ZEMLJOMORJE - Legvin Ursula

P r v a k n j i g a : Č A R O B N J A K Z E M L J O M O R J A

1. RATNICI U MAGLI Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je po svojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnoim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali, svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb, koji je svojevremeno uspio da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimag. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu. Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini, na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podri, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki, hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ručke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kai i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.

Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovijuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi: Noth hierth malk man hiolk han merth han! Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštajući ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama. Dani se zakikota i opet viknu istu tu pjesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijajući se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruča i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, čvrsto ga okružujući svojim telima kao čvor, i tako na kraju stigoše i do sela, silazeći u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plačući i zapomažući. Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da mekeću i tumaraju unaokolo čupkajući travu, oslobođene od čini. "Hajde sa mnom", pozva ona Denija. Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i site i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne čvorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u

stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć. Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba. "Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan. "Ali, kada ti kažem tu reč, nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara. "Obećavam." Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja. "Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata." "Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila čvor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i postajao dubok ili tanak, kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basme i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne. "Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini. Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom

i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali itako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru čistom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati. Takav je bio prvi Denijev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao. Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštajući se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reći što daju moć, činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske čini; a postoji još jedna - Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći dio tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari ljubavni napitak, ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu. Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljavala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života. Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i

kasnije u životu zadržao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, i svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, lečenja, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vračavremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istočnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena. U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istočnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika ne liči ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istočnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, rušeći pljačkajući sve pred sobom, kasapeći stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro

stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle viseći na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela. Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući. Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvim sama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu npravi odgovarajući otvor i da se tako pričvrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni proslavili kao ratnici, već kao kradljivci koza, gusari i čarobnjaci. U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi ćutkei svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti. S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući naviše i naniže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su g ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao dadrži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao. Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste... On spusti pogled nasvoje tanušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je

bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu prednost, ili, makar, priliku da se bore ravnopravno. Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se ta moć oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idući uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okičenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i čuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. Jedan stari vrač-vremenaš iz Doline, koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt, beše ga naučio nekim vradžbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle", i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom mestu; i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna, eterična priviđenja, koja kratko traju i brzo iščile. Dečak nije bio toliko vešt, ali nije ni nameravao da to uradi; međutim, imao je moći da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju. Brzo i na sav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno, a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i reči za skrivanje, i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo. I baš kad je završio, njegov otac, prišavši mu s leđa, odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio. "Miruj, budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se, ako već nisu u stanju da se boriš!" Dani ustade. Sada jeveć mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo; već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je čovek na kraju

jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih ispruži pred sobom. "Sve sam nas sakrio", uzviknuDani natmureno, jer ga je glava još bolela od očevog udarca, a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo. "Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo, sve do Visoke urvine." Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj, gustoj magli. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže, ali potom otrča bez oklevanja, nečujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu, da pronađe ostale i kaže im šta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja; to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo, već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen. Kožar, čiju su kuću bili zapalili, poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos, stali da ih začikavaju i deru se, a potom iščezli, stopivši se s maglom. U međuvremenu su odrasli, šunjajući se iza živice i pretrčavajući od zgrade do zgrade, prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade da se koprca, tela probodenog kopljem koje je još bilo vruće od kovanja. Ostali su bili izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesneše. Karzi krenuše na juriš, da saseku svoje slabašne napadače, ali naiđoše samo na maglu, punu glasova. Jurcali su za tim glasovima, nasumice ubadajući kroz maglu svojim ogromnim, perjem okićenim, okrvavljenim kopljima. Uspinjali su se urlajući duž ulice, i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo, jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj, sivoj magli. Seljaci su trčali pred njima, bežeći na sve strane, većina daleko napred, jer su poznavali teren; ali nekolicina, dečaci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima, puštajući svoj ratni poklič, imena dva bela božanska brata od Atuana: "Vuluah! Atvah!" Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno, ali ostali nastaviše da navaljuju napred, tragajući za avetinjskim selom, jureći za nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su ševrdale i nestajale na sve strane. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar iprikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u uzmaglici, a gonioci se sunovratiše, vrišteći, kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu, do

plitkih vrela među stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije, osluškujući. Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge, a ne više seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici, ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića, a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa, probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo iščezavala. Svi Karuzi potrčaše niz brdo, ćutke i spotičući se, i odjednom izleteše napolje iz sive, zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim čiste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se zaustaviše i okupiše,i osvrnuše za sobom. Neprozirni zid od uskomešanog, drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli, skrivajući sve što je ležalo iza njih. Iz njega izleteše jošdva-tri borca, teturajući se i spotičući, dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. Nijedan Karg se više ne osvrnu. Svi pohitaše naniže, što dalje od tog ukletog mesta. Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu, te je ratnike čekala borba do mile volje. Gradovi Istočne prašume, od Dvarka pa sve do morske obale,sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda, i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke, u kojoj su našli svoje spaljene brodove; i tako su morali da se bore bez odstupnice, imajući samo more iza leđa, dok nisu svi izginuli. Pesak u ušću Ara postade tamnosmeđe boje od krvi, i takav ostade sve do dolaska plime. Ali onoga jutra u selu Deset jova i iznad njega, na Visokoj urvini, gusta, siva magla potrajala je još neko vreme, a zatim se iznenada razvejala i iščilela. U vetrovitom, vedrom jutru, ljudi su se jedan po jedan uspravljali i radoznalo osvrtali oko sebe. Evo gde leži leš jednog Karga, duge, raspletene kose, pune krvi; eno i seoskog kožara, koji beše poginuo u bici, kao kakav kralj. Ona zapaljena kuća, dole u selu, još je gorela. Seljani potrčaše da ugase vatru, jer bitka je već bila dobijena. Na ulici, pored ogromne tise, našli su Danija, sina kovača bronze, kako stoji, bez ijedne ogrebotine, ali onemeo i pometen, kao da je u šoku. Dobro su znali šta je uradio, i zato ga uvedoše u očevu kuću i otiđoše da pozovu vračaru da siđe iz pećine i izleči momčića koji im beše spasao život i imovinu, svima izuzev četvorici koje su pobili Karzi, i izuzev one jedne kuće koja je izgorela. Dečak nije bio ranjen nikakvim oružjem, ali nije ni govorio, ni jeo, ni

spavao; izgledalo je kao da ne čuje kad mu se nešto kaže, kao da ne vidi one koji su dolazili da ga obiđu. U okolini nije bilo nikoga ko bi bio dovoljno veliki čarobnjak da izleči njegovu bolest. "Isuviše je iscrpeo svoju moć", objasni im tetka, ali ni ona nije znala kako da mu pomogne. Dok je ležao tako mračan i nem, priča o dečaku koji je istkao maglu i naterao ratnike Karga naouružane mačevima da pred gomilom senki od straha pobegnu glavom bez obzira, išla je od usta do usta niz Severnu dolinu i po Istočnoj prašumi, i visoko u planinu i preko njenog grebena sve do Velike luke Gronta. I tako se slučilo da je petoga dana posle pokolja na ušću Ara u selo Deset jova stigao stranac, ni mlad ni star, ogrnut plaštom i gologlav, noseći sa lakoćom veliki hrastov štap, visok koliko i on sam. Nije došao uzvodno, dolinom Ara kao sav ostali svet, već sišao u selo iz prašume na planinskim visinama. Seoske babice odmah u njemu prepoznadoše čarobnjaka, a kada im je rekao da je svevidar, odvedoše ga pravo u kovačevu kuću. Pošto je sve koji su se u kući zatekli zamolio da iziđu, izuzev dečakovog oca i tetke, stranac se nagnu nad poljskim krevetom na kome je ležao Dani, nepomično zureći u tamu, i sve što je uradio bilo je da mu samo dotakne čelo i usnu. Dani se polako ispravi u postelji, gledajući oko sebe. Ubrzo je i progovorio, i snaga i glad počeše da mu se vraćaju. Dali su mu nešto malo da popije i pojede, i on opet leže, ne skidajući nemirni pogled svojih crnih očiju sa stranca. Kovač bronze najzad oslovi nepoznatog. "Vi niste običan čovek." "Ni ovaj dečak neće biti običan čovek", odgovori došljak. "Priča o njegovom podvigu s maglom stigla je u Re Albi, gde ja živim. Došao sam da mu dam ime, ako još nije prešao prag detinjstva, kao što kažu." "Brate", šapnu vračara kovaču, "ovo mora da je mag od Re Albija, Ogion ćutljivi, onaj što je ukrotio zemljotres..." "Gospodine", reče kovač bronze, koji se nije dao zbuniti slavnim imenom, "moj sin će kroz mesec dana napuniti trinaest godina, ali mi smo mislili da proslavimo njegov Prelazak na praznik Sunčeve povratnice, ove zime." "Neka dobije ime što pre", odvrti mag, "jer ime mu je već sada potrebno. Ja sada imam druga posla, ali vratiću se na dan koji vi izaberete. Ako vam bude odgovaralo, povešću ga sa sobom kad krenem odavde. i ako se pokaže sposobnim, zadržaću ga kao šegrta, ili ću se postarati da dobije obrazovanje koje će odgovarati njegovom daru. Opasno je da se um onoga koji je rođen da bude mag drži u neznanju."

Ogion je govorio veoma blago, ali odlučno, i čak je i tvrdoglavi kovač klimao glavom na svaku njegovu reč. Na dečakov trinaesti rođendan, jednoga dana raskošne rane jeseni, dok je sveže lišće još blistalo na drveću, Ogion se vrati u selo sa svojih lutanja po planini Gontu, i tada bi proslavljen obred Prelaska. Vračara od dečaka oduzme ime Dani, ime koje mu je majka dala kad se rodio. Bezimen i go ušao je u ledene izvore Ara, među kamenje ispod okomitih stena. Dok je ulazio u vodu oblaci pređoše suncu preko lica, i ogromne senke skliznuše i izmešaše se nad vodom u plićaku oko njega. Prešao je na drugu obalu drhteći od hladnoće, ali koračajući polako i uspravno, onako kako treba, kroz tu ledenu, živu vodu. Kad je stigao na drugu obalu, Ogion, koji ga je tamo čekao, ispruži ruku i, uhvativši dečaka za mišicu, šapnu mu na uvo njegovo istinsko ime: Ged. I tako je dobio ime od onoga koji je bio posvećen u sve tajne korišćenja moći. Gozba je bila u punom jeku, i svi seljaci su se veselili uz obilje hrane i piva, i uz pesmu pevača iz nižih područja doline, koji im je pevao Podvige Gospodara Zmajeva; a onda se mag obrati Gedu svojim spokojnim glasom: "Hajdemo, momče. Pozdravi se sa svojima i ostavi ih da i dalje blaguju." Ged uze ono što je trebalo da ponese, dobar bronzani nož koji mu je otac iskovao, kožni kaput koji mu je skrojila po meri kožareva udovica, i jovin štap koji mu je tetka uvraćala; to je, pored košulje i pantalona,bila sva njegova imovina. Oprostio se od njih, jedinih ljudi na svetu koje je poznavao, i osvrnuo se još samo jednom na selo koje se, raštrkano, beše šćućurilo pod okomitim stenjem iznad rečnih izvora. A zatim krenu sa svojim novim učiteljem kroz strmu, iskošenu prašumu na planinskom prevoju, kroz lišće i senke sunčanog jesenjen dana.

2. SENKA Ged je zamišljao da će, kao šegrt velikog maga, odmah biti posvećen i u tajne i u upravljanje moćima. Razumeće nemušti jezik životinja i govor lišća u prašumi, mislio je; na njegovu reč vetrovi će skretati sa svoga puta, i naučiće kao da se pretvori u šta god bude hteo. Možda će on i njegov učitelj trčati zajedno šumom pretvoreni u dva jelena, ili će, na putu ka Re Albi, preleteti preko planine na krilima orla. No, ništa ni nalik tome. Samo su lutali, najpre niz donje delove Doline, a zatim su postepeno skrenuli na jug i ka zapadu, obilazeći planinu provodeći noći po malim zaseocima ili napolju, u divljini, poput siromašnih putujućih vrača, nadrimajstora, ili prosjaka. Nisu ušli ni u kakvu začaranu zemlju. Ništa se nije događalo. Magov hrastov štap na koji je Ged u početku gledao sa čežnjom i strahom bio je samo malo črvšći štap za pešačenje i ništa više. Prošla su tri dana, i još četiri dana, i još Ged nije čuo Ogiona da je izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu, niti ga je podučio makar i jednom imenu magijskom slovu-runi ili čaroliji. Iako veoma ćutljiv čovek, bio je tako blag u ophođenju i spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plaši, i stoga nakon još dan ili dva prikupi dovoljno hrbrosti da se obrati svom učitelju. "Kada će moje šegrtovanje početi, gospodine?" "Već je počelo", odgovori mu Ogion. Nastade tišina, kao da se Ged uzdržava da ne kaže nešto što mu je bilo na umu. Ali, onda, ipak reče: "Ali, još ništa nisam naučio!" "Zato što još nisi otkrio čemu te podučavam", odvrati mag, hodajući i dalje svojim ujednačenim, dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem između Ovarka i Visa. Bio je tamnoput, kao većina Gontijaca, bakrenosmeđe boje lica; sede kose, mršav i izdržljiv kao hrt, neumoran. Govorio je retko, jeo malo, spavao još manje. Imao je oštr vid i sluh, i na licu mu je često bio onaj izraz čoveka koji nešto osluškuje. Ged ne odgovori. Nije uvek lako odgovoriti jednom magu. "Hoćeš da se baviš vračanjem", ubrzo se opet oglasi Ogion, koračajući i dalje. "Iz tog bunara si izvadio već isuviše mnogo vode. Sačekaj malo. Zrelost je strpljenje. A vladanje moćima je devetorostruko strpljenje. Koja je ova trva pored puta?" "Neven."

