da sedne s druge strane ognjišta, njemu preko puta, i poče da kuvačaj za obojicu. Sneg je bio napadao,prvi te zime na nižim obroncima Gonta. Kapci na Ogionovim prozorima su bili čvrsto zamandaljeni, ali se ipak čuo vlažni sneg kako šušteći pada po krovu, i svuda oko kuće osećala se duboka mirnoća snežnog dana. Dugo su proveli tako, sedeći kraj vatre, i Ged je svom nekadašnjem učitelju ispričao sve što se dogodilo od kako je otplovio sa Gonta na lađi po imenu Senka, pre mnogo godina. Ogion mu nijedanput nije postavio neko pitanje, i kad je Ged završio, ostao je još dugo da sedi ćutke, utonuo u misli. Onda je ustao i stavio na sto hleb, sir i vino, pa su njih dvojica jeli. Kad su završili i soba bila raspremljena, Ogion progovori. "Gadne ožiljke nosiš, dečače", reče on. "Nisam dovoljno jak, ne mogu protiv te senke", odgovori Ged. Ogion zavrte glavom i opet poćuta izvesno vreme. Najzad ponovo progovori. "Čudno", reče on, "baš čudno. Imao si snage da vradžbinama nadjačaš zlog čarobnjaka u njegovom vlastitom carstvu, tamo na Oskilu. Imao si snage da se odupreš mamcu i da odbiješ napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. A na Pendoru si imao dovoljno snage da se suprostavić zmaju." "Na Oskilu sam imao sreće, a ne snagu", odvrati Ged, i opet zadrhta pri pomisli na smrtnu hladnoću nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona. "A što se tiče zmaja, njemu sam znao ime. Ali to zlo, ta senka koja me proganja,nema imena." "Sve ima svoje ime", napomenu Ogion, sa takvom sigurnošću da se Ged ne usudi da ponovi ono što mu beše rekao Arhimag Genšer - da su te zle sile, kao što je bila ona koju je oslobodio, bezimene. Zmaj od Pendora mu je, doduše, ponudio da mu otkrije ime senke, ali on nije mnogo polagao na tu ponudu, a nije verovao ni Seretinom obećanju da će mu Kamen reći ono što mu je bilo potrebno da zna. "Ako senka uopšte ima ime", reče on najzad, "sumnjam da će stati i kazati ga..." "Ne, to neće", odgovorio Ogion. "Ali, ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. A ipak ga je znala. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu, i to onim koje sam ti ga dao. Čudno, baš čudno..." On opet utonu u misli. Najzad, Ged prekide ćutanje. "Došao sam da tražim savet a ne utočište, Učitelju. Ne želim da senku navedem na tebe, a ona će se uskoro pojaviti, ako ostanem. Nekada si je izgonio iz ove iste sobe..."
"Ne; to je bilo samo njeno predskazanje, senka senke. Sada više ne bih mogao da je isteram. Sada to možeš samo ti." "Ali,ja sam bespomoćan pred njom. O, ima li gde neko mesto..." On umuknu još pre nego što je izgovorio svoje pitanje. "Nema mesta na kome bi bio nezbedan", nežno mu odgovorio Ogion. "I nikada se više nemoj pretvarati u nešto drugo, Gede. Senka želi da uništi tvoje istinsko biće. Skoro je i uspela, kad te je naterala da se pretvoriš u biće sokola. Ne, zaista ne znam kuda treba da kreneš. Ali, nagađam šta bi trebalo da uradiš. I teško mi je da ti kažem." Gedovo ćutanje je prosto vapilo za istinom, i Ogion napokon izgovori. "Moraš se okrenuti." "Okrenuti se?" "Ako nastaviš i dalje napred, ako i dalje budeš bežao, kud god utekneš naići ćeš na zlo i na opasnost, jer ono te goni pred sobom, ono bira za tebe put kojim ćeš ići. Moraš ti početi da biraš. Moraš ti potražiti ono što tebe traži. Umesto da budeš lovina, postani ti lovac." Ged ostade bez reči. "Na izvoru reke Ar dao sam ti ime", nastavi mag, "reke koja se spušta sa planine prema moru. Čovek želi da sazna kuda vodi njegov put, ali neće to nikada znati ako se ne okrene i ne vrati svojim počecima i te početke ne zadrži u svome biću. Da ne bi postao iver koji bujica baca i nosi tamo-amo, on mora postati bujica sama, i to čitavim vodotoko, od izvora do uvira u more. Vratio si se na Gont, i vratio si se meni, Gede. A sada se okreni, i potraži izvor, i ono što leži ispred tog izvora. Tu leže tvoja nada i tvoja snaga." "Tu, Učitelju?" zapita Ged, a glas mu je bio ispunjen strahom. "Gde je to tu?" Ogion nije odgovorio. "Ako se okrenem", progovori Ged, pošto je opet proteklo izvesno vreme, "ako, kao što ti kažeš, od lovine postanem lovac, mislim da lov neće dugo trajati. Pa ona jedini i želi da se sretnemo licem u lice. I već je dvaput uspela u tome, i već me je dvaput pobedila." "Treći put je magijski", odvrati Ogion. Ged se ushoda po sobi gore-dole, od ognjištado vrata, od vrata do ognjišta. "A ako me potpuno pobedi", nastavi on, prepirući se možda sa Ogionom, a možda isa samim sobom, "preoteće moje znanje i moju moć, i iskoristiće ih. Za sada ona ugrožava samo mene. Ali ako uđe u mene i zaposedne me,
preko mene će moći da učini ogromna zla." "Tako je. Ako te pobedi." "Ipak, ako opet pobegnem, ona će me sigurno opet pronaći... A svu svoju snagu trošim na bežanje." Ged je još malo hodao, a onda se naglo okrenu i, krenuvši pred maga,svečano izreče: "Hodio sam rame uz rame sa velikim čarobnjacima i živeo sam na Ostrvu mudraca, ali ti si mi jedini i istinski učitelj, Ogione." Izgovorio je to s ljubavlju i pun neke svečane radosti. "Dobro", reče Ogion. "Sada si to shvatio. Bolje ikad nego nikad, Ali, na kraju ćeš ti meni postati učitelj." On ustade i podloži vatru dok se nije sasvim razbuktala, obesi nad nju čajnik da provri, i,navlačeći kožuh, izjavi: "Moram napolje da se pobrinem za koze. Pazi na čajnik, dečko." Kada se vratio, sav napudran snegom i otresajući ga topotanjem nogu sa svojih čizama od jareće kože, držao je u ruci dugački, grubo otesani kolac od tisovine. Do kraja tog kratkog zimskog popodneva i opet, posle večere, ostao je da sedi radeći uz svetlost lampe, obrađujući kolac nožem, kameniom plavcem i bajalicama. Mnogo puta je rukama prevlačio preko drveta, kao da traži neki nedostatak. Često je, radeći, tiho pevušio, Ged ga je slušao, još premoren, i kad mu se prispavalo učini mu se da je opet mali dečko u veštičjoj kolibi u selu Devet jova, da je napolju snežna noć a kolibaosvetljena vatrom,zagušljiva od mirisa trava i dima, i da mu um pliva, plusneno, dok sluša dugo, tiho pevuckanje bajalica i pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobeđivli, ili gubili,nekada davno, na dalekim ostrvima. "Evo", reče Ogion i pruži mu završen štap. "Arhimag ti jedao tisovinu,dobro je izabrao, i ja sam ostao pri njegovom izboru. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za strele, ali ovako je bolje. Laku noć, sinko." Kada je Ged, koji nije uspeo da nađe reči zahvalnosti, nemo krenuo ka svojoj sobici-niši, Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao, toliko tiho da ga Ged nije mogao čuti: "Srećan ti let, sokole moj mladi!" U mrazovitu zoru, kad se Ogion probudio, Ged je već bio otišao. Ostavio je za sobom samo poruku napisanu na način čarobnjaka,srebrnim runama na kamenu ognjišta, koje su izbledele i počele da nestaju još dok ih je Ogion čitao: "Učitelju, ja odoh u lov."
8. LOVAC Ged beše udario niz drum koji je vodio od Re Albija još pre pozne zimske zore, i pre nego što je otkucalo podne već je bio u pristaništu Gonta. Ogion mu je bio dao pristojne gontijske čakšire, lanenu košulju i kožni kaputić, da ih obuče umesto onih gizdavih haljina sa Oskila, ali Gedje, zbog putovanja po zimi, ipak zadržao gospodski ogrtač, postavljen krznom pelavija. Tako zaogrnut, i noseći u rukama samo crni štap visok koliko i on sam, prošao je kroz gradsku kapiju, a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu morali dvaput da pogledaju da bi videli da je čarobnjak. Uklonili su koplja u stranu i bez pitanja ga pustili da uđe, prateći ga pogledom dok je odmicao niz ulicu. Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kreće na sever ili na zapad, u pravcu Enlade, Andrada, Oraneje. Svuda su mu odgovorili da nijedan brod neće krenuti iz pristaništa u ovo vreme, tako blizu Sunčeve povratnice, a u Pomorskom esnafu mu još rekoše da po ovom prevrtljivom vremenu čak ni ribarski čamci ne izlaze na more dalje od Stražarnih stena. Ponudili su mu da ruča, na bedemima Pomorskog esnafa; čarobnjak,naime, retko kada mora da traži ručak. Posedeo je malo u društvu nosača, brodskih dvodelja i vraća-vremenaša, uživajući u njihovim sporim,oskudnim razgovorima, u njihovom mumlavom gontijskom govoru. Žarko je želeo da ostane ovde, na Gontu, da se okane čarobnjačkog zanata i pustolovina, da zaboravi na moć i užase i živi u miru, kao običan čovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji. To mu je bila želja, ali volja mu je bila drugačija. Nije se dugo zadržao u Pomorskom esnafu, niti u gradu, nakon što je video da u luci neće naći nijedan brod. Krenuo je peške duž obale zaliva sve dok nije naišao na prvo seoce severno od grada Gonta, i tu počeo da se raspituje kod ribara, dok se konačno nije javio jedan koji je imao čamac na prodaju. Ribar je bio strog i namršten starac. Njegov čamac, dvanaest stopa dugačak i građen na preklop, bio je toliko istrošen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi, ali on ipak zatraži visoku cenu za njega: bajalica za jednogodišnje obezbeđivanje od svih pomorskih opasnosti, za njega, za njegov čamac i njegovog sina. Jer, ribari sa Gonta se ne plaše ničega, čak ni čarobnjaka; samo mora. Ta bajalica obezbeđenja od mora, koju su visoko cenili u severnim
delovima Arhipelaga, nikada još nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa; ali ako je ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su čamci i koliko su moreplovci vešti,onda može da koliko-toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. Ged je dobro i pošteno izveo bajalicu, radeći na njoj čitave noći i sledećeg dana, ne izostavljajući ni najmanju sitnicu, spokojno i strpljivo, iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mračnim putevima, pokušavajući da predvidi u kom obliku će se senka sledeći put pojaviti pred njim, i kda i gde. Kada je bajalica bila završena i čini bačene, bio se već veoma umorio. Tu noć je prespavao u kolibi jednog ribara, u visećoj mreži od kitovih creva, i ustao u zoru, zaudarajući poput osušene haringe, i sišao na molo ispod Stene Katnort, gde je ležao njegov čamac. Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta, nečujno, počela da raste na njegovom dnu. Uskočivši u čamac, lako, poput mačke, Ged ispravi isušene daske i zarđale kuke, koristeći se i oruđem i vradžbinama, kao što je nekada radio sa Pečvarijem na Donjem Torningu. Seljaci se ćutke okupiše, ne baš suviše blizu, da posmatraju njegove vešte ruke i slušaju tiho pevanje. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja, sve dok čamac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. A onda je štap koji mu Ogion beše napravio podigao umesto katarke i učvrstio pomoću vradžbina u tom položaju, a popreko, preko njega, postavio motku od čvrstog i zdravog drveta. Sa te motke, odozgo naniže, istakoa je na razboju od vetra magijsko jedro, četvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad njihovih glava. Zatim, stojeći pored katarke, Ged zazva blagi magijski vetar. Brodić krenu po vodi, okrećući se ka Stražarnim stenama, na izlazu iz zaliva. Kada zanemeli ribari ugledaše kako taj probušeni čamčić jezdi po moru, nošen jedrima poput vilinog konjica koji je razvio krila, ote im se uzvik divljenja, i ispratiše ga vikom i osmesima, trupkajući promrzlim nogama, na ledenom vetru koji je duvao obalom; i Ged, osvrnuvši se za trenutak,ugleda ih tamo, kako ga bodre, ispod mračne, izbrazdane gromade Stene Katnorta, iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u oblacima. Odjedrio je preko zaliva i izišao na Gontsko more između dve Stražarne stene, gde onda postavi kurs na severozapad da bi prošao severno od Draneje, vraćajući se istim putem kojim je i došao. Nije u tome bilo nikakvog plana, niti strategije, prosto je hteo da se vrati istim putem. Prateći sokolov let kroz dane i vetrove Oskila, senka je možda skretala, a možda je
i došla pravolinijski - ko je to mogao da zna? Ali, ukoliko se nije opet potpuno povukla u carstvo snova, nikako nije mogla da promaši Geda, koji je dolazio otvoreno i preko otvorenog mora, njoj u susret. Kad već mora da se sretne s njom, želeo je da to bude na morskoj pučini. Nije bio sasvim siguran zbog čega, ali plašio se da se opet sretne s njom na kopnu. Iz mora su se javljale oluje i čudovišta, ali ne i zle sile: potiče od zemlje. I ne postoji ni more ni bilo kakva voda, rečni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio. Smrt je sušno mesto. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine, ta opasnost i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane, čak i prednosti. I kada se bude konačno susreo sa senkom u poslednjem činu svoga ludila, mislio je, možda će napokon i on uspeti da zgrabi to čudovište onako kako je i ono zgrabilo njega, i da ga težinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvuče dole, u tamnu morsku dubinu, iz koje se, tako držana, nikada više neće moći da uzdigne. I tako će na kraju, svojom smrću, uništiti i zlo koje je za života oslobodio. Jedrio je preko uzburkanog mora, nad kojim su nisko visili oblaci, lebdeći unaokolo kao ogromni velovi tuge. Sada više nije pokretao magijski vetar, već se koristio običnim, prirodnim vetrom, koji je oštro duvao sa severozapada; i dokle god je, šapnuvši s vremena na vreme samo jednu jedinu reč, uspevao da održi svoje magijom istkano jedro da se ne razvije, ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. Da se nije koristio tom magijom, ima bi velike muke da na onako uzburkanom moru održi kurs svom trošnom i naherenom brodiću. Putovao je, tako, oštro motreći na sve strane. Ribareva žena mu je bila dala dve vekne hleba i krčag vode, i posle nekoliko sati, kad je prvi put ugledao Greben Kembera, jedinog ostrvceta između Gonta i Oraneje, najeo se i napio, sećajući se za zahvalnošću ćitljive gontijske žene od koje beše dobio hranu. Nastavio je mimo maglovitog obrisa ostrvca, skrećući sada već malo više na zapad, broz vlagu koja je sipila unaokolo i koja je na kopnu lako moga biti retka susnežica. u grobnoj tišini koja je vladala morem čulo se samo tiho škripanje brodića, i blago žuborenje talasa oko njegovog pramca. Nije bilo nijednog čamca da ga mimoiđe, ni ptice da proleti. Ništa se nije kretalo sem večito uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom, oblaka kojih se sećao kao kroz maglu kada je, u obličju sokola, leteo na istok, istim putem kojim je sada išao na zapad; i tada je gledao pod sobom sivo more, isto kao što je sada, nad sobom, gledao sivo nebo.
