ZEMLJOMORJE - Legvin Ursula

orlovski nos, visoko čelo i seda kosa beleli su mu se pod mesečevom svetlošću kao kost. Da bi zaustavio razularenu magiju i oterao senku od Geda, Nemerl beše iscrpio sve svoje moći, a zajedno s njima iščilela je i sva njegova telesna snaga. Umirao je. Ali smrt velikog maga, koji je mnogo puta u životu hodio po sparušenim, strmim obroncima carstva smrti, nije obična stvar: jer, umirući, on ne hodi nasumice, već sigurno, jer on zna taj put. I kada Nemerl podiže pogled kroz krošnju drveta, oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u zvezde koje polako blede pod zracima zore, ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde, koje nikada ne zalaze već večito stoje nad brdima što ne znaju za svitanje. Gavran Oskila, koji je bio njegov ljubimac trideset godina, beše nestao. Niko nije video kuda je otišao. "Poleteo je da mu prokrči put," reko je samo Veliki majstor Ustrojstva, dok su bdeli. Rodi se napokon dan, topao i vedar. Veliko zdnje i ulice Tvila kao da se behu pritajili. Nije se čuo ni glasak, sve dok se, pred podne, nisu oglasila gvozdena zvona na kuli Velikog majstora Poezije, jasno i prodorno. Sledećeg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka, na jednom mestu ispod senovitog drveća Gaja Suštine. Pa čak i na tom mestu se obaviše devetorostrukim zidom tišine, da ni jedan čovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok mudu birali među magima Zemljomorja onoga ko će im biti novi Arhimag. Izabrali su Genšera, sa ostrva Vej. I smesta krenu brod preko Unutrašnjeg mora do Veja, da doveze novog Arhimaga na Rouk. Veliki majstor Vetroumeća stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na jedra, i brod smesta krenu, i nestade sa vidika. O svemu tome Ged nije pojma imao. Ležoa je pune četiri nedelje tog toplog leta, slep, gluv i nem, iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo, kao životinja. Najzad su spore veštine Velikog majstora Travarstva učinile svoje, tako da rane počeše da mu zaceljuju i groznica da mu opada. Kao da je, malo po malo, opet počeo da razaznaje glasove, iako sam, još nije progovorio. A onda, jednog vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori kapke na prozorima sobe u kojoj je ležao Ged. Još od one noći na Okruglom brdu Rouk, dečak je znao samo za tamu. Sada sakri lice puno ožiljaka u ruke, i zaplaka. Međutim, kada je zima nastupila, još uvek je samo mucao, a Veliki majstor Travarstva i dlje ga je držao u odajama za lečenje, pokušavajući da vrati nekadašnju snagu njegovom telu i umu. I tek u rano proleće Veliki majstor ga pusti da izađe, i posla ga da, pre svega, iskaže svoju poštu i pokornost

Arhimagu Genšeru. Jer, on nije bio u stanju da se pridruži ostalima kada su tu svoju dužnost obavili prilikom Genšerovog dolaska na Rouk. Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima ležao bolestan, i sada, dok je prolazio mimo njih, pitali su jedni druge: "Ko je to?" Nekada je bio bodar, lakog koraka i jak. Ali sada, osakaćen bolešću, hodao je polako i oklevajući, pognute glave, a leva strana lica bila mu je sva u ožiljcima. Zaobilazio je one koji su ga znali, a i one koji nisu, i najprečim putem stigao je do Vodoskoka. Tamo, gde je nekada on čekao Nemerla, sada je Genšer čekao njega. Poput nekadašnjeg Arhimaga, i ovaj novi je nosio beli ogrtač. Ali, kao i većina ljudi iz Istočnih Prostranstava, Genšer je bio crne puti, i pogled ispod debelih obrva bio mu je takođe mrk. Ged kleče pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslušnost. Gešner je neko vreme samo ćutao. "Znam šta si učinio", prozbori on najzad, "ali još ne znam šta si ti. Ne mogu prihvatiti tvoju vernost." Ged se uspravi i položi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi snagu. Još je sporo govorio. "Znači li to da treba da odem sa Rouka, Vaše gospodstvo?" "Da li ti želiš da odeš sa Rouka?" "Ne." "A šta želiš?" "Da ostanem. Da dalje učim. Da razvrgnem... zlo..." "Ni veliki Nemerl nije to mogao... Ne, ne želim da odeš sa Rouka. Jedina zaštita koju imaš su naši Veliki majstori, i odbrambene čini bačene na ovo ostrvo, koje sprečavaju zlo da mu priđe. Ako sada odeš, ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta će te pronaći; ući će u tebe, i bićeš opsednut njome. Više nećeš biti čovek već gebet, telo bez duše koje će činiti ono što poželi ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sunčevoj svetlosti. Moraš ostati ovde, sve dok ne prikupiš dovoljno snage i mudrosti da se odbraniš od nje - ako ikada uspeš. Čak i u ovom trenutku, ona te vreba. Jesi li je ugledao, od one noći?" "Jesam, u snovima, Vaše gospodstvo", nastavi Ged, nakon kraće pauze; a govorio je s mukom i posramljeno. "Vaše gospodstvo, Genšeru, ne znam šta je to bilo... ono što se odjednom pojavilo i zgrabilo me..." "To ne znam ni ja. Nema imena. Ti si rođenjem nasledio ogromnui moć, ali si je loše upotrebio, i probudio sile kojima nisi mogao da vladaš, i nisi znao

kako te sile utiču na Ravnotežje svetlosti i tame, života i smrti, dobra i zla. A podstakli su te na to ponos i mržnja. Zar nije sasvim prirodno što je sve to imalo uništavajuće posledice? Prizvao su duh umrlog, ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neživota. Nezvan je pristigao sa mesta gde imena ne postoje. Budući da je zlo, ono želi da kroz tebe stvara dalje zlo. Moć koju si morao da prizoveš, daje mu moć da vlada nad tobom: vi ste u sprezi. To je senka tvoje oholosti, senka tvog neznanja, tvoja vlastita senka. Ima li senka ime?" Ged je stajao, pun mučnine i rastrojen. "Kamo sreće da sam umro", reče napokon. "A ko si ti, da smeš da sudiš, ti - za koga je Nemerl žrtvovao sebe?... Dok si ovde, bezbedan si. Otići ćeš odavde, i nastavićeš da učiš. Kažu da si pametan. Samo nastavi. I to dobro. To je sada sve što možeš." I tu Genšer završi, i odjednom nestade; ali, takvi su magi. Vodoskok je i dalje poskakivao na suncu, a Ged ga je malo posmatrao i slušao ga, misleći na Nemerla. Nekada, davno, u tom dvorištu, osetio je da je i sam reč, izgovorena pod sunčevom svetlošću. Ali sada je progovorila i tama. Bila je to reč koja se ne može poreći. Izašao je iz dvorišta i krenuo ka svojoj staroj ćeliji u Južnoj kuli, koju su mu zadržali. Tamo je boravio sam. Kada bi gong zazvonio, pozivajući na večeru, izašao bi, ali retko bi razgovarao sa ostalima za Dugačkim stolom, niti bi ikada podigao lice da ga vide, čak ni onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. I nakon dan-dva svi ga ostaviše na miru. A to je i želeo, jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi. I Več i Džasper behu odsutni, ali on ni ne upita gde su. Dečaci koje je predvodio i kojima je godpodario bili su mu izmakli i uznapredovali, zbog svih onih meseci koje je bio izgubio, i toga proleća i leta učio je sa dečacima mlađim od sebe. A nije se isticao ni među njima, jer su mu bajalice,čak i najprostije bajalice opsenarstva, teško i s mucanjem padale na jezik, a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli. U jesen je morao još jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi učenje kod Velikog Majstora imenovanja. Taj zadatak, od kojeg je nekada strepeo,sada mu je pričinjavao zadovoljstvo, budući da je osećao potrebu za tišinom, i dugotrajnim učenjem bez bacanja čini, tamo gde ona moć za koju je znao da se još uvek nalazi u njemu neće ničim biti izazvana da deluje. Noć uoči njegovog konačnog odlaska iz Kule došao mu je posetilac, ogrnut smeđim putnim ogrtačem i noseći u ruci hrastov štap okovan gvožđem. Ged

ustade na noge kada ugleda štap čarobnjaka. "Jastrebe..." Čuvši taj glas, Ged podiže pogled: pred njim je stajao Več,sav temeljan i četvrtast kao i uvek; doduše, bezizrazno crno lice bilo mu je nešto ostarilo, ali osmeh na njemu nije se promenio. Na ramenu mu je čučala životinjica, crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih očiju. "Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan, i sada mi je žao da se rastanem s njim. Ali mi je još teže da se rastanem od tebe, Jastrebe. Ali, moram kući. Hajde, Hoeže! Pređi kod svog pravog gospodara!" Več pomilova otaka i spusti ga na pod. Životinjica se odmah smesti na Gedovu slamaricu i poče da se umiva suvim, smeđim jezičkom nalik na listić neke biljčice. Več se glasno nasmeja, ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmeši. Samo se sagnuo da sakrije lice, milujući otaka. "Mislio sam da mi više nikada nećeš doći, Veče", reče on. Nije mislio da mu prebacuje, ali Več se poče pravdati. "Nisam mogao da te posetim. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio; a odkako je počela zima stalno sm bio sa Velikim majstorom u Gaju, i sam kao u zatvoru. Nisam smeo da izlazim dok nisam zaslužio štap. Slušaj: kad i ti budeš jednom slobodan, dođi u Istočna Prostranstva. Čekaću te. U tamošnjim gradićima čovek se može lepo proveseliti, i rado primaju čarobnjake." "Slobodan..." promrlja Ged i sleže ramenima, uz jedva primetan osmeh. Več ga pogleda, ne onako kao nekada; sa istom ljubavlju, da ali, možda, sa ipak malo više čarobnjalke pronicljivosti. "Pa, nećeš zauvek ostati vezan za Rouk." "Pa, znaš... mislio sam da bih možda mogao da ostanem da radim sa Velikim majstorom u Kuli, da budem jedan od onih koji u knjigama i među zvezdama tragaju za izgubljenim imenima, kako ne bih... učinio još neko zlo, kad dobro već nisam..." "Možda", prekinu ga Več. "Ja nisam vidovit, ali pred tobom ne vidim sobe i knjige, već morsku pučinu, vatru i zmajeve, i kule mnogih gradova, i sve drugo što jedan soko može da vidi kad leti visoko i dleko." "A iza mene - šta vidiš iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izreče, tako da se, pod avetinjskom svetlošću koja im je gorela iznad glave, njegova senka pojavi i ispruži preko zida i poda. Ali, već u seledećem trenutku on okrenu lice u stranu, i promuca; "Ne, bolje mi reci kuda ćeš i šta nameravaš da radiš." "Idem kući, da se vidim sa braćom i sestrom o kojima sam ti pričao. Bila je

beba, kad sam otišao, a sada bi već trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje - kako je to brzo prošlo! A onda ću se zaposliti kao čarobnjak negde, na nekom od tih malih ostrva. O, tako bih rado ostao da još razgovaramo, ali ne mogu, noćaš mi kreće brod, a plima je već nadošla. Jastrebe, ako te ikada put nanese na Istok, dođi da me posetiš. I ako ti ikada u životu zatrebam, pošalji mi poruku, pozovi me samo nojim istinskim imenom: Estariol." Na ovo Ged podiže svoje ožiljcima unakaženo lice i pogleda prijatelja pravo u oči. "Estariol", reče on, "moje ime je Ged." A onda se tiho oprostiše, i Več se okrenu, prođe kroz kameni hol i napusti Rouk. Ged je još malo osto nepomičan,kao neko ko je upravo primio veliki novost, pa sada mora i vlastiti um da proširi da bi mogao da je prihvati. Jer ono što mu je Več poklonio bilo je zaista veliko - dao mu je da sazna njegovo pravo ime. Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji muga je dao. Čovek može, kasnije u životu, da se odluči da svoje ime saopšti svome bratu, ili ženi, ili prijatelju, ali i oni ga neće nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog, ko bi mogao da ga čuje. Pred svetom će ga, kao i sav taj svet, zvati imenom za svakodnevnu upotrebu, nadimkom - nekim imenom kao što je, recimo Jastreb, ili Več, što znači "grahorica", ili Ogion, što znači "šišarka". Kad i običan čovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savršeno poverenje, tim više će to morati da čini čarobnjak, jer on je opasniji, a takođe i izložen večoj opasnosti. Onajko zna nečije istinsko ime, taj praktično raspolaže životom toga čoveka i može da upravlja njime. Zato je Gedu, koji je bio izgubio veru u sebe, Več podario ono što samo najbolji prijatelj može da podari, dokaz nepoljuljanog i večitog poverenja. Ged sede na svoju slamaricu i pusti d se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi, ispustivši iz sebe, dok je bldela, plamičak onog močvarnog gasa od kojeg potiče. Pomilovao je otaka, koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije spavao na nekom drugom mestu. Veliko zdanje beše utihnulo. Ged se seti da je upravo to bilo veče kada je on slavio svoj Prelazak, onoga dana kad mu je Ogion dao ime. Od tada su prošle četiri godine. Setio se ledenog planinskog potoka,kroz koji je prošao nag i bezimen. Zatim je nastavio da se seća ostalih svetlucavih plićaka na reci Ar, po kojima je nekada plivao; i sela Deset jova, ispod ogromne prašume koja

se pela uz planinu; senki koje je jutarnje sunce bacalo preko prašnjave seoske ulice, vatre koja se u naletima razbuktavala pod snažnim mlazevima vazduha iz mehova, upravljenih na kovačevu jamu za taljenje u zimska popodneva, mračne veštičine kolibe ispunjene mirisima, gde je vazduh bio težak od dima i vradžbina. Sve mu se to vratilo sada, ove noći kad je napunio sedamnaest godina. Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog života javiše mu se u sećanju i opet se spojiše u jedno. Najzad, nakon sveg tog gorkog, izgubljenog vremena, opet je znao ko je i gde se nalazi. Ali, kuda će morati da krene u godinama koje dolaze, to nije mogao da vidi; a i strepeo je da slučajno ne sazna. Sledećeg jutra je krenuo na put preko ostrva, s otakom na ramenu kao i obično. Ovoga puta trebalo mu je tri dana, a ne dva, da stigne peške do Usamljene kule, i bio je na smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog, šištećeg mora kod severnog rta. Unutra je bilo isto onako mračno kao i što se sećao, i isto onako hladno, kao što se sećao, i Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici, ispisujući nizove imena. Samo je podigao pogled na Geda i rekao, bez pozdrava, kao da Ged nikada nije ni odlazio: "Idi u postelju; onaj ko je umoran,taj nije ni pametan. Sutra možeš da otvoriš Knjigu Pothvta Stvralaca, i počni da učiš odatle nova imena." Kada je zima prošla, vratio se u Veliko zdanje. Tada je bio proizveden u čarobnjaka-pripravnika, i Arhimag Genšer mu tada prihvati zakletvu na vernost. Nastavio je da studira Vrhunske veštine i magijske formule, prešavši sa opsenarstva na pravu magiju, učeći sve ono što je morao da savlada pre nego što dobije čarobnjački štap. Vremenom je izlečio one teškoće u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice, a i ruke su mu polako opet počele da bivaju sve veštije; ipak, nikada više nije onako brzo učio kao pre, jer ga strah beše naučio jednoj drugoj i teškoj lekciji. Ipak, nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se javljali čak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobličavanja, koje su najopasnije od svih. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemoćala, ili pobegla nekuda van ovoga sveta, jer više mu se nije javljala u snovima. Ali, u dubini srca je znao d se nada uludo. Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja Ged je saznao sve što je mogao o bićima poput one senke koju beše pustio na slobodu; Ali toga je bilo veoma malo. Nijedno takvo stvorenje nije bilo opisano, niti se o njemu neposredno govorilo. U prastarim knjigama bi se tek i tamo našao poneki

