svaki od njih da stane sa obe nožice, pre nego što će krenuti uz sledeći. Na srednjem stepeniku, tačno u sredini i ispred prestola, stajao je ogroman, grubo otesan komad drveta, izdubljen na vrhu u šupljinu, kao posuda. Dete kleče na oba kolena i stavi glavicu preko te šupljine, okrenuvši je malo u stranu. I ostde da kleči, nepomično. Jedna prilika u belom, vunenom ogrtaču pritegnutom pojasom u struku iskorači iz mraka s desne strane prestola i džinovskim korakom krenu niz stepenice prema detetu. Čovekovo lice bilo je skriveno belom maskom. Bez reči ili i najmanjeg oklevanja on zamahnu mačem, držeči ga s obe ruke, iznad detinjeg vrata. Doboš umuknu. Kada je zamahnuta oštrica stigla do svoje najviše tačke i u magnovenju zastala, jedna prilika u crnom izlete sa leve strane prestola, jednim skokom prelete niz stepenice i svojim tanjim i nežnim rukama zaustavi zamahnutu ruku čoveka koji je prinosio žrtvu. Oštro sečivo mača zablista, trepereći, ukočeno u vazduhu. Tako za trenutak ostadoše kao zamrznuti u jednom položaju - nepomičnog deteta čijaduga crna kosica beše razdeljena da bi se otkrio beli vrat. A onda, u mukloj tišini, dve prilike se rzdvojiše i pojuriše nazad uz stepenice, iščeznuvši u mraku iza ogromnog prestola. Jedna sveštenica iskoči i prosu pehar sa nekom tečnošću na stepenice, izgledala je kao mrlja crne boje. Dete ustade i pažljivo siđe niz četiri stepenika. Kada se opet našla u podnožju, dve visoke sveštenice joj obukoše crnu rizu sa kapuljačom i ogrtač, pa je zatim okrenuše opet licem prema stepenicama, crnoj mrlji i prestolu. "O, neka Bezimeni pogledaju ovu devojčicu koja im je data, i koja je odistinski jedna od onih što se rađaju zauvek neimenovani. Neka prime njen život i sve godine njenog života do smrti,koja im takođe pripada. Neka je prihvate. Neka je progutaju!" Ostali glasovi, prodorni i oštri kao trube, odgovoriše: "Progutana je! Progutana je!" Devojčica je stajal podignute glave, da bi ispod kapuljače mogla da vidi presto.Dragulji usađeni u ogromne naslone za ruke, koji su se završavali šapama sa kandžama, i u naslon za leđa, bili su zamućeni od prašine, a na izrezbarenom leđnom naslonu mogle su se videti paučina i beličaste mrlje od izmeta buljine. Preko ona tri najviša stepenika odmah ispod prestola, iznad onoga na kome je ona klečala, nikada ne behu prešla stopala
smrtnika. Prekrivao ih je tako debeli sloj prašine da su ličili na nagnutu sivu ravan tla, a stepenice od memrera sa crvenim žilama bile su potpuno sakrivene ispod netaknutih nanosa na koje nije kročila ljudska noga - već koliko godina? Koliko stoleća? "Progutana je! Progutana je!" Začuše se opet otsečeni udarci doboša, ovoga puta u nešto bržem ritmu. Ćuteći, tako da se čulo samo šuštanje tabana koji su se vukli po tlu, povorka se opet obrazova i krenu u suprotnom pravcu od prestola, na istok, ka udaljenom, jasno ocrtanom i blistavom kvadratu ulaznih vrata. Sa obe njene strane, dvostruki red debelih stubova, nalik na potkolenice nečijih džinovskih, belih nogu, uzdizao se i nestajao u polumraku ispod tavanice. Među sveštenicima, i sada sva u crnom kao i one, koračala je devojčica, svečano i polako stavljajući bose nožice preko zamrznutog korova i ledenih kamenih ploča. I čak ni kada je sunčev zrak, koji se koso probijao kroz obrušeni krov, bljesnuo u njenom pravcu, nije podigla pogled. Stražari širom raskriliše ogromne vratnice i crna povorka iziđe na svetlost i ledeni jutarnji povetarac. Sunce je zaslepljujući sjelo, ploveći nad istočnim prostranstvima. Planine na zapadu bile su obasjane njegovom žutom svetlošću, kao i fasada Prestone dvorane. Ostale zgrade, niže na nizbrdici, još su bile obavijene ljubičastom senkom, izuzev Hrama Božanske Braće, koji je ležao preko puta na malom okruglom brdu bez rastinja; sveže pozlaćeni krov mu je snažno odbijao bljesak novoga dana. Crna povorka sveštenica, četiri po četiri, vijugala je niz Brdo Grobova, i tako, koračajući, tiho su počele da poju. Melodija je imala samo tri tona, a reč koju su bez prestanka ponavljale bila je toliko stara da beše izgubila svoje značenje, kao zaboravljeni putokaz koji još stoji iako puta više nema. Izgovarale su, pojući, tu praznu reč uvek iznova, sve vreme samo nju. Čitav taj dan, posvećen Preobražaju Sveštenice, bio je ispunjen tihim pojanjem ženskih glasova, jednim suvim, monotonim zvukom. Devojčicu su vodili od hrama do hrama, iz jedne prostorije u drugu. U jednoj su joj stavili soli na jezik; u drugoj su je ošišali i namazali joj glavu uljem i namirisanim sirćetom, dok je klečala okrenuta zapadu; u trećoj je morala da legne licem prema zemlji, na nadgrobnu ploču od crnog mermera iza jednog oltara, dok su prodorni glasovi pevali tužbalicu za mrtvima. Ni ona ni sveštenice nisu ni jele ni pile čitavog dana. A kada je zašla zvezda večernjača, devojčicu smestiše da legne gola između dve ovčije kože u postelju u sobi u kojoj nikada pre toga nije spavala. Nalazila se u kući koja
je godinama stajala zaključana, i bila otključana samo za taj dan. Soba je bila visoka i uska, i nije imala prozore. Vazduh je u njoj bio težak i ustajao, nekako mrtav i zagušljiv. Žena je bez reči ostavi tamo u mraku. Ležala je potpuno nepomična, tačno onako kako su je ostvili. Oči su joj bile širom otvorene. Dugo je ostala u tom položaju. Gledala je kako svetlost titra na visokom zidu. Neko je tiho dolazio hodnikom, zaklanjajući svetlost u lampici s tresetom, tako da nije bila jača od svica. A onda se začu prozukli šapat: "Hej Tenar, jesi li tu?" Dete ne odgovori. Nečija glva se promoli kroz vrata, čudna glava, bez ijedne dlake, kao oljušteni krompir, i iste takve žućkaste boje. Oči su takođe biole nalik na krompirova okca, crne i sićušne. Nos je delovao patuljasto, između dva ogromna, otromboljena obraza,a usta su ličila na prorez bez usta. Devojčica je nepomično ibezizražajno posmatrala to lice. Oči su joj bile širom otvorene i nisu se kretale. "Hej, Tener, mali moj medenko, evo te!" Glas je bio prozvukao, visok kao ženski,ali nije pripadao ženi. "Ne bih smeoda budem ovde, meni je mesto pred vratima, tamo napolju. Ali, morao sam da vidim kako je moja mala Tener, posle ovog iscrpljujućeg dana; a, kako je moj mali medenjak?" "Ja više nisam Tenar", odvrati dete, ozbiljno gledajući u njega. Ruka mu zastade na pola puta; nije se usudio da je dodirne. "Nisi", prošapta on, nakon kraće pauze. "Znam. Znam. Sada si ti mala Progutana. Ja sm samo hteo..." Ona je ćutala. "Bio je ovo težak dan za moju malecku", ponovi čovek, premeštajući se s noge na nogu, dok je slabačka svetiljka treperila u njegovoj ogromnoj, žutoj šaci. "U ovoj Kući ne smeš da budeš, Manane." "Da. Da, znam. Ne smem da kročim u ovu kuću. Pa, dobro, laku noć, malecka... Laku noć." Dete ne odgovori, i Manan se polako okrenu i ode. Odbleska njegove svetiljke na visokim zidovima ćelije polako nestade. Devojčica koja sad nije imla drugo ime sem Arha, Progutana, ostade da leži na leđima, pogleda uprtog u tamu.
2. ZID OKO MESTA Kad je odrasla potpuno je zaboravila svoju majku; čak, nije ni bila svesna da ju je zaboravila. Pripadala je ovom mestu, Grobnicama. Oduvek je tu pripadala. Samo ponekad, u duge julske večeri, dok je posmatrala planine na zapadu,suve i po boji nalik lavovima u poslednjim odsjajima sunčevog smiraja, pomislila bi na vatru koja je, nekada davno, gorela na ognjištu istom tom jasnom, žutom svetlošću. Zajedno s tim mislima obuzela bi je isećanja kako ju je neko nosio na rukama, što je bilo veoma čudno, jer ovde su je retko kad i dodirivali; a i sećanja na prijatne mirise, na miris tek oprane kose i isprane u vodi namirisanoj kaduljom, plave, duge kose, boje sunčevog zalaska i vatre. To je bilo sve čega se još sećala. Naravno, znala je više nego što je mogla da se seti, jer su joj bili ispričali celu priču. Kada joj je bilo sedam ili osam godina, i kad je prvi put počela da se pita ko je, u stvari,ta osoba koju su zvali "Arha", otišla je svom staratelju, Čuvaru Mananu, i obratila mu se:"Ispričaj mi kako ste baš mene izabrali, Manane." "O, malecka, pa ti već sve to znaš." I znala je; visoka sveštenica strogog glasa, po imenu Tar, pričala joj je sve dok nije naučila napamet svaku reč, i umelada izdeklamuje: "Da, znam. Kad umre Jedina Sveštenica Grobnica Atuana, obredi sahrane i očišćenja traju mesec dana po lunarnom kalendaru. Po isteku tog vremenaodređene Sveštenice i Čuvari Grobnica krenu na put preko pustinje i zađu među gradove i sela Autana, tražeći i raspitujući se. Tragaju za ženskim detetom koje se rodilo one noći kada je Sveštenica umrla. Kada ga nađu, počnu da čekaju i motre. Dete mora biti potpuno zdravog tela i duha i dok raste ne sme se razboleti od rahitisa, ili velikih boginja, ili bilo koje druge bolesti koja ostavlja trajne posledice na telu, niti sme oslepeti. Ako napuni pet godina i ostane potpuno zdravo i telesno i duhovno, onda se sigurno zna da je telo toga deteta zaista novo telo Sveštenice koja je umrla. Tada se to dete predstavi Bogokralju u Avabatu, i dovede ga ovamo u Hram, gde ga podučavaju godinu dana. Po isteku te godine, odvedu je u Prestonu Dvoranu i njeno ime vraćaju onima koji su njeni Gospodari, Bezimenima; jer je i ona bezimena, ona je Sveštenica Večna Samororoditeljica." To je bilo sve, od reči do reči, što joj Tar beše kazala, i ona se nikada nije usudila da zatraži makar ijednu reč više. Mršava sveštenica nije bila ni
svirepa ni zla, ali je bila veoma hladna osoba i živela je po nekim gvozdenim prvilima, i zato je se Arha pribojavala. Ali se, zato, ni najmanje nije pribojavala Manana, i čak bi mu naređivala: "A, sad mi ispričaj kako se baš mene izabrali!" I on bi joj pričao, uvek iznova. "Otišli smo odavde na sever i zapad, trećeg dana mesečevog narastanja; jer Arha-koja-je-bila umrla je trećega dana prošđloga meseca. I najpre smo otišli u Tenahbah, koji je veliki grad, iako oni koji su videli i njega i Avabat, kažu da je on prema Avabatu kao buva prema kravi. Ali, što se mene tiče, više je nego veliki; ta, im bar deset stotina kuća u Tenahbahu! Pa smo onda otišli u Gar. Ali, niko u ta dva grada nije imao devojčicu koja se rodila trećega mesečevog dana mesec dana ranije; neki su imali mušku decu,ali dečaci nisu za to... I tako smo ušli u brdovitu zemlju severno od Gara, i krenuli kroz njene gradove i sela. To je moja zemlja. Ja sam se rodio u tim brdima, gde teku reke i gde su polja zelena. A ne u ovoj pustinji". Mananov prozukli glas zazvučao bi nekako čudno pri ovimrečima, a očice bi mu sasvim nestale iza nabora na licu; za trenutak bi ućutao, a potom nastavio. I tako smo pronašli sve one kojima su se rodila deca tokom prethodnih meseci i razgovarali s njima, i neki su nam čak i lagali; 'O, da, naša devojčica se sasvim digurno rodila trećega mesećevog dana!' Jer, siromasi, znaš, često žele da se otarase ženske dece. A ima i tako velikih bednika koji žive po usamljenim kolibama u bespućima dubodolina, da čak ni ne broje dane i jedva da znaju kada se godina menja, tako da nisu umeli da nam kažu koliko im je dete staro. Ali mi smo se uvek toliko dugo raspitivali da smo nakraju ipak dolazili do istine. Naravno, to je išlo veoma sporo. Napokon smo pronašli jedno žensko dete, u selu koje je brojalo svega desetak kuća, u dolini voćnjaka zapadno od Entata. Bilo je staro već osam meseci - eto, toliko dugo je trajalo naše raspitivanje. Ali, bilo je rođeno one noći kada je umrla Svešrtenica Grobnica, i to u isti sat. i bila je to slatka bebica, koja je sedela majci na kolenu i svetlim okicama gledala u nas dok smo u gomili punili onu jednu dedinu sobicu u kolibi, kao slepi miševi pećinu! Otac joj je bio siromašan. Njegovao je jabuke u voćnjaku jednog bogataša i nije imao ništa sem jedne koze i petero dece. Čak ni kuća u kojoj su živeli nije bila njegova. I tako smo se svi nagurali u tu izbu, i već po načinu na koji su sveštenicie posmatrale bebu i razgovarale međusobom, moglo se pogoditi da misle da su najzad pronašle Samorođenu. A moglo se to videti i po majci. Samo je držala bebu i nije progovorila ni reči. I tako, kad smo opet došli sledećeg dana - gle! bebica svetlih očiju ležala je u kolevci od
ispletene trske plačući i vrišteći, a po čitavom telu je bila osuta pečatima i svrabom od groznice, a majka je kukala još glasnije od bebe: "Oh! Oh! Dete mi je dobilo Veštičije Otiske!" Tako je ona to zvala; mislila je na velike boginje. U mom su selu tu bolest takođe zvali veštičijim otiscima. Ali Kosil, ona koja je sada Velika sveštenica Bogokralja, prišla je kolevci i uzela bebu na ruke. Svi ostali su bili ustuknuli, a i ja s njima; ne cenim svoj život baš nešto naročito; ali, ko je lud da uđe u kuću gde ima velikih boginja? Ali se ona nije bojala, ona nije takva. Uzela je bebu i rekla: 'Nema groznicu'. Pljunula je sebi na prst i protrljala crvene pečate, i oni su nestali. Bio je to samo sok od kupin. Sirota, glupa majka je mislila da će nas prevariti i uspeti da zadrži dete!" Manan se zakikota od sveg srca; žuto lice mu se jedva malo promenilo,ali su mu se zato ogromni bokovi tresli od smeha. "I tako ju je njen muž istukao, jer se bojao gneva sveštenica. Ubrzo smo se vratili u pustinju, ali svake godine bi po neko od Grobnica navraćao u selo okruženo jabučjim sladom da vidi kako dete napreduuje. Tako je prošlo pet godina, a onda su Tar i Kosil krenule na put, zajedno sa stražarima Hrama i vojnicima sa crvenim šlemovima koje je Bogokralj poslao da im bude pratnja ida ih štiti na putu. Vratili su dete ovamo, jer bila je to zaista Sveštenica Grobnica koja se ponovo samorodila, i tu joj je bilo mesto. A ko je bilo to dete, a, malecka?" "Ja", odgovori Arha, upirući pogled u daljinu kao da želi da vidi nešto što ne može, što joj već beše izmaklo iz vidnog polja. Jednom je, pak, zapitala: "Šta je... majka uradila, kad su došli da joj odnesu dete?" Ali, Manon to nije znao. On nije bio sa sveštenicama na tom završnom putovanju. A ona nije mogla dase seti. Ali, zašto bi se i sećala? Prošlo je, sve je to otišlo u nepovrat. Došla je tu gde mora da bude. Na čitavom svetu za nju je postojalo samo jedno jedino mesto; Mesto Grobnica Atuana. Prve je godine spavala u velikoj spavaonici, zajedno sa ostalim pripravnicima, devojčicama između četiri i četrnaest godina. Ali, već tada Manon beše izdvojen od ostalih Deset Čuvara da služi samo njoj, a njena postelja bila je smeštena u maloj niši i tako delimično odvojena od dugačke glavne spavaonice sa niskim krovnim gredama u Velikom Zdanju, u kojoj su se ostale devojčice tiho kikotale i šaputale pre nego što zaspe, i zevajući uplitale jedna drugoj kosu kad bi osvanulo sivo jutro. Kada joj je ime bilo oduzeto i ona postala Arha, spavala je sama u Malom Zdanju, u postelji i u