"A ova?" "Ne znam." "Zovu je četvorolist." Ogion se zaustavi držeći bakrom okovani vrh svoga štapa pored malog korova, tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. Onda ubra osušenu čauru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita. pošto Ogion više ništa nije kazao: "A čemu ona služi, Učitelju?" "Ne znam." Ged podrža čauru sa semenjem još malo u ruci, dok su koračali dalje, i napokon je baci. "Kad budeš poznavao četvorolist u svim godišnjim dobima, i to koren, list i cvet, izgled, miris i seme, tek tada možeš da mu saznaš istinsko ime, pošto si prethodno upoznao njegovo biće: a to je više od onoga čemu služi. Na kraju krajeva, čemu ti služiš? Ili, ja? Da li planina Gont služi nečemu, ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda još oko pola milje, pre nego što završi svoju misao. "Da bi mogao čuti, moraš ćutati." Dečak se namršti. Nije voleo da se pred drugima oseća kao budala. Ipak, uzdrža se od negodovanja i nestrpjenja i pokuša da bude poslušan, kako bi Ogion konačno pristao da ga nečemu nauči. Jer, žudeo je da sazna, da stekne moć. Ali, sve češće je pomišljao da bi, možda, više naučio da je krenuo sa ma kojim skupljačem lekovitih trava ili seoskim vračem, i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne prašume iza Visa, sve više se pitao gde je veličina i magija tog Velikog maga Ogiona. Jer, kad bi pljusnula kiša Ogion nije izgovorio čak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki vrač-vremenaš, da ga mimoiđe oluja. U zemlji koja obiluje vračima, kao što su Gont ili Enlada, događa se da vidite kako kišni oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi, sve dok napokon ne bude odbačen nad morsku pučinu gde može na miru da se isprazni od kiše. A Ogion je puštao da kiša pada gde hoće. Potražio bi samo neku gustu jelu i legao ispod nje. Ged bi čučao u prokislom žbunju, mokar i namrgođen, i pitao se šta vredi imati moć, ako si suviše mudar da je upotrebiš, žaleći što nije otišao da šegrtuje kod onog starog vrača-vremenaša iz Doline, gde bi bar spavao u suvom. Ali, naglas ne izreče ni jednu takvu misao. Ni reč. Njegov učitelj bi se samo tiho nasmešio i zaspao na kiši. Idući tako bez zastajanja, pred Sunčevu povratnicu stigoše u Re Albi, Ogionov dom, kada su prvi veliki snegovi već počeli da padaju u visinama Gonta. Bio je to gradić na ivicama visokog stenja Overfela, a ime mu je značilo Sokolovo gnezdo. Iz njega se pogled pružao daleko iznad luke u

dubini i kula i bedema Pristaništa Gonta, i brodova koji ulaze i izlaze kroz tesnac između Stražarskih grebena, i veoma daleko na zapad, preko pučine, nazirala su se plava brda Oraneje, najistočnijeg od Unutrašnjih ostrva. Kuća velikog maga, iako prostrana i temeljno sagrađena od drveta, sa kaminom i dimnjakom a ne sa običnim ognjištem, bila je, ipak, sasvim nalik na kolibe iz sela Deset jova: sastojala se od jedne jedine prostorije, a na jedan od bočnih zidova naslanjala se staja za koze. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao niša, u kojoj je spavao Ged. Iznad njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more, ali kapci su najčešće morali da budu zatvoreni zbog snažnih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa severa. U polumračnoj toploti te kuće Ged je proveo zimu, slušajući kako napolju šušti kiša ili vetar, ili tiho pada sneg, učeći da piše i čita šest storina runa hardijskog jezika. Sa zadovoljstvom je učio ova predanja iz davnina, jer bez njih nikakvo mehaničko učenje basmi i vradžbina ne bi čoveku omogućili istinsko vladanje moćima. Hardijski jezik Arhipelaga, iako sam po sebi nema nikakvih magijskih moći većih od jezika drugih ljudi, vodi poreklo od Prastarog govora, onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena: a put ka razumevanju tog govora počinje Runama, koje su bile napisane kada su ostrva ovoga sveta prvi put izronila iz mora. Još uvek se nisu događala nikakva čuda, niti čini. Zima je prošla isključivo u prvrtanju masivnih stranica Knjige runa i osluškivanju snega kako pada; a Ogion bi ušao u kuću, vraćajući se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj prašumi ili nakon hranjenja koza, i otresavši sneg sa čizama, ćutke bi seo kraj vatre. I to magovo dugo ćutanje, puno osluškivanja, ispunilo bi sobu, i ispunilo Gedov um, sve dok mu se ponekad ne bi učinilo da je zaboravio kako zvuče reči; a kad bi Ogion progovorio, to je bilo kao da je upravo tada, i po prvi put, on izumeo govor. Pa, ipak, reči koje je izgovorio nisu bile ništa veliko, već su se odnosile na obične stvari, hleb i vodu, vetar i spavanje. Kad je došlo proleće, živahno i sjajno, Ogion je često slao Geda da skuplja lekovite trave na livadama iznad Re Albija, rekavši mu da može da se zadrži do mile volje, puštajući ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kiše, kroz šumu i preko mokrih, zelenih polja, obasjanih suncem. Ged je svaki put odlazio sa oduševljenjem i ostajao sve dok ne padne mrak; ali, nije potpuno zaboravljao trave. Stalno ih je tražio pogledom dok se penjao, tumarao, gacao po vodi i istraživao, i uvek je

nešto od njih donosio kući. Jednom je došao na livadu između dva potoka, gde je biljka zvana beli svetac rasla u izobilju, i pošto su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene, sledećeg dana se vratio na isto mesto. Neko, međutim, beše stigao pre njega, devojka koju je znao samo iz viđenja i za koju mu beše rečeno da je kći starog Gospodara Re Albija. On nije hteo da je oslovi, ali mu ona priđe i ljubazno ga pozdravi. "Znam te, ti si Jastreb, budući posvećenik našega maga. Volela bih da mi nešto ispričaš o vraćanju!" On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju; u početku se stideo, i izgledao tupavo, i jedva joj je odgovorio. Ali ona je nastavila da govori, otvoreno, bezbrižno i ljubazno, i to ga, malo po malo, oslobodi. Bila je visoka i njegovih godina, veoma bledolika, gotovo potpuno bele kože; u selu su pričali da joj je majka iz Oskila, ili neke takve strane zemlje. Ravna, dugačka kosa padala joj je po ramenima kao crni vodopad. Ged je smatrao da je veoma ružna, ali želeo je da bude ljubazan sa njom, da mu se ona divi, i ta želja rasla je dok su razovarali. Navela ga je da joj ispriča sve o onim trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga, i slušala ga je sa izrazom čuđenja i divljenja, ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu reč. Smesta ga je stavila na još jednu probu. "Umeš li da dozoveš ptice i životinje?" upita ga. "Umem", odgovori Ged. Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo, i pozva jednu pticu po imenu. Došla je, ali nije htela da mu sleti na ruku; bez sumnje ju je odbijalo devojčino prisustvo. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim, prugastim krilima, a zatim opet uzletela, nošena vetrom. "Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?" "Čarolija Prizivanja." "Umeš li da prizoveš i duhove umrlih?" On pomisli da ga začikava tim pitanjem, jer ni soko mu se nije bio potpuno pokorio. Ipak, nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva. "Kad bih hteo, mogao bih", reče joj mirno. "Zar prizivanje duha nije veoma teško, krajnje opasno?" "Teško jeste. Opasno?" On sleže ramenima. Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim očima vidi divljenje. "Umeš li da bacaš ljubavne čini?" "To nije nikakva mudrost."

"U pravu si", prihvati ona, "to može svaka seoska vračara. A znaš li basme Pretvaranja? Umeš li da se pretvoriš u nešto drugo, onako kako se priča da čarobnjaci rade?" Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva, i zato opet odgovori: "Kada bih hteo, mogao bih." Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u šta god hoće - u sokola, bika, vatru, drvo. On ju je odvraćao škrtim, dvosmislenim rečenicama, onako kao što bi radio njegov učitelj, ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo priče, kada je stala da mu se ulaguje; a uz to nije bio baš sasvim siguran da i sam ne veruje u ono čime joj se hvalio. Oprostio se od nje, rekavši da ga mag, njegov učitelj, čeka da se vrati, i sutradan nije došao na livadu. Ali,otišao je sledećeg dana, ubedivši sebe da mora ubrati još one trave dok je još u cvetu. Ona ga je već čekala, i zajedno su, bosonogi, gacali po mokroj travi, berući teške, bele cvetove. Proletnje sunce je sijalo, a ona je s njim ćaskala veselo, kao mali pastiri iz njegovog rodnog sela. Opet se raspitivala o vradžbinama, i slušala ga očiju široko razgoračenih od oduševljenja, tako da je neopazice počeo da se pravi važan. A onda ga je opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja, i kad je odbio, dobacila mu je jedan neobičan pogled, sklanjajući crnu kosu sa lica i rekavši: "Da li se bojiš?" "Ne, ne bojim se." Prezrivo mu se nasmešila i dobacila: "Možda si ipak isuviše mlad." E, to već nije mogao da podnese. Nije ništa odgovorio, ali je rešio da joj se dokaže. Rekao joj je da sutra opet dođe na livadu, ako želi, i oprostivši se od nje, vratio se kući pre svoga učitelja. Prišao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja, koje Ogion još nikada ne beše otvorio u njegovom prisustvu. Dok je čitao, s mukom odgonetajući rune i simbole, uhvati ga strah. Oči su mu bile kao prikovane, i nije mogao da skrene pogled sve dok nije pročitao magijsku formulu do kraja. Tada, podigavši glavu, vide da se smrklo i da je u kući mrak.Čitao je sve vreme bez svetla, u mraku. Sada više nije mogao da razabere rune, kada je opet bacio pogled na knjigu. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu, prosto ga prikivajući za stolicu. Bilo mu je hladno. Osvrnuvši se, ugleda kao nešto čuči pored zatvorenih vrata; bezoblična, zgusnuta senka, tamnija od tame. Kao da je pokušavala da ga dohvati, da mu šapće, i da ga šapatom dozove, ali, nije mogao da razabere reči.

Vrata se naglo i širom otvoriše. Uđe jedan čovek, okružen belim, plamtećim svetlom, ogroman, blistava prilika koja iznenada i bučno progovori. Mrak i šaptanje smesta prestadoše i nekuda iščezoše. Strah je takođe prestao, ali Ged je još uvek bio na smrt prepadnut, jer onaj koji je stajao tamo na vratima bio je Ogion, veliki mag, okružen svetlošću, a hrastov štap u njegovoj ruci rasipao je blistave zrake. Bez ijedne reči mag prođe mimo Geda, zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. A onda se okrete dečaku i reče: "Ovu čaroliju nećeš nikada moći da izvedeš a da ne ugroziš vlastitu moć i život. Jesi li samo zbog nje otvorio ove knjige?" "Nisam, učitelju", promrlja dečak, i posramljeno ispriča Ogionu šta je želeo i zbog čega. "Zar se ne sećaš da sam ti rekao da je majka te devojčice, Gospodareva žena, veštica?" Zaista, Ogion mu je to jednom spomenuo, ali Ged nije tada obratio pažnju, iako je do sada već shvatio da mu Ogion nikada ništa ne kaže bez valjanih razloga. "Devojčica je i sama već upola veštica. Možda ju je baš njena majka poslala da razgovara s tobom. Možda je baš ona otvorila knjigu na stranici koju si čitao. Sile kojima ona služi nisu one iste sile kojima ja služim: ne znam šta želi, ali znam da mi ne želi dobro. Gede, slušaj pažljivo. Zar ti nikada nije palo na pamet da je moć okružena opasnošću, onako kao što je svetlost okružena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz zadovoljstva ili rzmetanja. Uvek imaj ovo na umu: svakareč, svako delo koje pripadanašem zanatu, ima za posledicu ili dobro, ili zlo. Pre nego što izgovoriš neku reč, ili bilo šta učiniš, moraš biti svestan cene!" Ged uzviknu, sav posramljen: "Ali, kako sam mogao to da znam, kada me ti ničemu ne učiš? Od kada živim s tobom nisam još ništa uradio, ništa video..." "E, pa sad si video nešto", odgovori mag. "Ono u mraku, pored vrata, kad sam ja došao." Ged zaneme. Ogion kleče, naslaga drva na ognjište i zapali vatru, jer je u kući bilo hladno. A potom, još uvek klečeći, nastavi, svojim uobičajenim, mirnim tonom. "Gede, mladi moj sokole, nisi ni u kakvoj obavezi prema meni, niti si u mojoj službi. Nisi ti došao k meni, već ja k tebi. Još si veoma mlad da biraš, ali ne mogu ja izabrati umesto tebe. Ako želiš, poslaću te na ostrvo