nagoveštaj da postoje i takve stvari koje liče na senku-zver. Nije to bila ni avet umrlog čoveka, niti, pak, tvorevina neke od Prastarih sila zemlje, a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. U Stvarima i pojavama zmajevskim, knjizi koju je Ged veoma pažljivo pročitao,nalazila se i jedna stara priča o nekom Gospodaru zmajeva koji beše pao pod vlast jedne od Prastarih sila, stene koja govori, a koja je ležala daleko u severnim zemljama. "Na zapovest Stene", pisalo je u knjizi, "on je progovorio s namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti, ali pošto su mu čarobnjačke moći omanule, željom Stene, zajedno sa duhom umrlog, došlo je ono što nije bilo prizvano, i ono ga je prožderalo iznutra, a potom u njegovom obličju nastavilo da hodi po zemlji, uništavajući ljude." Alu u knjizi nije pisalo šta je to bilo, niti kako se priča završila. A Veliki majstori nisu znali odakle bi mogla poticati takva senka: iz neživota, kako je kazao Arhimag; sa pete strane sveta, kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja; a Veliki majstor Prizivanja je prosto kazao: "Ne znam." Veliki majstor Prizivanja je često dolazio da Gedu pravi društvo,dok je ovaj bio bolestan. Bio je nabusit i ozbiljan, kao i uvek, ali Ged je sada video da u njemu ima milosrđa i mnogo ga je zavoleo. "Ne znam. Znam samo ovo: tako nešto može da prizove samo nečija ogromna moć, i to možda baš moć samo jednog jedinog čoveka na svetu - tebe, i jedan jedini ljudski glas - tvoj. Ali šta to, opet, može da znači, nemam pojma. Ti ćeš to sam postepeno otkriti. Moraćeš da otkriješ,jer inače ćeš umreti,ili će ti se desiti nešto još gore od smrti..." Govorio je tiho i oči su mu bile tužne dok je gledao u Geda. "Kad si bio mlad, mislio si da je mag onaj ko može sve. I ja sam nekada tako mislio. i svi mi. Ali, u stvari, što više raste čovekova stvarna moć i što mu se više širi znanje, sve duža postaje životna staza koju mora da sledi: tako da na kraju nema više izbora, i radi isključivo ono što mora..." Kada je ovaj napunio osamnaest godina, Arhimag posla Geda da radi sa Velikim majstorom Ustrojstva. O onome što se uči u Gaju Suštine, ali da je magija već i samo to mesto. Drveće toga Gaja nekada se može videti, nekada ne može, i ne nalazi se uvek na istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. Kažu da je i samo to drveće mudro. Kažu da Veliki majstor Ustrojstva od tog drveća u Gaju u stvari sam, neprestano, uči svoju vrhunsku magiju, i ako to drveće ikada izumre,umreće i njegovo znanje, i tada će se vode podići i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj beše uzdigao iz okenana još u onim vremenima koja su postojala pre mitova,sve te zemlje na kojima žive ljudi i zmajevi.

Ali sve to je samo rekla-kazala; čarobnjaci neće o tome da govore. Prolazili su meseci i meseci, i napokon, jednog prolećnog dana, Ged se vratio u Veliko zdanje, i nije više znao šta će mu bitisledeći zadatak. Na vratima kroz koja se ulazi na staze što vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca, koji ga je čekao na ulazu. U početku ga Gej nije prepoznao, a onda,kad je malo napregnuo sećanje, shvati da je to isti onaj starac koji ga je pustio u školu kad je prvi put došao, pre pet godina. Starac se smešio, pozdravljajući ga po imenu, a onda ga zapita: "Znaš li ko sam ja?" Ged je već ranije razmišljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora Rouka, a da on zna smo za osmoricu, Velike majstore Vetroumeća, Rukoveština, Travarstva, Poezije, Pretvaranja, Prizivanja, Imenovanja, Ustrojstva.Verovao je da pod devetim ljudi podrazumjevaju Arhimaga. Ali, u vreme kad se birao novi Arhimag, devet Velikih majstora je vršilo izbor. "Mislim da si ti Veliki majstor Čuvar Kapije", reče Ged. "Tako je. Ti si, Gede, stekao pristup na Rouk tako što si kazao svoje ime. Sada možeš steći slobodu i otići tako što ćeš kazati moje". To reče starac, smešeći se, i ostde da čeka. Ged, takođe, ostade da čeka, bez reči. Znao je hiljadu načina, veština i sredstava kojima se može otkriti ime neke stvari ili čoveka, i naravno, ta veština je uvek bila prisutna u svemu što je učio na Rouku, jer bez nje se magija, večinom, nije ni mogla činiti. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili čak Velikog majstora, bilo je nešto sasvim drugo. Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru, bolje čuvano od zmajeve pećine. Vradžbina kojom se ono istražuje samo bi naletela na još jače čini, lukavi izumi bi omanuli, ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag, a sila bi samo mogla da se uništavajući okrene protiv sebe same. "Tesna je kapija koju čuvaš, Veliki majstore", najzad progovori Ged. "Mislim da ću morati da sednem tu, na livadi, i razmišljam, i pustim,sve dok ne omršavim toliko d se mogu provući kroz nju." "Kako hoćeš", smešeći se odgovori Čuvar Kapije. I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna, pustivši svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne račiće. Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio, jer bilo je već uveliko proleće. Svetiljke i avetinjske svetlosti zasjaše kroz prozore Velikog zdanja, a u podnožju brda, ulice Tvila se ispuniše tamom. Sove su hukale iznad krovova i slepi miševi lepršali u mraku iznad vode, a Ged je još uvek sedeo i razmišljao kako da, silom, lukavstvom ili

vradžbinama, izmami ime Čuvara Kapije. I što se više udubljivao u misli, sve manje je uspevao da pronađe, među svim onim veštinama čarobnjaštva, neku pomoću koje bi iščupao takvu tajnu od tako velikeog maga. Ležao je na livadi i zaspao pod zvezdama, sa otakom koji mu se beše ugnjezdio u džepu. Kada se opet na nebu podiglo sunce prišao je, a da još uvek ništa ne beše stavio u usta, vratima Zdanja i zakucao na njih. Čuvar kapije mu otvori. "Vaše gospodstvo", obrati mu se Ged, "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vašeg imena, jer nisam dovoljno jak, a ne mogu je uzeti ni lukavstvom,jer nisam dovoljno mudar. Zato ću se zadovoljiti da ostanem tu gde sam, da učim da budem sluga, što god izaberete: sem ako mi slučajno ne odgovorite na moje pitanje." "Pitaj." "Kako Vam je ime?" Čuvar Kapije se nasmeši, i kaza mu ga: i Ged, ponovivši ga, uđe u Veliko zdanje poslednji put. Kada je opet izašao, nosio je debeli tamnoplavi ogratač, dar gradskih otaca Donjeg Torninga u koji se beše uputio, jer tamo su tražili da zaposle čarobnjaka. Takođe je nosio i štap visok koliko i on sam, od tisovine, okovan bronzom. Čuvar Kapije mu požele srećan put, otvorivši mu izlazna vrata Velikog zdanja, vrata od roga i slonovače, i on siđe ulicama Tvila do lađe koja ga je čekala na sjajnim,jutarnjim vodama.

5. ZMAJ OD PENDORA Zapadno od Rouka,u skupini između dva velika kopna, Hoska i Esmera, pružalo se Devedeset ostrva. Najbliže Rouku je Serd, a najudaljenije je Sepiš, koje leži takoreći već u Pelnijskom moru; a da li ih je zaista devedeset još nije utvrđeno,jer ako brojite samo ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset, a ako brojite svaku hrid što se uzdiže nad vodom izabrali biste preko sto i još uvek ne biste završili; i tad bi nadošla plima i sve bi opet bilo drugačije. Noreuzi između ostrvca su veoma uski, i u njima nevelike plime Unutrašnjeg mora postaju stešnjene i teku udarajući o ivice tesnaca, dižu se visoko i spuštaju nisko, tako da tamo gde za vreme najviše plime postoje tri ostrva, kad se voda spusti ostane samo jedno. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime, i svako tek prohodalo dete ume da vesla jednim veslom, i ima mali čamac; domaćice za čas preveslaju preko moreuza na po jednu šoljicu čaja od site sa komšinicom; torbari glasno izvikuju svoju robu i dozivaju mušterije u ritmu zaveslaja u svome čamcu. Sve saobraćajnice su od slane vode, i pregrađuju ih samo mreže, rzapete preko morskih rukavaca od jedne kuće do one preko puta, u koje se hvata sitna riba zvana iverak, od čijek ulja živi privreda Devedeset ostrva. Ima malo mostova i samo nekoliko većih grdova. Svako ostrvce je načičkano zemljoradničkim imanjemima i ribarskim kućicama, i deset od dvadeset takvih ostrvaca čine po jednu opštinu. Jedno od njih je bilo i Donji Torning, najzapadnije malo ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutrašnje more a s druge na pučinu okeana, taj usamljeni ugao Arhipelaga u kome leži samo Pendor,ostrvo okruženo zmajevima, a iza njega vode Zapadnog Prostranstva, puste i prazne Tu je novog gradskog čarobnjaka čekala spremna kuća. Uzdizala se na jednom brdašcetu, okružena poljima zelenog ječma, zaklonjena od zapadnog vetra šumarkom koji je istovremeno bio i živa ograda tog poseda, i čije je drveće bilo obasuto crvenim cvetovima. Sa ulaznih vrata mogli su se videtidrugi slamni krovovi, gajevi i bašte,čak i susedna ostrva sa svojim krovovima, poljima i brdima, a mnogobrojni blistavi kanali ikanalići vijugali su i preplitali se između njih vodeći ka moru. Kuća je bila krajnje skromna, bez prozora, sa podom od nabijene zemlje, ali još uvek bolja od one u kojoj se Ged beše rodio. Ostrvljani Donjeg Torninga, puni strahopoštovaja pred čarobnjakomsa Rouka, izvinjavali su mu se što je kuća

tako bedna. "Nemamo kamena za gradnju", objasnio je jedan. "Niko vam ovde nije bogat, ali niko i ne umire od gladi", dodao je drugi, dok je treći, utešno, zaključio: "Biće vam bar suvo, ako ništa drugo, jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov bude kako treba, Gospodine." Ali Gedu ta kuća nije ništa manje odgovarala od nekakve palate. Iskreno je zahvalio opštinarima, i tako se njih osamnaestorica raziđoše, svako u svom čamcu i na svoje ostrvce, da ispričaju ribarima i svojim ženama kako je novi čarobnjak neki mlad čudak, koji jedva da kaže koju reč, ali je kaže lepo i bez oholosti. Uostalom, i nije bilo nekog rzloga za oholost u toj Gedovoj prvoj službi. Čarobnjaci koji su se školovali na Rouku najčešće su išli pravo u velike gradove i zamkove, u službu visoke gospode koja ih je veoma cenila i poštovala. Ovi ribari u Donjem Torningu, da je situacija bila normalna,mogli bi dobiti tek neku seosku vešticu ili običnog vrača, da im obaje mreže ili nove čamce i da im životinje i čeljad poleči,ako ustreba. Ali, odnedavno je stari Zmaj od Pendora izlegao jaja; devet malih zmajeva, pričalo se, sada je ležalo po svojim jazbinama u razrušenim kulama Morskih gospodara od Pendora, vukući svoje trbuhe sa krljuštima po mermernom stepeništu i kroz razvaljena vrata velikih odaja. Pošto na tom izumrlom ostrvu nije bilo hrane, kroz koju godinu će početi da izleću, kad budu odrasli i ogladneli. Četvorica su već bila primećena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska, ne spuštajući se već samo osmatrajući gde se nalaze torovi s ovcama, ambari i sela. Zmajeva glad se budu dugo i polako, ali kad se probudi teško ju je utoliti. Zato su ostrvljani sa Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im dođe čarobnjak koji bi ih zaštitio od zla koje se pomaljalo na zapadnom obzorju, i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan. "Tamo nećeš naći nikakve udobnosti", rekao je Arhimag Gedu, onoga dana kad ga je proizveo u čarobnjaka, "a ni slave, ni bogatstva, možda čak ni opasnosti. Prihvataš li?" "Prihvatam", odgovorio je Ged, i to ne samo iz poslušnosti. Posle one užasne noći na Okruglom brdu Rouka,želeo je da bude što dalje od slave i isticanja, baš onoliko koliko je pre toga žudio za njima. Od tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog mogućeg iskušavanja svoje moći. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost,kad je čuo da se pominju zmajevi. Na Gontu već mnogo stotina godina nije bilo zmajeva; a nije bilo ni zmaja koji bi se usudio da proleti na vidiku, ili na dohvat magije Rouka,

tako da se i tamo o njima znalo samo iz pesama i priča; bili su nešto o čemu se peva, ali se ne viđa u životu. Ged sve što je znao o zmajevima beše naučio u školi, ali jedno je kad se o njima čita, a drugo kada se sretnu licem u lice. Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju, te je žustro odgovorio: "Prihvatam." Arhimag Genšer je klimnuo glavom, ali pogled mu je bio zabrinut. "Kaži mi", upita ga on na rastanku, "bojiš li se da napustiš Rouk? Ili, pak, jedva čekaš da odeš?" "I jedno i drugo, Vaše gospodstvo." Genšer opet klimnu glavom. "Ne znam da li je dobro da te pošaljem odavde, jer ovde si bezbedan", dodade on, jedva čujnim glasom. "Nisam u stanju da vidim šta je ispred tebe. Put ti je sav obavijen tamom. I na severu se vidi neka moć, nešto što želi da te uništi, ali šta je to i gde je, da li u tvojoj prošlosti ili na putu koji još leži pred tobom, to nisam u stanju da odredim: sve je u nekakvoj senci. Kada su ljudi sa Donjeg Torninga došli k meni, smesta sam pomislio na tebe,jer mi se mesto učinilo bezbedno i nekako po strani, tako da ćeš tamo možda imati vremena da prikupiš snagu. Ali, nisam siguran da za tebe uopšte postoji neko bezbedno mesto, niti kuda će te tvoj put odvesti. Ne bih želeo da te pošaljem tek tako, u mrak..." Ali Gedu se uopšte nije činilo mračnim u onoj kućici ispod rascvetalog drveća. Tu je mirno živeo, i često bacao pogled na zapadno nebo, i držao načuljeno svoje čarobnjačko uho, da ne propusti hujanje krila sa krljuštima. Ali, zmajeva nije bilo. Ged je lovio ribu u svom malom čamcu i obrađivao svoju bašticu. Provodio je čitve dane zamišljen nad nekom stranicom ili rečenicom u Knjigama Predanja, koje beše doneo sa sobom sa Rouka, sedeći na toplom, letnjem povetarcu ispod drveća, dok je otakdremao pored njega ili odlazio da lovi miševe u gustoj trvi poprskanoj belim radama. Obavljao je ljudima sa Donjeg Torninga poslove vrača-vremenaša i svevidara kad god bi ga zamolili. Nikada mi ni na pamet nije palo da za čarobnjaka može biti ponižavajuće da se bavi tako prostim stvarima, jer i sam je poreklom bio veštičje dete i to među ljudima siromašnijim od ovih. No, i oni su mu se retko obraćali, ustežući se delom iz strhopoštovanja, delom stoga što je on bio čarobnjak sa Ostrva mudrih, a delom i zato što je stalno ćutao i imao onako gadne ožiljke po licu. U njemu je,iako je bio sasvim mlad, oduvek bilo nečega zbog čega suse ljudi u njegovom prisustvu osećali nelagodno. Ipak je našao prijatelja, jednog graditelja čamaca koji je živio na susednom