sobi koja će joj pripadati do kraja života. Ta kuća je bila njena, bila je dom Jedine Sveštenice, i niko nije smeo da uđe bez njene dozvole. Dok je još bila sasvim mala, uživala je da čuje kako joj ljudi ponizno kucaju na vrata i da onda kaže: "Možete ući." I smetalo joj je što su dve Velike Sveštenice, Kosil i Tar, unapred smatrale da im je dala dozvolu bez kucanja. Prolazili su dani, prolazile su godine, jedna kao i druga. Devojčice u Mestu Grobnica provodile su vreme na časovima i vežbanjima. Nisu se nikad igrale. Učile su svete pesme i obredne igre, istoriju Kargadskih Zemalja, i misterije onih bogova kojima su bile posvećene: Bogokralja koji je vladao koji je vladao u Avabatu, ili Božanske braće, Avtaha i Vuluaha. Jedino je Arha učila obrede Bezimenih, a njima ju je podučavala jedna jedina osoba, Tar, Velika Sveštenica Božanske Braće. Sat ili nešto više vremena dnevno provodila je odvojeno od ostalih, učeći sa Tar; ali, dan je uglavnom provodila kao i one - u radu. Učile su kako da predu i tkaju vunu svojih ovaca i kako da seju i žanju i pripremaju hranu koju su stalno jele - sočivo, heljdu, koju su mlele krupno za kašu ili sitno za hleb od neuskislog testa, crni luk, kupus, kozji sir, jabuke i med. Najviše su volele kad im dozvole da idu da pecaju u mutnoj zelenoj reci koja je tekla kroz pustinju oko pola milje severoistono od Mesta; tada bi ponele jabuku ili suvu zemičku od heljde za ručak i provele čitav dan sedeći na suncu, na nekom suvljem mestašcu u ševaru, posmatrajući kako zelena voda polako teče i senke oblaka kako se polako menjaju na planinskim padinama. Ali ako bi cuknula od oduševljenja kada se nit na pecaljki iznenada zategnula i na njenom kraju se pojavila pljosnata, svetlucava riba koja će se potom trzati na obali i ugušiti se na vazduhu, Mebet bi siknula poput zmije: "Psst, ti budalo jedna!" Mebet, koja je služila u hramu Bogokralja, bila je tamnoputa žena, još mlada, ali oštra i mrka kao obsidijan. Bila je strastven ribolovac. Morali ste uvek da joj sedite sa one dobre strane i niste smeli da pisnete, inače vas nikada više nije izvodila na pecanje; a to je značilo da nikad više niste mogli da dospete na reku, osim da leti nosite vodu kd bi bunari presušili. Bio je to mukotrpan posao, lomatati se kroz usijanu žegu pola milje do reke, zatim napuniti dve kante i staviti ih na obramicu, a zatim opet krenuti što brže možeš uzbrdo, ka Mestu. Prvih stotinu jardi je išlo lako, ali onda su kante počinjale da bivaju sve teže i teže, a obramica vam je pekla ramena kao usijana gvozdena šipka, i sunčeva svetlost je nemilice blještala po sasušenoj stazi, i svaki korak je postajao sve teži i sporiji. Najzad biste dospeli u prijatnu svežinu hladovitog
zadnjeg dvorišta Velikog Zdanja, pored povrtnjaka i pljusnuli biste vodu iz kanti u veliku cisternu. Ali onda biste morali da se okrenete i sve to obavite još jedanput, i još jedanput, i još jedanput. U ograđenom prostoru Mesta - to mu je bilo jedino ime i jedino koje mu je ikada bilo potrebno dati, jer je bilo najstarije i najsvetije od svih mesta koja su postojala u sve četiri zemlje Kargadskog Carstva - živelo je oko dve stotine duša i postojale su mnoge građevine: tri hrama, Veliko Zdanje i Malo Zdanje, kuća u kojoj su stanovali evnusi čuvari, a odmah ispred zidova bile su kasarne za stražare i kolibe mnogobrojnih robova, skladišta i ambari, torovi za ovce, torovi za koze i ostale zgrade za poljoprivredne poslove. Izgledalo je kao mali grad, kad se pogleda izdaleka, odozgo sa spečenih bregova na zapadu, gde nije raslo ništa osim kadulje, makije, sitnog korova i pustinjskih trava. Čak i sa velike udaljenosti, iz istočnih ravnica, ako se pogleda malo naviše, mogao se videti zlatni krov hrama Božanske braće kako treperi i svetluca ispod planinskih padina, nalik na komadić liskuna u steni. Sam taj hram bio je od kamena i u obliku kocke, belo omalterisan, bez prozora, sa niskim tremom ispred ulaza i malim vratima. Raskošniji, i stolećima mlađi, bio je hram Bogokralja nešto malo ispred njega, sa visokim tremom na stubovima debelim i belim, sa šareno obojenim kapitelima, od kojih je svaki bio jedno ogromno kedrovo stablo, uglačano i doneto brodom sa Hur-at-Hura, gde ima šuma, i dovučeno na mišicama dvadeset robova preko gole ravnice do Mesta. I tek što bi putnik koji prilazi sa istoka dobro osmotrio zlatni krov i bele stubove, uspeo bi da uoči gore na Brdu, iznad Mesta, iznad svega toga, mrke boje i načet zubom vremena kao i sama pustinja, najstariji od svih hramova svoga naroda: ogromnu, nisku Prestonu Dvoranu, sa zidovima prekrivenim mrljama buđi i zaravnjenom, urušenom kupolom. Iza Dvorane i u krug oko brda protezao se zid od kamena, izgrađen bez maltera i napola srušen na mnogo mesta.U krugu tog zida nekoliko crnih kamenih blokova visokih osamnaest do dvadeset stopa štrčalo je iz zemlje poput džinovskih prstiju. Kad bi jednom pao na njih, pogled bi im se stalno vraćao. Stajali su tamo puni značenja, a ipak se ni po čemu nije moglo videti šta znače. Bilo ih je devet. Jedan je stajao uspravno, ostali manje ili više nagnuti, dok dvojica behu pala. Bili su obrasli zelenim i narandžastim lišajevima, kao da ih je neko poprskao ogromnim mrljama boje, svi sem jednoga, koji je bio potpuno go i crn, sijajući mutnim sjajem uglačanog
kamena. Bio je gladak na dodir, ali na onim drugima, ispod lišajeva, mogli su se videti urezani znaci i oblici, ili, bar, napipati rukom, ako se nisu međusobno razaznavali. Tih devet kamenova su bili Grobnice Atuana. Stajali su tu, govorilo se, još iz vremena prvih ljudi, još kad je bilo stvoreno Zemljomorje. Bili su pobodeni na to mesto još kada su se prva kopna stala uzdizati u tami iz dubina praokeana. Bili su mnogo, mnogo starijui od svetlosti. Bile su to grobnice onih koji su vladali pre nego što je nastao svet u kome žive ljudska bića, onih što nemaju imena, i ona koja im je služila takođe nije imala ime. Nije često zalazila među njih, a niko sem nje nije krošio na tlo na kome su oni stajali, na vrhu brda iza Prestone Dvorane, između nje i kamenog zida. Dva puta godišnje, u vreme prvog punog meseca pre prolećne i jesenje ravnodnevnice pred Prestolom se prinosila žrtva, i ona bi tada izlazila kroz mala zadnja vrata Dvorane noseći veliku mesinganu posudu, punu kozje krvi koja se još pušila; nju je morala da izlije, pola u podnožje uspravnog crnog kamena, a pola preko jednog od palih kamenova koji su već bili utonuli u šljunkovito tle, potamnelo od krvi koja se izlivala vekovima po njemu. Ponekad je Arha izlazila rano ujutro potpuno sama i lutala između Kamenova, pokušavajući da razabere nejasne izbočine i urezane linije, koje su se jasnije isticale u kosoj jutarnjoj svetlosti; ili bi sela i posmatrala planine na zapadu, a potom spuštala pogled na krovove i zidove Mesta, gledajući prvo jutarnje komešanje oko Velikog Zdanja i stražarskih kasarni, i kako stada ovaca i koza izlaze na svoju oskudnu ispašu u blizini reke. Među Kamenovima se ništa nije ni radilo ni dešavalo. Odlazila je tamo samo zato što je jedina ona to smela, zato što je tu bila sama. Bilo je to sumorno mesto. Čak i usred vrelog pustinjskog letnjeg podneva na njemu je vladala nkakva hladnoća. Ponekad bi vetar malo zahujao između dva kamena koja su stajala veoma blizu i nagnuti jedan prema drugom, kao da razmenjuju neke tajne. Ali, tajni nije bilo. Od zida Grobnica počinjao je drugi, nešto niži kameni zid, koji je u dugačkom, nepravilnom polukrugu opasivao Brdo na kome je bilo Mesto, a potom se protezao dalje, na sever, u pravcu reke. Nije toliko štitio samo Mesto, koliko ga je delio u dva dela: na jednoj strani su bili hramovi i zdanja u kojima su boravile sveštenice i čuvari, a na drugoj stanovi za stražu i robove koji su obrađivali zemlju, čuvali stoku i prikupljali hranu i krmivo. Nikada nisu prelazili na drugu stranu zida, sem što su ponekad,
prilikom izuzento svetih obreda, stražari, njihovi dobošari i trubači prisustvovali litijama sveštenica; ali nikada nisu ulazili kroz portale hramova. Osim njih, nijedan drugi muškarac nije smeo da kroči u unutrašnje dvorište Mesta. Ranije je bilo hodočasnika, kraljevi i poglavice. Četiri Zemlje dolazili su tu da učestvuju u obredima; prvi Bogokralj, pre jednog i po stoleća, bio je došao da uspostavi obrede u svom vlastitom hramu. Ali, čak ni on nije smeo da zađe među Kamenove; čak je i on morao da obeduje i spava izvan zida koji je okruživao Mesto. Na taj se zid moglo sasvim lepo popeti, stavljajući vrhove stopala među pukotine na spojevima kamenih blokova. Jednog popodneva, pred kraj proleća, Progutana i devojčica koja se zvala Pent sedele su zajedno na to zidu. Obe su bile stare dvanaest godina. Trebalo je da budu u tkačici Velikog zdanja, u ogromnoj kamenoj sobi u potkrovlju; trebalo je da budu za velikim razbojma, zauzete radom na jednoličnim, crnim vunenim nitima, tkajući crnu tkaninu za rize sveštenica. Iskrale su se odatle da se napiju vode na bunaru u dvorištu, a onda je Arha rekla: "Hodi!" i povela onu drugu devojčicu nizbrdo ka zidu, tamo gde ih nisu više mogli videti iz Velikog zdanja. Sada su sedele na vrhu zida, deset stopa iznad tla, okrenute licem prema spoljnoj strani i mlatarujući bosim nožicama, posmatrajući ravnicu koja se protezala u nedogled ka istoku i severu. "Volela bih da vidim more", reče Pent. "Zašto?" upita Arha, žvaćući gorku stabljiku mlečike koju je otkinula iz jedne pukotine na zidu. Pustara je upravo bila precvetala. Svi oni majušni pustinjski cvetovi, žuti, ružičasti i beli, što su rasli nisko i brzo venuli pretvarali su se u semenje, koje se u obliku sićušnog paperja i padobrana razvejalo, belo kao pepeo, rasipajući svoje povijene, izvanredno prilagođene resice. Tlo ispod jabukovog drveća u voćnjaku bilo je prekriveno nanosima plavičastobele i ružičaste boje. Krošnje su bile zelene, i to je bilo jedino zeleno granje miljama oko Mesta. Sve ostalo, od jedne do druge linije obzorja, imalo je onu dosadnu, mrku boju pustinje, izuzev planina koje su bile prelivene blagim, plavičastosrebrenim odsjajem od prvih pupoljaka kadulje u cvetu. "Oh, ne znam zašto. Prosto, volela bih da vidim nešto drugo, nešto što se razlikuje. Ovde je uvek sve isto. Ništa se ne događa." "Sve što se bilo gde događa ima svoj početak ovde", pouči je Arha. "Dobro, znam... Ali ipak, volela bih da bar nešto od toga vidim kad se događa!"
Pent se nasmeja. Bila je to meka, opuštena i spokojna curica. Protrljala je bose tabane o kamen ugrejan suncem i nastavila: "Znaš, kad sam bila mala živela sam pored mora. Naše selo je bilo tik iza peščanih dina, i ponekad smo odlazili da se igramo na plaži. Sećam se da smo jednom ugledali neku flotu kako prolazi mimo nas, daleko na pučini. Brodovi su ličili na zmajeve sa crvenim krilima. Neki su zaista i imali vratove, sa zmajskim glavama. Prošli su pored Aruana, ali to nisu bili kargijski brodovi. Poticali su sa zapada, iz Unutrašnjih ostrva, kako nam je objasnio naš poglavica. Svi iz sela behu izašli na obalu da ih posmatraju. Mislim da su se bojali da će skrenuti i pristati kod nas. Ali, oni su samo prošli, i niko nije znao kuda idu. Možda da ratuju u Karego-Atu. Ali, ipak, zamisli, bili su to brodovi koji su zaista došli sa ostrva čarobnjaka, gde su svi ljudi boje zemlje i mogu da bace čini na tebe za tren oka." "Ne na mene", oštro se obrecnu Arha. "Ja ih ne bi pogledala. Oni su zli, prokleti čarobnjaci. Kako su smeli da prođu tako blizu Svete Zemlje?" "Dobro, nadam se da će ih Bogokralj sve pobediti jednog dana i napraviti od njih robove. Ali, ipak bih volela da opet vidim more. Kad se povuče plima u baricama su ostajali mali oktopodi, i kad vikneš 'Ba!' odmah bi pobeleli... Hej, evo matorog Manana, traži te." Arhin čuvar i sluga polako im je prolazio sa unutrašnje strane zida. Zastajao bi s vremena na vreme da iščupa iz zemlje divlji praziluk, dok je u drugog ruci već držao jedan poveći, oklembešeni svežanj, a zatim bi se ispravio i pogledao oko sebe sićušnim, mutnim smeđim očima. Bio se ugojio od starosti, a žuta koža bez ijedne dlačice sijala mu je na suncu. "Spusti se malo niže, ovde, na mušku stranu", prodornim i siktavim glasom reče Arha, i obe devojčice spuznuše vešto i okretno, kao dva mala guštera, niz spoljnu stranu zida, tako da su se držale na njemu tik ispod gornje ivice, nevidljive za svakoga ko bi gledao sa unutrašnje strane. Osluškivale su Mananove teške korake, dok je prolazio mimo njih. "Uja! Uja! Krompir-lice!" veselo je pevuckala Arha, tiho kao što vetrić šapuće kroz travke. Teški koraci zastadoše. "Ehej", začu se nesigurni glas, "Malecka? Arha?" Tišina. Manan produži. "Ujaaa! Krompir-lice!" "Uja, krompir-trbuh!" prošapta i Pent, imitirajući Arhu, a onda se zaceni, pokušavajući da preseče kikotanje.
"Ima li koga?" Tišina. "O, dobro, dobro, neka vam bude", uzdahnu evnuh i njegovi spori koraci stadoše da se udaljavaju. Kada je zašao za padinu, devojčice se opet iskobeljaše na vrh zida. Pent se beše zarumenela od napora i kikotanja, ali Arha je bila besna. "Taj glupi matori ovan! Ne mogu da maknem bez njega!" "Šta će drugo", razložno odvrati Pent, "to mu je posao - da brine o tebi." "Oni kojima služim brinu o meni. Njih slušam; ne moram da slušam nikoga drugog. Te matore žene i polu-muškarci, ti neka ostave na miru. Ja sam Jedina Sveštenica!" Pent se zagleda u nju. "Oh", reče ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..." "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu stalno da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme ćutala, ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu, beličastu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka visokom, nejasnom, ogromnom obzorju. "Oni kojima služim brinu o meni. Njih slušam; ne moram da slušam nikoga drugog. Te matore žene i polumuškarci, ti neka me ostave na miru. Ja sam Jedina Sveštenica!" Pent se zagleda u nju. "Oh", reče ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..." "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme ćutala, ali je uzdisala i klatila svojim punačkim nožicama posmatrajući ispod sebe ogromnu, beličastu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka viskokom, nejasnom, ogromnom obzorju. "Nema još mnogo, pa ćeš i ti izdavati naređenja, znaš", reče ona napokon, tiho i mirno. "Još dve godine i više nećemo biti deca. Imaćemo četrnaest godina. Ja ću otići u hram Bogokralja i za mene će otprilike sve ostati kako i jeste. Ali ti ćeš tada zaista postati Velika Sveštenica. Čak će i Kosil i Tar morati da te slušaju." Progutana ništa ne odgovori. Lice joj je bilo tvrdo, a u očima ispod crnih obrva video joj se bledi, svetlucavi odsjaj neba. "Moramo da se vratimo", reče Pent. "Ne." "Ali, učiteljica tkanja će nas prijaviti kod Tar. A uskoro će i Devet pojanja." "Ja ostajem ovde, a ti ostaješ sa mnom." "Tebe neće kazniti, ali mene hoće", usprotivi se Pent, na svoj pitomi način.
