Donato Karizi - Noć mi te uzima

pojavljivala se poruka. „Na groblju za pola sata." Profesor se zapita kako to da mu advokat predlaže sastanak na tako neobičnom mestu, umesto da se sastanu u vili koju je iznajmio da u njoj organizuje glavni štab. Još su mu u glavi odzvanjale reci kojima mu se advokat obratio tog jutra. Zaboravite da ste nevini. Možda če dobiti odgovor. Zbog toga brzo razradi plan kako da izađe iz kuće, a da ne bude primečen. Ode na sprat da uzme jednu staru jaknu i šešir sa obodom. Iskorističe ih da se preruši i nesmetano prođe ulicom. Kako bi zavarao trag reporterima, izaći će na zadnji ulaz i preskočiće tarabe u vrtu. Stiže do groblja, za šta mu je bilo potrebno dobrih pola sata. Hteo je da bude siguran da ga niko ne prati. Ulazna kapija bila je samo pritvorena. Gurnu je i uputi se ka nadgrobnim pločama. Na nebu je bio pun sivi mesec. Martini se malo osvrnu, siguran da će se advokat Levi pojaviti svakog trenutka. Ali onda u daljini spazi crvenu tačkicu kako isprekidano svetluca. Pratio ju je kao da je far koji mu označava ispravan pravac. Kada dođe blizu izvora slabe svetlosti, shvati da je to cigareta. Tačkica se palila i gasila svaki put kada bi Stela Honer povukla dim. „Smiri se, ovde sam u prijateljskom svojstvu", reče odmah žena veselo. Sedela je najednom od spomenika, prekrštenih nogu, kao da je u kozmetičkom salonu. „Sta hoćete?" Glas mu je bio grub, ljutit. „Da ti pomognem.” Nerviralo ga je što mu se Honerova obraća prisno. „Ne treba mi vaša pomoć." „Hoćeš li da ti dokažem koliko sam ti prijateljica? U redu... Tvoja žena spremala se da te ostavi pre šest meseci zbog drugog ćoveka. Preselili ste se ovde da pokušate da počnete iz početka." Ono, pomisli Martini. Kako li je uspela da sazna? „Vidiš? Prijatelji smo", nastavi Honerova, primetivši da je profesor više zatečen nego besan. Fogel, koji joj je preneo tu informaciju, predvideo je da će ovaj tako reagovati. „Mogla sam da se poslužim tom informacijom, ali nisam to učinila... Znam da je Klea sada otišla s tvojom kćerkom, ali ako hoćeš da je vratiš za sebe, trebalo bi da budeš lukav." „Kada moj položaj bude razjašnjen, one će se vratiti i ponovo ćemo početi život tamo gde smo stali." Stela se naže i pogleda ga nekako s blagošću. „Jadni mališa, zar stvarno misliš da će biti tako?" „Ја sam nevin." „Onda nisi razumeo ni kurca." Honerova izgovori rečenicu kao da je pretnja. „Nikoga se ne tiče da li si ti nevin. Ljudi su već odlučili. A ni policajci te neće nikada ostaviti na miru: troše novac u izobilju da reše ovaj slučaj, nemaju sredstava da dozvole sebi još jednu istragu, a pogotovo ne da traže nekog drugog krivca." Martini s mukom proguta pljuvačku, ali želeo je da ostane miran. „Znači, ili ja ili niko drugi..."

„Tačno. Jedini razlog zašto si još na slobodi jeste to što nisu pronašli leš. Bez tela ne mogu da ozvaniče optužbu za ubistvo. Ali pre ili kasnije nešto će iskrsnuti, to se uvek događa." „Ako mi nema spasa, zašto biste mi vi bili potrebni?" Profesor je nastavljao da se obraća Honerovoj zvanićno, kako bi naglasio odstojanje. Žena napravi kratku pauzu, osmehnu se. Duboke oći blistale su joj na mesećini. „Potrebna sam ti da izvućeš najveću korist iz ove priće. Mogao bi da izvućeš dosta od medija koji su ti sada neprijatelji: jedan tvoj intervju danas zlata vredi. A ja hoću da ga kupim... Naravno, ponuda će važiti sve dok budeš slobodan: u zatvoru više nećeš ništa vredeti." „Је li Levi organizovao ovaj susret? Zbog toga onaj razgovorćić od jutros...", Martini napravi grimasu gađenja. „Tvoj advokat praktičan je ćovek. Ako uopšte želiš da se nadaš da ćeš se izvući, morao bi da imaš dovoljno novca da platiš brižljivo izvedenu kontraistragu, s veštacima, privatnim istražiteljima." „Da, to mi je i on rekao." „А gde misliš da pronađeš novac? Jesi li mislio na to šta će se dogoditi s tvojom porodicom kada budeš u zatvoru? Kako će nastaviti dalje?" Trebalo bi da se naljuti, pa ipak, profesor u tom trenutku poće da se smeje. Reakcija nemalo iznenadi novinarku, ali Martini nikako nije uspevao da prestane. „Izvinite", reće zatim, pokušavajući da se uzdrži. „То je ćudno... Za svakog sam čudovište, a da ne postoji potreba da se to dokaže. Čak i moja žena gaji sumnje. Ali znate šta ću vam reći?" Uze dah i opet se uozbilji. „Kažem vam da tačno znam ono što jesam. Stoga ne postoji ništa što bi moglo da me navede da špekulišem sa životom neke nestale devojčice i bolom njene porodice, samo da bih se spasao ili da bih spasao moju ženu i moju kčerku." Martini se u tom trenutku okrenu da ode. „Vi ste jedan idiot, znate li?", reče mu Stela Honer posle jedne sekunde. Ali umesto odgovora morala je da se zadovolji pogledom na profesorova leđa dok se udaljavao. * * * Te večeri Fogel je naručio laganu večeru u sobi i sada je nešto beležio u svojoj uobičajenoj crnoj beležnici, pre nego što ode u krevet. Imao je na sebi kučni mantil, sedeo je u fotelji i smeškao se u sebi. Bio je siguran da je ona stara lisica od Levija već počeo da pokreče svoje pione po šahovskoj tabli. Kada je saznao za advokatovo prisustvo u gradu, nije se previše začudio. Levi se odavno pridružio cirkuskoj organizaciji, tako da je bilo normalno da se pojavi svakog trenutka. Njegova numera u cirkusu uvek je bila iznenađenje. Mogao je da bude mađioničar koji zadivljuje masu ili klovn koji ulazi da odvlači pažnju publici dok lav rastrže ukrotitelja. Levi je u tom slučaju stupio u kontakt sa Stelom Honer, da ubedi profesora da se prepusti raljama krvoločnih zveri. Martini če pristati. Zato što na kraju svi pristanu. I Derg je pomalo navukao masku čudovišta. Taman toliko vremena da naplati nešto novca pre nego što bude proglašen nevinim. Ako se profesor pojavi na televiziji, stvari če za specijalnog agenta biti pojednostavljene. Glupak če sigurno iči na empatiju publike, ali če je, umesto toga, još više razbesneti. Onda će svi tražiti njegovu glavu, i to ne samo običan svet već i šefovi policije, pa čak i sam ministar. A Maj

ero va tada neće više moći ništa da učini. Kada njegov mobilni telefon poče da vibrira, Fogel ostade bez reći. Prepozna tajanstvenog pošiljaoca od kog je dobio poruku pre četiri dana u vreme konferencije za štampu. „Trebalo bi da razgovaram s vama. Zovite me na ovaj broj.'' I ovog puta odluči da ne obrati pažnju, ma ko da je, i izbrisa poruku bez previše razmišljanja. U tom trenutka neko zakuca na vrata. Fogel se zapita da li su ta dva događaja slučajno povezana. Siguran da će se naći ispred tajanstvenog gnjavatora, odlučno otvori vrata. Bio je to Borgi, sav izbezumljen i s dubokim podočnjacima. Nosio je torbu s laptopom. „Možemo li da razgovaramo?'' „Možemo li to da odložimo za sutra?'' Fogel je bio iznerviran. „Spremao sam se za spavanje.'' „Moram da vam pokažem nešto i prilika je da to odmah vidite'', reče Borgi i lupi šakom po torbi u kojoj je bio kompjuter. Malo zatim otvoriše laptop na Fogelovom krevetu. Dvojica agenata stadoše ispred ekrana. „Pronašao sam ovaj snimak u sistemu školskog video-nadzora'', reče Borgi. „Gledajte šta se događa...'' Mladi policajac gledao je scenu najmanje dvadesetak puta, ali je Fogelu to bio prvi put. Ana Lu mirno je hodala kroz pusti hodnik. Zatim se pojavio profesor koji joj je krenuo u susret iz suprotnog pravca. Njih dvoje prođoše jedno pored drugog, vrlo blizu, pa onda oboje nestadoše iz kadra. Borgi zaustavi snimak. „Jeste li zapazili?" „Zapazio - šta?", upita specijalni agent razdražljivo. „Nisu se ni pogledali... Ako hoćete, mogu da vratim snimak, da ga opet pogledate." Dok je Borgi pružao ruku da ponovi sekvencu, Fogel ga zgrabi za ruku. „Nije potrebno.” „Kako nije?" Bio je iznenađen. „Jedna od osnovnih pretpostavki na kojoj se temelji optužba jeste da je Ana Lu poznavala svog otmičara, sećate li se? Zbog toga je imala poverenja u njega i pratila ga, a da niko od komšija nije ništa video ni čuo. Tako ste vi rekli..." Fogelu se ote osmeh na licu. Bila je prosto dirljiva naivnost ovog momka. „Ovo, po vašem mišljenju, dokazuje da Ana Lu nije znala ko je Martini?" Borgi se za trenutak zamisli. „U stvari..." „U stvari, mogla je sasvim dobro da zna ko je on, a da mu se ne zagleda u lice, zato što je bila stidljiva." Ali Borgi nije mogao da se zadovolji objašnjenjem. „То je uvek rizik." „Za koga? Za nas? Vi se plašite da će mediji preokrenuti svoju poziciju u odnosu na profesora ako saznaju za ovaj snimak?" Očigledno ne, ali Borgi tek sada dođe do tog saznanja. Sve je već bilo odlučeno. I osim što bi se diglo malo scenske buke, ne bi promenili mišljenje o Martiniju. Jednostavno zato što im to nije odgovaralo. „Jeste li zbog toga nestali čitavog dana?" Fogelov glas zvučao je kao dobronamerni prekor. „Dok ste vi tako koristili svoje vreme, i ja sam napravio selekciju snimaka." „Kojih snimaka?" upita Borgi zapanjeno.

„Onih s kamera za nadzor koje su postavljene na kućama komšija Kastnerovih.“ „Ali rekli ste da vas one ne interesuju, zato što su njihovi objektivi okrenuti ka unutrašnjosti poseda, a ne prema ulici.“ Svako brine o svom dvorištu: Fogel je prilikom prvog brifinga upotrebio baš tu rečenicu. Sta li je sada krio od njega? Ali specijalnom agentu uopšte nije padalo na pamet da deli svoja otkrića s njim. Stavi mu ruku na rame da ga otprati do vrata. „Idite da se odmorite, agente Borgi. I pustite me da radim svoj posao.“ 11. januar Devetnaest dana posle nestanka „Ne nameravam da odobrim nikakvo hapšenje.“ Rečenica Majerove zazvuča kao bespogovorna odluka. Fogel se još jednom suoči s tvrdoglavošču tužiteljke. „Vi sve osujetite", pokuša da uzvrati. „Profesorovo hapšenje nam je potrebno, jer ako ga ne uhapsimo, reči če da bez razloga uznemiravamo nedužnog čoveka." „Ра zar nije tako?" Fogel joj je doneo na dar odlučujuču indiciju: uvečanja zaustavljenih slika, izvučenih iz snimaka bezbednosnih kamera s kuča komšija Kastnerovih. Nadao se da če biti dovoljno da ih pokaže Majerovoj pa da ona promeni stav. Očigledno, nije bilo tako. „Potreban mi je siguran dokaz. Kako da vam to objasnim?" „Dokazi služe za osuđivanje, indicije za hapšenje", uzvrati specijalni agent. „Ako ga sada uhapsimo, vrlo je moguče da če odlučiti da sarađuje." „Vi hočete da mu iznudite priznanje.” Nastavili su tako još najmanje dvadeset minuta, zatvoreni u Fogelovoj svlačionici-kancelariji. „Kada bude shvatio da je sve izgubio i da mu nema spasa, Martini če progovoriti, da olakša savest." Oboje su stajali između ormariča, ali je Majerova neprekidno nervozno cupkala po podu vrhom cipela s potpeticama. „Shvatila sam vašu igru, Fogele. Nisam glupa: vi hočete da me priterate uza zid i naterate da silom donesem odluku s kojom se ne slažem. Postoji opasnost da me učinite smešnom pred javnim mnjenjem.” „Nema potrebe da vam pretim da bih ostvario svoje ciljeve", opomenu je on. „Imam staž i iskustvo u službi koji su sami po sebi dovoljni da potkrepe moje teze." „Kao u slučaju osa ka ćivn ča ? " Majerova je namerno potegla tu priču. Fogel se pitao zašto to nije učinila pre. Nasmeši se. „Vi ne znate ništa o slučaju Derg. Staviše, mislite da znate, međutim, nemate pojma." „А šta tu ima da se zna, izvinite? Coveka ste strpali u zatvor s optužbom koja je smišljeno fabrikovana. Proveo je četiri godine života u čeliji od nekoliko kvadratnih metara, u izolaciji. Sve je izgubio, uključujuči ljubav i zdravlje. Postojao je rizik da umre zbog moždanog udara. I sve to zbog čega? Zato što je neko lažirao istragu iznošenjem lažnog dokaza." Tužiteljka je s prezirom izgovorila ove tvrdnje. „Ко mi garantuje da to ne bi moglo opet da se dogodi?" Fogel se uzdrža i ne odgovori. Umesto toga prikupi fotografije koje je rasporedio po stolu, za koje je mislio da če biti njegove dobitne karte, i uputi se ka vratima s namerom da odmah

napusti sobu. „Sečate li se bar dana u kojem ste izgubili svoju čestitost, agente Fogel?" Reči Majerove sustigoše ga na pragu i onda se specijalni agent ukoči. Nešto ga je sprečavalo da ode. Ponovo se okrenu ka tužiteljki s izazivačkim pogledom. „Sud je Derga proglasio nevinim, on je čak naplatio izdašno obeštečenje za godine neopravdanog boravka u zatvoru... Ali ako on nije osakačivač, kako su onda posle njegovog hapšenja napadi odjednom prestali?” Onda se zaputi ka izlazu, ne čekajući odgovor. Napolju, u gimnastičkoj sali koja je postala operativna, dočeka ga potpuna tišina. Njegovi ljudi koji su nesumnjivo slušali svađu, gledali su netremice u njega, pokušavajući da saznaju da li su zadatak koji su dobili i trud koji su uložili u tih dvadeset dana bili uzaludni. Fogel se, međutim, obrati samo Borgiju: „Došao je trenutak da se suočimo s profesorom.” Bilo je sunčano jutro, netipično za januar. Uopšte nije izgledalo da je zima. Boris Martini probudio se vrlo rano. Staviše, bilo je tačnije reći da su ga probudile brige koje su ga mučile, noseći mu na dar bojazan sadržanu u jednostavnoj poruci. Bliži se i taj trenutak. Ubrzo će te uhapsiti. Ali profesor nije nameravao da proćerda lep, sunčan i neobično topao dan. Dao je obećanje Klei, i nameravao je da ga održi. Zato uze kutiju s alatom i ode u vrt, gde reporteri i ostali radoznalci nisu mogli da ga uznemiravaju. Tu, u zaklonu sačinjenom od žive ograde, započe pretvaranje trošnog letnjikovca u staklenik. Dok je svojski radio s ekserima i čekićem, osećao je poljubac sunca na potiljku, dok mu je znoj u sitnim graškama lagano curio sa čela, a umor mu čeličio mišiće i, u krajnjoj liniji, njegovo srce. Bio je kao preporođen. Ali povremeno ga je hvatala tuga. Bilo je dovoljno to što je tu, u tišini, da ga podseti zašto je dospeo do te tačke, razloga zbog kojeg je sve izgubio. Sve je započelo pre Avešota. Planinska varošica izgledala je kao najpogodnije mesto za novi početak, ali je umesto toga bila samo epilog jedne ružne priče. Onoga. I Stela Honer znala je za to. Martini se pitao kako je došla do tog saznanja. Izmakao mu je najprostiji odgovor. A to se često događa naivnim ljudima. Pogotovo onima kojima drugi preotimaju žene, a da ovi to ne primečuju. Tu informaciju prodao je Klein bivši ljubavnik. Jednostavno. A šta reči na to da je sve do sada gotovo cenio tog čoveka? Možda zato što ga je Klea izabrala, a on je verovao u zakletvu svoje žene. Bilo je to apsurdno razmišljanje, znao je to. Ali je to, takođe, bio način da je ponovo proceni u sopstvenim očima, zato što nije mogao ni da pomisli da je Klea bila tako površna. Uvek pokušavamo da spasemo druge da bismo spasli sami sebe, pomisli. I možda mu je igranje uloge razumnog muža pomagalo da izbegne svoju dužnost da se suoči sa istinom. Ako ga je Klea izdala, bilo je tu i njegove krivice. Onog dalekog jutra prvih dana juna, glupa šala nekog učenika označila je raniji kraj časova. Anonimni telefonski poziv koji je saopštavao da je u školi postavljena bomba bio je tipičan za kraj školske godine, kada učenici pokušavaju da izbegnu poslednja ispitivanja i dobijanje slabih ocena. Iako niko nije verovao u to, po zakonu je postojala obaveza da se pristupi

proceduri radi bezbednosti. Tako su se svi vratili kučama ranije. Kada je prešao kučni prag svog stana, Martini je zatekao neočekivanu tišinu. Obično, kada se vračao kuči, Klea i Monika već su bile tu i mogao je da oseti njihovo prisustvo po uključenom televizoru ili stereo-uređajima, ili, jednostavno, po mirisu. Kleu po mirisu đurđevka, Moniku po gumi za žvakanje s mirisom jagode. Međutim, tog jutra profesora nije dočekalo ništa od svega toga. Za vreme vožnje autobusom kojim se vračao kuči, Martini je razmišljao kako da iskoristi sate koji su mu poklonjeni. Morao je da pripremi testove za završni ispit, i na kraju se odlučio da to i uradi. Međutim, kada se našao u stanu, shvatio je da nema volje za to. Otišao je do frižidera i pripremio sebi sendvič sa salamom i sirom, seo u fotelju i uključio televizor s tihim tonom. Najednom od kanala prikazivali su neku staru košarkašku utakmicu, a on prosto nije mogao da veruje da može da izdvoji malo vremena samo za sebe. Nije se sečao kada se to tačno dogodilo. Nije se sečao da li je završio sendvič ili kojim je rezultatom završena utakmica, ali se još seča zvuka koji se potajno ubacio među glas televizijskog spikera i buke same utakmice. Bilo je to nešto kao šuštanje, slično lepetu krila. Najpre je samo okrenuo glavu da shvati odakle potiče. Ali ga je zatim instinkt naterao da ustane. Zvuk se više nije ponovio, ali se on uputio kroz hodnik. Četvoro zatvorenih vrata, po dvoja sa svake strane. Ali, ko zna kako, izabrao je spavaču sobu. Otvorio ju je tiho i ugledao to što je ugledao. Nisu ga primetili. Kao što on pre nije primetio njih. U maloj kuči, njihovi životi dodirivali su se svakog minuta, nesvesno. I mogli su tako nastave za stalno, da nešto nije stvorilo priliku za taj susret. Klea je bila gola, samo su joj butine i karlica bile pokrivene čaršavom. Oči su joj bile zatvorene, a položaj tela koji je njemu kao mužu bio poznat. Loris se koncentrisao na muškarca koji je bio ispod nje, uveren da prepoznaje samog sebe. Međutim, bio je to neko drugi. I ta scena nije imala nikakve veze s njim. Nije se sečao ničega osim toga. Klea mu je rekla da je čula samo lupkanje vrata. I da je shvatila tek onda kada se već dogodilo. Kada se nekoliko sati kasnije vratio kuči, ona je imala na sebi široki beli pulover i donji deo trenerke koji joj je bio preveliki. Možda je htela da sakrije svoje telo, a s njim i svoj greh. Sedela je na fotelji na kojoj je on tog jutra gledao utakmicu. Držala je kolena uz grudi i ljuljala se. Posmatrala ga je odsutnim pogledom. Kosa u neredu, bledo lice. Nije pokušavala da se izvini. „Odlazimo”, rekla je. „Odmah, sutra.“ A on, koji je u besciljnom lutanju po gradu tražio šta da joj kaže, a da to nije pronašao, izgovorio je samo dve reči: „U redu.“ Od tada o tome nikada nisu prozborili ni reč. Preselili su se u Avešot dve nedelje kasnije. Ona se odrekla posla koji je volela i svega ostalog, samo da joj bude bez reči oprošteno. I Loris je u tom trenutku shvatio koliko je bila užasnuta pri samoj pomisli da ga izgubi. Da je samo mogla da pretpostavi da je on to bio mnogo više nego ona...