ostrvu, u pravcu istoka. Zvao se Pečvari. Prvi put su se sreli na njegovom molu, gde se Ged bio zaustavio da ga posmatra kako učvršćuje katarku na malom ribarskom čamcu. Pečvari je podigao pogled na čarobnjaka,s osmehom na licu, i rekao: "Evo, tek što nisam završio jednomesečni posao. Vi biste ga obavili za tren oka, izrekavši samo jednu reč, zar ne, gospodine?" "Možda i bih", kazao je Ged, "ali bi, dakako, potonuo čim trepneš, ukoliko ne bih nastavio da održavam snagu vradžbine. Ali ako hoćeš..." Zastao je, odjednom, neodlučan. "Šta to, gospodine?" "Pa,vidiš, ovo ti je baš zgodan čamčić. Ništa mu ne fali.Ali, ako hoćeš, mogao bih da bacim na njega vezujuće čini, da uvek ostane neoštećen, ili čini za pronalaženje, da se lakše vrati kući s mora." Govorio je s ustezanjem, bojeći se da ne uvredi majstora,ali Pečvarijevo lice se ozari od sreće. "Taj čamičić prvimsvom sinu, gospodine,i kad biste ga vi tako uvračali, to bi bilo veoma ljubazno od vas, i prijateljski." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i da mu zahvali. Posle toga su često radili zajedno. Ged je svoju veštinu čaranja udružio s Pečvarijevim zanatom kad je gradio ili popravljao čamce,a ua uzvrat je učio od Pečvarija kako se pravi čamac i kako se njime upravlja bez pomoći magije; jer, tu običnu, svakodnevnu veštinu jedrenja na Rouku pomalo već behu zaboravili. Ged i Pečvari i Pečvarijev mali sin Ioet često su plovili po kanalima i lagunama, na jedra ili na vesla, ovakvim ili onakvim čamcem, sve dok od Geda nije postao sasvim dobar mornar, a prijteljstvo između njega i Pečvarija se potpuno učvrstilo. U poznu jesen se rzboleo sinčić graditelja čamaca. Majka je poslala po vešticu sa ostrva Tesk, koja je bila poznta kao veštaisceliteljka, i prvih nekoliko dana sve je bilo u redu. Ali tada, usred jedne olujne noći, Pečvari dolete i stade obema pesnicama da lupa Gedu na vrata, preklinjući ga da smesta doše i spasi dete. Ged otrča zajedno s njim do obale, gde se ukrcaše u čamac i iz sve snage zaveslaše kroz kišu i pomrčinu, dok ne stigoše do kuće graditelja čamaca. Ged ugleda dečaka kako leži na slamarici, dok je majka ćutke klečala pored njega, a vračara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku bajalicu, najmoćniju koju je znala. "Vaše gospodstvo čarobnjače", šapnu ona Gedu, "mislim d dete ima crvenu groznicu i da će još noćas umreti." Kleknuvši kraj deteta i položivši ruke na njega i Ged pomisli to isto, i

ustuknu u magnovanju. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor Travarstva naučio ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim veštinama,ali prva i poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izleči bolesnog, ali umirućeg pusti na miru, da mu duh nesmetano ode. Majka beše spazila njegov nesvesni pokret i shvatila šta znači, te glasno zakukala od očajanja. Ali Pečvri se saže k njoj, govoreći: "Njegovo gospodstvo Jastreb će nam ga spasiti, ženo. Ne kukaj, ne treba! Evo, došao je. On to može." Slušajući majčino zapomaganje i gledajući koliku ogromnu veru Pečveri ima u njega, Ged jednostavno nije imao snage da ih razočara. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud, i pomisli da se dete možda još može spasiti, samo kad bi mu oborio temperaturu. "Učiniću sve što mogu,Pečvari", reče on jednostavno. Onda uze i okupa dete u ledenoj kišnici koju su, sveže napadalu,doneli s vrata, i poče da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. Ali čarolija nije delovala, i njemu se odjednom učini da mu dete umire tu,na rukama. Prizvavši u pomoć svu svoju moć i ne obazirući se na samog sebe, on smesta posla svoj duh za duhom umirućeg deteta, da ga vrati. Pozva i dečaka po imenu; "Ioete"! Pošto mu se činilo da u svom unutrašnjemsluhu čuje slabački odaziv, on nastavi da prati dete, i pozva ga još jednom. I tada ugleda dečačića kako hitro i daleko ispred njega trči niz neku mračnu padinu, niz obronak nekog ogromnog brda. Vladala je grobna tišina. Zvezde iznad brda bile su onakve kakve njegove oči još nikad nisu ugledale. A ipak je znao imena njihovih savzežđa: Snop, Vratnice, Okretač, Drvo. Bile su to crne zvezde koje nikada ne zalaze, koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom, jer dana nema. Predaleko beše zagazio za umirućim detetom. Sa tim saznanjem, odjednom se obreo sasvim sam na mračnoj nizbrdici. Bilo je teško vratiti se, krajnje teško. On se polako okrenu. Polako i mučno podiže nogu, da se opet popne natrag, uz brdo, a za njom i drugu. Korak po korak, svaki uz ogroman napor volje. I svaki korak je bio još teži od prethodnog. Zvezde se nisu kretale. Nije bilo ni daška vetra nad osušenim, strmim tlom. U čitavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao, polako, penjući se. Stigao je napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. A s druge strane tog zida, licem u lice s njim, stajala je senka.

Nije imala oblik ni čoveka ni životinje. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla videti, ali mu je šaputala, iako se nijedna reč nije mogla utom šapatu rzabrati, i pružala se ka njemu,da ga dohvati. I ona je stajala s one strane gde su živi, a on s one gde su mrtvi. Moraće, dakle, ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi, ili da pređe zid i vrati se životu, tamo gde je to bezoblično, zlo stvorenje čekalo na njega. Štap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci, i on ga podiže visoko. I, kada je načinio taj pokret, kao da mu se odjednom vratiola sva snaga. Kada je krenuo da preskoči preko niskog kamenog zida pravo ka senci, štap odjednom bljesnu belim zracima, a svetlost je na tom mračnom mestu bila zaslepljujuća. On skoči, oseti kako je pao, i obnevide. Ali ono što su videli Pečvari, njegova žena i veštica, bilo je sledeće: mladi čarobnjak beše prekinuo svoju bajalicu u pola reči, i još je jedan trenutak nepomično držao dete u rukama. Onda je nežno spustio malog Ioeta na slamaircu, uspravio se na noge i ostao tako stojeći, bez reči, sa štapom u ruci. Odjednom je podigao štap visoko, i ovaj je zasvetleo nekim belim plamenom, kao da čarobnjak drži u ruci munju, i sve stvari u kući su odskočile na čudan, i izuzetno jasno uočljiv način, osvetljene tom trenutnom vatrom. Kad im se vid oporavio od zaslepljenosti, ugledali su mladog čarobnjaka kako sklupčan leži na zemljanom podu, pored slamarice na kojoj je ležalo mrtvo dete. Pečvariju se učini da je i sam čarobnjak mrtav. Njegova žena glasno zaplaka,a i on beše skroz izbezumljen. Ali vračara je po čuvenju znala ponešto o magiji i št se sve može desiti pravom čarobnjaku, i zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem,iako je ležao potpuno hladan i beživotan, več koa da bolesnikom, ili čovekom koji se ukočio u zanosu. Odneli su ga kući, i ostavili jednu staricu na straži, da vidi da li je zaspao da se probudi, ili je zaspao zauvek. Mali otak se skrivao u krovnim gredama kuće, kao što je uvek činio kad su u kući ulazili nepoznati. Tu je ostao dok je kiša tukla po zidovima,sve dok vatra nije počela da se gasi, a noć da bledi,ostavljajući staricu, kojoj je glava klimala,da drema pored ognjišta. Tek tada se otak išunjao iz svog skrovišta i sišao niz grede, i prišao Gedu koji je ukočeno i nepomično ležao na postelji. Počeo je polako da ga liže po rukama i šakama,dugo i strpljivo, svojim suvim, smeđim jezičkom poput listića. Šćućurivši mu se uz glavu stao je da ga liže i po slepoočnici, po ožiljcima izbrazdanom obrazu, i nežno

po sklopljenim očima. I veoma, veoma polako, pod njegovim mekim dodirima, Ged stade da se budi. Probudio se, napokon, ne znajući gde je, ni kakvo je to sivo svetlo što se spušta k njemu, a koje je, u stvari, bila svetlost dana koji se rađa. A onda mu se otak sklupčao na ramenu, kao i obično, i zaspao. Docnije, kad god bi se setio te noći, Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko nije dodirnuo dok je tako ležao, izgubljena duha, da niko nije pokušao da ga na neki način pozove da se vrati. Spasila ga je samo nema, nagonska mudrost životinje, koja svog ranjenog sadruga liže da bi mu pomogla, a ipak, u toj mudrosti Ged je video nešto srodno svojoj vlastitoj moći, nešto duboko kao što je čarobnjaštvo samo. Od tada pa do kraja života ostao je u uverenju da mudar čovek nikada neće sebe odvojiti od drugih živih bića, nemuštih ili ne, a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve što se može naučiti, bez reči, iz pogleda životinje, iz leta ptice, iz širokog, laganog ljuljanja krošnji drveća. Ovoga puta je neozleđen i po prvi put izvršio onaj veliki odlazak i povratak koji samo čarobnjak može izvršiti otvorenih očiju, i koji ni najveći mag ne može učiniti bez opasnosti po sebe. Alina povratku su ga čekali bol i strah. Bol zbog njegovog prijatelja Pečvarija, strah za samoga sebe. Sada je znao zbog čega se Arhimag bojao da ga pošalje sa Rouka, i šta je zamračilo i oblacima obavilo njegovu budućnost, tako da čak ni oči jednog maga nisu mogle da prodru do nje. Bila je to ta tama koja ga je čekala, neimenovano biće, biće koje nije pripadalo ovom svetu, senka koju je on sam oslobodio, ili, čak, stvorio. U duhu, kraj onog zida koji razdvaja život od smrti ona ga je čekala svih ovih godina. I najzad ga je tu i srela. Od sada će mu biti na tragu, želeći da mu se prikrade, da isisa iz njega sav život, da njegovo telo stavi na sebe. Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda, bez glave i lica. Činilo mu se kao da tumara oko zidova kuće, tražeći vrata. Taj san nije sanjao još od kako mu se behu zacelile rane koje mu je to biće prvi put zadalo. Budio se malaksao i sav leden, a ožiljci na licu i ramenima su mu zatezali kožu i boleli ga. Počelo je zlo vreme. Kad god bi sanjao senku, ili, čak, samo pomislio na nju, ščepao bi ga uvek isti, ledeni strah: osećanje da je iz njega iscrpljena sva moć, ostavljajući ga glupim zabludelim. Tražio je da se nekako zaštiti, ali nije našao ništa: to storenje nije bilo od krvi i mesa, nije bilo živo, nije bilo ni duh, nije imalo ime, nije imalo nikakav oblik bitisanja sem onoga

koji mu on sam beše dao - bila je to užasna moć, van domašaja zakona sveta u kome postoji sunce. Sve što je o njoj znao bilo je da ju je on privukao,i da će nastojati da preko njeg ostvari svoju volju, jer je bila njegovo stvorenje. Ali u kom obliku će doći, pošto još nije imalo nikakav svoj oblik, kako će doći, i kada će doći - to nije znao. Postavio je, stoga, vradžbinama oko svoje kuće i ostrva na kome je živeo onakve zaštitne bedeme kakve je umeo. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati, i on je uskoro uvideo da neće biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi da troši na takve odbrane. A šta tek da učini ako se zmaj pojavi iz Pendera, i on se tako nađe između dva neprijatelja? Opet je imao jedan san, ali ovoga puta je senka bila unutra, u kući, pored vrata, pokušavajući da ga dohvati u mraku u šapćući mu reči koje nije razumeo. Probudio se, drhteći od užasa, i poslao najjaču avetinjsku svetlost da obleti kućom, osvetli svaki kutak; tako se najzad uverio da nigde nema senke. Zatim je ubacio nekoliko cepanica među užareni ugalj svoga ognjišta,i ostao da sedi i zuri u vatru,slušajući kako jesenji vetar prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim krošnjama; i dugo je tako razmišljao. Nekadašnji gnev opet se probudio u njemu. Neće on dozvoliti da ovako bespomoćno sedi i čeka, zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljajući beskorisne bajalice zatvaranja i zaštite. Ipak, nije mogao tek tako da pobegne iz zamke; jer, to bi značilo prekršiti obavezu prema ostrvljanima i ostaviti ih bespomoćne pred zmajem koji tek što se nije pojavio. Postojalo je, dakle, samo jedno jedino rešenje. Sutradan, u rano jutro, spustio se do glavnog pristajališta za ribarske brodiće i čamce u Donjem Torningu, i pronašavši tamo Glavara ostrva, rekao mu: "Moram otputovati. U opasnosti sam, i ako ostanem i vi ćete biti u opasnosti. Moram ići. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora, tako da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. Ako se desi da ne uspem, značiće to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde, kod nas; pa, mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije." Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta. "Ali, Vaše gospodstvo, Jastrebe... tamo ima devet zmajeva!" "Kažu da su osam još mladunci." "Da, ali onaj jedan stari..." "Slušaj, ja moram da odem odavde i otići ću. Od tebe tražim samo

dopuštenje da vas prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva, ako budem uspeo." "Kako želite, Vaše gospodstvo", pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. Svi koji su ih slušali pomisliše da je mladi čarobnjak ilo poludeo ili da ne zna u šta se upušta, i isprtiše ga tužnih lica, bez imalo nade da će ikad više čuti o njemu. Neki, čak, izokola nagovestiše da on to ide na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutrašnje more, i sve njih ostavio u sosu;a drugi, među njima i Pečvari, mislili su da je posle one noći prosto - skrenuo, i da sada traži smrt. Tokom poslednje četiri generacije, svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu što dalje od ostrva Pendor. Nijedan mag nikada nije došao da zametne megdan sa zmajem koji je tu živeo,jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva, a njegovi nekadašnji gospodari bili su gusari, trgovci robljem i kavgadžije, i stoga ih je mrzelo sve živo u jugoistočnim oblastima Zemljomorja. Zato niko nije poželeo da osveti Gospodara Pendora, nakon što se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku, i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz čeljusti, i sve stanovnike grada saterao, vrišteći,prvo u more. Tako je, nosvećen, Pendor bio prepušten zmaju - svi skeleti, kule, i dragulji, opljačkani od davno izginulih prinčeva sa obala Palna i Hoska. Sve je to Ged znao, a znao je i više do toga, jer je sve vreme od kako beše došao u Donji Torning stalno razmišljao i prisećao se svega što je naučio o zmajevima. Sada, dok je brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada - ne koristeći ni vesla ni veštinu jedrenja kojoj ga je bio naučio Pečvari, već kao pravi čarobnjak, sa magijskim vetrom u jedrima i bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same održavaju određeni kurs - pažljivo je osmatrao da vidi kada će se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. Žurilo mu se, i zato je upotrebio magijski vetar, jer više je strepeo od onoga što je bilo iza njega, nego od onoga što ga je čekalo ispred. Ali kako je dan odmicao, tako se i njegovo nestrpljenje od straha pretvaralo u radosno i ratoborno ipčekivanje bliskog sukoba. Na kraju krajeva, u ovu pustolovinu se svojevoljno beše upustio; i što joj se više približavao, sve je sigurniji bio da će, bar ovog puta, bar u ovom jednom jedinom satu koji će proživiti pre nego što pogine, biti najzad slobodan. Senka se neće usuditi da uđe za njim u zmajeve razjapljne čeljusti. Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora, a sivi oblaci jezdili u nizu iznad njegove glave, nošeni severnim