Arha, međutim, ništa ne odgovori. Pent samo uzdahnu i ostade. Sunce je tonulo u izmaglicu, visoko iznad ravnice. Daleko, sa drugih, blagih padina tiho je dopiralo zavonjenje ovčjih klepetuša i blejanje jagnjadi. Proletnji vetar je duvao u blagim, toplim naletima, pun slatkih mirisa. Devet pojanja se već skoro bilo završilo kad su se devojčice vratile. Mevet ih je, međutim, videla kako sede na "Muškom zidu" i prijavila ih svojoj pretpostavljenoj, Kosil, Velikoj Sveštenici Bogokralja. Kosil je imala težak korak i mračno lice. Bez ikakvog izraza na tom licu i u glasu obratila se devojčicama, rekavši im da pođu za njom, Provela ih je kroz kamene dvorane i hodnike Velikog zdanja,kroz ulazna vrata, pa uz brdo do hrama Atvaha i Valuaha. Tu je razgovarala sa Velikom Sveštenicom tog hrama, Tar, visokom, suvom i tankom kao noga jelena. "Skini haljinu", obrati se Kosil Pent. Išibala je devojčicu svežnjem trske, koja je malo zasecala u kožu. Pent je to podnela strpljivo, plačući bez glasa. Zatim su je poslali natrag u tkačnicu bez večere, pri čemu je, jo, morala da posti i sledećeg dana. "Ako te još jednom uhvatimo da si se pela na Muški zid", upozori je Kosil, "proći ćeš mnogo gore. Jesi li me razumela, Pent?" Kosil je govorila tiho, ali nimalo nežno. Pent samo promuca: "Da", i pobeže, trzajući se po malo kad bi joj teška tkanina odeće povredila brazgotine na leđima. Arha je morala da stoji pored Tar i da posmatra šibanje. Sada je posmatrala Kosil kako čisti trske na kamdžiji. "Ne pristoji se da te vide kako se pentraš i jurcaš unaokolo sa drugim devojčicama", reče joj Tar. "Ti si Arha." Ona je samo stajala, namrgođena, i nije odgovarala. "Bolje ti je da radiš samo ono što treba da radiš. Ti si Arha." Samo za trenutak devojčica podiže oči i uperi ih u lice Tar, potom Kosil, a u pogledu joj je bilo tako duboke mržnje i besa da se čovek mogao slediti. Ali, mršava sveštenica ničim ne pokaza da to vidi; samo je potvrdila, nagnuta malo napred, skoro šapatom: "Ti jesi Arha. To i ništa drugo. Sve je progutano. "Sve je progutano", ponovi devojčica, onako kako je ponavljala svakog dana, svakog dana od kad je napunila šest godina. Tar malo sagnu glavu; isto učini i Kosil, dok je sklanjala kamdžiju. Devojčica nije pognula glavu, već se samo poslušno okrenula i izašla. Kada je večera koja se sastojala od krompira i mladog luka bila pojedena u tišini u uzanoj, mračnoj trpezariji, kada su bile otpevane večernje himne i
svete reči bile postavljene na vrata, i obavio se kratki obred Neizgovorenog, radni dan je napokon bio završen. Devojčice su tada smele da se popnu u spavaonicu i da se igraju, bacajući kockice ili štapiće dokle god je gorelo noćno svetlo, a potom da se sašaptavaju u mraku, s jednog kreveta na drugi. Arha se, međutim, uputi preko dvorišta i blagih padina Mesta do Malog zdanja, u kome je spavala sama, svake noći. Blago i slatko je mirisao noćni povetarac. Gusto posejane, sujale su prolećne zvezde, kao bokori belih rada na prolećnim livadama kao svetlucanje mora u aprilu. Ali, devojčica se nije sećala ni livada ni mora. Nije ni pogledala u nebo. "Hej, malecka!" "Zdravo, Manane", odvrati ona ravnodušno. Ogromna senka je vukla noge pored nje, dok mu se svetlost zvezda odbijala o ćelu. "Jesu li te kaznili?" "Mene ne smeju kazniti." "Ne smeju... Tako je..." "Ne smeju me kazniti. Ne usuđuju se." Stajao je tako, sa opuštenim velikim rukama, bezboličan i ogroman. Ona oseti miris divljeg praziluka, i sladunjavi zadah kadulje njegove stare, crne rize, iscepane na porubima i suviše kratke za njega. "Ne smeju me ni dotaći. Ja sam Arha", ponovi ona prodornim ljutitim glasom i briznu u plač. Ogromne, spremne šake se podigoše i privukoše je, nežno je pridržavajući, gladeći je po upletenoj kosi. "Hajde, hajde. Medenko mali, curice moja..." Čula je kako u dubokoj šupljini njegovih grudi nešto prozuklo mrmlja i ona se grčevito pripi uz njega. Suze joj ubrzo presušiše, ali se i dalje držala Manona, kao da ne može da stane na noge. "Sirota mala", prošapta on, i podigavši dete ponese je do ulaza u kuću u kojoj je sama spavala. Tu je spusti na prag. "Je li ti sad dobro, malecka?" Ona klimnu glavom, odvoji se od njega i uđe u mračnu kuću.
3. ZATVORENICI Kosilini koraci su odlučno i ravnomerno odzvanjali kroz predvorje Malog zdanja. Visoka, temeljna prilika ispuni ceo dovratak na ulazu u sobu, malo se smanji u trenutku kada se sveštenica pokloni, dodirnuvši jednim klolenom pod, opet se poveća kad se ispravi u punoj visini. "Gospodarice?" "Milim, Kosil?" "Bilo mi je dozvoljeno da se staram o izvesnim stvarima koje se odnose na carstvo Bezimenih, i to sam činila sve do sada. Ako blagoizvoliš, sada je vreme da ti saznaš, vidiš i preuzmeš na sebe te stvari, kojih se u ovom životu još nisi setila." Devojčica je sedela u svojoj sobi bez prozora, tobože meditirajući, a u stvari ne radeći ništa i gotovo ni na šta ne misleći. Ukočeni izraz lica, pun dosade i oholosti, nije odmah mogao da joj se promeni. Ali se ipak promenio,iako je nastojala da to prikrije. Upitala je, samo, uz određeni prizvuk prevejanosti: "Lavirint?" "Nećemo još u Lavirint. Ali, moraćemo da prođemo kroz Podgrobnicu." U Kosilinom glasu osećalo se nešto što je moglo biti strah, a možda i glumljenjeni strah, s namerom da uplaši Arhu. Devojčica ustade bez žurbe i reče ravnodušno: "Pa, dobro." Ali, u sebi, dok je sledila tešku priliku Bogokraljeve sveštenice, kliktala je: Najzad! Najzad! Najzad ću videti svoje carstvo! Imala je petnaest godina. Prošlo je već bilo više od godinu dana od kako je prešla u ženstvenost i istovremeno stekla svu vlast koju ima Jedina sveštenica Grobnica Atuana; beše ona što je iznad svih velikih sveštenica zemalja Kargada, ona kojoj čak ni sam Bogokralj ne sme da zapoveda. Svi su sada pred njom povijali koleno, čak i mrka Tar i Kosil. Svi su joj se obraćali sa ceremonijalnom učtivošću. Ali, ništa se drugo nije izmenilo. Ništa se nije dogodilo. Kada su se završili obredi njenog posvećenja, dani su nastavili da teku kao i pre. I dalje je prela vunu, tkala crnu tkaninu, mlela hranu, obavljala svakodnevne obrede; i dalje je svake noći morala da otpeva svih Devet pojanja, da blagoslovi ulazna vrata, da nahrani Kamenove kozjom krvlju dva puta godišnje, da igra obredne igre mladog meseca ispred Praznog Prestola. I tako je protekla čitava godina, potpuno ista kao i one prethodne; da li je to trebalo da znači da će sve godine njenog života
proteći na isti način? Čamotinja bi je povremeno obuzimala takvom snagom kao da je teskoba: grabila ju je pravo za gušu. Do nedavno prosto je morala da govori o tome. Moraće da govori, mislila je, poludeće ako bude ćutala. Pričala je o tome Mananu. Bila je isuviše gorda da bi se poverila nekoj drugoj devojci, a predostrožnost joj je govorila da se ne ispoveda nekoj od starijih žena; ali Manan je bio niko i ništa, samo obični stari, verni vo; njemu je smela da ispriča šta hoće. Ali, iznenadila se kad je od njega dobila odgovor. "Nekada davno," rekao je, "znaš malecka, pre nego što su se naše četiri zemlje spojile u jednu carevinu, pre nego što je nad svima nama vladao Bogokralj, imali smo mnogo manjih kraljeva, prinčeva i poglvica. Stalno su se svađali. I dolazili su ovamo da te svađe razreše. Ovako je to bilo: dolazili su iz naše zemlje, Atuana, i iz Karego-Ata, i iz Atninija, čak i iz Hur-atHura, sve te poglavice i vladari zajedno sa svojim slugama i sa vojskama. I onda su te pitali šta da rade. A ti si odlazila pred Prazni Presto i prenosila si im šta savetuju Bezimeni. Eto, tako je bilo nekada dano. Ali, posle nekog vremena, Sveštenici-Kraljevi zavladali su čitavim Karego-Atom, a ubrzo potom i Atuanom; i evo, ima več četiri ili pet ljudskih vekova oa kako Bogokraljevi vladaju nad sve četiri zemlje, napravivši od njih jednu carevinu. I tako su se stvari promenile. Bogokralj sada može da smiri sve razularene poglavice i sam presuđuje kada se posvađaju. A pošto je i sam bog, znaš, ne mora više često da se obraća Bezimenima". Arha se zaustavi da malo promisli o svemu tome. Vreme nije imalo neki veliki značaj, tu u pustinji, ispod večnih i uvek istih Kamenova, i živelo se onako kako se živelo od pamtiveka. Ona nije bila navikla da misli o menjanju stvari, o izumiranju starog i nastajanju novoga. Bilo joj je nekako neugodno da u toj svetlosti sagledava svet oko sebe. "Moć Bogokralja je daleko manja od moći onih kojima ja služim", izgovori ona napokon mršteći obrve. "Svakako... Svakako... Ali to se jednom bogu ipak ne sme reći, medenko mali. Niti njegovoj sveštenici." I uhvativši svetlucanje njegovog malog, smeđeg oka, ona se namah seti Kosil, Velike sveštenice Bogokralja, od koje se plašila još od kako beše došla u Mesto; i shvati šta je hteo da kaže. "Ali, Bogokralj i njegov narod su zanemarili svoje dužnosti i ne obožavaju više Grobnice onako kako bi trebalo. Niko više ne dolazi." "Pa, on šalje zatvorenike da se prinesu na žrtvu. To nije zanemario. A ni
darove koji pripadaju Bezimenima." "Darove! Njegov hram se svake godine iznova kreči, na oltaru mu je breme zlata, u lampama mu gori ružino ulje! A pogledaj kakva je Prestona dvorana... rupe na krovu, obrušena kupola, u zidovima joj se gnjezde miševi, sove i slepi miševi.. . Ali, svejedno, ona će nadživeti i Bogokralja i sve njegove hramove, i sve kraljeve koji budu došli posle njega. Ona je bila pre njih, i nje će biti i onda kad njih više ne bude. Ona je središte svega što postoji." "Ona je središte svega što postoji." "Ima tu blaga, itekako; Tar mi ponekad govori o tome. Dovoljno da se deset puta ispuni hram Bogokralja. Zlata i trofeja koje su vekovima poklanjale stotine pokolenja, od kako je sveta. Sve je to zatvoreno i sklonjeno pod podzemnim svodovima i po katakombama. Još neće da me tamo odvedu, primoravaju me da čekam i čekam. Ali, znam kako izgleda.Postoje podzemne prostorije ispod Dvorane, ispod celog Mesta, ispod nas, tu gde sad stojimo. Ogromni splet tunela, Lavirint. Kao ogroman, mračan grad, ispod brda. Pun zlata, i mačeva negdašnjih junaka, starih kruna, kostiju, vekova i tišine." Govorila je kao u zanosu, kao da beše pala u trans. Manan je ćutke posmatrao. Njegovo omlitavelo lice nikada nije izražavalo mnogo više od stalne tuge, ispunjene pažnjom; sada je bilo još tužnije nego obično. "Da, a ti si gospodarica svega toga", reče on. "Tišine, i mraka." "Jesam. Ali, nisu hteli ništa da mi pokažu, samo ove prostorije iznad zemlje, iza Prestola. Nisu mi pokazali čak ni gde se sve može ući u podzemlje; samo ponekad promrse po koju reč. Ne daju mi moje vlastito carstvo! Zašto me drže tako da moram večito da čekam i čekam?" "Još si mlada. A, može biti", dodade brzo Manan svojim prozuklim altom, "da se i sami plaše, malecka. Na kraju krajeva, to ipak nije njihovo područje. Tvoje je. Za njih je opasno da uzale u njega. Nema tog smrtnika koji se ne boji Bezimenih." Arha ne odgovori, ali oči joj sevnuše. Manan joj je opet prikazao stvari u drugačijoj svetlosti. Tar i Kosil su joj oduvek izledale tako strahovite, tako ledene i čvrste, da nije mogla ni zamisliti da se one nečega plaše. Ali, Manan je bio u pravu. One su se bojale tih mesta, tih sila čiji je i Arha bila jedan deo, kojima je pripadala. Bojale su se da uđu u mračna mesta, da ne budu pojedene. Sada, dok je silazila sa Kosil niz stepenice Malog Zdanja i počela da se
penje s njkom uz strmu, krivudavu stazu ka Prestonoj dvorani, setila se tog razgovora sa Mananom i opet se oduševila. Ma gde je odveli, ma šta joj pokazali, neće se uplašiti. Ona će znati šta da radi. Malo zaostajući za njom na stazi, Kosil progovori. "Jedna od dužnosti moje gospodarice, kao što i sama zna, jeste žrtvovanje određenih zatvorenika, prestupnika plemenitog roda, koji su bogohulenjem ili izdajstvom zgrešili pred našim gospodom. Bogokraljem." "Ili pred Bezimenim", dopuni je Arha. "Tako je. Nije prikladno da Progutana, dok je još dete, preuzima ru dužnost. Ali moja gospodarica više nije dete. U Sobi s lancima nalaze se zatvorenici koje je pre mesed dana blagoizveleo poslati naš gospod Bogokralj iz svoga grada, Avabata." "Nisam znala da su prispeli neki zatvorenici. Zašto je ne znam ništa o tome?" "Zatvorenici se dovode po noći, i tajno, na način koji od davnina nalažu obredi Grobnica. Moja gospodarica će sada proći na taj put, ako krene stazom koja vodi duž zida." Arha skrenu sa staze da bi nastavila pored velikog kamenog zida koji je okruživao Grobnice iza grada sa kupolom u kojoj je bila Dvorana. Bio je sagrađen od masivnih kamenih blokova; najmanji je bio teži od čoveka, a največi su bili veliki kao zaprežna kola. Iako neotesani, bili su pažljivo naslagani i uklopljeni tako da čvrsto prianjaju jedan uz drugog, Ipak, mestimično se zid beše obrušio i kamenje je ležalo u bezobličnoj gomili. To se moglo dogoditi samo tokom dugog vremenskog razdoblja, tokom stoleća vrelih pustinjskih dna i ledenih noći, hiljadugodišnjim, neprimetnim pomeranjem samih brda. "Ovaj Zid oko Grobnica može se sa lakoćom preći", reče Arha, dok su hodale ispod njega. "Nemamo dovoljno ljudi da ga popravimo", odvrati Kosil. "Imamo dovoljno ljudi da ga čuvaju." "To su samo robovi. Njima se ne može verovati." "Može, ako ih zaplašimo. Neka im kazna bude ista kao strancu ako mu dozvole da kroči na posvećeno zemljište u krugu zida." "Koja je to kazna?" Kosil nije postavila pitanje zato što nije znala odgovor. Ona ga sama, još davno, beše kazala Arhi da ga zapamti. "Odsecanje glave ispred Prestola." "Da li moja gospodarica želi da se postavi straža na Zid Grobnica?"
"Da", odgovori devojka. Pesnice, skrivene dugačkim crnim rukavima, stisla je od zadovoljstva. Znala je da Kosil ne želi nijednog roba da protraći na čuvanje zida, i to je zista bio potpuno beskoristan posao; jer, koji je stranac ikada došao ovamo? Takođe, nije bilo mnogo izgleda da će neko dolutati, slučajno ili namerno, na milju od Mesta, a da ne bude primećen; i sigurno neće stići ni blizu Grobnicama. Ali straža je bila počast na koju su imale ravo, i Kosil se nije mogla usprotiviti. Moraće da posluša Arhu. "Tu smo," začu se njen ledeni glas. Arha se zaustavi. Često je šetala tom stazom oko Zidova Grobnica, i poznavala je onako kako je poznavala svaku stopu zemlje u Mestu, svaki kamičak, trn i čičak. Ogromni kameni zid uzdizao se, tri puta više od nje, s leve strane; s desne se brdo ugibalo u plitku, sušnu dolinu, koja se ubrzo opet pela ka podnožju zapadnog planinskog lanca. Pogledom je preletela preko okolnog tla, i nije ugledala ništa što već pre toga nije videla. "Ispod crvenih stena, gospodarice." Nekoliko metara niz padinu, jedna uzvišica od crvene lave delovala je kao okomiti stepenik u brda. Kada je sišla do nje i stala licem prema stenju, Arha shvati da podseća na nekakve grube vratnice, visoke četiri stope. "Šta moda se se uradi?" Još davno je bila naučila da je na svetim mestima uzalud pokušavati da otovriš vrata ako ne znaš kako se otvaraju. "Moja gospodarica ima sve ključeve mračnih mesta.2 Od kako je prošla kroz obred punoletstva Arha je o pojasu nosila jedan gvozdeni prsten na kome su visili bodež i trinaest ključeva, neki dugački i teški, neki maleni kao udice. Podigla je prsten i raširila ključeve. "Ovaj", reče Kosil, pokazujući prstom; a onda položi svoj debeli kažiprst na rupicu između dve crvene, ispupčene kamene površine. Ključ, dugačka gvozdena šipka sa dva ukrašena jezička, uđe u otvor. Arha ga oberučke okrenu u levo, jer je bio težak za rukovanje, ali okrenu se glatko. "Sada?" "Zajedno..." Zajedno su počele da guraju neravnu kamenu površinu sa leve strane ključaonice. Teško, ali bez zapinjanja i sasvim tiho, jedan nepravilan oivičen deo crvene stene pokrenu se ka unutra, sve dok se ne stvori uzani prolaz. Unutra je bilo mračno kao u rogu. Arha se sagnu i uđe.
Kosil, debela žena i debelo obučena, jedva se provukla kroz uzani otvor. Čim je ušla, oslonila se leđima na vrata i, naprežući se, gurala ih dok se nisu zatvorila. Pomrčina je bila potpuna. Ni zračka svetlosti. Činilo se da mrak, poput vlažnog filca, pritiska otvorene oči. Sagnule su se, obe, gotovo se presamitivši nadvoje, jer tu gde su stajale prostor nije bio visok ni četiri stope, i bio je toliko uzan da je Arha odmah napipala stenu i s dena i s leva. "Jesi li ponela svetiljku?" Šaputala je, kao što svi rade u mraku. "Nisam ponela nikakvu svetiljku", odgovori Kosil, iza njenih leđa. I Kosil je govorila tišim glasom, ali uz neki čudan prizvuk, kao da se smeši. Kosil se nikada nije smešila. Arhino srce poskoči; krv joj je bubnjala u grlu. Ljutito reče, u sebi: Ovo mesto je moje, njemu ja pripadam, neću se plašiti! Ali glasno nije rekla ni reč. Krenula je napred; postojao je samo jedan mogući put. Ulazio je u brdo i vodio naniže. Kosil ju je pratila u stopu, teško dišući; haljine su joj se otirale i greble i stenje i zemlju. Iznenada se krov podiže: Arha je sada mogla da se uspravi, i kada je ispružila ruke, više nije napipala zidove. Vazduh koji je bio zagušljiv i zaudarao na zemlju sada joj je dodirivao lice hladnijom vlagom, a njegovo jedva osetno strujanje ostavljalo je utisak velikog praznopg prostora. Arha oprezno koraknu nekoliko puta u potpuni mrak. Komadić šljunka, o koji joj se okliznu noga u sandali, sudari se s drugim šljunkom i taj jedva čijni šum probudi odjek, mnogo odjeka, tihih, udaljenih, još daljih. Pećina mora da se prostirala do ogromnih daljina, i u sisinu i u širinu, a ipak nije bila prazna: nešto u njenoj tmini, površine nekih nevidljivih predmeta ili njenih vlastitih manjih odeljenja, prelamali su odjek u hiljade komadića. "Ovde mora da smo već ispod Kamenova", prošapta devojka, a šapat joj odlete u šuplju tminu i razli se u niti zvuka, tanane poput paučine, koje su još dugo odzvanjale u uhu. "Tako je. Ovo je Podgrobnica. Produži. Ne mogu da se zadržavam na ovom mestu. Drži se zida sa leve strane. Prođi pored tri otvora." "Idući put ću poneti baklju", reče Arha, upravljajući se po zidu, koji je stalno dodirivbala vrhovima prstiju, čudeći se neobičnim oblicima u steni, šipljinama, ispupčenjima, negde hrapavim poput čipke,negde, pak, glatkim poput bronzanih skluptura: bio je to bez sumnje neki reljef urezan u stenu. Možda je čitava pećina bila delo vajara iz prastarih vremena?
"Ovde je svetlost zabranjena." Kosilin šapat zazvuča oštro. Ali, i pre nego što je Kosil izgovorila te reči, Arha je znala da je tako. Jer ovo je bila domovina tame, najdublje središte noći. Prsti joj tri puta pređoše preko otvora u složenom, stenovitom crnilu. Četvrti put je pipajući potražila visinu i širinu otovra, i ušla. Kosil je išla za njom. U tom podzemnom hodniku, koji se opet blago peo naviše, prošli su pored jednog otvora na levom zidu, a potom, na mestu gde se tunel račvao, krenuvši desnim krilom: sve to samo pipajući, u mraku i savršenoj tišini podzemlja. Kada se kreće na taj način, čovek mora gotovo bez prestanka da ide ispruženih ruku da bi dodirivao oba bočna tunela, jer inače bi se moglo dogoditi da mu promakne neki otvor koji treba da ubroji, ili da ne primeti da se tunel račva. Snalaženje je bilo moguće isključivo pipanjem; čovek ne vidi put, ali ga drži u rukama. "Je li ovo Lavirint?" "Nije. To je jedan manji splet tunela koji se nalazi ispod Prestola." "A gde je ulaz u lavirint?" Arhi se beše dopala ova igra po mraku; htela je da počne da rešava neki teži zadatak. "Na drugom otovru pored kojeg smo prošli, kad smo ulazili u Podgorbnicu. Sada potraži rukom vrata s desne strane, drvena vrata, možda smo ih već mimoišli..." Arha začu kako Kosil nevešto barata rukama po zidu, kako joj se dlanovi taru o stenu. Ona je kamen dodirivala tek ovlaš, samo vrhovima prstiju, i začas je osetila pod njima glatko drveno dugmence. Pritisnula ga je, i vrata su se sa lakoćom otovoril, uz blago škripanje. Zastala je za trenutak, zaslepljena svetlošću. Ušli su u široku, nisku prostoriju, sa zidovima od otesanih kamenih ploča i osvetljenu jednom zadimljenom bakljom koja je visela na lancu. Prostorija je zaudarala od dima, koji nije imao ozlaza. Arha zasui i oči počeše da je peku. "Gde su zatvorenici?" "Tamo." Tek tada je shvatila da su tri hrpe nečega na drugoj strani sobe, u stvari, bili ljudi. "Vrata nisu zaključana. Zar nema stražara?" "Nisu potrebni."
Zakoračila je u sobu, oklevajući, žmureći kroz sumaglicu od dima. Zatvorenici su oba članka na nozi i jedan na ruci bili lancima okovani za zid. Kad bi neko od njih hteo da legne, jedna ruka mi je morala ostati podignuta, viseći sa veriga. Kose i brade su im bile prljave i zamršene kao žbun koji im je, zajedno sa drugim senkama, skrivao lice. Jedan je ležao, napola ispružen, ostala dvojica su sedela ili ćutala. Bili su potpuno goli. Tela su im zaudarala još jače od dima. Jedan od njih kao da je gledao u Arhu; učinilo joj se da vidi svetlucanje njegovih očiju, ali nije bila sigurna. Ostali se nisu ni pomerili, niti podigli glavu. Ona se okrenu u stranu. "To više nisu ljudska bića", reče namršteno. "Nikada nisu ni bili. To su demoni, zversi duhovi koji su kovali zaveru protiv svetinje života našega Bogokralja!" Kosiline oči su gorele u crvenkastoj svetlosti baklje. Arha ponovo pogleda u zatvorenike, zaplašena i zainteresovna. "Kako može čovek napasti božanstvo? Kako je to moguće? Ti: Kako si se usudio da napadneš boga živoga?" Onaj čovek je i dalje zurio u nju kroz žbun crne kose, ali ne reče ni reč. "Odsekli su im jezik, pre nego što su ih poslali iz Ababata", objasni joj Kosil. "Nemoj im se obraćati, gospodarice. Oni su kužni. Tvoji su, ali ne zato da im se obraćaš,niti da ih gledaš, niti da misliš na njih. Tvoji su samo zato da bi ih ti predala Bezimenima." "Kako ih treba prineti na žrtvu?" Arha više nije gledala u zatvorenike. Beše se okrenula licem prema Kosil, crpeći snagu iz njenog glomaznog tela i ledenog glasa. Osećala je malu vrtoglavicu, a smrad od dima i ljudskih tela gonio ju je na povraćanje, ali je, ipak, na izgled govorila i mislila savršeno mirno. "Sveštenica Grobnica samo najbolje zna kako da ih umori, a da njeni Gospodari budu najzadovoljniji, i ona je ta koja treba da bira. Ima mnogo načina. "Onda neka im kapetan garde, Gobar, odseče glave. I neka im se krv izlije pred Presto." "Kao da se žrtvuju koze?" Izgledalo je da joj se Kosil podsmeva što ima tako malo mašte. Nije znala šta da kaže. Kosil nastavi. "Osim toga, Gobar je muško. Nijedan muškarac ne sme ući u Mračna Mesta Grobnica, pa. valjda moja gospodarica nije to zaboravila? Ako i uđe, ne sme izaći..." "Ko ih je doveo ovamo? Ko im daje hranu?"
"Čuvari koji služe u mom hramu, Dabi i Uahto; oni su evnusi i smeju da uđu ovamo kad to zahteva služenje Bezimenima, baš koja i ja. Vojnici Nogokrlaja su ostavili vezane zatvorenike ispred spoljnog zida, a ja i čuvari smo ih uveli kroz Vrata za zatvorenike, ona u crvenim stenama. Tako se oduvek radilo. Hranu i vodu im spuštaju kroz kapak na podu jedne od soba iza Prestola." Arha pogleda naviše i ugleda, pored lanca na kome je visila baklja, drveni kvadrat ugrađen u kamen tavanice. Bio je isuviše mali da se čovek provuče kroz njega, ali kad bi se odatle spustio konopac stigao bi tačno nadohvat srednjega od trojice zatvorenika. Brzo je skrenula pogled. "Onda neka im više ne daju hrane i vode. I neka puste da se baklja ugasi." Kosil je pokloni. "A šta ćemo s telima, kad poumiru?" "Neka ih Dabi i Uahto sahrane u velikoj pećini kroz koju smo prošli, u Podgrobnici", reče devojka, a govorila je sve brže i sve tanjim glasom. "Moraju to učiniti u mraku. Moji Gospodri će pojesti tela." "Biće učinjeno." "Je li tako dobro, Kosil?" "Dobro je, gospodarice." "Onda, hajdemo odavde", reče Arha, skoro krešteći. Ona se okrenu i pohita natrag kroz drvena vrata, što dalje od Sobe s lancima u mrak tunela. Sad joj se činilo da je tamo nekako slatko i mirno kao noć bez zvezda, tiho, bez mučnih prizora, svetlosti, bez života. Ona zaroni u tu čistu pomrčinu, žureći kroz nju kao plivač kroz vodu. Kosila je takođe hitala iza nje, zaostajući sve više, dahćući, spotičući se. Ne zaostajući ni za trenutak Arha ponovi isti put propuštajući sve otvore koje treba i ulazeći u one u koje treba; projuri potom kroz ogromnu Podgrobnicu punu odjeka i uspuza se, presamićena, kroz poslednji dugački tunel do zatvorenog ulaza u steni. Tu čučnu i pipajući potraži dugački ključ na prstenu koji joj je visio sa pojasa. Našla ga je, ali nije mogla da pronađe klujučaonicu. U nevidljivom zidu ispred nje nije se nigde video tračak svetlosti kroz rupicu veliku kao ubod igle. Prstima je grčevito pipala po steni, tražeći bravu, šip ili kvbaku i nije nalazila ništa. Gde mora da stavi ključ? Kako da izađe?" "Gospodarice!" Kosilin glas, pojačan odjecima, šištao je i bubnjao iza nje. "Gospodarice, vrata se ne mogu otvoriti iznutra. Nema izlaza. Nema povratka." Arha je i dalje čučala uz stenu. Bez reči.
"Arha!" "Tu sam." "Hodi!" Ona joj priđe, puzajući na rukama i kolenima, kroz prolaz, poput psa, sve do Kosilinij sukanja. "Nadesno. Požuri! Ja ne smem dugo da se zadržavam. ovo nije moje mesto. Pođi za mnom!" Arha se uspravi na noge i uhvati se za Kosiline haljine. Pošle su napred, prateći neobično izrezbaren desni zid pećine i išle tako dosta dugo, a zatim naviše, podzemnim hodnicima, stepenicama. Devojka se čvrsto držala za ženinu haljinu, zatvorenih očiju. Uskoro se pojavi zračak svetla, crven kroz proreze očnih kapaka. Pomislila je da se opet nalazi u sobi osvetljenoh bakljom i punoj dima, i nije otvorila oči. Ali vazduh je mirisao sladunjavo, bio je suv i vonjao je na vlažnu zemlju, i taj miris joj je bio poznat i noge su joj išle po stepenštu, strmom skoro kao lestvice. Ona pusti Kosilinu haljinu iz ruke i pogleda. Iznad glave joj je stajao otvoreni kapak. Provukla je kroz njega, prateći Kosil. Vodio je u sobu koju je dobro znala, malu kamenu ćeliju gde je ležalo nekoliko kamenih i gvozdenih škrinja, jedan od mnogobrojnih sobičaka iza Prostorije s Prestolom u Dvorani. Jedva primetna siva svetlost dana svetlucala je u dvorani ispred vrata ćelije. "Ona druga, Vrata za zatvorenike, vode samu u tunel. Kroz njih se ne može izaći. Ovo je jedini izlaz. Ako postoji neki drugi, ja za njega ne znam, a ne zna ni Tar. Moraćeš sama da ga zapamtiš, ukoliko postoji. Ali, sumnjam." Kosil je i dalje govorila tihim glasom, i pomalo kivno. Debelo lice ispod crne kapuljače bilo joj je bledo i svo orošeno znojem. "Nisam zapamtila skretanje do ovog izlaza." "Reći ću ti ih. Jednom drugom prilikom. Moraćeš da ih zapamtiš. idući put ja više neću poći s tobom. To nije moje mesto. Moraćeš sama." Devojka klimnu glavom. Podigla je pogled ka licu starije žene i pomislila kako čudno izleda, sve bledo od straha s kojim je jedva izlazila na kraj, a ipak pobedosnosno, kao da se Kosil naslađuje njenom slabošću. "Posle toga ći ići sama", ponovi Arha, a onda, pokušavši da se okrene i ode os Kosil, oseti kako joj kolena popuštaju i vide gde se soba oko nje vrti u krug. Onesvešćena se složila u malu, crnu gomilicu pred noge sveštenice. "Naučićeš", reče Kosil, i dalje teško dišući, stojeći nepomično. "Već ćeš naučiti."
4. SNOVI I PRIČE Arha se nekoliko dana nije dobro osećala. Lečili su je od groznice. Ležala je u postelji ili sedela na tremu Malog zdanja, pod mlakim jesenjim suncem i gledala ka brdima na zapadu. Osećala se malaksalo i glupo. Stalno su je opsedale jedne iste misli. Stidela se što se onesvestila. nijedan stražar nije bio postavljen na Zid Grobnice, ali, posle svega, nikada se više ne bi usudila da to zatraži od Kosil. Nije više želela da vidi Kosil; nikada. Zato što se stidela pred njom, jer se onesvestila. Tu, pod sunčevom svetlošću, često je krojila planove kako će se ponašati kada idući put bude ušla u mračna mesta ispod brda. Mnogo puta je, takođe, razmišljala i o tome kakvu vrstu pogubljenja će tražiti za sledeću grupu zatvorenika; nešto manje jednostavno, nešto što bi bilo više u skladu sa obredima Praznog Prestola. Svake noći se budila, vrišteći u pomrčini. "Još su živi! Još umiru!" Mnogo je sanjala. Sanjala je kako mora da skuva hranu, ogromne kotlove pune ukusne kaše, i da je do kraja izlije u rupu u zemlji. Sanjala je kako mora da nosi ogroman krčak pun vode, ogroman, mesingani krčag, kroz mrak, nekome ko je žedan. Ali, nikako nije uspevala da stigne do te osobe. Budila se, i sama žedna, ali nije odlazila da se napije. Ležala je budna u postelji, otvorenih očiju, u sobi bez prozora. Jednog jutra Pent dođe da je poseti. Arha je sa trema posmatrala kako se približava Malom zdanju, sa bezbrižnim, rasejanim izrazom lica, kao da je slučajno tuda naišla. Da Arha nije progovorila, ona se ne bi popela uz stepenice. Ali Arha se osećala usamljenom, i progovorila je. Pent se duboko pokloni, onako kako treba da uradi svako ko se približi Sveštenici Grobnica, a onda se skljoka na stepenište ispred Arhe i ispusti uzdah nalik na "Phuuu!" Bila je porasla i ugojila se; zajapurila bi se u licu od svakog, i najmanjeg napora, a i sada je bila sva zajapurena od hodanja. "Čula sam da si bolesna. Sačuvbala sm ti malo jabuka." Iznenada, odnekud iz svoje pozamašne crne haljine izvuče mrežu od trske u kojoj se nalazio šest ili osam savršenih, žutih jabuka. Sada je i ona već bila posvećena u službi Bogokralja; ali još nije bila sveštenica, i još je išla na časove i radila sve poslove kao i pripravnice. "Popi i ja smo ove godine probirale jabuke, i ja sam sklonila one najbolje. One koje su zaista dobre uvek odu na sušenje. Naravno, tako se najbolje održe, ali nekako mi se uvek čini da je to šteta.
