u sopstvenom životu. Ugasio je svetio, kako bi sprečio da oni spolja zvirkaju kroz prozore, da vide šta radi čudovište. Ali postojao je još jedan razlog za to. Hteo je da izbegne poglede Klee i Monike koje su ga, sa uokvirene fotografije, neprekidno proganjale po kući. Pobegle su od njega, a sada je on želeo da pobegne od njih. Bio je ljut, ali je isto tako mogao da shvati njihov položaj. Bilo je to, u suštini, za njihovo dobro. Vibriranje mobilnog telefona trže ga iz razmišljanja. Istovremeno se iznad police upali neka lampica. Martini ustade sa sofe i ode da proveri. Na ekranu telefona koji mu je dao Levi