vetrom. Hitao je na zapad, sa snažnim magijskim vetrom u jedrima, i najzad je ugledao stene Pendora, puste ulice grada, i razvaljene, polusrušene kule. Na ulazu u luku - plitak zaliv u obliku polumeseca - pustio je da magijski vetar polako prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj čamac, tako da se samo još blago ljuljuškao u mestu. A onda je pozvao zmaja: "Otimaču Pendora, iziđi i brani blago koje si napljačkao!" Glas mu se utopi u hučanju ogromnih talasa što su se razbijali o pepelom obasute obale; ali, zmajevi imaju oštar sluh. Ubrzo se jedan podiže, mašući krilima oštro i brzo, iz neke ruševine bez krova, negde u gradu, nalik na ogromnog, crnog slepog miša, sa prozirnim krilima i oštro ocrtane hrbati na leđima; napravivši široki polukrug da uhvati severni vetar, on silovito polete prema Gedu. Ovome srce poče naglo da tuče kad prvi put ugleda tog stovra, koji je za njegov narod već bio mitološko biće, ali se, ipak, samo glasno nasmeja i povika: "Idi i kaži Matorom da iziđe, ti leteći crve!" Jer, bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine, kada je ženka zmaja iz Zapadnog Prostranstva položila jednu hrpu zelenih jaja, koja su izgledala kao da su od kože, u neku osunčanu razvaljenu sobu zamka, kao što zmajevi obično rade,i potom odletela ostavivši Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu ispilili, nalik na smrtonosne gmazove. Mladi zmaj, međutim, ništa ne odgovori. Nije spadao među krupnije; jedva da je dostezao dužinu od četrdesetak galija, i bio je tanak kao crv u poređenju sa ogromnim rasponom svojih crnih krila od tanke kože, razapete između prstastih kostiju. Nije još stigao da odraste, ni da stekne glas, a, takođe, ni malo onog čuvenog zmajskog lukavstva. Jurišao je pravo na Geda u njegovom malom, zaljuljanom čamcu, otvarajući dugačke čeljusti načičkane zubima dok se strelovito obrušavao iz vazduha, tako da je sve što je Ged trebalo da uradi bilo samo da mu jednom oštrom bajalicom ukoči krila i udove, pa da se sam od sebe stropošta u more, kao kamen. I sive vode se namah sklopiše nad njim. Dva zmaja, nalik na onog prvog, podigoše se sada iz podnožja najviše kule. Ali i oni navališe pravo na Geda, kao i onaj prvi, i Ged i njih na isti način ulovi i baci na dno mora i udavi ih, a da, uz sve to, nijedanput nije morao da podigne svoj čarobnjački štap. Sada, posle kraće pauze, trojica krenuše na njega sa ostrva.Jedan od njih bio je mnogo veći i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko čeljusti. Dvojica pođoše pravo prema njemu, uz suvo čegrtanje krljušti na

krilima, a onaj veliki ga zaobiđe i priđe mu s leđa, hitro i nečujno, da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov čamac. Nijedna vezujuća basma ne bi delovala na svu trojicu, jer dvojica su dolazila sa severa a treći s juga. Istoga časa kada mu to postade jasno Gedzazva čini Pretvaranja, i dok je samo jednom udahnuo vazduh već je uzleteo sa svoga čamca, pretvoren u zmaja. Raširivši ogromna krila i ispruživši sve kanđe, suprostavio se prvoj dvojici sučelice, sagorevši ih plamenom iz usta, a onda se okrenuo prema trećem, koji je bio veći od njega i takođe naoružan vatrom. Nošeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu, škljocali čeljustima, obrušavali se i opet uzdizali,dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima, užarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. A onda se Ged iznenada vinu naviše, a onaj drugi u stopu za njim, malo niže do njega. U sred leta zmaj-Ged iznenada podiže oba krila, zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruženih kandži naniže, onako kako to čini soko, udarajući i obarajući onoga drugog bokom i krilima. Crna krila se izmešaše, lepetajući, i ogromne kapi crne, zmajevske krvi, stadoše da se slivaju u more. Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti, nisko i povodeći se, do ostrva, gde se sakri, upuzavši u neki bunar ili pećinu u razrušenom gradu. Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u čamcu,jer bilo je krajnje opasno ostati u obliku zmaja duže nego što beše najeophodnije. Ruke su mu se crnile od usirene krvi zmaja, i bio je oprljen po glavi, ali to ga nije brinulo. Sačekao je tek toliko da mu se povrati dah, a onda opet povika: "Vidio samsamo šestoricu, a pričali su mi da vas ima devet: hajde, crvi, izlazite već jednom!" Na ostrvu se dugo vremena ništa nije pomerilo i nije se čuo nikakav glas, već su samo talasi glasno udarali o obalu. A onda Ged postade svestan da najviša kula polako menja oblik, i da joj se na jednoj strani pravi izbočina, kao da joj izrasta ruka. Bojao se zmajske magije, jer stari zmajevi su veoma moćni i lukavi u pravljenju vradžbina koje i jesu i nisu nalik na one što ih ljudi znaju; ali već u sledećem trenutku shvati da to nije bila varka zmaja, već njegovih vlastitih očiju. Ono što je mislio da je kula bilo je u stvari rame Zmaja od Pendora, koji je ležao sklupčan i sada polako počeo da se razmotava i ustaje. Kada je potpuno stao na noge, glava pokrivena krljuštima, ovenčana bodljama i sa trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se više od napukle kule, a prednje šape sa kandžama su mu počivale na razrovanim

ulicama grada. Krljušti su mu bile sivocrne i prelivale su se na svetlosti dana poput nebrušenog kvarca. Bio je mršav kao hrt i ogroman kao brdo. Ged je zurio u njega sa strahopoštovanjem. Nema te pesme ili priče, koja čovekov um može da pripremi za ovaj prizor. Zamalo pa da se upilji zmaju u oči i uhvati se u zamku; jer, zmaju se ne sme pogledati u oči.Skrenuo je, stoga, pogled sa zejtinjavog, zelenog oka koje ga je posmatralo, i podigao ispred sebe svoj štap, koji mu se sada učinio kao iver, kao grančica. "Imao sam osam sinova, buvo čarobnjačka", začu se moćni, prozukli zmajev glas."Petorica su mrtvi, a jedan je na izdisaju; dosta je bilo. Nećeš oteti blago od mene ako njih budeš ubijao." "Ne treba mi tvoje blago." Kroz zmajeve nozdrve, pišteći, podiže se žuti dim: tako se on smejao. "Zar ne bi hteo da se iskrcaš i da ga samo malo razgledaš, čarobnjačiću? Vredi ga videti." "Neću, zmaju." Zmajevi su bića vetra i vatre, i nerado se bore nad vodom. U tom pogledu Ged je za sada bio u prednosti i hteo je da je sačuva; ali ona mala traka morske vode između njega i ogromnih kandži sve manje i manje mu se činila nekom prednošću. S mukom je uspevao da ne gleda u zelene oči koje su ga vrebale. "Ti si još veoma mlad čarobnjak", nastavi zmaj; "nisam znao da ljudi razvijaju svoju moć već u tim godinama." Govorio je, kao i Ged, Prastarim jezikom, jer to je jezik kojim još uvek govore zmajevi. Iako Prastari jezik obavezuje čoveka koji ga upotrebljava da govori istinu, sa zmajevima nije tako. To je njihov obični govorni jezik i mogu da lažu na njemu kako hoće, da izvitoperuju istinite reči i lažne svrhe, i neopreznog slušaoca hvataju u lavirint reči-ogledala, od kojih svaka odražava istinu a nijedna nikuda ne vodi. Ged je često nailazio na takva upozorenja i zato je svaku zmajevu reč slušao sa nevericom, spreman da posumnja. Ali reči su ipak zvučale jednostavno i jasno. "Jesi li došao da me zamoliš da ti u nečemu pomognem, mali čarobnjače?" "Nisam, zmaju." "Pa, ipak bih mogao da ti pomognem. Uskoro će ti biti potrebna pomoć, protiv onoga što te lovi u tami." Ged ostade bez reči. "Šta te to lovi? Kaži mi njegovo ime." "Kad bih i ja znao kako se zove..." Ged se preseče. Kolutovi žutog dima uvijali su se iznad izdužene zmajeve glave,izlazeći iz

nozdrva koje su ličile na dve jame ispunjene vatrom. "Kada bi znao kako se zove, možda bi mogao da ga savladaš, zar ne, mali čarobnjače? A, možda bih baš ja mogao da ti kažem to ime, kada ga budem video izbliza.A doći će nam blizu, samo ako malo počekaš tu, oko mog ostrva. Doći će, jer svuda ide za tobom. Ako nećeš da ti priđe moraš bežati, i bežati,i stalno bežati od njega. Ali, biće ti uvek za petama. Zar ne bi voleo da mu saznaš ime?" Ged opet ostade bez reči. Otkudje zmaj saznao za senku koju je on pustio na slobodu, nije mogao ni da nagađa, a, takođe, ni otkud bi zmaj znao ime senke. Arhimag mu beše rekao da ta senka nema imena. Ali zmajevi imaju svojumudrost, drugačiju; i stariji su od ljudskog roda. Malo ljudi može da pogodi šta sve zmaj zna i odkud to zna, i to su Gospodari zmajeva. Ged je, u stvri, bio siguran samo u jedno: čak i ako zmaj govori istinu, i ako je zaista u stanju da Gedu kaže kakva je priroda i ime te senke, i time mu omogući da ovlada njome - čak i u tom slučaju, čak i ako govori istinu, zmaj to čini isključivo zbog nekih svojih ciljeva. "Retko se događa", odgovori napokon mladić, "da zmaj ponudi čoveku svoju uslugu." "Ali, često biva", odvrati zmaj, "da se mačka igra s mišem pre nego što ga ubije." "Ali, ja nisam došao ovamo da se igram, niti da se sa mnom igraju. Došao sam da ti ponudim jednu pogodbu." Oštar kao mač, ali pet puta duži od najdužeg mača, zmajev rep se podiže u luku, kao rep škorpiona, iznad njegovih oklopljenih leđa, iznad kule. "Ja se ne pogađam", reče on suvo. "Ja uzimam. Šta mi ti možeš ponuditi, a da ti ja to ne mogu oduzeti, ako mi se svidi?" "Bezbednost. Tvoju bezbednost. Zakuni se da nećeš nikada leteti u istočnom pravcu od Pendora, i ja ti dajem reč da te neću napasti." Iz zmajevog grla dopre neki strugajući zvuk,kao da se negde daleko u planinama obrušilo kamenje. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika. Uspravio se još više, onako ogroman, nadnoseći se nad razrušeni zamak. "Ti meni nudiš bezbednost! Ti meni pretiš! A čemu to?" "Tvojim imenom, Jevode." Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime,ali ga je izgovorio jasno i glasno. I, kada to ime odjeknu, stari zmaj kao da se ukoči. Prođe, tako, jedan minut, pa drugi; i onda se Ged, stojeći u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od čamčića, nasmeši. Sav svoj podvig i svoj život uložio je na jednu

kartu, na pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i predanja o zmajevima koje beše naučio na Rouku, pretpostavku da je taj zmaj od Pendora onaj isti koji je uništio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda, i da ga je sa Oskila oterao čarobnjak Elt, onaj koji je bio vešt u imenovanju. I pretpostavka se pokazala tačnom. "Sada smo jednaki, Jevode. Ti imaš snagu; ja, tvoje ime. Hoćeš li sada da se nagodimo?" Još uvek zmaj nije odgovarao. Mnogo godina se zmaj baškario na ostrvu, gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi ležali razbacani po prašini, ciglama i ljudskim kostima; posmatrao je svoje crne, gušteraste potomke, kako se igraju između polusrušenih građevina i uče da lete sa okomitih stena; dugo je spavao na suncu a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. U međuvremenu, ostario je. Teško mu je padalo i da se pomeri,da se suoči sa ovim žutokljunim magom, tombedom od neprijatelja, i zato Jevod, stari zmaj, ustuknu kad ugleda njegov štap. "Daću ti da izabereš devet kamenova iz moga blaga", progovori on najzad, dom mu je glas pištao i zavijao kroz dugačke čeljusti. "Najlepše; izaberi. A onda idi!" "Ne želim tvoje kamenje, Jevode!" "Pa, gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne kamenčiće... Znam šta hoćeš, čarobnjače. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost, jer znam ono što te može spasiti. Znam jednu stvar koja te može spasti. Tebe proganja nešto užasno. A ja znam kako se ona zove." Gedu poskoči srce, i on još čvršće stegnu svoj štap, stojeći nepomično kao i zmaj. U magnovanju se naglo, očajnički ponadao. Ali, nije bio došao da se pogađa zasvoj život. A nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada više. On potisnu tu nadu i učini što je morao. "Nisam to od tebe tražio, Jevode." Kad god bi izgovorio zmajevo ime, kao da je držao to ogromno stvorenje na tankoj, nevidljivoj uzici, i sve mu je više i više pritezao oko vrata. Prosto je mogao da oseti praiskonsku zlobu i dobro poznavanje ljudi u zmajevom nepomičnom pogledu koji je počivao na njemu; gledao je čelične kandže, od kojih svaka beše dugačka kao čovječija ruka, kožu tvrdu kao kremen, i tinjajući oganj koji je provirivao iz zmajevog grla; ali uzica se polako i neumitno stezala, stezala.

On opet progovori: "Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada nećete više doći na Arhipelag." Jarki plameni jezici iznenada izbiše iz zmajevog grla i on reče: "Kunem se svojim imenom!" Nad ostrvom zavlada muk, i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu. Kada je opet podigao i pogledao, čarobnjaka više nije bilo, a na istoku se videla samo mala bela mrlja na valovima, koja je hitala u pravcu bogatih, draguljima posutih ostrva Unutrašnjih mora. Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podiže, razlamajući kulu pokretima svoga tela, i izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je ležao razrušeni grad. Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo, ni tada niti ikada kasnije, u pravcu Arhipelaga.

6. LOVINA Čim je Pendor utonuo pod liniju obzorja što se protezala iza njegovih leđa, Ged, okrenut istoku, oseti strah da će senka opet doći i uvući mu se u srce; nije bilo lako ostaviti jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobličnom užasu, protiv kojeg kao da nije bilo nade u pobedu. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo uz bočan, ovozemaljski vetar, jer u njemu više nije bilo želje za brzinom. Nije još tačno isplanirao ni šta će dalje. Mora bežati, kao što je zmaj rekao; ali, kuda? Na Rouk, pomisli, jer tamo je bar bio zaštićen, i možda bi mu neki od tamošnjih mudraca dao dobar savet. Ali, pre svega, mora se vratiti u Donji Torning i ispričati opštinskim glavarima šta je uradio. Kada se proneo glas da se vratio, samo pet dana nakon što je otišao, i oni u polovina stanovnika ostrvske opštine došli su, što veslajući što trčeći, da se okupe oko njega, da bulje u njega, da slušaju. Ispričao im je šta je bilo, ali jedan od njih upita: "Ali, ima li svedoka tome čudu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? Šta ako on..." "Umukni", grubo ga prekide glavar ostrvske opštine, jer on je znao, kao, uostalom, i većina njih, da čarobnjak ponekad istinu kaže uvijeno, da ponekad istinu prećuti, ali,ako je kaže, onda je zaista takva kakvom je on kaže. Jer, baš u tome i leži njegova moć. I tako su se oni najpre divili priči, a zatim, osetivši se oslobođenim od straha, stali da se vesele i proslavljaju. Još gušće su se zbili oko svog mladog čarobnjaka i zamolili ga da im još jednom ispriča svoju priču. Zatim je pristiglo još ostrvljana, pa su i oni opet tražili da je ponovi. Do večeri više nije morao da je ponavlja. Oni su to već mogli bolje od njega. Seoski pevači su priču već pretočili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine, i već su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg Torninga, već i po opštinama istočno i južno od njih. Ribari su dovikivali jedan drugom novost sa čamca na čamac, kružila je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobeđeno, zmajevi sa Pendora neće nikada doći! Te noći, te jedne jedine noći, Ged je bio srećan i miran. Nikakva senka nije mogla da muse približi kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali, kroz kola nasmejanih igrača koja su ga okruživala i pevala mu pesme pohvalnice, mašući bakljama u vetrovitoj jesenjoj noći, tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta nestajali na vetru.