Zar nisu lepe?" Arha opipa svilenkastu, bledozlatnu koru jabuke, razgleda tanke grančice na kojima su još slabašno stajali mrki listići. "Lepe su." "Uzmi jednu", ponudi je Pent. "Neću sada. Uzmi ti." Pent učtivo izabra najmanju i smaza je u desetak sočnih, veštih, meraklijskih zalogaja. "Ceo dan bih mogla da jedem", reče ona. "Nikada mi nije dosta. Radije bih bila kuvarica, a ne sveštenica. Kuvala bih kudikamo bolje od one matore Natabe, s kožom kao kremen, a osim toga, mogla bih na kraju i da oližem šerpe... Oh, jesi li čula za Munit? Trebalo je da izglača one mesingane ibrike u kojima se čuva ružino ulje, znaš, one sa dugim rtankim vratovima i poklopcima. I mislila je da treba da ih očisti i iznutra, pa je ugurala ruku i jedan, prethodno je obmotavši krpom, znaš, i onda više nije mogla da je izvadi. Pokušavala je iz sve snage, tako da joj se ruka sva nadula i nabrekla u članku, znaš, tako da se na kraju zaista zaglavila. A onda je stala da juri kroz spavaonice, urlajući: 'Ne mogu da ga skinem! Ne mogu da ga skinem!' A Ponti je sada već toliko ogluveo da je pomislio da je požar, te je počeo da krešti iz sve snage na ostale čuvare da spasavaju pripavnice. A Uahto je upravo muzao koze, pa je istrčao iz tora da vidi šta se događa, i ostavio otvorena vrata, i sve koze mlekulje su izletele i jurnule u dvorište i naletele na Pantija i čuvare i male devojčice, a za njima i Munit, vitlajući onim mesingalnim ibrikom na ruci i histerična, i svi su tako jurili kao bez glave u trenutku kaka je Kosil izišla iz hrama. I ona je upitala: 'Šta je sad? Šta je to sad?' Pentino lepuškasto, okruglo lice, zadobi izraz odbojnog prezira, ni nalik na Kosilin izraz, a ipak, odnekud toliko nalik na Kosil, da se Arha zagrcnu od skoro uplašenog smeha. "'Šta je sad? Šta se to događa?'" rekla je Kosil. A onda ... a onda ju je ona tamnomrka koza tresnula u stražnjicu..." Pent se sva zaceni od smeha: suze su joj potokom navirale na oči. "A onda je M-Munit tresnula kozu iibrikom..." Obe devojke su se previjale i grčile od smeha, držeći se za kolena i ljuljukajući se gore-dole, gušeći se. "A Kosil se okrenula i upitala: 'Šta je sad ovo? Šta je sad ovo?' i to ... i to kozi..." Kraj priče se utopi u kikotanje. Pent na kraju obrisa oči i nos, i rasejano zagrize u novu jabuku.
Od sinog smeha Arha se osećala malaksalo. Pošto se smirila, ona upita: "Kako si ti uopšte dospela ovamo, Pent?" "Oh, bila sm šesto žensko dete u porodici, i moj otac i majka prosto nisu mogli da nas sve othrane i poudaju. I tako, kad sam napunila sedam godina doveli su mu u hram Bogokralja i posvetili me njemu. To je bilo u Osavi. Međutim, verovatno su tamo imali isuviše pripravnica, jer su me ubrzo potom poslali ovamo. Ili su možda mislili da će od mene biti izuzetno dobra sveštenica, ili nešto slično. Ali, tu su pogrešili!" Pent zagrize jabuku sa veselim, mangupskim izrazom lica. "Ti radije ne bi bila sveštenica?" "Radije ne bih! Bego šta! Radije bih se udala za svinjara i živela u jarku. Radije bih bilo šta drugo nego da provedem život ovako, živa sahranjena sa gomilom matorih baba u odvratnoj pustinji gde niko živ ne dolazi! Ali, nema vajde da želim bilo šta, jer su me posvetili i sad sam ukopana i nema mi druge. Ali se od srca nadam da ću u sledećem životu biti igračica u Avabahu! Jer to ću, vla, i zaslužiti." Arha ju je netremice posmatrala odozgo, mračnim pogledom. Nije moga da razume. Činilo joj se kao da nikada ranije nije videla Pent, da je nikada nije valjano pogledala i videla je takvu kakva je, debeljuškasta i sočna i puna života, baš kao jedna od njenih prekrasnih zlaćanih jabuka. "Zar ti Hram baš ništa ne znači?" upita je, prilično strogo. Pent, koja je uvek bila ponizna i plašljiva, ovoga puta ni ne trepnu. "Oh, znam da za tebe tvoji Gospodari znače veoma mnogo", odgovori joj tako ravnodušno, da se Arha prenerazi. "To u krajnjoj liniji ima smisla, zato što si ti u njihovoj službi jedina i istaknuta. Nisi tek tako posvećena, ti si rođena kao predodređena. A vidi mene. Treba li i ja da osećam toliko mnogo strahopoštovanja i tako dalje prema Bogokralju? Na kraju krajeva i on je ipak samo čovek, pa makar i živeo u Avabatu, u plati koja ima deset milja u obimu i zlatne krovove. Sada mu je oko pedeset godina i ćelav je. Možeš to videti na svim njegovim kipovima. I kladim se da mora da seče nokte na nogama, kao i svi mi. Dobro, savršeno mi je jasno da je on još i bog. Ali, da ti pravo kažem, mislim da će postati daleko božanskiji kad bude umro." Arha se slagala sa Pent, jer je u potaji i sama počela da smatra samozvane Božanske Careve Kargada skorojevićima, ležnim bogovima koji pokušavaju da uzurpiraju ono bogoštovanje koje se ukazuje istinskim i večnim Silama. Ali u Pentinim rečima bilo je još nečeg, nečeg s čim se nije slagala, što joj je do tada bilo potpuno nepoznato i što ju je plašilo. Nikada
pre toga nije bila svesna koliko se ljudi međusobno razlikuju, i kako različito gledaju na život. Osećala se kao da je prvi put u životu podigla pogled i ugledala potpuno novu planetu, kako joj lebdi pred prozorom, ogromna i puna ljudi, savršeno nepoznat svet u kome bogovi nisu ništa značili. Uplašila ju je i čvrstina Pentinog neverovanja. Tako uplašena, krenula je u napad. "Imaš pravo. Moji Gospodari su mrtvi već dugo, dugo vremena; i nikada nisu ni bili ljudi... Znaš, Pent, ja bih mogla da te pozovem u službu Grobnicama." Govorila je ljubazno, kao da svojoj prijateljici nudi bolji izbor. Pentini rumeni obrazi odjednom pobeleše. "Da", odgovori ona, "mogla bi. Ali ja... ja po prirodi nisam takva da bih to mogla da radim kako treba." "Zašto?" "Bojim se mraka." tiho odogovori Pent. Arha uzvikom pokaza nevericu i nipodaštavanje, ali je bila u sebi zadovoljna. Dokazala je ono što je htela. Pent ne mora da veruje u bogove, ali ipak se boji bezimenih sila mraka - kao i svi smrtnici. "Naravno, neću to uraditi ako ti ne želiš", obodri je Arha. Zavlada dugo ćutanje. "Sve više ličiš na Tar", ponovo progovori Pent, onako tiho i sanjalački kako je samo ona umela. "Na svu sreću, ne počinješ da ličiš na Kosil! Ali, tako si jaka. Volela bih da sam i ja takva. Ja samo volim da jedem..." "Samo nastavi", reče Arha, nadmoćno i zabavljajući se, i Pent polako pojede i treću jabuku, sve do koštica. Nekoliko dana kasnije, zahtevi beskonačnih obreda Mesta nagnaše Arhu da izađe iz svoje usamljenosti. Jedna koza beše ojarila dva jareta blizanca u nevreme, i trebalo ih je prineti na žrtvu Božanskoj Braći Blizancima, kao što je običaj nalagao; bio je to važan obred, kome je morala prisustvovati i Prvosveštenica. A potom je došla mlada, i morali su se obaviti obredi tame ispred Praznog Prestola. Arha je udisala narkotična isparenja trava koje su gorele u širokim, bronzanim činijama ispred Prestola, i igrala, potpuno sama i odevena u crno. Igrala je u čast nevidljivih duhova umrlih i još nerođenih, i dok je igrala duhovi ispuniše vazduh oko nje, prateći zaokrete i uvijanja njenih nogu, i spore, sigurne pokrete ruku. Pevala je reči pesama koje nijedan čovek nije razumeo, koje i ona sama beše naučila slog po slog, još davno, od Tar. Hor sveštenica, nevidljiv u mraku iza dvostrukog reda
ogromnih stubova, kao odjek je ponavljao za njom nepoznate reči, i ogromna, polusrušena prostorija bila je ispunjena žamorom glasova, kao da horde duhova poju zajedno s njom, ponavljajući reč po reč. Bogokralj iz Avabta više nije poslao nijednog zatvorenika u Mesto, i Arha je postepeno prestala da sanja onu trojicu koji su već odavno bili mrtvi i sahranjeni u plitke grobove u ogromnoj pećini ispod Kamenova. Prikupila je hrabrost da se vrati u tu pećinu. Mora se vratiti: Sveštenica Grobnica mora biti u stanju da bez straha ulazi u svoje područje, da ga dobro upozna. Nije joj bilo lako da prvi put prođe kroz kapak, ali je ipak bilo mnogo lakše nego što je zamišljala. Tako se dobro bila pripremila za to, toliko je bila čvrsto rešila da će ići sama i održati prisustvo duha, da je bila gotovo zbunjena kada se napokon našla tamo i otkrila da nema čega da se plaši. Grobovi su bili tu, ali ona nije mogla da ih vidi; nije mogla ništa da vidi. Bilo je potpuno mračno; bilo je tiho. I ništa više. Počela je da odlazi tamo svakog dana, uvek ulazeći kroz kapak u sobici iza Prestola, sve dok nije dobro naučila ceo krug pećine, s njegovim čudnim, izrezbarenim zidovima - onako dobro kako se samo može upoznati ono što se ne vidi. Nikada se nije odvajala od zidova, jer ako bi krenula pravo preko ogromne praznine mogla bi ubrzo, u mraku, izgubiti put, i tako, kad bi najzad nasumice opet pogodila zid, više ne bi znala gde je. Jer, kao što je još prvi put naučila, dole, u mraku, najvažnije je da čovek zna kraj kojih je otvora i skretanja prošao i na koje još treba da naiđe. To se mora raditi brojanjem, jer pod rukom su svi delovi jednaki. Arha je imala izvežbano pamćenje, i nije joj bilo nimalo teško da savlada tu neobičnu veštinu orijentacije dodirom i brojanjem, a ne vidom i razumom. Ubrzo je napamet znala sve hodnike koji su vodili iz Podgrobnice, onaj manji lavirint koji je ležao ispod Prestone Dvorane i tačno ispod vrha brda. Ali, postojao je i jedan hodnik u koji nikada nije ulazila; drugi sleva posle ulaza u crvenoj steni, onaj iz kojeg ne bi više nikada pronašla izlaz ako bi slučajno pogrešila i ušla u njega misleći da je jedan od onih koje poznaje. Žudnja da uđe u njega, da upozna i Lavirint, postepeno je sve više rasla, ali ona ju je suzbijala dok prethodno ne sazna sve što može o njemu gore na površini. Tar je znala samo imena nekih od prostorija u Lavirintu i upustvo u koje otvore treba ići i koje proći da bi se stiglo do njih. Ta upustva je govorila Arhi, ali je uporno odbijala da ih vizuelno prikaže, bilo crtanjem u prašini
ili pokretima ruke u vazduhu; a ona sam ih nikada nije primetila, nikada nije ušla u Lavirint. Ali, kad bi je Arha zapitala: "Kojim putem se ide od gvozdenih vrata koja stalno stoje otvorena do Oslikane sobe? " ili: "Kako izgleda put od Sobe s kostima do tunela pored reke?" Tar bi malo poćutala, a zatim izrecitovala upustva koja je još odavno, napamet naučila od prethodne Arhe: toliko raskrsnica treba preći, toliko i toliko skrenuti ulevo, i tako dalje i tako dalje. I sve je to Arha naučila napamet, baš kao i Tar pre nje, često već pri prvom slušanju. Noću, dok je ležala budna u postelji, ponavljala bi ta upustva u sebi, pokušavajući da zamisli mesta, prostorije, zaokrete. Tar je pokazala Arhi i mnogobrojne tajne otvore za gledanje u mali lavirint, koji su se nalazili u svakoj zgradi i hramu u Mestu, i, čak, i pod određenim kamenovima napolju. Mreža tunela i katakombi prostirala se ispod čitavog Mesta i čak i izvan njegovih zidina; milje i milje tunela tamo dole, u tami. I niko osim nje, dve Velike sveštenice, i njihovih specijalnih slugu, evnuha Manana, Uahtoa i Dabija, nije znao da taj splet postoji i da, u stvari, hodaju po njemu. Neodređene glasine o tome su kružile među ostalima; svi su znali da ispod Kamenova postoje nekakve pećine ili podzemne sobe. Ali niko nije bio baš toliko radoznao da sazna nešto više o stvarima u vezi sa Bezimenima i njihovi svetilištima. Nekako kao da su osećali da je bolje da što manje znaju. Arha je, naravno, bila veoma radoznala, i znajući da postoje otvori iz kojih se može gledati u Lavirint, tražila ih je; ali, bili su tako dobro skriveni, u pločama podova ili u pustinjskom tlu, da nikada nije uspela nijedan da pronađe, sve dok joj Tar nije pokazala. Jedne noći, u rano proleće, uzela je fenjer sa neupaljenom svećom i sišla s njim, prošavši kroz Podgobnicu do drugog otvora s leve strane prolaza koji je vodio od vrata u crvenoj steni. Tako, u mraku, prešla je otprilike tridesetak koraka kroz prolaz, a onda je prošla kroz neka vrata, napipavši gvozdeni dovratak ugrađen u stenu; to je, do sada, bila najdalja tačka njenih podzemnih istraživanja. Prošavši kroz Gvozdena vrata, dugo je išla kroz tunel, i kada je napokon počeo da skreće udesno, upalila je sveću i pogledala oko sebe. Jer ovde je svetlo bilo dozvoljeno. Više se nije nalazila u Podgrobnici. Nalazila se na mestu koje je bilo manje svetlo, ali, zato, možda i strašnije. Nalazila se u Lavirintu. Stajala je u malom krugu svetlosti sveće, okružena hrapavim, golim bočnim zidovima, zasvodnjenom tavanicom i kamenim podom. Vazduh je bio ustajao. Ispred i iza nje tunel je nestajao u tami.