Međutim, najgore od svega bilo je otkriče ko je čovek s kojim ga je njegova žena izdala. Bio je to neki advokat kao i ona, koji je imao sredstava i novca da joj omoguči da pobegne od bednog života koji joj je nudio suprug. Loris je morao da se suoči s bolnom istinom: Klea je zasluživala bolje. Tako su se sklonili među planine, da više ne moraju da misle na to. Ali je kiseli utisak izdaje ostao i malo-pomalo trošio ono što je preostalo od ljubavi. Loris je to osećao. I znao je da je nemoćan. Zbog toga je dao obećanje. Nikada više. Sada, pod suncem, neuobičajenim za januarsko jutro, još jednom se priseti onoga, u nadi da je to stvarno poslednji put. Kada zazvoni telefon u kući, ispusti čekić na travu, isušenu od hladnoće, i ode u kuhinju da odgovori. „U redu, doći ću", samo reče. Onda otvori frižider. Unutra je bila samo jedna smežurana kruška i pakovanje od četiri flaše piva. Uze jednu i vrati se u vrt. Otvori je šrafcigerom. Onda sede na ogoljenu travu, leđima oslonjen na gredu letnjikovca. Mirno srknu piće, poluzatvorenih očiju. Kada je završio, zagleda se u ruku koja je bila uvijena zavojem još od dana nestanka Ane Lu Kastner. Skide zavoje i pregleda ranu. Bila je skoro zarasla. Onda opet uze šrafciger kojim je otvorio pivsku bocu i uradi isto i s ranom: otvori je. Zari vrh u meso i proširi njene krajeve. Na licu mu se ne primeti ni najmanja grimasa bola. Bio je kukavica u prošlosti, stoga je znao da zaslužuje taj bol. Krv poče da šiklja, umrlja mu odeću i poče da kaplje na golu zemlju. Topao sunčan dan bio je sada samo uspomena. Uveče su se gusti i zbijeni oblaci nadneli nad dolinu, izlivajući obilnu i jaku kišu. Na staklenim vratima restorana u glavnoj ulici još je stajao isprekidani natpis Srećnipraznici, upućen vozačima koji tuda prolaze. Božić i Nova godina poodavno su prošli, ali niko nije imao vremena da ga skloni. U poslednje vreme bilo je previše posla. Međutim, te večeri oko deset sati restoran je bio prazan. Specijalni agent Fogel tražio je od starog vlasnika da mu rezerviše salu za jedan poseban sastanak. Iako policajac nije pripisivao sebi nikakvu zaslugu za iznenadno povećanje prometa u toku poslednjih nedelja, čovek je sam naslutio da mu je dužan. Staklena ulazna vrata se otvoriše, izazivajući zvonjenje koje je podsećalo na pesmu cvrčka. Profesor lupi nekoliko puta nogama o pod, da strese kišu s jakne, zatim skide šešir s obodom i pogleda okolo. Bilo je mračno, osim svetla koje je osvetljavalo jedan od separea pored zida. Fogel je već tu sedeo u čekao ga. Martini se uputi ka njemu, dok su njegove mokre klarks cipele škripale u dodiru s podom prekrivenim linoleumom. Smesti se s druge strane stola s azurnoplavim ultrapasom, tačno naspram specijalnog agenta. Fogel je bio elegantan, kao i uvek. Nije bio skinuo kaput od kašmira, a ispred sebe je imao tanku fasciklu, po kojoj je lupkao prstima obe ruke. Bio je to njihov prvi susret. „Verujete li u poslovice?”, započe specijalni agent bez pozdrava.

„U kom smislu?“ upita profesor. „Uvek me je fascinirao taj elementarni način razlikovanja onog što je ispravno od onog što je pogrešno... Međutim, zakoni su uvek toliko komplikovani, da moraju biti pisani kao poslovice.“ „Vi mislite da su dobro i zlo jednostavni?” „Ne, ali mislim da je utešna i sama pomisao da neko gleda na taj način.“ „Lično mislim da istina nikada nije jednostavna.” Fogel potvrdno klimnu glavom. „Da, može biti." Martini se nalakti obema rukama na sto. Bio je miran. „Zašto ste želeli da se ovde sretnemo?" „Bar ovog puta bez televizijskih kamera i mikrofona. Bez ijednog reportera - gnjavatora. Bez podvala. Samo ja i vi... Hoću da vam ponudim mogućnost da me uverite da nisam u pravu, da je vaša uključenost u ovu priču samo plod velikog nesporazuma." Martini pokuša da ispolji sigurnost. „Nema nikakvog problema", reče. „Odakle da počnemo?" „Nemate alibi za dan nestanka, a pored toga povredili ste jednu ruku." Pokaza na zavoj umrljan krvlju. „Vidim da još nije zarasla, možda je potrebno ušivanje." „То misli i moja žena", odgovori Martini, da bi mu dao na znanje da ne ceni lažnu brigu. „Bila je to nezgoda", uzvrati još jednom. „Okliznuo sam se i onda se instinktivno uhvatio za granu, da zaustavim pad." Fogel spusti pogled na fasciklu, ne otvarajući je. „Čudno, zato što je lekar sudske medicine otkrio da su krajevi rane ujednačeni... kao daju je izazvala oštrica noža." Martini ne odgovori. Ali Fogel nije insistirao na tome i nastavi: „Matijini snimci na kojima se pojavljuje vaš auto. Sada ćete mi reći da je to samo slučajnost i da, u krajnjoj liniji, vozač nije uočljiv. Istini za volju, džip je bio na raspolaganju porodici... Uzgred, ima li vaša žena vozačku dozvolu?" „Ја sam vozio, pustite moju ženu na miru.“ Postupao je suprotno Levijevim uputstvima, ali mu to nije bilo važno. Nije želeo da Klea bude uvučena, čak i ako bi to poslužilo da olakša njegov položaj. „Analizirali smo unutrašnjost automobila", nastavi Fogel. „Nije bilo DNK Ane Lu, već, začudo, mačje dlake.“ „Mi nemamo mačku", odbrani se profesor pomalo prostodušno. Specijalni agent naže se ka njemu i obrati mu se sladunjavim glasom: „Ко bi rekao da ču baš zahvaljujuči toj životinji uspeti da vas lociram na mestu nestanka devojčice?" Izgleda da Martini nije razumeo, ali se iz njegovog pogleda naslučivala radoznalost pomešana s brigom. Fogel uzdahnu. „Postoji nešto što me kopka od početka... Zašto Ana Lu nije pokušala da spreči da je odvedu? Zašto nije vrištala? Niko u komšiluku nije ništa čuo. Zaključak do kojeg sam došao jeste da je devojčica dobrovoljno sledila otmičara... Zato što je imala poverenja u njega." „Onda ga je dobro poznavala i to isključuje mene: iako je išla u moju školu, nečete pronači nikog ko je spreman da posvedoči da nas je video da se družimo ili da jednostavno

razgovaramo." „Zaista", reče Fogel mirno. „Ana Lu nije poznavala otmičara... poznavala je njegovu mačku." Fogel konačno otvori fasciklu i pruži mu uvečan pojedinačni snimak koji je pokazao Majerovoj tog istog jutra, da je ubedi da uhapse Martinija. „Pregledali smo snimke sistema video-nadzora komšija oko devojčine kuče. Nažalost, nijedna kamera nije bila usmerena prema ulici. Kako se ono kaže? Svako brine o svom dvorištu. Međutim, pokazalo se da je u danima koji su prethodili nestanku, po tom kraju kružio mačak skitnica.” Martini osmotri fotografiju. Na njoj se nazirao veliki šareni mačak, crvene i smeđe boje, dok luta po livadi s engleskom travom. Fogel pokaza kažiprstom na nešto. „Vidite li šta ima oko vrata?" Profesor se bolje zagleda. Primeti ogrlicu od šarenih perlica. Fogel skide s ruke narukvicu koju mu je poklonila Marija Kastner i stavi je pored fotografije. „Pravila ih je Ana Lu, da bi ih poklanjala osobama koje voli." Martini je izgledao zatečeno, nije bio u stanju da reaguje. Fogel zaključi da je došao trenutak da zada udarac. „Otmičar je iskoristio mačka kao mamac. Doneo ga je tamo pre izvesnog vremena i ostavljao da se slobodno kreče po kraju, siguran da če ga Ana Lu, koja voli mačke, a ne može da ima svoju, pre ili kasnije primetiti... Ali ona ga nije samo primetila, nego ga je čak usvojila, tako što mu je stavila onu ogrlicu oko vrata. Stoga, dragi profesore, od danas vas neču progoniti. Ako uspem da pronađem tog mačka, s vama je gotovo." Proteče nekoliko minuta u tišini. Fogel je znao da ga ima u šaci. Fiksirao ga je pogledom u očekivanju njegove reakcije, nečega što če mu reči da se nije prevario. Ali profesor ne izusti ni reč. Naprotiv, ustade i mirno krenu ka izlazu. Ali pre nego što je prešao preko praga, opet se okrenu ka specijalnom agentu: „Sto se tiče poslovica", reče mirno, „jednom je neko rekao da je sujeta najgluplji đavolov greh." Onda napusti lokal, dok je glas cvrčka odzvanjao na vratima. Fogel ostade da još malo uživa u spokojstvu tog trenutka. Bio je uveren da je zaradio značajan poen. Ali Majerova je još predstavljala problem. Morao je da pronađe način da je neutrališe. Sujeta je najgluplji đavolov greh. Ko zna staje Martini hteo da kaže tom rečenicom. Mogla je da se protumači kao uvreda. Ali Fogel nije bio lako uvredljiv. Dobro je znao da se greške prave i pre svega ponavljaju. A profesoru su sati izbrojani. Odluči da je trenutak da krene. Dok je sređivao sadržaj fascikle, zastade. Zapazio je nešto na stolu. Naže se da bolje proveri. Na azurnoplavoj površini stola od ultrapasa, na mestu gde je profesor naslonio zavijenu ruku, isticala se mala mrlja od sveže krvi. 16. januar Dvadeset četiri dana posle nestanka Mali Leo Blank napunio je pet godina pre nedelju dana i onda nestao bez traga. U to vreme nisu postojala moderna sredstva za istragu kakva su danas na raspolaganju snagama reda. Zadovoljavali su se pokrivanjem teritorije, kako se tada govorilo. Slučaj je

poveren pandurima s iskustvom koji su odvajkada poznavali mesta i osobe, koji su znali kako da dođu do informacija i nisu im bile potrebne stručne ekipe ili DNK. Bio je to težak, svakodnevni posao, sačinjen od malih koraka i skromnih rezultata koji su na kraju, kada se svi sakupe, činili kostur istrage. Pre svega bilo je potrebno biti naoružan strpljenjem. Strpljenje je dar koji je počeo da ponestaje s pojavom medija. Javnost je zahtevala brze odgovore, inače je menjala kanal, pa su tako televizijske mreže vršile pritisak na istražne organe, primoravajuči ih ponekad da brzopleto obavljaju posao. U tim slučajevima lako je mogla da se otrgne greška. Međutim, bilo je važno ne zaustavljati šou. Leo Blank je svojom malom, tragičnom pričom i svojim kratkim životom nesvesno postavio značajnu granicu između pre i posle. Jednog jutra, njegova majka, Laura Blank, udovica od dvadeset pet godina koja je u saobračajnoj nesreči izgubila svog čoveka, kao i oca svoga sina, pojavila se u policijskoj stanici malog mesta u ravnici u kojoj je živela. Bila je očajna. Tvrdila je da se neko uvukao u njenu kuču i oteo njenog Leonarda. Fogel je u to vreme bio običan agent, tek diplomirao na policijskoj akademiji. Zato su mu dodeljivani elementarni i dosadni zadaci, kao što je arhiviranje izveštaja ili kucanje prijava tužilaca na mašini. U preostalom vremenu mogao je samo da posmatra starije agente dok su bili na poslu. I, naravno, da uči. Međutim, baš on je primio Laurinu prijavu. Žena je tvrdila da je tek ujutro primetila da je u svom autu zaboravila mleko u tetrapaku koje je prethodne večeri kupila u supermarkets Izašla je da ga uzme pre nego što se njen sin probudi i zatraži doručak. Vozilo je bilo parkirano na ulici, pedesetak metara od kuče. Možda zbog rasejanosti ili zbog toga što su se stanovnici mesta svi poznavali među sobom i imali naviku da ne zaključavaju vrata od kuče čak ni noču, Laura je ostavila vrata tek pritvorena. I sada to sebi ne može da oprosti. Kao što je uobičajena praksa, Fogel je odmah preneo prijavu agentu s kojim je obavljao svoj pripravnički staž. Obojica su krenuli u ženin stan i, mada nisu zatekli znake provale, pronašli su sobu malog Lea u neredu. Zaključak je da se dečak probudio i, uplašen prisustvom neke strane osobe, pokušao da se odupre namerama otmičara. Ali ga je ovaj na kraju nadjačao. Laura Blank bila je u šoku, ali je ipak uspela da, korak po korak, s policijom tačno rekonstruiše kako se odvijalo delo. Postojala je rupa od jedva osam minuta od trenutka kada je izašla i onog kada se vratila, s tim što je u tom kratkom intervalu pročaskala s jednom komšinicom. To vreme je, međutim, bilo dovoljno otmičaru da se uvuče u kuču i otme dečaka. Odmah je krenuo lov na čoveka. Ali sve bi se odvijalo drugačije da tih dana jedna televizijska ekipa nije bila u tom kraju da snimi emisiju o pticama selicama koje naseljavaju okolne močvare. Ideja je pala na pamet jednom policijskom poručniku. Zatražio je od novinara da snime apel majke upućen svakom ko ima bilo kakvu informaciju o njenom detetu. Posle prenosa video-poruke, odmah se podigla velika buka. Ljudi su počeli da obasipaju policiju telefonskim pozivima. Mnogi su bili sigurni da su uočili malog Lea i davali obaveštenja o tačnom mestu i okolnostima. Neki su tvrdili da su ga videli u društvu nekog čoveka koji mu kupuje sladoled, s bračnim parom u vozu, bilo je i

onih koji su čak navodili imena i prezimena. Najveći deo dojava pokazao se neosnovanim, ali ih je u svakom slučaju bilo nemoguće sve proveriti. Mnoštvo informacija koje su zatrpavale istražitelje gušilo je čin istrage. Međutim, ono što je stvarno bilo iznenađujuće jeste broj osoba koje su zvale samo da se raspitaju kako se odvija slučaj. Telefonski pozivi iste sadržine masovno su stizali na telefonske centrale TV mreža koje su tako odlučile da pokriju vest, kako se govorilo u žargonu, pozivajući televizijske ekipe i novinare na lice mesta.

Fogel je bio svedok da se sve ovo događalo u izuzetno kratkom vremenu. Kao mlad i neiskusan policajac, nije bio pripremljen da shvati revoluciju koja se događala pred njegovim očima. Samo mu je sve izgledalo vrlo nestvarno. Čak je i istina, koju su mediji drugačije prikazali, izgledala različito. Laura Blank ubrzo postade tužna heroina. Fogel ju je upoznao kao skromnu devojku, mada pomalo ružnjikavu, ali se onda njen izgled odjednom promeni. Uz šminku i prava svetla, poče da dobija pisma od brižnih udvarača koji su se bavili njom. Njenog sina su sve majke u zemlji smatrale savršenim. Dete od samo pet godina postalo je ikona, ljudi su držali njegovu sliku u kući, a mnogi novi roditelji davali su svojoj novorođenčadi njegovo ime. Kada je rešenje tajne već izgledalo kao nedostižna iluzija, prilikom ko zna kojeg pretresa u kući Blankovih iskrsnuše otisci prstiju. Bile su potrebne dve nedelje da se pregledaju arhive u potrazi za osobom kojoj pripadaju. Na kraju se dođe i do toga. Ime tog čoveka bilo je Tomas Berninski. Fizički radnik četrdesetih godina, osuđivan za nasilje nad maloletnicima, koji je u to vreme radio u preduzeču koje je gradilo industrijske hale u tom kraju. Lov na Berninskog trajao je kratko. Covek je uhapšen i kod njega je pronađena pidžamica malog Lea, umrljana krvlju. Pedofil ubica priznao je da je već duže vreme ciljao dečaka i odveo istražitelje na deponiju na kojoj je pokopao telašce. To užasno otkriče šokiralo je javnost. Međutim, neko u visokim krugovima policije i televizijskih mreža naslutio je da se nešto odjednom promenilo i da više nema povratka. Započela je nova era. Pravda više nije bila posao rezervisan za sudove, nego je pripadala svima, bez razlike. I u tom novom načinu gledanja na stvari, informacija je bila izvor - informacija je postala zlato. Biznis je oživeo posle smrti jadnog nedužnog deteta. Fogel, mladi policajac idealista, još nije mogao da zamisli da če postati deo tog izopačenog mehanizma tako što če graditi svoju briljantnu karijeru na nesrečama drugih. Ipak, u to vreme došao je do iznenađujučeg zaključka... Laura Blank ispričala je da se udaljila od svog stana da iz auta uzme mleko koje je kupila prethodne večeri. Njena kuča ispreturana je desetinama puta u toku pretresa policije, sve dok nisu pronašli otiske prstiju Berninskog. Zašto onda niko nikada nije pronašao taj famozni tetrapak s mlekom? Kada je već sazreo, s godinama iskustva iza sebe, Fogel se to još pitao. I još mu je mogući odgovor na to pitanje izazivao jezu u kostima. Laura Blank započela je novi život sa čovekom koga je upoznala pre strašnog čina, koji možda nije želeo da preuzme odgovornost za tuđe dete. Pomisao da je žena već neko vreme naslutila namere neveštog Berninskog i da je čak omogućila to delo, teško da bi se mogla prodati medijima. Laura Blank namerno se udaljila od kuće, Fogel je bio siguran u to. Ali isto tako znao je da postoje tajne koje moraju da to i ostanu. Zbog toga nikada nikome nije izneo svoju sumnju. Ali prisetio bi se toga svaki put kada se u nekom slučaju događalo nešto upadljivo. Slučaj malog Lea pao mu je na pamet i tog jutra, u zoru, dok se vozio u službenoj limuzini pored agenta Borgija. Otišao je trkom da ga odvede iz hotela.

Izgleda da su ronioci u odvodnom kanalu pronašli ranac Ane Lu Kastner. Ponekad ga je boravak u kući činio klaustrofobičnim i onda je osećao potrebu da pobegne. Martini je postao dobar u tome da zavara trag novinarima ulogorenim ispred njegove kuće. Na primer, naučio je da je vreme od pet do sedam sati najbolje da šmugne otpozadi, jer su se tada televizijske ekipe pripremale za prva izdanja dnevnika. Postojao je lavirint sigurnih ulica kroz koje je prolazio kako bi izašao iz Avešota. Zatim je odlazio u šumu i prepuštao se samoći u prirodi, uveren da će uskoro biti lišen povlastice zvane sloboda. Proteklo je pet dana od susreta sa specijalnim agentom Fogelom u restoranu. Pomisao na tog policajca, obuzetog potragom za mačkom crvene i smeđe boje, pegave dlake, nesumnjivo mu je bila smešna. Istina je bila da se uopšte nije plašio onog što je moglo da mu se desi. Uprkos tome što je njegov zapušteni izgled govorio drugačije, Loris Martini nije prestajao da okrepljuje svoju dušu. Dugačka, zapuštena brada i zadah njegovog tela bili su sada neka vrsta ljušture koja ga je navodila na iluziju da se, zahvaljujuči njoj, može držati podalje od ljudi. Klea bi imala primedbe, uvek je pazila na to i stalno mu je davala preporuke u pogledu izgleda. Bilo je tako još od onog dana u kampusu, kada je Loris obukao plavo odelo i stavio onu smešnu kravatu, da je pita da večeraju zajedno. Izgled i forma bili su važni njegovoj ženi. Martini je osečao da mu Klea i Monika nedostaju, ali je isto tako znao da mora da bude jak i zbog njih. Nije bilo nikakvog kontakta s njima otkako su otišle, čak ni telefonskog poziva. Istinu govoreči, ni on nije pokušao da ih zove. Hteo je da ih zaštiti. Da ih zaštiti od samog sebe. Jutarnja rosa lagano je klizila niz lišče, a Martini je voleo da ga miluje i uživa u osečaju vlažne svežine na dlanovima. Dok je hodao, širio je ruke i zatvarao oči, uživajuči u toj sitnoj blagodeti. Onda je punim plučima udisao vazduh prepun opojnih mirisa. Svest mu se ispunjavala zelenilom, dok je noč već počinjala da se izdvaja, da dočeka dan. Šumske životinje počele su da izlaze iz svojih skrovišta, dok su ptice pevale, srečne što mogu da pobegnu iz mraka. Kada kvarcni sat koji je imao na ruci počne da ispušta kratak i neprekidan zvuk, Martini je znao da ističu dva sata slobode od medija i da je došao trenutak da se vrati. Tako uradi i tog dana, i vrati se kuči istim putem. Međutim, na ulici koja je vodila ka Avešotu spazi neku figuru koja se kretala prema njemu. Hodala je suprotnom stranom kolovoza, profesor bi je rado izbegao, ali nije bilo staze gde da skrene, jer su svuda okolo bile njive. Bio je primoran da nastavi dalje, ali spusti glavu i natuče šešir dublje na glavu, tako da mu obod prekri veliki deo lica. S rukama u džepovima i pomalo povijenih leđa, produži zamišljenom putanjom, u nameri da je verno sledi. Ali pokušaj da odmeri pogledom lice tajanstvenog putnika namernika dade rezultat, i kada ga prepozna, zastade mu dah u grlu. Bruno Kastner prepozna ga nekoliko sekundi kasnije. I on se odjednom oseti nesigurno, pa zato uspori hod. Obojica samo što nisu zastali, ali je izgledalo kao da svako od njih čeka da onaj drugi to učini prvi. Otac nestale devojčice imao je neodređen, ali staložen izraz lica. Martini ne pomisli na njegovu verovatnu reakciju, na to šta bi mogao da učini navodnom čudovištu koje mu je otelo kčerku. Začudo, nasuprot tome, pomisli na to šta bi on sam uradio da je na njegovom mestu. I to ga uplaši. Odjek njihovih koraka na asfaltu postade usklađen, zvuk jednih utapao se u zvuk onih