Kad je pogledao unaokolo, nije video ništa ispred sebe. ustao je, promrzao i zamoren od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak. "Hajde, dođi", promrlja, "dođi, šta čekaš, Senko?" Nije bilo odgovora; u crnoj magli i među talasima nije se pokrenulo ništa još crnje. Ipak je postojao sve više i više siguran da nije daleko od njega, sledeći na slepo svoj stari trag. I odjednom povika: "Evo me, ti sam ja, Ged, Jastreb, i prizivam svoju senku!" Brod zaškripa, talasi zažamoriše, vetar tiho zviznu u belom jedru. Prolazili su minuti. Ged je još čekao, ruke oslonjene na katarku od tisovine, pogleda netremice uprtog u kišicu koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem, dolazeći sa severa. I dalje su prolazili minuti. I tada, daleko nad vodom, pod kišom, ugleda senku kako muse približava. Bila je potpuno iskoristila telo veslača sa Oskila, Skiorha, i sada ga više nije pratila kroz vetar i preko mora u vidu gebeta. Niti je imala ono obličje zveri, u kojem ju je prvi put ugledao na Okruglom brdu Rouka, i koje ga je pratilo u snovima. Ali, sada je ipak imala određeno obličje, čak po danu. Proganjajući Gedai boreći se s njim na pustari,iscrpila je nešto moći iz njega, usisavši je u sebe; a moguće da je i da joj je njegovo prizivanje, glasno i na dnevnoj svetlosti, dalo ili nametnulo izvestan oblik i sličnost. u svakom slučaju sada je već donekle lilila na čoveka, iako nije bacala senku, pošto je senka bila ona sama. I tako mu se približavala preko mora, iz Čeljusti Enlada u pravcu Gonta, nejasna, loše uobličena prilika, koja je oprezno koračala po talasima. žmureći na vetru, dok je prilazila; a ledene kišne kapi su prolazile kroz nju. Pošto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlošću, i pošto je on beše prizvao, Ged je ugleda pre nego ona njega. Prepoznao ju je, kao što bi ona prepoznala njega, među svim bićima, svim senkama. U užasnoj samoći zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono čega se bojao. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od čamca, a talasi koji su jurili ispod nje varali su mu vid; ali, ona je sve vreme i svaki put izgledala sve bliža. Nije mogao da pogodi da li se kreće ili stoji. Sada je već i ona njega ugledala. Iako nije mislio ni na šta drugo sem na užas i straj od njenog dodira, ledenog, crnog bola kroz koji mu je oticao deo života, ipak je stajao nepomično i čekao je. Iznenada,on glasno prizva magijski vetar, i on dunu snažno i naglo u belo jedro, i čamac poskoči i jurnu kroz talase pravo na ono što je lebdelo na vetru, tik iznad vode. U grobnoj tišini, lelujajući se, senka se okrenu i pobeže.
Pojurila je uz vetar, u pravcu severa. Uz vetar je krenuo i Gedov čamac za njom; hitra senka suprostavila se magijskoj veštini, a kišna oluja oboma. I mladić povika iz sve snage, bodreći svoj čamac, jedro i vetar i talase pred sobom, kao što lovac podstiče svoje pse kada vuk beži svima na očigled, i tako on unese u svoje magijom istkano jedro vetar što bi razderao svako jedro od obične tkanine i koji ponese njegov čamac preko mora kao što bi poneo pramičak pene otrgnut sa talasa, sve bliže i bliže onome što je bežalo. Sada se senka okrenula, praveći polukrug, i izgledajući istovremeno nekako zamagljena i rasplinutija, manje nalik na čoveka a više na dim nošen vetrom; krenula je u potpuno suprotnom pravcu, niz vetar, kao da beži u pravcu Gonta. Rukama i vradžbinama Ged okrenu svoj čamac, i on poskoči iz vode kao delfin i samo što se ne preturi u tom naglom zaokretu. Plovio je još brže nego malopre, ali senka mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva. Po leđima i levom obrazu tukla ga je kiša, pomešana sa sićušnim ledenim iglicama i susnežicom, tako da je mogao da visi samo na stotinu jardi pred sobom. Uskoro, čim je oluja postala malo jača,senka mu se sasvim izgubi iz vida. Ipak, Ged je bio siguran u njen trag, kao da prati trag neke životinje u snegu, a ne utvarnog bića koje leti nad vodom. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu, on je raspevani magijski vetar i dalje održavao u jedru, a pahuljice pene su letele na sve strane sa zatupaste prove čamca, koji je pljuskao po vodi od silne brzine. Dugo su lovac i njegova lovina održavali isto rastojanje i pravac, i dan poče da se gasi. Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi već nekoliko sati već odmakao južno od Gonta, i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu, ili možda, čak i mimo njih, ka otvorenom Prostranstvu. Nije bio siguran, ali, nije ga ni bilo briga. Lovio je, jurio za plenom, a strah je bežao pred njim. Odjednom, ona na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. Obični, ovozemaljski vetar počinjao je da slabi, a ledena susnežica,nošena olujom, beše ustupila mesto velikim, iskidanim oblacima hladne magle, koja je postajala sve gušća. Kroz tu maglu spazio je za trenutak senku, koja je bežala nešto malo udesno od njegovog kursa. On se obrati sa nekoliko reči vetru i jedru, okrenu krmu i polete za njom, iako je to opet postalo praćenje na slepo; magla se brzo zgušnjavala, ključajući i komešajući se na mestu gde se sukobljavala sa magijskim vetrom, obmotavajući se ponovo svuda oko čamca, bezoblična belina koja je prigušivala i svetlost i zvuk. Ali, čim
je progovorio prvu reč bajalice za razvedravanje Ged opet ugleda senku, još s desnestrane u odnosu na njegov kurs, ali veoma blizu, i sporu. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica, ali je ipak imala ljudski oblik, iako izobličena i stalno se menjajući, baš kao senka nekog čoveka. Ged još jedanput naglo zaokrenu brod, misleći da je pregazio svog neprijatelja; ovaj nestade istog trenutka, ali Gedov brod nalete na zemlju, udarivši u punoj brzini o stenoviti sprud, koji nije stigao da vidi, zbog magle. Gotovo da je sleteo iz čamca u vodu; ali, ipak se na vreme uhvatio za štap-katarku, pre nego što ga je pogodio drugi ogromni talas. Bio je zaista ogroman, i povukao je mali čamac natrag u vodu da bi ga odmah zatimsilovito tresnuo natrag o stenu, kao što čovek podiže u vazduh i razbije o zemlju puževu kućicu. Čvrst i pun čarobne moći bio je štap koji je Ogion napravio. Nije se slomio, već je plovio po vodi uspravno, kao osušeno stablo. Ged ga je još držao u rukama kad su ga talasi opet se vraćajući od plićaka, povukli sa sobom, tako da se našao u dubokoj vodi i bio spasen od udarca o stenu, bar dok se talas opet ne vrati. Zaslepljen solju i zagušen vodom, borio se da održi glavu iznad površine i da se odupre strahovitom kretanju mora. Malo postrani od stene nalazilo se parče peskovite obale, koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok je pokušavao da otpliva u stranu, van domašaja sledećeg nadolazećeg talasa. Svom svojom snagom i uz pomoć čarobne moći štapa borio se da stigne do te peskovite obale. Ali, nikako da joj se približi. Nadolaženje i povlačenje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu dole-gore, a hladnoća duboke vode izvlačila mu je veoma brzo toplotu iz tela, iscrpljujući ga, tako da na kraju više nije bio u stanju da pokreće ruke. Beše već izgubio iz vida i stene i peskovitu obalu, i više nije ni znao u kom pravcu gleda. Jedino su se vodene mase valjale oko njega, ispod njega, iznad njega, zaslepljujući ga, daveći ga, potapajući ga. Veliki talas, koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle, zgrabi ga, i pošto ga je jedno vreme kotrljao, izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak. Tu je ostao da leži. Još je s obe ruke stezao štap od tisovine. Manji talasi su ga čupkali, pokušavajući da ga opet niz pesak svuku u vodu, a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije poče da po njemu sipi ledena susnežica. Prošlo je mnogo vremena pre nego što se pokrenuo. Podigao se na ruke i kolena i polako stao da puže uz peskovitu obalu, što dalje od vode. Sada je
već bila mrkla noć, ali on nešto prošapta štapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. S njom kao vodiljom, nastavio je da se batrga, malo po malo, ka peščanim dinama. Toliko je sav bio izudaran, izlomljen i smrznut, da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomrčinu ispunjenu hujanjem i grmljavinom mora činilo nečim najtežim što je ikada morao da podnese. A jednom ili dvaput učini mu se da je strhovita buka mora ivetra zamukla, da se pesak pod njegovim rukama pretvorio u prah; ali, nije podigao glavu da se uveri, već je i dalje puzao, i nakon izvesnog vremena čuo je vlastito dahtanje, i opet osetio opaki vetar kako mu kišom šiba lice. Postojano kretanje mu, najzad, vrati malo toplote u telo, i kada se napokon uspuzao među dine, gde su naleti kiše nošene vetrom postali manje snežni, uspeo je da stane na noge. S novih nekoliko reči naterao je više svetlosti u svoj štap, jer je svuda oko njega bilo mračno kao u rogu; potom produži, poštapajući se, spotičući se i zastajući, otprilike još pola milje dublje u kopno. i tada, na uzvišici jedne dine, ponovo začu more, opet glasnije, ali ne iza sebe, već ispred, to su se dine počele spuštati ka drugoj obali. nije se, dakle, nalazio na ostrvu, već na običnom grebenu, komadaću peska sred ogromnog okeana. Bio je isuviše iscrpljen, da bi pao u očajanje, ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako stajao, izbezumljen, oslonjen na štap, čitavu večnost. onda se s mukom okrenuo na levo, tako da bar okrene leđa vetru, ako ništa drugo; i vukući noge kroz pesak siđe niz visoku dinu, tragajući za nekom pećinom ili jamom među uzburkanom i zaleđenom morskom travom, da makar zakloni glavu. i kada je podigao svetleći štap, da bolje vidi šta se nalazi pred njim, ugledao je prigušene odbljeske na najudaljenojoj ivici domašaja njegove avetinjske svetlosti: drveni zid, mokar od kiše. Bila je to klibica, ili staja, malecka i nevešto sklepana, kao da je beše sagradilo dete. Ged zakuca štapom na niska vrata, ali ostadoše zatvorena. Ged ih odgurnu i uđe, presamićujući se gotovo na dvoje, da bi prošao kroz njih. Nije mogao da se uspravi ni kada se našao unutra. U ognjištu je tinjao ugalj, i pri tom svetlu Ged ugleda čoveka dugačke bele kose, koji se grčio od straha pribijen uz suprotni zid, i još nešto, nije mogao da pogodi da li muško ili žensko, koje je virilo, drhteći, iz gomile krpa ili odranih životinjskih koža, na podu. "Neću vam ništa", prošaputa Ged. Oni mu ništa ne odgovoriše. On ih malo bolje zagleda, jedno, pa drugo. Oči su im bile beslovesne od užasa. Kada je spustio svoj štap, ono stvorenje
ispod gomile krpa brzo sakri glavu, cvileći. Ged svuče svoj ogrtač,sav otežao od vode i leda, skinu se nag i zguri pored ognjišta. "Dajte mi nešto da se umotam", zatraži im. Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je potresala čitavo telo. Ako su ga i čuli, nijedno od staraca mu ne odgovori. On ispružiruku i uze neštosa gomile, koja je valjda bilaležaj - nešto što je pre mnogo godina možda bilo kozja koža, ali se sad sastojalo samo od dronjaka icrne masnoće. Ono što je bilo skriveno u krpama zaječa od straha, ali Ged ne obrati pažnju. Istrljavši se dobro i osušivši telo, on im se obrati šapatom: "Imate li drva? Hajde,stari, podloži malo. Muka mu je naterala da vam dođem, neću vam učiniti ništa nažao." Starac se ni ne pokrenu; posmatrao ga je sav obamro od straha. "Razumeš li me? Da li govoriš hardijski?" Ged za trenutak zastade, a onda zapita: "Kargad?" Na to starac odmah klimnu glavom, samo jedanput, kao tužna stara lutka na konopcima. Ali kako je to ujedno bila i jedina reč koju je Ged znao na kargijskom jeziku, njihov razgovor bi okončan pre no što je, zapravo i započeo... Pronašao je gomilicu drveta, naslaganog pored jednog zida,sam založio vatru,a onda mimikom zatražio vode, jer mu je bilo muka od one morske vode koje se beše nagutao, a uz to je i sav goreo od žeđi. Oprezno, i dalje gledajući u stranu, starac mu pokaza prstom na veliku školku,u kojoj su se nalazili komadići dimljene ribe. i tako, sedeći ukrštenih nogu pored vatre, Ged se napi vode i pojede malo ribe; a onda,čim povrati malo snage i sposobnostida misli, zainteresova se gde se nalazi. Čak i uz pomoć magijskog vetra nije mogao stići sve do Kargada,. Ostrvce mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima, istočno od Gonta, ali još uvek zapadno od Karego-Ata. Čudno da je na ovako malo i zabačenom mestu, na običnom peščanom sprudu, uopšte bilo ljudi; možda su bili prognanici; ali, bio je isuviše umoran da bi i dalje o tome lupao glavu. Stalno je okretao svoj ogrtač pored vatre. Srebrnasto krzno pelavija se brzo sušilo, i čim se vunena postava zagrejala i tek se malo prosušila, on se umota u njega i ispruži pored ognjišta. "Spavajte, jadnici", dobaci on svojim ćutljivim domaćinima, pa položi glavu na peščani pod i zaspa. Tri noći je proveo na tom bezimenom ostrvu, jer prvog jutra, kad se probudio, boleo ga je svaki mišić; imao je groznicu i bilo mu je muka. Proveo je čitav taj dan i sledeću noć ležeći kao klada u kolibici pored ognjišta. Kada se drugog jutra probudio, još jebio ukočen i sve ga je
bolelo,ali se bolje osećao. Opet se obukao u svoju odeću,ukrućenu od soli, jer nije bilo dovoljno vode da je opere, i, izašavši u vetrovito, oblačno jutro, stade da razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila. Bio je to stenovit i kamenit sprud, na najširem mestu otprileke milju širok, i nešto malo duži od toga, sa svih strana oivičen plićacima i grebenjem. Na sprudu nije raslo ni jedno drvo, niti žbun; ništa osim povijene morske trave. Kolibica je stajala u jednoj maloj uvali u peščanimdinama, i starac i starica živeli su u njoj potpuno sami, okruženi potpunom pustinjom od mora. Kolibica je bila sagrađena, ili, bolje rečeno, skrpljena, od naplavljenih grana i dasaka. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kišnica, u blizini kolibice, hranili su se ribom i morskim plodovima,svežim ili osušenim, i algama koje su rasle po stenju. Dronjave životinjske kože u kolibi, mala zaliha igala i udica od kosti, i upletene žile koje su služile umesto kanapa za udicu i fitiljenisu poticale od koza, kao što je Ged u početku mislio, već od pegave foke; i zaista, ovo je baš bilo mesto na koje bi foke dolazile leti da odgajaju mladunce. Ali, niko drugi sem nji. Starci se nisu bojali Geda zato što su mislili da je duh, ili zato što je čarobnjak,već prosto zato što je bio čovek. Zaboravili su da na svetu postoje i drugaljudska bića. Starčev natmureni strah nikako nije popuštao. kad god bi mu se učinilo da mu se Ged dovoljno približio da ga može dotaći, otšepesao bi u stranu, namršteno piljeći u njega preko ramena i zamršene, prljabobele brade. u početku bi starica zacvilela i sakrila se ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged učinio neki pokret; ali dok je ležao u grozničavom polusnu u mračnoj kolibi ugledao je kako se izvlači i čuči, žmureću u njega čudnim, beživotnim, a ipak čežnjivim pogledom; i posle nekog vremena donela mu je malo vode. Kada se uspravio u postelji da uzme od nje školjku,ona se toliko prepala da je ispustila, prosuvši svu vodu,a onda se zaplakala, i obrisala oči dugačkom, prosedom kosom. Sada ga je posmatrala doj je radio na obali, praveći novi čamac od ostataka starog, što ih je more nanelo na suvo, upotrebljavajući samo starčevu nezgrapnu, kamenu bradvu i bajalicu za vezivanje. Nije to bilo ni popravljanje a ni građenje novog čamca, jer nije imao dovoljno pravog drveta, i ono što mu je nodostajalo morao je nadoknaditi čistom čarolijom. Ipak, starica nije toliko gledala u njegov čudesni posao koliko u njega, istim onim žudnim pogledom. Kada je prošlo neko vreme, udaljila se, i ubrzo se vratila sa poklonom: šakom dagnji koje je sakupila na stenama. Ged ih je