Svi su tuneli bili isti; ukrštali su se i ponovo se ukrštali. Pažljivo je brojala i pamtila sve zaokrete i prelaze, recitujući u sebi upustva koja je naučila od Tar, iako ih je savršeno znala i bez toga. Jer, ne bi valjalo da se izgubi u Lavirintu. Da je bila u Podgrobnici, ili u nekom od kratkih prolaza oko nje, mogle bi je pronaći Kosil ili Tar, a i Manan bi mogao da je potraži, jer ga je već nekoliko puta povela dole sa sobom. Ali ovamo nijedno od njih nije nikada kročilo; samo ona. Ne bi joj mnogo pomoglo ni kad bi oni došli u Podgrobnicu i pokušali da je vikanjem dozovu, a ona bila izgubljena u nekom spiralnom spletu tunela pola milje od njih. Zamišljala je kako bi slušala mnoštvo odjeka njihovih glasova, koji se odbijaju kroz svaki tunel i prolaz, i kako bi pokušala da se upravlja po njima, pa bi se, pošto već ionako beše zalutala, izgubila još više. Tako je živo zamislila tu situaciju da za časak zastade, jer joj se učinilo da čuje kako je neko doziva izdaleka. Naravno, ničega nije bilo. I ona neće zalutati. Dobro je pazila, a osim toga, ovo je njeno mesto, njeno područje. Sile mraka, Bezimeni, vodiće njene korake ovde, isto onako kao što bi zaveli naa pogrešan put svakog dugog smrtnika koji bi se usudio da uđe u Lavirint koji pripada Grobnicama. Nije zašla daleko u njega taj prvi put, ali ipak dovoljno daleko da u njoj snažno naraste ono čudno, gorko, a ipak prijatno osećanje potpune ubeđenosti da je sama i nezavisna, koje ju je potom, mnogo puta, dovelo, i svaki put sve dalje. Tako je stigla i do Oslikane sobe, i do šest puteva, i prešla dugački Spoljni tunel i ušla čak i u čudni i zamršeni splet koji je vodio do Sobe s kostima. "Kada je napravljen Lavirint?" upital aje Tar, a stroga, mršava sveštenica je odgovorila: "Gospodarice,ne znam. Niko to ne zna". "Zašto je napravljen?" "Da bi se sakrilo blago Grobnica, i da bi se kaznili oni koji pokušaju da pokradu to blago." "Sve blago koje sam videla nalazi se u sobicama iza Prestola i u podzemnim prostorijama ispod njega. Šta se nalazi u Lavirintu?" "Daleko veće i starije blago. Da li bi htela da ga vidiš?" "Da." "Niko sem tebe ne sme da uđe u Riznicu Grobnica. Svoje sluge možeš povesti u Lavirint, ali ne i u Riznicu. Čak i kad bi Manan ušao u nju, probudio bi se gnev tame; on ne bi živ izišao iz Lavirinta. Na to mesto moraš uvek ići sama. Ja znam gde se nalazi Velika riznica. Sama si mi rekla put, pre petnaest godina, na smrti, da bih ga ja zapamtila i opet ga tebi rekla
kad se vratiš. Mogu ti reći kojim putem treba da kreneš kroz Lavirint, kada prođeš kroz Oslikanu sobu; a ključ riznice je ovaj srebrni, na tvom prstenu, sa drškom u obliku zmaja. Ali, moraćeš da ideš sama." "Kaži mi put." I Tar joj je rekla, i ona je zapamtila, kao što je uvek pamtila sve što ju joj kazali. Ali, nije otišla da vidi Veliko blago Grobnica. Zadržalo ju je neko osećanje da joj volja još nije dovoljno jaka, niti znanje dovoljno veliko. Ili je, možda, želela da zadrži nešto u rezervi, nešto što će se s radošću iščekivati, čime će pridodati malo raskoši tim beskonačnim, mračnim tunelima koji se uvek završavaju zidom ili prazninom, prašnjavom ćelijom. Sačekaće još malo, pre nego što vidi svoje blago. Uostalom, zar ga nije već videla? Još se osećala nekako čudno kad bi joj Tar ili Kosil pričale o stvarima koje je videla ili rekla pre nego što je umrla. Znala je da je zaista umrla i da se ponovo rodila u novom telu onoga časa kada je njeno staro telo umrlo; i to ne samo jednom, pre petnaest godina, već i pre pedeset godina, i pre toga, i još pre toga, i pre mnogo godina, i pre više stotina godina, i pre još više generacija, sve do samog početka vremena, kada je iskopan Lavirint i kad su podignuti Kamenovi, i kad je Prva sveštenica Bezimenih živela u ovom Mestu i igrala ispred Praznog Prestola. Sve je to jedno, svi ti životi i njen sadašnji. Ona je bila Prva sveštenica. Sva ljudska bića se iznova rađaju u drugom vidu, jedino ona, Arha uvek se rađa ista. Već stotinama puta je učila pravce i skretanja kroz Lavirint i napokon stizala do skrivene sobe. Ponekad bi joj se činilo d se priseća. Mračna mesta ispod brda su joj bila nekako poznata,kao da nisu samo njeno područje već i njen dom. Kad je udisala narkotična isparenja da bi potom zaigrala u doba mladog meseca, u glavi joj je bilo nekako lako, a telo kao da više nije bilo njeno; tada je igrala kroz stoleća, bosonoga i u crnoj rizi, i znala je da ta igra večito traje. A ipak se uvek osećala nekako čudno kad bi Tar rekla: "Pre nego što si umrla, kazala si mi..." Jednom je upitala: "Ko su bili oni ljudi što su dolazili da opljačkaju Grobnice? Da li je ikada nekome od njih to pošlo za rukom?" Pomisao na pljačkaše ju je uzbuđivala, ali joj je izgledala malo verovatna. Kako su mogli da se prikradu Mestu a da ih niko ne opazi? Hodočasnici su se pojavljivali veoma retko, još ređe nego zatvorenici. Tek pokatkad bi im slali pripravnice ili robove iz manjih hramova Četiri Zemlje, ili bi došla grupica
ljudi da donese nekom od hramova poklon u vidu zlata ili retkih vrsta tamjana. I to je bilo sve. Niko nije nailazio slučajno, ili da trguje, ili da obiđe znamenitosti, ili da krade; niko nikada nije dolazio, sem po naređenju. Arha čak nije znala ni koliko je udaljen najbliži grad, dvadeset milja ili više; a najbliži grad je bio malo mesto. Njihovo Mesto su štitili kroz pustinju koja ga je okruživala, mislila je Arha, imao je izgleda da prođe neprimećen koliko i crna ovca u polu pod snegom. Bila je sa Tar i Kosil, s kojima je sada provodila mnogo više vremena, kad god nije boravila u Malom Zdanju ili sama u podzemlju. Napolju je vladala olujna, hladna aprilska noć. Sedele su pored vatrice založene kaduljom na ognjištu u sobi iza hrama Bogokralja, u Kosilinoj sobi. Ispred vrata, u predssoblju, Manan i Dabi su igrali mikado, bacajući svežanj štapića i pokušavajući da ih što više nahvataju na podmetnutu nadlanicu. Manan i Arha su ponekad još igrali tu igru, kad ih niko ne bi video, u unutrašnjem dvorištu Malog zdanja. Čegrtanje popadalih štapića, promukli neartikulisani uzvici pobede ili poraza, tiho pucketanje vatre - bilo je sve što se mglo čuti kada bi tri sveštenice ućutale. Svuda unaokolo, iza zidova, prosirala se gluva tišina pustinjske noći. S vremena na vreme do njih bi doprlo bubnjanje retkih naleta proletnje kiše. "Od vajkada su mnogi ljudi dolazili da opljačkaju grobnice, ali niko nije uspeo", reče Tar. Tako ćutljiva, volela je d s vremena na vreme ispriča poneku priču, i često bi to činila tako da izleda kao deo Arhinog školovanj. Večeras je izgledalo da će iz nje moći da se izmami jedna od njih. "Kako su se samo usudili?" "h, takvi se usuđuju", umeša se Kosil. "Bili su to čarobnjaci, vešci iz Unutrašnjih Zemalja. To se dešavalo pre nego što su Bogokraljevi zavladali zemljama Kargada; tada još nismo bili ovako jaki. Ti vešci su obično stizali morem sa zapada do Kareko-Ata i Atuana, da opljačkaju priobalne gradove i opustoše seoska imanja; dospevali su čak i do svetog grada Avabata. Pričali su da dolaze da ubijaju zmajeve, ali suostajali da opljačkaju gradove i hramove." "A njihovi veliki junaci dolazili su kod nas da isprobaju svoje mačeve", nastavi Tar, "i da bacaju svoje bezbožne čini. Jedan od njih, moćni veštac i gospodar zmajeva, najveći od svih njih, ovde je loše prošao. Bilo je to davno, veoma davno, ali priča se još uvek pamti, i to ne samo tu, kod nas. Veštac se zvao Eret-Akbe, i bio je i kralj i čarobnjak tamona Zapadu. Došao je u naše zemlje, i u Avabatu se pridružio izvesnim pobunjenim kargadskim
plemićima, i borio se za prevlast nad gradom sa Velikim sveštenikom Središnjeg hrama Božanske Braće. Dugo su se borili, čovekova crna magija protiv munje bogova, i hram su pretvorili u prah. Na kraju je Veliki sveštenik prelomio vešcu njegov čarobni štap, prepolovio mu amajliju u kojoj je ležala njegova moć i pobedio ga. Ovaj je pobegao iz grada i iz kargadskih zemalja i nastavio da beži preko Zemljomorja, do krajnjih granica na zapadu; i tu ga je ubio jedan zmaj, jer više nije imao moći. i od toga dana sila i moć zemalja Unutrašnjeg Kopna stalno su u opadanju. Onaj Veliki sveštenik,se zvao Intatin, i bio je prvi iz kuće Tarba, te loze iz koje, posle Karego-Ata, a preko njih i Bogokraljevi Kargada. i tako, od vremena Intatina, sila i moć zemalja Kargada stalno su u porastu. Oni koji su dolazili da pljačkaju Grobnice bili su takođe vešci, i stalno su pokušavali i pokušavali da se domognu prelomljene amajlije Eret-Akbe. Ali ona je još tu, ovde, gde ju je Veliki sveštenik poslao na čuvanje. Zajedno s njihovim kostima..." Tar uperi prst prema zemlji ispod svojih nogu. "Jedna polovina je tu", ispravi je Kosil. "A druga se zauvek izgubila." "Kako to, izgubila?" upita Arha. "Onu polovinu koja mu se našla u ruci Intatin je predao u Riznicu Grobnica, gde treba zauvek da bude čuvana. Druga polovina je ostala u ruci vešca, ali on ju je, pre nego što je pobegao, dao jednom sitnom vladaocu, jednom od pobunjenika, po imenu Toreg od Hapana. Ne znam zašto je tako postupio." "Da bi izazvao sukob, da Toreg počne da se pravi važan", opet se umeša Kosil. "I uspeo je. Toregovi potomci su se opet pobunili, za vlade kuće Tarba; i opet su se digli na oružje protiv prvog Bogokralja, odbijajući da ga priznaju i za kralja i za boga. Bili su prokletog, ukletog porekla. Ali, svi su sada već mrtvi." Tar klimnu glavom. "Otac našeg sadašnjeg Bogokralja, Gospodar-Koji-SePodigao, istrebio je porodicu Hapana i porušio sve njihove dvorce. Dok se to dešavalo izgubila se ona polovina amajlije koju su oni čuvali još od vremena Eret-Akbe i Intatina. Niko ne zna šta se s njom desilo. A sve se to događalo pre jednog ljudskog veka." "Bez sumnje su je bacili u đubre", reče Kosil. "Kažu da uopšte nije izgledala kao nešto vredno, ta čuvena amajlija, Prsten Eret-Akbe. Neka je prokleta i ona i sve što dolazi od tog veštačkog naroda!" Kosil pljunu u vatru. "Jesi li videla tu polovinu koja je kod nas?" upita Arha Tar.
Mršava žena zavrte glavom. "Ona je u riznici u koju niko ne sme da uđe, osim Jedine sveštenice. Možda je upravo ona najveće os svih blaga koje se tamo nalaze: ne znam. Rekla bih da jeste. Već stolećima zemlje Unutrašnjeg kopna šalju lopove i čarobnjake ne bi li se opet domogle, i oni prolaze pored otvorenih kovčega krcatih zlatom, tražeći uvek samo tu jednu stvar. Prošlo je već mnogo vremena od kako su živeli Eret-Akbe i Intatin, a priča se još pamti i prepričava, i ovde i na Zapadu. Mnoge stvari stare i nestaju dok vekovi prolaze. Malo je takvih koje ostaju dragocene, i malo je priča koje se pamte. " Arha se malo zamisli, pa reče: "Oni što su ulazili u Grobnice mora da su bili ili veoma smeli ili veoma glupi. Zar ne znaju kakve su moći Bezimenih?" "Ne znaju", odvrati Kosil, svojim ledenim glasom. "Oni nemaju bogova. Bave se magijom i zamišljaju da su oni sami bogovi. Ali, nisu. Kad umru, ne rađaju se ponovo. Pretvaraju se u prah i mrtve kosti, a njihove aveti još malo zavijaju i cvile na vetru,dok ih vetar ne oduva. Oni nemaju besmrtnu dušu." "Ali, kakva je ta magija kojom se bave? upita Arha, goreći od radoznalosti. Bila je zaboravila da jednim beše rekla da bi se okrenula i ne bi ni pogledala brodove iz zemalja Unutrašnjeg kopna. "Kako oni to rade? Šta je ta magija?" "Obično trikovi, prevare, opsene", odreza Kosil. "Ali, i nešto više od toga", ispravi je Tar, "ukoliko u pričama ima iole istine. Čarobnjaci sa Zapada umeju da probude i da utišaju vetrove, i da ih nateraju da duvaju u pravcu u kome oni to žele. Tu se svi slažu i sve su priče u tom pogledu iste. Zato su oni veliki moreplovci; umeju da stvore magijski vetar i uprave ga u svoja jedra, i tako brode gde im je volja, a umeju i da utišaju oluje na moru. Priča se da takođe uemeju da stvore svetlost kad ime je volja, a i mrak; da obično kamenje pretvore u dijamante, i olovo u zlato; da umeju da sagrade ogromne palate ili čitav grad u tren oka, bar prividno; da mogu da se pretvore u medvede, ribe, zmajeve, u šta god im se prohte." "Ja u to ne verujem", ponovo će Kosil. "Da su opasni, lukavi i prevaranti, namazani svim mastima - to, da. Ali, kažu da čarobnjak izgubi svoju moć kad mu uzmeš njegov drveni štap. Verovatno da su na tom štapu ispisane zle rune." Tar opet zavrte glavom. "Nose štap. To je tačno, ali on je samo oruđe moći koju imaju u sebi." "Ali otkud im ta moć?" upita Arha. "Odakle?"
"Lagarije", sevnu Kosil. "Reči", objasni Tar. "Tako mi je ispričao neko ko jejednom posmatrao jednog velikog čarobnjaka iz zemalja Unutrašnjeg kopna, Maga, kako ga oni zovu. Zaboravili su ga prilikom jednog pljačkaškog pohoda po Zapadu. Pokazao im je osušenu granu i rekao joj jednu reč. I gle! grana se rascvetala. Izgovorio je još jednu reč, i gle! pojavile su se na njoj crvene jabuke. Izgovorio je još jednu reč, i štap, cvetovi, jabuke - sve je to nestalo, a zajedno sa njima i čarobnjak. Na ciglo jednu reč je nestao onako kako nestaju duga, kao treptaj oka, bez traga; i više ga nikad nisu pronašli na tom ostrvu. Je li to bila obična opsena?" "Budalu je lako prevariti", bila je uporna Kosil. Tar ućuta, izbegavajući prepirku; ali Arha se nerado odvajala od te teme. "Kako izgledaju čarobnjaci?" upita ona, "jesu li zaista crni po čitavom telu i imaju bele oči?" "Crni su i zli. Nikada nisam videla nijednog od njih", zadovoljno izjavi Kosil, promeškoljivši svoju telesinu na niskom tronošcu i šireći šake u pravcu vatre. "Neka ih Božanski Blizanici drže što dalje od nas", promrlja Tar. "Nikada se više neće vratiti ovamo", izjavi Kosil. A vatra zapucketa i kiša zabubnja po krovu, i negde napolju, u polumračnom predvorju Manan prodorno ciknu: "Aha! Meni polovinu, polovinu."