drugih. Put se oduži do beskonačnosti. Kada su se najzad poravnali, rastojanje između njihovih ramena bilo je samo nekoliko metara. Ali se nijedan od njih dvojice ne okrenu. Martini prvi stade, očekujuči da se nešto desi. Međutim, ovaj drugi se ne zaustavi. Staviše, malo ubrza korak i krenu da što pre nestane iz njegovog vidokruga. Martini nije mogao da se pokrene. Samo je slušao otkucaje svog srca koje samo što ne iskoči iz grudi. Neprekidno je osečao prisustvo Bruna Kastnera iza svojih leđa. Za trenutak odluči da se vrati i da ga napadne. Ali to se ne dogodi. Kada se okrenu, krupni visoki čovek bio je samo daleka tačkica na ivici šume. Profesor neče zaboraviti ovo iskustvo. Ali u tom trenutku takođe donese odluku. Šareni ranac Ane Lu Kastner ležao je na stolu za autopsije male mrtvačnice u Avešotu. Tu je stavljen u nedostatku lesa. Ali Fogelu je to izgledalo isto kao da vidi devojčicu s riđom kosom i pegama. Ispruženu, golu, hladnu i nepomičnu, pod neonskim svetlom lampe koja je osvetljava odozgo, ostavljajuči sve drugo u polumraku. Ponekad se iznenadna sreča dešava, mislio je specijalni agent. Ko god da je bacio šareni ranac u odvodni kanal, pobrinuo se da ga najpre isprazni i onda napuni teškim kamenjem, ali to nije bilo dovoljno. Ta domišljatost bila je odlučujuči dokaz: sada postojanje čudovišta nije više bilo samo istražna pretpostavka. Bilo je realnost. Ranac je u tom trenutku predstavljao Anu Lu. Bilo je to kao da je devojčica otvorila oči i okrenula glavu prema Fogelu, koji je tu stajao najmanje pola sata, sam, da proceni moguče posledice tog pronalaska. Pramen riđe kose pade joj na čelo, a usne joj se pomeriše i izgovoriše rečenicu bez glasa. Poruku samo za specijalnog agenta. Još sam tu. I Fogel se prvi put priseti da je bio u kuči Kastnerovih na dan Božiča. Vrati mu se u svest i okičeno drvo, koje če, po rečima devojčicine majke, ostati upaljeno - kao nočni svetionik - sve dok se njena kčerka ne vrati. Seti se paketiča s crvenom ukrasnom trakom koji samo čeka da bude raspakovan. Sada če ta kutija biti zamenjena belim mrtvačkim kovčegom. „Nikada te nečemo pronači“, reče tiho. I to uverenje odmah se duboko ukoreni u njemu. Sujeta je najgluplji đavolov greh. Zbog toga je došao trenutak da deluje. I da spreči da se opet dogodi. Oko devet sati ujutro profesor Martini stade pod tuš. Topla voda odnese sakupljeni umor. Malo zatim, nag ispred ogledala, ugleda odraz sopstvenog lica, stoje brižljivo izbegavao da radi poslednjih dana. Poče da se brije. Ispred otvorenog ormara, među malobrojnim odelima koja je imao, izabra ono koje je nabolje odražavalo njegovo duševno stanje. Sako bež boje od rebrastog somota, tamne pantalone od grubog pamuka i kariranu plavo-kestenjastu košulju preko koje je vezao kravatu golubije boje. Kada je vezao klarks cipele, navuče jaknu i prebaci preko ramena torbu s kaiševima. Onda izađe iz kuče. Videvši ga kako se pojavljuje na pragu, snimatelji i reporteri bili su zatečeni. Ipak, odmah usmeriše objektive na njega, dok je bezbrižno prolazio stazom koja vodi do ulice, a zatim

preskočio ogradu i mirno krenuo ulicama Avešota. Pređe preko glavnog šetališta, dok su ljudi zastajali u neverici i pokazivali na njega. Mušterije su izlazile iz radnji, da prisustvuju sceni. Međutim, niko nije ništa govorio ni činio. Profesor je izbegavao njihove poglede, ali osečao je njihovu težinu na sebi. Kada stiže pred školsku zgradu, za njim se već sakupila mala gomila ljudi. Martini primeti da se, osim gimnastičke sale koja je rekvivirana i pretvorena u policijsku operativnu salu, ništa drugo nije promenilo. Pope se stepenicama koje su vodile do ulaza, siguran da če se šakali iza njegovih leđa zaustaviti ispred te granice. Tako se i dogodi. Kada se nađe unutra, prepozna poznati zvuk školskog zvona. Po rasporedu časova, u deset je bio čas književnosti. Tako se uputi ka svom odeljenju, dok su kolege nastavnici i prisutni učenici u hodniku gledali kako usput skida jaknu sa sebe. Između klupa je vladala konfuzija tipična za vreme između časova. Ubrzo če tu doči njegov zamenik kojeg je školski upravnik dodelio odeljenju, pa su učenici koristili zakašnjenje nastavnika da se smeju i šale. Prisila je opet nosila staru odeču. Ponovo je počela da nabacuje jaku šminku oko očiju i stavila kopče oko uha. „Ići ću na probno snimanje za jedan rijalit", pričala je drugaricama sva uzbuđena. „Tvoja majka se slaže sa tim? Ništa ne kaže?“, upita je jedna drugarica. „I ako nije, koga je briga. Sada je moj život krenuo svojim pravcem i ona mora to da prihvati”, reče devojka i prekide pitanje podizanjem ramena. „Možda ču morati da potražim i nekog agenta.“ Lukas, buntovnik s tetoviranom lobanjom, dobaci nekome u dnu učionice. „А tebi, baksuze, nisu ništa ponudili?” Sala je bila propračena opštim smehom, ali se Matija pretvarao da nije čuo i nastavi da škraba nešto po svojoj jedinoj svesci. Vrata se otvoriše. Ne okrenuše se odmah svi. Samo neki to učiniše i začutaše. Ali kada Martini dođe do katedre i stavi torbu na nju, nastade potpuna tišina. „Dobar dan, deco.“ Pozdravio ih je uz osmeh. Niko ne odgovori, bili su zgranuti, uključujuči Matiju, koji je bio užasnut. Proteče nekoliko sekundi tokom kojih ih profesor zagleda jedno po jedno, stoječi. Zatim, kao da je sve uobičajeno, nastavi da govori: „U toku našeg poslednjeg časa prikazao sam vam tehniku naracije romana. Objasnio sam da svi autori, pa i oni najveći, počinju tako što polaze od onog što je napisano pre njih. Prvo pravilo jeste prepisivanje, sećate li se?“ Ne usledi nijedan odgovor. Dobro je i ovako, reče Martini u sebi. Na kraju krajeva, odeljenje nikada nije bilo toliko pažljivo. Vrata učionice opet se otvoriše. Ovog puta učenici se okrenuše. Sada Fogel uđe u učionicu i kada se suoči sa scenom, podiže ruku da stavi prisutnima do znanja da je sve u redu, skoro se izvinjavajući. Zatim, dok je zauzimao mesto u jednoj praznoj klupi, pogleda u profesora, kao da ga poziva da nastavi čas. Martini nastavi savršeno mirno. „Rekao sam vam da je zlo pravi pokretač svake priče:

heroji i žrtve samo su instrument, zato što čitaoce ne interesuje svakodnevni život, već im je dovoljno to što ga isami imaju. Žele sukob, jer samo tako uspevaju da se udalje od sopstvene osrednjosti.“ Namerno se zagleda u specijalnog agenta. „Upamtite: neko ko je loš čini osrednjost prihvatljivijom, on je taj koji činipriču.“ Fogel odjednom poče da aplaudira. Učini to uverljivo, energično pljeskajući rukama i zadovoljno klimajući glavom. Onda skrenu pogled na odeljenje, zato što su ga svi ostali sledili u toj pohvali. Učenici se najpre zgledaše, ne znajući šta da rade. Zatim neko stidljivo poče da ga oponaša. Bila je to apsurdna, paradoksalna situacija. Specijalni agent ustade sa svog mesta i uputi se prema katedri, nastavljajući da aplaudira. Dođe naspram Martinija, na svega nekoliko centimetara od njegovog lica, pa prestade. „Sjajno predavanje.“ Zatim prinese usta profesorovom uhu i šapnu mu: „Pronašli smo ranac Ane Lu. Još nema tela, ali nam ono nije potrebno... Zato što je na rancu bilo vaše krvi, profesore.“ Martini ne uzvrati, ništa ne reče. Specijalni agent izvuče lisice iz džepa kaputa od kašmira. „Ali sada zaista moramo da idemo.“ 23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka U noći kada se sve zauvek promenilo, uređaj za iskopavanje rude u Avešotu bio je jedina uočljiva stvar s prozora ordinacije doktora Floresa. Kule za provetravanje rudnika bile su prekrivene isprekidanim crvenim sve tlima, koja su delovala kao sitne pažljive očice. Stražari u magli. „Imate li porodicu, specijalni agente?" Fogel je ko zna zašto posmatrao nokte na desnoj ruci i već neko vreme zapao u novo ćutanje. Zato ne shvati odmah pitanje psihijatra. „Porodicu?" ponovi. „Nikada nisam imao vremena.” „Nasuprot vama, ja sam oženjen već četrdeset godina", reče Flores, a da ga ovaj drugi to nije pitao. „Sofija je rodila troje naše sjajne dece, sada je potpuno posvećena unucima. Ona je divna žena, ne znam kako bih mogao bez nje." „Sta radi jedan psihijatar u Avešotu?" upita Fogel radoznalo. „Vi ste poslednji osoba koju bih očekivao da sretnem u jednom malom mestu kao što je ovo." „Samoubistva", reče Flores ozbiljno. „U ovom kraju porastao je procenat nacija u odnosu na broj stanovnika. Svaka porodica ima neku priču koja može da se ispriča - bilo da su u pitanju očevi, majke, braća, sestre. Ponekad neki sin." „Razlozi?" „Ne postoje. Ko dođe spolja, zavidi nam. Misli da se u mirnom mestu kao što je ovo, smeštenom na sigurnom, među planinama, život odvija gotovo spokojno. Ali možda je baš previše spokojstva ono što čini pravu bolest osoba. Nije im dovoljno što su srečni, štaviše, to postaje neka vrsta zatvora. Da bi pobegli od toga, oduzimaju sebi život i uvek biraju najkrvavije načine. Nije im dovoljno da progutaju nekoliko bočica pilula ili preseku vene na rukama - uvek nastoje da sebi nanesu zlo, kao da hoče da kazne sebe."

„А vi ste dosta takvih spasli?" Floresu se ote kratak osmeh. „Mojim pacijentima je više od lekova potrebno da se nekome izjadaju." „Kladim se da ih naterate da govore koristeči prave rečenice, verovatno zato što ih odvajkada poznajete, i njima je lakše da vam se otvore." Policajac je bio u pravu. Flores je bio dobar u tome da pažljivo posmatra osobe, sigurno zato što je umeo da ih sasluša i nikada se nije nametao. Na primer, nije gubio strpljenje, nikada nije podizao glas u toku razgovora, čak nije prekorevao sopstvenu decu. Sviđala mu se pomisao da je uravnotežen čovek i voleo je da definiše sebe kao planinskog lekara, kakvi su bili oni nekadašnji doktori koji su pre svega lečili dušu svojih pacijenata i tako ih oslobađali svake patnje. „Možda nisu tek tako nesrečni. Možda previše spokojstva tera strah od smrti, jeste li pomislili na to?" „Može biti", potvrdi lekar. „Jeste li ikada osetili strah od smrti, specijalni agente Fogel?" Pitanje je krilo provokaciju. Hteo je da ga vrati u stvarnost, ukaže na njegovu odeču uprljanu krvlju i sazna razlog zbog čega se vratio. „Kada ste okruženi smrču drugih, nemate načina da mislite na svoju", reče s osečajem gorčine ovaj drugi. „ A vi, mislite li često na to?" „Svakog dana, već trideset godina.“ Pokaza na grudni koš. „Tri bajpasa.“ „Infarkt? Tako mladi?“ „Tada sam već bio otac porodice. Znam da to ništa ne znaći, ali mladost je samo detalj kada imate ogromnu odgovornost. Hvala bogu, preživeo sam jednu delikatnu operaciju koja je trajala najmanje dvanaest sati i sada samo moram da se setim da uzmem pilule i da s vremena na vreme obavim neku kontrolicu.“ Flores je uvek nastojao da umanji taj trenutak iz svoje prošlosti, možda zato što nije hteo da prizna da je tim ćinom ostao duboko pogođen. Ali u noći u kojoj se sve zauvek promenilo najradije bi da svaki prethodni događaj iz svog života, pa i taj, gurne u drugi plan. Neko pokuca na vrata. Ko god da je bio, psihijatar ga ne pozva da uđe. Umesto toga ustade sa svog mesta i krenu da izađe iz prostorije. Bio je to ugovoreni znak. Ali izgleda da Fogel tome nije pridavao znaćaj. U hodniku je Majerova nestrpljivo koračala napred-nazad. „Onda?“, upita, čim ga ugleda. „Ima naizmenično trenutke bistrine uma i one kada deluje odsutno”, bio je prvi doktorov odgovor. „Da li se pretvara ili ne?“ „Nije tako jednostavno", objasni Flores. „Počeo je da nadugačko i naširoko priča o događajima u vezi s Anom Lu Kastner, a ja ga puštam da priča, zato što mislim da ćemo na kraju doći do noćašnjeg saobraćajnog udesa.“ To je više delovalo kao priznanje nego kao priča. Ali psihijatar to zadrža za sebe. „Budite oprezni, Fogel je jedan manipulator.'' „Nema potrebe da manipuliše mnome ako govori istinu. I čini mi se da do sada nije lagao.''

Međutim, Majerova nije bila uverena u to. „Da li je Fogel upoznat sa činjenicom da je Marija Kastner oduzela sebi život pre tri dana?'' „Nije spomenuo ništa u vezi s tim i ne znam da li to zna." „Trebalo bi mu tu vest tresnuti u lice; na kraju krajeva, to se desilo njegovom greškom.” Flores je odmah shvatio da žena neče izdržati. Ali bilo mu je zabranjeno da bilo šta preduzima. Posle samoubistva, bratstvo se distanciralo od Marije, koja je tako žigosana za svoje svetogrđe. Čak su joj uskratili crkvenu sahranu. „Ne verujem da bi potezanje te priče u ovom trenutku nečemu poslužilo. Staviše, mislim da bi čak bilo pogubno.” Majerova stade na samo neki centimetar od lekara, da ga bolje zagleda u lice. „Ne zanosite se ni vi, molim vas. Napravila sam grešku samo jednom i još ne mogu da to sebi oprostim.'' Flores potvrdi: „Budite mirni; ako je sve to gluma, isteračemo ga iz jazbine.'' Kada se vrati u sobu sa dve šolje vruče kafe, Fogel više nije sedeo u fotelji. Stajao je i iz blizine posmatrao primerak preparirane rečne pastrmke koja ga je malopre veoma zainteresovala. „Doneo sam nešto za osveženje'', reče Flores uz osmeh, stavljajuči šolje na sto. Fogel se i ne okrenu. „Znate li zašto se nikada ne sečamo imena žrtava?'' „Kako, molim?" Flores je upravo ponovo sedao i nije razumeo. „Ted Bandi, Džefri Damer, Andrej Cikatilo... Svi se sečamo imena čudovišta, ali se niko ne seča imena žrtava. Jeste li se ikada zapitali zašto? Ipak bi trebalo da bude obrnuto. Recimo, da osetimo poštovanje, sažaljenje, ali umesto toga, zaboravljamo na njih. Obratite pažnju..." „Znate li razlog zašto je tako?" „Ljudi če vam reći da je to, u suštini, krivica medija, zato što nas do iscrpljenosti bombarduju imenom čudovišta. Mediji su loši, zar to niste znali?", reče uz dozu sarkazma. „Ali su u krajnjoj liniji bezopasni, ako ih neutrališemo pritiskom na dugme daljinskog upravljača... Samo što to niko ne čini. Svi smo previše radoznali." „Možda nam je ipak pravda, a ne čudovišta, stvarno prirasla za srce." „Neee", odgovori specijalni agent, odbacujuči tu ideju pokretom ruke, kao da je posredi očigledna naivnost. „Za pravdu niko neče da čuje, prijatelju moj. Pravda nikoga ne interesuje." „Ni vas?" Fogel začuta, zatečen pitanjem. „ Ja sam znao da je profesor kriv... Postoje stvari koje jedan žaca ne može da objasni. Instinkt, na primer." „Jeste li ga zbog toga progonili i učinili mu život nepodnošljivim?" Flores je osečao da je došlo do malog preokreta. „Kada sam video šareni ranac Ane Lu na stolu za autopsiju, nešto se u meni otkačilo... Tužiteljka Majer odbacila bi optužbe." Ponovo začuta. Zatim nastavi tihim glasom: „Nisam mogao to da dozvolim." „Sta pokušavate da mi kažete, agente Fogelu?" Ovaj drugi podiže glavu ka njemu. „Nije nam bio potreban novi slučaj Derg. Osakaćivačse na kraju izvukao bez kazne, uz izvinjenje svih i čak tajno naplatio milionsku naknadu na ime odštete zbog neopravdanog lišavanja slobode.”

Flores je bio kao paralizovan, ali nije hteo da vrši pritisak na njega. „Те večeri kada smo se stvarno prvi put sreli u restoranu u glavnoj ulici, Martini je imao zavijenu ruku. Taj glupak nije želeo da mu ušiju ranu i ona mu je još krvarila...” Fogel se jasno prisečao trenutka kada je primetio crvenu mrlju na stolu od azurnoplavog ultrapasa dok je vračao fotografiju na svoje mesto u fascikli.. „Krv na rancu'', reče Flores, s nepoverenjem. „Onda je tačno... Falsifikovali ste dokaz.'' 17. januar Dvadeset pet dana posle nestanka Nešto posle ponoći, jedan tamni i tajanstveni automobil prođe kroz bezbednosnu kapiju zatvora. Zaustavi se u uskom šestougaonom dvorištu, okruženom visokim sivim zidovima, koji su ga činili sličnim nekom bunaru. Dvojica agenata u civilu izađoše kroz zadnja vrata automobila, a zatim pomogoše profesoru da izađe iz vozila. Martinijevi pokreti bili su otežani zbog lisica. Kada kroči nogom na asfalt, najpre pogleda uvis. Zvezdano nebo bilo je ograničeno u skučenom i klaustrofobičnom prostoru. Borgi je sedeo napred, bar jednom da on sam ne vozi. Nosio je fasciklu s nalogom za hapšenje koji je potpisala Majerova i zapisnik o ispitivanju profesora tog popodneva pred javnom tužiteljkom. Martini je neprekidno negirao sve optužbe, ali su ga teretili najteži dokazi i indicije. Borgi prvi uđe u Blok C u pratnji dvojice policajaca i profesora. Onda pruži dokumenta vođi zatvorskih stražara, da preuzme zatvorenika. „Loris Martini“, reče predstavljajući ga. „Optužen je za otmicu i ubistvo maloletnice, uz otežavajuću okolnost sakrivanja tela.“ Ovaj je očigledno znao ko je i zašto se nalazi tu, ali je to bila uobičajena praksa. Zato jedino potpisa agentu formulare za ulazak u zatvor. Posle obavljenih formalnosti, Borgi se još jednom okrenu ka Martiniju, koji je izgledao zbunjeno i izgubljeno. Profesor ga zagleda preklinjućim izrazom lica nekoga ko pokušava da sazna šta će se dogoditi. Mladi agent ne reče mu ni reč, već se samo obrati policajcima koji su ga pratili. „Idemo", reče kratko. Martini ih je pratio pogledom dok su se udaljavali. Onda ga dve ruke zgrabiše za laktove i gurnuše napred. Dvojica stražara odvedoše ga u obližnju prostoriju, čiji su zidovi bili obloženi vlagom. Bila je tu samo jedna gvozdena klupica, a u središtu nagnutog poda poklopac nekog odvoda. „Skini se", narediše mu, pošto su mu skinuli lisice. On posluša. Kada je ostao potpuno nag, rekoše mu da sedne na klupicu, zatim otvoriše tuš koji je stajao iznad njega - a da ga on nije ni primetio - i dadoše mu sapun. Kada Martini pokuša da se uspravi da se bolje opere, ne dozvoliše mu da to uradi. To nije bilo predviđeno propisima. Voda je bila mlaka i mirisala je na hlor. Na kraju mu dadoše neki vrlo mali beli peškir i on se skoro istog trenutka potpuno natopi vodom. „Ustanite i stavite obe ruke na zid, zatim se, što je moguće više, nagnite napred", reče Stražar. Profesor je drhtao od hladnoće, ali i od straha. Nije mogao da vidi šta se dešava iza njegovih leđa, ali mogao je da pretpostavi kada prepozna pucketanje gumenih rukavica. Telesni

pregled trajao je nekoliko sekundi, a za to vreme profesor je zatvorio oči, kako ne bi gledao poniženje. Pošto su proverili da nema nešto sakriveno u rektumu, opet ga pozvaše da sedne na gvozdenu klupicu. Nekoliko minuta proteče u potpunoj tišini. Niko mu nije ništa unapred govorio i Martini je bio prinuđen da čeka razvoj događaja. Zatim zvuk koraka najavi dolazak lekara u belom mantilu, koji je držao u ruci cedulju. „Jeste li skloni hroničnim bolestima?" upita ne predstavljajući se. „Ne", odgovori profesor tihim glasom. „Imate li potrebu za uzimanjem lekova?" „Ne." „Jeste li skloni veneričnim bolestima ili ste u prošlosti bolovali od njih?" „Ne." „Koristite li narkotike?" „Ne." Zatvorski lekar zabeleži poslednji odgovor na cedulji, pa onda ode, ne izgovorivši više ni reč. Stražari opet zgrabiše Martinija za mišice i tako ga primoraše da ustane. Jedan od njih dade mu zatvorsku uniformu od grubog platna svetloplave boje, i par plastičnih papuča, za dva broja manjih. „Obucite se", naredi mu jedan od stražara. Onda mu staviše lisice i odvedoše ga duž hodnika koji je izgledao beskrajno dug. Prilikom njihovog prolaska poče da se otvara i zatvara niz kapija. Mada je bila noć, zatvor nikada ne spava. Iz jedne od ćelija začu se šum, tih, metalan, ritmičan, koji se ubrzo proširi na ostale. Taj zvuk pratio je njegovu šetnju sa stražarima, kao fanfara koja dočekuje osuđenog na smrt. Iza zamandaljenih vrata dopirao je zlokobni šapat. „Kopile." „Dani su ti izbrojani, odraćemo ti kožu." „Dobro došao u pakao." Bio je to doček rezervisan za okrivljene za užasne zločine nad maloletnicima. Prema kodeksu časti zatvorenika, njihovo krivično delo činilo ih je nedostojnim čak i da se nađu iza rešetaka. I zaista, ostali zatvorenici nisu podnosili da se mešaju s ubicama dece. Za takve je bila predviđena dodatna kazna. Morali su da ispaštaju za još jednu osudu, pored postoječe. Da budu obeleženi kao mrtvo meso. Martini je hodao pognute glave, zatvorska uniforma bila mu je preširoka i spadala mu je s bokova, a s lisicama na rukama bilo je teško držati je na sebi. Stigoše ispred nekih teških gvozdenih vrata. Jedan od stražara otvori ih i gurnu ga unutra. Prostorija je bila tesna i za jednu osobu, a predviđena je za tri. Bio je tu krevet na rasklapanje, a u jednom uglu WC šolja od čelika i umivaonik okačen o zid. Kroz visoko prozorče prodirala je mesečeva svetlost, s daškom ledenog vazduha. Onda još jedna, četvrta osoba pređe preko praga. Bio je to snažan čovek pedesetih godina. Uniforma je bila tesna za njegove bicepse. „Ја sam šef Alvis", predstavi se. „Rukovodim odsekom izolacije.”