Sutradan se sreo sa Pečvarijem, koji mu reče: "Nisam znao da ste tako moćni. Vaše gospodstvo." U glasu mu se osećao strah, jer se bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom; ali, osećao se i prekor. Ged nije spasao mališana, a mogao je da pobije zmajeve. Posle toga Ged opet, svom jačinom, oseti onu nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor, a i sada su ga gonili da što pre ode sa Donjeg Torninga. I već sledećeg dana, iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadržali celog života, da ga hvale i da se njime hvale, napustio je kuću na brdu, nosećisa sobom samo knjige, štap i otka, koji mu je jahao na ramenu. Krenuo je čamcem na vesla, zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga, koji su se osećali počašćenim da mu budu veslači. I sve vreme, dok su veslali među plovilima kojima su bili ispunjeni istočni kanali Devedeset ostrva, ispod prozora i balkona kuća koje su se nadnosile nad vodu, mimo dokova Neša, kišovitih pašnjaka Dromgana, smrdljivih uljara Geta, sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. Oni pored kojih su prolazili već su zviždali Pesmu o Jastrebu, preklinjali ga da svrati i prenoći kod njih i ispriča im priču o sebi i zmajevima. Kada je najzad prispeo u Serd, kapetan broda koga je zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko. "Zadovoljstvo mi je, Vaše gospodstvo čarobnjače, i velika čast što ste izabrali baš moj brod." I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom; ali čim je lađa isplovila iz Unutrašnjih pristaništa Serda i razvila jedra, istočni vetar silno udari u njih. Bilo je to neobično, jer zimsko nebo beše vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. Od Serda do Rouka je bilo samo trideset milja, i oni nastaviše da plove. Lađica je, kao većina trgovačkih i prevozničkih brodova Unutrašnjeg mora, imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi, i ta jedra su mogla da se okreću tako da uhvate povoljan vetar, a njen kapetan je bio vešt moreplovac, koji se ponosio svojim znanjem. I tako, povodeći se malo na sever, malo na jug, plovili su ka istoku. Oblaci i kiša stigoše zajedno s vetrom, koji je naglo menjao pravac i u naletima duvao tako snažno da je postojala opasnost da se lađica jednostavno preturi. "Vaše gospodstvo Jastrebe", obrati se kapetan mladiću, koga beše smestio pored sebe na počasno mesto na pramcu, iako baš nisu mogli da održe bogzna kako dostojanstvo pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz ogrtače do gole kože i priljubio im ih uz telo. "Vaše gospodstvo, Jastrebe, da li biste možda rekli koju reč ovom vetru?" "Koliko smo udaljeni od Rouka?"

"Više smo nego na pola puta. Ali, u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni mrve." Ged se onda obrati vetru. Ovaj nešto popusti, i jedno vreme su lepo nastavili. Ali onda se opet iznenada snažni naleti oboriše na njih sa juga, i, sučelivši se s njima, njihova lađa bi odbačena natrag na zapad. Oblaci su se prelamali i ključali po nebu, i kapetan besno zaurla: "Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao da nas spase po ovom vremenu, gospodaru." Ged ga mrko pogleda, ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega, i zato on podiže magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. Istoga časa, brod stade da seče talase pravo ka istoku, a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloženje. Ali, malo po malo, iako se Ged trudio da održi snagu vradžbine, magijski vetar stade da jenjava, sve dok brod za trenutak kao da ostade nepomično na vodi, obešenog jedra, usred sveg onog kovitlanja oluje i kiše. A onda, uz prasak groma, buknu nalet vetra u suprotnom pravcu, i lađa poskoči i polete ka severu, poput prestrašene mačke. Ged ščepa motku na pramcu, jer brod je skoro ležao na boku, i zaurla: "Vrati kurs ka Serdu, kapetane!" Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada, "Čarobnjak na brodu, ja najbolji moreplovac trgovačke flote, najbolji brod na kome sam ikada polovio - i još da se vratim?" A zatim, pošto se lađa naglo okrenula oko same sebe, kao da joj krma beše uhvatio neki podvodni vir, i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u more; i Ged mu reče: "Ostavi me u Serdu i idi posle gde hoćeš. Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda, već protiv mene." "Zar protiv tebe, čarobnjaka sa Rouka?" "Jesi li ikada čuo za vetar s Rouka, kapetane?" "Da, njime se zle sile drže na odstojanju od Ostrva mudraca. Ali, kakve to ima veze s tobom, ukrotitelju zmajeva?" "To znamo samo ja i moja senka", kratko odseče Ged, kao pravi čarobnjak; i više nije progovorio ni reč, dok su hitali natrag ka Serdu, uz umereni vetar i nebo koje se počelo razvedravati. U srcu je osećao neku težinu i strepnju, dok se opet uspinjao ka kopnu, po dokovima Serda. Zima se približavala i dani i već behui počeli da kraćaju, tako da se ubrzo smrklo. Gedova nelagodnost uvek se pojačavala u mraku; pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici ličio na zamku, te je stalno morao da

sebe primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe, u ono što mu je, možda išlo za petama. Otišao je u Prenoćište za pomorce u Serdu, gde su trgovci i namernici jeli zajedno, za obilatom trpezom koju im je obezbeđivala opština grada Serda, i gde su mogli da prenoće u zajedničkoj, dugačkoj dvorani sa gredama na tavbanici; takvo gostoprimstvo pružaju ostrva Unutrašnjeg mora, koja žive u izobilju i napretku. Sačuvao je parčence mesa od večere, i docnije, pored ognjišta, pokušao blago da nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapuljače, u kojima je drhturio čitavog dana, i da pojede to parče, milujući ga i šapćući mu: "Hoeže, Hoeže, malecki moj, ćutljivi moj..." Ali, otak odbi da jede i zavuče mu se u džep, da se sakrije. Po tome, po vlastitom neodređenom osećanju nesigurnosti, ali i samom izgledu senke u mračnim uglovima prostorije, znao je da mu je progonitelj negde u blizini. Niko ga tamo nije prepoznao; bili su to putnici sa druhih ostrva, koji još ne behu čuli Pesmu o Jastrebu. Niko od njih mu se nije obratio. Napokon je izabrao slamaricu i legao, ali svu noć je probdeo ležeći ispod greda na visokoj tavanici, okružen pospalim neznancima. Svu noć je pokušavao da izabere neki put, da napravi planove kako da krene, šta da uradi; ali, svi putevi, svi planovi bili su onemogućeni predviđanjem nečeg sudbonosnog. Gde god bi krenuo, na putu bi mu se preprečila senka. Jedino ka Rouku je nije bilo; ali, on nije mogoa da stigne na Rouk, jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno ostrvo štitile od nepoželjnih uljeza. To što se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je još jedan dokaz da ono što pokušava da ga ulovi nije daleko. Ta stvar je bila bez tela, slepa za sunčevu svetlost, stvorenje iz carstva u kome ne postoje svetlost, prostor i vreme. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i preko okeana jednog suncem obasjanog sveta, i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u mraku. Još u njoj nije bilo niokakve materije niti bića da bi ga sunčeva svetlost mogla osvetliti; tako se, uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i more, izvlači oblike iz senke, progoni snove u carstvo mraka". Ali, ako ta senka jednom sustigne Geda, iscrpiće mu svu moć, čak će mu oduzeti i telesnu masu, toplotu i život, i samu volju koja to telo pokreće. To je bio taj sudbonosi događaj koji je video pred sobom, na kraju svakoga puta. I znao je da može i prevarom biti namamljen da mu se sam približi; jer senka, koja je uvek u njegovoj blizini postajala jača, već sada je mogla imati dovoljno moći da se posluži zlim moćima zlih ljudi - da mu pokaže

lažne predznake, ili da mu se sama obrati, ušavši utelo nekog nepoznatog čoveka. Što se njega tiče, možda upravo sada, u jednom od tih ljudi, koji spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici u Prenoćištu za pomorce, baš noćas, vreba ona mračna stvar, našavši uporište u mračnoj duši, i tu sada čeka, motri na Geda i već se hrani, ovoga časa, njegovom slabošću, nesigurnošću i strahom. To je bilo nepodnošljivo. Mora se poveriti slučajnosti, i pobeći gde god ga puki slučaj odvede. Na prve, hladne predznake pradskozorja on se podiže sa ležaja i pohita pod zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda, spreman da se ukrca na prvi brod koji ga bude primio. Jedna galija uprvo je utovarivala ulje od iveraka; trebalo je da isplovi kad izađe sunce, na putu za Veliku luku Hevnora. Ged zamoli kapetana da ga poveze. Čarobnjački štap je dovoljan na većini brodova da bi se čovek ukrcao i platio prevoz. Rado su ga primili, i brod je krenuo već kroz jedan sat. Gedovo rasploženje se povrati u času kad se podigoše četrdeset dugačkih vesala, a ritmični udarci bubnja zvučali su mu kao borbena muzika. Ali, još uvek nije pojma imao šta će u Hevnoru, niti kuda će dalje da beži. Sever je, najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. Najzad, zar i on sam nije bio poreklom sa severa; možda će naći neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont, i možda će se opet susreti sa Ogionom. Ili će, možda, naići na neki brod koji kreće daleko u Spoljna Prostranstva, tako daleko da će mu senka izgubiti trag i možda odustati od lova. Izuzev tako maglovitih ideja, u glavi nije imao ni jednu misao, i nije imao u planu nikakav određeni pravac. Samo da što pre pobegne... Onih četrdeset vesala teralo je lađu preko vetrovitog mora, i uveče, sledećeg dana, bili su već sto pedeset milja udaljeni od Serda. Uplovili su u luku Orimi na istočnoj obali velikog ostrva Hosk, jer te trgovačke galije Unutrašnjeg mora uglavnom se drže blizu obala i nastoje da svaku noć provedu u nekoj od luka. Ged iziđe na obalu, jer je još bilo svetlo, i bezciljno i zamišljeno poče da tumara strmim ulicama pristanišnog grada. Orimi je bio star grad, sa temeljnim građevinama od kamena i cigle, okružen bedemima da bi se zaštitio od gospodara u unutrašnjosti ostrva Hosk, koji ne priznaju ničije zakone; stovarišta na dokovima ličila su na tvrđave, a kuće trgovaca imale su kule i bedeme. Ali u Gedovim očima, dok je lutao ulicama grada, te ogromne građevine bile su poput paučine, iza koje su ležali praznina i tama; a ljudi koji su ga mimoilazili, idući za svojim poslom, ličili su mu ne na ljude, već na njihove bezglasne senke. Kad je

sunce zašlo, vratio se na dokove, i čak i tu, pod širokom crvenom svetlošću i vetrom koji se dizao u smiraj dana, i more i kopno izgledali su mu nekako zamućeni i nemi. "Kuda ste se uputili, Vaše gospodstvo, čarobnjače?" Tako ga je neko iznenada oslovio s leđa. Okrenuvši se, ugledao je čoveka u sivom, koji je nosio u ruci težak štap koji nije bio čarobnjački štap. Strančevo lice je bilo kapuljačom zaklonjeno od crvene svetlosti, ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive oči srele s njegovima. Ustuknuvši, on podiže svoj štap od tisovine i postavi ga između sebe i stranca. Čovek ga upita blagim glasom: "Čega se plašiš?" "Onoga što me prati." "A, tako? Ali, ja nisam tvoja senka." Ged je stajo ćutke. Znao je da taj čovek, ma ko da je, zaista nije bio ono čega se bojao; nije bio ni senka, ni duh, ni gebet. U sred tišine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala svetom, zadržao je glas i čak određenu čvrstinu pojave. A onda strnac zabaci svoju kapuljaču. Glava mu je bila čudna, kvrgava i ćelava; lice, sa dubokim borama. Iako mu se u glasu nije osećala starost, po izgledu je bio starodrevan. "Ne poznajem te", reče čovek u sivom, "ali mislim da se ipak nismo slučajno sreli. Slušao sam nekada da se priča o mladiću koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti, čak je postao i kralj. Ne znam da li se ta priča odnosi na tebe. Ali, reći ću ti ovo: pođi na Dvor Terenona, ako ti treba mač za borbu protiv senki. Štap od tisovine ti neće pomoći." Ged je slušao, razdiran nadom i nevericom. Čarobnjak uvek brzonauči da u njegovom životu nema mnogo slučajnih susreta, bilo da vode dobru ili zlu. "U kojoj zemlji je Dvor Terenona?" "Na Oskilu." Na zvuk tog imena Gedu se u sećanju za trenutak pojavislika crnog gavrana na zelenoj travi, koji ga je gledao iskosa, nakrivivši glavu, okom nalik na uglačani kamenčić, i govorio; ali, reči je bio zaboravio. "Ime te zemlje ima neki mračni prizvuk", oglasi se napokon Ged, proučavajući pogledom čoveka u sivom i pokušavajući da pogodi šta je. U njegovom ponašanju bilo je nečega što je podsećalo na vrača, čak i na čarobnjaka; a ipak, iako je razgovarao sa Gedom jasno i odrešito, delovao je nekako čudno pogruženo, kao bolesnik ili zatvorenik, ili rob. "Ti si sa Rouka", odgovori on. "Čarobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mračne stvri čarobnjaštvu koje se razlikuje od njihovog."

"Šta si ti?" "Putnik; predstavnik jednog trgovca sa Oskila; ovde sam poslovno", izjavi u dahu čovek u sivom. Pošto mu Ged više nije postavio nijedno pitanje, on mirno požele mladiću laku noć i krenu uz uzanu ulicu sa stepeništem, koja je vodila sa dokovima u grad. Ged se okrenu, ne mogavši da se odluči da li da posluša to predskazanje ili ne, i pogleda na sever. Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pučine. Nastupio je sivi sumrak, a noć u stopu za njim. Naprasno se odlučivši, Ged pohita duž kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju mrežu i slagao je u čamac, i pozdravi ga: "Znaš li neki brod u ovoj luci koji kreće na sever - na Semel, ili na Enlade?" "Onaj dugački brod tamo je sa Oskila. Možda će usput stati na Enladama." Istim žurnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar beše pokazao prstom,galiji sa šesdeset vesala, duguljastoj i vitkoj poput zmije, sa visokom povijenom provom izrezbarenom i prekrivenom okruglim sedefastim školjkama, kapcima na otvorima za vesla obojenim u crveno, i sa crnim crtežom rune Sifl na svakome od njih. Izgledala je kao opaka, brza lađa, i spremna da isplovi; posada se već bila ukrcala. Ged potraži kapetana i zamoli ga da ga preveze na Oskil. "Čime ćeš platiti?" "Razumem se pomalo u vetrove." "I ja znam sve o vetroumeću. Zar nemaš ništa da mi daš? Čak ni novac?" U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najviše što su mogli pločicama od slonovače kojima su se služili trgovci Arhipelaga; pristao je da uzmesamo deset komada, iako su mu oni davali više. Sada ih ponudi Oskiljaninu, ali ovaj samo zavrte glavom. "Ovo nije kod nas u opticaju. Ako nemaš čime da mi platiš, nećemo te ukrcati." "Da li su vam potrebne ruke? Ja sam već bio veslač na galiji." "A-ha, nedostaju nam dva čoveka. Ako je tako, nađi sebi mesto na klupi", odvrati kapetan i prestade da obraća pažnju na njega. I tako, pošto je svoj štap i torbu sa knjigama položio pod klupu, Ged deset ljutih zimskih dana provede kao veslač na tom severnjačkom brodu. Napustili su Orimi u cik zore, i tog prvog jutra Ged je mislio da neće izdržati. Leva ruka mu je bila nešto slabija, zbog starih rana na rmenu, i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio izvežban da bez kraja i konca povlači, i povlači, i povlači, dugalku motku vesla na galiji, uz neumitne otkucaje doboša. Radilo se za veslima dva do tri sata, a onda bi

druga semna veslača preuzela njihova mesta na klupama, ali odmor kao da je trajao taman toliko da se svi Gedovi mišići ukrute, i već je bio natrag za veslom. Drugoga dana bilo je još gore; ali od tada se privikao na teški posao, i dalje je bilo sasvim dobro. Među tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke, kad je prvi put putovao na Rouk. Članovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u trgovačkom poduhvatu i radili za zajedničku korist, ali trgovci sa Sskila koristili su snagu robova ili kmetova, ili su unajmljivali ljude da im veslaju, plaćajući im malim zlatnicima. Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. Ali, ono tamošnjim ljudima nije pružalo povod za prijateljstvo, kao, uostalom, ni zmajevima, koji ga takođe visoke cene. Pošto se pola posade sastojalo od kmetova, koji su bili silom naterani da rade, brodski oficiri su istovremeno bili i goniči robova, i to surovi. Nikada nisu ošinuli preko leđa nekoga od onih veslača koji su radili za platu ili prevoz; ali, u posadi u kojoj jedne šibaju a druge ne, ne može vladati neko prijateljstvo. Gedovi drugovi su retko razgovarali međusobno, a nikada s njim. Uglavnom su to bili ljudisa Oskila, koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga već vlastitim dijalektom; i bili su mrzovoljni, blede kože i dugačkih, obešenih brkova, sa masnom kosom. Kelub, crveni, bilo je ime koje su nadenuli Gedu. Znali su da je čarobnjak, ali mu nisu ukazivali nikakvo poštovanje, već, pre, nekakav oprezni prezir. A ni on nije bio naročito raspoložen da sklapa prijateljstva. Čak i okvako, na klupi, kao jedan od šezdeset veslača na brodu koji je leteo kroz pustu, sivu vodu, osećao se nekako ranjiv, bez odbrane. Kada bi uveče uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrtač da spava, iako premoren, stalno je nešto sanjao, budio se, pa zaspao ponovo i opet sanjao; bili su to ružni snovi kojih nije mogao da se seti kada se probudi, ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde oko broda, i oko ljudi na brodu, tako da je bio sumnjičav prema svakome. Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noževe za pojasom, i jednog dana, dok je njegova veslačka smena ručala, jedan od njih zapita Geda: "Jesi li ti rob, ili verolomac, Kelube?" "Ni jedno ni drugo." "Zašto onda ne nosiš nož? Bojiš se da se pobiješ, a?" podrugljivo nastavi taj čovek, po imenu Skiorh. "Ne." "Da li se ovo kučence bori za tebe?"