pojeo onakve kave mu ih je davala, još vlažne od morske vode i sirove, i zahvalio joj se. Pošto je, izgleda,tako prikupila hrabrosti, ona ode u kolibicu i vrati se opet sa nečim u rukama, ovoga puta zavežljejem, umotanim u neku staru tkaninu. Stidljivo, ne skidajući pogled s njegovog lica, ona razmota zavežljaj i pruži mu da vidi ono što je bilo unutra. Bila je to dečja haljinica od svilenog brokata,sve izvezena morskim biserima, umrljanu solju, požutela od godina. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak koji je Ged poznavao; dvostruka strela Božanske Braće Kargada, iznad koje je stajala kraljevska kruna. Starica, naborana, prljava, odevena u nezgrapno sašivene fokine kože, pokaza prstom na svilenu haljinicu, zatim na sebe i nasmeši se; slatkim smeškom, bez ikakvog značenja, kao beba. Iz nekog skrivenog džepića, ušivenog na suknjici haljine, ona izvadi nešto majušno i pruži ga Gedu. Bio je to potamneli komadić metala, možda parče nekakvog polomljenog nakita, polukrug nečega što je verovatno bio prelomljeni prsten. Ged ga pogleda i htede da joj ga vrati, ali mu na pokretima pokaza da ga uzme; i nije se smirila sve dok ga nije uzeo; onda klimnu glavom i opet se nasmeši; darivala ga je. Ali, haljinicu je opet pažljivo zamotala u masne krpe i vukući noge otšelesala natrag u kolibu da sakrije tu divnu stvarčicu. Ged stavi prelomljeni prsten u džep svog kožnog kaputića sa gotovo isto tolikom pažnjom, jer mu se srce ispunilo sažaljenjem. Pogodio je da to dvoje mra da su deca neke kraljevske porodice iz kargadskog carstva; neki tiranin ili otimač prestola, koji se bojao da prolije kraljevsku krv, beše ih poslao još kao malu decu da budu bačeni na neko pusto ostrvce daleko do Karego-Ata, pa ako prežive - prežive. Dečak mora da je imao osam ili deset godina, a mala prinzeca je sigurno još bila lepa razvijena i otporna beba,odevena u haljinicu od svile i bisera; i preživili su, i ostali da žive, tako zajedno, četrdeset godina, pedeset godina, potpuno sami na steni usred okeana, princ i prinzeca carstva Samoće. Ali šta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila tačna saznao je tek kada ga je, godinama kasnije, traganje za Prstenom Eret-Akbe odvelo do carstva Kargda, i do grobnice Atuana. Treći dan njegovog boravka na ostrvu započeo je bledim, tihim izlaskom sunca. Bio je to dan Sunčeve povratnice, najkraći dan u godini. Njegov brodić od drveta i magije, otpadaka i čarolija, bio je spreman da isplovi. Pokušao je da objasni starcima da će ih rado povesti do bilo koje naseljene zemlje, Gonta, Spivija ili Torikla; ostaviće ih, čak, ako tako žele, i na nekoj
usamljenoj obali Karego-Ata, iako Kargijske vode nisu obećavale mnogo bezbednosti čoveku sa Arhipelaga, koji bi se usudio da uplovi u njih. Ali oni odbiše da napuste svoje pusto ostrvo. Starica kao da nije razumela šta znače njegovi pokreti ruku i tihe reči; starac je, međutim, razumeo, i odbio. Njegove uspomene na druge zemlje sada su se svodile još samo na detinje traume, pune krvi, divova i vrštanja; Ged mu je to jasno video na licu, dok je vrteo glavom i opet vrteo glavom. I tako Ged toga jutra napuni mešinu od fokine kože kišnicom iz bunara, i pošto staricima nije mogao drugačije da zahvali što su mu pružili malo vatre i drva, i pošto ni za staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao, učinio je za njih ono što je mogao i bacio čini na taj slankasti, nepouzdani izvor vode. Boda je smesta stala da navire kroz pesak, bistra i slatka kao da potiče iz nekog planinskog izvora na Gontu, i nikada više nije presušila. Zahvaljujući tome, to mesto na kome nema ničega sem kamenja i peščanih dina sada je uneto u kartu i ima svoje ime; mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. Ali kolibice više nema, i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje koje je tu provelo čitav život u usamljenosti i usamljeno i umrlo. Ostali su skriveni u kolibici, kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod sa peskovitog, južnog kraja ostrva. Pustio je da zemaljski vetar, koji je ravnomerno duvao sa severa, nadme njegovo jedro od magijskog tkanja, i brzo se udaljio preko mora. Ovo traganje po moru bilo je zaista neobično, jer, kao što je Ged dobro znao, on je tu bio lovac koji nije znao ni šta lovi, ni gde bi to, u čitavom Zemljomorju, moglo tog časa biti. Mora loviti po instinktu, na slepo, na sreću, kao što je i ono njega lovilo. Svako od njih dvoje bilo je slepo za ono drugo. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke, baš kao što su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. Ged je bio siguran samo u jedno: da je ovoga puta zaista on taj koji je lovac, a ne onaj koga love. Jer, kada ga je onmomad senka prevarom nasukala na stene, mogla je da radi s njim šta joj je volja sve vreme dok je onako ležao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na peščanim dinama; ali, nije iskoristila tu priliku. Prevarila ga je i smesta pobegla, ne usudivši se da se opet suoči s njim. Po tome je video da je Ogion bio u pravu: senka ne može da se hrani njegovom moći dokle god on bude okrenut protiv nje. Mora, dakle, i dlje biti protiv nje, goniti je, premda joj se trag već zameo u širokom moru, a on se nije mogao upravljati ni po čemu, sem po nadi da će mu zemaljski vetar
koji je duvao na jug doneti sreću, i po nekom nejasnom predosećanju da je najbolje da se kreće u pravcu juga ili istoka. Pre nego što je pala noć ugledao je sa leve strane daleke, nejasne obrise nekog velikog kopna, koje mora da je bilo Karego-At. Bio je tačno na morskim saobraćajnicama tog varvarskog naroda. Napregnuto je osmatrao, ne bi li ugledao neki dugovati kargijski brod ili galiju; i sećao se, doj je jedrio kroz večernje rumenilo, onoga jutra u selu Deset jova, dok je još bio dečak, ratnika sa perjanicoma, vatre, magle. I dok je mislio na taj dan, odjednom mu puknu pred očima, uz strahoviti mir u srcu, da ga je senka prevarila njegovom vlastitom varkom, da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je dovlači iz njegove vlastite prošlosti, i pomoću nje mu onemogućila da predvidi opasnost i prevarom ga namamila u smrt. Zadržao je kurs ka jugoistoku, i kopno mu nestade s vidika kada je noć prešla preko istočne ivice sveta. Doline talasa su već bile ispunjene mrakom,dok su im se vrhovi blistali održavajući jasnu, rumenu svetlost sa zapada. Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu, kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva koji se mogao setiti,jer te se pesme pevaju na praznik Sunčeve povratnice. Glas mu je bio jasan, ali se ipak jedva čuo u ogromnoj tišini morskog prostranstva. Noć je stigla veoma brzo, a s njom i zimske zvezde. Nije ni trenuo te najduže noći u godini, posmatrajući zvezde koko ase penju nebeskim svodom dolazeći njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne; i sve vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu, preko nevidljivog mora. Uspevao je da zaspi tek s vremena na vreme, i odmah se trzao. Čamac kojim je plovio nije, u stvari, bio nikakav čamac, već nešto polu-vradžbina polu drveni otpaci i naplavine, koje bi se, raspale i raštrkale po vodi, kao i sve druge male naplavine. Jedro, takođe, budući da je bilo istkano od vetra i magije, ne bi dugo izdržalo ako on zaspi, već bi se samo pretvorilo u dašak vetra. Gedove su vradžbine bile delotvorne i snažne, ali kada se primene na tako malo opipljive materije, kao što su bili ti komadići drveta, moć koja ih održava mora stalno da se obnavlja i podstiče; eto, zato nije smeo da zaspi. Lakše i brže bi se kretao da se pretvorio u sokola ili delfina,ali Ogion mu beše savetovao da se više ne pretvara u druga obličja, a on je već naučio da ceni Ogionove savete. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se kretale ka zapadu, a duga noć je sporo proticala,dok se napokonprvi dan nove godine nije zasvetleo nad čitavim morem.
Ubrzo nakon sunčevog izlaska ugledao je ispred sebe kopno, ali je sporo nepredovao k njemu. Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. On podiže malo magijskog vetra u svoja jedra, tek toliko da ga dotera do kopna. Pri pogledu na njega opet se u njemu javi strah, parališući užas, koji ga je navodio da se okrene, da pobegne. Ali on nastavi da sledi taj strah onako kako što lovac sledi tragove divljači - široke, ravne tragove medveđih stopala iznad kojih se vide otisci kandži, koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega iz šumskog gustiša. Jer, sada je bio sasvim blizu; osećao je to. Bilo je to neobično kopno, koje se sve više uzdizalo nad vodom, onako kako mu se približavao. Ono što je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac, izdelilo se postepeno na nekoliko strmih vrhova, možda čak i više ostrva, između kojih je more teklo uzanim kanalima. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na Rouku, ali one su prikazivale uglavnom Arhipelag i unutrašnja mora. Ali on se sada nalazio izvan tog područja, u Istočnom Prostranstvu, i nije bio u stanju da pogodikoje je to ostrvo. Ali, nije mnogo ni lupao glavu o tome. Jer, pred njim je ležao strah; vrebao je na njega ili želeo da mu umakne kroz šume i padine ostrva, dok je on išao pravo k njemu. Sada su se mračne i šumom okrunjene okomite stene već visoko nadnosile iznad njegovog broda, a pena talasa što su se šušteći razbijali o kreštavu obalu, poput pahuljica i lupkala, o jedro, dok ga je magijski vetar pronosio između dva ogromna rta u moreuz, u morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva, uzana koliko za dužinu dve galije postavljene popreko. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komešalo oko strmih obala. Nije bilo peščanih žala, jer stene su se spuštale okomito pravo u vodu, koja je bila tamnija zbog njihove senke. Nije bilo vetra, nije se čuo ni jedan jedini šum. Senka ga je, jednom, prevarom namamila u pustare Oskila; zatim ga je prevarom namamila da se u magli nasuče na stenje; hoće li ga prevarom namamiti na nešto i po treći put? Da li je on to doterao nju ovamo, ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. Znao je samo da ga raspinje strah, i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono što beše naumio: uloviti zlo, progoniti svoj strah sve do njegovog izvorišta. Krmanio je brodom veoma oprezno, motreći ispred sebe, iza sebe, uz stene, niz stene, s obeju strana. Sunce novog dana beše mu ostalo iza leđa, osvetljavajući
otvoreno more. Ovde je sve bilo u mraku. Otvor kojim je ušao u moreuz, sada, kada se osvrnuo za sobom, bio je nalik kakvim osvetljenim ulaznim vratima. Zid od kamena se dizao više i sve više dok se približavao korenu planina iz kojeg behu iznikle, dok je vodenastaza postajala sve uža. Ošto je motrio ispred sebe, u mračni prorez, i levo i desno, uz ogromne, pećinama izbušene i lavinama obrušene padine na kojima se bilo zgurilo drveće sa korenima do pola u vazduhu. Sve je mirovalo, kao zaleđeno. Sada se već približavao kraju morskog kanala, na kome se uzdizala visoka, izbrazdana, beličasta kamena gromada, o koju se poslednji talasići malaksalo lupkali, svedeni na širinu običnog potočića. Obrušeno stenje i istrulela stabla i korenje kvrgavog drveća ostavljali su mesta tek da se jedva prođe. Klopka: mračna klopkapod korenovima neme planine, i on se našao u njoj. Ništa se nije micalo ni ispred njega, ni iznad njega. Sve se ukočilo, kao mrtvo. Više nije mogao dalje. Počeo je da okreće čamac da se vrati, pažljivo radeći bajalicama i veslom, da ne bi udario o podvodne stene,ili se upetljao u zamršeno korenje i granje, sve dok mu pramac nije ponovo gledao ka izlazu; i baš kada se spremao da podigne vetar koji će ga vratiti istim putem kojim je i došao, reči bajalice mu zastadoše u grlu, a srce mu se namah sledi. Osvrnuo se i pogledao. Senka je stajala u čamcu iza njega. Da je zakasnio samo za trenutak, bio bi izgubljen; ali, bio je spreman, i on se baci da zgrabi to što je lelujalo i podrhtavalo, tako reći nadohvat ruke. Tu mu više neće pomoći nikakva čarolija, već samo vlastito telo, živo telo protiv neživog. Napao je nemo, bez reči, i bord se, usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. A bol mu probode ruku i grudi, tako da za trenutak izgubi dah; ispuni ga neka ledena groznica i oči mu izgubiše vid; ipak, u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ničega - tama, vazduh. Spotače se, posrnu, zgrabi katarku da se zadrži, i svetlost mu se uz eksploziju vrati u oči. On ugleda kako se senka drhteći, plaho udaljava od njega i skuplja,a onda se odjednom proteže u neizmerne visine, daleko iznad katarke, iznad njega samog. A onda kako se, poput crnog dima na vetru, skuplja u kolut i beži, potpuno bezoblična, niz vodenu stazu ka sjajnoj kapiji na ulazu, između dve stene. Ged klonu na kolena. Maleni, čarolijama skrpljeni brod opet se uspravi, i uz ljuljanje se postepeno sasvim umri, plutajući po uzburkanim talasima. On se spusti na njegovo dno, obamro, bez ijedne misli u glavi, boreći se da
udahne vazduh, sve dok ga hladna voda koja mu je navirala ispod šaka ne upozori da mora da se pobrine za čamac, jer su čini koje su ga držale vezanog u celinu bile oslabile. Ged ustade, pridržavajući se za štap-katarku, i ponovo, što je bolje mogao, istka čini vezivanja. Bio je sav smrznut i iscrpljen; ruke i noge su ga ljuto bolele, i u njemu nije bilo ni trunke moći. On požele da legne odmah tu, na tom mračnom mestu gde se sastaju more i planina, i da spava, spava, ljuljuškajući se na nemirnoj vodi. Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka možda upotrebila protiv njega dok je bežala, ili zbog ljute hladnoće njenoga dodira, ili je to, jednostavno, bila posledica izgladnelosti, nispavanosti i opšte slabosti; tek, borio se protiv iscrpljenosti jedva primoravši samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da krene niz mračni morski rukavac u pravcu u kojem beše pobegla senka. Strah je bio potpuno iščezao. Ali, beše iščezla isva radost. Više to nije bio lov. Više nije bio ni lovac ni lovina. Sreli su se i dodirnuli po treći put; on se svojevoljno okrenuo prema senci, želeći da je uhvati svojim živim rukama. Nije je uhvatio, ali je zato između njih uspostavio vezu, lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. Više nije ni bilo potrebno da lovi senku, da ide njenim tragom, niti je njoj više vredelo da beži. Nijedno od njih dvoje više nije moglo da pobegne. Kada kucne čas njihovog poslednjeg sastanka, srešće se na istom mestu. Ali, do tog časa, i na drugim mestima, za Geda više neće biti mira ni spokoja, po danu ili po noći, na kopnu ili na moru. Sada je najzad saznao, i to saznanje mu je bilo teško, da njegov zadatak nikada nije bio da uništi ono što sam beše načinio, već da završi ono što je započeo. Isplovio je na pučinu između dve mračne okomitestene, i tamo, na morskim prostranstvima, blistalo je jutro, a povoljan vetar je duvao sa severa. Ispio je ono malo vode što mu beše preostalo u mešini od fokine kože, i okrenuo krmu da zaobiđe najzapadniji deo kopna, tako da je najzad dospeo u široki morski rukavac koji je ležao između tog ostrva i jednog drugog, zapadno od njega. Tek tada je prepoznao mesto, prisetivši se geografskih karata Istočnog Prostranstva. Bile su to šake - dva usamljena ostrva koje svoje prste-planine pružaju na sever, u pravcu zemlje Kargad. Prošao je između njih, i kako je popodne počelo da se smračuje zbog olujnih oblaka koju su stali da pristižusasevera, on priđe obali, na južnom primorju zapadnog ostrva. Video je da se tamo nalazi neko malo selo, iznad peskovitog žala gde se neki potok hitro uliva u more; nije ga mnogo brinulo
kako će ga tamo dočekati, samo da stigne do malo vode, toplote ognjišta i malo sna. Seljani su bili neotesani i stidljivi, prepali su se od čarobnjakačkog štapa, sumnjičavo zagledali nepoznato lice, ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je došao sasvim sam, preko mora, da se skloni od oluje. Dali su mu meso i pića do mile volje, podarili mu udobnost ognjišta i radost da opet čuje ljudske glasove kako govore njegovim, hardijskim jezikom, a na kraju - i to je bilo najbolje od svega - dali su mu tople vode da spere sa sebe hladnoću i morsku so, i postelju da u njoj zaspi.