Rouk, gde se uči vrhunska magija. Ako se opredeliš za bilo koju veštinu, naučićeš je, jer tvoja urođena moć je velika. Veća čak i od tvog ponosa, nadam se. Rado ću te zadržati kraj sebe, jer ono što ja imam je upravo ono što tebi nedostaje, ali te neću zadržati protiv tvoje volje. A sad izaberi, Re Albi ili Rouk." Ged je stajao bez reči, rastrzana srca. Beše zavoleo tog čoveka, Ogiona, koji ga je izlečio dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva; zavoleo ga je, a da toga nije ni bio svestan, sve do sada. On baci pogled na hrastov štap koji je stajao naslonjen u uglu pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zračila iz njega i koja je sagorela zlo što je vrebalo u tami, i žarko požele da ostane sa Ogionom, da zajedno s njim luta prašumom, dugo i daleko, učeći se ćutanju. Ali druge su židnje takođe gorele u njemu, neugasive - želja za slavom, želja da uradi nešto. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu izgledao je isuviše dugačak, uska staza kojom se sporo naredovalo; pružala mu se, međutim prilika da zaplovi širokom pučinom i pod snažnim morskim vetrovima pravo ka Unutrašnjem moru, da stigne na Ostrvo Mudrih, tamo gde je vazduh pun sjaja od čarolija i gde Arhimag šeta, okružen čudesima. "Učitelju", reče on, "hoću na Rouk." I tako, nekoliko dana potom, u jedno sunčano proletnje jutro, Ogion koračaše pored njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela, petnaest milja do Velike luke Gonta. Tu, na kapiji kopna, između dva zmaja od drveta, stražari grada Gonta kleknuše kada ugledaše maga i pozdraviše ga isukanim mačevima. Poznavali su ga i ukazali mu počast po naređenju Gospodarevom, ali i po vlastitoj želji, jer pre deset godina Ogion im je spasao grad od zemljotresa, koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u luku između Stražarnih stena. Čarobnjak se beše obratio planini Gont, umirujući je, i smirio padine Overfela koje su podrhtavale, onako kako se umiruje uplašena životinja. Ged je slušao neke priče o tome, i sada, začudivši se kada je video kako naoružani stražari kleče pred njegovim bezazlenim učiteljem, setio ih se. Gotovo sa strahom pogledao je naviše, u tog čoveka koji beše ukrotio zemljotres; ali Ogionovo lice bilo je spokojno, kao i uvek. Spustili su se na dokove za pristajanje, gde je upravnik luke smesta pohitao da pozdravi Ogiona i pita čime mu može biti na usluzi. Mag mu objasni, i ovaj mu odmah pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutrašnjem moru i kojim je Ged mogao da krene kao putnik. "A moći će i da ga uzmu

kao vetronosca", dodade on, "ako zna taj posao. U posadi im nedostaje vrač-vremenaš." "On ima iskustva u prizivanju magle, ali ne i morskih vetrova", reče mag, blago spustivši ruku na Gedovo rame. "Nemoj pokušavati nikakve trikove s morem, niti sa morskim vetrovima, Jastrebe; još uvek si ti kopneni pacov. Upravniče luke, kako se zove taj brod?" "Senka, iz Andrada, plovi za grad Hort, natovaren krznom i slonovačom. Odličan brod, Vaše gospodstvo, Ogione." Magovo lice su smrknu kada je čuo ime broda, ali, ipak, samo reče: "Neka bude. Jastrebe, predaj ovo pismo Upravitelju škole na Rouku. Neka ti vetar bude povoljan. Zbogom!" To je bilo sve što mu je rekao na rastanku. Okrenuo se i duhim koracima krenuo ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Ged je stajao kao izgubljen, gledajući kako mu učitelj odlazi. "Hodi, momče", reče mu upravnik luke, i povede ga niz pristanište do mola gde su se vršile poslednje pripreme da Senka isplovi. Zvuči neverovatno da na ostrvu koje nije šire od pedesetak milja, u selu ispod okomitih stena koje su oduvek okrenute moru, može da se dogodi da dete odraste a da ne kroči nogom u čamac, ili ne zamoči prst u slanu vodu - ali, tako je. Čovek sa kopna, pa bio on zemljoradnik, kozar, pastir, lovac ili zanatlija, uvek na okean gleda kao na slano, nesigurno područje koje s njim nema baš nikakve veze. Selo koje je udaljeno dva dana hoda od njegovog već je strana zemlja, a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od njegovog samo je bajka i rekla-kazala, nekakva maglovita brda što se naiziru negde nad pučinom, ni nalik na čvrsto tlo po kome on hoda. I zato se Gedu, koji nikada u životu ne beše sišao sa planinskih visina, činilo da je luka Gont jezivo i čudesno mesto; velike građevine i kule od kamenih blokova i pristanište i dokovi i mola i ograđeni bazeni i mesta gde se brodovi izvlače na suvo, i samo pristajalište gde se oko pedeset brodića i galija ljuljuškalo pored mola ili ležalo sa dnom okrenutim naopako zbog popravke, ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima, sa smotanim jedrima i zatvorenim prorezima za vesla, dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima, a obalski nosači jurili povijeni pod teškim tertima između buradi, sanduka, umotanih konopaca i vesala skupljenih u kamare, a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrtačima tiho razgovarali dok su birali gde će zakoračiti po klizavom kamenju iznad vode, ribari istovarali svoj ulov a bačvari lupali, brodograditelji udarali čekićem, prodavci klinova pevali a

vođe paluba urlikali naredbe iz petnih žila, i, iza svega toga, u pozadini - tihi, blistavi zaliv. Očiju, ušiju i uma sasvim pometenog, išao je za upravnikom luke do širokog doka gde je bila privezana Senka, i upravnik luke ga odvede do kapetana. Posle samo nekoliko izgovorenih reči kapetan pristade da poveze Geda kao putnika za Rouk, zato što je mag to tražio; i upravnik luke mu ostavi dečaka. Kapetan Senke je bio krupan čovek, i debeo, u crvenom ogrtaču oivičenom krznom pelavija, onakvim kakve nose andradski trgovci. Nije ni pogledao Geda, već ga je samo upitao snažnim glasom: "Umeš li da menjaš vreme, momče?" "Umem". "Umeš li da dozivaš vetar po želji?" Morao je da prizna da ne ume, i kapetan mu na to reče da nađe sebi neko mesto gde neće biti nikome na putu i da tu ostane. Veslači počeše da pristižu na brod, jer trebalo je da isplove pre mraka, i plutaju osekom do zore. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao, ali Ged se ispe što je bolje umeo na umotani, uvezani i kožnom ciradom pokriveni tovar na farmi, i smestivši se tamo posmatraše one koji su prolazili. Veslaču su se jednim skokom peli na palubu, temeljni momci sa ogromnim mišicama, dok su nosači uz tutnjavu kotrljali burad sa vodom preko mostića i slagali ih ispod klupa za veslače. Dobro sagrađeni brod beše dosta utonuo pod teretom, a ipak je još uvek pomalo poigravao na priobalnim talasićima koji su ga zapljuskivali, spreman da isplovi. Onda krmanoš zauze svoje mesto s desne strane statve, gledajući na kapetana, koji je stajao na dasci na ispustu između kilja i pramca, koji je bio izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe, i Senka bi tako odvezana od doka, dok su je dva tegljača sa veslačima s mukom izvukla podalje od obale. Tada kapetanov glas zatutnja: "Otvaraj proreze!" i ogromna vesla uz čangrljanje izleteše kroz otvore, po petnaest sa svake strane. Veslači poviše svoja snažna pleća, dok je momčić pored kapetana udarcima o bubanj davao ritam. Brod je sada klizio s lakoćom, kao galeb nošen krilima umesto vesala, a buka i metež velikog grada naglo utišnuše iza njih. Uplovili su u tišinu koja je vladala nad vodama zaliva, a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine, kao da visi nad morem. U plitkom zatonu na onoj strani južne Stražarne stene koja je bila zaštićena od vetra bacili su sidro i ostali da jašu na noćnim valovima. Neki od ukupno sedamnaest članova posade bili su još veoma mladi,kao

Ged, iako svi već behu obavili Prelazak u muževno doba. Ti momci ga pozvaše da jede i pije zajedno s njima, i ophodili su se prema njemu prijateljski,iako notesano i uz mnogo viceva i bubotaka. Prozvali su ga Kozar, naravno, jer je bio poreklom sa Gonta, ali mu se nisu dalje podsmevali. Bio je visok i snažan kao svaki petnaestogodišnjak, i brz da uzvrati bilo lepom rečju bilo pošalicom; i tako je uspeo da se saživi sa njima i već te prve noći počeo je da radi sve što i oni da se uči njihovom zanatu. To se dopalo i oficirima, jer na brodu nije bilo mesta za dokone putnike. I samoj posadi je bilo pomalo tesno, jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez palube, pretrpanoj ljudima, tovarom i brodskom opremom; ali, šta je Gedu značila udobnost? Te noći je legao između zavežljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde na prolećnom nebu iznad vode u luci i sićušne, žute svetiljke Grada za krmom, i zaspao i probudio se sav oduševljen. Pred zoru je došla plima. Digli su sidro i tiho isplovili između naoružanih Stražarnih stena. Dok je sunce iza njihovih leđa prelivalo svojim prvim crvenilom Planinu Gonta, podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog mora. Plovili su uz slabiji vetar između Berniska i Torhevena, i sledećeg dana ugledaše ispred sebe Hevnor, ili Veliko ostrvo, srce i dušu čitavog Arhipelaga. Zelena brda Hevnora gledali su potom još tri dana, ploveći duž njegove istočne obale, ali nisu nigde pristajali. Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno, i opet ugledao Veliku Luku Hevnora, središte sveta. Proveli su jednu noć u ušću Kembera, severne luke ostrva Vej, a sledeću kod gradića na ulazu u zaliv Felkvej, a narednog dana prođoše pored severnog rta ostrva O i uploviše u moreuze Ebavnora. Tu su spustili jedra i nastavili veslajući, sve vreme okruženi obalama sa obe strane broda i stalno se dovikujući sa posadama drugih brodova, velikih i malih, trgovačkih i prevozničkih, od kojih su neki došli iz Spoljnih Prostranstava natovareni neobičnim tovarima i nakon višegodišnjeg putovanja, a drugi kao vrapci preskaku od ostrva do ostrva Unutrašnjeg mora. Skrenuvši na jug iz tih prometnih Moreuza, ostaviše Hevnor za krmom i prođoše između dva prekrasna ostrva, Arka i Ilijena, punih kula i gradova koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim, a zatim kroz kišu i sve jači vetar stadoše se probijati preko Unutrašnjeg mora ka ostrvu Rouk. Te noći, dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju, spustili su i jedro i

katarku, i sutrašnji dan proveli veslajući. Dugačka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo, ali krmanoš pored dugačke ručice krme na fari gledao je stalno u kišu koja je šibala more i nije video ništa drugo. Sudeći po magnetnoj igli plovili su na jugozapad; znali su kuda idu, ali ne i i kroz kakve vode. Ged beše naučio da se pominju plićaci severno od Rouka i Opasne Stene istočno od njega; neki članovi posade tvrdili su da do tada već behu daleko dkrenuli sa kursa, i da se nahode u praznim vodama južno od Kemerija. Ali vetar je neprestano jačao, otkidajući sa grebena visokih talasa pramenove pene, a oni su i dalje veslali na jugozapad, s vetrom u leđa. Vesla su skratili, jer ih je bilo krajnje teško vući; mlađe momke su stavili po dvojicu za jedno veslo, i Ged je veslao zajedno s njima, na smenu, onako kako je radio još otkako su napustili Gont. Kad nisu veslali izbacivali su ispolcem vodu iz broda, jer talasi su žestoko oblivali njegov trup. I tako su se mučili, okruženi talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra, dok ih je ledena kiša tukla u leđa, a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog džinovskog srca. Jedan čovek dođe da smeni Geda za veslom, poslavši ga kapetanu na pramac. Kiša se cedila niz rub kapetanovog ogrtača, ali on je stajao čvrsto kao vinsko bure na onom parčencetu daske umesto palube i, gledajući odozgo na Geda, upita: "Umeš li da smiriš ovaj vetar, momče?" "Ne, gospodine." "Umeš li sa gvožđem?" To je značilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac ka Rouku, odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno, a ne da pokazuje prema severu, kao što uvek čini. To je tajna veština Gospodara mora, i Ged je i ovog puta mora da prizna da je ne zna. "E pa, kad je tako," zaurla kapetan kroz vetar i kušu, "onda ćeš morati da nađeš neki brod koji će te vratiti na Rouk iz grada Horta. Rouk se, mora biti sada već nalazi zapadno od nas, i samo bi nas neki čarobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. Moramo ići na jug." Gedu se to ne dopade, jer beše čuo da mornari pričaju kako je grad Hort mesto gde vlada bezakonje i puno gadnih stvari, mesto gde su strance često otimali i prodavali u roblje u Južnom Prostranstvu. Vrativši se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je da povlači motku zajedno sa svojim suveslačem, žilavim andradskim momčićem, slušajući ritmičko udaranje bubnja i posmatrajući fenjer obešen o motku na fari kako poskakuje i treperi - mala, izmučena svetleća mrlja sred kišom šibane