"Otak", ubaci drugi čovek, koji je slušao. "Nije kuče, to je otak", i reče nešto na oskilskom, na što se Skiorh samo namršti i okrenu glavu. U trenutku kad se okretao Gedu ugleda kao mu se lice promenilo, kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile, kao da ga je u magnovanju nešto promenilo, upotrebilo, ušlo u njega i sada iskosa, njegovim očimaposmatra Geda. Ali več u sledećem trenutku Ged mu opet vide lice, i ono je izgledalo kao i uvek, tako da Ged ubedi sebe da je ono što mu se učinilo bilo posledica njegovog vlastitog straha, strepnja koja se odrazila u očima onog drugog. Ali te noći, dok su ležali u luci Esena, opet je sanjao, i u snu je video Skiorha. Posle toga je počeo tog čoveka da izbegava, što jeviše mogao, a kao da je i Skiorh počeo da se drži podlje od njega, i više nisu izmenili nijednu reč. Snegom ovenčane planine Hevnora utonule su u more južno iza njih, obavijene izmaglicom rane zime. Proveslali su mimo ulaza u more Eje, gde se nekada davno utopio Elfaran, a zatim pored Enlada. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristaništu Berila, Grada Slonovače, koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi. Kad god su pristali u neku luku, posada je morala da ostane na brodu, i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. Kad se opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila, na severoistočnom vetru, koji je nesmetano duvao sa pustih pučina Severnog Prostranstva.Uspeli su da bez opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more, i dva dana nakon što su napustili Berilu uplovili su u luku Nešam, trgovački grad u Istočnom Oskilu. Ged ugleda dugačku obalu šibanu olujnim vetrom i kišom, sivi grad, šćućuren iza dugačkih kamenih bedema za zaštitu od plime, koji su u stvari bili njegova luka, a u pozadini gola brda ispod neba otežalog od snega. Daleko su za njima ostala sunčana ostrva Unutrašnjeg mora. Nosači iz esnafa pomoraca Nešama dođoše na brod da iskrcaju tovar - zlato, srebro, nakit, svilu i tapiserije sa Juga, dragocenosti koje rado kupuju i čuvaju kraljevi Oskila - i slobodnjaci među posadom sada su smeli da napuste brod. Ged zaustavi jednoga od njih da se raspita za put; sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima sprečavalo da kaže kuda se uputio, ali sada, na suvom i sam u nepoznatoj zemlji, morao je da se raspita za put kojim je trebalo da krene. Čovek pokuša nestrpljivo da ga se optarasi, govoreći mu da ne zna, ali Skiorh, koji je bio u blizini i čuo o čemu se radi, dobaci mu: "Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. I ja ću tim putem." Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo društvo, ali pošto nije znao ni jezik ni

put, nije mogao da bira. Napokon, nije mnogo ni važno, pomislio je; on ionako nije došao po vlastitoj volji. Bio je naveden, a sada je vođen i dalje. On navuče kapuljaču na glavu, podiže štap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo, ka snegom pokrivenim planinama. Mali otak beše odbio da mu sedi na ramenu, i sakrio se u džep njegovog kratkog kožuha, koji je nosio ispod ogrtača, što je bilo neophodno po tom hladnom vremenu. Brda su se protezala u vidu jednoličnih, valovitih pustara, dokle je oko dopiralo. Hodali su ćutke, a mukla zimska tišina vladala je zemljom. "Dokle ideš?" zapita Ged, pošto behu odmakli već nekoliko milja a da nisu ugledali ni selo ni seosko imanje, a nisu bili poneli ni hranu. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu, navlačeći kapuljač. "Neću daleko", odreza Skiorh. Lice mu je bilo ružno, bledo, grubih crta i svirepog izraza, ali Ged se nije bojao nijednog čoveka, iako se s pravom mogao uplašiti od pomisli kuda ga takav čovek može odvesti. On klimnu glavom, i oni produžiše. Put im je bio kao ožiljak u glatkom prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog žbunja. S vremena na vreme ukrštao sesa drugim stazama ili su se one račvale od njega. Sada, kada su brda u predvečerje sakrila dimove iz nešamskih kuća, nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu, ni od kuda dolaze. Samo je vetar stalno duvao sa istoka. i kada su tako hodali nekoliko sati,Gedu se učinilo da je video, daleko u brdima na severozapadu, kuda kao da je vodio i njihov put, tanani obris na mračnom nebu, nalik na zub, beo. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na sledećoj uzbrdici već više nije mogao da razazna ono što beše video - kulu, drvo, ili bilo šta drugo - ništa jasnije nego ranije. "Idemo li onamo?" upita on, pokazujući prstom. Skiorh ne odgovori ni reč, već samo nastavi da korača krupnim koracima, umotan u svoj grubi ogrtač sa šiljatom, krznom obrubljenom oskilijanskom kapuljačom.Ged je koračao pored njega. Behu već prešli poveće parče puta i njega je pomalo omamio ravnomerni ritam koraka, kao i duboki zamor, od svih onih napornih dana i noći provedenih na brodu. Počelo je da mu se pričinjava kao da oduvek hoda i da će zauvek nastaviti tako da hoda pored tog nemog bića kroz nemu, mračnu zemlju. Opreznost i pažnja mu popustiše. Koračao je kao u dugom, dugom snu, putem koji nikuda ne vodi. Otak mu se promeškolji u džepu, a neka slaba, nejasna strepnja takođe se probudi i poče da mu se kreće u umu. On najzad natera sebe da progovori. "Pada noć, a i sneg. Koliko još, Skiorše?"

Poćutavši nekoliko trenutaka,onaj drugi odgovori,ne okrećući glavu. "Ne mnogo." Ali, nije to zazvučalo kao glas čoveka - već zveri, grube i bez usana, koja se muči da progovori. Ged stade. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom večernjem sumraku. Retke pahuljice promicale su oko njih, poigravajući. "Skiorše!" pozva on, i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. Ispod šiljate kapuljače nije bilo lica. Pre nego što je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju moć, gebet progovori svojim promuklim glasom: "Gede!" I tako mladić više nije mogao da se pretvori ni u šta drugo, već ostade zarobljen u svom istinskom biću, i bez odbrane morade da se suoči sa gebetom. A nije mogao ni da prizove u pomoć bilo šta u ovoj stranoj zemlji, u kojoj nije poznavao nikoga i ništa što bi mu se moglo odazvati. Stajo je tako potpuno sam, i između njega i njegovog dušmanina nije bilo ničega osim štapa od tisovine koji je držao u desnoj ruci. Ono što je prožderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada korakne napred i ispruži ruke prema Gedu, pokušavajući da ga se dočepa. Bes, nastao iz užasa, ispuni Geda, koji zamahnu štapom i iz sve snage ga sruči, uz fijuk, na onu kapuljaču koja je skrivala lice-senku. Kapuljača i ogrtač pod tim strahotnim udarcem klonuše skoro do zemlje, kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh,a onda se, uvijajući se i lepršajući rukavima i skutima, ponovo uspraviše. Gebet je telo iz kojeg je iščilela sva materija i podseća na praznu ljusku, ili pramen pare u obliku čoveka, nestvarno telo koje u sebi skriva senku koja je stvarna. I tako, trzajući se i nadimajući kao da je nošena vetrom, ta senka raširi ruke i pođe na Geda, nastojeći da ga zgrabi, onako kako ga je bila ščepala na Okruglom brdu Rouka: i da je uspela, bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila Skiorh, i ušla bi u Geda, proždirući ga i spolja i iznutra, sve dog ga potpuno ne bi prisvojila. što joj je i bila jedina želja. Ged opet izmajnu na nju svojim masivnim, zadimljenim štapom, odbijajući je udarcima od sebe, a onda ispusti iz ruke štap koji se beše zapalio i tinjao, i pekao mu ruku. On ustuknu jedan korak, a onda se naglo okrenu i potrča. Bežao je, a gebet ga je pratio u stopu, nemoćan d ga dostigne, ali ne zaostajući ni koraka za njim.Ged se nijednom ne osvrnu. Trčao je i trčao, kroz sumračne pustopoljine, gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. Gebet ga još jednom pozva po imenu, svojim promuklim, šištavim

glasom, ali iako mu je time oduzeo čarobnjačku moć, nije imao vlas nad snagom njegovog tela, i nije mogao da ga zaustavi. Ged je i dalje trčao. Noć se zgušnjavala oko lovca i njegove lovine, a vetar je raznosio sitni sneg po stazi, koju Ged više nije mogao da vidi. Bilo mu je tuklo u očima, dah mu goreo u grlu, više nije ni trčao već se povodio i teturao napred; a ipak, njegov neumorni progonitelj kao da nikako nije bio u stanju da ga sustigne, već mu je stalno bio za petama. Počeo je da mrmlja i da mu šapće nešto, dozivajući ga, i Ged je znao da mu je taj šapat čitavog života bio u uhu, tik ispod praga čujnosti; ali sada ga je čuo, i činilo se da mora da se preda, da mora da popusti, da mora da stane. No, ipak je i dalje s mukom odmicao, spotičući se uz dugačku, zamagljenu uzbrdicu. Učinilo mu se, za tren, da negde iznad sebe vidi tračak svetlosti, i da ispred sebe čuje neki glas, negde odozgo, kako ga doziva: "Dođi! Dođi!" On pokuša da odgovori, ali nije imao glasa. Bleda svetlost je u međuvremenu postala jasnija,i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega; nije mogao da vidi zidove, ali video je kapiju. Ugledavši je, zastao je, a gebet ga zgrabi za ogrtač i stade kroz njega da ga hvata za bokove, pokušavajući da ga konačno zgrabi s leđa. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu svetlost, kroz vrata. On potom pokuša i da se okrene i da iz zalupi za sobom, ali noge ga više nisu držale. Zatetura se, mašući rukama, pokušavajući da se uhvati za nešto, bilo šta. Svetlost pred njegovim očima stade da se razliva i da seva. On oseti kako pada, i oseti kako ga nešto pridržava u padu; ali um, potpuno iscrpljen, skliznu mu nekuda, u tamu.

7. SOKOLOV LET Ged se probudi i dugo ostade da leži, svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti budan, budući da se nije nadao da će se ikada više probuditi, i da je divno što vidi blistavu prostranu, ujednačenu dnevnu svetlost svuda oko sebe. Osećao je kao da lebdi kroz tu svetlost, ili da pluta u čamcu po veoma tihim vodama. Najzad razabra da se nalazi u postelji, alu u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao. Bila je postavljena na okvir sa četiri visoke, izrezbarene noge, a dušeci su bili ogromni svileni džakovi ispunjeni paperjem, i baš zato mu se učinilo da lebdi. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin, da ga zaštiti od promaje. Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane, i Ged je mogao da vidi sobu, sa zidovima od kamena i kamenim podom. Kroz tri visoka prozora vidio je pustaru, ogolelu i smeđu, sa belim mrljama snega tu i tamo, obasjanim slabim, zimskim suncem. Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje, jer je pogled iz nje dopirao daleko preko pustare. Pokrivač od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u krevetu, i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea, kao kralj. Na stolici pored postelje ležale su čizme od ševroa i ogrtač, postavljen krznom od pelavija, spremni da ih obuče. On ostade još malo da sedi, pomućena uma kao čovek koji je omađijan, a onda ustade i posegnu da štapom. Ali, štapa nije bilo. Desna ruka, iako namazana melemima i previjena, bila je puna opekotina i na dlanu i po prstima. Tek tada oseti da ga ruka boli, i da je sav kao izlomljen. On opet malo postoja, ne mičući se. Onda prošapta, ne suviše glasno, i bez mnogo nade: "Hoeže... Hoeže..." Jer, nije bilo ni tog krvoločnog i vernog stvorenjca, nemušte dušice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. Da li je sve vreme bila uz njega sinoć, dok je bežao? I da li je to bilo sinoć, ile pre mnogo noći? Um mu je još uvek bio zamagljen i sve se u njemu izmešalo, gebet, gorući štap, trčanje, šaputanje, kapija. Ničega se više nije jasno sećao. Čak ni u ovom času nije mu još ništa bilo jasno pred očima. On još jednom prošapta ime svog ljubimca, ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade, i oči mu se ispuniše suzama. Negde u daljini začu se nekakavo malo zvonce. Drugo mu se umilno odazva, odmah pred vratima njegove sobe. Vrata iza njega se otvoriše, na

drugoj strani sobe, i uđe neka žena. "Dobrodošao, Jastrebe", pozdravi ga ona, smešeći se. Bila je mlada i visoka, obučena u belo i ukrašena srebrom, i srebrna mreža koj je kao kruna ležala na kosi, koja je padala pravo niz ramena, kao crni vodopad. Ged se ukočeno pokloni. "Rekla bih da si me zaboravio." "Zaboravio vas, Gospo?" Samo jednom u životu bio je video lepu ženu obučenu kako dolikuje njenoj lepoti: onu gospu ostrva O, koja sa svojim mužem beše došla na proslavu Sunčeve povratnice na Rouik. Bila je kao nežni, svetlucavi plamičak sveće, ali ova žena je bila poput blistavog punog meseca. "Tako sam i mislila", reče ona, smešeći se i dalje. "Ali, iako si zaboravan, budi pozdravljen kao stari prijatelj." "Gde sam ja?" upita Ged, još ukočen i teško izgovarajući reči. Bilo mu je teško da razgovara s njom, a bilo mu je teško i da skine pogled s nje. Kraljevsko odelo koje je imao na sebi bilo mu je neobično,kamene ploče na kojima je stajao nepoznate, čak je i vazduh koji je udisao delovao nekako strano; kao da nije više bio on sam, onaj isti koji je nekada bio. "Ova tvrđava se zove Dvor Terenona. Moj muž i gospodar, po imenu Benderesk, vladar je ove zemlje, koja se proteže od ivica pustare Keksemt na sever, sve do planinskog lanca Os, i čuvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. A što se mene tiče, ovde u Oskilu me zovu Seret, što na njihovom jeziku znači Srebrna. A tebe su, znam, nekada zvali Jastreb, i proizveden si u čarobnjaka na ostrvu mudraca." Ged obori pogled na svoju ispečenu šaku i odmah odvrati: "Ni sam ne znam šta sam. Nekada sam imao moć.Ali, sad sam je izgubio, čini mi se." "Ne! Nisi je izgubio, ili jesi samo privremeno, da bi ti se vratila desetostruko jača. Ovde si, prijatelju, bezbedan od onoga što te je ovamo dognalo. Ova kula je opasana moćnim zidovima, i nisu svi napravljeni od kamena. Ovde se možeš odmoriti i opet prikupiti snagu. Ovde, takođe možeš steći i jednu drugačiju snagu, i štap koji ti u ruci neće sagoreti u pepeo. Loš put može se na kraju ipak dobro završiti. Hajde sa mnom, da ti pokažem naš posed." Govorila je tako umilno da je Ged jedva slušao šta kaže, dirnut obećanjem koje se naslućivalo u samom njenom glasu. I on poslušno pođe za njom. Soba mu je zaista bila visoko u kuli, koja se poput oštrog zuba uzdizala na