5. SVETLOST POD BRDOM Dok se krug godine polako zatvarao ka zimi, Tar je umrla. Tog leta je dobila sušicu; i inače je bila mršava, a sada se beše pretovrila u kostur; uvek smrknuta, sada više nije otvarala usta. Jedino bi pred Arhom katkad progovorila, pa i to samo kad su bile same; a potom je i to prestalo, i ona je ćutke ušla u tamu. A kada je više nije bilo, Arha je patila za njom. Ako je i bila stroga, Tar nikada nije bila svirepa. Naučila je Arhu ponosu, a ne strahu. Sada je preostala još samo Kosil. Nova Velika sveštenica iz hrama Božanske Braće u Avabatu doći će tek na proleće; do tada, Arha i Kosil su bile jedine vladarke u Mestu. Žena je devojku oslovljavala sa "gospodarice" i morala je da posluša, ako bi joj ova nešto naredila. Ali Arha je dobro znala da Kosil ne može da naređuje. Imala je na to pravo, ali joj je nedostajalo snage; velika je snaga bila potrebna da bi se čovek suprostavio Kosilinoj zavisti prema nekome ko je od nje viši po rangu, njenoj mržnji prema svemu čime nije mogla da vlada. Od kada je Arha saznala (od uvek nežne Pent) da postoji i bezbožništvo, i prihvatila ga kao činjenicu iako joj je ulivao strah, stekla je sposobnost da daleko mirnije gleda na Kosil i d shvati kakva je. U Kosilinom srcu nije bilo istinskog poštovanja ni prema Bezimenim, ni prema bogovima. Ništa joj nije bilo sveto, osim moći. Pošto je Car svih zemalja Kargada sada imao moć, i stoga zaista u njenim očima bio božanski kralj, ona ga je verno služila. Ali u njenim očima hramovi su bili samo pozorišta, Kamenovi samo obično stenje, Grobnice Atuana crne pećine u podzemlju, zastrašujuće, ali prazne. Da je mogla, ukinula bi i obožavanje Praznog Prestola. Ubila bi i Prvosveštenicu, samo da je mogla. Arha je uspela da se sasvim irno suoči sa ovom poslednjom činjenicom. Možda joj je baš Tar pomogla da je sagleda, iako joj nikada nije rekla ništa otvoreno. U prvim trenucima svoje bolesti, pre nego što ju je ćutanje potpuno obuzelo, pozivala je Arhu da joj dođe svakih nekoliko dna, i razgovarala s njom, pričajući joj mnogo i delima Bogokralja i njegovog prethodnika, i o običajima koji vladaju u Avanatu - sve što je ova kao istaknuta sveštenica trebalo da zna, ali što nije uvek bilo veoma laskavo za Bogokralja i njegov dvor. Pričala joj je i o svom vlastitom životu, i opisivala joj kako je izgledala ona Arha u prethodnom životu i šta je radila;
a ponekad, ikao veoma retko, pominjala je i ono što će možda postati teško ili opasno za Arhu u njenom sadašnjem životu. Ni jedan jedini put nije pomenula Kosil po imenu. Ali Arha je već jedanaest godina bila Tarina učenica, i bio joj je dovoljan samo nagoveštaj ili promena tona, pa da razume i da zapamti. Kada se završila sumorna gužva i kada behu prošli Obredi oplakivanja, Arha je stala da izbegava Kosil. Kad bi se naizgled beskrajni svakodnevni poslovi i obredi priveli kraju, odlazila je u svoje samačko boravište; i kad god je imala vremena, odlazila je u sobicu iza Prestola, otvarala kapak i silazila u tamu. Po danu i po noći, jer ovde takve razlike nisu postojale, ona je sistematski istaživala svoje područje. Ulazak u Podgrobnicu, onako veliku svetinju, bio je zabranjen svim osim sveštenicima i njihovim poverljivim evanusima. Bilo koga drugog, muškarca ili ženu, ko bi se usudio da uđe, sigurno bi smesta pogodio gnev Bezimenih. Ali, nijedno od pravila koje je naučila nije zabranjivalo ulaz u Lavirint. Nije ni bilo potrebno. U njega se moglo ući samo iz Podgrobnice; uostalom, zar su muvama potrebna pravila da bi znale da ne trebada ulaze u paukovu mrežu? I tako je ona često vodila Manana sa sobom kad je odlazila u bliže delove Lavirinta, da bi i on naučio puteve i pravce. Nije baš goreo od želje da tamo zalazi, alise, kao i uvek, pokoravao njenim naređenjima. Postarala se da i Kosilini evenusi, Dabi i Uahto, nauče put kojim se stiže do Sobe s lancima i kojim se izlazi iz Podgrobnice, ali ništa više od toga. Htela je da samo Manan, koji joj je bio beskrajno odan, zna sve tajne prolaze - on i niko drugi. Jer, oni su pripadali njoj, samo njoj, zauvek. Sada je već bila počela da istražuje Lavirint. Tokom čitave jeseni provodila je najveći broj dana hodajući kroz te beskrajne podzemne hodnike, ali je i dalje bilo delova do kojih nije stizala. To traganje kroz bezmernu i besmislenu mrežu prolaza bilo je zamorno; noge bi malaksale a um otupio, večito zabavljen brojanjem i zbrajanjem skretanja i prolaza kroz koje se prošlo i kroz koje je tek trebalo proći. Lavirint je zaista bio pravo čudo, isplaniran i izveden u živom kamenu duboko pod zemljom, poput ulica u nekom velikom gradu; ali, bio je stvoren da zamori i zbuni svakog smrtnika koji bi ušao u njega, pa je čak i sama njegova sveštenica na kraju počela da smatra da je on samo jedna ogromna klopka i ništa više. I tako, dok su sve dublje ulazili u zimu, ona je svoja istraživanja sve više usredsređivala na samu Dvoranu, na oltare, na niše iza i ispod oltara, na sobe sa kovčezima i kutijama, na sadržaje tih kovčega i kutija, hodnike i
potkrovlja, prašljavu šupljinu ispod kupole gde su se gnjezdile stotine slepih miševa, prizemlja i podrume koji su bili predvorja katakombi mraka. Ruku i rukava namirisanih opojnim sasušenim mošusom koji se beše pretvorio u prah ležeći osam stoleća u gvozdenom kovčegu, čela isprljanog razmazanom paučinom koja se bila uhvatila na njega, provodila je po čitav sat klečeći, samo da što bolje prouči rezbarije na prekrasnom, od vremena istrošenom kovčegu od kedrovine, koji je pre mnogo stoleća neki kralj doneo na dar Bezimenim Silama Grobnica. Evo slike tog kralja, malene krute prilike sa velikim nosom, a evo i Prestone Dvorane sa urušenom kupolom i stubovima na ulazu, onako kako ju je vešto i u plitkom duborezu prikazao u drvetu neki umetnik koji se sam u međuvremenu beše pretvorio u prah, još ko zna pre koliko stotina godina. Evo i Jedine sveštenice, kako udiše narkotična isparenja i savetuje kralja, čiji se nos, na toj slici, bio slomio; lice sveštenice bilo je isuviše malo da bi se na njemu jasno razaznavale crte i oblici, ali Arha je zamišljala da je to njeno lice. Pitala se šta je to tada bila rekla kralju sa velikim nosom, i da li joj je bio zahvalan na tome. Imala je svoja omiljena mesta u Prestonoj Dvorani, kao što drugi imaju mesta gde rado sede u nekoj kući punoj sunca. Često je odlazila u malo polupotkrovlje iznad jedne od garderoba u zadnjem delu Dvorane. Prastari ogrtači i raskošna odela su se čuvali na tom mestu, još iz onih dana kada su kraljevi i moćni plemići dolazili da ukažu svoje bogopoštovanje Mestu Grobnica Atuana, priznajući na taj način da postoji carstvo veće od njihovog ili od carstva bilo kog čoveka. Ponekad bi njihove kćeri, princeze, oblačile te haljine od meke bele svile, izvezene topazima i tamnim ametistima, i igrale obredne igre zajedno sa sveštenicom Grobnica. u jednoj od riznica nalazile su se pločice od slonove kosti oslikane prizorima takvog igranja, dok gospoda i kraljevi čekaju napolju,ispred Dvorane, jer ni tada, kao ni danas, nijedan muškarac nije smeo da stupi na posvećeno tle Grobnica. Ali devojke su smele da uđu i zaigraju zajedno sa Sveštenicom, obučene u belu svilu. Sveštenica je, pak, nosila i tada, kao i sada, samo grubu, rukom tkanu crnu odeću; ali, volela je da dođe i opipava nežne, meke materijale, već istrulele od starosti, neuništivo drago kamenje od čije se neznatne težine cepala trošna tkanina. Iz tih kovčega je provirivao miris drugačiji od svih mošsa i tamjana po hramovima Mesta: nekako svežiji, nežniji, mlađi. Umela je da provede i celu noć u sobama s blagom, proučavajući sadržaje
jednog jedinog kovčega, dragulj po dragulj, zarđali oklop, slomljenu perjanicu na šlemu, narukvice, igle i broševe, bronzane, posrebrene ili od čistog zlata. Nimalo uznemirene njenim prisustvom, sove su sedele na potkrovnim gredama i otvarale i zatvarale svoje ogromne, žute oči. Svetlost zvezda bi se probila kroz pukotinu između dva crepa na krovu; ili bi sneg počinjao da sipi otuda, nežan i leden, baš kao te prastare svilne tkanine koje su iščezavale na ovlašni dodir ruke. Jedne noći, duboko u zimi, u dvorani je bilo isuviše hladno. Ona je prišla kapku, podigla ga, kliznula naniže kroznjega niz stepenice i opet ga zatvorila nad sobom. Tiho se uputila u pravcu koji je već tako dobro poznavala,hodnikom koji je vodio u Podgrobnicu. Tamo, naravno, nikada nije unosila svetlost; ako je slučajno nosila u ruci fenjer, zato što je dolazila iz Lavirinta, ili iz mrkle noći sa površine, gasila ga je pre nego što bi se približila Podgrobnici. Nikada nije videla to mesto, nijednom u svim životima koje je provela kao sveštenica. Pošto je već ušla u hodnik, dunula je u sveću fenjera koji je nosila u ruci, i ne usporavajući korak produžila kroz mrkli mrak, lako, kao ribica u tamnim dubinama mora. Ovde nije bilo ni hladno ni toplo; ovde nije bilo ni zime ni leta; uvek je vladala jednaka, umerena svežina, malo vlažna, nepromenljiva. Tamo gore su snažni, ledeni vetrovi šibali snegom preko pustinje. Ovde nije bilo ni vetrova, ni godišnjih doba; bilo je zatvoreno, mirno, bezbedno. Uputila se u Oslikanu sobu. Volela je da ode do nje s vremena na vreme i da posmatra čudne slike po zidovima, koje su iskakale iz mraka kad bi ih obasjala slaba svetlost njene sveće, bili su to muškarci sa dugačkim krilima i ogromnim očima, bistrim i mrzovoljnim. niko nije znao da joj kaže ko su oni; u Mestu više nigde nije bilo takvih slika, ali je ona ipak verovala da zna; bili su to duhovi prokletih, onih koji se ne rađaju ponovo. Oslikana soba nalazila se u Lavirintu, tako da je morala da prođe kroz pećinu ispod Kamenova da bi stigla do nje. i dok joj se približavala kroz hodnik koji je išao nadole, pred njom se razli neko nejasno sivilo, tek nagoveštaj i odsjaj, senka senke neke udaljene svetlosti. U prvom trenutku pomisli da je oči varaju, što se često dešavalo u tom potpunoj tmini.Ona ih zatvori, i svetlucanje nestade. Otvori ih, i ono se opet pojavi. Ona se zaustavi, i sada je stajala nepomično. Zaista više nije bilo crno, već sivo. Jedva primetni odsjaj bledila tu gde ništanije smelo da se vidi, gde je
sve moralo biti crno. Ona načini nekoliko koraka i ispruži ruku ka tom isturenom mestu na bočnom zidu gde je tunel skretao; i premda beskrajno slabo, ipak uspe da nazre pokret svoje ruke. Produžila je da korača. Ovo je čudo bilo tako neumno da je prevazilazilo svako osećanje straha: to jedva primetno zračenje svetlosti gde svetlosti nikada nije bilo, u najdubljem grobu pokopane tame. Koračala je bosa, bez najmanjeg šuma, odevena u crno. Na poslednjem zavijutku hodnika se zaustavi; a onda sasvim,sasvim polako načini i taj poslednji korak, pogleda i vide... Videla je što nikada još nije videla, iako već beše proživela stotinu života: veliku, zasvođenu pećinu ispod Kamenova, koju ne behu izdubile ljudske ruke već sile Zemljine. Kaodragim kamenjem bila je sva okićena kristalima i ukrašena šiljcima i filigranima belog krečnjaka tamo gde su podzemne vode dejstvovale pre mnogo eona: ogromna, svetlucavih zidova i tavanica, vrcajući varnicama, nežna, komplikovana, palata od dijamanata, kuća od ametista i kristala, iz koje je praiskonska tmina bila prognana raskošnim sjajem. Ne mnogo jaka, ali ipak zaslepljujuća oku naviklom na tminu, bila je svetlost koja je izvela ovo čudo. Bio je to blagi sjaja, kao avetinjska svetlost nad močvarom, koji se polako kretao kroz pećinu, paleći u prolazu hiljade sićušnih, treperavih odsjaja sa briljantske tavanice i praveći hiljade uskomešanih i fantastičnih senki duž zidova pećine. Svetlost je sjala na vrhu jednog drvenog štapa, bez dima, ne sagorevajući. Štap je držala čovječja ruka, i Arha ugleda lice iza tog sjaja; tamnoputo lice: lice muškarca. Stajala je kao ukopana. On je dugo obilazio ogromnu pećinu, uzduž i popreko. Kretao se kao da nešto traži, zagledavajući iza čipkastih kamenih zavesa, zavirujući u nekoliko prolaza koji su vodili iz Podgrobnice, ali ne ulazeći ni u jedan. A Sveštenica Grobnica je još stajala nepomično, u mračnom uglu hodnika, čekajući. Najteže joj je, izgleda, padalo da se momiri s činjenicom da gleda nekog stranca. Retko je viđala nepoznate ljude. Učinilo joj se da to mora biti jedan od čuvara - ne, možda jedan od onih ljudi izvan zidina, neki kozar ili stražar, rob iz Mesta; i došao je da vidi tajne Bezimenih, možda i da ukrade nešto iz Grobnica...
Da ukrade nešto. Da opljačka Sile Tame. Svetogrđe: reč se polako pomaljala u Arhinom umu. Ovo je muškarac, a nijdna muška noga ne sme dotaći tlo Grobnica, Sveto Mesto. A ipak se drznuo da zađe ovamo, u ovu šupljinu gde je ležalo samo srce Grobnica. Ušao je. Ukresao je svetlost tu gde je svetlost zabranjena, gde je nije bilo od postanka sveta. Zašto ga Bezimeni ne obore mrtvog na zemlju? Sada je stajao i zagledao kameniti pod, koji je bio sav izlomljen i isečen. Moglo se videti da je bio često otvoran i zatvaran. Kiselkaste, jalove grudve zemlje izbačene na površinukad su se kopali grobovi nisu bile ponovo dobro utabane. Njeni Gospodari su već pojeli onu trojicu. Zašto ne pjedu i ovoga? Šta čekaju? Ruke da delaju za njih, jezike da progovore... "Odlazi; Odlazi! Gubi se!" iznenada se proderala iz svega glasa. Snažni odjeci zapištaše i zabubnjaše kroz pećinu, i kao da zamagliše ismao tamnoputo, prepadnuto lice koje se okrenu u njenom pravcu, i u magnovanu, kroz uskovitlani sjaj pećine, ugleda je. A onda svetlosti nestade. Nestade svog onog saja. Slepilo mraka, i ćutanje. Sada je opet bila u stanju da misli. Oslobođena magije svetlosti. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni, Vrata za zatvorenike; dakle, pokušaće kroz njih i da pobegne. Lakonoga i nečujna, poput sove što leti na mekim krilima, ona potrča u polukrugu duž zidova pećine i ulete u niski tunel koji je vodio do vrata što su se otvarala samo spolja. Tu se zaustavi, na ulazu u tunel. Nikakvo strujanje vazduha nije dopiralo s te strane; znači, nije ostavio za sobom otvorena i pričvršćena vrata. Bila su zatvorena, a ako je bio u tunelu, onda mu više nema izlaza. Ali, nije bio u tunelu. U to je bila sasvim sigurna. u tom sabijenomi niskom prostoru, tako blizu nje, čula bi mu disanje, osetila toplinu tela i otkucaje samog života u njemu. Ne, u tunelu nije bilo nikoga. Stajala je ukočeno i osluškivala. Gde li je nestao? Tama joj je poput stegnute marame pritiskala oči. Zbunilo je to što je videla Podgrobnicu; bila je izvan sebe. Poznavala ju je samo kao prostor omeđensluhom, dodirom, naletom svežeg vazduha u mraku; bila je za nju ogromna praznina, tajna koja se nikada ne sme otkriti. A sada je beše ugledala, i tajna je ustupila mesto ne užasu, već lepoti, tajni još većoj od tajne mraka. Krenula je polako napred, nesigurno. Napipala je put s leve strane do
drugog otvora, onog koji je vodio u Lavirint. Tu je zastala i oslušnula. Polako i tiho krenula je opet niz podzemni hodnik, vođena intuicijom. Posle nekih stotinak koraka čula ga je. Bio je tih skoro kao i ona, ali se nije tako sigrno kretao kroz tamu. Čula je tiho struganje, kao da se spotakoa na neravnom podu i odmah povratio ravnotežu. Ništa drugo. Sačekala je još malo, a onda opet polako krenula napred, tek ovlaš dodirjući zid vrhovima prstiju desne ruke. Najzad pod njima oseti oblu, metalnu šipku. Tu se zaustavi i krenu rukom, pipajući, naviše duž gvozdene trake sve dok nije, na ivini koju je jedva mogla da dosegne, našla na isturenu ručicu od grubo obrađenog gvožđa. A onda je iznenada, iz sve snage, povuče naniže. Začu se strahovito krckanje, kao da se nešto melje, a potom tresak. Mlaz plavičastih varnica iskoči i utrnu. Utiunuše i odjeci, kao da se svađaju, u hodnicima iza nje. Ona ispruži polako ruku i napipa, samo nekoliko santimetara pred svojim licem grubu površinu gvozdenih vrata. Odahnula je. Vrativši se polako uz tunel ka Podgrobnici i držeći se njenog zida tako da joj bude sa desne strane, ona produži sve do kapka u Prestonoj dvorani. Nije ubrzala korak i išla je ćutke, iako više nije bilo potrebno da ćuti. Uhvatila je lopova. Vrata kroz koja je prošao bila su jedina vrata koja su vodila u Lavirint i jedini izlaz iz njega; a mogla su da se otvore samo sa spoljne strane. Ostao je tamo dole, u mračnom podzemlju, i nikada više neće izići. Koračajući polako i uspravno, kao da se ukočila, ona prođe mimo Prestola i uđe u dugačku dvoranu sa dva reda stubova. Tu, gde je u jednoj bronzanoj činiji na visokom tronošcu tinjalo ugljevlje, nagomilano do vrha, ona se okrenu i priđe stepeništu od sedam stepenika koji su vodili do Prestola. Na najnižem od njih kleknu, saginjući se sve dok nije čelom dodirnula hladni, prašnjavi kamen, zagađen kostima miševa koje su ispustile sove u lovu. "Oprosti mi što sam videla probijenu vašu tamu", reče ona, ne izgovarajući reči glasno. "Oprostite mi što sam videla vaše grobnice oksrnavljene. Bićete osvećeni. O, Gospodari moji, smrt će vam ga predati, i on se nikada više neće roditi ponovo! " Ali, dok se još molila u sećanju je videla treperavi sjaj osvetljene pećine, život u obitavalištu smrti; i umesto da se uplaši bogohuljenja i razbesni se na lopova, mislila je samo da je to čudno, vemoa čudno... "Šta moram da ispričam Kosil?" upita samu sebe dok je izlazila napolje,