pomrčine. Bez prestanka je pogledao u pravcu zapada, kad god bi mu to dozvolilo teško, ritmično povlačenje vesla. U jednom času, kad se brod podigao na jednom visokom talasu, ugledao je iznad crne, zamagljene vode neku svetlost između oblaka, kao poslednji odblesak sunčevog zalaska; ali to svetlo nije bilo crveno već belo. Njegov suveslač ga ne beše primetio, ali on vikanjem obavesti ostale. Krmanoš se naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaženju velikih valova, i video ga je kad ga je i Ged ponovo ugledao, ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. Tada Ged zamoli jednog dečaka koji je izbacivao vodu da ga za čas zameni na veslačkoj klupi, i opet se poče probijati ka pramcu duž pretrpanog prolaza bačen u more, zaurla prema kapetanu: "Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!" "Nisam vidio nikakvo svetlo", zaurla kapetan u odgovor, ali još dok je bio u pola reči Ged ispruži ruku i pokaza mu ga, i svi tada ugledaše svetlost kako jasno sjaji na zapadu, iznad uzavrelog i uznemirenog mora. Ne radi svog putnika, već da bi spasao brod od bure, kapetan odmah viknu krmanošu da usmeri brod na zapad, ka svetlosti. A dečaku reče: "Mališa, govoriš kao da si Gospodar mora, ali ako si nas naveo na pogrešan put po ovom vremenu, kunem ti se da ću te hitnuti s broda da sam otplivaš do Rouka!" Sada, umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u leđa, morali su da veslaju popreko u odnosu na vetar, a to je bilo pogubno; talasi koji su udarali o bok broda stalno su ga gurali južno od njegovog novog kursa, bacali ga tamoamo i punili ga vodom tako da su je bez prestanka morali izbacivati preko ograde, a veslačima je ostajalo da paze da im vesla, zbog naginjanja broda, ne izrone iz vode i njivove ih motke ne pokose tako da popadaju između klupa. Olujno nebo se već skoro sasvim smrklo, ali povremeno su ipak uspevali da nazru svetlost na zapadu, tek koliko da održe pravac i tako su nastavljali mukotrpno da napreduju. Najzad i vetar nešto oslabi, i svetlost ispred njih poče da se proširuje. Veslajući i dalje, odjednom kao da se probiše kroz nekakvu zavesu, i između dva zaveslaja već izleteše iz oluje u mirni večernji vazduh, dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na nebu i na vodi. Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko, oblo i zeleno brdo, a ispod njega grad sagrađen nad malim zalivom u kome su spokojno počivali ukotvljeni brodovi. Krmanoš, naslonjen na dugačku ručicu krme, okrenu glavu i doviknu: "Gospodine! Je li ono pravo kopno ili čarolija?"

"Samo ti drži kurs, tupavi glupane! Veslajte, vi beskičmeni robovski kopilani! To su zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka, baš kao što svaka budala može da vidi! Veslajte!" I tako, su uz udaranje bubnja, umorni uplovili u zaliv. Bilo je tako tiho da su mogli čuti glasove ljudi u gradu i zvonjavu; i samo veoma, veoma daleko, šištanje i prigušeno urlikanje oluje. Na milju udaljenosti od ostrva, u pravcu severa, istoka i juga, svuda unaokolo ležali su gusti oblaci. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna počinjale da se pale na čistom i mirnom nebu.

3. ŠKOLA ZA ČAROBNJAKE Ged je tu noć prespavao na Senci, i rano ujutro oprostio se od svojih prvih pomorskih drugova, koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepše želje dok je izlazio na dokove. Grad Tvil nije bio mnogo velik; visoke kuće behu mu zbijene iznad svega nekoliko strmih, uskih ulica. Ali Gedu je, svejedno, izgledao je kao veliki grad; i, ne znajući kuda da krene, zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde može da nađe Upravitelja škole na Rouku. Čovek se zagledao u njega, onako iskosa, a onda primeti: "Onaj ko je mudar ne mora da pita, onaj ko je glup, pita uzalud", i produži niz ulicu. Ged poče da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg, sa tri strane oivičen kućama sa veoma kosim, visokim krovovima, a sa četvrte zidom jedne velike zgrade, na kome je nekoliko malih prozora bilo na većoj visini od dimnjaka okolnih kuća; ličila je na tvrđavu ili na zamak, sagrađen od ogromnih, sivih, kamenih blokova. Na trgu ispod nje bile su postavljene pijačne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. Ged ponovi svoje pitanje starici koja je nosila korpu sa dagnjama, i ona mu odgovori: "Ne možeš uvek naći Upravitelja tamo gde je; ponekad ćeš ga naći tamo gde ga nema", i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje. U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged im priđe i snažno pokuca, i starcu koji mu otvori vrata reče: "Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta, Upravitelju škole na ovom ostrvu: Hoću da nađem Upravitelja, ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!" "Ovo je ta škola", odvrati mu ljubazno starac. "Ja sam vratar. Uđi, ako uzmogneš." Ged koraknu napred. Učinilo mu se da je prošao kroz vrata; ali, još uvek je stajao napolju, na pločniku. On koraknu još jednom, i opet se nađe napolju, stojeći pred vratima. Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom. Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo, jer ovo mu je izgledalo kao još jedno podrugivanje. Glasom i rukom izveo je čaroliju Otvaranja, onako kako ga je tetka davno još bila naučila; bila je to vrhunska među njenim vradžbinama, i on ju je dobro izveo. Ali, bila je to, ipak, samo obična veštičja čarolija, i moć kojom su vrata bila zatvorena ostala je netaknuta. Nakon tog neuspeha Ged ostade još dugo napolju, na pločniku. Napokon podiže pogled ka starcu koji je čekao unutra. "Ne mogu da uđem", priznade

on preko volje, "ako mi ti ne pomogneš." "Kaži mi svoje ime", zatraži vratar. Ged opet ostade ćutke da stoji neko vreme; jer, čovek nikada ne izgovara glasno svoje ime, izuzev kada se radi o nečem važnijem od njegovog vlastitog života i smrti. "Ja sam Ged", napokon izgovori. Zatim, koraknuvši, prođe kroz otvorena vrata. Ipak mu se učini, iako je iza njega sijala svetlost, da ga neka senka prati u stopu i da je ušla zajedno s njim. Takođe je video, kada se osvrnuo, da dovratak kroz koji je prošao nije bio od običnog drveta, kao što mu se pre toga činilo, već od jednog jedinog komada bele kosti, bez ugaonih i drugih spojeva; bio je isečen, kako je kasnije saznao, od jednog zuba Velikog Zmaja. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od uglačanog roga, kroz koji se mutno probijala dnevna svetlost. A sa unutrašnje strane, na njima je bilo urezano Hiljadulisnato drvo. "Dobro došao u ovu kuću, momče", reče mu vratar, i, ne prozborivši više nijednu reč, povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorište duboko u srcu zgrade. Dvorište je delimično bilo popločano kamenom i pod vedrim nebom, i tu je na suncu titrao vodoskok, na travnjaku ispod mladog drveća. Tu Ged malo počeknu. Stajao je nepomično a srce mu je tuklo kao ludo, jer, činilo mu se da oseća kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i bića, i znao je da ta kuća nije sagrađena samo od kamena, već i od magije mnogo jače od kamena. Stajao je u središnjoj prostoriji Kuće mudraca, koja je bila otvorena prema nebu. Iznenada primeti čoveka obučenog u belo, koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka. Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u krošnji drveta. i toga časa Ged razumede šta ptica peva, i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka, i kako zaista izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je ćarliao kroz lišće; učinilo mu se da je i on sam jedna reč. izgovorena pod sunčevim zracima. A onda taj trenutak prođe, i on i svet oko njega opet su bili kao i pre, ili skoro kao i pre. On stupi napred i kleče ispred Arhimaga, pružajući mu Ogionovo pismo. Arhimag Nemerl, Upravitelj Rouka, bio je star čovek - kažu, najstariji čovek na svetu. Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice, kada je proovorio pozdravljajući Geda dobrodošlicom. Kosa, brada i haljina bili su mu beli, i kao da su pod zubom vremena sve tamne boje i sva težina bili

izbledeli na njemu, tako da je sad bio ssav izbeljen i trošan, poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina. "Oči su mi ostarele, ne mogu sam da pročitam ono što piše tvoj učitelj", reče on drhtavim glasom. "Pročitaj mi to pismo, dečače." I tako Ged odgonetnu i glasno pročiota, napisano hardijskim runama, u kojem je stajalo samo: Gospodaru Nemerle, šaljem ti jednog koji će postati najveći od svih čarobnjaka sa Gonta, ako vetar bude povoljan. Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim imenom, koje Ged još nije bio saznao, već Ogionovom runom, Zatvorena usta. "Poslao te je onaj koji drži zemljotres kao psa na uzici, i zato nam budi dvostruko dobrodošao. Voleo sam malog Ogiona, kada je prvi put došao sa Gonta. A sada mi ispričaj kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio, dečače." "Mirna plovidba, Vaše gospodarstvo, osim one jučerašnje oluje." "Kojim si brodom doputovao?" "Senkom, trgovačkim brodom iz Andrada." "Čijom si voljom dospeo ovamo?" "Mojom vlastitom." Arhimag oštro pogleda Geda, pa skrenu pogled, i poče da govori jezikom koji Ged nije razumeo, mrmljajući kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih ostrva. Ipak, u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati reči koje je pevala ptica, i koje je šaputala voda iz vodoskoka. Nije bacao nikakve čini, ali u glasu mu se osećala takva moć da se Ged potpuno izbezumi, i u trenutku mu se učini da vidi samoga sebe kako stoji u čudnoj, ogromnoj pustinji, skoro sasvim sam, okružen senkama. A ipak je, sve vreme, bio u suncem obasjanom dvorištu i slušao žuborenje vodoskoka. Ogromna crna ptica, gavran Oskila, priđe im preko kamenih ploča i trave, stade uz rub Arhimagove haljine i ostade tako, sva crna sa kljunom poput bodeža i očima kao dva belutka buljeći iskosa u Geda. Kljucnula je tri puta beli štap na koji je bio oslonjen Nemerl, i stari čarobnjak prestade da mrmlja i nasmeši se. "idi, igraj se, dečko", završi on, kao da se obraća malom detetu. Ged opet kleče na jedno koleno pred njim. A kada je ustao, Arhimaga više nije bilo. Samo je gavran stajao gledajući ga, ispruženog kljuna kao da još uvek kljuca iščezli štap. A onda gavran proovori jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila. "Terrenon ussbuk!" zagrakta on. "Terrenon ussbuk orrek!" I ukočeno odgega kao što je i došao.

Ged se okrenu da izađe iz dvorišta, pitajući se kuda će. Ispod arkada mu priđe visoki mladić koji ga pozdravi veoma učtivo, uz laki naklon glavom. "Zovem se Džasper, sin Envita iz kraljevine Eolga, na ostrvu Hevnor. Danas ću vam biti na usluzi, da vam pomognem da se snađete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaša pitanja onoliko koliko uzmognem. A kako ću ja Vas zvati, Gospodine?" Gedu, seljačetu sa planine koje nikada nije bilo u društvu sinova bogatih trgovaca i plemića, učini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine", i tim klanjanjem i prenemaganjem. Odgovori mu, stoga kratko i nabusito: "Zovu me Jastreb." Onaj drugi sačeka malo, kao da se nada nekom učtivijem odgovoru, i pošto ga ne dobi, uspravi se i okrenu malo u stranu. Bio je dve i po godine stariji od Geda, veoma visok, i kretao se ukočeno i graciozno, zauzimajući poze (kako je Ged mislio) poput plesača. Nosio je sivi ogrtač sa kapuljačom na leđima. Najpre je Geda odveo u garderobu, gde kao učenik škole Ged za sebe pronađe drugi takav ogrtač, koji mu je odgovarao po veličini, i svu drugu odeću koja mu je bila potrebna. Pošto je na sebe stavio tamnosivi ogrtač koji je izabrao, Džasper mu reče: "Sada si jedan od nas." Džasper je uvek govorio uz blagi smešak, što je Geda stalno navodilo da traži podsmeh iza njegovih ljubaznih reči. "Odelo ne čini maga", mrgodno mu odvrati. "Zaista ne čini", složi se stariji dečak. "Ali, čuo sam da ponašanje čini čoveka... Gde ćemo sada?" "Gde god hoćeš. Ja ne poznajem kuću." Džasper ga povede hodnicima Velikog zdanja, pokazujući mui otvorena dvorišta i dvorane pod krovom, Sobu s policama gde su se čuvale knjige starostavne i tomovi s runama, veliku Dvoranu s ognjištem gde se o praznicima okupljala sva škola, i na gornjim spratovima, u kulama i u potkrovlju, male ćelije u kojima su spavali Veliki majstori i đaci. Gedova ćelija je bila u Južnoj kuli, sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na more. Kao ni druge ćelije za spavanje nije imala nikakav namještaj, već samo jdnu slamaricu u uglu. "Ovdje se živi veoma skromno", objasni mu Džasper. "Ali, mislim da ti to neće smetati." "Navikao sam." I odmah, pokušavajući da odvrati ravnom merom tom učtivom i prezrivom mladiću, on dodade: "Pretpostavljam da ti nisi, pre što si došao." Džasper mu uputi jedan pogled koji je govorio više nego reči. "A šta bi ti

mogao da znaš o tome na šta sam ja, sin Gospodara kraljevstva Eolga, navikao ili nisam navikao?" Ali reči koje je Džasper glasno izgovorio bile su, samo: "Ovuda, molim." Dok su još bili na gornjim spratovima čuli su gong, te siđoše da ručaju zajedno sa preko stotinu dečaka i mladića za Dugačkim stolom u zajedničkoj trpezariji. Svako se služio sam, šaleći se sa kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima između kuhinje i trpezarije, puneći tanjir iz ogromnih činija sa hranom koje su se pušile na drvenom ispustu ispod prozora, sedajući gde je ko hteo za Dugački sto. "Kažu", objasni Džasper Gedu, "da za ovim stolom uvek ima mesta, bez obzira koliko ih sedne za njega." I zaista, bilo je mesta i za bučne grupice dečaka koji su pričali i jeli iz sve snage, i za starije studente, čiji su sivi ogrtači bili zatvoreni oko vrata srebrnom kopčom, i koji su sedeli tiho, po dvojica ili sami, ozbiljnih, zamišljenih lica, kao da imaju mnogo da razmišljaju. Džasper odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Več, koji nije mnogo govorio, ali je svesrdno trpao u sebe hranu. Ima je naglasak Istočnog Prostranstva, i bio veoma tamnoput, ne crvenkastosmeđe kože kao Ged i Džasper i većina sveta iz Arhipelaga, već crno-mrke. Bio je ružan i neuglađenih manira. Malo se požalio na hranu, kad je već bio pojeo, a onda reče, okrenuvši se Gedu: "Bar to nije opsena, kao mnoge stvari tu, oko nas; lepi ti se za rebra." Ged nije shvatio šta hoće da kaže, ali mu se momakdopade, i bilo mu je drago kad je taj mladić ostao s njim i posle obeda. Sišli su potom u grad, da Ged upozna i njegove ulice. Iako malobrojne i kratke, ulice Tvila bile su pune neočekivanih krivina i ukrštanja između kuća sa visokim zabatima, tako da se lako moglo zalutati. Bio je to čudan grad, a čudni su mu bili i stanovnici, ribari, radnici i zanatlije kao i svuda; ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju, koje je neprestano učestvovala u životu Ostrva mudraca, da su i sami već upola postali čarobnjaci. Govorili su (kao što je Ged iskusio) u zagonetkama, i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki dečak iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka kuća poletela u vazduh, već bi, znajući da su to samo đačke igrarije, mirno nastavio da popravlja cipele ili da seče ovčje meso, savršeno nezainteresovano. Vraćajući se kroz Zadnja vrata i zaobilazeći Veliko zdanje kroz vrtove, tri dečaka pređoše bistrii brzi Tvilburn preko drvenog mosta krenuše na sever, među šume i livade. Staza se, krivudajući pela uz brdo. Prošli su kroz

hrastove gajeve u kojima su unaokolo ležale debele senke, uprkos blistavom suncu. Nedaleko odatle s leva, nalazio se jedan mali gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. Staza nikako nije stizala do njega, iako je svaki čas izgledalo da gaj tek što nije tu. Čak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta drveća. Već, videći ga kako netremice zuri u tom pravcu, tiho reče: "To je Gaj Suštine. Mi, za sada, još ne možemo ući u njega..." Na vrelim, suncem obasjanim livadama cvetali su žuti cvetići. "Varnični korov", primeti Džasper. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo gorućeg Ilijena, kada je Eret-Akbe branio Unutrašnja ostrva od Gospodara Vatre." On dunu u osušenu čašicu jednog cveta, i oslobođebno semenje sunu u vazdugh, iskreći se na suncu kao varnica. Staza ih je dalje vodila i oko podnožja velikog zelenog brda, okruglog i bez drveća, brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u omađijane vode ostrva Rouk. Na jednoj strmini Džasper odjednom stade. "Kod kuće, u Hevnoru, mnogo sam slušao o magiji Gotijaca, i to uvek samo pohvalno, tako da već odavno želim da je upozna. Evo, sad imamo jednog Gontijca; i stojimo na padini Okruglog brda Rouka, čiji koreni sežu do samog središta zemlje. Ovde sve vradžbine imaju snažno dejstvo. Da vidimo jedan od tvojih trikova, Jastrebe. Pokaži nam svoj stil." Zbunjen i iznenađen, Ged ne reče ni reč. "Sačekaj, Džaspere", umeša se Več, jednostavno i otvoreno, kao i uvek. "Pusti ga da se malo odomaći." "Mora da poseduje ili moć ili iskustvo, jer ga vetar inače ne bi pustio. Zašto nam ih ne bi prikazao sada - svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako, Jastrebe?" "Imam i moć i iskustvo", reče Ged, "Pokaži mi na šta mislim?" "Na opsenarstvo, naravno - trikove, igre privida. Kao što je ovaj!" Uperivši prst, Džasper izgovori nekoliko nepoznatih reči i tamo gde je njegov prst pokazivao pojavi se vrelo u travi; vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok, koji poteče niz brdo. Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra; on pokuša da pije; bila je sveža. Ali, ipak, nije gasila žeđ, jer, bila je to samo opsena. Na jednu Džasparevu reč voda se zaustavi i nestade, a trava se, potpuno suva, i dalje lelujala na suncu. "Sada ti, Več", reče on uz hladnokrvni smešak. Več se počeša po glavi i napravi tupo lice, ali ipak uze u šaku grudvu zemlje i započe nad njom nekakvo razdešeno pevuckanje, meseći je svojim crnim prstima i vajajući je, pritiskajući je i milujići: odjednom se grudva pretvori

u malu životinjicu, nalik na bumbara ili maljavu muvu, koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade. Ged je samo blenuo, potpuno poražen. Šta je on imao da pokaže osim običnog, seljačkog veštičarenja, vradžbina kojima se okupljaju koze, leče čirevi, prenosi teret ili krpe lonci? "Ja ne izvodim nikakve trikove", reče on napokon. Veču je to bilo dovoljno i on zakorači da krenu dalje; ali, Džasper upita: "A zašto?" "Čarobnjaštvo nije igračka. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje", oholo odgovori Ged. "A zašto se njime bavite", raspitivao se dalje Džasper. "Zzog para?" "Ne!..." Međutim, nije mogao da smisli još nešto čime će prikriti svoje neznanje i spasiti obraz. Džasper se samo nasmeja, ali ne bez blagonaklonosti, i nastavi da ih vodi oko Okruglog brda Rouk.Ged je išao za njim natmureno i povređen u duši, znajući da se poneo kao budala i okrivljujući Džaspera za to. Te noći, dok je ležao umotan u ogrtač na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj kamenoj ćeliji, u potpunoj tišini koja beše zavladala u Velikom zdanju škole Rouk, čudna atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruživale počešeda ga pritiskaju. Oko njega mrak, u njemu strah. On odjednom požele da se sada nalazi ma gde, samo na na Rouku. Ali, Več mu zakuca na vrata, dok mu je nad glavom poigravala mala, plavičasta lopta avetinjske svetlosti - da mu osvetljava put, i zapita da li sme da uđe da malo popričaju. Raspitivao se o Gontu, a zatim sa ljubavlju stade da priča o ostrvima Istočnih Prostranstava odakle je on bio, o tome kako se dim sa seoskih ognjišta predveče kovitla nad morem između malih ostrva sa smešnim imenima: Korp, Kop i Holp, Venvej i Vemiš, Ifiš, Kopiš i Sneg. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih zemalja, da bi pokazao Gedu kako leže, linije koje je povlačio ostajale su još neko vreme da svetlucaju na podu, kao da ih je crtao srevbrnim štapićem. Več je već tri godine bio u školi i uskoro je trebalo da postane Čarobnjak; više nije ni opažao kako izvodi niže vrste magije, kao što ni ptica ne opaža kako leti. Ali, posedovao je jadnu još veću veštinu, koja se ne može naučiti - ljubaznost. Te noći, i uvek od tada, nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo, onu vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvrća ravnom merom. Ali, Več je bio prijatelj i sa Džasparom, koji je od Geda napravio budalu još prvog dana na Okruglom brdu Rouka. Ged to nikako nije mogao da mu

zaboravi, a izgleda da nije zaboravljao ni Džasper, koji mu se od tada uvek obraćao učtivim glasom i uz podrugljivi osmeh. Ged nije trpeo da bude ponižavan ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski. Stoga se zakleo da će kad-tad pokazati Džasperu i ostalima, među kojima je Džasper bio kao neki svojevrsni vođa, kolika je njegova moć. Jer nijedan od njih, i pored svih svojih veštih trikova, nije još spasao čarolijama neko selo. Ni o jednome od njih Ogion nije napisao da će postati najveći čarobnjak na Gontu. I tako, grabreći samoga sebe, posvetio je svu svoju snažnu volju zadacima koje je dobijao, lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i veštinama koje su predavali u sivo odeveni Veliki majstori Rouka, koje su nazivali Velikom devetoricom. Svakoga dana je izvesno vreme provodio na časovima kod Velikog majstora Poezije, učeći Podvige heroja i Pesme starostavne, počev od one najstarije, Stvaranje Eje. Zatim bi, sa još desetak drugih dečaka, vežbao sa Velikim majstorom Vetroumeća, kako da ovlada vetrovima i vremenom. Po čitave dane tokom sunčanog proleća i ranoga leta provodili su u lakim čamcima u Zalivu Rouka, učeći se da pokreću kormilo rečima, da umiruju valove, da se obraćaju običnim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar. To su veoma složene veštine, i nije se retko događalo da Geda udari u glavu prečka na jedru, kad bi se jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada počeo da duva u suprotnom pravcu, ili da se sudari sa drugim takvim čamcem iako su imali čitav zalim da po njemu manevrišu, ili da sva trojica dečaka, koliko ih je bilo u čamcu, dožive neočekivano kupanje, kada bi ih potopio ogromni, slučajno izazvani talas. Ali, bilo je i mirnijih ekspedicija na kopnu, drugim danima, kad bi ih Veliki majstor Travarstva podučavao svojstvima i načinu života svega što raste iz zemlje; a Veliki majstor Rukoveština učio ih je raznim ujdurmama, žongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja. Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke, i već posle mesec dana pokazivao je bolje rezultate nego dečaci koi su na Rouku proveli godinu dana duže od njega. Naročito su mu lako išli od ruke trikovi opsenarstva, kao da se beše radio s tim znanjem i da samo treba da se podseti. Veliki majstor Rukoveština bio je blag i dobrodušan starčić, koji se uvek iznova oduševljavao lepotom i domišljatošću veština kojima ih je podučavao; i Ged ubrzo prestade da ga se plaši, počevši da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu čaroliju, na šta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh

pokazivao ono što traži. Ali jednoga dana, stalno opsednut mišlju da će napokon moći da Džaspera izvrgne ruglu, Ged reče Velikom majstoru Rukoveština u Dvorištu Privida: "Gospodine, sve te čarolije su manje-više iste; kad naučiš jednu, kao da si ih naučio sve. Čim prestane djestvo čini, nestaju opsene. Ako ja, recimo, ovaj kamičak pretvorim u dijamant..." i on to učini, jednom rečju i pokretom šake, "...šta da radim pa da taj dijamant zauvek ostane ovakav? Kako se čarolija Pretvranja može zapečatiti i učiniti trajnom?" Veliki majstor Rukoveština pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu, blistav kao najlepši komad u zmajevom blagu. Stari majstor promrlja samo jednu reč - "Tolk"" - i umesto dragog kamena sada je tu bio samo običan kamičak, odlomljen sa neke stene. Veliki majstor ga uze i podrža na svom ispruženom dlanu. "Ovo je običan kamen. U istinskom govoru zove se Tolk", reče on, bacivši svoj blagi pogled na Geda. "Parče stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk, komadić kopna na kome žive ljudi. Ono je to što je. Deo sveta. Opsenom Pretvaranja možeš učiniti da izgleda kao dijamant - ili cvet, ili muva, ili oko, ili plamen..." Kamičak se sve to vreme u magnovanju pretvarao u svaki od tih oblika, onako kako ih je on imenovao, i napokon se opet pretvorio u kamen. "Ali, to je samo privid. Opsena obmanjuje samo čula; čini da čovek vidi, čuje i oseti da se ta stvar promenila. Ali, ona ne može da promeni samu stvar. Da bi ovaj kamen pretvorio u dragulj, moraš mu najpre promeniti njegovo istinsko ime. A kad bi to učinio sinko, čak i ovako malom deliću sveta, promenio bi svet. Može i to da se uradi. Zaista može. To ume Veliki majstor Pretvaranja, i ti ćeš to naučiti kada budeš spreman za tu vrstu znanja. Ali. ne smeš pretvoriti nijednu stvar u nešto drugo, ni komad šljunka, ni trunku peska, a da prethodno nisi siguran kakvo će dobro ili zlo proizići iz toga. Svet je u ravnoteži, u Ravnotežju. Čarobnjakova moć Pretvaranja i Prizivanja može da poremeti ravnotežu sveta. Ta moć je opasna. Jedna od najopasnijih. Mora uslediti nakon znanja i zadovoljiti stvarnu potrebu. Čim zapališ sveću, već si bacio senku..." On opet spusti pogled na komadić šljunka. "I kamen je dobra stvar, znaš", reče on, govoreći manje ozbiljno. "Kada bi Ostrva Zemljomorja bila sva od dijamanata, tvrdo bi se provodili. Uživaj o opsenama, momče, i pusti kamen da i dalje ostane kamen." On se nasmeja, ali Ged se udalji, nezadovoljan. Počni da nagovaraš maga da ti otkrije svoje tajne i uvek će, kao Ogion, početi da ti priča o ravnoteži, i o opasnosti, i o mraku. Ali pravi čarobnjak, onaj koji je prevazišao detinjariju sa opsenarstvom i naučio istinske veštine