9. IFIŠ Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj Šaci, oporavljajući se i pripremajući sebi brod koji neće biti od vradžbina i drvenih naplavina, već od čvrstog drveta, dobro učvršćenog kumama i klemama, sa vlastitom, masivnom katarkom i jedrom, tako da može i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. Kao većina brodića i čamaca na Severu i u Prostranstvima bio je građen na preklop, tako da su mu se daske trupa ukrštale ivicama jedna preko druge, i još bile uglavljene jedna u drugu, da konstrukcija bude što čvršća na otvorenom oru; svaki je delić na njemu bio čvrst i dobro napravljen. Ged mu još više ojača drvo duboko ga proževši činima,jer je očekivao da će tim bordićem morati daleko da stigne. Bio je sagrađen za dva do tri čoveka, a starac čije je vlasništvo bio rekao mu je da se on i njegova braća u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio. Za razliku od lukavog ribarasa Gonta, ovaj je starac, iz straha i poštovanja prema čarobnjaku, bio spreman da mu pokloni čamac. Ali Ged mu je ipak platio, onako kako to čarobnjaci rade, izlečivši ga od katarakta od kojeg je već trebalo da oslepi. A onda mu presrećni starac reče: "Zvali smo ovaj čamac Peščani moljac, ali ti mu daj ime Dalekovidi, i naslikaj mu dva oka na pramcu, i moja zahvalnost će kroz njih motriti i čuvati te od stenja i grebenja. Jer, već bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu, dok mi je ti nisi vratio." Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih šuma na Šaci Ged je obavio još neke poslove,, pošto mu se moć u međuvremenu vrtila. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje je poznavao dok je bio dečak u Severnoj dolini Gonta, premda su ovi bili siromašniji čak i od njih. S njima se osećao kao kod kuće, onako kako se nikada ne bi osećao na dvoru bogataša, i znao je, i ne pitajući ih šta ih tišti. Zato je činima izlečio ili zaštitio decu koja su bila kljasta ili nežnoga zdravlja, i povećao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama; upisao je runu Simn na vretena i razboje, na vesla i oruđa od kamena i bronze koje su mu donosili, da bi te stvari dugo radile kako valja; a runu Pirr zapisao je na njoj od požara, vetra i bezumlja. Kad mu je čamac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama sveže vode i sušene ribe, ostao je u selu još jedan dan, da njihovog mladog pevača nauči da peva Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. Brodovi sa Arhipelaga
retko su zalazili do Šaka; pesme spevane još pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima, a umirali su od želje da slušaju junačke pesme. Da Ged nije nosio teret onoga što je trebalo da uradi, rado bi proveo s njima još nedelju ili mesec dana, da im peva sve što zna,da velike pesme postanu poznate na još jednom ostrvu. Ali, nije bio slobodan, i sledećeg jutra razvio je jedro i krenuo pravo na jug, preko širokih mora Prostranstva. Jer, senka je bila otišla u pravcu juga. Nije morao da baca čini nalaženja da bi znao kuda će; znao je, isto onako sigurno kao da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava, bez obzira koliko milja, mora ili ostrva stajalo između njih. I tako je polako i sigurno, i ničemu se novom ne nadajući, krenuo putem kojim je morao ići; i vetar i voda su ga nosili na jug. Čitav je dan i noć proveo jedreći usamljen na pučini,a sledećeg dana naiđe na malo ostrvo, za kojemu rekoše da se zove Vemiš. Ljudi u malom pristaništu gledali su ga podozrivo, i njiov se vrač ubrzo pojavi, hitajući k njemu. Ispitivački je odmerio Geda, a onada se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagivačkiu isti mah: "Vaše gospodstvo, črobnjače! Oprostite mi za ovu smelost i ukažite nam čast da primite od nas sve što vam može u putu zatrebati - hranu, piće, tkaninu za jedra, konopce, - moja kći je upravo na putu ovamo, noseći par sveže ispečenih kokica - ali mislim da će bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto što pre možete. Ljudi su unezvereni. Jer, ne tako davno, u stavri prekjuče, viđena je jedna osoba kako peške prelazi preko našeg ostrva sa severa ka jugu, a da se nije videloda je prispela ikakvim čamce, niti da je čamacem napustila ostrvo, a čini mi se i da je bila bez senke. koji su videli tu osubu, kažu mi da je pomalo ličila na vas." Čuvši te reči Ged samo obori glavu, okrenu se i pođe pravo na dokove Vemiša i isplovi, a da se nijednom nije osvrnuo. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da se svadi s njihovim vračem. Radije će još jednom prespavati na moru, i razmisliti o ovoj novosti koju mu je vrač saopštio, jer ona ga je grdno zbunila. Tako prođe dan, i prođe i noć, a sumorna kišica šaputala je nad morem dokle god je trajao mrak, a i tmurna zora. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. Kada je prevalio podne vetar i sumaglicase podigoše, i Ged ugleda kako se pravo pred njim isprečuju niski, modri bregovi velikog ostrva, osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem. Dim iz ognjišta je, takođe modar, lebdeo nad kosim krovovima gradića posejanih među tim brdima, i taj je prizor godio oku, razbijajući monotoniju široke pučine.
Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih čamaca i stiže za njima do njihove luke, i penjući se ulicama grada u pozlaćeno, zimsko veče, pronađe jednu krčmu koja se zvala Harrekki, gde su mu toplo ognjište, pivo i pečene ovčje grudi, razgalili i telo i dušu. Za stolovima u malenoj krčmi bila su i dva druga namernika, trgovci iz Istočnog prostranstva, ali većina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i čašicu razgovora, da izmenjaju novosti. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na Šakama, već istinski gradski momci, živoga duha i spokojni. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali čarobnjka, ali niko nije o tome progovorio nijednu reč, izuzev što je krčmar u govoru (a bio je zaista brbljiv čovek) pomenuo da taj gradić, Ismej, ima veliku sreću i neprocenjive blagodeti što u njemu živi pravi pravcati čarobnjak, jedan od onih što su se školovali na Rouku, i kome je sam Arhimag dao štap, i koji, iako trenutno boravi van grada, živi u svojoj porodičnoj kući i poreklom je iz samog Ismeja, u kome, prema tome, ne postoji potreba da još jednim znalcem Vrhunske magije. "Kao što kaže poslovica - Dva štapa u istom gradu kadtad će se ukrasti, zar nije tako, Vaše gospodstvo?" reče vlasnik krčme, nasmejan i zračeći od zadovoljstva. I tako je Ged bio obavešten da kao putujući čarobnjak, onaj koji traži uhljebe pomoću svog zanata, ovde nije poželjan.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemiša, a učtivo i na uvijen način iz Ismeja, i on se zaista zapita zbog čega su mu pričali da u Istočnim Prostranstvima živi ljubazan svet. To ostrvo je bilo Ifiš, ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Več. Nije ni izdaleka delovalo tako gostoprimljivo kao što mu Več beše pričao. A ipak je video da su im lica istinski prijazna. Posredi je bilo samo to da su nekako osećali ono što je on i sam znao: da je drukčiji, odvojen od njih, obeležen prstom sudbine i da ide za jednim mračnim stvorom. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom osvetljenu sobu,kao crna pticazlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. Što pre bude otišao, ponevši sa sobom svoje proklestvo, utoliko bolje za ove ljude. "Tražim nekoga", reče on krčmaru. "Provešću ovde samo dan ili dva."Ton mu je bio bezbrižan. Vlasnik krčme, bacivši pogled na ogromni štap od tisovine naslonjen u uglu,ne odgovori mu, već mu samo još jednom napuni kriglu smeđim pivom,dok se pena nije prelila preko ivice. Ged je znao da bi trebalo da prenoći u Ismeju samo jedanput. Nisu ga s radošću dočekali ni ovde, niti će to, bez sumnje, učiniti na bilo kom drugom mestu. Mora pravo tamo kuda ga vodi put. Ali, bilo mu je muka od ledenog, pustog mora i tišine u kojoj mu se niko nije obraćao nijednom rečju. On
obeća sebi da će provesti samo jedan dan u Ismeju i otići sutra ujutro. Zato se ujutro nije žurio da ustane; kad se probudio, primicale su reteke snežne pahuljice, i on je dokoličario po ulicama i sokacima gradića, posmatrajući ljude kao idu za svojim svakodnevnim poslom. Neko vreme je gledao decu, umotanu u krznene pelerinice, kako se igraju sa dvorcem od snega i prve Sneša Belića; sluaš je ogovarače kako brbljaju, dovikujući se preko ulice, svako na svojoj otvorenoj kapiji; posmatrao je neko vreme kovača bronze kako radi, dok mu jedan zajapureni mališa,sav oznojen, pumpa vazduh iz mehova u jamu za taljenje, povlačeći ručice gore-dole; kroz prozore, okupane rumenom svetlošću inutra, jer se već počelo smračivati, gledao je žene za razbojima, kako se na čas okreću da kažu nešto ili se samo nasmeše mužu ili dečici, tamo unutra, u svojim toplim domovima. Ged je sve to gledao spolja,odvojen i usamljen i bivalo mu je sve teže, iako nije hteo sam sebi da prizna da je tužan. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao ulicama, nerado pomišljajući da se vrati u krčmu. Čuo je kako neki čovek i devojka veselo rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu, i tad se odjednom okrete, jer prepoznade čovekov glas. On pođe za njima i sustiže ih, prilazeći im s leđa u sumraku pozne večeri, osvetljen samo odsjajem udaljenih uličnih svetiljki. Devojka ustuknu, ali se muškarac oštro zagleda uu njega, a onda naglo podiže štap koji je nosio u ruci i ispreči ga između njih kao ogradu, da predupredi napad ili neko drugo zlo. Tu Gedu najzad prevrši. Glas mu je malo podrhtavao kad reče: "Mislio sam, Veče, da ćeš me poznati." Čak i tada, Več za trenutak ostade neodlučan. "Poznajem te," reče on napokon i spusti štap, pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom oko ramena. "Poznajm te! Dobro došao, prijatelju moj, dobrodošao! Kako sam te gadno dočekao, kao da si zli duh koji mu prilazi s leđa - a toliko sam čekao da mi dođeš,toliko sam ti se nadao..." "Dakle, ti si taj čarobnjak kojim se hvale i Isjemju? Baš sam se pitao..." "O, da. Ja sam taj njihov čarobnjak; ali, pre svega da ti objasnim nešto. Da vidiš zašto te odmah nisam poznao, momče. Možda sam te isuviše pažljivo tražio. Jer, pre tri dana... da nisi slučajno bio na Ifišu pre tri dana?" "Juče sam stigao." "Pre tri dana, u Kvoru - to ti je jedno selo malo više uzbrdo - video sam te na ulici. U stvari,video sam neku vrstu predskazanja da dolaziš, ili, bolje rečeno, video sam neku vrstu imitacije tebe, ili, još bolje, čoveka koji je ličio na tebe. Bio je ispred mene, izlčazio je iz grada, i zašao je iza ugla
upravo u času kad sam ga spazio. Pozvao sam te, i nije bilo odgovora; potrčao sam, ali nisam više nikoga video; čak ni tragove, iako je tlo bilo zaleđeno. Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo, i sada, kad sam te video kako ovako prilaziš iz mraka, pomislio sam da je to opet neka prevra. Izvini, Gede." Izgovorio je Gedovo ime istinsko ime tako tiho, da ga devojka koja je stajala malo pozadi, čekajući. nije mogla čuti. Ged takođe odgovori veoma tiho, da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime: "Ne mari, Estariole. Ali ovo jesam ja, i veoma se radujem što te opet vidim..." Več je u njegovom glasu naučio možda više od običnog radovanja. Još je držao Geda za rame,i sada mu odgovori, Istinskim jezikom: "Nevolja te je meni dovela, i dolaziš mi iz mraka, Gede, pa ipak, tvoj dolazak je velika radost za mene." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom narečja Prostranstva: "Hajde, pođi sa nama, idemo kući, vreme je da uđemo i sklonimo se od mraka! Ovo je moja sestra, najmlađa od nas i lepša od mene, kao što vidiš, ali ni blizu tako pametna: zove se Džerou. Džerou, ovo je Jastreb, najbolji od sviju nas i moj prijatelj." "Vaše gospodstvo, Čarobnjače", pozdravi ga devojka, i lepo uobličenim pokretima nakloni glavu i rukama pokri oči i znak poštovanja, onako kako to rade žene u Istočnim Prostranstvima; kad nisu bile pokrivene, te oči su bile bistre, plahe i radoznale. Imala je otprilike četrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat, ali veoma vitka i nežna. Na rukavu joj je visio, držeći se kandžicama, majušni krilati zmaj,ne veći od njene šake. Zajedno se potom uputiše niz mračnu ulicu. "U Gontu se kaže da su gontijske žene hrabre", primeti Ged, "ali tamo još nikad nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice." Na to se Džerou nasmeja, i smesta mu odgovori: "Ali, ovo je samo hareki; zar na Gontu nema harekija?" A onda se za trenutak zastide i pokri oči. "Ne. Nemamo ni zmajeva. Zar to stvorenje nije zmaj?" "Da, ali sasvim mali. Živi u hrastovom drvetu, hrani se zoljama i crvićima i vrapčijim jajima - nikada ne naraste više od ovoga. Oh, Gospodine, brat mi je često pričao o životinjici koju ste vi imali, onoj maloj, divljoj, o otaku - da li ga još imate?" "Ne, više ga nemam." Več se okrenu prema njemu,kao da želi da mu postavi pitanje, ali se ugrize za jezik i ne upita ga ništa sve dok se nisu našli nasamo, mnogo kasnije, sedeći iznad kamenog ognjišta u Večovoj kući.
Iako je bio glavni čarobnjak na Ifišu, Več se beše nastanio u Ismeju, gradiću u kome se i rodio, i tu je sad živeo sa najmlađim bratom i sestrom. Otac mu je bio imućni pomorski trgovac, i roditeljska kuća je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama, a svuda su se nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog domaćinstva - lepa grnčarija, čipke i posude od mesinga i bronze, lepo uobličene, na izrezbarenim policama i kovčezima. Velika taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe, a razboj za tapiseriju,koji je pripadao Džerou, nalazio se u drugom, i njegovi drveni delovi bili su ukrašeni inkrustacijama od slonovače. I tu je Več, na svoj mirni i jednostavan način, uspevao da bude i veliki Čarobnjak i glava porodice. Dvoje starih slugu, koji su napredovali u životu uporedosa svojim gazdama, ževelo je u toj kući, zatim brat, veseli momčić, i Džerou, hitra i ćutljiva kao ribica, koja je dvojici prijatelja poslužila večeru i sela da jede zajedno s njima, slušajući kako razgovaraju, a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. Sve je u toj kući bilo dobro uhodano, spokojno i sigurno; i Ged, osvrnuvši se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina,tiho reče: "Eto, tako treba živeti", i uzdahnu. "Pa, to je samo jedan od mnogih dobrih načina", odvati Več. "Ima i drugih. A sad mi ispričaj, dečko, ako možeš, šta ti je sve došlo i otišlo od tebe za ove dve godine od kako smo poslednji put razgovarali. I kaži mi na kakav si to put krenuo, jer mi je jasno da ovom prilikom nećeš još dugo ostati s nama." Ged mu sve redom ispriča, i kada je završio, Več dugo ostade ćuteći, utonuo u misli. Napokon reče: "I ja ću s tobom Gede." "Ne." "Mislim da hoću." "Ne, nemoj, Estariole. Niti je ovo tvoj zadatak, niti tvoj dušmanin. Ja sam sam krenuo na ovaj put zla, i ja ću ga sam i završiti, Ne želim da se nekome zbog toga desi nešto loše, a najmanje tebi, Estariole, tebi koji si od samog početka nastojao da mi zadržiš ruku da ne počinim zlo, Estariole..." "Ponos je kod tebe uvek jači od razuma", dobaci mu prijatelj uz osmeh, kao da razgovaraju o nećem što im je obojici prilično nevažno. "A sad, razmisli malo: to jeste tvoj zadatak, tu sumnje nema, ali ako ne uspeš, zar ne bi bilo dobro da tu borbu još neko, neko ko će moći da upozori ljude u Arhipelagu? Jer ako te se dočepa, senka će dobiti grozovitu moć. A ako ti pobediš nju, zar opet ne bi bilo dobro da tu bude još neko ko će proneti glas o tome po Arhipelagu, tako da Podvig postane poznat i opevan? Znam da ti ja sam ne
mogu biti od koristi; ali, ipak, mislim da bi valjalo da pođem s tobom." Tako ubeđivan Ged nije više mogao da se suprostavi svom prijatelju, već samo reče: "Nije trebalo da danas ostajem ovde. Znao sam, a ipak sam ostao." "Dva čarobnjaka se nikada ne sretnu slučajno, momče", napomenu Več. "Uostalom, i sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo počelo. Red je da budem uz tebe i kad se završi." On stavi još drva na vatru, i obojica su još malo ćutke zurili u njene plamenove. "Ima još jedan o kome nisam ništa čuo još od one noći na Okruglom brdu Rouka, i nikad se kasnije, dok sam bio u školi nisam usudio da pitam: Džasper." "On nikada nije uspeo da stekne štap. Još tog istog leta napustio je Rouk i otišao na ostrvo O, da bude vrač na dvoru gospodara O-tokna. To je sve što ja znam o njemu." Opet se neko vreme ćutali, posmatrajući vatru i uživajući (bilo je ledeno te noći) u njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u širokom ispustu oko ognjišta, s nogama skoro u žeravici. Ged najzad progovori, veoma tiho. "Samo se jednoga plašim, Estariole. Plašim se više ako ti budeš uz mene, nego da sam sam. Tamo, na Šakama, gde se morski rukavac završavao u ćorsokakau, okrenuo sam se senci; bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je - pokušao sam, bolje rečeno. Ali, nisam uhvatio ništa, ništa mi nije bilo u ruci. Nisam mogao da je pobedim. Pobegla mi je. Ja sam krenuo za njom. Ali, to se može ponoviti, možda i više puta. Nad njom nemam nikakvu moć. Možda se sve ovo neće završiti ni smrću ni pobedom; ničim o čemu bi se moglo pevati; jednostavno, neće biti nikakvog kraja. Možda ću morati da provedem život jureći od jednog kraja mora do drugog, od jednog kopna do drugog; u beskrajnom, uzaludnom nastojanju, tragajući za senkom, za nečim čega nema." "Ne zbilo se!" uzviknu Več, okrenuvši levu šaku pokretom kojim se tera urok. Uprkos sumornim mislima Ged je morao da se nasmeši, jer to je bila detinjarija, a ne prvo bajanje; u Veču je oduvek bilo nečeg od te seljačke naivnosti. Ali, bio je oštrouman, prodoran, i uvek je išao pravo u suštinu stvari. "To bi bilo veoma tužno", dodade on. "i nadam se da će se ispostaviti da nije tako. Radije bih pretpostavio da ću videti kako se završava ono što sam video kako je započelo. Nekako ćeš već saznati njenu prirodu, njeno biće, šta je ona, i tako uspeti da je zadržiš, vežeš i uništiš. Iako je, moram priznati, pitanje zaista teško: šta je to... Ipak, nešto me u svemu tome
zabrinjava, nešto što ne razumem. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u tvom obličju, ili, bar, u nekakvom koje ti je slično, jer su je na Vemešu videli takvu, a i ja sam je video ovde, na Ifišu. Otkuda to i zašto, i zašto to nikada nije radila u Arhipelagu?" "Pa, kaže se. Prostranstva imaju druga pravila." "Da znaš. Mogu ti posvedočiti da je tako. Ima baš dobrih vradžbina koje sam naučio na Rouku i koje ovde uopšte ne deluju, ili deluju u pogrešnom pravcu; i obrnuto, ovde ima magije kakvu nikada nisam učio na Rouku. Svako kopno ima svoje sile, i što se više udaljavaš od Unutrašnjih zemalja to manje možeš da pogodiš kakve će biti te sile i kako da ovladaš njima. Ali, mislim da nisu samo one razlog što se senkasada tako izmenila." "Ne mislim ni ja. Mislim da je, kada sam prestao da bežim od nje i okrenuo se protiv nje, to okretanje moje volje ka njoj, njoj dalo oblik, iako ju je isti taj čin moje volje sprečio da mi dalje oduzima snagu. Sve što radim, odražava se na nju; ona je moje delo." "Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te sprečila da upotrebiš magiju protiv nje. Zašto to isto nije učinila i na Šakama?" "Ne znam. Možda tek iz moje slabosti može da dobije dovoljno snage na progovori. Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima: jer, otkud bi znala moje ime? Kako je saznala moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora, od kako sam napustio Gont, i ne mogu da nađem odgovor. Možda uopšte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom obličju, već samo pozajmljenim jezikom, kao gebet. Ne znam." "Onda moraš dobro da paziš, da je ne sretneš u obličju gebeta po drugi put." "Ne znam", odgovori Ged, pružajući šake ka užarenom uglavlju, kao da iznutra, u sebi, oseća neku hladnoću. "Mislim da se to više neće desiti. Ona je sada vezana za mene isto kao i ja za nju. Ne može više toliko da se oslobodi da bi mogla da se dočepa nekog čoveka i preuzme njegovu volju i biće, kao što je učinilasa Skiorhom. Sad može da uđe samo u mene. Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokušam da pobegnem od nje, da prekinem našu vezu, ući će u mene. A ipak, kad sam je držao svom snagom, prosto je isparila i pobegla mi... I to će opet uraditi, a ipakne može nikad sasvim da pobegne,jer ja je uvek mogu naći. Postoji neraskidiva veza između mene i te zle, svirepe stvari i tako će ostati zauvek, samo ako ne saznam reč kojom ću moći da ovladam njome: njeno ime." Utonuo u razmišljanja, prijatelj mu odvrati: "Ima li uopšte imena u mračnim svetovima?"
"Arhimag Genšer je rekao da nema. Međutim, moj učitelj Ogion je rekao suprotno." "Prepirkama dva maga nikada kraja", navede stru izreku Več, uz osmejak koji je bio pomalo mrk. "Ona koja je služila Prastaroj moći na Oskilu klela mi se da će mi Kamen reći kako se senka zove, ali ja na to ne dajem mnogo. Međutim, bio je tu i zmaj, koji se ponudio da trampi to ime u zamenu za svoje vlastito, da bi me se otarasio; i, ja mislim da tamo gde se dva maga prepiru, zmaaajevi možda znaju rešenje." "Znaju ga, ali ga na zlo upotrebljavaju. Ali, kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si razgovarao sa zmajevima, od kad smo se poslednji put videli." Razgovarali su tako do duboko u noć, i premda se sve uvekvraćalo na gorko pitanje šta predstoji Gedu, njihovo zadovoljstvo što su se opet sreli nadjačalo je sve crne misli;jer njihova je ljubav bila čvrsta, i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. Ujutro se Ged probudio pod krovom svog prijatelja, i premda je još bio pomalo mamuran osećao je takvo zadovoljstvo i mir, kao da se nalazi negde gde je savršeno zaštićen od zla ili bilo čega rđavog. Nešto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom čitavog dana, i on ga je primio, ne kao dobar predznak, već kao dar. Činilo mu se da će, napuštajući tu kuću, napustiti i poslednje utočište i sigurnu luklu u životu, i zato je rešio da uživa u tomsvom dremežu,ma kako kratak bio. Pošto je morao da obavi još neke poslove pre nego što otputuje sa Ifiša,Več je krenuo po drugim selima na ostrvu, zajedno sa dečakom koji mu je bio šegrt. Ged je ostao sa Džerou i njenim bratom, Marom, koji je po godinama bio negde između nje iVeča. Delovao je kao sasvim običan dečak, jer u njemu nije bilo tog dara, ili proklestva, kako hoćete, koji se zove magijska moć, i nikada nije putovao dalje od Ifiša, Toka i Holpa, i život mu je bio lagodan ibez uzbuđenja. Ged ga je posmatrao sa čuđenjem i donekle sa zavišću, a tačno je tako dečak posmatrao Geda: svakome od njih dvojice činilo se veoma neobičnim da onaj drugi, tako različit od njega, ima iste godine, devetnaest. Ged se čudio kako neko ko je proživeo devetnaeset godina može još da bude tako bezbrižan. Diveći se Marovom lepuškastom, veselom licu, njegovo vlastito mu se činilo ispijenim i grubim, a nije ni slutio da mu Maro zavidi čak i na onim ožiljcima, za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandži i istinska runa i znak herojstva. Dva mladića su e pomalo snebivala jedan pred drugim, ali Džerou je ubrzo
prestala da zazire od Geda, pošto je bila u svojoj kući, a uz to i njena gazdarica. Ged je prema njoj bio veoma blagonaklon, a ona ga je mnogo što-šta zapitkivala,jer Več, kako je rekla, nikada nije hteo ništa da joj kaže. Poslovala je po kući puna dva dana, pripremajući i sušeći pogače da ponesu na put, pakujući osušenu ribu i meso i druge slične namirnice da im budu zaliha na brodu, sve doj joj Ged nije rekao da prestane, jer on nema nameru da putuje do Selidora bez zaustavljanja. "Gde je Selidor?" "Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu, gde ima zmajeva na svakom koraku, kao ovde miševa." "Onda boljeostani u Istočnom, naši zmajevi su malecki kao miševi. Dakle, eto, to je sve od mesa; jesi li siguran da će biti dovoljno? Slušaj, ne mogu da razumem; ti i moj brat ste obojica moćni čarobnjaci; samo mahnete rukom i promrljate nešti i - bude tako. Kako to da onda ogladnite? Kada na moru dođe vreme za večeru, zašto samo ne kažete Pita s mesom! i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?" "Paa, mogli bismo, zašto da ne. Ali, ne volimo da nam zalogaje čine, kako narod kaže, naše vlastite reči, Pita s mesom je ipak samo reč i ništa više... Možemo da učinimo da dobije aromu, i ukus, čak i da nas zasiti, ali uvek će to ostati samo reč. Zavaraće stomak,ali gladan čovek od nje neće dobiti snagu." "Čarobnjaci,dakle, nisu kuvari", primeti Maro, koji je sedeo preko puta Geda, sa suprotne strane ognjišta u kuhinji, rezbreći poklopac za jednu kutiju od finog drveta; izučio je rezbarski zanat, ali nije baš bio oduševljen njime. "Niti su kuvari čaarobnjaci, na žalost", dobaci Džerou klečeći na kolenima i pokušavajući da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kolača koja se pekla u crepulji na ognjištu. "Ali, ipak ne razumem, Jastrebe. Videla sam svog brata, čak i njegovog šegrta, kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomoću jedne jedine reči: i ta svetlost sija, svetli, i nije to reč, već prava svetlost; vidiš po njoj kuda ideš!" "Dabome", odgovori Ged. "Svetlost je moć. Ogromna moć, i svi postojimo zahvaljujući njoj, ali ona postoji nezavisno od naših potreba, sama po sebi. Sunčeva svetlost i zvezdana svetlost su vreme, a vreme je svetlost. U sunčevoj svetlosti, u danima i godinama, postoji život. Kada je mrak, život može pozvati svetlost da mu pomogne, tako što će joj reći ime. Ali u svim drugim slučajevima, kad god vidiš čarobnjaka da priziva neku stvr, neki
predmet da se pojavi, to nije isto, jer on ne priziva nikakvu moć veću od njega, i ono što se pojavi samo je opsena. Prizvati nešto što uopšte ne postoji, pozvati ga izgovarajući mu istinsko ime, to je velika tajna i ne sme se oalko upotrebiti. Svakako ne zbog obične gladi. Džerou, tvoj mali zmaj je ukrao kolač." Upijajući svaku njegovu reč i gledajući netremice u Geda, dok je govorio, Džerou nije ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drške čajnika iznad ognjišta, gde je stajao kao ptičica na grani,i ščepao pogaču veću od sebe samog. Ona uze stvorenjce obraslo krljuštima na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadićima, dok je i dalje razmišljala o onome što joj je Ged rekao. "Znači, ne možeš prizvati pravu pitu sa mesom, a da ne poremetiš ono o čemu stalo priča moj brat - kako se ono zvaše?" "Ravnotežje", ozbiljno je dopuni Ged, jer je ona govorila veoma ozbiljno. "Da. Ali kada si ono pretrpeo brodolom, otplovio si odatle na čamcu koji je bio napravljen najvećim delom od čarolije, i on nije puštao vodu. Zar je i to bila opsena?" "Pa, delimično je i bila, jer ja se osećam nekako nelagodno ako moram da gledam more kroz rupe na čamcu, i zato sam ih koliko-toliko zakrpio, prosto radi utiska. Ali čvrstina čamca nije bila nikakav opsena, a ni prizivanje, već je to bilo postignuto jednom drugačijom veštinom, činima vezivanja. Drvo je bilo vezano u jeno, kao da je jedna jedina, cela stvar, čamac. Jer, šta je drugo čamac,ako ne stvar koja ne propušta vodu?" "Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je propuštali", ponovo se oglasi Maro. "Pa, i moj bi propušta, da nisam neprestano obnavljao basmu." Ged se nagnu napred sa svog mesta u uglu i uze jedan kolačić sa cigala, i poče da ga premeće po rukama. "I ja sam ukraokolač." "Ali si zato opekao prste. A kada budeš jednom umirao od gladi, usamljen na pučini između dalekih ostrva, setićeš se ovog kolača i kazaćeš: Ah! Kuku meni! Da nisam tada ukrao kolač, sada bih imao šta da pojedem. Evo, ja ću pojesti kolač moga brata, tako da obojica zajedno umrete od gladi..." "Eto, to znači održati Ravnotežje", primeti Ged,dok je ona uzimala i žvakala vreli, nedopečeni biskvit; i ona se od toga zakikota i zagrcnu. Ali uskoro potom, uozbiljivši se opet, ona reče: "Volela bih da sam zaista razumela sve što si mi govorio. Tako sam glupa." "Sestrice mala", reče joj Ged, "To samo znači da sam ti nevešto objasnio.
Kad bismo imali više vremena..." "Imaćemo ga", zablista Džerou, "kad mi se brat vrati i ti se vratiš zajedno s njim, makar na kratko, hoćeš li?" "Ako budem u stanju", odgovori on ljubazno. Zavlada kratka pauza; i Džerou upita, posmatrajući harekija kako se opet penje na svoju dršku od čajnika. "Reci mi još ovo, ako nije tajna: koje još velike moći postoje osim svetlosti?" "Nije tajna. Sve moći izviru iz jedne i vraćaju se u nju, mislim. Godine i rastojanja, zvezde i sveće, voda i vetar i čarobnjaštvo, veština čovekove ruke i mudrost u korenu drveta: sve one nastaju zajedno. Moje ime i tvoje, i ime sunca, ili izvora vode, ili još nerođenog deteta, sve su to slogovi jedne jedine, neizmerne reči koju veoma, veoma polako izgovara zvezdani sjaj. Nema druge moći. Ni drugog imena." Zaustavivši ruku s nožem iznad rezbarije, Maro upita: "A smrt?" Devojka je slušala, a blistava, crna glavica joj je bila pognuta. "Da bi se izgovorila reč", polako odgovori Ged, "mora najpre postojati tišina. I pre i posle." Onda odjednom naglo ustade, dodajući? "Ja nemam pravo da govorim o tome. Reč koju je trebalo da samo ja izgovorim, izgovorio sam pogrešno. Bolje da ćutim; neću više govoriti. Možda zaista i ne postoji istinska moć sem tame." I on napusti ognjište i toplu kuhinju, uzevši ogrtač i izašavši napolje sam, u ledenu kišicu koja je rominjala na ulicama. "Uklet je", reče bojažlljivo Mro, gledajući za njim. "Mislim da će ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt", primeti devojka, "i on se toga boji, ali ipak nastavlja." Podigla je glavu dok je posmatrala, kroz crvene plamene jezike na ognjištu, paravac kojim je išao čamac što je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora, i opet odlazio u napuštene vode. Tada joj u magnovenju navreše suze na oči, ali ne reče ni reči. Več se vratio sledećeg dana, i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja, koji su ga krajnje nerado puštali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji čak nije bio ni njegov vlastiti; ali, iako su mu prebacivali, nisu ništa mogli učiniti da ga zadrže. Zamorivši se od tih staraca koji su mu zanovetali, on napokon reče: "Ja sam vaš, i po poreklu i po običajima, i po dužnosti koju kod vas obavljam. Ja sam vaš časrobnjak. Ali krajnje je vreme da zapamtim da, iako služim, ne služim vama. Kad budem slobodan da vam se vratim, vratiću vam se; a do tada zbogom."
U ranu zoru, dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pučine, dva mladića krenuše na Dalekovidom iz luke Ismeja, podigavši smeđe, čvrsto istkano jedri u pravcu severnog vetra. Džerou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze, onako kako su žene i sestre mornara širom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispraćale svoje muškarce; a one ne mašu i ne dovikuju pozdrave, već samo stoje nepomično u ogrtačima sa navučenim kapuljačama, sivim ili smeđim, tamo na obali, i postaju sve manje i manje, onako kako se voda koja ispunjava rastojanje između njih i čamca postepeno povećava.
10. NA PUČINI Luka sada već beše potpuno utonula u more i nestala, a naslikane oči Dalekovidnog, stalno ispirane talasima, gledale su napred, na more koje je postajalo sve šire i sve praznije. Za dva dana drugovi pređoše rastojanje od Ifiša do ostrva Soders, otprilike stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. Tamo su se samo na kratko zadržali u pristaništu, tek toliko da opet napune mešine s vodom i kupe katranom premazano platno za jedra, da bi zaštitili nešto od svoje opreme od morske vode i kiše u tom čamcu bez palube. Nisu se ranije snabdeli time, jer čarobnjaci obično takve sitnice rešavaju vradžbinama, najneznatnijim i najprostijim vradžbinama, a, u stvari, potrebno je samo malo više magije da se morska voda učini pitkom i tako uštedi sebi trud nošenja mešina sa slatkom vodom. Ali Ged kao da nikako nije želeo da se koristi magijom, niti je dopuštao Veču da to čini. Rekao je samo: "Bolje nemojmo", a prijatelj mu nije postavio nikakvo pitanje niti se upuistio u raspravu. jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju, ledenu kao i sam zimski vetar. Luka, pristanište, mir bezbednost, sve to je ostalo za njima. Behu se okrenuli posve u drugom pravcu. Sada su išli putem na kome je svaki događaj morao da bude poguban, i ništa se nije događalo slučajno. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni okolnosti i pomeri ravnotežu sile i sudbine; jer sada su išli ka samom središtu te ravniteže, ka mestu na kome se susreću svetlost i tama. Oni koji tako putuju, paze na svaku reč. Isplovivši ponovo i nastvaljajući duž obala Sodersa, na kojima su se bela polja pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima, Ged opet usmeri čamac na jugu, i sada uđoše u vode u koje veliki trgovački brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze, u krajnje granične vode Prostranstva. Več nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove, znajući da nije Ged taj koji o njemu odlučuje, već ide tamo kuda mora. I kada se ostrvo Soders smanjilo i počelo da nestaje iza njih, i valovi stali da šume i zapljuskuju im provu, i ogromna, siva vodena ravnica ih obuhvatila sa svih strana, sve do linije gde se spajala s nebom, Ged zapita: "Koje zemlje leže pravo pred nama?" "Južno od Sodersa nema nikakvog kopna. Na jugoistoku ćeš, posle dugog putovanja, naići na veoma malo: Pelimer, Kornaj, Gosk i Astovel, koji se
takođe zove i Poslednja zemlja. Iza njega Ž ništa sem mora." "Šta je na jugozapadu?" "Rolemani, jedno od naših ostrva iz Istočnih Prostranstava, i nešto malo ostrvca oko njega; a onda opet ništa, dok ne uđeš u Južna Prostranstva: Rud i Tum, i ostrvo Er, na koje ljudi ne idu." "Mi možda hoćemo", odvrati Več. "To je veoma neprijatan deo sveta, kažu, pun kostiju i zlih predskazanja. Mornari kažu da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu, i koje nikada nisu dobile svoja imena." "Da, sećam se. Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji je pričao o tome. I pričao nam je bajke o narodu Splavara u Južnom Prostranstvu, koji izlaze na kopno samo jednom godišnje, da naseku velike trupce za svoje splavove, a ostatak godine, sve te dane i mesece, plutaju nošeni strujama okeana, i nikada ne ugledaju kopno. Voleo bih da vidim ta selaŽsplavove." "Ja ne bih", reče Več, razvukavši usta u osmeh. "Daj ti meni čvrstu zemlju i svet koji na njoj živi; neka more samo ostane tamo gde mu je mesto, a i ja ću..." "Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga", nastavi Ged, držeći palamar za okretanje jedra u ruci i posmatrajući siva prostranstva pred sobom. "Hevnor, u središtu sveta, i Eju, gde su se rodili naši mitovi, i Šelijet sa čuvenim fontanama na ostrvu Vej; sve gradove velikih zemalja. A i male zemlje, takođe one čudne zemlje iz Spoljnih Prostranstava. Da preplovim celu Stazu Zmajeva, daleko na zapadu. Ili da otplovim na sever, kroz sante, pravo do zemlje Hogen. Neki kažu da je ta zamlja veća od celog Arhipelaga, a drugi, opet, vele da su to samo grebeni i stene sa ledom između. Niko ne zna. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima... Ali, ne mogu. Moram tamo kuda me vodi ovaj put, i moram okrenuti leđa lepim, osvetljenim obalama. Svu sunčevu svetlost i sve gradove dalekih zemalja proćerdao sam za šačicu moći, za jednu senku, za tamu." I kao što to čini svaki rođeni mag, Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sroči u pesmu, kratku tužbalicu, više zapevanje nego pevanje, koja se nije odnosila samo na njega; a prijatelj mu, u odgovor, uzvrati rečima heroja iz Podviga Eretž Akbe: "O kada bih samo još jednom video blistavo ognjište zemlje, te bele kule Hevnora..." I tako su plovili usko omeđenim stazama preko vodene pustinje. Tog dana su videli samo jedno jato srebrnastih skuša koje su stremile put juga, ali
nijednom nije neki delfin iskočio iz vode, niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. A kad je istok potamnio i zapad se ozario. Več izvadi hranu, podeli je i reče: "Ovo su poslednji ostaci piva. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo burence u čamac, ua žedne ljude po hladnom vremenu: za moju sestru Džerou." Na to Ged prestade da se muči crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred njima, pa i on nazdravi Džerou, možda još iskrenije od Veča. Pomisao ma nju vrati mu i uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. Razlikovala se od svih ljudskih bića koja do tada beše upoznao. (A da li je ikada, uopšte, upoznao neku mladu devojku? Ali, to mu nije palo na pamet). "Ona je kao ribica, kao belica koja pliva u bistrom potoku", reče on, "...bespomoćna, a ipak je ne možeš uhvatiti." Na to ga Več pogleda pravo u oči, smejući se. "Zaista si rođeni mag", reče on. "Njeno istinsko ime je Kest". Na prastarom jeziku kest znači belica, što je i sam Ged dobro znao? i to ga razveseli od srca. Ali, posle nekog vremena, on tiho reče: "Možda nije trebalo da mi kažeš njeno ime." Ali Več, koji nije to učinio tek onako, olako, odvrati: "Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje. A, osim toga, zar ga nisi već i sam znao; nisam ni morao da ti ga kažem..." Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo, a pepeo u crni ugalj. More i nebo bili su crni, dokle god je oko dopiralo. Ged se opruži na dnu čamca da odspava, umotan u svoj ogrtač od vune i krzna. Več, koji je držao palamar za okretanje jedra, tiho je pevušio Podvige Enlade, onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u svom dugovratnom brodu bez vesala, i došavši na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u rascvetalim, prolećnim voćnjacima. Ged je zaspao pre nego što je pesma stigla do tužnog završetka njihove ljubavi, Moredove smrti, uništenja Enlade, džinovskih ledenih talasa koji su već progutali voćnjake Soleje. Probudio se pred ponoć i smenio Veča, koji pođe na počinak. Mali čamac je žustro leteo preko uzburkanog mora, nošen snažnim vetrom koji mu je duvao u jedra, jureći naslepo kroz noć. Ali oblaci na nebu se malo razbiše, i pre zore tanki mesečev srp, blistajući između smeđih ivica dvaju oblaka, prosu svoju slabu svetlost preko pučine. "Mesec prelazi u mladinu", promrmlja Več, kada se probudio u zoru, nakon što je hladni vetar nešto oslabio. Ged podiže pogled u pravcu bledog poluprstena iznad, takođe beličaste vode na istoku, ali ništa ne reče. Mesečeva mladina koja nastupi prva nakon Sunčeve povratnice zove se
Ugarnica, i stoji tačno nasuprot. Mesečevim danima i Dugoj igri u letnjim mesecima. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike; deci se ne daju njihova istinska imena dok traje Ugarnica, ne pevaju se Podvizi, ne oštre se mačevi niti neko oštro oruđe, ne daju se zakletve. To je onaj mračni pol u godini, kada je bilo šta što čovek preduzme ne ispadne kako treba. Posle tri dana plovidbe, nakon što su krenuli iz Sodersa, stigli su, prateći let morskih ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna, na Pelimer, ostrvce zgureno visoko iznad debelog, sinjeg mora. Njegovi stanovnici govorili su hardijski, ali na svoj način, tako da im je govor zvučao neobično čak i Večovom uhu. Mladići su tu izašli na obalu, da dopune zalihe sveže vode i malo predahnu od plovidbe, i u početku su naišli na dobar prijem, svi su se začudili i užurbali oko njih. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i vrač, ali je bio lud. Bez prestanka je trabunjao o džinovskoj zmijurini koja glođe temelje Pelimera, tako da će ostrvo uskoro morati da zaplovi, kao čamac kad mu se prekine užad što ga vezuje za obalu i da će tako, jednog dana, stići do ivice sveta i pasti na drugu stranu. U početku je učtivo pozdravio mlade čarobnjake, ali kad je počeo da govori o zemlji stao je da ispod oka baca poglede na Geda: i odjednom je počeo da se derei da ih vređa nasred ulice, nazivajući ih uhodama i slugama Morske zemlje. Na to su Pelimerani prestali da ih gledaju ljubazno, jer on je, ipak, bio njihov vrač, iako je bio lud. Zato Ged i Več skratiše svoj boravak i isploviše pre mraka, idući stalno na jug i na istok. Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije zapodeo razgovor o senci, niti otvoreno o njihovom putu; a Več mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se približno moglo dovesti u vezu s tim, kad je reko (nakon što su dugo vremena održavali isti kurs, što ih je odovodio sve delje i dalje od poznatih zemalja Zemljomorja): "Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio: "A da li je gvožđe sigurno gde leži magnet?" Več je ćutke klimnuo glavom i oni nastaviše put bez ijedne reči. Ali s vremena na vreme su razgovarali o veštinama i trikovima pomoću kojih su čarobnjaci u davnim danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubilačkih sila i stvgorenja: kao je Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prisluškujući razgovor dva zmaja, i kako je Mored pročitao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kiše što su pale u prašinu bojnog polja na visoravnima Enlade. razgovarali su o čarolijama za nalaženje, prizivanjima i o onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti, i koja ume da postavi samo Veliki majstor Ustrojstva na Rouku. Ali Ged bi često završavao razgovor mrmljajući one