pod udarce zimskog vetra i čvršće se umotavala u svoj ogrtač. "Ništa Za sada. Ja sam gospodarica Lavirinta. Bogokralj nema tu šta da se meša. Možda ću joj reći, kad lopov već bude mrtav. Kojom smrću bi trebalo da ga umorim? Dobro bi bilo da ipak pustim Kosil da dođe i da ga gleda dok umire. Ona to m,nogo voli. Šta li je samo tražio? Mora da je neki ludak. Kako je uspeo da uđe? Samo Kosil i ja imamo ključeve od vrata u crvenoj steni i od kapka. Mora da je ušao kroz vrata u crvenoj steni. Samo bi veštac mogao da ih otvori. Veštac..." Ona naglo zastade, i nalet vetra zamalo je ne obori s nogu. "Tako je. On je veštac, čarobnjak sa Unutrašnjeg kopna, koji traži amajliju Eret-Akbe." I u tome je bilo tako neočekivanog i raskošnog uzbuđenja, da je svu obuze neka toplina, čak i na onom ledenom vetru, i ona stade da se smeje iz sveg glasa. Mesto koje ju je okruživalo, i pustinja koja je okruživala Mesto, bili su mračni i tihi; vetar je sekao sve ječe; dole, u Velikom Zdanju nije gorelo ni jedno jedino svetlo. Retke, nevidljive snežne pahuljice hitro su promicale nošene vgetrom. "Ako je otvorio vrata u crvenoj steni pomoću čarolije, onda može da otvori i druga. Može da pobegne." Od te misli se za trenutak sledi, ali, ipak, nije bila potpuno ubeđena. Bezimeni su ga pustili da uđe. Zašto da ne? Ionako od toga ne može biti štete. Kakvu štetu može da napravi lopov koji ne može da napusti mesto koje je pokrao? Mora da raspolaže vradžbinama i crnom magijom, i to, bez sumnje, veoma jakom, čim je uspeo ovako daleko da prodre; ali dalje neće moći. Nema te čini koju jedan smrtnik može baciti i njome nadjačati volju Bezimenih, duhova u Grobnicama Kraljeva čiji je Presto prazan. Da bi bila posve sigurna, ona pohita ka Malom zdanju. Manan je spavao na tremu, umotan u svoj ogrtač i olinjalo krzneno ćebe, koje je činilo njegovu zimsku postelju. Ušla je tiho, da ga ne probudi, ne paleći lampu. Otvorila je malu, zaključanu sobu, u stvari plakar u dnu predsoblja. Ukresala je varnicu kremenom, tek koliko da nađe određeno mesto na podu, i, kleknuvši, pomerila jednu opeku. Komadić debele, prljave tkanine od svega nekoliko kvadratnih santimetara pojavi joj se pod prstima. Ona ga bešumno ćušnu u stranu. Trgla se, i nehotice, jer zrak svetlosti iznenada suknu naviše, pravo njoj u lice. Trenutak kasnije, veoma oprezno, ona zaviri kroz otvor. Bila je zaboravila da on nosi onu neobičnu svetlost na vrhu štapa. Očekivala je da će ga u
najboljem slučaju samo čuti kako se kreće, tamo dole, u mraku. Zaboravila je na svetlost, ali zato je on bio baš tamo gde je i mislila da će ga naći; tačno ispod tajnog otvora za gledanje, kod gvozdenih vrata koja su mu onemogućavala da pobegne iz Lavirinta. Tu je stajao, podbočivši se jednom rukom o kuk, a drugom držeći pod određenim uglom drveni štap, visok koliko i on sam, na čijem se vrhu držala mala svetlost lutalica. Glavu, koju je ona gledala s visine od nekih šest stopa, bio je nakrivio malo u stranu. Bio je odeven kao svaki putnik ili hodočasnik koji putuje po zimi, u kratki, debeli ogrtač, kožnu jaknu, vunene, pripijene čakšire, ušnirane kožne sandaale; na leđima je nosio laki zavežljaj sa koga je visila čuturica s vodom, a nož mu je bio u koricama obešenim o pojas. Stajao je tamo nepomično, kao kip, spokojno i zamišljeno. Polako je potom podigao štap sa zemlje i njegov svetleći svrh upravio prema vratima, koja Arha nije mogla da vidi kroz svoj tajni otvor. Svetlost se promenila; postala je manja i jača i sjaj joj je postao nekako prodoran. On glasno progovori. Jezik kojim se služio bio je Arhi čudan, ali još čudniji od reči bio mu je glas, dubok i zvučan. Svetlost na štapu se pojača, zatrepta, pa poče da se gasi. U jednom trenutku se ugasila potpuno, i ona više nije mogla da ga vidi. Bledoljubičasta močvarna svetlost se opet pojavi, bez treperenja, i ona vide kako se on okreće i odlazi od vrata. Čini otvaranja mu nisu uspele. Moć koja je držala bravu tih vrata da ne popusti bila je jača od njegove magije. On se osvrnu oko sebe, kao da razmišlja - a šta sad? Tunel, ili podzemni hodnik u kojem je stajao bio je širok nešto više od jednog metra. Tavanica mu se uzdizala pet do šest metara iznad meobrađenog, stenovitog poda. Zidovi su na tom mestu bili od obrađenog kamena, sagrađeni bez maltera, ali na spojevima tako pažljivo i čvrsto priljubljeni da bi se između njih jedva mogao uvući vrh noža. Uzdižući se, postepeno su se naginjali jedan ka drugom, tako da su stvarali svod. I ništa više. On pođe napred. Jedan od koraka ga odvede izvan Arhinog vidnog polja i svetlosti nestade. Upravo se spremala da vrati tkaninu i opeku na mesto, kada se slabački zrak svetlosti opet uzdiže iz poda ispred nje. Bio se vratio ka vratima. Valjda je shvatio da nema mnogo izgleda da ih opet pronađe,ako ih napusti i zađe u Lavirint. Progovorio je opet, kazavši samo jednu reč, i to tiho, Emenn, i onda, opet,
malo glasnije, Emenn! I gvozdena vrata začegrtaše u svojim spojevima, i duboki odjek se zakotrlja niz zasvođeni tunel poput grmljavine, i Arhi se učini da se pod ispod nje zatresao. Ali vrata ostadoše zatvorena. On se tada glasno nasmeja, kratko, kao čovek koji je pomislio: Baš sam ispao budala! Još jednom stade razgledavši zidove oko sebe, i kad je bacio pogled naviše Arha ugleda kako mu smešak titra na tamnoputom licu. Onda sede, razveza svoj zavežljaj, izvadi komad suvog hleba i zagrize ga. Izvadio je i zapušač iz grlića svoje kožne boce i protresao je; delovala je nekako lako u njegovoj ruci, kao da je skoro prazna. On vrati zapušač, ne otpivši ni gutljaj. Stavivši potom zavežljaj iza sebe, umesto jastuka,umota seu ogrtač i leže. Štap mu bešeostao u desnoj ruci. Kad je legao, malakuglica lutajuće svetlosti odvoji se od štapa i zaplovi naviše, pa ostade da mu lebdi iznad glave, metar ili dva iznad tla. Levu ruku beše stavio na grudi, držeći u šaci nešto što mu je viselo obešeno o teški lanac oko vrata. Ležao je tako, sasvim udobno, nogu prekrštenih u članicima iznad stopala; pogled mu je prešao preko tajnog otvora na tavanici i produžio dalje; uzdahnuo je i zatvorio oči. Svetlost je polako postala prigušena. Zaspao je. Stisnuta šaka na grudima mu se opusti i kliznu u stranu,i posmatrač iznad njega napokon ugleda amajliju koju je nosio na lancu: komad grubo obrađenog metala, nešto nalik na polumesec. Slabo svetlucanje njegove čarolije polako zgasnu. Ležao je u tišini i tami. Arha vrati na mesto tkaninu i opet uglavi opeku u pod, pa oprezno ustade i odšunja se u svoju sobu. Tu je još dugo ležala u mraku ispunjenom zavijanjem vetra, neprestano gledajući pred sobom treperavo blistanje kristala u kući smrti, meku svetlost vatre koja ne gori, kamenje na zidu tunela, nepomično lice zaposlenog čoveka.
6. KLOPKA Sledećeg dana, kada je obavila sve svoje dužnosti u raznim hramovima i završila obučavanje pripravnica svetim plesovima, iskrala se do Malog zdanja i, zamračivši sobu, otvorila tajni otvor i provirila kroz njega. Svetlosti više nije bilo. Bio je otišao. Ona nije ni verovala da će tako dugo ostati pored vratakroz koja ne može proći, ali to je bilo jedino mesto gde se mogla nadati da će ga videti. Kako sad da ga pronađe,kada se sam izgubio? Tuneli Lavirinta,sudeći po onome što joj je pričala Tar i po njenom vlastitom iskustvu, protezali su se, uvijajući se, račvajući, vrteći se uspiralu, završavajući ćorsokacima, u dužini od preko dvadeset milja. Čorsokaka koji je bio najudaljeniji od Grobnica nije se nalazio dalje od jedne milje, u pravoj liniji. Ali u podzemlju ništa nije išlo pravolinijski. Svi su tuneli skretali, račvali se, ponovo se sastajali, ponovo se sastajali, preplitali, pravili petlje, složenim putevima stizali tamo odakle su i počinjali,jer nije bilo ni početka ni kraja. Čovek je mogao da hoda, i hoda, pa opet nigde da ne stigne, jer nigde se nije ni moglo stići. Nije bilo nikakvog središta, srca laivrinta. I kad bi se vrata jednom zaključala, Lavirint više nije imao kraja.Nijedan pravac nije bio onaj pravi. Iako su putevi i skretanja do određenih soba Arhi bili čvrsto urezani u pamćenje, čak je i ona prilikom dužih istraživanja nosila sa sobom klupće tankog kanapa, i puštalada se razmotava za njom, namotavajući ga opet kad bi se vraćala. Jer, kad bi propustila samo jedan od otvora ili sretanja koje je trebalo brojati, čak bi i ona zalutala. A svetlost joj nije bila od pomoći, jer nije bilo upadljivih tačaka, po kojima bi se mogla upravljati. Svi hodnici, sva vrata i otvori, izgledali su potpuno isto. Možda je prešao već milje i milje, a da se ipak nije odmakao ni za desetak metara od vrata kroz koja je ušao. Otišla je u Prestonu dvoranu, i u hram Božanske Braće, i u podrum ispod kuhinja, i, ulučivši priliku kad je ostala sama, pogledala kroz svaki tajni otvor koji se tamo nalazio; ali, videla je samo gustu, hladnu pomrčinu.Kada je pala noć, sva zamrznuta i goreći od zvezda, otišla je i do izvesnih mesta na brdu i podigla određene kamenove, raščistila zemlju, provirila dolje, i opet videla samo tamu bez zvezda u podzemlju. Tu je. Mora da je tu. Ali joj je ipak umakao. Umreće od žeđi pre nego što ga pronađe. Moraće da pošalje Manana u Lavirint da ga pronađe,kad bude
sigurna da je mrtav. Ali, pomisao na to nije mogla da podnese. Dok je tako klečala pod zvezdama na zamrznutom tlu Brda, suze joj navreše na oči od besa. Pošla je potom stazom koja je vodila niz brdo do hrama Bogokralja. Stubovi sa izrezbarenim kapitelima, pobledeli od inja, blistali su u svetlosti zvezda, kao da su od kostiju. Ona zakuca na zadnja vrata, i Kosil je pusti unutra. "Šta mi dovodi moju gospodaricu?" upita krupna žena, hladno ioprezno. "Sveštenice, u Lavirintu se nalazi jedan čovek." Kosil se zbuni; po prvi put se desilo nešto što nije predvidela. Stajala je i blenula. Oči kao da su joj se malo iskolačile. Arhi prolete kroz glavu misao da Kosil izgleda veoma nalik na Pent kad imitira Kosil, i spopade je ludački napad smeha; no ona ga potisnu i on se stiša. "Čovek? U Lavirintu?" "Čovek, stranac." I, pošto je Kosil i dalje gledala s nevericom, ona dodade: "Umem da prepoznam čoveka, kada ga vidim, iako sam ih do sada malo viđala." Kosil ne obrati pažnju na njenu zajadljivost. "Kako je čovek dospeo tamo?" "Crnom magijom, rekla bih. Koža mu je tamna, možda je sa Unutrašnjeg kopna. Došao je da opljačka Grobnice. Otkrila sam ga u Podgrobnici, ispod samih Kamenova.Kad me je primetio, pobegao je u pravcu ulaza u Lavirint,kao da zna kuda ide. Zaključala sam gvozdena vrata za njim. Pokušao je da baci čini, ali nije uspeo da njima otvori vrata. Sutradan ujutro pošao je dalje kroz Lavirint. Sada više ne mogu da ga pronađem." "Ima li svetiljku?" "Da," "Vode?" "Malu čuturicu, ne baš punu." "Sveća mu je, mora biti, već izgorela." Kosil je računala u sebi. "Još jedno četiri do pet dana. Možda i svih šest. Posle toga možeš poslati moje čuvare dole da izvuku telo. Krv treba dati Prestolu, a telo..." "Ne", iznenada i žestoko izgovori Arha, skoro vičući. "Hoću da ga nađem dok je još živ." Glomazna i visoka sveštenca spusti pogled na devojku. "Zašto?" "Da bih... da bih ga umorila sporijom i težom smrću. Počinio je gogohulni čin prema Bezimenima. Oskrnavio je Podgrobnicu svetlošću. Došao je da iz Grobnica ipljačka blago. Kazna ne sme biti da samotnički umre negde u
tunelu. "D, prihvati Kosil, ali kao da se ipak koleba između dve odluke. "Ali,kako ćeš ga uhvatiti,gospodarice? Nismo sigurni. Zato smo, baš, potpuno sigurni kad je u pitanju ovo drugo. Zar se negde u Lavirintu ne nalazi soba puna kostiju onih koji su ušli u njega i nisu više izašli?... Neka ga Mračni kazne onako kako oni znaju, u mrakuLavirinta. Opako je i teško umreti od žeđi." "Znam", reče devojka. Ona se okrenu i vrati u noć, navlačeći kapuljaču da se zaštiti od ledenog vetra koji je fijukao unaokolo. Zar nije mogla unapred da zna? Ponela se baš detinjasto, i glupo, obrativši se Kosil. Kod nje nije mogla da se nada pomoći. Sama Kosil nije ništa znala; sve što je mogla da smisli bilo je da hladno sačeka dok konačno ne nastupi smrt. Nije mogla da shvati. Nije uviđala da se čovek mora pronaći. On ne sme da prođe kao oni ostali. Ne bi to opet mogla da podnese. Kad već mora da umre, neka to bude brzo, pa danu. Sigurno je da je daleko prikladnije da taj lopov, prvi koji se posle nekoliko stoleća odvažio da pokuša da pokrade Grobnice, pogine od mača. Nije čak imao ni besmrtnu dušu, da se ponovo rodi. Njegov duh će cvileći lutati podzemnim hodnicima. Ne sme ga pustiti da umre od žeđi, sam i u mraku. Te noći Arha je veoma malo spavala. Sledeći dan joj je bio ispunjen obredima i dužnostima. Noć je provela obilazeći, tiho i bez svetiljke, sve tajne otvore u svim neosvetljenim zgradama Mesta, i po brdu preko kojeg je brisao vetar. Najzad se vratila u Malo zdanje da legne, dva ili tri sata pre zore, ali opet nije mogla da se smiri. Trećega dana, kasno popodne, otišla je sama u pustinju, ka reci u kojoj je zbog zimske suše bila još jedva nešto vode, i gde se led nahvatao između trski. Setilase kako je jednom, prošle jeseni,zašla veomadaleko u Lavirint, prošavši raskrsnicu Šest Puteva, i tako idući, sve dalje i dalje kroz jedan dugački hodnik u obliku luka, u jednom trenutku čula kako negde, iza kamenog zida, teče voda. Zar ne bi ožedneli čovek, ako bi se namerio tim putem, ostao na tom mestu? Čak i tako daleko napolju nalazili su se tajni otvori; moraće da ih potraži. Tar joj ih je bila pokazala prošle godine; i ona ih je sada ponovo našla bez velike muke. Po načinu na koji je prepoznavala neko mesto ili oblik podsećala je na kakvog slepca: više je napipavala put do svake skrivene tačke nego što ga je tražila pogledom.Kod druge, one koja je bila najudaljenija od Grobnica, kada je navukla kaapuljaču da zakloni svetlost i kada je priljubila oko uz rupu usečenu u jednu zaravan na steni, najzad ugleda pod sobom prigušeno
svetlucanje veštičje svetlosti. Bio je tu, delimično izvan njenog vidokruga. Kroz otvorse mogao videti samo završetak ćosrokaka.. MOgla je da mu nazre tek leđa, sagnutu glavu i desnu mišicu. Sedeo je blizu jednog ugla u zidovima, i kopao po kamenu nožem, kratkim bodežom sa drškom ukrašenom dragim kamenjem. Oštrica mu je već bila slomljena. Odlomljeni deo ležao je tačno ispod otvora kroz koji je gledala. Beše ga slomio dok je pokušavao da razdvoji dva kamena, da dopre do bistre vode koju je slušao kako teče i žubori u onom mrtvačkom muku podzemlja, s druge strane neprobojnog zida. Pokreti su mu bili grčeviti. Veoma se razlikovao, nakon tri dana i noći, od one vitke i snažne prilike koja je mirno stajala ispred gvozdenih vrata i smejala se svom porazu. Još je bio uporan, ali snaga ga je očigledno napuštala. Njegove čini nisu mogle da razdvoje ta dva kemena bloka, već je morao da upotrebi svoj neupotrebljivi nož. Čak je i njegova magijska svetlost postala nekako zamagljena i prigušena. Dok ga je Arha posmatrala, svetlost zatreperi; čovek trgnu glavom i ispusti bodež. Onda ga tvrdoglavo opet podiže i pokuša da ugura slomljenu oštricu između dva kamena. Ležeći među zaleđenom trskom na obali reke, zaboravljajući i koje i šta čini, Arha priljubi usta uz ledena usta stene i ogradi ih dlanovima da se sav zvuk zadrži unutra. "Čarobnjače!" viknu ona, i njen glas kliznu niz kameno grlo i hladno zašušta u podzemnom tunelu. Čovek se trže i skoči na noge i tako joj izmače iz vidnog polja. Ona opet priljubi usta na otvor u steni i doviknu: "Vrati se duž zida pored reke do drugog skretanja. Prvo skretanje udesno, jedno preskoči, pa opet desno. Na raskrnici šest puteva skreni opet desno. Onda levo, pa pravo, pa levo, pa pravo. Sačekaj u Oslikanoj sobi." Kada se pomerila da opet pogleda unutra, mora da je pustila da zrak dnevnog svetla prođe za trenutak kroz otvor; jer, kada je opet pogledala on se već bio vratio u njen vidokrug i gledao gore u otvor. Njegovo lice, na kome je sada videla nekakve ožiljke, bilo je napeto i radoznalo. Usne su mu bile ispucale i pocrnele, ali su mu oči gorele. Podigao je štap, prinoseći joj svetlost sve bliže i bliže. Ona uplašeno ustuknu, navali kameni zatvarač na otvor i opet nabaca na njega šljunka kojim je bio sakriven; potom se podiže i žurno krenu natrag u Mesto. Potom ustanovi da joj se ruke tresu, a ponekad bi je obuzela i mala vrtoglavica dok je hodala. Nije znala šta će dalje. Ako se bude pridržavao njenih upustava, vratiće se u pravcu gvozdenih