Profesor je pretpostavljao da če ovaj obaviti s njim kratak razgovor, u kojem če mu na strog način objasniti kako funkcionišu stvari tu unutra. Međutim, ovaj mu strpa u naručje vuneno čebe braon boje, vojničku porciju i plastičnu kašiku, da ne bi mogao da ih upotrebi i da nanese zlo drugima ili sebi. „Ove stvari, kao i dušek za poljski krevet, vlasništvo su zatvora. Dobijate ih neoštečene; gubitak ili oštečenje biče vam upisani kao dug", izgovori napamet, da bi posle toga dodao: „Sada potpišite ovde.“ Pruži mu neku cedulju i Martini napisa svoje ime u dnu strane kratkog popisa, pitajuči se koju bi vrednost uopšte mogli da imaju ti predmeti, kada su zahtevali toliku domišljatost. U tom trenutku shvati da je upravo ta opsednutost birokratijom najgori aspekt zatvora. Svaki, čak i najbeznačajniji detalj života iza rešetaka regulisan je merama i pravilima. Sve odluke donosio je neko drugi. Da bi se mešanje raznih osoba svelo na minimum, svako delovanje prevedeno je u unapred pripremljen standard. I dehumanizovan. Na taj način nije bilo prostora za emotivnost, sažaljenje ili empatiju. Postojala je samo prepuštenost samom sebi i sopstvenoj krivici. Dok su stražari i šef Alvis odlazili iz čelije, Martini ostade na nogama, držeči u naručju braon čebe i vojničku porciju s kašikom. Teška gvozdena vrata se zatvoriše i začu se okretanje ključeva. Mrtvo meso, ponovi profesor u sebi, dok se tišina spuštala nad čelijom. Čekao je dvadeset četiri sata pre nego što je dao izjavu. Fogel je želeo da se najpre malo stiša buka zbog hapšenja od prethodnog dana, tako da pojavljivanje pred reflektorima ima samo za sebe. Policajac koji je uspeo da optuži ubicu i bez leša žrtve. Sada je specijalni agent uživao u pažnji medija, pred mnoštvom mikrofona i televizijskih kamera u školskoj gimnastičkoj sali koja če još kratko obavljati funkciju operativne. Za pojavljivanje pred novinarima izabrao je novo odelo. Tamni sako od glatkog somota, sive pantalone, regimental kravata. Na manžetnama bele košulje stajao je par dugmadi od belog zlata u obliku zvezde. Još je na ruci imao narukvicu od perlica Ane Lu i nameravao je da se razmeče njome kao trofejom. „Blagovremena i tajna akcija policije na kraju je dala rezultat koji smo svi očekivali. Kao što vidite, postojanost i strpljenje uvek budu nagrađeni. Pritisci medija i javnog mnjenja nisu nas ograničili. Radili smo tajno i s ugašenim farovima, da uspešno ostvarimo cilj koji smo postavili još od samog početka: da dođemo do istine u slučaju nestanka Ane Lu Kastner." Prosto je paradoksalno kako uspeva da izokrene činjenice, a da pritom ne oseča nikakav stid, pomisli agent Borgi koji je sa strane prisustvovao sceni. A ako istina o kojoj je govorio Fogel nije podrazumevala i odgovor na to kako je završila pegava devojčica riđe kose, onda je svakako bio dobar da svakoga ubedi u ono što je govorio. Zato što je, u krajnjoj liniji, u to pre svega bio ubeđen on sam. „U ovom trenutku naš posao u Avešotu je završen i napuštamo teren pravde, sigurni da če tužiteljka Majer dobro umeti da iskoristi dragocene i nedvosmislene rezultate istrage.“ Majerova, koja je bila pored njega, lagano skrenu pogled s objektiva koji su je držali u

kadru. Po Borgijevom mišljenju, to je bio mali ali ubedljiv gest. Nije bila u stanju da kao Fogel laže samu sebe. „Kako su Kastnerovi primili vest o hapšenju?", upita jedan reporter. „Obavešten sam da su juče saznali s televizije", odgovori specijalni agent. „Mislio sam da je bolje da ne utičem na njihov razumljivi bol u ovim satima. Ali čim bude moguče, otiči ču kod njih da objasnim šta se dogodilo i šta če se sada dogoditi." „Prestačete da tražite Anu Lu?" To pitanje postavila mu je Stela Honer. Fogel, koji je očekivao to pitanje, izbeže da odgovori direktno njoj i obrati se svima: „Naravno da ne", smiri ih on odmah. „Nečemo imati mira sve dok ne budemo dodali i poslednji delić mozaika koji nedostaje. Sudbina jadne devojke uvek je bila naš prioritet.” Ali s tim jadna devojka istovremeno je označio kraj svih nada da če je pronaći, zapazi u sebi Borgi. Međutim, postojali su mali dijalektički trikovi koji su mu omogućavali da se izvuče u slučaju poraza. Uostalom, sredstva za istragu pretrpeće jasno svođenje na pravu meru čim reflektori budu pogašeni. Neće više biti stručnih ekipa, kinološkog društva i ronilaca. Nijedan helikopter neće više preletati kroz planine. Dobrovoljci će malo-pomalo početi da se vraćaju kućama. Ali prvi koji će napustiti Avešot biće novinari. Za nekoliko dana cirkus će podići šatore. Na njegovom mestu ostaće pusta površina, puna papirnih ostataka. Televizijske ekipe će se demobilisati, ostavljajući dolinu i njene stanovnike da opet utonu u svoje neumitno mrtvilo. Nastaviće sa svojim starim životom, ponovo će isplivati nesklad između onih koji su imali sreće da im ispod zemljišta prolazi žila fluorita i onih koji su zbog rudnika osiromašili. Hoteli i restorani koji su za neko vreme bili otvoreni, opet će postepeno izgubiti klijentelu, turisti užasa izabraće druge ciljeve, druge krvne delikte za nedeljne izlete s porodicom. Možda će restoran u glavnoj ulici odložiti prestanak aktivnosti na godinicu dana, ali će se na kraju i sam vlasnik pomiriti sa sudbinom i shvatiti da je spuštanje kapaka najbolja stvar. Za Avešot će biti završena kratka sezona neočekivane i ponekad mučne popularnosti. Ali niko nikada neće zaboraviti ovu zimu. Fogel se spremao da otpusti prisutne, zato što je morao da se što pre vrati kući, gde ga je očekivalo učešće u poznatom večernjem tok-šouu, kada Stela Honer opet podiže ruku. „Specijalni agente Fogelu, samo još jedno pitanje", reče novinarka, a da joj on to nije odobrio. „Možemo li posle ovog značajnog uspeha da tvrdimo da je slučaj Derg bio samo jedna nesrečna stranica u vašoj karijeri?" Fogel je mrzeo tu Stelinu skoro zversku sposobnost da napada na otvorene rane. Dopusti sebi namešteni osmeh. „Vidite, gospođo Honer, znam da je vama i vašim kolegama prilično lako da razlikujete uspeh od neuspeha, ali za nas policajce postoje nijanse. Osakaćivač- kako ste ga vi iz medija krstili - nije više napao. Možda če jednog dana to ponovo učiniti, možda neče. Ali drago mi je kad pomislim da smo mu usadili toliki strah pre nego što opet postavi svoju napravu." Pogodio je u srž; sada je bio trenutak da se povuče. Fogel se odmače od mikrofona pre nego što je neko od prisutnih mogao da ga zadrži nekim neugodnim pitanjem. Dok su blicevi pratili izlazak glavnog glumca drame, agent Borgi odvoji se od zida u dnu sale i krenu da mu se pridruži. Jedan deo njega bio je zadovoljan zato što je sve završeno, ali postojao je i onaj drugi, vrlo mali i uporan, koji se nije mirio s ovakvim epilogom. Stvarno

je počeo da pomalo veruje da je deo nečeg epskog, neke vrste borbe između dobra i zla. Ali posle profesorovog hapšenja nije imao nikakav osečaj smirenja. U krajnjoj liniji, slučaj je bio rešen sticajem srečnih okolnosti. Pozitivno je bilo to što je sada mogao da se vrati Karolini, da zajedno čekaju dolazak njihove devojčice. Ali nedostajače mu posao. Nedostajaće mu Avešot. Borgi stiže Fogela izvan gimnastičke sale. „Hočete li da vas otpratim do hotela?", upita. Fogel pogleda u nebo. „Ne, hvala. Iskorističu ovaj lep dan da prošetam." I onda izvuče iz džepa kaputa svoju uobičajenu crnu beležnicu. Borgi ga je već desetinama puta u toku istrage gledao kako pravi taj pokret. Bio je radoznao da sazna šta specijalni agent tako marljivo beleži. Iz tih beležaka sigurno je moglo da se nauči mnogo toga. „Onda, agente Borgi, moramo da se pozdravimo.“ Fogel mu čak stavi ruku na ramena - bio je to očinski gest koji mu nije bio svojstven. „Kada se pojavi sledeći slučaj, tražiću da budete dodeljeni mojoj ekipi." U stvari, pomisli specijalni agent, ovog puta stvari su se odvijale bolje i nije bilo potrebno da se odgovornost za neuspeh svaljuje na nekog podređenog. Međutim, Borgi bi mogao da mu opet bude od koristi: dečko je bio dovoljno nezreo da veruje u sve ono što mu se priča. „Bila je čast raditi za vas, specijalni agente", izjavi mladi policajac uverljivo. „Mnogo sam naučio." Fogel je sumnjao u to. Njegova tehnika istrage sastojala se od taktike i oportunizma. Nije se lako učila, a on nije bio raspoložen da deli tajne s nekim drugim. „Dobro, želim vam sve najbolje", reče uz osmeh. Spremao se da krene kada Borgi opet privuče njegovu pažnju. „Izvinite, gospodine, nešto sam se pitao..." „Samo recite, agente." „Jeste li se ikada zapitali zašto bi profesor Martini morao da otme, ubije ili sakrije telo Ane Lu? Da, ukratko... Sta je motiv, po vašem mišljenju?" Fogel se pretvarao da ozbiljno razmatra to pitanje. „Ljudi mrze, agente Borgi. Mržnja je nešto neopipljivo, teško se ispoljava i ne proizvodi dokaze koji mogu biti prikazani pred nekim sudom. Ali, nažalost, postoji.” „Izvinite, ali ne razumem: zašto bi Martini morao da mrzi Anu Lu?" „То se ne pitate samo vi, već i svi ostali. Profesor je, u principu, vodio skroman život, lišen zadovoljstava. Žena ga je prevarila s nekim drugim, rizikovao je da izgubi porodicu i ostane sam, što se kasnije i dogodilo. Nagomilani bes s vremenom mora da nađe oduška. Mislim da je Martini smišljao osvetu prema svima ostalima... A Ana Lu, sa čistotom i nevinošću svoje mladosti, bila je savršena da preko nje kazni i sve ostale." Međutim, Borgi nije bio potpuno uveren. „Čudno, zato što su nas na akademiji učili da mržnja nije na prvom mestu među motivima nekog zločina." Fogel se opet nasmeši. „Daću vam jedan savet koji nikada više nećete čuti od nekog policajca... Naučite da o svakom slučaju razmislite u sebi i manite se svega što ste naučili, inače nikada nećete uspeti da razvijete instinkt za hapšenje." Borgi pogleda kaput od kašmira dok se udaljavao. Instinkt za hapšenje, pomisli. Kao da je

to nešto suprotno od instinkta za ubijanje. Mržnja nije prvi motiv nekog zločina, ponovi Fogel u sebi dok se vraćao u hotelsku sobu. Sta onaj balavac zna o zločinima? I kako se usudio da dovodi u sumnju njegove reči? Ali on neće dopustiti da ljutnja pomuti osećaj prijatnosti koji ga je obuzimao čitavog dana. Borgi nije imao budućnost, to je sigurno. Odeća koja je svih ovih dana bila obešena u ormarima sada je već bila odložena na krevet. Kao i cipele koje su bile ubačene u odgovarajuće pamučne kese. Zatim su tu bile kravate, košulje i ostatak veša. Sve to zauzimalo je čitavu površinu dušeka i činilo savršeni i krajnje sređeni šareni mozaik. Ubrzo zatim Fogel sve to prebaci u kofer. Ali kada se dočepa kreveta, zapazi nešto čega pre tu nije bilo. Na stočiču pored televizora bio je jedan paket. Priđe mu sumnjičavo. Verovatno ga je neko od osoblja hotela stavio tu dok je bio napolju. Ali uz njega nije stajala nikakva cedulja. To mu se učini čudno. Posle nekoliko minuta oklevanja odluči da otpakuje poklon. Kada otvori kutiju, nađe se ispred starog kompjutera punog ogrebotina i ulubljenog na više mesta. Kakva li je ovo šala? - pomisli. Podiže poklopac i na tastaturi ugleda kartončič s porukom napisanom hemijskom olovkom preciznim rukopisom. Nevin je. Ispod tih reči, umesto potpisa, naveden je broj nekog mobilnog telefona. Isti s kojeg je primio dve anonimne SMS poruke, koje je izbrisao, misleči da je reč o nekom novinaru u potrazi za ekskluzivnom vešču. „Trebalo bi da razgovaramo. Pozovite me na ovaj broj.“ Fogel je bio razdražen. Nije podnosio zadiranje u privatnu sferu. Međutim, u isto vreme morao je da prizna sebi da oseča neku neizrecivu radoznalost za sadržaj kompjutera. Zdrav razum sugerisao mu je da se uzdrži, ali ga, u krajnjoj liniji, nije ništa koštalo da proveri. Ispruži ruku i pritisnu taster za uključivanje. Kompjuter poče polako da oživljava. Crni ekran postade plav. U sredini samo jedna ikonica, ona za internet. Fogel se spremao da je pusti u rad, ali je konekcija na mrežu bila automatska. Ubrzo se pojavi jedna veb-stranica s jednostavnom i primitivnom reprodukcijom nekog crteža. Specijalni agent odmah pomisli na jedan stari sajt koji je godinama bio na mreži i koji sada niko nije posećivao, ali je i dalje lebdeo kao smeće po površini mreže. Stranica je imala i ime. Čovek iz magle. Ispod tog naslova - niz od šest lica devojčica, vrlo sličnih među sobom. Riđa kosa i pege. Ali su, pre svega, bile veoma slične Ani Lu Kastner. Telefon na drugoj strani žice zazvoni nekoliko puta. Odgovori promukli ženski glas. „Specijalni agente, dugo vam je trebalo." „Ко ste vi i šta hoćete da pokažete ovime?", odmah je napade Fogel. Ona je, međutim, bila mirna. „Vidim da sam konačno privukla vašu pažnju." Rečenica je bila praćena kratkom serijom napada kašlja. „Zovem se Beatris Leman, novinarka sam. Ili, bolje

rečeno, to sam bila." „Neću vam dati nijednu izjavu o onome što sam upravo video - šta god da je. Stoga ne stvarajte sebi iluzije: nećete postati popularni zahvaljujući ovoj priči." „Ne želim da dobijem nikakav intervju", odgovori Lemanova. „Postoji nešto što bih želela da vam pokažem." Fogel se zamisli za trenutak. Bes mu nije splašnjavao, ali je postojalo nešto što mu je govorilo da treba da sasluša tu čudnu ženu. „U redu, da se onda sretnemo", predloži. „Moraćete vi da dođete kod mene." Fogelu se ote nervozan osmeh. „А zašto?" „Shvatićete.“ Žena prekide razgovor, a da on nije stigao da joj uzvrati. 21. januar Dvadeset devet dana posle nestanka Beatris Leman bila je prikovana za invalidska kolica. Fogel je potrošio četiri dana da se odluči da ide da je poseti, ali je u međuvremenu nenametljivo prikupio informacije o njoj. Kao novinarka, najviše se bavila lokalnom crnom hronikom, ali je svojim člancima više puta dovodila u nepriliku političare i sve močnike redom. Bila je tvrda koska, ali je sada njeno vreme prošlo. Više nikome nije ulivala strah. Specijalni agent je u prvom trenutku odlučio da ne obrača pažnju na buncanje jedne stare reporterke u potrazi za slavom i željnom da izađe iz anonimnosti. Ali zatim je razmislio o mogučnosti da Lemanova stupi u kontakt s nekim kao što je Stela Honer. Novinarka sigurno ne bi propustila priliku da vaskrsne slučaj Kastner, iznoseči u javnost alternativnu verziju istine utvrđene njegovom istragom. Bila bi prava katastrofa ako bi neko poverovao u takva bulažnjenja, naročito u svetlu činjenice da je falsifikovao dokaz kako bi Martinija priterao uza zid. Fogel nije želeo da neko opet zabada nos u taj slučaj, pa stoga na kraju odluči da se sretne s tom ženom. Lemanova je živela u planinskoj kučići malo izvan Avešota. Nikada se nije udavala i njeno jedino društvo bila je grupa mačaka koja se nastanila u garsonjeri u koju se zavukla. Kada ga primi, Fogelse nađe pred mrzovoljnom i razočaranom ženom, lica izbrazdanog dubokim smeđim borama i sedom kosom, skupljenom u raščupanu punđu na potiljku. Imala je na sebi duks s kapuljačom zaprljan pepelom cigareta, a pepeljare prepune opušaka bile su posejane na sve strane. U kući se osećao ustajali miris nikotina koji se mešao s oporim smradom mačjeg urina, koji Lemanova zbog navike više nije osećala. Vladao je nered od papira i starih novina, razbacanih čak i po podu. „Dobro došli, specijalni agente Fogel“, reče dok ga je uvodila unutra. U tom haosu bila je uočljiva putanja koja je Lemanovoj omogućavala da se koliko-toliko lakše kreće pomoću kolica. Fogel se skupi u kaputu od kašmira, zato što nije hteo ni da okrzne ništa, u strahu od prašine i pre svega klica koje su mogle da se ugnezde u takvom ambijentu. „Iskreno rečeno, ne znam zašto sam došao“, nije mogao da se uzdrži, a da ne napomene. Stara novinarka se nasmeja. „Za mene je najvažnije da ste sada ovde.“ Zatim sede za pisaći sto i dade znak gostu da sedne na stolicu preko puta nje. Mada nerado, Fogel sede.