iste reči koje mu je Ogio rekao još davno, jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont: "Da bi mogao čuti, moraš ćutati..." I zaćutao bi i utonuo u misli, satima, sve vreme držeći na oku more ispred čamca. Veču se ponekad činilo da mu prijatelj vidi, preko milja valova i kroz sive dane koji će tek doći, onu mračnu stvar kojom idu i kraj njihovog putovanja. Po najgorem vremenu prošli su između Kornaja i Goska, ne ugledavši nijedno od tih ostrva zbog magle i kiše, i tek sledećg dana su videli da su ih mimoišli kada su pravo pred sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve, nad kojima su kružili galebovi čije se kreštanje razleglo nadaleko preko mora. "Sudeći po izgledu", reče Več, "ovo će biti Astovel. Poslednje kopno. Istočno i južno od njega geografske karte su potpuno prazne." "Ipak, oni koji žive na njemu možda znaju za još neke zemlje", odgovori Ged. "Zašto to kažeš?" upita Več, jer Ged je govorio vidno uzbuđen; i odgovori na ovo Večovo pitanje takođe je bio isprekidan i čudan. "Ne ovde", odvrati Ged, netremice zagleedan u Astovel ispred sebe, ali i mimo njega, i kroz njega. "Ne ovde. Ne na moru, ne. Ne na moru, već na zemlji: kojoj zemlji? Ispred izvorišta otovorenog mora, iza praizvora, iza kapija dana... Onda opet ućuta, i kad je ponovo progovorio glas mu je zvučao kao i obično, kao da se povratio od nekog napada, ili vizije, i da se ne seća baš sasvim jasno što je to bilo. Luka Astovela, smeštena u uskom zatonu između stenovitih visova, nalazila se na severnoj obali ostrva, i sve kućice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu; činilo se kao da čitavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju; prema, ma koliko ono daleko bilo, prema čovečanstvu. Dolazak stranaca bi propraćen uzbuđenjem i pometnjom, jer beše doba godine kad nije bilo čamaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. Žene sve behu ostale u pletarama os pruća, vireći kroz vrata, skrivajući decu iza sukanja, uplašeno se povlačeći u mrak svojih koliba kada su stranci stali da se približavaju, dolazeći sa obale. Muškarci, koštunjavi ljudi slabo obučeni i pored jake zime, ćutke su okružili Veča i Geda, i svaki je u ruci držao kamenu sekiru ili nož napravljen od školjke. Ali kada su shvatili da nemaju čega da se boje, toplo su prihvatili strance i
obasuli ih pitanjima. Brodovi su im retko dolazili, čak i sa Sodersu ili Rolamenija, jer nisu imali ništa čime bi mogli trgovati u zamenu za bronzano ili još finije posuđe; nisu čak imali ni drveta. Čamci su im bili najprimitivniji okrugli ribarski čamci ispleteni od trske, i teško bi se koji moreplovac usudio da takvim plovilima krene čak do Goska ili Kornaja. Bitisali su tu, potpuno u samoći, na ivici svih geografskih karti. Nisu imali ni veštice ni vrača, i izgleda da nisu prepoznali ni štapove mladih čarobnjaka, već su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili napravljeni ž drveta. Poglavica im je bio veoma star, i on je jedini od svih njih imao priliku da jednom u životu vidi čoveka rođenog u Arhipelagu. Ged je, prema tome, za njih bio pravo čudo; muškarci si iznosili svoje male sinove da vide čoveka sa Arhipelaga, da bi ga se sećali kad ostare. Nikada nisu čuli za Gont, već samo za Hevnor i Eju, i mislili su da je on kralj Hevnora. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da odgovara što bolje ume. Ali, postajao je sve nemirniji što je veče sve dalje odmicalo, i konačno zapita muškarce iz sela, dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj kolibi, u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osušenog sirka, njihovog jedinog goriva: "Šta leži na istoku od vaše zemlje?" Ćutali su, neki smešeći se, drugi ozbiljni. Stari poglavica najzad odgovori: "More." "Nikakvog kopna na njemu?" "Ovo je Poslednja zemlja. Nema dalje. Samo još voda i kraj sveta. "Ovo su mudri ljudi, oče", reče jedan mlađi čovek, "moreplovci, putnici. Možda oni znaju kenu zemlju koju mi ne znamo." "Nema nikakve zemlje istočno odavde", ponovi starac. Dugo je još posmatrao Geda, ali više sa njim nije razgovarao. Prijatelji provedoše tu noć u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. Ged probudi svog druga još pre zore, šapćući: "Estariole, probudi se. Ne možemo ostati. Moramo dalje." "Zašto sad odmah?" upita dremljivo Več. "Ne odmah Ž prekasno. Pratio sam je suviše sporo. Uspela je da mi umakne, a ja ću morati za njom, dokle god bude išla. Jer, ako je izgubim, izgubljen sam i ja." "Kuda je pratimo?" "Na istok. Hajde. Ja sam već napunio mešine." I tako napustiše kolibu dok su još svi u selu spavali, svi izuzev jedne bebe
koja se zaplaka u mraku neke kolibe i opet ućuta. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda našli su put niz brdo, do ušća, i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio privezan, i porinuli ga u crnu vodu. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more, prvoga dana Ugarnice, pre izlaska sunca. Nebo je toga dana bilo vedro. Zemaljski vetar je bio olujan i hladan, i duvao je sa severoistoka, i zato Ged podiže magijski vetar: bile su to prve čini koje je učinio od kako su napustili ostrva Šake. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. Čamac je podrhtavao od ogromnih, zamagljenih, suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio, povinjući se magijskom vetru baš kao i ma koji omađijani čamac sa Rouka. Tog jutra Ged nije progovorio nijedne reči, sem da s vremena na vreme obnovi basmu vetra, ili da očuva vradžbinama čvrstinu jedra; a Več je, iako ne baš sasvim lagodno, pokušavao da završi svoj prekinuti počinak u zadnjem delu čamca. U podne su jeli. Ged je veoma štedljivo raspodelio njihove obroke, i jasno je bilo šta to treba da znači, ali su obojica sažvakali svoj komadić sušene ribe i pogače bez ijedne primedbe. Čitavo popodne sekli su talase u pravcu istoka, ne skrećući i ne smanjujući brzinu. Ged je samo jednom prekinio tišinu, rekavši: "Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo more i ništa drugo, ili onih koji zamišljaju ogromne Arhipelage ili ogromno, nepoznato kopno na drugoj strani sveta?" "U ovom trenutku", odgovori Več, "ja sam pristalica onih koji kažu da svet ima samo jednu stranu, i da će onaj koji otplovi suviše daleko pasti preko njegove ivice." Ged se nije nasmejao; u njemu više nije bilo osećanja za šalu. "Ko zna šta čovek tamo napolju može sresti? Svakako da ne znamo mi, koji se sve vreme držimo svojih obala i pristaništa." "Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. A još nam nijedan brod nije stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo." Ged ništa ne odgovori. Čitav dan i čitavu noć proveli su terani moćnim magijskim vetrom preko valova ogromnog okeana u pravcu istoka. Ged je stražario od sumraka do zore, jer u mraku su sile što su ga privlačile, ili, možda, gonile pred sobom, postajale jače. Netremice je gledao ispred sebe, iako mu oči u noći bez mesečine nisu videle mnogo dalje od naslikanih očiju na čamcu. U praskozorje, tamnoputo lice, mu je bilo već sasvim posivelo od umora, i
toliko je bio ukočen od hladnoće, da je jedva mogao da se opruži tonući u san. muklo je, samo, prošaptao: "Održavaj magijski vetar da duva od zapada, Estariole", i zaspao. Sunce se nije podiglo na nebu, a ubrzo je i kiša počela da šiba preko pramca sa severoistoka. Nije to bila oluja, već samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kiše. Ubrzo su sve stvari u čamcu bez zaklona bile potpuno promočene, uprkos nakantranisanom platnu za jedra koje su kupili da ih pokriju; a i Več je osećao kao da mu kiša prodire do kostiju; i Ged je drhtao u snu. Iz sažaljenja prea svom prijatelju, a možda i prema samome sebi, Več pokuša da malo skrene taj neprestani, surovi vetar koji je nosio kišu. Ali iako je, po Gedovoj želji, uspevao da magijski vetar održi u istom prvacu i uvek podjednako snažnim, zemaljsko vetroumeće nije mu polazilo za rukom ovde, tako daleko od kopna, i vetar Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu. Na to se u Veča potajno uvuče neka strepnja, jer to ga navede da se zapita koliko će još čarobnjačke moći ostati u njemu i Gedu, ako nastave ovako da plove, sve dalje i dalje od zemalja na kojima je ljudima bilo mesto. Te noći je opet stražario Ged, i svu noć održavao kurs u pravcu istoka. Sa dolaskom dana zemaljksi vetar malo popusti, i sunce se bojažljivo pojavi; ali ogromni talasi bili su toliko visoki, da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima, da bi u trenutku zalebdeo i opet započeo svoje mučno uspinjanje na sledeći, pa na sledeći, i tako u nedogled. Te večeri Več prekinu dugo ćutanje.. "Prijatelju", reče on, "jednom si govorio kao da si siguran da ćemo na kraju stići do kopna. Ne želim da dovodim u sumnju tvoju viziju, jedino se bojim da možda nije baš obmana, prevara koju je izvršilo upravo ono za čim tragaš, da te namami da odeš preko okeana dalje nego što ljudsko biće sme. Jer naša se moć može promeniti ili oslabiti na tuđim morima. A senka se ne može premoriti, umreti od gladi, ili udaviti u moru." Sedeli su jedan pored drugog na poprečnoj dasci u čamcu, ali Ged ga je ipak gledao kao iz daljine, kao preko neke široke provalije. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio je polako i s mukom. Na kraju izgovori: "Estariole, približavamo se." Čuvši te reči, prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. Ali, tek tada se prepade. Ipak, položi ruku Gedu na rame i reče samo: "Pa, dobro, kad je tako." Te noći je Ged opet stražario, jer još nije mogao zaspati u mraku. A nije
mogao da zaspi ni trećeg dana. Još su jurili onom istom, ravnomernom, lakom, užasavajućom brzinom preko mora, i Več se čudio Gedovoj moći kojom je uspevao da održi magijski vetar sat za satom, tu, na Otvorenom moru, gde je Več osećao kako njegova vlastita moć slabi i ne deluje kako treba. I išli su sve dalje i dalje, i Veču se na kraju poče pričinjavati da će se sve ono što je Ged govorio najzad obistiniti, i da će stići iza izvorišta mora i još dalje na istok, iza kapija dana. Ged je stajao na pramcu, gledajući napred, kao i obično. Ali više nije posmatrao okean, ili, bar, ne onaj isti okean koji je video i Več, ogromno vodeno prostranstvo što se nadimalo sve do linije obzorja. U Gedovom oku bila je mračna vizija koja se preplitala i delimično zaklanjala sivo more i sivo nebo, i ta je tama bivala sve veća, i veo sve gušći. Ništa od svega toga nije bilo vidljivo za Veča, sem kad bi pogledao prijatelju u lice; tada bi on u magnovenju ugledao tminu. Išli su sve dalje i dalje. Ali, iako ih je isti vetar nosio u istom čamcu, izgledalo je kao da samo Več putuje na istok preko zemaljskog mora, dok Ged, sam, sve više zalazi u carstvo u kome više nema ni istoka ni zapada, ni izlaska ni zalaska sunca, već samo zvezda. "Spusto jedro", uzviknu Ged u jednom trenutku, i Več to žurno uradi, dok je Ged razvezao vesla, postavio ih u ležišta i krenuo da zamahuje njima, povijenih leđa. Več, koji je video samo valove kako nadolaze i vraćaju se dokle god mu je pogled dopirao, nikako nije mogao da shvati zašto su prešli na veslanje; ali, čekao je, i ubrzo oseti kako zemaljski vetar sve više slabi i valovi postaju sve manji. Čamac se uzdizao sve blaže i tonuo sve pliće, dok na kraju nije izgledalo da se kreću površinom ravnom kao ogledalo, nošeni samo Gedovim snažnim zaveslajima, kao da su u nekom zatonu odasvud zaklonjenom kopnom. I premda Več nije mogao da vidi ono što je video Ged kada bi se osvrnuo između dva zaveslaja i bacio pogled na ono što je ležalo pred čamcem ž iako Več nije mogao da vidi mračne padine ispod nepomičnih zvezda, iapk je svojim čarobnjačkim okom mogao da nazre tamu što je izvirivala iz dubina između dva talasa svuda oko čamca, i vidi kako talasi postaju sve niži i sporiji, kao da ih guši pesak. Ako je to bila vradžbina ili opsena, onda je bila nepojamno moćna; učiniti da Otvoreno more izgleda kao kopno. Pokušavajući da se sabere i ohrabri, Več izgovori basmu Otkrovenja, oštro motreći pri svakom izgovorenom slogu da li će se nešto promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom plićaku i isušivanju okeanskog bezdana. Možda ta basma, iako bi uticala samo na
sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala oko njih, ovde nije imala nikakvu moć. Ili to, ipak, nije bila nikakva opsena, već oni zaista behu, stigli na kraj sveta. Ne obraćajući pažnju na njega, Ged je veslao sve sporije i sporije, osvrćući se preko rmena, birajući put između kanala, nanosa i plićaka, put koji je samo on mogao da vidi. Čamac se zatrese kad mu sepramac nasuka. Ispod tog pramca ležale su beskrajne morske dubine, a ipak, behu pristali. Ged uz čegrtanje uvuče vesla u čamac, i taj zvuk je bio užasan, jer drugog nije bilo. Nikakav šum nije se čuo ni od vode, vetra, drveta čamca, jedra, sve je to progutala neizmerna, duboka tišina koju nikada ništa ne beše narušilo. Čamac je ležao nepomičan. Nije bilo ni daška vetra. I samo more se bilo pretvorilo u pesak, pun senki, nepomičan. Ništa se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom, nestvarnom tlu koje se protezalo sve dalje i dalje, u sve gušću tminu svuda oko čamca, dokle god je pogled sezao. Ged ustade, uze svoj štap i laikim skokom pređe ivici čamca. Veču se učini da ga vidi kako pada i tone u dubinu mora, mora koje je sigurno moralo biti tu negde, iza te suve, neprozirne korene koja je skrivala vodu, nebo i svetlost. Ali mora više nije bilo. Ged se uputi nekuda, ostavljajući čamac za sobom. Crni pesak se ugibao, ocrtavajući njegove stope, i tiho šaputao pod njegovim nogama. Njegov štap poče da svetli, ne avetinjskom svetlošću, već jasnim, belim sjajem, koji ubrzo postade toliko jak da su mu prsti, tamo gde je dodirivao blistavo drvo, postajali ružičasto providni. Koračao je napred, udaljavajući se od čamca, ali ne u nekom određenom pravcu. Ovde nije bilo pravca, ni severa, ni juga, ni istoka, ni zapada;samo ka nečemu ili od nečega. Veču, koji je stajao posmatrajući,svetlost koju je nosio Ged činila se kao ogromna zvezda koja se polako kreće kroz tamu. A tama oko nje se zgušnjavala, postajala sve crnja, prikupljala se. I Ged je to video, stalno gledajući pravo pred sebe, kroz svetlost. A posle izvesnog vremena ugleda u daljini, u razlivenoj graničnoj liniji gde se stapaju videlo i tama, senku kako mu prilazi preko peska. U početku je bila bez oblika, ali kako se približavala sve više je uzimala na sebe oblik ljudskog bića. Kao nekakav starac, sed i namrgođen, koji je išao ka Gedu; ali istog časa kad je Ged u njemu prepoznao svog oca kovača, vidio je da to više nije starac, već mladić. Bio je to Džasper; Džasperovo izazivačko lepo, mladalačko lice, sivi ogrtač sa srebrnom kopčom i ukočeni,