samom vrhu brda. Krenuo je prateći Sert niz spiralno mermerno stepenište, pa kroz raskošne odaje i dvorane, mimo visokoh prozora koji su gledali na sever, zapad, jug i istok, preko smeđih brda koja su se protezala, bez i jedne jedine kuće ili drveta, jednolično i oštro ocrtana, sve do sunčanog,zimskog neba. Jedino su daleko na severu neki mali, beli šiljci štrčali u plavetnilu, a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora. Sluge raskriliše vrata i stadoše s obe strane da prođu Ged i gospa; svi do jednog bili su bledunjavi, hladnokrvni Oskiljani. Ona je takođe imala belu kožu, ali za razliku od njih dobro je govorila hardijski,čak, kako se Gedu činilo, sa naglaskom Gonta. Kasnije istoga dana dovela ga je pred svoga muža, Bendereska, kralja Terenona. Tri puta stariji od nje, beo kao kost, tanak kao kost, mutnih očiju, kralj Benderesk pozdravi Geda učtivo i hladno, zamolivši ga da im ostane u gostima dokle god bude želeo. A posle toga kao da više nije imao šta da kaže; nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima, ni o neprijatelju koji ga je dognao dovde; a nije ga o tome ništa pitala ni gospođa Seret. Ako je u tome bilo nečega čudnog, onda je to bilo samo jedno od čuda kojima je obilovalo i to mesto, kao i sam njegov boravak u njemu. Gedov um kao da se za sve to vreme nije razbistrio. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. Pukim slučajem je dospeo u ovu utvrđenu kulu,ali slučaj, ipak, kao da je bio isplanira; ili je dospeo po nekakvom planu, ali plan se odvijao kao slučajno. Krenuo je na sever; nepoznati u Ormiju mu je kazao da ovde potraži pomoć; jedna lađa iz Oskila kao da je čekala na njega; Skiorh ga je doveo. Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili, možda, nije ništa; da li su to on i njegov lovac, obojica, bili privučeni na ovo mesto nekom drugom moći, on idući za tim mamcem a senka idući za njim, i upotrebivši Skiorha kao oružje kad je nastupio odlučujući trenutak? Mora da je tako bilo, jer senka, kao što reče Seret, nije imala pristup u Dvor Terenona. Nije oseetio nikakav nagoveštaj, niti opasnost, od njenog vrebajućeg prisustva, sve od kako se probudio u kuli. Ali šta ga je, onda, dovelo ovamo? Jer, ovo nije bilo mesto na koje se može slučajno natrapiti; iako su mu misli bile pomućene, toliko je mogao i sam da uvidi. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. Kula je stajala visoka i odvojena od sveta, a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od Nešama, koji joj je bio najbliži grad. Niko nije dolazio u utvrđenje, niti je iko odlazio iz njega. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru.

Kroz te prozore je gledao Ged,dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli, dan da danom, dosađujući se, s bolom u srcu i večito smrznut. U kuli je stalno vladala hladnoća, uprkos svim tepisima, tapiserijama, raskošnoj krznenoj odeći i ogromnim mermernim ognjištima. Bila je to hladnoća koja se uvlačila u kosti, prodirala do srži, i nikako se nije dala otkloniti, jer ga je stalno opsedala misao kako se suočio sa svojim neprijateljem, kako je bio pobeđen, i kako je pobegao. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka, a u sredini namrštenog Arhimaga Genšera; a s njima su bili i Nemerl, i Ogion i vračara koja ga je naučila prvoj bajalici: svi su gledali u njega, a on je znao da je izigrao njihovo poverenje. Pokušao je da se odbrani, govoreći: "Da nisam pobegao, senka bi me zaposela; već je raspolagala svom Skiorhovom snagom, kao i delom moje, i nisam mogao da je nadjačam; znala je i moje ime. Pobegao sam. Gebet-čarobnjak bila bi stravična moć, usmjerena na zlo i uništavanje. Morao sam da pobegnem." Ali, niko od njih koji su ga slušali u njegovom umu, nije mu odgovarao. i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada, bez prestanka i oskudno, na zemlji ispod njegovih prozora, sve vreme osećajući neumitnu hladnoću kako raste u njemu, sve dok nije prestao da oseća sve drugo osim mučnine i zamora. I tako je boravio sasvim sam mnogo dana, ophrvan mučninom. Kad bi silazio iz sobe bivao je ćutljiv i ukočen. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala, i u tom raskošnom, ukusno nameštenom, sređenom i čudnom Dvoru, osećao je u punoj meri da beše rođen i odrastao kao čobanin. Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam, a kada više nije mogao da podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada, Seret bi se često sastajala s njim u nekoj od zasvođenih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz kamina, na nekom od nižih spratova kule, i tu bi sedeli i razgovarali. U Gospodarici zamka nije bilo veselosti; često se smešila, ali se nikada nije glasno nasmejala; ali je ipak umela da razgali Geda često i jednim jedinim osmehom. U njenom društvu bi prestajao da bude ukočen i da se stidi. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana, dugo i spokojno, natenane, malo podalje od dvorkinja koje su stalno prtile Seret, kraj kamina ili kraj prozora u jednoj od soba visoko u kuli. Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama, izlazeći samo ujutro da prošeta gore-dole po zavejanim unutrašnjim dvorištima zamka, poput nekog starog vrača koji je prethodnu noć proveo kuvajući ćarobne trave. Kada bi

zajedno sa Seret i Gedom sedeo za večeru ćutao je, podižući katkad krišom svoj surovi pogled na mladu ženu. Tada bi Ged osetio sažaljenje prema njoj. Bila je kao beli jelen zatečen u kavezu, kao bela ptičica kojoj su podsekli krila, kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. Bila je samo jedan od predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. Kad bi ih gospodar zamka napustio, Ged je ostajao s njom, pokušavajući da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao što je ona pokušavala da razvedri njega. "Kakav je to dragi kamen po komese zove vaš zamak?" upitao je jednom, dok su sedeli razgovarajući nad svojim ispražnjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima, u trpezariji koja je podsećala na pećinu osvetljenu svećama. "Zar nisu čuo za njega? Veoma je čuven." "Nisam. Znam samo da kraljevi Oskila imaju čuvene riznice." "Ah, taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. Hajdemo, hoćeš li da ga vidiš?" Nasmešila se, malo podrugljivo, malo ga začikavajući, kao da se i sma pomalo plaši, i povela mladića iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule, a onda još niže, niz stepenice do jednih zaključanih vrata u podzemlju, koje nikada do tada ne beše vidio. Otključala ih je srebrnim ključem, gledajući pri tom naviše u Geda, s istim onim smeškom, kao da ga čika da uđe za njom.Iza vrata je bio kratak prolaz, a zatim još jedna vrata, koje je otključala zlatnim ključem, a iza njih, opte, treća vrata, koja je otključala pomoću jedne od Velikih reči za skidanje čini. Iza tih poslednjih vrata, u svetlosti njene sveće pred njima se ukaza mala prostorija, kao tamnička ćelija: pod, zidovi, tavanica, sve od neugačane stene, bez nameštaja, prazna. "Vidiš li ga?" upita Seret. Dok se Ged osvrtao po sobici, njegovo čarobnjačko oko zaustavi se na jednom od kamnenova kojima je bio popločan pod. Bio je grub i bez sjaja kao i svi ostali - težak, bezobličan kamen iz kaldrme; ali on ipak oseti njegovu moć, kao da mu se glasno obratio. Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemoća. To je bio kamen-temeljac kule. Bilo je to srce svega u njoj, i ono je bilo ledeno, strahovito ledeno: ničim se ta sobica ne bi mogla zagrejati. Bila je to zaista prastara stvar; jedan grozni i starodrevni duh bio je zarobljen u tom komadu stene. Nije odgovorio Seret ni da ni ne, već je samo stajao nepomično, i ona ubrzo, bacivši hitri, radoznali pogled na njegovo lice, ispruži ruku i pokaza mu ga "Evo, to je Terenon. Zar te

čudi što tako dragoceni kamen držimo zaključan u najdubljoj odaji naše riznice?" Ged ništa ne odgovori: stajao je i dalje nemo i na oprezu. Ona kao da ga iskušavala; ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen, čim može o njemu tako lako da priča. Nije ga dovoljno poznavala, i zato ga se nije bojala. "Kaži mi, kakve su njegove moći", upita on najzad. "Nastao je pre nego što je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapučine. Nastao je onda kad i sam svet, i trajaće do kraja sveta. Vreme za njega ne znači ništa. Ako na njega položiš ruku i postaviš mu neko pitanje, odgovoriće ti, već prema moći koja ju u tebi. Ima glas, ako umeš da ga čuješ. Govoriće ti o svemu što je bilo, što jeste i što će doći. Predskazao je i tvoj dolazak,dleko pre no šti si kročio nogom na ovu zemlju. Hoćeš li sada da mu postaviš neko pitanje?" "Neću." "Odgovoriće ti." "Nemam pitanje koje bih mu postavio." "Ja mogu da ti ga kažem",reče Seret, svojim blagim glasom. Pitaj ga kako da pobediš svog neprijatelja." Ged je stajao ćutke. "Zar se bojiš kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje; a on odgovori: "Da, bojim se." U mrtvačkoj hladnoći i muku ćelije, opasane zidom od vradžbine i kamena, i svetlosti one jedine sveće koju je držala u ruci, Seret ga pogleda opet, očima koje su blistale. "Jastrebe", reče ona, "ne, ne bojiš se." "Ali, neću da ovorim s tim duhom", odvrati Ged, i gledajući je pravo u oči, nastavi ozbiljno i hrabro: "Gospo moja, taj duh je zapečećen u steni, a stena zatvorena činima vezivanja i činima oslepljenja, i vradžbinama katanca i čuvara i trostrukim zidovima utvrđenja i pustinjom; ne zato što je dragocen, već zato što iz njega može da potekne veliko zlo. Ne znam šta su ti kazali o njemu kada si došla. Ali ti, koja si mlada i dobrodušna, nikada ne smeš dotaći tu stvar, ne smeš je čak ni pogledati. Neće ti doneti dobra." "Već sam ga dodirivala. Već sam mu se obraćala, i slušala šta mi kaže. Nije mi naneo nikakvo zlo." Ona se okrenu i onda se vratiše kroz vrata i prolaze, sve dok nije dunula u sveću, pod svetlošću baklji na širokom stepeništu kule. Nisu mnogo govorili na rastanku. Te noći Ged je malo spavao. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku; tu

pomisao je, šta više, potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala,slika Kamena na kome počiva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sveća, blistavog i osenčenog, okrenutog k njemu. Stalno je iznova osećao njen pogled na sebi i pokušavao da odredi kakav je bio njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen; da li je to bio izraz prezira ili bola. Kada je napokon legao da spava, svileni prekrivači njegove postelje bili su hladni kao led, i stalno se trzao iz sna u mraku, misleći na Kamen i na Sertine oči. Sutradan ju je pronašao u zasvođenoj dvorani od sivog mermera, osvetljenoj, ovoga puta, suncem na zalasku, gde je često provodila popodneva u društvu svojih dvorikinja, sedeči za razbojem ili igrajući se raznih igara.On joj se obrati: "Gospodarice Seret, uvredio sam vas. Oprostite mi." "Ne", odgovori ona zamišljeno, pa ponovi: "Ne..." Naredi potom dvorkinjama da odu, i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu. "Dragi goste, prijatelju moj", reče mu, "veoma si vidovit, ali možda ne vidiš sve što bi trebalo. Na Gontu, na Rouku, uče se vrhunska magijska znanja. Ali se ne uče sva magijska znanja. Ovo je Oskil, Gavranzemlja, ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski; magi ne upravljaju njome, a ni ne znaju mnogo o njoj. Ovde se događaju stvri o kojima ne govore Veliki majstori Predanja sa juga, i ovdašnje stvari imaju imena kojih nema u nizovima Imenovanja. Ono što ne znamo, u nama budi strah. Ali ti nemaš čega da se bojiš ovde, u Dvoru Terenona. Neko salabiji bi se zaista i bojao. Ali, ne ti. Ti si se rodio sa moći da upravljaš onim što je u zapečećenoj sobi. Zato se sada i nalaziš ovde." "Ne razumem." "Zato što moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. Ja ću biti otvorena. Dođi, sedi tu pored mene." On se spusti pored nje u duboki, jastucima obloženi okvir prozora. Zraci sunca na umoru sjali su pravo u prozor, oblivajući ih bleštavilom bez topline; na pustarama ispod njih, koje su već tonule u senku, sinoćni sneg je ležao neotopljen, kao mutna bela skrama preko lica zemlje. Sada je govorila veoma tiho. "Benderesk je kralj i naslednik Teranona, ali on ne može da ga upotrebi, ne može da ga natera da ga u svemu sluša. Ne mogu ni ja, ni sama ni zajedno s njim. Ni on ni ja nemamo ta znanja i tu moć. Ali, ti imaš i jedno i drugo." "Otkud to znaš:"

"Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On poznaje svog gospodara. Čekao je na tebe. Čekao je na tebe još pre nego što si se rodio,na onoga ko će vladati njime. A onaj ko može da natera Teranona da odgovori na njegova pitanja i da učini ono što od njega traži, taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom: snagu da smrvi svakog neprijatelja, smrtnog ili sa drugog svet; vidovitost, znanje, bogatstvo, vlast i magijska znanja kojima može postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili ništa, tvoje je, samo ako ushtedneš." Još jedanput je podigla svoje sjajne oči na njega, i njen ga pogled prostreli tako da je sav zadrhtao, kao od zime. Ali nije bilo straha na njenom licu, već kao daje tražila pomoć od njega, mada isuviše ponosita da to i prizna. Ged je bio zaprepašćen. Dok je govorila, položila je svoju ruku na njegovu; dodor joj je bio lak, i počivala je,uzana i bleda, u njegovoj snažnoj,tamnoputoj šaci. On molećivo reče: "Seret! Nemam ja toliku moć kao što ti misliš - odbacio sam čak i onu koju sam imao. Ne mogu ti pomoći, nisam ti ni od kakve koristi. Ali ovo dobro znam: Prastare Sile zemlje nisu za ljude. Nikada nam nisu bile date da njima raspolažemo, i ako budemo raspolagali njima, delovaće pogubno. Zla sredstva, zli ciljevi. Ja nisam bio ovamo privučen, već doteran, i sila koja me je dognala radi mi o glavi. Ne mogu ti pomoći." "Onaj koji odbaci svoju moć, ponekad stiče moć koja je daleko veća", odgovori ona smešeći se,kao d su njegova strahovanja i obziri obična detinjarija. "Ja možda bolje od tebe znam šta te je ovamo dovelo. Zar nije jedan čovek govorio s tobom na ulici Ormija? On je bio glasnik,sluga Teranona. I sam je nekada bio čarobnjak, ali je odbacio svoj štap da bi postao sluga jednoj moći većoj od moći bilo kojeg maga. I ti si došao na Oskil, i u pustari si pokušao da se suprostaviš senci svojim drvenim štapom; i jedva smo uspeli da te smasemo, jer to što te prati mnogo je lukavije nego što smo mislili, i već je preuzelo mnogo tvoje snage... Samo senka može da pobedi senku. Samo tama može da pobedi tamu. Slušaj, Jastrebe! Šta ti je, dakle potrebno, da nadjačaš tu senku, koja vreba na tebe ispred ovih zidina." "Potrebno mi je ono što ne mogu da saznam. Njeno ime." "Teranon, koji zna sva rođenja i smrti, i sva bića pre i posle msrti, nerođena i neumiruća, i osvetljeni i mračni svet, on će ti reći to ime." "A po koju cenu?" "Nema nikakve cene. Kažem ti da će te slušati, da će ti služiti kao rob."