„Vidim da mi niste doneli kompjuter koji sam vam poslala. To je jedini koji imam i bilo bi mi stalo da mi ga vratite.“ „Mislio sam da je to poklon za mene“, reče ironično specijalni agent. „Ipak, potrudiću se da vam ga ubrzo vratim.“ Lemanova zapali cigaretu. „ЈеГ baš morate?“ upita Fogel. „Ја sam paraplegična od rođenja zbog pogrešnog postupka babice, stoga mi se jebe za sve ono što može naneti zlo drugima”, odgovori neučtivo. „U redu, ali da pređemo na stvar. Nemam vremena za gubljenje.“ „Osnovala sam mali lokalni dnevni list i rukovodila njime četrdeset godina. Recimo da sam sve radila sama: od crne hronike do čitulja. Onda je pojava interneta učinila uzaludnim svaki napor i morala sam da zatvorim radnju zbog nedostatka čitalaca... Sada za kratko vreme saznaš šta se događa na drugom kraju sveta, ali ne znaš koji se kurac dešava iza ugla tvoje kuće." Posle kratkog uvoda, Beatris uze jednu tešku fasciklu s police, izazivajući pravu lavinu papira i novina. Stavi je na kolena, ne otvarajući je. „Jedan novinar se u toku karijere bavi stotinama slučajeva iz crne hronike", nastavi žena. „Međutim, postoji nešto što ostaje zauvek prilepljeno uz tebe: više ne možeš da zaboraviš ime i lice žrtve i nosiš to u sebi kao neku vrstu parazita koji se hrani grižom savesti... Možda je isti slučaj i s vama policajcima.” „Ponekad", prihvati Fogel, samo da je podstakne da nastavi priču. „Ра da, moj crv samac počeo je da kopa sebi jazbinu s nestankom Katje Hilman." Podiže fasciklu, pa je onda pusti da uz tresak padne na sto. „Ona je bila prva." Potmuli udarac kratko odjeknu u teskobnoj sobi. Fogel ćuteći osmotri poveliki dosije ispred sebe. Znao je da će se teško izvući iz svega ako prihvati da uđe u to. Ali nije imao izbora. Podiže kartonsku koricu i poče da lista. Odmah nalete na staru fotografiju Katje Hilman. Već ju je video na veb-sajtu, ali je sada bolje zagleda. Devojčica je imala na sebi plavu kecelju, školsku uniformu. Smešila se, okrenuta prema objektivu. Imala je iskrene zelene oči. Zatim su sledile ostale slike adolescentkinja s riđom kosom i pegama. Fogel ih prouči, jednu po jednu. Izgledale su kao sestre. U izrazima njihovih lica zračila je ista čistota. Predodređene, reče u sebi. Prokletstvo nevinosti sručilo se na njih. Dok je specijalni agent pregledao dokumenta, Beatris ga je posmatrala, ćutke pušeći cigaretu, dok ju je pridržavala samo vrhovima prstiju i lagano i duboko udisala dim, puštajući da joj se pepeo ravnomerno skuplja na krajevima odeće. Fogel je pregledom ličnih dosijea navodnih žrtava utvrdio da su postojali brojni novinski članci koje je napisala sama Lemanova, i oskudni policijski izveštaji. „Sve devojke imale su istu tešku porodičnu situaciju'', saopšti Beatris, narušavajući tišinu. „Nasilni očevi, majke koje sve to podnose, a ne prijavljuju. Možda i zbog toga panduri iz Avešota i okolnih mesta nikada nisu vodili velike istrage prilikom njihovih nestanaka: bilo je skoro normalno da devojke pobegnu iz takvog pakla.'' „Vi ste se, naprotiv, uključivali u te slučajeve, pretpostavljajući da postoji prinuda.” „Svaka od njih imala je između petnaest i šesnaest godina, riđu kosu, pege: sve su to elementi opsednutosti, to je očigledno... Ali niko mi nije verovao."

„Poslednji nestanak dogodio se pre trideset godina'', skrenu joj pažnju Fogel, čitajući datum jednog izveštaja. „Tačno", reče Beatris. „U to vreme vaAprofesor Martini nije živeo u Avešotu i, pre svega, još je bio dete.'' Da, pomisli Fogel, Steli Honer baš bi se svidela ova priča. Mada se radilo o čistoj podudarnosti sa slučajem Kastner, nije mogao da ode uz jednostavno sleganje ramenima. Najpre je morao da izbaci iz glave ideju Lemanove da između ta dva slučaja može postojati neka veza. A da bi to učinio, morao je da sazna više. „Kako to da posle nestanka Ane Lu niko osim vas u dolini nije potegao tu priču?'' „Zato što ljudi brzo zaboravljaju, zar to niste znali? Pre mnogo godina formirala sam sajt na internetu koji sam vam pokazala, u nadi da ću tako održati živo sećanje, ali za te jadne devojke niko više ne haje.“ „А zašto čovek iz magle?'' Glas Beatris Leman, već dubok zbog isuviše popušenih cigareta u životu, postade jedinstven, hrapav. „Magla sakriva ljude: znamo da su tu negde, ali ne možemo da ih vidimo... Te devojke su još među nama, specijalni agente Fogelu, pa ćak i ako im se i dogodilo nešto ružno, iako su mrtve. Čovek iz magle ih je zbog nekog teško objašnjivog razloga uzeo, zato što postoji jedan jedini, prepoznatljiv rukopis, u to sam sigurna. Čvrsto sam uverena da to nije profesor i spremna sam da se kladim da se taj vrzma tu okolo, u potrazi za novim plenom.'' „То nema smisla", usprotivi joj se Fogel. „Čemu pauza od trideset godina?" „Možda se bio preselio negde drugde, pa se sada vratio. Ili je delovao na drugim mestima, a da mi to ne znamo. Biće dovoljno potražiti devojćice sa istim karakteristikama.” Fogel odmahnu glavom. „Zao mi je, ali ne verujem u to: uz buku oko slučaja Kastner neko drugi privukao bi pažnju policije ili medija zbog sličnih slučajeva.” Leman ova se spremala da nešto uzvrati, ali je prekide kašalj. „Htela sam da vam, pored ove fascikle, pokažem još nešto'', uspela je da kaže usred napada kašlja. Onda otvori fioku pisaćeg stola i pruži Fogelu jednu poštansku pošiljku. „Ovo mi je stiglo pre nekog vremena, ali ako se pročita pečat slanja, može se primetiti da nosi datum nestanka Ane Lu.'' Specijalni agent izgubi interesovanje za fasciklu i zgrabi paket. „Kao što možete da vidite, adresirano je na vas, na moju kuču“, nastavi novinarka. „Ali s obzirom na to da niste odgovarali na moje poruke, pre neki dan sam ga otvorila.“ Fogel podiže paket da pogleda njegov sadržaj kroz pocepanu ivicu. Onda zavuče ruku i izvuče knjižicu rože boje, sa slikama mačiča, utisnutim odozgo. Pravi dnevnik Ane Lu, odmah pomisli. Onaj koji je krila od majke i koji nisu pronašli. Verovatno ga je držala u rancu koji je završio u odvodnom kanalu. Fogel pogleda mali katanac u obliku srca koji ga je hermetički zatvarao. Specijalni agent pokuša da rezonski razmotri situaciju. Ako je neko poslao dnevnik Lemanovoj, uradio je to zato što je hteo da ponovo privuče pažnju na slučaj čoveka iz magle. Ko je bio taj monstrum? I kakvu je onda ulogu imao Martini u toj priči? U njemu se rodi predosečaj da je pogrešio u pogledu profesora. Pa ipak, ponovo ga je obuzeo isti onaj osečaj kao s Dergom. I

tada ga je ubeđenje da se nalazi pred osakaćivačem naterao da falsifikuje dokaze. Samo što s knjigovođom nije napravio nijednu grešku. On je bio atentator, zbog toga je zadržan u zatvoru. „Sta želite u zamenu?“, upita ženu, mašuči dnevnikom. Pokušavao je da bude praktičan. „Istinu“, reče Lemanova bez oklevanja. „Hočete da objavite neku ekskluzivnu vest ili šta?“ „Vi ste vrlo opaki, prijatelju moj. Ja sam jednostavna žena.“ Sujeta je najgluplji đavolov gr eh, reče Fogel u sebi, prisećajući se Martinijevih reci i svoje sadašnje situacije. Možda je osečao greh sujete i sada če biti kažnjen. „Da sam htela ono što mi vi sada nudite, obratila bih se nekoj televiziji i prodala ovaj dnevnik za mnogo para.'' Bila je u pravu; kako je bio glup da ne pomisli na to? Ali ako novinarka nije želela slavu, šta je onda stvarno tražila? „Obećavam vam da neću oklevati ni trenutka ako ovde postoji nešto što može ponovo da pokrene istragu i proširi je i na nestanak ostalih šest devojaka." To reče tako da zazvuča kao svečano obećanje. „Ovo je poslednja prilika da čovek iz magle bude uhvaćen", reče onda Lemanova. „Sigurna sam da je nećete profućkati.” Kako izgleda, nasela je. * * * Prostorija za razgovore između zatvorenika i njihovih posetilaca bila je opremljena gvozdenim stolovima, pričvršćenim šrafovima za pod, kao i stolicama koje su stajale oko njih. Plafon je bio nizak i glasovi su se obično neprijatno razlegali, tako da je bilo gotovo nemoguće razgovarati. Međutim, izuzimajući četvoricu ćutljivih stražara koji su posmatrali scenu s odstojanja, u tom trenutku tu su bili samo profesor Martini i advokat Levi. Mada je proteklo samo nekoliko dana od hapšenja, profesor je delovao izmučeno. „Vrlo sam popularan tu unutra. Drže me u izolaciji, ali ipak noću čujem da mi ostali zatvorenici prete iz svojih ćelija: pošto ne mogu da me se dočepaju, čine sve da me drže budnog.” „Razgovaraću s upravnikom da vas premeste.“ „Вolje nemojte, ne bih hteo da stvaram još neprijatelja. Već je teško biti zvezdad Gorko se nasmeja. „Staviše, jedan od stražara dao mi je na znanje da je bolje da ne dodirujem hranu koja dolazi iz zatvorske kuhinje. Mislim da me i stražari preziru i da mi je to rekao samo da me zaplaši. Pa da, uspeo je, zato što od tada jedem samo krekere i slatkiše.“ Levi je pokušavao da ohrabri svog štićenika, ali je, izgleda, bio ozbiljno zabrinut za njega. „Ne možete dalje tako, morate da jedete, da budete jaki. Inaće nikada nećete uspeti da se oduprete pritisku suđenja. “ „Imate li saznanje kada će suđenje poćeti?“ „Kažu za mesec dana, možda malo duže. Optužba ima dovoljno dokaza. Ali mi se pripremamo da uzvratimo udarcem na udarac.“ „Kako ću to bez novca?“ Martini je bio oćajan. Levi mu odgovori tihim glasom, da ga ne ćuju stražari: „Organizovao sam vam sastanak s Honerovom baš zbog toga. Stvarno je bilo glupo ne prihvatiti njenu ponudu.“

„Onda ćete odustati od odbrane, advokate?” „Ne pričajte gluposti. Mislim da ipak imamo šanse: dokaz DNK sam po sebi povlači kompleks indicija na vaš teret, ali ako ga razbijemo, sve im pada u vodu. Već sam pronašao genetičara koji će ponoviti sve testove kompatibilnosti s brisom koji je pronađen u mrlji od krvi na rancu.“ Čini se da Martini nije mnogo verovao u to. „Rekli su mi da ste bili gost na televiziji i da ste govorili o meni i mom slučaju.” Zvučalo je kao optužba, ali Levi, izgleda, to nije uzeo za zlo. „Potrebno je da ljudi čuju i vašu verziju. Vi ne možete biti prisutni, ali zato mogu ja da to učinim umesto vas.“ Martini nije imao ništa da prigovori; na kraju krajeva, advokat to nadoknađuje reklamom. Neka se onda slobodno posluži njegovom pričom. „Jeste li se čuli s mojom porodicom? Kako su moja žena i kčerka?“ „Dobro su, ali otkako ste u izolaciji, ne mogu da vas posete.“ Ne bi došle ni u kom slučaju, pomisli profesor. „Videčete, kada dođe do suđenja, odbacičemo optužbe i istina če izači na videlo.“ Pošto je izašao iz kuče Beatris Leman, Fogel je lutao automobilom skoro čitavo popodne, prolazeči samo sporednim ulicama koje su vodile ka brdima. Bilo mu je potrebno da razmisli, da razbistri misli. Planirao je da ode iz Avešota još pre nekoliko dana, ali je i dalje bio blokiran tu, primoran da učini nešto što nikada nije učinio i nije bio siguran da to ume da uradi. Da vodi istragu. Covek iz magle poremetio mu je planove. I možda ga baš sada posmatra, sakriven na sigurnom ispod svog belog pokrivača. I smeje se na njegov račun. Navodni dnevnik Ane Lu ležao je na sedištu pored njega. Fogel ga još nije otvorio, zato što nije bio siguran da je to pravi potez. Mora da najpre izvaga argumente za i protiv. Možda je rešenje bilo da ga baci, zapali i zaboravi sve. Možda čovek iz magle nije imao nikakvu nameru da se pojavi, možda je samo želeo da mu ulije strah. Možda. Ali da li mu je to dovoljno? Verovatno je predvideo i to, reče u sebi specijalni agent. Stoga još nije uništio dokaz koji je mogao da skine krivicu s Martinija. Tako mu je u glavi sinula ideja da iskoristi dnevnik za preuzimanje zasluge za profesorovo puštanje iz zatvora, ali bi onda neko mogao da se zapita da li je i sada falsifikovao ishod slučaja, kao što je uradio s Dergom. Sumnja bi mogla da označi kraj njegove karijere. Nije ga ni dotakla pomisao da je u zatvoru nevin čovek. Nije ga se to ticalo, ne više. Možda se plašio da je čovek iz magle stvarno odlučio da stupi u akciju posle trideset godina. U tom slučaju događaji bi demantovali Fogela, zato što bi posle Ane Lu sigurno došao red na nekog drugog. Na neku devojčicu riđe kose i s pegama. Nečiju kčerku. Ali je za specijalnog agenta i to bilo beznačajno. Pre svega morao je da misli na samog sebe. Nije se radilo o cinizmu, bio je to nagon za preživljavanjem. Napolju je sunce počinjalo svoje neumitno spuštanje na horizontu i najavljivalo dolazak noči. Pošto je lutao skoro tri sata, pokazivač goriva primora Fogela da stane. Zaustavi auto na trgu preko puta bazena za pretakanje rude. Siđe i udahnu vazduh prepun prašine. Naspram njega - niz kolica s fluoritom. Ruda je u mraku ispuštala zelenkasti sjaj, sličan polarnoj svetlosti. Okolo

nije bilo žive duše. Fogel priđe i pred tim čarobnim prizorom otkopča šlic i poče da urinira. Dok je praznio bešiku, oseti nešto kao niz udaraca po leđima. To je očigledno bio plod njegove mašte, ali se ipak činilo kao da neko pokušava da privuče njegovu pažnju. Dnevnik ga je pozivao sa sedišta kola. Izgledalo je kao da mu kaže: Ne možeš da me ignorišeš. Kada se pomokrio, specijalni agent vrati se u kola. Sede i uze knjižicu. Osmotri je kao da je neka relikvija. Onda, podstaknut iznenadnim unutrašnjim impulsom, zgrabi mali katanac u obliku srca, povuče i otkači ga. Osečao je da mu je u isto vreme i hladno i toplo i bio je uzbuđen. Otvori nasumce jednu stranicu i odmah prepozna rukopis Ane Lu Kastner. „Sranje“, prošaputa. Onda poče da čita. Nadao se da če pronači nešto što če ga ponovo odvesti do Lorisa Martinija - bilo šta što dokazuje da je zaista on ubica nestale devojčice, a ne čovek iz magle. Očigledno je da nije bilo prihvatljivo da je profesor poslao dnevnik Beatris Leman. Međutim, pošiljka je poslata istog dana kada je došlo do nestanka, dakle, ko god da je to uradio, nije želeo da oslobodi krivice Martinija, koji u to vreme nije ni bio osumnjičen. Ne, ta poštanska pošiljka imala je drugo značenje. Bio je to potpis. Fogel zato ne pronađe ništa što bi povezivalo Anu Lu sa čovekom koji je bio aktuelni pritvorenik. Tajna koju je devojčica ljubomorno pokušavala da sačuva u dnevniku bio je neko drugi. „ Jedanaesti avgust: na moru sam srela vrlo prijatnog dečka. Pričala sam s njim samo nekoliko puta, mislim da bi voleo da me poljubi. Ali to se nije dogodilo. Ko zna da li ćemo se vide ti naredne godine... Zove se Oliver, to je lepo ime. Odlučila sam da svakog dana kemijskom olovkom ispišem njegove inicijale na Je voj na disk tici, onoj sa strane srca. I to ču raditi tokom čitave zime, sve dok ga ne vidim naredne godine. Biče to moja tajna, zalog da čemo se ponovo sresti." Fogel brzo prelista ostale stranice. Bilo je tu još delova teksta posvećenih misterioznom Oliveru, predmetu bezazlenih fantazija i želja koje se nikada neće ostvariti. Oliver, reće u sebi specijalni agent i pomisli na inicijal koji je sada utisnut na nadlaktici lesa Ane Lu Kastner. Jedno malo 0 ucrtano perom koje vene zajedno s njom i koje niko nikada neće otkriti. Njena tajna umrla je s njom. Ali u dnevniku je bilo i nešto drugo. Fogel nije odmah primetio da je nešto iskliznulo između stranica. Pokupi ga kasnije s prostirke ispod sedišta. Otvori, pogleda ga i odmah shvati da ga nije devojćica ubacila unutra. Nova indicija za potragu bila je jedna mapa. 22. januar Trideset dana posle nestanka Proveo je besanu noć. Mapa je ležala na noćnom stoćiću pored Fogelovog kreveta, dok je on, s jorganom navućenim do brade, ostao da sve vreme netremice gleda u plafon, nepomićan. Pitanja i sumnje koji su se nagomilali u njegovoj glavi sprečavali su ga da trezveno razmišlja. Sada je već počela

nova utakmica i on nije mogao da dozvoli sebi da ne igra. Covek iz magle neće mu to dozvoliti. Stoga je postojalo samo jedno što je trebalo da uradi. Da ide napred. Mada se specijalni agent bojao da finale koje je čudovište predvidelo neće biti prijatno za njega. Prvi put u svojoj karijeri plašio se istine. Oko pet sati zaključi da mu je dosta hotelske sobe. Bio je trenutak da deluje. Moći će da se spase samo ako bude unapred predviđao događaje. Tako zbaci sa sebe gomilu pokrivača i ustade iz kreveta. Pre nego što se obukao, prekontrolisa službeni pištolj, onaj koji godinama nosi sa sobom samo da ostavi utisak. U stvari, nikada iz njega nije ispalio nijedan metak osim na poligonu, i sumnjao je da će to opet uraditi. Tako, s obzirom na to da nije umeo efikasno da koristi oružje, obično je zadatak poveravao nekom podređenom. Dok je uzimao pištolj marke Bereta, odjednom mu se učini da je mnogo teži, ali se u suštini radilo samo o bojazni, sve mu se to samo pričinjavalo. Uveri se da je šaržer pun i da burence dobro klizi po točkićima. Ali ruka mu je drhtala. Smiri se, reče sam sebi. Obuče se, ali ne uze uobičajeno elegantno odelo. Izabra tamni džemper, pantalone i najudobnije cipele koje je imao. Na kraju obuče kaput i izađe. Skoro svi novinari napustili su Avešot. Ostale su samo neke ekipe da pokriju poslednje ostatke slučaja, ali su se izveštači promenili. Krupne zverke s televizije su otišle. Međutim, Fogel se ipak pribojavao da če neki početnik, u potrazi za ekskluzivnom vešču na početku karijere, primetiti njegovo udaljavanje iz hotela. Zato je bio veoma oprezan dok je napuštao naselje. Neprekidno je uporno posmatrao ogledalce retrovizora, kako bi bio siguran da ga niko ne prati. Dok je vozio, jednom rukom stezao je mapu, pokušavajuči da odredi pravac. U sredini te male mape bila je precizno označena tačka s jednim crvenim X. Bilo je tu još oznaka, tako da je prethodne večeri kupio kompas u prodavnici predmeta za planinarenje. Pokuša da ne misli na ono što če pronači. Mesto je bilo smešteno na severozapadu, u predelu koji nije bio previše neprohodan i kroz koji su više puta, čak i tih dana, prolazile ekipe za potragu. Zašto onda nisu ništa zapazili? Posao je loše urađen, reče u sebi Fogel. Kao da nikom nije bilo zaista stalo da pronađe Anu Lu Kastner. A krivica je bila samo njegova, jer je morao da nadzire operacije. Međutim, on je sve odluke o istrazi poverio mladom i neiskusnom Borgiju, kako bi bio slobodan da se što više posveti medijima. U cik crvenkaste zore, s vrhova brda potekoše potoci svetlosti, spremni da kao reke krvi preplave dolinu. Fogel dođe u blizinu naznačenog mesta, ali je odatle pa nadalje počinjala šuma. Bio je primoran da izađe iz kola i nastavi peške, noseči lampu sa sobom. Teren je imao blagi nagib, pa su mu cipele klizile preko lišča koje je prekrilo tlo. Hvatao se za grane kako bi se održao na nogama. Teren je bio tako zamršen i vegetacija gusta, da ga trnje neke kupine lagano zakači po slepoočnici. Fogel to i ne primeti. Povremeno je zastajao da prekontroliše mapu i kompas. Morao je da radi brzo, pre nego što izađe sunce. Pribojavao se da neko ne primeti njegovo prisustvo. Izađe na neku malu čistinu. Sudeči prema mapi, stigao je u blizinu crvene tačke X. Da nije bila posredi njegova karijera, njegov život, sve bi izgledalo kao obična šala. A to je, u krajnjoj liniji, i bilo. Covek iz magle rugao mu se. U redu, da vidimo šta si pripremio za mene, gade. Prokrči sebi put pomoču snopa svetlosti lampe, ali ne pronađe ništa što bi odstupalo od