Prizivanja i Pretvaranja, mora da je dovoljno moćan da radi ono što mu se dopada, i uravnotežuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlošću koju sam stvara. U hodniku on srete Džaspera, koji beše počeo da mu se obraća malo ljubaznije od kako se za Gedove uspehe raščulo po školi, ali još više sa visine. "Nešto si mi natmuren, Jastrebe", upita on. "Jesu li ti žonglerski trikovi omanuli ovoga puta?" Stalno nastojeći da bude na ravnoj nozi sa Džasperom, Ged odgovori praveći se da ne primećuje njegov ironičan ton. "Smučilo mi se žongliranje", odvrati on, "smučili smu mi se tiopsenarski trikovi, koji mogu da posluže samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i Kraljevstvima. Jedina prava magija koju sam do sada naučio na Rouku jeste kako da napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle utičem da se vreme promeni. Sve ostalo je čista budalaština." "I budalaština može da postane opasna", primeti Džasper, "ako se nađe u rukama budale." Na to se Ged trže kao da je dobio šamar, i kroči prema Džasperu; ali stariji dečak se nasmeši, kao da nije uopšte nameravao da ga uvredi, klimnu mu glavom onako ukočeno i graciozno kao i uvek, i udalji se. Stojeći tako u hodniku i gledajući za Džasperom, prepun gneva, Ged se zakle da će poraziti svog protivnika, ali ne u običnom takmičenju iz opsenarstva, već u ogledanju moći. Pokazaće in ko je on, i poniziće Džaspera. Neće više pustiti tog momka da samo stoji i gleda ga s visine, graciozno, prezrivo i s mržnjom. Ged, međutim, ne zastade da razmisli zašto bi ga Džasper mrzeo. Znao je samo zašto on mrzi Džaspera. Ostali čarobnjački šegrti su veoma brzo shvatili da se retko mogu porediti s Gedom, bilo u šali bilo u zbilji, i govorili su o njemu, neki sa odobravanjema neki besno. "On je rođeni veštac, nikada te neće pustiti da ga pobediš." Jedino ga Džasper nije ni hvalio ni izbegavao, već ga je samo gledao s visine, uz jedva primetan smešak. I zato je Džasper jedini bio njegov protivnik, koji mora biti izvrgnut javnom poniženju. Nije uviđao, ili nije hteo da uvidi, da je u tom rivalstvu, kojega se držao i koje je pothranjivao u ime vlastitog ponosa, ležalo nešto od one opasnosti, od mraka na koji ga je blago upozorio Veliki majstor Rukoveština. Ali kada bes nije upravljao njime, dobro je znao da se još uvek ne može meriti sa Džasperom, ili sa ma kojim od starijih dečaka, i zato je nastavljao

da radi i živi kao i obično. Pri kraju leta rad je malo propustio, tako da je bilo više vremena za zabavu: trke omađijanim čamcima po vodama luke,takmičenja u opsenarstvu u dvorištu Velikog zdanja, a u dugim večerima veselo igranje žmurke po gajevima, gde su i oni koji se kriju i oni koji ih traže bili nevidljivi, tako da su samo glasovi, smeh i dozivanje titrali između drveća, prateći i izvrdavajući brza, tinjava avetinjska svetla. A kada je došla jesen svi su, osveženi, opet prionili na posao, učeći nova magijska znanja. I tako su prvi meseci boravka na Rouku Gedu prošli za tren oka, puni uzbuđenja i čudesa. U zimu je već bilo sasvim drugačije. Njega i još sedmoricu dečaka poslali su na drugu stranu ostrva Rouk, na najseverniji rt,gde stoji Usamljena kula. Tu je, potpuno sam, živeo Veliki majstor Imenovanja, čije vlastito ime nije imalo nikakvo značenje ni na kojem jeziku - Kurremkarmerruk. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. Sumorno se uzdizala Kula na stenama severnog rta, sivi su bili zimski oblaci nad pučinom, beskonačni nizovi, redosled i grupe imena koje su morali naučiti osmorica učenika Velikog majstora Imenovanja. U najvišoj sobi Kule, Kurremkarmerruk je sedeo u sredini, među njima, ispisujući nizove imena koje su morali naučiti pre ponoći, kada bi mastilo izbledelo i pergament opet postao čist. Tu je bilo hladno, polumračno i tiho; čulo se samo škripanje Majstorovog pera i po koji uzdah đaka koji je pre ponoći mora da nauči ime svakog poluostrva, rta, zaliva, moreuza, zatona, kanala, luke, plićaka, podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa, ostrvceta u Pelnijskom moru. Ako bi se đak požalio Veliki majstor ne bi rekao ni reč, već bi samo, možda, proširio spisak; ili bi, ponekad, kazao: "Onaj ko želi da postane Gospodar mora, mora znati istinsko ime svake kapi vode u tom moru." Ged bi ponekad uzdahnuo, ali se nikad nije požalio. Znao je da u tom prašnjavom i neizmetnom ambisu koji se zvao učenje istinskog imena svakoga mesta, stvari i bića, leži ona moć koju je oduvek želeo, kao dragulj na dnu presahlog bunara. Jer, magija se upravo i sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari. To im je rekao Kurremkarmerruk, već prve noći koju behu proveli u Kuli; rekao im je to samo jedanput i nikad više, ali Ged je dobro upamtio njegove reči. "Mnogo je moćnih maga", rekao je, "koji su proveli život trudeći se da otkriju ime jedne jedine stvari - jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. I nizovi još uvek nisu završeni. I neće ni biti, dok je sveta i veka. Slušajte, i biće vam jasno zašto. U ovom svetu pod suncem, i u onom drugom u kome nema sunca, mnogo je toga što nema

veze sa čovekom i sa njegovim govorom, i postoje moći veće od naših. Ali magiju, pravu magiju, izvode samo ona bića koja govore hardijski jezik Zemljomorja, ili Prastari jezik od koga on potiče. To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj, onaj koji je stvorio ostrva ovoga sveta, jezik naših pesama iz davnina, naših bajalica, čarolija i prizivanja. Njegove su reči promenjene i kriju se među našim rečima hardijskog jezika. Penu na talasima zovemo suklen: ta reč je složenica nastala od ve reči Prastarog jezika, suk, pero, i inien, more. Perje na moru, eto, to je pena. Ali, ne možete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien; morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku, to jest essa. Svaka veštica zna po nekoliko reči tog Prastarog jezika, a čarobnjak zna mnogo više. Ali, ima ih još više, i neke sunastale tokom vekova; neke se sakrile, a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje, a neke ne zna niko na svetu; i nema čoveka koji može sve da ih nauči. Jer taj jezik je jezik bez kraja. Evo zašto. More se zove inien, dobro. Ali, ono koje mi zovemo Unutrašnjim morem, takođe ima svoje ime na Prastrom jeziku. Pošto ni jedna stvar ne može imati dva istinska imena,inien može da znači samo "svako more izuzev Unutrašnjeg mora". I, naravno, tu mu se značenje ne zaustavlja, jer ima bezbroj mora, zaliva i moreuza kojisvi imaju svoja imena. I zato, ako bi neki mag-Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokuša da umiri li podigne oluju na čitavom okeanu, njegova basma ne bi mogla da sadrži samo reč inien, već imena i imena svakog prostora, dela i delića mora u celom Arhipelagu i svim Spoljnim Prostranstvima i još dalje, tamo gde prestaju imena. I tako, upravo ono što nam daje moć da izvodimo magiju, istovremeno stavlja i granice toj moći. Mag može da upravlja samo onim što mu je u blizini, čije ime zna tačno i potpuno. i dobro je što je tako. Da nije tako, zloba moćnih ili ludilo mudrih odavno bi već pokušali da promene ono što se promeniti ne može, i Ravnotežje bi se narušilo. Nauravnoteženo more bi prekrilo ostrva na kojima živimo u stalnoj opasnosti, i u prastaroj tišini koja bi opet zavladala izgubili bi se svi glasovi i sva imena." Ged je dugo razmišljao i tim rečima, i one su mu se duboko urezale u um. Ali veličanstvenost samog zadatka nije umanjila teškoće i sivilo svakodnevnog rada te duge godine provedene na Kuli; i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza: "Dobro si počeo". I, ništa više. Čarobnjaci uvek govore istinu, i tačno je bilo da je sva ta veština vladanja

Imenima, koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana, bila tek početak nečega što će os tada moratida radi čitavog života. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa Usamljene kule pre nego svi ostali dečaci koji behu došli s njim, jer on je učio najbrže; ali to mu je, ujedno, bila i jedina nagrada. I tako je, početkom zime, krenuo peške i potpuno sam natrag preko ostrva, praznim putevima oko kojih nije bilo naselja. Kad se smrklo, počela je da pada kiša. Nije izgovorio nijednu bajalicu da je udalji od sebe, jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora Vetroumeća i niko nije smeo da se meša u njegov posao. Stoga se sklonio pod veliko drvo, i ležeći pod njim, umotan u ogrtač, seti se svog nekadašnjeg učitelja Ogiona, koji je sada možda još uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta, i spava ispod ogolelih grana umesto krova, sa mlazevima kiše umesto zidova. I tu se Ged nasmeši, jer pomisao na Ogiona uvek ga je nekako umirivala. Zaspao je spokojno, usred ledene tame ispunjene šapatom vode. Probudivši se u zoru, podigao je glavu; kiša je bila prestala; ugledao je, ušuškanu u naborima njegovog ogrtača, životinjicu koja je spavala, smotana u klupko, pošto se bila ušunjala kod njega da se zagreje. Začudio se što je vidi, jer to je bila retka i čudna zverčica, zvana otak. Ta stvorenja se mogu naći samo na četiri južna ostrva Arhipelaga, Rouku, Ensmeru, Podiju i Vatortu. Male su i glatke, širokih njuškica i tamnosmeđeg ili crnog krznasa svetlijim prugama, i velikih, blistavih očiju. Zubi su im opaki, a ćud krvoločna, i zato se ne mogu pripitomiti. Nemaju nikakav zov, ili krik; u stvari, nemaju glasa. Ged pomilova ovog otaka, i on se probudi i zevnu, pokazujući mali, smeđi jezik i bele zubiće; ali, nije se plašio. "Otak", prozbori Ged, i tada, setivši se hiljada imena životinja koje je bio naučio u Kuli, pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku: "Hoeg! Hoćeš li sa mnom?" Otak mu se smesti na dlan otvorene šake i poče da čisti svoju dlaku. Ged ga onda diže sebi na rame i stavi u nabore kapuljače, i otak tu ostade. Tokom dana bi povremeno skočio na zemlju i šmugnuo u šumu, ali bi mu se uvek vraćao, jednom čak sa šumskim mišem, kojega beše ulovio. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog miša, jer on posti, pošto je te noći bio praznik Sunčeve povratnice. Te vlažne večeri, u sumrak, konačno je zaobišao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kiši iznad krovova Velikog zdanja; ušavši unutra, bio je dočekan dobrodošlicom od strane Velikih majstora i sadrugova, okupljenih u vatrom osvetljenoj dvorani.

Gedu se to učinilo kao da se beše vratio kući, jer druge kuće više nije ni imao da se u nju vrati. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica, i bio sam srećan kad mu je Več pošao u susret, da ga pozdravi, sa širokim osmehom na tamnom licu. Te poslednje godine prijatelj mu je nedostajao više nego što je i sam bio toga svestan. Več je te jeseni bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika i više nije bio šegrt, ali njihovi odnosi nisu zbog toga postali manje srdačni. Odmah su se upustili u razgovor, i Gedu se činilo da je tokom tog prvog sata ispričao Veču više nego što je izgovorio za godinu dana provedenih u Usamljenoj kuli. Otak mu je još uvek jahao na ramenu, ugnjezdivši se u nabore njegove kapuljače,kada su seli da večeraju za dugačkim stolovima, praznično postavljenim u Dvorani sa ognjištem. Več se divio i čudio malenom storenju, i jednom čak ispruži ruku da ga pomiluje; ali, otak neprijateljski škljocnu oštrim zubićima prema njemu. Več se glasno nasmeja. "Kažu, Jastrebe, da je onaj koga vole divlje zveri čovek kome će Prastare sile kamena i izvora progovoriti ljudskim glasom." "Kažu, takođe, da čarobnjaci sa Gonta često drže uz sebe ponekog ljubimca", umeša se Džasper, koji je sedeo Veču s druge strane. "Njegovo gospodstvo, Nemerl, ima gavrana, a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom lancu. Ali, još nisam čuo da je neki čarobnjak držao pacova u kapuljači!" Na to se svi zakikotaše, i Ged zajedno sa njima. Bila je to vesela noć i on se radovao što je u toplom i u veselju, proslavljajući praznik sa svojim prijateljima. Ali, kao i sve drugo što je Džasper govorio, i ova šala mu je bila neprijatna. Gospodar ostrva O, koji i sam beše čuveni čarobnjak, bio im je te noći u gostima. Nekada je učio kod Arhimaga, i s vremena na vreme je navraćao na Rouk da proslavi Zimske praznike ili Dugačku igru u leto. Bio je sa svojom gospom, vitkom i mladom, svetlom kao uglačani bakar, sa krunom od opala u crnoj kosi. Retko se dešavalo da neka žena sedi u dvorani Velikog zdanja, i poneki stariji Veliki majstori gledali su je ispod oka, sa neodobravanjem. Ali, mladići su zurili u nju iz sve snage. "Za ovakvu damu", šapnu Več Gedu, "bio bih u stanju da izvedem ogromne vradžbine..." On uzdahnu i nasmeja se. "Pa to je samo žena i ništa više", odovori Ged. "Princeza Alfaran je bila samo žena i ništa više", reče Več, "ali zbog nje je čitava Anlada bila sravnjena sazemljom, i poginuo je Mag-heroj Hevnora, i

ostrvo Solea potonulo u more." "Bajke", odgovori Ged. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O, pitajući se da li je takva bila i ona ubitačna lepotica o kojoj sepričalo u bajkama. Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja, i svi zajedno otpevaše Zimsku obrednu pesmu. I tada, kad je za trenutak zavladalo zatišje, pre nego što će se svi dići od stola, Džasper ustade i priđe stolu koji je bio najbliži ognjištu, za kojim su sedeli Arhimag, gosti i Veliki majstori, i oslovi Gospodaricu kostva O. Džasper od dečaka beše izrastao u mladića, visokog i lepog, sa ogrtačem koji je oko vrata bio pričvrsćen srebrnom kopčom; jer, te godine je i on postao čarobnjak-pripravnik, a srebrna kopča je bila znak tog njegovog novog položaja. Gospođa se smešila, slušajući ga, a opali su blistali i zračili u njenoj kosi. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnuše glavom u znak pristankas, i Džasper u njenu čast izvede jednu opsenu. Učinio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. Grane su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane, a na svakoj grančici tih grana blistala je po jedna zlatna jabuka, po jedno sunce, jer to je bilo Drvo godine. Iznenada kroz grane prolete jedna ptica, potpuno bela i sa repom kao snežni vihor, i zlatne jabuke potamneše i pretvoriše se u semenke, svaka u po jednu kapod kristala. One popadaše sa drveta uz zvuk nalik na kišu, i odjednom se javi prekrasan miomiris, a na drvetu, koje se njihalo, izbi lišće od ružičastog plamena i rascvetaše se beli cvetovi nalik na zvezde.I tako opsena poče da bledi i napokon nestade. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva, i naklonivši svoju blistavu glavu odade priznanje mladom čarobnjaku. "Poći s nama, dođi da živiš s nama na Otoknu - sme li da pođe s nama, Gospodaru?" upita ona svog starog muža, kao mala devojčica. Ali Džasper uzvrati: "Kad budem naučio veštine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vaše hvale, gospo, biće mi čast i zadovoljstvo da dođem, i čast i zadovoljstvo da ostanem Vaš verni sluga." I tako se on svima doade, izuzev Gedu. Ged se opštim pohvalama pridruži samo svojim glasom, ali ne i srcem. Ja bih mogao bolje, reče u sebi,izbezumljen od zavisti; i veče od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti.

4. OSLOBAĐANJE SENKE Tog proleća Ged se retko viđao sa Vičem i Džasperom, jer oni su, kao čarobnjaci-pripravnici, sada išli na časove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj suštine, u koji nijedan šegrt nije smeo da kroči. Ged je ostao u Velikom zdanju, učeći sve veštine koje znaju črobnjaci-pripravnici, oni koji izvode magiju, ali ne nose štap: prizivanje vetrova, menjanje vremena, pronalaženje i bacanje čini vezivanja, kao i sve što znaju vračikovači i vrači-pisci, pripovedači, pevači, svevidari i travari. Svake noći, sam u svojoj ćeliji za spavanje, sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto lampe ili sveće, proučavao je Drugu knjigu runa i Rune Eje, koje se upotrebljavaju u Visokoj magiji. Sve te veštine učio je sa lakoćom, i među studentima je kružila priča da je ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji učenik u istoriji Rouka; stale su da cvetaju i bajke o otaku, za koga se govorilo da je prerušeni duh koji Gedu šapće u uho sve što treba da zna, a čak se javila i rekla-kazala da je Arhimagov gavran pozdravio Geda kad se prviput pojavio u školi oslovivši ga sa "Budući Arhimaže". Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve priče, i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu, svi su ga spremno sledili kad bi ga, u retkim prilikama, hvatala želja da se malo proveseli, i kad bi im se pridružio da ih predvodi u igrama za vreme sve dužih proletnjih večeri. Ali, uglavnom beše sav utonuo u rad, ponos i gnev, i držao se podalje od njih. Pošto Veča više nije bilo, on nije imao prijatelja među njima, i nikada mi nije palo na pamet ni da ga potraži. Bilo mu je petnaest godina, bio je još isuviše mlad da uči Vrhunsku magiju čarobnjaka i maga, onih koji nose štap; ali je tako brzo i lako učio sve veštine opsenarstva, da je Veliki majstor Pretvaranja, i sam još mlad čovek, ubrzo počeo da ga podučava odvojeno od ostalih, i da ga uči istinskim bajalicama pretvaranja. Objasnio mu je kako jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u nešto drugo valja promeniti ime dokle god traje magija pretvaranja, i objasnio mu na koji način to utiče na imena i prirodu drugih stvari koje je okružuju. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja, pogotovo kada čarobnjak samog sebe pretvori u nešto drugo, i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane uhvaćen u zamku vlastite vradžbine. Malo po malo, privučen dečakovim sigurnim razumevanjem,mladi Veliki majstor stade da čini i više nego da mu samo priča o tim tajnama. Naučio ga je

najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja, i dao mu Knjigu stvaranja oblika, da je prouči. To je učinio bez znanja Arhimaga, i neoprezno, ali bez zle namere. Ged je takođe radio i sa Velikim majstorom Prizivanja, ali ovaj je bio strog čovek, ostareo i ogrubeo od mračne veštine koju je predavao. On se nije bavio opsenama već pravom magijom - prizivanjem energije kao što su svetlost i toplota, i sile koja privlači magnet, i onih sila koje ljudi opažaju kao težinu, oblik, boju, zvuk: istinskih sila, nastalih iz neizmernih, ogromnih energija vaseljene, koje nijedan čovek ne može svojim vradžbinama da iscrpi ili im poremeti ravnotežu. Veštine kojima vremenaši i gospodari mora deluju na vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim učenicima, ali on im je po prvi put pokazao zbog čega pravi čarobnjak koristi takve vradžbine samo kad je potrebno, jer prizvati takve zemaljske sile znači promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju. "Kiša na Rouku može značiti sušu na Oskilu", govorio im je on, "a tiho i vedro vreme u Istočnom Prostranstvu može značiti nepogodu i propast na Zapadu, ako ne znate dobro u šta se upuštate." Ali, retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i živih ljudi i duhova umrlih, i prizivanje Nevidljivog, magije koje prestavaljaju vrhunac veštine Prizivara i moći maga. Jednom ili dvaput Ged je pokušao da ga navede da im nešto kaže o tim velikim tajnama, ali Veliki majstor je samo ćutao i posmtrao ga dugo i mrko, tako da je Gedu postalo neprijatno i nije više progovorio ni reč. Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje važnim vradžbinama kojima ih je učio Veliki Majstor Prizivanja. Određene rune, na određenim stranicama Knjige Predanja izgledale su mu poznate, iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi negda video. Bilo je o određenih rečenica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja, koje je nerado izgovarao. Za trenutak bi ga podsetile na senku u mračnoj sobi, na zatvorena vrata i na senke u uglu kraj vrata, koje pokušavaju da ga dohvate. Žurno bi potiskivao te misli i sećanja i nastavljao dalje. Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom, govorio je sam sebi, bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. Što više bude učio, to će se manje plašiti, i kad dostigne punu moć i postane Čarobnjak, neće više morati ničega da se plaši, ničega na svetu. U drugom mesecu tog leta škola se opet našla na okupu u Velikom zdanju, da proslavi Mesečevu noć i Dugu igru, koje su te godine padale jedna za

drugom, kao jedna proslava koja traje dve večeri uzastopce, što se događa jedanput u pedeset dve godine. Prve noći, najkraće noći sa punim mesecom u godini, frule su bez prestanka svirale napolju, u poljima, a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama, i pevanje se razlegalo nad mesečinom obasjanim vodama zaliva Rouk. Kada se u zoru rodilo sunce Pevači sa Rouka počeše da pevaju dugački ep Podvizi Eret-Akbe, koji je govorio o tome ako nekada behu sagrađeni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret-Akbe putovao od Prastarog ostrva, Eje, preko čitavog Arhipelaga i svih Prostranstava, dok se na kraju, na krajnjem Zapadnom Prostranstvu, na ulazu u Otvoreno more, nije sukobio sa ogromnim zmajem Ormom; njegove kosti i razbijeni oklop leže sad izmešani sa kostima zmaja na obali usamljenog Selidora, ali njegov mač, postavljen na vrh najvišeg tornja u Hevnoru, i danas gori crvenim plamenom kad sunce počne da zalazi iznad Unutrašnjeg mora. A kada pesma beše završena, poče Duga igra. Stanovnici grada, Veliki majstori, njihovi učenici i seljaci iz okoline, svi zajedno, i muško i žensko, uaigrali su kroz toplu prašinu i u sumrak pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali, uz udarce bubnjeva i pisak frula isvirala. Igrajući su krenuli pravo u more, obasjani svetlošću meseca koji je juče bio pun, i zvuci muzike stopiše se sa hučanjem ogromnih talasa. A kada se prva svetlost ukaza na istoku, vratiše se na obale i puteve; ali bubnjevi su bili umukli i samo su još frule zavijale tiho i prodorno. Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te noći: jedna ista igra, ista muzika kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima. Kada je prošla Duga igra, ljudi su većinom prespavali vasceli naredni dan, i uveče se opet iskupili da se najedu i napiju. Jedna grupa mladića, šegrta i črobnjaka-pripravnika, iznela je svoju večeru iz zajedničke trpezarije u dvorište Velikog zdanja, da tamo održi svoju malu gozbu: Več, Džasper i Ged su bili među njima, i još šestorica ili sedmorica drugih, kao i neki dečaci koji su privremeno bili pušteni iz Usamljene Kule, ker taj praznik beše izmamio napolje čaki samoga Kurremkermerruka. Svi su zajedno jeli, smejali se, i iz čiste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili čudo bez premca. Jedan je dečak osvetlio dvorište pomoću stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti; prelivale su se kao dijamanti i polovile polako, u isprepletenoj povorci između ljudi i pravih zvezda n anebu; dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena, a kegle su im odskakale u stranu ili bežale kad bi im se kugla približila; i sve to vreme Več je, ukrštenih nogu kao da sedi, lebdeo u vazduhu i jeo pečeno pile.

Jedan od mlađih dečaka pokušao je da ga svuče na zemlju, ali Več je samo odlebdeo na malo veću visinu, van domašaja, i mirno nastavio da sedu u vazduhu,smešeći se. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pileću koščicu, koja se pretvarala u sovu i hučeći odletala među isprepletena zvezdana svetla. Ged je za sovama ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju; i u trenutku kad bi dodirnule tle potajale su opet samo koščice i mrvice hleba, jer bi opsena prestajala da deluje. Ged takođe pokuša da se približi Veču u vazduhu, ali pošto nije znao ključnu reč magijske formule, morao je da se održava mašući rukama kao krilima, i svu su umirali od smeha gledajući ga kako čas uzleće a čas pada, lepršajući rukama. Nastavljao je da se ludira iz čistog zadovoljstva i da zabavi društvo; smejao se i sam zajedno s njima, jer posle one dve duge noći ispunjene igranjem, mesečinom, muzikom i magijom, bio je sav opčinjen i razdragan, spreman na sve. Na kraju se meko spustio na noge, odmah pored Žaspera, a Džasper, koji se nijednom nije glasno nasmejao, samo se malo odmakao, rekavši: "Jastreb, koji ne ume da leti..." "Zar Džaspers nije isto što i jaspis, dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puške, uz širok osmeh. "O, ti, blistavi dragulju među pripravnicima, o, ti, dijamante sa Hevnora, daj, zasvetlucaj nam malo!" Momčić koji beše napravio ona igrajuća svetla posla jedno da poigrava i svetluca Džasperu oko glave. Izgubivši doneklse svoju uobičajenu hladnokrvnost, Džasper se namršti, i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga. "Muka mi je od klinaca, galame i ludiranja", progunđa on. !Ako su ti potrebni tišina i turobnost", dodade jedan od mlađih dečaka, "tu ti je Kula, vrati se u nju." "A, šta ti zapravo želiš, Džaspere?" dobaci mu Ged. "Želim da budem u društvu sa sebi ravnima", odvrati Džasper. "Hodi, Veče. Neka se šegrti zabavljaju sa svojim igračkama." Ged se okrene i stade licem u lice prema Džasperu. "Šta to pripravnici imaju, a šegrti nemaju?" zapita on. Govorio je mirno ali svi dečaci se odjednom ućutaše, jer u njegovom tonu, kao i u Džasperovom, uzajamna mržnja beše izbila jasno i oštro, kao mač naglo isukan iz korica. "Moć", odreza Džasper. "Urdiću svojom moći sve što uradiš i ti, jedno po jedno." "Je li to izazov?" "Jeste,"

Več se, međutim, žurno spusti na zemlju i stade između njih, ljutita lica. "Dobro znate da nam je zabranjeno da se dadmećemo u magiji. Prestanite!" I Ged i Džasper su stajali ćutke, jer su i oni znali za taj zakon Rouka, a znali su i da Veča pokreće ljubav, a njih dvojicu mržnja. Ipak, bes im je bio samo osujećen, ali ne i stišan. Korakuvši malo u stranu, kao da se obraća samo Veču, Džasper reče, uz svoj hladni osmejak: "Mislim da bi trebalo da podsetiš svog prijtelja čobanina na zakon koji i njega samog štiti. Izgleda ljut. Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov? Izazov momka koji zaudara na koze, šegrta koji još ne zna ni Prvo pretvaranje?" "Žaspere", prosikta Ged, "otkud ti znaš šta ja znam?" Istoga časa, ne izgovorivši nijednu reč koja bi se mogla čuti, Ged, nestade, i nad njima stade da lebdi veliki soko, otvarajući svoj krivi kljun da krikne: to je trajalo samo trenutak, i već je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje, mračno gledajući u Džaspera. Iznenanđeni Džasper morao je da ustukne,ali i sada, slegnuvši ramenima, izgovorio je samo jednu reč: "Opsena." Ostali zažagoriše. "Nije to bila opsena", reče Več. "Zaista se pretvorio u sokola. A sada, dosta. Slušaj, Džaspere..." "Time je samo dokazao da je uspeo krišom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika, kad Veliki majstor nije pazio. Pa., šta? Hajde, nastavi samo, čobanine. Volim da gledam kako se uplićeš u vlastitu zamku. Što više pokušavaš da bude meni ravan, tim više se vidi kakav si zapravo." Na to se Več okrete od Džaspera i obrati se Gedu, sasvim tiho: "Jastrebe, budi čovek i prestani ti prvi... hajde sa mnom..." Ged pogleda u prijatelja i nasmeši se, ali sve što reče bilo je: "Pričuvaj mi Hoega, hoćeš li?" I on stavi Veču u ruke malog otaka, koji mu je, kao i obično, sedeo na ramenu. Životinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne, osim Geda,ali sada pređe kod Veča, i uspuzavši mu se uz ruku, šćućuri mu se na ramenu, ne skidajući blistave okice sa svog gospodara. "Tako." Ged se ponovo obrati Džasperu, mirno kao i maločas, "Čime ćeš pokušati da dokažeš da si bolji od mene, Džaspere?" "Ja to ne moram ničim da dokazujem, Čobanine. Ali, hoću. Daću ti priliku da ti dokažeš sebe. Zavist te izjeda kao crv jabuku. Hajde da isteramo tog crva. Jednom si se, na Okruglom brdu Rouku, hvalisao kako črobnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu. Pođi sada na Okruglo brdo i pokaži nam šta to oni rade. A posle toga, ako mi se bude htelo, pokazaću ti malo prave

magije." "Da, to bih voleo da vidim", odgovori Ged. Mlađi dečaci, navikli da ga vide da prasne na najmanji privid podsmeha ili uvrede, posmatrali su ga, iznenađeni njegovom mirnoćom. Več ga nije gledao iznenađeno, već sa sve većimstrahom. On pokuša još jednom da se umeša, ali DŽasper mu dobaci: "Okani se, Veče, šta ćeš, dakle, učiniti da iskoristiš priliku koju ti pružam, Čobanine? Hoćeš li nam prikazati neku opsenu, plamenu kuglu, vradžbinu kojoj se koze leče od šuge?" "Šta bi ti hteo da ti pokažem, Džaspere?" Stariji momak sleže ramenima. "Baš me briga. Hajde, prizovi duh nekog pokojnika!" "Hoću." "Nećeš". Džasper ga je netremice gledao u oči, a bes iznenada poče da se probija kroz dotadašnji njegov prezir. "Nećeš. Ne možeš. Samo lupetaš i pupetaš..." "Kunem ti se u vlastito ime, hoću!" Svi su za trenutak stajali kao zaleđeni. Otimajući se od Veča, koji pokuša da ga zadrži, Ged krupnim koracima pohita iz dvorišta, ne osvrćući se. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasiše se i popadaše. Džasper je još za trenutak oklevao, a onda krenu za Gedom. I ostali pohitaše za njima, tiho i bez reči, uplašeni i radoznali. Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao još gušći mrak u tami letnje noći, pre izlaska meseca.Već i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika čudesa delovalo je teško, kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina. Izašavši na jednu strminu, pomisliše kako korenje toga brda seže duboko, dublje od mora, sve do prastarog, nevidljivog, tajanstvenog ognja u srcu zemlje. Zaustaviše se, napokon, na istočnoj padini. Zvezde su nepomično visile nad vrhom brda, iznad njih. Nije se osećao ni dašak vetra. Ged odmače još nekoliko koraka uz brdo, iznad ostalih, i okrenuvši se, progovori snažno i razgovetno. "Džaspere, čiji duh hoćeš da prizovem?" "Čiji god hoćeš. Nijedan ti se neće odazvati." Džasperov glas je malo podrhtavao, valjda od besa. A Ged mu odvrati tiho, podrugljivo: "Bojiš li se?" Nije, međutim, sačekao odgovor, ukoliko ga je i bilo. Beše već potpuno prestao da obraća pažnju na Džaspera. Sada, kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka, mržnja i bes behu prestali, i umesto njim mu se javi

savršena sigurnost. Zašto bi on nekome zavidio? Znao je da je njegova moć, te noći, na tome mračnom, začaranom mestu, veća nego ikada; ispunjavala ga je čitavog, sve dok nije stao d drhti osećanjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. Sada je znao da je Džasper daleko ispod njega, da je poslan, možda, samo zato da bi ga večeras doveo na ovo mesto; da nije nikakav protivnik, već prosto oruđe za ispunjenje njegove; Gedove sudbine. Pod nogama je osećao korenove Brda kao se proteže duboko dole, u tamu, a iznad glave je video suve, daleke, zvezdane vatre. A u međuprostoru, sve što postoji bilo je njemu na raspolaganju. "Ne boj se", reče on, smešeći se. "Prizvaću duh jedne žene. Neka to bude Elfaran, lepotica iz Podviga Enlada." "Umrla je pre hiljadu godina, kosti joj leže duboko pod morej Eje, a možda nikada nije ni postojala." "Zar vreme i prostor znače nešto za mrtvaca? Zar Pesme lažu?" odvrati Ged, još uvek sa blagim podsmehom, a onda, rekavši, "Gledajte u prostor između mojih ruku, " okrenu im leđa i ukipi se. Širokim, laganim pokretom raskrili obe ruke; bio je to gest dobrodošlice, kojim prizivanje počinje. A onda progovori. Još pre više od vde godine bio je pročitao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi, i nikada ih posle toga nije izgovorio. Tada ih je bio pročitao u mraku. Sada, u mraku, kao da ih je ponovo čitao, na stranici koja se pred njim otvorila u noći. Ali sada je razumevao ono što čita, izgovarajući polako reč po reč, i kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima čini treba isplesti, glasom i pokretima tela i ruku. Dečaci su stajali i posmatrali ga bez reči, nepomično, i samo su pomalo drhtali; jer velike čini su počinjale da deluju. Ged je još uvek govorio tiho, ali izmenjenim glasom, sa prizvukom nekog dubokog pojanja, a reči koje je izgovorio bile su im nepoznate. Najzad, zaćuta. Iznenada se podiže snažan vetar i stade da huji kroz travu. Ged pade na kolena i viknu koa da nekoga zove. Potom pade ničice, raširenih ruku, kao da hoće da zagrli zemlju, a kada se opet uspravio na napetim je rukama držao nešto tamno, nešto toliko teško da je drhtao od napora, pokušavajući da stane na noge. Vreli vetar poče dazavija kroz uzburkanu travu na brdu. A ako su zvezde i dalje sijale, niko ih više nije primećivao. Reči magijske formule probijale su se između Gedovih usana, uz siktanje i mrmljanje, a onda on glasno povika: "Elfaran!" I opet viknu to ime. "Elfaran!"

Bezoblična, crna masa koju beše podigao raspuče se nadvoje. Polovine popadaše, a neki vretenasti zračak zasja mu između raširenih ruku - tinjava, obla svetlost koja se uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se pokrenu nekakav obris - ljudska prilika; neka visoka žena, okrenuta leđima, koja je gledala u njih preko ramena. Lice joj je bilo divno i tužno, i puno straha. Samo za tren beše zablistao taj duh. A onda mutni oval između Gedovih ruku postade sjajniji. Počeo jeda se širi i rasprostire, kao neki otvor u mračnoj zemlji i noći, kao da se takanje sveta odjednom rascepilo. I kroz njega zablista strhoviti sjaj. I kroz taj sjajni, iskidani prorez, izmiglji se nešto nalik na grudvu mraka, nešto hitro i jezivo, i baci se Gedu pravo u lice. Zateturavši se unazad pod težinom te spodobe, Ged ispusti kratki, promukli krik. Maleni otak, koji sve to posmatraše sa Večevog ramena, životinjica koja nema glasa, kriknu takođe i skoči, kao da hoće da napadne. Ged se sruči na zemlju, boreći se i koprcajući se, dok se svetleći procep u tami ovoga sveta širio i dalje iznad njega. Dečaci koji su sve to posmatrali utekoše, a Džasler se povi do zemlje,skrivajući oči od užasne svetlosti. Samo Več polete ka svomprijatelju. I zato samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda, razdirući mu telo. Bila je nalik na crnu zver, veličine malog deteta, iako se sve vreme nadimala i splašnjavala; i nije imala ni glave ni lica, već samo četiri šape sa kandžama, kojim aje grebala i razdirala. Več zajeca od užasa, a ipak ispruži ruke, pokušavajući da je otrgne od Geda. Ali pre nego što je i dotače ukoči se, ne mogavši da se pomakne. Nepodnošljiva svetlost poče da lebdi i razdire ivice sveta lagano se sastaviše. Neki glas je govorio u blizini, kao što šapće lišće i žubori vodoskok. Zvezde opet zasjaše, i trava na brdu obli se srebrom od mesečeve svetlosti koja se upravo pojavila. Rane na telu noći namah zaccceliše. Ravnoteža videla i tme opet je počivala, obnovljena i smirena. Zver-senka beše nestala. Ged je ležao na leđima, ruku raširenih kao da još uvek održava onaj gest dobrodošlice i poziva. Lice mu je bilo crno od krvi i na košulji su mu se videle velike, krvave mrlje. Maleni otak mu se šćućurio, drhteći pored ramena. A nad glavom mu je stajao starac čiji je ogratač bledo svetlucao pod mesečinom: Arhimag Nemerl. Srebrni vrh Nemerlovog štapa svetlucao je, nadnoseći se nad Gedove grudi.

Dodirnuo ga je nežno, samo jedanput, na mesu gde je srce, i jedanput po usnama; i dok je Nemerl nešto šaputao Ged se promeškolji, i usne mu se razdvojiše, dok se borio da udahne vazduh. I tada stari Arhimag podiže svoj štap, stavi ga vrhom na zemlju, i oslovni se svom težinom na njega, oborene glave, kao da se jedva drži na nogama. Več oseti da opet može da se kreće. Bacivši pogled oko sebe,, ugleda da behu pristigli i drugi, Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. Nijedan čin visoke magije ne može se izvesti a da takvi ljudi ne budu potaknuti; i imali su načina da stignu za tren oka kada je to potrebno, iako nijedan ne beše tako brz kao Arhimag. Sada već behu poslali po pomoć, i jedna grupa pođe s Arhimagom, a druga, Več među njima, odneše Geda u odaje Velikog majstora Travarstva. Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele noći na Okruglom brdu Rouka.Ništase ni za jezičak ne beše pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta. Nijedna senka ni ne pokuša da se prikrade pod mesečinom i potraži otvor kroz koji bi se povukla natrag, u svoje carstvo. Senka beše pobegla od Nemerla i od moćnih, nevidljivih čarobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okruženo i zaštićeno, ali je, ipak, ostala negde u svetu. Negde, u svetu, ona se krila. Da je Ged te noći preminuo, ona bi možda potražila vrata koja je on otvorio, i pošla za njim u carstvo smrti, ili bi se neopazice vratila tamo odakle je došla,ma gde to bilo; na to je Veliki majstor Prizivanja čekao i bdeo na Okruglom brdu Rouk. Ali, Ged je preživeo. Položili su ga u postelju u odaji za lečenje, i Veliki majstor Travarstva mu je stavio melem i previo rane koje je imao po licu, vratu i ramenima. Bile su to duboke, rascepljene i opake rane. Crna krv u njima se nije zgrušavala, već je stalno izvirala, uprkos bajalicama i kruškovom lišću obloženom paučinom koje je bilo stavljeno na njih. Ged je ležao oslepeo i onemeo od vatruštine, kao štap u tinjajućem ognju, i nije bilo te bajalice koja bi mogla da ohladi ono što ga je sagorevalo. Nedaleko odatle, u dvorištu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok, Arhimak je takođe ležao nepokretno, ali ohlađen, leden; na njemu su živele još samo oči, posmatrajući kako mesečinom obasjana voda pada po uskomešanom, mesečinom obasjanom lišću. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokušavali da ga leče. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili nešto između sebe, a zatim se opet okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. On je ležao nepomično, a