razmetljivi hod. Pun mržnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji ih je razdvajao. Ged se, međutim, ne zaustavi, samo je malo usporio korak, i hodajući stalno napred, samo je malo više podigao štap. Štap zablista i u njegovom blistavilu Džasperov lik spade sa prilike koja se približavala, i ona se pretvori u Pečvarija. Ali Pečvarijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja, kao lice davljenika, i on nekako čudno ispruži ruku, kao da doziva. I opet se Ged ne zaustavi, već je išao dalje, iako je sada između njih ostalo samo nekoliko jardi. Tada se ono što mu je išlo u susret potpuno promeni, raširivši se na obe strane kao da širi ogromna, opnasta krila, pa poče da se uvija, da se nadima i odjednom splasnu. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice, a potom dva zamućena, nepomična oka, a onda iznenada, jedn stravični lik koji nije prepoznao, ljudski ili lik čudovišta, sa usnicama koje su se grčile i drhtale i očima nalik na dva grotla koja vode u crnu prazninu. Na to Ged visoko diže svoj štap, i njegov sjaj postade nepodnošljivo jak, goreći tako belom i užasnom svetlošću da čak i ona praiskonska tama bi pobeđena i ustuknu. U toj svetlosti sve što je ličilo na čovekovo obličje spade sa onoga što se primicalo Gedu. Ono se skupi, istopi i potamni,puzajući po pesku na četiri kratke noge sa kandžama. Ali i dalje se približavalo, podižući k njemu slepu, bezobličnu njušku, bez usana, ušiju i očiju. I u trenutku kada su stigli jedno do drugoga, ono postade potpuno crno u belom, magijskom sjaju koji je goreo svuda oko njega, i teško se uspravi na dve noge. U potpunoj tišini, čovek i senka se sretoše licem u lice, i stadoše. Glasno i zvonko, cepajući taj prastari muk, Ged izgovori ime senke i istovremeno i senka progovori bez usana i jezika, izgovarajući samo jednu reč: "Ged". I ta dva glasa se sliše i postadoše jedno. Ged ispruži ruke, ispustivši štap, i zgrabi svoju senku, njegovo mračno ja, koje je takođe grabilo njega. Svetlost i tama se sretoše, spojiše se i postadoše jedno. Ali Veču, koji je užasnut, kroz polumrak,izdaleka posmatrao preko peska, učini se da je senka nadjačala Geda, jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje bleđi. Ispunjen gnevom i čajanjem, on iskoči na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim, i potrča iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek što se nije ugasilo u praznini i mraku iznad pustinje. Ali dok je trčao, pesak mu se provali pod nogama, i on stade da se bori i koprca kao da je u živom pesku, kao da pliva kroz vodenu bujicu; i
tada se, odjednom prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost, obuze ga ledena zimska hladnoća i on oseti gorčinu morske soli, i svet se u magnovanju obnovi pred njim, i on se nađe, praćakajući se, u itinskom,živom moru. U blizini se ljuljuškao čamac na sivim talasima - prazan. To je bilo sve što je Več ugledao na površini vode; grebeni talasa mu zapljusnuše oči i zaslepiše ga. Pošto nije bio dobar plivač, izborio se kako je znao i umeo do čamca i uspeo da se izdigne na rukama i uvuče u njega. Kašljući i pokušavajući da obriše vodu koja mu se slivala iz kose preko lica,očajnički se osvrtao oko sebe, ne znajući u kom pravcu da gleda. Najzad mu pođe za rukom da nazre nešto tamno među talasima, daleko tamo gde je nekada bio pesak, i gde je sada bila samo podivljala voda. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka svome prijatelju, i zgrabivši Geda za ruke, pomože mu i prevuče ga preko ivice čamca. Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomično pred sebe,kao da ne vidi ništa, ali na njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. Svoj štap, komad crne tisovine, potpuno bez sjaja, još je grčevito držao u desnoj ruci i nije ga puštao. Nije progovorio ni reči. Sav mokar i iscrpljen i drhteći, sklupčao se pored katarke i ne pogledavši Veča, koji je razvio jedro i okrenuo brod da uhvti severoistočni vetar. Ništa nije video oko sebe, sve dok pravo ispred njih, na nebu koje beše potamnelo tamo gde je sunce bilo zašlo, između duguljastih oblaka usred jasne, plavičaste svetlosti, nije zablistao mlad mesec: prsten od slonovače, ivica roga, koja je odbijala sunčevu svetlost što je dopirala do njega odnekud iz okeana tmine. Ged podiže lice i zagleda se u taj daleki, blistavi polumesec na zapadu. Dugo je gledao, a onda se usprvi na noge, držeći štap sa obe ruke, kao što ratnik drži mač dvorukac. On zaokruži pogledom po nebu, moru, smeđem naduvenom jedru iznad svoje glave, i završi na licu svog prijatelja. "Estariole", prozbori on, "vidi, gotovo je. Svršeno." On prsnu u smeh. "Rana je zarasla", dodade potom, "zdrav sam i slobodan sam." A onda se presavi i sakri lice u ruke, plačući kao malo dete. Do tog trenutka Več je motrio na njega zabrinuto i uplašeno, jer nije znao šta se, u stvari, beše dogodilo tamo u onoj mračnoj zemlji. Nije znao da li je to u čamcu sa njim zaista Ged, i ruka u je satima ležala spremna na sidru, da ga zarije u dno čamca i potopi ga usred pučine, radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bićem, koje je, plašio se, možda uzelo na se Gedovo obličje. Sada, kad je video svog prijatelja i čuo ga kako govori, sve sumnje namah nestadoše. i on poče, polako, da shvata istinu; da
Ged nije ni izgubio ni pobedio, već da je, nazvavši senku svoje smrti svojim vlastitim imenom, i sam postao potpun; čovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga više neće moći da iskoristi ili opsedne bilo koja druga moć sem njega samog, i čiji će život od tada proći u službi života, a nikada u službi uništenja, bola, mržnje i mračnih sila. U Stvranju Eje, toj najstarijoj od svih pesama, stoji "samo u tišini je reč, samo u tami život, munjevit sokola let, preko pustoga neba." Tu pesmu je Več pevao iz sveg glasa doj je održavao pravac čamca prema zapadu, ploveći ispred ledenog vetra zimske noći koji im je duvao u leđa iz ogromnih prostranstava Otvorenog mora. Plovili su osamdana, pa jošosam, pre nego što su naišli na prvokopno. Mnogo puta su morali da iznova pune svoje mešine morskom vodom koju su čarolijoma pretvorali u slatku; i lovili su ribu, ali i uz pomoć ribolovnih basmi uspevali su dauhvate vrlo malo, jer ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obraćaju pažnju na magiju. Kada im nije više ništa prostalo za jelo, osim nekoliko mrvica dimljenog mesa, Ged se seti šta Džerou beše kazala kada je on ono ukrao kolač sa ognjišta - da će zažaliti za timšto je ukrao kada ogladni na moru; ali i ovako gladnom, ta uspomena mu je bila draga. Jer ona je takođe kazala da će se on, zajedno s njenim bratom, vratiti njihovoj kući. Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana, ali su zato morali da plove šesnaest dana u povratku na zapad. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio, osim dva mlada čarobnjaka, Geda i Estariola, u doba Ugarnice, usred zime, u njihovom otvorenom ribarskom čamcu. Nije ih zadesila nikakva velika oluja, i upravljali su se sasvim dobro pomoću kompasa i zvezde Tolbegren, uzevši kurs nešto malo više na sever od onog kojim su isplovili. Tako se nisu vratili na Astovel, već su, prošavši pored Spoljnog Tolija i Snega, a da ih nisu videli, prvi put ugledali kopno kod najjužnijeg rta Kopiša. Iznad talasa su ugledali okomite stene kako se uzdišu poput ogromne tvrđave. Morske ptice su kričale, kružeći iznad priobalnih valova, a plavi stubovi dima iz ognjišta dizali su se u vazduh. Odatle nije još dugo trebalo putovati do Ifiša. Jedne tihe, mračne večeri uplovili su u luku Ismeja, pre nego što je počeo da pada sneg. Privezali su čamac Dalekovidi, koji ih je nosio do samih obala carstva smrti i vrtio natrag i popeli se uskim sokacima do čarobnjakove kuće. Srca su im zaigrala, dok su ulazili u toplinu i svetlost domaćeg ognjišta, a Džerou im potrčala u susret, plačući od radosti.
Ako je Estariol od Ifiša održao reč i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu Gedovom, onda je ta pesma izgubljena. U Istočnom Prostranstvu postoji priča o čamcu koji se nasukao na suvo, danima udljen od bilo kakve obale, iznad ponora ogromnog okeana. U Ifišu kažu da je u tom čamcu bio Estariol, ali u Toku se priča da su to bila dva ribara, koje je oluja odvela daleko u Otvoreno more, a u Holpu ta priča govori o holpskim ribarima, i veli da nisu uspeli da otseču čamac sa nevidljivog peska, i da su još tamo. Tako je od pesme o Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi, koje se prenose sa ostrva na ostrvo kao priobalne naplavine, i to već odavno. Ali u Podvizima Gedovim nema ni reči o tom putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom, i to mnogo pre nego što je neokrznut prošao Stazom Zmajeva, ili vatio prsten Eret-Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor, ili se na kraju još jednput vrtio na Rouk, ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta.
Druga knjiga: GROBNICE ATUANA
PROLOG "Vrati se, Tenar! Kući!" U dubokoj dolini bio je sumrak, veče uoči rascvetavanja jabukovog drveta; tu i tamo, u polumračnim krošnjama, po koji cvet se otvorio prerano i sada je sijao, ružičasto i belo, kao daleka zvezda. Niz redove drveća u voćnjaku, u gustoj, visokoj i vlažnoj, mladoj travi, trčala je jedna devojčica, sva srećna, puna radosti trčanja; kada je čula poziv nije se odmah vratila, već je napravila veliki luk pre nego što se opet okrenula licem ka kući. Majka je čekala na ulazu u kolibu, osvetljena s leđa svetlošću vatre, posmatrajući malenu priliku kako trči i poskakuje kao pahiljica maslačka koju vetar nosi preko sve tamnije trave ispod drveća. Kraj jednog ugla kolibe, čisteći motiku od zemlje koja se beše na nju nahvatala, njen otac reče: "Zašto dozvoljavaš da ti tako priraste za srce? Kroz mesec dana dolaze po nju. Odvešće je zauvek. Bolje da zamisliš da si je sahranila i da je sve gotovo. Kakvog smisla ima vezati se uporno za nekoga koga ćeš u svakom slučaju izgubiti? Ona nam ništa ne vredi. Da plate, kad je odvedu, e, to bi već bilo nešto! ali, neće. Doći će i odvešće je, i tu će biti kraj." Majka ne odgovori, posmatrajući dete koje beše zastalo i podiglo glavicu da posmatra nebo kroz granje. Iznad visokih bregova, iznad voćnjaka, prodorno i jasno je blistala večernjača. "Ona nije naša, i nikada nije ni bila, od kada su došli i kazali nam da će morati da postane Sveštenica na Grobnicama. Kako to ne možeš da svatiš?" Čovek je govorio hrapavim glasom, od žalosti i ogorčenja. "Imaš četvero drugih. Oni će ostati s nama, a ovo neće. I zato prestani da se vezuješ za nju. Pusti je, neka ide!" "Kad dođe vreme", odgovori žena, "pustiću je da ide." Zatim se sagnu da dočeka u naručje dete koje je dolazilo trčeći, sevajući malim, belim, bosim stopalima preko blatnjavog tla, zagrli ga i podiže da ga ponese. Dok se okretala da uđe u kolibu prignula je glavu da poljubi tetence u kosu, koja je bila crna; ali njena kosa, u treperavoj svetlosti vatre, bila je plava kao lan. Čovek beše ostao da stoji napolju; njegova stopala su takođe bila bosa i hladna na kaljavom tlu, dok se vedro prolećno nebo nad njim polako smrkavalo. Lice mu je u mraku bilo ispunjeno bolom, tupim, teškim, ljutitim bolom, koji nikada neće moći d izrazi jer će mu nedostajati reči.
Napokon sleže ramenima, i poše za svojom ženom u sobu osvetljenu svetlošću vatre, koja je odzvanjala od dečjih glasića.
1. PROGUTANA Prodorni zvuk roga zaori se visokim tonom i umuknu. U mukloj tišini koje je potom nastala čuli su se samo odjeci mnoštva koraka koji su odzvanjali zajedno s udarcima doboša, tiho, u ritmu sporih otkucaja srca. Kroz pukotine na krovu Prestone dvorane, provaljene otvore između stubova, gde se behu urušili čitavi delovi zida i krovne konstrukcije, sijali su kosi zraci još slabašnog sunca. Bio je tek jedn sat nakon sunčevog izlaska. Vazduh je bio nepomičan i hladan. Suvo lišće raznovrsnog korova koji se probijao na spojevima između mermernih podnih ploča bilo je oivičeno injem i pucketalo je, kad god se očešalo o duge crne rize sveštenica. Stupile su, u koloni po četiri, niz ogromnu dvoranu između dva reda džinovskih stubova. Udarci bubnja su muklo odzvanjali. Nije se čuo ni glas, i nije bilo ni posmatrača. Baklje koje su nosile devojčice obučene u crno zračile su srvenilom kad bi se našle upolumraku između dva oštro oivičena mlza sunčeve svetlosti. Napolju, na stepenicama koje su vodile u Prestonu dvoranu, stajali su muškarci, stražari, trubači, dobošari; kroz velike vratnice prošle su samo žene, u crnim rizama do zemlje i sa navučenim kapuljačama, koračajući polako u redu po četiri, ka praznom prestolu. A onda naiđoše dve, obe visoke i zlokobne u svojoj crnini; jedna mršava i ukrućena,a druga debela, koja se gegala dok hoda. Između njih koračala je devojčica otprilike šest godina stara. Nosila je belu, platnenu košuljicu bez ikakvih ukrasa. Glava, ruke i noge su joj bili goli, i bila je bosa. Izgledala je neverovatno majušna. U podnožju stepenica koje su vodile ka prestolu, gde su ih ostale sada čekale postrojene u crne redove, dve žene se zaustaviše i ovlaš gurnuše dete napred. Presto na visokom postolju kao da je sa obe strane bio oivičen ogromnim tamnim zavesama, koje su se spuštale iz mraka što je vladao podsamim krovom; da li su to zaista bile zavese, ili samo malo gušće senke, nije se pogledom moglo utvrditi. Sam presto bio je crn i na njemu su, na osloncima za ruke i leđa, mutno svetlucali ukrasi od dragog kamenja i zlata, i bio je ogroman. Čovek koji sede na njega izgleda bi kao patuljak; po svojim razmerama kao da nije bio prvljen za ljude.Bio je prazan. Ničega nije bilo na njemu, sem senki. Potpuno samo, dete se pope preko četiri od sedam stepenika od mermera sa crvenim žilicama. Bili su toliko široki i visoki da je devojčica morla na