normalnog. Tek kada usmeri svetio uvis, zapazi nešto. Neko je na granu obesio kutiju keksa. 'Slučaj Derg' odmah pomisli. Izgleda da je čovek iz magle dobro znao njegove slabe tačke. Fogel je čak uspeo da oseti dozu ironije dok se prisečao osakačivača i falsifikovanog dokaza. Takođe, znao je gde da kopa. Kleknu u podnožju drveta, navuče par gumenih rukavica i raščisti tlo od suvog lišča. Onda poče da razgrče vlažnu zemlju, ne hajuči što če isprljati odeču. Nije nameravao da ide previše duboko, jer ako je dole bio leš Ane Lu Kastner, nije želeo da ga vidi. Samo mu je bila potrebna potvrda. Tek što je iskopao neki centimetar zemlje, oseti da je nešto napipao. Pred očima mu iskrsnu komad neprozirne plastike. Za trenutak je oklevao, pa ga onda zgrabi i povuče svom snagom. Pojavi se zavežljaj, savršeno zaštičen izolir-trakom, kako bi njegov sadržaj bio očuvan. Specijalni agent poče da ga okreče po rukama, pokušavajuči da sazna šta može da bude. Protrese ga pored uha i začu poznati zvuk -bilo je to nešto što je podsečalo na dečju zvečku. Šta god da je bio poklon čoveka iz magle, nije delovao kao deo ljudskog tela. Da završimo s tim, reče u sebi uz osečaj besa, koji je sada potisnuo strah. Donese odluku da odvije paketić. Poče polako da uklanja plastiku, delom i zato što je bila baš temeljno pričvršćena. Međutim, kada prepozna predmet, počeše da mu se ostvaruju najgori strahovi, a nešto kao knedla steže ga u grlu. Ovog puta nije bilo ničeg ironičnog. Poklon koji je čovek iz magle hteo da da Fogelu - panduru s televizije - bila je jedna video-kaseta. Izolacija izoštrava čula. To je shvatio u danima prinudne samoće. Onemogućeno mu je da čita novine ili gleda televiziju, čak su mu odneli kvarcni sat s ruke. Alije prema mirisu koji je dopirao iz kuhinje bio u stanju da nasluti kada počinju da pripremaju obroke, pa je tako znao da se približava vreme doručka, ručka ili večere. Ćelija je bila kao embrion: sve što u nju uđe ostaje zarobljeno - baš kao on. Sada su mu i zatvorski šumovi postali bliski. Začu zveckanje svežnja ključeva u rukama stražara sa automatske kapije u hodniku i tako sazna da je završena noćna smena i da dolazi do prenosa zaduženja na kolegu koji počinje jutarnju smenu. Moglo je biti otprilike šest sati. Pogled na ono što se događa napolju bio mu je onemogućen teškim gvozdenim vratima, ali se mnogo toga moglo saznati prema suncu koje je curilo kroz pukotinu na pragu. Kada primeti da se senka pretvara u svetlost, shvati da će neko ubrzo ući u ćeliju. Povuče se i sačeka da ključ obavi sva okretanja u bravi. Onda se vrata otvoriše i na njima se pojaviše dve figure. Radilo se o dva stražara koje nikada nije video. „Uzmite svoje stvari“, reče mu jedan od njih. „Zašto, gde idemo?“ Niko mu ne odgovori. Martini uradi kako mu je rečeno i pokupi čebe od smeđe vune, porciju i kašiku, što je bila zatvorska oprema, kao i toaletni sapun i flašice sa šamponom i penom za kupanje koje je nabavio iz kantine i koje su u tom trenutku činile njegovo jedino vlasništvo. Onda krenu za policajcima. Profesor je pretpostavio da hoče da ga jednostavno presele iz čelije, ali umesto toga, pređoše preko čitavog hodnika od odseka za izolaciju do kapije. I tu se dogodi prva neobičnost:

nije bilo nikog od stražara. Zatim prođoše kroz još nekoliko hodnika, uđoše u lift i spustiše se nekoliko spratova niže. Sve se to dogodi, a da ne sretoše živu dušu: druga neobičnost. Bilo je nemoguče da su svi stražari istovremeno napustili svoja mesta. Pored toga, u čelijama je vladala čudna tišina. Obično su u to vreme zatvorenici već bili na nogama i pravili veliku buku, tražeči doručak. Martini se priseti noči koja je upravo protekla. Niko se nije žrtvovao da ga, kao obično, drži budnim svojim urlanjem i pretnjama: treča neobičnost. Dođoše ispred jednog pomočnog ulaza, a kada profesor pročita na zidu natpis Blok F, shvati da upravo ulaze u odsek sa ostalim zatvorenicima i uznemiri se. „Samo trenutak”, reče. „Ја sam poseban zatvorenik, moram da budem u izolaciji. Takav je nalog sudije.“ Ova dvojica su ga ignorisali i gurnuše ga napred. Martinija obuze iznenadni osečaj užasa. „Jeste li me razumeli? Ne možete da me stavite zajedno sa ostalima.” Glas mu je drhtao. Stražare nisu interesovale njegove pritužbe, već ga energično zgrabiše za mišice. Stigoše naspram vrata neke ćelije. Jedan od stražara ih otvori, dok se drugi obrati profesoru: „Bićete neko vreme ovde, pa ćemo se onda vratiti da vas preuzmemo.” Martini zakorači, ali je oklevao. Iznad praga je bilo mračno i nije mogao da vidi šta ili ko je unutra. „Hajde, uđi", opomenu ga Stražar. Međutim, glas mu je delovao smirujuće. Kroz Martinijevu glavu za trenutak prolete misao: bio je ubeđen da ga ti ljudi mrze, kao, uostalom, svi u zatvoru. Ali zašto bi morali da mu nanose zlo? Za razliku od zatvorenika, oni su bili obavezni da poštuju zakon. Tako odluči da im poveruje i uđe. Vrata se zatvoriše iza njegovih leđa i on nepomično sačeka da mu se oči priviknu na mrak. Međutim, osećao je šumove oko sebe - tihe zvuke, šuštanje. Izolacija izoštrava čula. Shvati da nije sam. Kada se prva pesnica sruči na njegovo lice, Martini odmah izgubi ravnotežu. Stvari koje je držao u rukama padoše na zemlju zajedno s njim. Zatim bi zasut serijom udaraca rukama i nogama koji su dopirali sa svih strana. Pokušavao je da se zaštiti laktovima, ali nije uspevao da izbegne udarce. Osećao je ukus krvi, peckanje od posekotina po licu. Rebra su mu naprsla i ponestajalo mu je daha. Ali malo kasnije nije više ništa osećao. Bio je samo gomila mesa koja se uzaludno koprca po podu. Mrtvo meso. Nije više bilo bola, samo posustalost. Svest se predala pre tela i prepustila jednoj vrsti otupelosti. Samo su mišice nastavljale da pružaju srčan i uzaludan otpor. Mada je bilo mračno, oči su mu se zamutile. A kada se sve spremalo da nestane, neko svetio upade u njegovo vidno polje. Dopiralo je iza njegovih leđa. Oseti kako ga snažno steže i odvlači preko praga ćelije. Bio je spasen, ali on to neće stvarno biti nikada više. Zatim izgubi svest. Sakrio se u školskom magacinu u kojem su bili odloženi video-rikorderi zastarelog sistema nadzora. Mrak je razbijalo jedino svetio s monitora koje se odražavalo na Fogelovom licu, stvarajući masku od senki.

Policajac ubaci video-kasetu u odgovarajuće ležište, koje je prihvati posle laganog pritiska. Nastade serija zvukova dok je mehanizam prihvatao traku i namotavao je oko kalema. Onda snimak krenu. Najpre se diže siva prašina od statike koju je proizvodio jak i neprijatan šum. Fogel podesi jačinu zvuka, u želji da se ne čuje izvan te prostorije. Proteče nekoliko sekundi, pa se onda iznenada pojavi slika. Uzan snop svetlosti poče da se pomera po neprozirnoj površini. Pločice prljave i okrnjene. Kao muzička podloga, niz udaraca u mikrofon video-kamere. Onaj ko je snimao pokušavao je da to uradišto je bolje mogao. Onda snimak poče da se penje duž nekog zida i zaustavi se ispred ogledala. Sijalica smeštena iznad objektiva izazivala je snažan odsjaj. U tom blesku mogla se zapaziti samo ruka snimatelja koji je na njoj imao crnu rukavicu. Onda ovaj napravi korak u stranu, zato što se sada videlo i njegovo lice. Nosio je zimsku kapu navučenu preko lica. Jedino ljudsko na njemu bile su oči - daleke, tajanstvene. Prazne. Čovek iz magle, reče Fogel u sebi. Očekivao je da če ovaj nešto da kaže ili učini, međutim, on je samo bio tu. Nepomičan. Čulo se samo njegovo disanje - mirno, pravilno. Gubilo se u odjeku malog kupatila u kojem se nalazio. Staje predstavljalo to mesto? I zašto je hteo da ga pokaže? Specijalni agent primače se ekranu da bolje vidi i primeti da se iza leđa te osobe nalazi izlizani peškir okačen o kuku. Na njemu dva mala zelena trougla, u paru. Fogel pokuša da shvati smisao tog simbola, kada čovek s ekrana podiže ruku u kojoj nije držao video-kameru. I na prstima na koje je bila navučena rukavica, poče da sriče brojke: Tri... dva... jedan... Onda video-kamera odjednom skrenu na stranu. Lice pod zimskom kapom nestade ispred ogledala i na njegovom mestu pojavise svetla mrlja, u pozadini. Objektiv polako poče da fokusira. Onda je ugleda. I odskoči unazad na stolici. Pored kupatila bila je još jedna soba, soba nekog napuštenog hotela. U samom uglu na dnu prljavog dušeka - neka slabašna figura. Svetlost sijalice s kamere prikazuje je kao da je obmotana svetlom aurom usred mraka koji se preteči nadnosi nad njom. Povijena leđa i klonule ruke, rezignirano držanje tela. Koža devojčice bila je izuzetno bela. Na sebi je imala samo zelene gačice i belo prsluče koje joj je bilo potpuno priljubljeno uz grudni koš. Intimni veš, tipičan za devojčice. Objektiv se fokusira na nju. Imala je riđu kosu koja joj je padala na lice u raščupanim pramenovima. Samo su se nazirala poluotvorena usta, uz potok pljuvačke koja je tekla s jedne strane. Svaki put kada bi udahnula, mršave lopatice bi se podigle, a zatim lagano spustile. Dah joj se kondenzovao iznad usana zbog hladnoče, ali nije drhtala. Izgledalo je kao da ništa ne oseča. Ana Lu Kastner izgledala je skoro nesvesno, možda omamljena nekom supstancom. Fogel je prepozna samo po kružiću nacrtanom na levoj nadlaktici. Malo 0 od Oliver, dečaka od letos u kojem je otkrila ljubav. Mala tajna koju je poverila samo svom dnevniku. Video-kamera zadrža se na njoj, neumoljivo. Onda devojčica lagano podiže glavu, kao da hoće nešto da kaže. Specijalni agent saćeka, ali plašio se da ćuje njen glas. A kada je poćela da vrišti, snimak se naglo prekide.

Prvo što je uradio bilo je da uništi video-kasetu. Uveri se da je traka potpuno izgorela, pa je baci u školski kotao za gas. Nije smeo da rizikuje da je neko nađe kod njega. Fogel je sada već bio paranoičan. Spremao se da se oslobodi dnevnika Ane Lu, ali se u poslednjem trenutku priseti nečega. Beatris Leman mogla je da posvedoči da mu ga je dala, stoga nije bila dobra ideja da uništi i taj dokaz. I na kraju krajeva, dnevnik nije sadržao informacije koje bi mogle da ga kompromituju. Zato odluči da ga sačuva, ali ga sakri u jedan od onih ormarića u svlačionici koja mu je još služila kao kancelarija. Fogel onda poče da pretražuje po internetu. Morao je da otkrije napušteni hotel u kojem je napravljen snimak. Bio je siguran da je video-snimak predstavljao pozivnicu. Ako je u onoj sobi pronađeno telo Ane Lu Kastner, uvek će moći da manipuliše tom scenom i da na taj način odgovornost za ubistvo svali na profesora. To je bilo ono što je želeo čovek iz magle - policajac je sada već bio ubeđen u to. Zašto bi ga inače navodio na otkriće istine? Da bi mu pokazao video-snimak s devojčicom? Ako je samo hteo da polaže pravo na autorstvo u vezi s otmicom, pozvao bi medije, a ne njega. Fogel na veb-sajtu pregleda stare turističke građevine Avešota, naročito se koncentrišući na one koje su zatvorene posle otvaranja rudnika koji je oterao turiste. Za neke od njih još su postojali sajtovi na internetu. Nije imao mnogo detalja na raspolaganju. Ali najznačajniji detalj predstavljala su dva mala uparena zelena trougla. I baš zahvaljujući tom simbolu pronađe stari hotel. Trouglovi su pomoću dva eksera bili prikovani na skoro potpuno zarđali natpis. Fogel je stigao pred kapiju kroz koju se ulazilo u park koji je okruživao zgradu. Prošlo je sedam sati i okolo nije bilo nikoga, možda i zato što se hotel nalazio u izdvojenom kraju, podalje od Avešota. Fogel primeti da kapija nije zatvorena, tako da samo gurnu njena krila i prođe kolima kroz nju. Onda izađe iz kola da je zatvori. Prođe putićem, držeći ugašene farove i parkira ispod trema, tako da niko ne može da uoči vozilo. Hotel je imao četiri sprata. Prozori soba bili su prekriveni zakucanim drvenim daskama, ali su one na ulaznim vratima bile delimično sklonjene. Uvuče se u jedan prolaz i tek onda upali lampu koju je poneo sa sobom. Prizor je bio sumoran. Mada je aktivnost hotela prestala pre jedva pet godina, izgledalo je kao da je proteklo bar pedeset. Kao da se tu dogodio kraj čovečanstva. Nameštaja gotovo da nije ni bilo. Kosturi zarđalih starih kauča ležali su u senci. Vlaga je napala zidove i prekrila ih zelenkastom patinom, s koje su curili potoci guste žućkaste tečnosti. Pod je bio prekriven opalim malterom i komadima plesnivog drveta. Svuda je vladao zadah truleži. Fogel zaobiđe ono što je nekada bio pult recepcije, sa stalkom za ključeve pozadi, i nađe se u podnožju betonskih stepenica duž kojih se nekada pružao verovatno otmeni tapison, a čijisu dronjci bordo boje još prekrivah poneki stepenik. Poče da se penje. Kada je stigao do prvog sprata, nađe se ispred table koja je pokazivala brojeve soba u

hodnicima s njegove desne i leve strane - od 101 do 125 i od 126 do 150. S obzirom na to da su postojala četirisprata, Fogel pomisli da je to previše i da će teško na prvi pogled pronaći pravu sobu. Ali nije želeo da se na tom mestu zadržava duže nego što je potrebno. Onda mu pade na pamet još jedan detalj sa snimka koji je do tog trenutka zanemario. Pre nego što mu je prikazao Anu Lu, čovek iz magle je rukom počeo neku vrstu nabrajanja unazad. Tri... dva... jedan... Ali uopšte nije bilo onako kako izgleda. Nije to bio dramatični preokret, ko zna koja po redu podvala manijaka. Upravo mu je označio gde se nalaze. * * * Soba broj trista dvadeset jedan bila je na trećem spratu, pri kraju hodnika s leve strane. Fogel je zastao na pragu i uperio lampu unutra. Snopom svetlosti pretraži prostoriju i na kraju se zadrža na ivici pri dnu prljavog dušeka na kojem je sedela Ana Lu. Ali u sobi nije bilo nikakvog tela - ni vonja. Nije bilo ni znaka da su tu boravili ljudi. Sta se događa? - zapita se specijalni agent. Zatim primeti da su vrata kupatila zatvorena. Priđe im i stavi ruku na dovratak, kao da je tim pokretom mogao nešto da opazi, energiju smrti i uništenja. Čudovište je iza tog praga napravilo onaj bolesni snimak. Hoće da ih otvorim, pomisli. Sada je Fogelovom glavom upravljao on. Tako se uhvati za kvaku, povuče je naniže i začu kako brava škljocnu. Onda širom otvori vrata. Zahvati ga zaslepljujuća svetlost. Bilo je to nešto kao eksplozija, ali bez toplote. Odbaci ga sasvim iznenadni nalet talasa. „Baci se na njega. Imaš li ga?", reče neki ženski glas. Neko joj odgovori: „Da, imam ga!" Fogel još više uzmače i podiže ruku da zaštiti oči. Kroz blesak razazna nekog čoveka s televizijskom kamerom, a iza njega još jednu figuru koja ispruži ruku i stavi mu nešto ispod brade. Mikrofon. „Specijalni agente Fogelu, kako objašnjavate svoje prisustvo ovde?", upita Stela Honer, ne dozvoljavajući mu da predahne. Policajac nastavi da se povlači, potpuno zbunjen. Novinarka ga nije ostavljala na miru. „Naša televizijska mreža dobila je snimak na kome se vidi Ana Lu sa svojim otmičarem. Vi ste znali da je devojčica bila u ovom hotelu?" Fogel je rizikovao da padne na prljavi dušek, ali je uspeo da sačuva ravnotežu. „Ostavite me na miru!", kriknu. „Kako ste došli do tog saznanja i zašto ste prečutali tu informaciju?'' „Ја... Ja...'', pokušavao je da vrda. Ali ništa mu nije padalo na pamet. Ni da istakne svoju ulogu državnog službenika i da on njih upita šta rade tu. „Ostavite me na miru!'', začu sebe kako opet uzvikuje i nije mogao da veruje da je to upravo njegov glas - tako nesiguran, piskav, neodlučan. Fogel baš u tom trenutku shvati da je njegova karijera zauvek završena.

23. februar Šezdeset dva dana posle nestanka Te noći u kojoj se sve zauvek promenilo, Flores je posmatrao Fogela kako hoda po sobi i razgleda preparirane ribe na zidovima. „Znate li, doktore, da sve ove vaše ribe liče jedna na drugu?" Flores se osmehnu. „One su, u stvari, ista vrsta ribe", reče. Fogel se okrenu da ga pogleda, onako nepoverljivo. „Ista?" ,,Oncorhynchus myklss“, ponovi još jednom psihijatar. „Sve one su primerci rečne pastrmke. Razlikuju se samo po nekim detaljima u bojama i obliku." „Hoćete da mi kažete da sakupljate samo njih?" „Čudno je, znam." Ali Fogel nije odstupao. „Zašto?" „Mogao bih da vam kažem da je to čudesna vrsta, koja se teško hvata... ali to ne bi bila istina. Već sam pričao o mom infarktu. Dakle, bio sam sam na planinskom jezeru kada sam doživeo napad. Nešto je baš zagrizlo udicu i ja sam počeo da vučem svom snagom." Flores i gestom podrža tu svoju priču. „Osetio sam oštar bol u levoj ruci zbog grča od napora, ali nisam popuštao zahvat. Kada se grč proširio na grudni koš, sve do grudne kosti, shvatio sam da nešto nije u redu. Pao sam unazad i skoro izgubio svest. Sedam se samo da je na travi pored mene bila ova ogromna riba koja me je netremice posmatrala, gušeći se. Oboje smo bili na putu da umremo." Nasmeja se. „Zar ne mislite da je to glupo? Bio sam mlad, imao jedva trideset dve godine, ali je i taj primerak bio na vrhuncu snage. Sa ono malo daha što mi je preostalo u telu, uspeo sam da pozovem pomoć. Na moju sreću, kroz šumu je prolazio neki lovočuvar." Pokaza na jednu taćku na zidu. „То je ta pastrmka." „I šta bi bilo naravoućenije priče?" „Nema ga", priznade Flores. „Znam samo da od tada, svaki put kada uhvatim neku Oncorhynchus mjrkiss, taj primerak završava na ovim zidovima. Sam ih prepariram. Imam malu laboratoriju u kući, dole u suterenu." Fogela je, izgleda, zabavljala ova prića. „Ја bi trebalo da prepariram Stelu Honer. Ta harpija propisno me je nasamarila. Trebalo je da pretpostavim da otmičar Ane Lu nije upleo samo mene..." Flores se opet uozbilji. „Mislim da vaše noćašnje prisustvo u Avešotu nije slučajno. Saobraćajna nezgoda to jeste: kada ste se našli izvan ulice, vi ste bežali." „То je fascinantna pretpostavka", priznade Fogel. „Ali od čega sam tačno bežao?" Flores se zavali uz naslon fotelje. „Nije istina da ste u šoku. Nije tačno da ste izgubili pamćenje... Naprotiv, svega se sećate - je li tako?" Fogel ponovo sede, pređe rukom preko kaputa od kašmira, milujući tkaninu kao da hoće da isproba njenu mekoću. „Verovatno sam se potpuno pogubio, zato što se u meni rodila duboka pomisao. Zato što makar jednom nisam mislio samo na svoju korist." „А kakva bi to bila pomisao koja je zauvek promenila vaš način razmišljanja?" „Jedno malo O ucrtano hemijskom olovkom na levoj nadlaktici." Fogel podrža te svoje

reći gestom. „Kada sam prvi put čitao insert iz jedne stranice dnevnika Ane Lu, nisam mislio na jadnog Olivera. To mi je kasnije palo na pamet." „Jadni Oliver?" „Da, taj dečak koji nije imao hrabrosti da je poljubi za vreme leta, nešto je izgubio. I on, kao i svi ostali - porodica i oni koji su poznavali devojčicu. Ali za razliku od njih, on to ne zna i nikada neće saznati... Možda je Ana Lu mrtva, ali su s njom mrtva i deca koju neće imati, kao i njeni unuci: generacije i generacije koje nikada neće postojati. Sve te duše zarobljene u ništavilu zaslužile su nešto bolje... osvetu." Flores duboko u sebi oseti da je došao trenutak istine. „Kome pripada krv koja je na vašoj odeći, specijalni agente Fogelu?" Ovaj podiže glavu i neodoljivo se osmehnu. „Ја znam ćija je" reće i oći mu zablistaše. „I noćas sam ubio čudovište.” 31. januar Trideset devet dana posle nestanka Do puštanja iz zatvora nije došlo brzo. Martini je morao da provede još deset dana u zatvoru posle ekskluzivne vesti Honerove. To vreme neophodno je da vlast obavi sve provere koje će iskoristiti da utvrdi da je autor otmice i verovatnog ubistva Ane Lu Kastner serijski ubica koji. je osećao strast prema riđokosim devojčicama i koji je ponovo stupio u akciju posle neobjašnjivog prekida od trideset godina. Covek iz magle. Ime koje mu je nadenula Beatris Leman odmah se svidelo medijima, koji su ga usvojili kako bi se opet žestoko bavili tim slučajem. Preokret je bio veoma bučan, a javnost je još osećala glad. Martini je tih deset dana proveo u krevetu zatvorske ambulante u stanju gotovo potpune ravnodušnosti. Službeni izgovor zbog čega ga još nisu oslobodili bio je u vezi s njegovim zdravstvenim stanjem. U stvari - a on je to dobro znao - vlast se nadala da će se znaci premlaćivanja koje je pretrpeo u zatvoru ublažiti pre nego što se profesor opet pojavi u javnosti. Mogao je da ih razume, ali je Levi ipak pred kamerama već zapretio da će prijaviti upravnika i da će u skandal uvući čak i samog ministra. Martini skoro da nije poverovao kada mu rekoše da pripremi svoje stvari, jer su njegovi došli da ga preuzmu. S mukom ustade i poče polako da pakuje stvari u veliku torbu, otvorenu na krevetu. Nosio je gips na desnoj podlaktici, rebro ga je još bolelo, zavoj mu je bio jako stegnut i povremeno mu je ponestajalo daha. Ispod levog oka formirao mu se modri podliv koji se prostirao sve do obraza, gde je poprimao žućkaste nijanse. Imao je slične kolutove po čitavom telu, ali je najveći deo njih počeo da bledi. Gornja usna bila mu je raspukla i zahtevala je više od jednog šava. Nasuprot tome, povreda leve ruke koju je zadobio na dan nestanka Ane Lu potpuno je zarasla. Oko jedanaest sati, jedan od stražara reče da je upravnik potpisao nalog za puštanje iz zatvora koji je izdala javna tužiteljka Majer, pa je tako mogao da ide. Dok se Martini pomagao štakom za hodanje, Stražar uze da mu ponese torbu i otprati ga duž hodnika, sve do prostorije u kojoj su se zatvorenici sastajali s rođacima. Bio je to beskrajno dug put.

Kada se vrata otvoriše, Martini ugleda ženu i kćerku koje su bile ustreptale. Osmehe na njihovim licima u znak uzbuđenja ubrzo zameni izraz zaprepašćenja. I advokat Levi bio je tu i pokušao je da ih unapred pripremi za ono što će videti, ali kada se nađoše jedni naspram drugih, sve je izgledalo drugačije. Niko nikada ne bi mogao da ih pripremi za ovo. Nije im entuzijazam toliko splasnuo kada ga ugledaše sa štakom i onom vrstom modre maske na licu, koliko zbog iznenadnog saznanja da se nalaze pred potpuno drugačijim čovekom u odnosu na onog kojeg su poznavale. Čovekom koji je izgubio više od dvadeset kilograma, upalog lica i kožom koja je landarala ispod brade, iako je pokušao da to sakrije puštanjem retke i nakostrešene bradice. Ali pre svega, čovekom od četrdeset tri godine koji je izgledao kao starac. Martini hramljući krenu prema njima, pokušavajući da istakne svoj najbolji mogući osmeh. Onda se Klea i Monika najzad oslobodiše šoka i potrčaše mu u susret. Dugo su se grlili i plakali u tišini. Dok su zavlačile glave na njegove grudi, profesor je ljubio obe svoje žene u potiljak i milovao ih po kosi. „Gotovo je", reče. Gotovo je, reče i u sebi - zato što još nije mogao da poveruje u to. Onda mu se Klea unese u lice i izgledalo je kao da se prepoznaju posle mnogo vremena. Loris shvati smisao tog pogleda. Ona ga je molila za oproštaj zato što ga je ostavila samog, zato što nije ostala pored njega u najgorem trenutku, i pre svega zato što je sumnjala u njega. Martini joj dade znak glavom, što je bilo dovoljno da oboje shvate da je sve oprošteno. „Hajdemo kuči", reče profesor. Uđoše u Levijev mercedes. Advokat sede na prednje sedište, pored vozača. Njih troje zauzeše zadnja sedišta. Izašli su na sporedan izlaz i tako uspeli da izbegnu reportere koji su se tiskali ispred zatvora. Ali kada automobil sa zatamnjenim staklima stiže u ulicu u kojoj je bila njihova kuča, nađoše se ispred novog mnoštva mikrofona i televizijskih kamera. Bila je tu ijedna nenametljiva grupa radoznalaca. Martini na licima Klee i Monike primeti strah da če se opsedanje njihove kuče nastaviti kao pre i tako ih sprečiti da nastave da normalno žive. Ali Levi se okrenu ka zadnjem sedištu da ih umiri: „Od sada pa nadalje biče drugačije. Videčete..." I zaista, čim gomila ugleda kako skreču u uličicu u kojoj je bila njihova kučića, poče da aplaudira sve jače i jače. Poneko čak povika u znak ohrabrenja. Levi prvi izađe iz kola i otvori zadnja vrata da se porodica Martini, najzad sjedinjena i srečna, prepusti blagodeti fotografa i snimatelja. Najpre izađe Klea, zatim dođe red na Moniku i najzad na profesora. Aplauz i radosni poklici bili su sve jači, a oni su bili zbunjeni, jer to nisu očekivali. Martini pogleda okolo. Dok su blicevi, usmereni ka njegovom izmučenom licu, sevali i gasili se, prepozna mnoge od komšija. Uzvikivali su njegovo ime i pozdravljali ga. Bila je tu i kompletna porodica Odevis, na čelu s glavom porodice koji ga je oklevetao na televiziji tek pre neku nedelju, a sada je pokušavao da privuče njegovu pažnju i poželi mu dobrodošlicu. Profesor ne pomisli na licemerje u tom prizoru, već naprotiv odluči da pokaže da uopšte nije kivan na njega, pa podiže ruku da zahvali prisutnima. Čim je ušao u kuču, Martini se odmah uputi prema kauču. Bio je umoran, noge su ga bolele i osečao je potrebu da sedne. Monika mu pomože, tako što ga obuhvati oko struka.

Takođe, pomogla mu je da se smesti, zatim mu podiže noge na tabure i skide mu cipele. Bio je to gest krajnje nežnosti koji nikada ne bi očekivao od kčerke. „Hočeš li da ti nešto donesem? Čaj, sendvič?" Pomilova je po obrazu. „Hvala, zlato, dobro mi je ovako." Klea je, naprotiv, bila hiperaktivna. „Odmah ču da pripremim ručak. Ručačete s nama, zar ne, gospodine Levi?" „Naravno", odgovori Levi, koji je shvatio da neče moči da odbije poziv. Dok je žena odlazila ka kuhinji, obrati se svom klijentu: „Posle ručka nas dvojica moramo da razgovaramo o važnim stvarima..." reče i namignu mu. Martini je već znao koja če biti tema razgovorčiča koji če advokat voditi s njim. „Slažem se", odgovori. Već danima je bio zatvoren u onoj prokletoj hotelskoj sobi u Avešotu. Morao je da raspakuje prtljag i ostane „na raspolaganju vlastima”. Formulacija koju je odabrala Majerova bila je savršena da znači sve i ništa. Nisu imali elemente da ga uhapse, zato što je istraga u vezi s njim još bila u toku, ali u isto vreme nije mogao da ode odatle, zato što je javna tužiteljka imala potrebu za nekim razjašnjenjem ili pak da ga nešto ispituje. Fogel se nije bojao da će doći do raspleta situacije. Falsifikovanje dokaza koje je smestio profesoru za trenutak je bilo samo pretpostavka, teška za dokazivanje. Službena verzija uopšteno je govorila o slučajnoj kontaminaciji dokaza. Ali kada se uzme u obzir i slučaj Derg, ova epizoda bila je suđena da stavi nadgrobnu ploču na njegovu karijeru. Dok je nervozno hodao po maloj sobi, idući između kupatila i spavaće sobe, Fogel pomisli da ga neće otpustiti: uradiće to na taj način što će dati otkaz, da se stiša skandal koji je počeo da se obrušava na vrh policije. Njegovo udaljavanje bi isto tako bilo potajno, kao otkaz iz „ličnih motiva“. U tom smislu mu je čovek iz magle upravo pomagao. Sada je pažnja javnog mnjenja bila usmerena samo na njega, a sve drugo gurnuto je u drugi plan. Zbog toga je specijalni agent morao samo da bude lukav i pregovara o uslovima svog silaska sa scene. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Nije mogao da se pomiri s tim da ga se tek tako otresu. Godinama je rešavao slučajeve, što su koristili da objavljuju velike naslove u crnoj hronici, i godinama su njegovi šefovi imali koristi od njegovog rada. Pozirali su pored njega na završnim konferencijama za štampu, uzimajući deo zasluge za sebe i koristeći se time da grade karijeru. Gadovi. Sada, kada su oni bili njemu potrebni, gde li su se sakrili? Kada mu je bilo potrebno da mu spašavaju dupe, gde su sada? Razlog zbog čega je bio toliko gnevan bila je konferencija za štampu koju je sazvala Majerova i koja je bila prenošena na svim televizijskim mrežama prethodne večeri. „Od ovog trenutka istraga ponovo kreče največom žestinom", rekla je ona koja ranije nije volela da se pojavljuje na televiziji. „Imamo novi trag i pravedno čemo postupiti i u vezi sa slučajevima šest devojaka koje su nestale pre Ane Lu", obečala je, iako je znala da če to posle trideset godina biti skoro nemoguče. A kada ju je neko upitao da li če se policija sada dati u potragu za čovekom iz magle, odgovorio je onaj nezahvalnik od agenta - Borgi: „Vi, novinari, volite da dajete upečatljiva

imena, kako biste podgrejali maštu javnosti. Ja radije pretpostavljam da postoji lice i identitet, a da to, jednostavno, nije čudovište. Samo čemo ga tako uhvatiti." Dečko je znao da se brzo prilagodi, pomisli Fogel. Možda ga je potcenio. Još je tebi potrebna mama da ti briše nos, nikada nečeš uspeti da izdržiš pritisak. Ali najviše ga je srdila aura svetosti kojom je profesor sada bio obavijen. Prelazak sa čudovišta na „žrtvu sistema" bio je skoro trenutan. Možda i zato što su i sami mediji morali da se izvinjavaju za mnogo toga, pa su rizikovali da budu tuženi sudu zbog moralne štete irušenja ugleda. Oni reporteri koji su nedeljama linčovali Martinija, sada su se okrenuli protiv Fogela. Zbog toga, mada je bio prinuđen da ostane u Avešotu, nije smeo da mrdne iz te užasne, proklete hotelske sobe. To što ga je čekalo napolju bila je horda koja se spremala da ga razapne na krst. Ali neču otiči u tišini i pognute glave, reče u sebi. Već je razmišljao da se iz svega izvuče časnije i pre svega korisnije za sebe. Ako stvarno mora da završi, onda če izvuči maksimum iz toga. A novac će smiriti bar deo njegovih frustracija i zalečiti ranu koja je nanela štetu njegovom egu. Da, bila je to prava ideja. Morao je samo da se dočepa nekog malog predmeta. Posle ručka rekao je da se oseća vrlo umorno. Izvinio se Klei, Moniki i Leviju i popeo se u sobu da se odmori. Spavao je skoro pet sati neprekidno, a kada se probudio, ponadao se da je advokat u međuvremenu otišao. Još nije bio spreman da se upusti u razgovor koji je ovaj hteo da obavi s njim. Međutim, kada siđe u dnevnu sobu, advokat je još bio tu. Napolju se bilo delimično smračilo i Levi je sedeo na sofi pored Klee. Oboje su držali u rukama šolju vrućeg čaja i ćaskali. Kada ga ugledaše na vrhu stepenica, žena ustade i krenu da mu pomogne. Doprati ga do fotelje. „Bio sam siguran da ćete nastaviti da spavate do jutra", reče advokat i nasmeši se na svoj uobičajeni način. „Vi ne odustajete, zar ne?", odgovori Martini koji je naslutio njegovu igru. „То mi je posao", uzvrati ovaj drugi. „U redu, onda mi recite šta imate da kažete i da završimo s tim." „Zeleo bih da bude prisutna čitava porodica, ako je moguće." „Zašto?" „Zato što već znam da će biti teško da vas urazumim i potrebna mi je maksimalna podrška." Martini zafrkta. Ali Klea ga uze za ruku. „Idem da pozovem Moniku", reče. Malo kasnije svi su bili okupljeni u dnevnoj sobi. „Dobro", započe advokat u tom trenutku. „Pošto su prisutni svi zainteresovani, mogu da vam kažem da ste vi idiot." Martini se nasmeja, iznenađen. „Zar ne mislite da sam već primio dovoljno uvreda?" „Ра da, pretpostavimo da je tako: to je sigurno ono što više odgovara stvarnosti." „А zašto, pobogu? Da čujemo..." Levi prekrsti nogu preko noge i stavi šolju sa čajem na stočič. „Ovi ljudi imaju određeni dug prema vama", izjavi pokazujuči napolje. „Umalo vam nisu upropastili život, a kako vidim, skoro su uspeli u tome."

„Sta bi trebalo da uradim?" „Da za početak tužite sudu zatvor za pričinjenu štetu. I ministarstvo. Da zatim tražite ogromnu odštetu zbog načina kako je vođena policijska istraga protiv vas." „Na kraju sam dobio pravdu, zar ne?" Ali Levi nije hteo da ga sluša i nastavi: „Ne samo to. Mediji su odgovorni za ono što se dogodilo bar koliko i policajci. Slavili su proces izvan sudnice i, što je najgore, izneli osudu, a da vam nisu pružili mogučnost da se branite. I oni moraju da plate." „А na koji način?", upita sumnjičavo Martini. „Zakloniče se iza prava na izveštavanje i izvuči če se bez krivice. To je uzaludno." „Ali svakako moraju da spašavaju obraz pred javnošču, inače rizikuju da izgube kredibilitet. I da onda izgube gledanost. Osim toga, ljudi hoče da čuju vašu verziju, da s vama proslave ponovo stečenu slobodu... I da vam se ulaguju, ako je potrebno." „Znači da bih morao da tražim da idem na televiziju, da rehabilitujem sliku o sebi?" Levi odmahnu glavom. „Ne. Morate to da naplatite, jedino tako bičete obeštečeni." „Morao bih da prodam intervjue najboljem ponuđaču... Je li to ono o čemu govorite?" Martinijev glas zvučao je užasnuto. „Kao što sam nekada rekao Steli Honer, neču da trgujem dramom Kastnerovih." „То nije trgovanje tragedijom jedne devojčice", uzvrati Levi. „U krajnjem slučaju, trgujete sa samim sobom." „То je isto. Samo Hoću da zaboravim tu priču. I da budem zaboravljen.” Levi pogledom potraži Kleu i Moniku, koje su do tog trenutaka neprekidno čutale. „Znam da si čestit čovek", potvrdi njegova žena blago. „I razumem tvoje razloge. Ali ta kopilad nanela su nam zlo.” Ovo poslednje reče neočekivano besno. Martini se okrenu ka Moniki. „I ti se slažeš?'' Devojčica klimnu glavom u znak potvrde, dok su joj oči bile pune suza. Levi onda uze koferčič koji je držao pored sebe i izvuče papire. „Ovde je ugovor s jednom izdavačkom kučom, predlažu vam da napišete knjigu o svom slučaju.'' „Knjigu?" Martini je bio iznenađen. Levi se osmehnu. „Vi ste još profesor književnosti? A knjiga koja bi uskoro izašla bila bi izgovor da vas pozivaju u emisije i da vas intervjuišu na naslovnim onlajn stranicama ili u štampanim medijima... Bila bi to jedna vrsta 'kulturnog izgovora’ koja bi i za vas stvar učinila uzvišenijom." Martini odmahnu glavom, nasmejan. „Baš ste me saterali u ćošak“, reče. Onda još jednom pogleda ženu i kćerku i uzdahnu: „U redu, ali to neće moći da traje večno. Hoću da što pre završim sa svim tim, je li jasno?“ Borgi je u jedanaest sati uveče još sedeo za svojim stolom u operativnoj sali u školskoj gimnastičkoj sali. Svi ostali su otišli, pa mu je lampa koju je imao pored sebe bila jedino svetio u praznoj sobi. Agent je proučavao oskudne izveštaje o šest nestanaka koji su prethodili onom koji je zadesio Anu Lu Kastner. I zaista, profili žrtava su se podudarali i stvarno se moglo pretpostaviti postojanje serijskog ubice. A u prilog tome išla je i činjenica da se čovek s fantomkom na snimku iz hotela vratio posle trideset godina da opet napadne i da ovog puta

iskoristi priliku. Ali zašto? Mladi agent baš u vezi s tim nije mogao da pronađe objašnjenje. Zašto je pustio da protekne tako mnogo vremena? Naravno, postojala je mogućnost da je u međuvremenu još napadao, ali na nekom drugom mestu, ili ga je pak neki razlog više sile sprečio da to uradi. Na primer, možda je izdržavao dugogodišnju zatvorsku kaznu na koju je osuđen zbog nekog drugog krivičnog dela, pa kada se ponovo našao na slobodi, stupio je u akciju. Ali izmenio je modus operandi. U prvih šest slučajeva zaštitio je svoju anonimnost, u sedmom je tražio pažnju svih. Takođe, stoji činjenica da mediji pre trideset godina nisu bili spremni da obezbede pozornicu čudovištima, ali je Borgiju to ipak izgledalo čudno. Tog popodneva ponovo je išao da poseti Beatris Leman. Žena koja je tako dugo čuvala dokumentaciju o slučaju, u nadi da će neko pokucati na njena vrata da joj je zatraži, dočekala ga je neobično hladno. U prvih nekoliko navrata Borgi je imao utisak da je staroj novinarki stalo da sarađuje s policijom. Ali posle poslednje posete više nije bio siguran u to. „Već sam vam rekla sve što znam“, tvrdila je osorno na pragu, ne pomerajuči ni centimetar invalidska kolica da ga propusti da uđe u kuču. „Sada me ostavite na miru.“ Bilo je tu nečeg čudnog: Lemanova je nešto krila. Borgi je otkrio da je novinarka više puta pokušavala da stupi u kontakt s Fogelom u danima posle nestanka Ane Lu Kastner. Zašto? Žena je izjavila da je samo htela da ga zamoli za intervju, a specijalni agent poricao je daju je sreo. Ali oboje su govorili neistinu. Samo što je Borgi shvatao Fogelovu nameru da izbegne ostale neugodnosti, na primer, onu što je vodio istragu, a da nije obavestio svoje nadređene. Ali kakav je razlog imala Lemanova da laže? Osim toga, novinarka je pre izvesnog vremena primila paket. Bio je to jedinstven sticaj okolnosti, iskrsao posle jedne kontrole, zato što Beatris više niko nije posečivao i nikada nije dobijala poštu. Sta je bilo u paketu? Da li je to imalo neke veze s Fogelom? Pre nego što mu je ta žena tog popodneva zatvorila vrata pred nosem, Borgi je pogledao u kuču i odmah uočio jednu pojedinost: u pepeljari koja se nalazila pored ulaza, zajedno s brojnim opušcima uobičajenih cigareta koje je Lemanova pušila bez prestanka, bili su i opušci neki druge marke. Stela Honer bila je ovde, pomisli agent. Sada je Lemanova čutala zbog sasvim određenog razloga. Bila je potkupljena. Borgi je nije krivio zbog toga. Godinama je podnosila ravnodušnost i samoču. Svi su zaboravili na nju i bitke koje je vodila putem svojih lokalnih novina. Sada je imala priliku da to nadoknadi. Dok je naglas čitao prijavu povodom nestanka prve otete Katje Hilman, u gimnastičkoj sali odjeknu udarac. Borgi oprezno podiže glavu. Ali zbog slabog dometa stone lampe, nije video ništa. Poče da se osvrče po čitavoj sali, ali nije mogao da proceni odakle potiče zvuk. Ipak zapazi munjevit blesak koji je prodirao ispod vrata svlačionice. Ustade i ode da proveri. Polako otvori vrata i spazi neku senku kako tumara pored ormariča, držeči lampu u ruci. Agent izvuče pištolj. „Stoj", reče mirno i uperi oružje. Senka se ukoči. Onda podiže obe ruke i poče da se okreče. „Sta radite ovde?", upita Borgi, čim ga prepozna. „Vi ne smete da budete ovde."

Fogel nabaci najlažniji od svih svojih osmeha. „Gledao sam te na televiziji, znaš? Dobar si, imaš štofa." „Sta to radite?", ponovi mladič. „Nemoj da si grub sa svojim majstorom." Fogel se pretvarao da je namršten. „Došao sam samo da uzmem nešto što mi pripada." „Ovo više nije vaša kancelarija i sve što se nalazi u ovoj sobi oduzeto je u svrhu istrage koja se odnosi na vas." „Poznajem pravila, agente Borgi. Samo što policajci ponekad čine usluge svojim kolegama." Fogelov sladunjavi glas počinjao je da mu ide na živce „Pokažite mi šta ste uzeli iz tog ormariča." „То je poverljivo." Specijalni agent ga je izazivao. „Pokažite mi to odmah", insistirao je Borgi, pokušavajuči da bude odlučan. U ruci je držao pištolj, mada ga još nije uperio. Fogel lagano spusti levu ruku da otkopča kaput, zatim sa istim takvim mirom zavuče desnu u unutrašnji džep i izvuče crnu beležnicu u kojoj je obično pisao beleške. „Stavite to na sto", naredi mu Borgi. Fogel posluša. „Sada moram da vas zamolim da napustite zgradu." Dok se Fogel udaljavao prema izlazu, mladi agent nije ga ispuštao iz vida, siguran da ovaj neče odustati od još jedne akcije. I zaista, bi tako. „Mogli bismo da budemo sjajna ekipa, ti i ja...", reče prilično prezrivo. „Ali je možda bolje ovako. Srećno, dečkiću." Čim je otišao, Borgi spusti oružje i uzdahnu. Onda priđe stolu na koji je Fogel spustio beležnicu. Uvek je bio radoznao da sazna šta to specijalni agent neprekidno beleži. Bio je očaran tim načinom rada, izgledalo je da Fogelu ništa ne promiče. Ali kada je otvori da proveri njen sadržaj, otkri da su stranice pune skarednih crteža urađenih srebrnom hemijskom olovkom. Bile su to scene ogoljenog seksa, koliko vulgarne, toliko detinjaste. Odmahnu glavom, u neverici. Taj čovek sigurno je lud. Dok je koračao pustim trgom izvan školske gimnastičke sale, Fogel je čestitao sam sebi na lukavstvu kojim je ubedio Borgija da se tu vratio da uzme beležnicu. Nije mu bilo važno šta če mladi agent pomisliti kada otkrije njen sadržaj. Bitnije je ono što je stvarno odneo iz onog ormariča. Uze mobilni telefon i pozva nekoga. Zatim ostade da čeka odgovor. „Dvadeset pet minuta pre ostalih", reče. „Ја uvek održim reč." „Šta hočeš?", upita Stela iznervirano. „Sada više nemaš ništa da mi prodaš." „Jesi li sigurna?" Fogel instinktivno prinese ruku džepu kaputa. „Kladim se da ti je Beatris Leman pričala o nekom dnevniku..." Honerova začuta. Dobro, reče Fogel u sebi. Zainteresovana je. „Zapravo mi nije rekla mnogo", priznade žena oprezno. Pogodio je u cilj: njih dve su se srele. „Šteta." „Koliko tražiš?", upita novinarka direktno. „O nekim detaljima pričačemo u pravo vreme... Međutim, imao bih još jedan, dodatni

zahtev." Honerova se nasmeja. „Nisi više u poziciji da diktiraš uslove." „Nije to bogzna šta", reče specijalni agent uz dozu ironije. „Saznao sam da ti je tvoja televizija poverila program u studiju, posle ekskluzivne vesti kojom si me uništila. Čestitam, najzad više nečeš morati da smrzavaš dupe kao izveštač u reportažama s terena." „Ne mogu da verujem: pitaš me da te pozovem u emisiju?" „I Hoću da sa mnom bude još neko." „Ко?" „Profesor Martini." 22. februar Šezdeset jedan dan posle nestanka Sedeo je u fotelji, ispred ogledala okruženog blistavim belim lampicama. U okovratnik košulje bili su mu zavučem papirni ubrusi, da je ne isprlja. Sminkerka mu je prelazila puderom preko jagodica, koristeći meku četkicu, a Fogel je uživao u tom milovanju zatvorenih očiju. Neki metar iza njega krojačica je peglala njegov sako. Za tu priliku izabrao je plavo vuneno odelo, žutu svilenu maramicu koja mu je krasila gornji džepčić sakoa, azurnoplavu kravatu sa sitnim cvetnim detaljima i jednostavnu ovalnu dugmad od ružičastog zlata za manžetne. Stela Honer upade u sobicu bez kucanja, praćena otmenim čovekom pedesetih godina koji je nosio neku tašnu. „Spremni smo da počnemo", saopšti žena koja je na sebi već imala tamni ženski kostim u kojem će ići u etar. Pruži ruku. „Gde je dnevnik?" Fogel se i ne okrenu, čak ne otvori oči. „Sve u svoje vreme, draga moja.'' „Držala sam se dogovorenog, sada ti moraš da uradiš svoj deo." „Uradiću, budite mirni." „Ne, uopšte nisam mirna", uzvrati ona. „Ко može da mi garantuje da ne pokušavaš da me prevariš?" „Tvoja redakcija dobila je jednu stranicu, proverili ste verodostojnost." „Bila je to samo fotokopija, sada hoću ostatak." Fogel lenjo podiže očne kapke, tražeći Stelin odraz u ogledalu. Bilo je razumljivo zašto je uzbuđena. „Rukopis Ane Lu Kastner ipak je bio odgovarajući.” „Bar mi reci šta piše u tom prokletom dnevniku." „Tajne koje se ne smeju priznati", namerno preuveliča Fogel, kako bi je iznervirao. „Је li Ana Lu bila u vezi s nekim starijim čovekom?", usudi se da pita novinarka, u nadi da će iskoristiti njegovu neodlučnost koja bi potvrdila jednu tako mračnu pretpostavku. „Svaki put kada se čujemo ili vidimo, pokušavaš da saznaš nešto od mene. Ali nećeš uspeti da iz mene izvučeš ni reč sve dok ne vidim da se na kameri upalila crvena lampica." „Ја moram da znam. Ne mogu da ti dozvolim da vodiš igru kako se tebi sviđa. Ovo je moj program, ne srne da se desi da ne budem obaveštena o temi o kojoj ćemo raspravljati. Zašto si hteo da ovde bude i Martini? Kakve on veze ima s dnevnikom Ane Lu?" Nije imao nikakve veze, ali Fogel nije imao nameru da joj to otkrije. Knjižica je bila samo izgovor da bude licem u lice s njim. Znao je šta da uradi kada se nađu u emisiji. Izviniće se Martiniju u ime policije, priznaće sopstvenu grešku i izazvaće zbunjenost svojih šefova - iste one

kopiladi koja ga je napustila. Možda će mu posle njegovog pokajanja profesor javno oprostiti. Progonitelj i progonjeni onda bi mogli da se zagrle u suzama - narod je uvek cenio takve scene izmirenja. Dnevnik Ane Lu Kastner biće iznenađenje večeri. Fogel će pročitati deo u kojem devojčica piše o Oliveru, o inicijalu imena ispisanom na njenoj nadlaktici kao znak ljubavi. Ko zna, možda će Stelina redakcija biti u stanju da u dogledno vreme uđe u trag tajanstvenom mladiću. Njegovo svedočenje u direktnom telefonskom uključenju moglo bi biti vrhunac večeri. Ali je Honerova, koja nije znala za njegove planove, očigledno bila nestrpljiva i cupkala nogama. „Mogu da otkažem sve ovo kada god hoću", zapreti. „Nema emisije, nema profesora... I da svalim krivicu na tebe." Fogel se nasmeja. „Odmah je prihvatio", reče, misleći na Martinija. „Začuđen sam." „Mislim da je to učinio zato što jedva čeka da te pošalje u tri lepe u emisiji uživo", nasmeši se Stela, ponosna na samu sebe. „Је li postavljao uslove?" „То se tebe ne tiče." Fogel podiže ruke u znak predaje. „Kao da nisam ništa rekao, izvini." Stela se obrati čoveku s tašnom i dade mu znak da priđe. „Hoću da ti predstavim advokata koji brine o interesima naše televizijske mreže." „Ni manje ni više", sprdao se specijalni agent. Covek izvuče papire iz tašne i stavi ih na sto ispred Fogela. „Sada ćemo potpisati akt kojim se garantuje da je dnevnik verodostojan i da nas oslobađa svake zakonske odgovornosti." „Gomila krupnih reči da se kaže nešto sasvim jednostavno." „Ispunila sam svoj deo", zareža Stela. „Nije bilo lako ubediti Martinija, uveravam te." Fogel je uživao u svemu ovome. Profesor ga se još plašio. „Čuo sam da piše knjigu o svom slučaju. Znaš li koju ti je ulogu već dodelio? Da si izveštač jurišnik ili beskrupulozna novinarka?" Stela zaobiđe fotelju i stade ispred njega da mu se pažljivo zagleda u lice. „Pazi. Ne želim šale." „Izgleda da sloboda donosi mnogo toga dobrog čuvenim bivšim zatvorenicima. Baš sam radoznao da saznam koliko vam je iskamčio Levi..." „Та tema neče biti predmet intervjua, zato nemoj da se usudiš da je potežeš." Advokat se ponovo umeša. „Da bismo bili sigurni da sve ide prema dogovoru, prenos če iči u etar sa zakašnjenjem od pet sekundi, kako bismo imali mogučnost da vas režija iseče." Fogel se pretvarao da ga je to uplašilo. Pogleda u Stelu. „Više nemaš poverenja u mene?", upita sarkastično. „Nikada nisam ni imala." Onda izađe iz sobice. Posle desetak minuta pojavi se asistentkinja produkcije da povede Fogela u studio. Specijalni agent obuče sako i još jednom se pogleda u ogledalu. Napred, stari moj, reče u sebi. Pokaži im ko si. Asistentkinja, sa slušalicama u ušima i fasciklom ispod miške, isprati specijalnog agenta

duž hodnika. Zatim gurnu krila blindiranih vrata i uđoše u mračni široki prostor. Studio namenjen za Stelin program bio je ogroman. Fogel i asistentkinja išli su iza scenografije, s tim što je ona stalno pokazivala put i povremeno nešto govorila u mikrofon koji je držala ispod slušalica. „Gost upravo dolazi", najavi režiji. Dok su hodali, Fogel je već tada mogao da čuje publiku koja je žagorila. Stela ga je ubedila da su gledaoci odabrani po uzorku, na osnovu stručnog mišljenja, i bili su savršeno podeljeni između onih koji veruju u krivicu optuženog i onih koji veruju u njegovu nevinost, tako da ne bi više aplaudirali njemu ili profesoru. Fogel je to prihvatio kao ohrabrenje, zato što mu, u stvari, i nije bilo važno: uskoro će on i Martini biti na istoj strani.

Dođoše u prostor namenjen gostima i asistentkinja ga predade tehničaru koji poče da mu namešta radio-mikrofon na kravatu. Dok mu je provlačio žicu ispod sakoa, upozori ga: „Iako još nismo u etru, od ovog trenutka iz režije mogu da čuju svaku vašu reč.“ Fogel klimnu glavom, da bi mu dao do znanja da je razumeo. Bila je to uobičajena rečenica upozorenja, zato što se često događalo da se neki gost opusti i počne da da je kojekakve komentare i izjave. Međutim, specijalni agent bio je isuviše iskusan i nikada se ne bi izložio takvom riziku. „Onda, dame i gospodo, uskoro počinjemo”, reče animator koji je počeo da zahuktava publiku u studiju. Glas mu je bio pojačan. Krenu aplauz i začuše se povici. Mada je tema večeri bio dnevnik jedne mrtve devojčice, ljudi su bili uzbuđeni. Pomisao da će se pojaviti u televizijskoj slici me nj a osobe, pomisli Fogel. Ne postaju ni slavni ni bogati, ali se njihov život me nj a u svakom slučaju. Moći će da se kite time što su bili deo šoua, mada s beznačajnom ulogom. Sve zbog pojavljivanja na tom prokletom ekranu. „Podsećamo vas da ne komentarišete naglas ono što će se dogoditi i da aplaudirate samo na znak naših asistenata”, zaključi animator. Novi aplauz. Dok mu je šminkerka još jednom popravljala puder, Fogel se rasejano okrenu ka prolazu između scenografija kroz koje se gosti uvode u studio. Izgledalo je kao da se svetio reflektora zadržalo baš na toj granici. Iza kulisa je vladao prijatan polumrak. Na toj granici između svetla i mraka nalazio se Martini. Nije primetio Fogela, već je s dečjom radoznalošću zavirivao da vidi šta se događa napolju. Mada je bio na nekoliko metara od njega, specijalni agent mogao je da zapazi da se profesor skoro oporavio. Modrice na licu su nestale, ili je šminkerka obavila odličan posao. I više nije nosio gips na desnoj ruci. Još mu je bio potreban štap za kretanje, ali je povratio težinu i više nije izgledao kao kostur. Izgled mu se u svakom slučaju radikalno promenio u odnosu na prošlost. I odeća mu je bila drugačija. Nije tu više bilo sakoa od rebrastog somota i pantalona od grubog pamuka, konačno je rekao zbogom starom paru iznošenih klarks cipela. Sada je na sebi imao odelo olovnosive boje, sigurno šiveno po meri, kod krojača. Takođe, izabrao je elegantnu crvenu kravatu. Fogel pomisli da mu odlično stoji. Činjenica da je profesor u krajnjoj liniji po nečemu sličan njemu učini ga ponosnim. Smestili su te u senku svetlosti. Zato što i svetlost ima onu drugu, mračnu stranu, koju nisu baš svi mogli da vide. Fogel je izgradio svoju sreću upravo na tom talentu. Zapazi i skupoceni sat koji je Martini nosio na levoj ruci. Život ti se promenio, prijatelju moj, trebalo bi da mi zahvališ zbog toga što sam te progonio. Onda profesor napravi mali i skoro neprimetan pokret. Pokuša da namesti manžetnu košulje, možda zato što nije navikao da nosi dugmad za manžetne. Dok je to radio, povuče rukav sakoa za nekoliko centimetara naviše i delimično otkri podlakticu. Fogel uoči jedan detalj i u početku se napreže da ga protumači. Bilo je to nešto tajno, za šta su mogli da znaju samo on i Ana Lu. Zato što je devojčica to zabeležila, a on pročitao u dnevniku. Staje onda tražio taj okrugli znak na ruci profesora Martinija? Malo Ood Oliver, ispisano hemijskom olovkom.

23. decembar Dan nestanka Htela je da ostane kod kuće, da okiti božićno drvo. Ali ponedeljkom u pet i petnaest bio je čas veronauke za decu, a ona je preuzela obavezu da prati najmlađu grupu. Njena braća su porasla i više nisu činila deo te grupe, i zato su mogla da provedu popodne tako što će stavljati šarene kugle i srebrnkaste ukrase u obliku venca na grane drveta. Ani je ove godine bilo posebno stalo do toga. Verovatno i zato što je sumnjala da može biti poslednje drvce koje je okitila, budući da je njena majka već počela da priča neku čudnu priču o tome. Govorila je stvari kao: Isus nije imao božično drvo. S obzirom na to, mogla se očekivati promena te njihove navike. Kao i u dan posta, kada porodica nije dolazila u dodir s hranom dvadeset četiri sata, već je mogla samo da popije vodu. Zatim je tu bio dan ćutanja - post reci, kako ga je zvala Marija Kastner. Povremeno je uvodila neko novo pravilo ili utvrđivala da nešto mora biti učinjeno na drugačiji način. Njena majka takođe je govorila o tome u sali za okupljanja i pokušavala da ubedi i ostale roditelje da joj daju za pravo. Ana Lu volela je bratstvo, ali nije shvatala zašto se neko ponašanje smatra pogrešnim. Na primer, nije videla ništa loše u tome da neko bude odeven u crveno u crkvi ili da pije koka-kolu. Nije se sećala da je pročitala nešto u vezi s tim u Svetom pismu. Izgleda da je svima ostalima zaista bilo važno da deluju na određeni način, kao da im Gospod neprekidno sudi i u tišini odlučuje i o najsitnijim detaljima, pa i tome da li su dostojni da se smatraju njegovom decom. Ana Lu bila je sigurna da će se i priča o božičnom drvetu završiti na isti način. Srećom, umešao se njen otac, govoreći da „deca još osećaju potrebu za nekim stvarima”. Uglavnom je bio popustljiv i na kraju će joj popustiti i u vezi s tim. Ali im je ove godine držao stranu. I Ana Lu bila je srećna, zato što je bar jedan običaj iz njenog detinjstva za trenutak pošteđen od promene. „Dušo, požuri ili ćeš zakasniti", doviknu joj majka s dna stepenica. Ana Lu posluša, jer njena majka nije volela da Isus čeka. Već je obukla sivu trenerku i snikers patike, nedostajala je samo bela perjana jakna. Preostalo je još da sredi ranac. Stavi u njega knjige za veronauku, Bibliju i tajni dnevnik. Pomisli kako odavno nije ništa napisala u ovom drugom. Otkako je otkrila da njena majka voli da krišom pretura po njenim stvarima, odlučila je da vodi dva dnevnika. Ne da bi joj ovaj drugi služio da laže, uvek je pisala samo istinu. Samo što je izbegavala da unutra zapiše ono što oseća. Osećanja su bila nešto o čemu je mogla da priča samo sa samom sobom. Htela je i da zaštiti Mariju, zato što je ona uvek mnogo brinula za svoju decu. Nije želela da njena majka pomisli da je tužna, niti pak da je previše srećna. Zato što je u njihovoj kući i sreća bila odmerena. Ako bi se desio neki ispad u tom pravcu, onda se smatralo da je verovatno đavo umešao šape. „Zašto se inače satana uvek osmehuje?" govorila je. I zaista, Isus, Bogorodica i sveci nikada se ne smeju na svetim slikama. „Ana Lu!“ „StižemU Navuče na uši slušalice mp3 uređaja koje joj je baka poklonila za rođendan, pa onda trčeći siđe niz stepenice. Marija ju je čekala na donjem spratu, naslonjena jednom rukom na rukohvat, dok joj je druga bila savijena na bok i podsećala na čajnik.

„Koju muziku slušaš, dušo?“ Očekivala je to pitanje i pruži joj slušalicu. „То je jedna dečja pesmica i htela sam da je predstavim mališanima na veronauci. 0 devojčicama i mačičimač „Čini mi se da to nema mnogo veze s Jevanđeljem“, primeti Marija. Ana Lu se nasmeši. „Hoću da nauče psalme napamet, ali da bih ih uvežbala, moram da počnem od jednostavnih stvari.“ Njena majka pogleda je sumnjičavo, zato što nije pronalazila prave reči da joj uzvrati. Umesto toga zatrese rukom da izazove zveket narukvice od perlica koju je Ana Lu napravila za nju. Bio je to gest privrženosti, značio je da su povezane. „Hladno je napolju, dobro se obuci.“ Ana Lu utisnu joj poljubac na obraz i izađe iz kuče. Kada zatvori vrata za sobom, oseti da je podilazi jeza. Njena majka bila je u pravu, stvarno je bilo hladno. Ko zna da li če padati sneg za Božič, bilo bi lepo. Povuče naviše rajsferšlus perjane jakne i pređe stazom do ulice, pa se zatim trotoarom uputi u pravcu crkve. Htela bi da se ispovedi. Otkako je prekinula druženje s Prisilom zbog Matije, pomalo je osečala grižu savesti. Čak je izbrisala njeno ime iz mobilnog telefona. Pomisli da bi trebalo da se pomiri s prijateljicom, ali još joj nije išlo u glavu kako ova maltretira tog jadnog dečaka. Na kraju krajeva, šta je to loše učinila? Shvatila je da se možda zaljubio u nju, nije ga ohrabrivala, ali nije mogla ni da ga ignoriše. Prisila nije shvatala, za nju su dečaci imali samo jednu stvar na umu. Htela bi da joj kaže za Olivera, o onome što je osečala čim ga je upoznala, ali nije bila sigurna da će ova to razumeti. Možda bi se čak nasmejala zbog tog skoro detinjastog osećanja. Ali Ani Lu je to bilo potrebno. Služilo joj je da sanja otvorenih očiju. Zbog toga je na nadlaktici napisala inicijal njegovog imena. Nije želela da izgubi nešto što je, u krajnjoj liniji, bilo samo njeno. Čim skrenu iza ugla na kraju bloka kuća, uspori. Na samo nekoliko koraka od nje stajao je auto na ivici ulice. U prvom trenutku nije mogla da shvati scenu koja se odigravala ispred nje. Zašto onaj gospodin drži u rukama mali kavez za životinje? I šta uopšte traži tu? Onda se čovek okrenu i učini joj se da ga je prepoznala. Viđala ga je u školi, bio je nastavnik. Ali nije predavao njenom odeljenju. Zvao se... Martini - da, predavao je književnost. „Zdravo." I on je nju video i pozdravio je uz osmeh. „Jesi li slučajno videla mačka lutalicu u blizini?" „Kako izgleda taj mačak?" upita Ana Lu, držeći se na odstojanju. „Otprilike ove veličine." Pokaza rukama dimenzije mačka. „Crvene i smeđe boje, pegavog krzna." „Da, videla sam ga. Danima se muva tu okolo." Davala mu je da jede i stavila mu jednu od svojih narukvica oko vrata. Ali još nije htela da mu nađene ime, baš zato što se bojala da će se svakog trenutka pojaviti njegov vlasnik da ga traži. Bio je isuviše negovan da bi bio samo lutalica. „Da li bi mi pomogla da ga potražim?" „Stvarno moram da idem: imam sastanak u crkvi." „Molim te", navaljivao je čovek. „То je mačak moje kćerke, očajna