Potresen i rastrzan dvoumicom, nije joj ništa odgovorio. Sada mu je uzela ruku u obe svoje, gledajući ga pravo u lice. Sunce je zašlo u maglama što su skrivale liniju obzorja, a i sam vazduh je postao nekako gust; ali njeno lice se sve više zarilo od oduševljenja i trijumfa dok ga je posmatrala i videla kako mu volja popušta. Tiho je prošaptala: "Bićeš najmoćniji među ljudima, kraljevaćeš nad svima. Vladaćeš, a ja ću vladati zajedno s tobom..." Ged iznenada skoči, i iskočivši unapred jednim jedinim korakom nađe se na mestu odakle je mogao da vidi, tik iza ugla na zidu dugačke odaje,odmah uz vrata, starog gospodara Teranona, koji je tu stajao i prisluškivao, smejuljeći se po malo. Gedu se smesta razbistriše i vid i um, i on spusti pogled na Seret. "Jedino svetlost može da pobedi tamu", izgovori on, mucajući." ... Svetlost." I dok je još govorio,ugleda, jasno kako da su te njegove reči bile svetlost koja mu je podarila videlo,kako je, u stvari, zaista bio privučen na to mesto, domamljen, kako su upotrebili njegov strah da bi ga vodili, i kako bi ga,kada bi ga se jednom dokopali, držali zatočenog. Spasli su ga od senke, ali samo zato što nisu hteli da dospe u njen posed pre nego što postane rob Kamena. Kad bi moć Kamena zarobila njegovu volju, tada bi oni pustili senku da uđe, jer gebet bi bio još bolji rob od čoveka. Da je samo jednom dodirnuo Kamen, ili mu se obratio, bio bi potpuno izgubljen. Ali, kao što senka nije bila u stanju da ga sasvim sustigne i ščepa, tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede - ne sasvim. Gotovo se bio predao, ali ne sasvim. Nije prihvatio. A zlo nikada ne može potpuno da ovlada dušom koja ne pristane na njega. Stajao je između dvoje ljudi koji su se predali, koji su prihvatili, i gledao čas u jedno čas u drugo, dok Bendereks najzad nije prišao. "Rekao sam ti, Seret",suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi, "da će ti se izmigoljiti iz ruku. Ti tvoji vrači sa Gonta su lukave budale. A i ti su budala, ženo sa Gonta, ako si mislila da ćeš moći da prevariš i njega i mene, i da nas zarobiš svojom lepotom, i upotrebiš Teranon u svoje ciljeve. Ali ja sam Gospodar Kamena, i ovako ja postupam sa nevernom ženom: Ekavroe ai oelvantar..." Bila je to bajalica Pretvaranja, i Benderesk podiže obe svoje dugačke ruke da ženu koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar" u svinju ili kučku ili blebetavu babuskeru. Ali Ged priskoči i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole, izgovorivši pri tom samo jednu jedinu reč. I premda nije imao štap, i mada je bio u stranoj i zloj zemlji, kojom je vladala moć mračnih sila, njegova volja ipak nadjača.

Benderesk ostade nepomičan, a zamućene oči su mu i dalje s mržnjom zurile u Seret, iako ništa više nije video. "Hodi", reče ona drhtavim glasom, "Jastrebe, hodi brzo, pre nego što prizove Sluge Kamena..." I kao da se u odjek začu nekakav šapat, koji stade brzo strujati kroz kulu, kroz njene kamene zidove i podove, suvi drhtavi šapat, kao da je sama zemlja progovorila. Zgrabivši Geda za ruku Seret potrča zajedno s njim kroz prolaze i hodnike, niz dugačko, spiralno stepenište. Izleteli su u dvorište, gde je poseldnji, srebrnasti odsjaj dana počivao nad utabanim, prljavim snegom. Trojica slugu iz zamka im preprečiše put, namrgođeni i postavljajući pitanja, kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv svoga gospodara. "Smrkava se, Gospo", reče jedan, a drugi dodade: "Ne možete izjahati u ovo doba." "Sklanjaj mi se sa puta, ološu jedan!" dreknu Seret, i progovori odesečnim oskilskim jezikom. Ljudi ustuknuše i sagnuše se do zemlje, uvijajući se, a jedan od njih glasno kriknu od bola. "Ubacila ga je za ruku, ali on uspori. "Kakve si čini bacila na njih?" "Ubacila sam im rastopljeno olovo u koštanu srž, umreće od toga. Brzo, poslušaj me. On će pustiti na nas Sluge Kamena, a ja ne mogu da pronađem kapiju velike čini su na njoj. Brzo!" Ged nije razumevao šta mu govori, jer pred njegovim očima začarana kopija beše jasno vidljiva, kao i kameni svod na ulazu u dvorište kroz koje je gledao. On provede Seret kroz njega, pa preko neugaženog snega u prednjem dvorištu, i zatim, izgovorivši reč Otvaranja, provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu. Ali kada su prošli kroz ta vrata i izašli iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona, Seret se promeni. Na sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa, ali se toj lepoti pridružio nekakav svirepi, veštičiji izgled: i tako je Ged najzad prepoznade kći gospodara Re Albija, kći veštice sa Oskila, koja se našalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove kuće, i poslala ga da pročita onu basmu kojom je oslobodio senku. Ali, nije se više mnogo obazirao na to, jer se beše potupno posvetio osmatranju okoline? svako čulo bilo mu je na oprezu, tragajući za onim dušmaninom, senkom, koja ga je čekala negde tu, ispred magijskih zidova. Možda je to još bio gebet, obučen u mrtvog Skiorha, ili se možda sama senka skriva u sve gušćoj tami, vrebajući na njega, da ga zgrabi i svoju bezobličnost stopi s njegovim živim telom. Osećao je njenu blizinu, ali je nije video. Ali, dok je tako osmatrao,

opazi nešto malo i crno, upola zatrpano snegom, samo nekoliko koraka od kapije. On se saže i nežno ga podiže obema rukama. Bio je to otak, čije kratko krzno beše potpuno ulepljeno od skorene krvi, a telašce ukočeno, hladno i tako reći bez težine u njegovoj ruci. "Pretvori se u nešto! Pretvori se, oni nas sustižui!" vrisnu Seret, zgrabivši ga za ruku i pokazujući mu na kulu koja je štrčala u mraku kao džinovski beli zub iza njihovoh leđa. Iz puškarnica u njenom prozemlju izlazile su, puzajući, neke crne prilike, i, razmahujući dugačkim krilima, polako uzletale i počinjale da kruže iznad zidova, upućujući se ka Gedu i Seret, koji su, nezaklonjeni, stajali na padini brda. Čegrtavi šapat koji behu čuli u kuli postajao je sve glasniji? to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala. Gedovo srce stade da se nadima od gneva, surovog besa uperenog protiv svih tih svirepih, ubilačkih stvorova koji se ga varali, hvatali u zamkui, lovili i proganjali. "Pretvori se!" vrisnu na njega Seret, a ona sama nakon brze i zadihane bajalice, smanji se i preobrazi u sivog galeba, i odlete. Ali Ged se samo saže i ubra osušenu, krhku travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga počivao mrtvi otak. Tu travku on podiže u vazduh, i kad stade da joj se obraća Istinskim govorom, travka poče da raste, da deblja? i kad je završio, u ruci mu se nalazio ogroman štap, štap, štap čarobnjaka. Nikakva ubilačka vatra nije se razgorela duž toga štapa kada se crna stvorenja iz Dvora Teranona oboriše na njega, lepršajući krilima, po kojima je on mlatio svojim štapom? sijao je samo belom magijskom vatrom, koja ne sagoreva, već samo razgoni tminu. Stvorenja se prestrojiše i navališe ponovo: nakazna čudovišta, koja su pripadala dobu starijem od nastanka ptica, zmajeva i ljudi, odavno zaboravljena u osvetljenom svetu, ali sada ponovo prizvana prastarom, zlokobnom i svepamtećom moći Kamena. Zaokupila su Geda, obrušavajući se na njega iz visina. Osećao je kako im kandže, nalik na srpove, šibaju vazduh oko njega, i pozli mu od njihovog mrtvačkog smrada. Žestoko im se odupirao i udarao po njima, odbijajući ih od sebe plamenim štapom, stvorenim od njegovog besa i jedne divlje travke. A onda se sva ta bića iznenada, odjednom, uzdigoše u vazduh, kao gavrani koje je nešto preplašilo dok su komadali lešinu, i odletoše, ćutke, tako da im se čulo samo lepetanje krila, u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. Njihova ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo, ali su, u stvari, leteli veoma brzo i svaki zamah tih ogromnih krila moćno ih odbacivao

kroz vazduh. Nije bilo galeba koji mogao dugo da prednači toj ubitačnoj brzini. Hitro, kao što je jednom učinio na Rouku, Ged se pretvori u ogromnog sokola: ne u jastreba, kao što su ga zvali, već u Kraljevskog sokola koji leti kao strela, kao misao. Poleteo je svojim prugastim, oštrim, snažnim krilima goneći progonitelje. Smračilo se, i zvezde su sve jasnije sijale između oblaka. Daleko pred sobom ugledao je crno jato, nepravilnog, kako se obrušava naniže, ka nekoj nevidljivoj tački u vazduhu. Ispod te crne grudve ležalo je more, izbledelo u poslednjim, pepeljastim odsjajima dana. Soko Ged hitro sunu pravo na stvorenja Kamena, i ona se razleteše na sve strane kada on banu među njih, kao što se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. Ali, već su se bila dokopala svoga plena. Kljun jednoga ke bio krvava, a belo perje prilepljeno za kandže drugoga, i nikakav galeb nije leteo između njihovog jata i izbledelog mora. A oni se opet okrenuše i već su navalili na Geda, naletajući na njega brzo i nevešto, ispruživši i razjapivši čelične kljunove. On, pak, uzdižući se u polukrugu iznad njih, ispusti krik sokola, krik prkosnog besa, a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se iznad uzburkane pučine ka otvorenom moru. Stvorenja Kamena su još neko vreme kružila po vazduhu, krešteći, a zatim jedno po jedno počeše tromo da odleću natrag, ka kopnu, pa iznad pustare. Prastere sile ne mogu prelaziti preko mora, jer svaka je vezana za po jedno ostrvo, za određeno mesto, pećinu, ili kamen, ili vrelo. I tako se crne spodobe vratiše u zamak, u kome je Gospodar Teranona, Benderesk, možda zaplakako kad su se vratili, a možda se i smejao. Ali Ged je produžio dalje, na krilima sokola, ispunjen besom sokola, kao strela koja ne pada, kao nezaboravljena misao, preko Oskilskog mora, sve dalje na istok? kroz zimski vetar i noć. Ogio Ćutljivi se kasno vratio kući u Re Albi, sa svojih jesenjih lutanja. Tokom godina postao je još ćutljiviji i još usamljeniji. Novi gospodar Gonta, dole, u gradu, nije uspeo da iz njega iščupa ni jednu jedinu reč, iako se lično popeo sve do Sokolovog gnezda da zatraži da mi mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. Ogion, koji je razgovarao sa paucima u mreži, i koga su videli kako učtivo pozderavlja pojedino drveće, nije ni reč progovorio sa Gospodarem ostrva, koji je otišao nezadovoljan. Možda je i u samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti,

jer čitavo to leto i jesen proveo je sasvim sam, gore u planini, i tek sada, uoči Sunčeve povratnice, vratio se na svoje domaće ognjište. Sledećeg jutra, nakon svog povratka, ustao je kasno, i želeći da popije šolju čaja od site, iziđe da donese vodu sa izvora koji je tekao nešto niže na padini ispod njegove kuće. Po ivicama malog, uzburkanog vrela bio se nahvatao led, a po vlažnoj mahovini između kamenja popadali cvetići od inja. Dan je već uveliko bio odmakao, ali sunce još čitav sat neće rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena? sav zapadni Gront, od morske obale do planinskog vrha, bio je bez sunca, utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Dok je mag tako stajao iznad izvora, gledajući preko dolina što su se spuštale ka moru, preko luke i u pravcu sivih morskih daljina, iznad njega se začu neko lepetanje krila. On podiže pogled i malo uzdigne ruku. Ogromni soko se spusti, snažno udarajući krilima i smesti mu se na ručni zglob. Držao se na njemu kao da je izvežbana, lovačka ptica, ali nije nosio oko vrata nikakvu prekinutu uzicu, traku ili praporac. Kandže je zario Ogionu duboko u zglavak? prugasta krila su mu podrhtavala? okruglo, zlaćeno oko gledalo je tupo i divlje. "Jesi li ti glasnik ili glas?" nežno se obrati Ogion sokolu. "Pođi sa mnom..." I, još dok je govorio, soko ga pogleda pravo u oči, i Ogion za trenutak zaneme. "Mislim da sam ti ja nekad dao ime", promrmlja on, a onda žurnim korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola korakom krenu ka svojoj kući i uđe unutra, sve vreme noseći sokola na ruci. Tu ga namesti da stane iznad ognjišta, bliže toploti vatre, i ponudi mu vode. Ali soko ne htede da pije. Onda Ogio poče da baca čini, veoma polako, ispredajući magiju više rukama nego rečima. Kada je basma bila završena i istkana do kraja, on tiho reče: "Gede, ne gledajajući uopšte na sokola iznad ognjišta. Sačekavši malo, on se naglo okrete, ustade i priđe mladiću koji je stajao pored vatre, bezizrazna pogleda i tresući se celim telom. Ged je bio obučen u raskošnu i stranu odeću od krzna, svile i srebra, ali svu izderanu i ukrućenu od morske soli; istajao je tako, ispijen i pognut, sa kosom koja mu je mlitavo visila oko lica u ožiljcima. Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrtač, povede ga do sobiceniše u kojoj je njegov šegrt nekada spavao, i položi ga na slamaricu,pa promrlja neku bajalicu za spavanje i ostavi ga. Nije mu rekao nijednu reč, jer je znao da Ged sada ne poseduje dar ljudskog govora. Kad je bio mali Ogion je, kao i svi dečaci, mislio je samo prijatna igrarija kad se pretvori u bilo šta, čoveka ili životinju,dvro ili oblak, i da će tako

moći da se igra hiljadama bića. Ali kad je postao čarobnjak shvatio je u čemu je opasnost te igre, u kojoj čovek može da izgubi vlastito biće, i da igra može neopaženo da se preobrati u stvarnost. Što duže čovek ostane u obliku koji nije njegov, to je veća opasnost da takav i ostane. Svaki čarobnjakov šegrt nauči priču o čarobnjaku Borgeru od Veja, koji je uživao da uzima na sebe oblik medveda, i činio to sve češće, sve dok u njemu nije izrastavo medved a čovek se ugasio; i jednom je i ostao preobražen u medveda, i ubio svog vlastitog malog sina u šumi, pa su ga zato ulovili i smakli. I niko ne zna koliko sudelfina što skaču u vodama Unutrašnjeg mora nekada bili ljudi, mudri ljudi, koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje ime, obuzeti radostima neumornog mora. Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike ibesa, i kad je odleteo sa Oskilasamo je jedno imao na umu: da pobegne i od Kamena i od senke, da pobegne iz te hladne, prevrtljive zemlje, da se vrati kući. Divljina i bes pravog sokola bili su nalik njegovom, i postali su zaista njegovi, a njegova želja da odleti postala je sokolovaželja. I tako je preleteo Enladu, sletivši samo jednomda se napije iz usamljenog šumskog vrela i smesta uzletivši ponovo,od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. Tako je preleteo ogromni morski zaliv, nazvanČeljusti Enlade, i nastavio sve dalje i dalje, na jugoistok, dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane, a brda Andrada još nejasnije ocrtavala s leva, a ispred njega ništa sem mora; sve dok najzad, daleko ispred njega, nije iz talasa počeo da raste jedan jedini, nepomični val, sve više i više - beli vrh Gonta. Okupan sunčevom svetlošću i utonuo u tminu, sve vreme tokom tog dugog leta nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim očima; i zaboravivši vlastite misli znao samo za ono za šta i soko zna: glad, vetar i pravac kojim leti. Sleteo je na prvo mesto. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu, gde su umeli da ga opet pretvore u čoveka. Ćutao je, i bio nekako sav podivljao, kad se probudio. Ogion još ne beše progovorio ni reč sa njim, već mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre, mrzovoljan baš kao ogromni, umorni, natmureni soko. Kada je pala noć, zaspao Je. Trećega jutra prišao je ognjištu ispred kojeg je sedeo Mag, zagledan u plamen, i rekao: "Učitelju..." "Dobro mi došao, dečko", odgovori Ogion. "Vratio sam ti se kakav sam i otišao - obična budala", nastavi mladić, a glas mu je bio promukao i dubok. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva