Slavomir Nastasijevic - Julije Cezar

SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

JULIJE CEZAR

OMLADINSKA BIBLIOTEKA
KARAVELA

BEOGRAD, 1964

________________
SPORTSKA KNJIGA

By

2

GLAVA PRVA

U tome mladiću steklo se
stotinu Marija!

Lucije Kornelije Sula

U vreme kad su proskripcione liste1 uterivale strah u kosti rimskim

građanima, govorilo se da niko nije otadžbini učinio više dobra i zla
nego Lucije Kornelije Sula Srećni. Samo od njegovog imena pristalice
Gaja Marija hvatao je užas, a i senatori aristokrate, prijatelji diktatorovi,
držali su se podalje od njega. Jer, ko je smeo i pomisliti da se suprotstavi
diktatoru Suli, spasiocu Rima i pobediocu nad pontijskim kraljem
Mitridatom, i uništiocu Gaja Marija, istinskog spasioca Rima.

Još uvek Sula goni Marijeve pristalice, a senatori u strahu saginju
glavu pred čovekom koji je sebe proglasio diktatorom. Pod Sulinim
uticajem sve je više rasla moć legionara na račun Senata.

Uprkos svemu, bilo je nekoliko senatora koji su se usuđivali da
ponešto prigovore Suli, pošto su u toku vremena iskušali diktatorovo
strpljenje i uvideli dokle smeju, bez štete po sebe, ići u primedbama.
Zbog ranije učinjenih usluga Suli tih nekoliko senatora smatrali su sebe
prijateljima ćudljivog diktatora.

Među njima se isticao Lucije Sergije Katilina, propali patricije,
drzak, neograničeno rasipan i pohlepan na tuđe. Uz njega se Suli
ulagivao Publije Klodije, demagog, čovek poročan, podmukao i do
krajnosti dvoličan. Ostali senatori, mada svi patriciji i optimati, nisu
mogli biti sigurni i bezbedni, iako su podržavali strašnog diktatora.

Turoban i uvek nepoverljiv, Sula se često vajkao u Senatu:
— Kome pošten čovek može danas verovati, na koga da se osloni i

1 Proskripcije, spiskovi (proskripcione liste) u koje su upisivani svi Sulini
protivnici i Marijeve pristalice. Ko bi ušao u takav spisak, bivao je ubijen, a imanje
mu je konfiskovano u korist državne kase. Od tako zaplenjene imovine isplaćivano
je, po Sulinu naređenju, dva talanta svakom potkazivaču koji bi odao ili prijavio
nekoga od Marijevih pristalica.

3

kome da pokloni naklonost? Zar da se pouzdam u senatore koji se
raduju kad god me obuzme opravdani gnev? Podmiguju i došaptavaju
se iza mojih leđa, nazivaju me nakazom a skrivaju marijevce, najveće
neprijatelje rimskog naroda!

Senatori su se snebivali i — kao da se pravdaju — začuđeno
upućivali jedni drugima upitne poglede.

Ali u poslednje vreme2 Sula se manje obazirao na sumnjivu odanost
svojih pristalica, počinjao da se prepire s njima, čak i da se svađa, što je
siguran znak gubljenja autoriteta. Ne dajući nikome za pravo, bolesni i
donekle senilni diktator postao je prznica i zakeralo pa je njegova
strahovlada dobijala i pomalo komičan karakter.

Iako teško bolestan, Sula se uporno nosio sa svim teškoćama koje su
ga odasvud skolile. Iz dana u dan brige su se gomilale i nagonile ga na
razmišljanje.

Najpre je trebalo, po svaku cenu, konačno satrti pristalice Gaja
Marija iako godinama gonjeni i uništavani, marijevci su se svuda
pojavljivali — kao da niču iz zemlje. Bilo ih je po celoj Italiji, i među
građanima i među seljacima, u Rimu, u samom centru grada, među
senatorima i bogatim trgovcima kao i na periferiji među zanatlijama,
siromasima i proleterima.

Diktatoru se činilo da ih nikada neće istrebiti i zbog toga ga je
spopadao bes.

— Pojavljuju se kao utvare! — govorio je Sula u Kuriji. — Gde se
skrivaju ti otpaci? Gde je taj Marijev ološ.

Senatori, odavno navikli na takva i slična pitanja, gledali su u
diktatora ravnodušno i ne pomišljajući da dadu bilo kakav odgovor.
Međutim, Sergije Katilina progovori:

— Pitaš gde su: Oni su svuda! Marijeve pristalice niču kao vrbovo
pruće: odsečeš jedan izdanak, a iz panja na njegovo mesto izbije
dvadesetak prutova... Oni rastu, bujaju, prkose, jer im je koren u
narodu...

Sulino rošavo lice dobi pepeljavu boju. Dva zelena oka ispod
natečenih kapaka bleskala su staklastim sjajem. Kukast nos, tanak,
modrocrven pri vrhu, toliko se isticao da nikom nisu padala u oči velika
usta sa beskrvnim usnama koje su se grčile i krivile.

Gledajući Katilinu smrknutim pogledom, Sula progunđa: — Vrba i
prutovi! Neka Jupiter sprži munjom i tebe i tvoje basne!

2 Oko 80. godina pre n.e.

4

Centurion Sempronije Kuna, poverenik diktatorov za hvatanje i
ubijanje Marijevih pristalica, priđe Suli i podnese na potpis uobičajenu
proskripcionu listu.

— Koliko ih ima danas? — upita Sula.
— Na spisku osam, ali svi su u bekstvu...
— U bekstvu? — iskrivi diktator usta. — Znači nijednog niste
uhvatili?
— Nijednog...
Suline izbuljene oči netremice su gledale u centuriona.
— Sempronije, — reče diktator — i ti si počeo da me izdaješ!
— Neka me Rea primi pre roka u svoja nedra... — promuca Kuna.
— Ćuti... Ćuti, izdajniče!
Sula baci pogled na Cicerona kao čovek kome se čini nepravda.
Najposle uzviknu:
— Pih!... Podlost... Sama podlost me okružava! I ovi senatori... Po
njihovim podmuklim pogledima vidim da mi ne misle dobro... Tako mi
svih Herkulovih čuda, primeniću pokolj ko zna po koji već put! Iz
dubine duše osećam da je Rimu potrebno puštanje krvi...
Sladunjav miris mirte, pomešan sa zadahom znoja, širio se od
bolesnog Sulinog tela. Marko Tulije Ciceron, besednik i advokat, bio je
najbliži diktatoru. Mada je osećao gađenje, Ciceron se smeškao kao da
odobrava Suli.
— Znam da i među vama, senatorima, ima nevaljalaca koji skrivaju
Marijeve pristalice! — produži diktator. — Imam spisak sumnjivih...
Kakvi ste vi patriciji! U šta ste se izopačili! Aristokrate, bednici...
Ponižavaju se do te mere, da skrivaju neprijatelje otadžbine!...
Gaj Skribonije Kurion naže se na samo uho Katilini i šapnu mu:
— Apolon neka me pogodi strelom posred srca ako sam ikad video
većeg gada među smrtnima!
— Da, — nasmeši se Katilina — ovakav primerak nije ubeležen u
knjizi živih otkako postoji ljudski rod! Kod njega su kužni i duša i telo...
Sula upre izbuljene oči na tu stranu pa, vajkajući se i ne podižući
ton, reće:
— Katalina se smeje... Valjda se podsmeva mojim rečima? Možda
misli da sam poludeo? Ne smej se, prijatelju! Moje reči su potkrepljene
sigurnim dokazima. Svi vi dobro znate da Lucije Kornelije Sula nikad ne
govori naprazno! Ti, na primer, smatraš da ja ne znam zbog čega si pre
četiri godine išao u sabinski kraj? Uveren si da i ovi senatori pojma
nemaju o tome. Ali, vidiš, ja znam a verovatno poneki i od njih...
Sula se stade mrštiti i češati po rebrima, pa nastavi:

5

— Prokleti da ste, svi odreda... Ja, dakle, znam zbog čega si išao u
sabinski kraj... Morao si da obiđeš Cezara koji se tamo skrivao: Nosio si
mu hranu i čisto rublje! Poslala te je njegova majka Aurelija...

Katilina preblede, na njegovom preplanulom licu počeše da izbijaju
graške znoja. Dobro je on znao da su ljudi zbog mnogo manje važnih
stvari izgubili glavu, jer je Sula u svakom čoveku, makar mu bio i
beskrajno odan, video neprijatelja. U nedoumici zausti nešto da kaže, ali
se predomisli i oćuta.

Gaj Skribonije Kurion prošapta Publiju Klodiju koji je sedeo desno
od njega:

— Idi i pobrini se da Cezara prenesu čak tamo iza Eskvilina! Ova
nakaza ušla mu je u trag.

Sula uze listu od centuriona Kune koji je stajao pored njega, još
jednom je pročita i potpisa. Za to vreme Klodije se neprimećen izvuče iz
Kurije.

— Tako! — reče diktator. — Tražite ih, pohvatajte i poubijajte, a
njihova imanja zaplenite... Novac koji pronađete po njihovim kućama
predaćete meni, sve ostalo prodati na licitaciji u korist državne kase... A
sad, dok se ne domašim Cezara, zadovoljiću se osvetom na njegovoj ženi
Korneliji.

Senator Servije Vatinije Izaurik, uzdržavajući gnev, dobaci:
— Zar se Lucije Kornelije Sula Srećni i ženama sveti?
— Ćuti, Vatinije... Nemoj da me vučeš za jezik, — žmirkajući
odvrati Sula. — Ona je ćerka nekadašnjeg omrznutog diktatora Cine...
Nisam mogao da je odvojim od Cezara ali ću moći da joj uzaptim miraz.
— To se ne slaže sa zakonom! — odvrati Izaurik.
Suline buljave oči zlokobno sevnuše, nozdrve mu se stadoše širiti i
skupljati a usne zatezati. Diktator ustade. Senatorima je izgledalo da se
njegovo mršavo telo još više izdužilo. Sula lupi pesnicom o sto i
piskavim glasom podviknu:
— Ja sam zakon! Teško onome ko to ne uviđa!
— Komedija počinje da dobija tragičan oblik, — šapnu Skribonije
Katilini.
— Ćuti, pući ću! — odvrati Katilina. — Pazi, primetiće... I ne smej
se.
— U pravu si, — dodade Skribonije. — Petao je okrenuo glavu na
našu stranu i sprema se i po drugi put da kukurekne.
U većnici poduže zavlada tišina. Sula je neko vreme gledao po
senatorima pa najposle sede.
— A Cezar? Šta ti je on skrivio? — upita Vatinije. — Zašto ga goniš?

6

— On je mladić nežan i bolešljiv, — dodade Hortenzije.
na
— Pa, da, zašto ga goniš? Treba i mi da znamo, — povikaše
senatori.
Sula, osmehujući se, odgovori:
— Šta o tome misli Ciceron?
Slavni besednik ustade. Lice mu dobi dobroćudan izraz.
— Mladić je — reče — isuviše otmen i prefinjen da bi išta mogao
preduzeti protiv države. Kad pogledam toga kicoša sa brižljivo
začešljanom kosom, namirisanom i namazanom finim uljem, kad ga
vidim kako se jednim prstom češe, odmah mi padne na pamet da takav
čovek ne može oboriti diktatora!...
Ciceron sede. U većnici nastade smeh. Ali Sula se ne nasmeja.
Sačekavši da se svi utišaju on, povišujući ton, reče:
— Vi ste slepi kad ne vidite da se u tom bolešljivom mladiću steklo
stotinu Marija! On te usudio prošle godine da se takmiči za svešteničku
službu, a jedva što je ušao u mladićko doba. I da se ja lično nisam
umešao u izbore, taj Cezar bi još bio i izabran... Uostalom, cela njegova
porodica mi je odvratna... Ali dosta o tome! Svaki izdajnik otadžbine
dobiće zasluženu kaznu!... Sada nam valja odlučiti šta ćemo sa
Mitridatom. Dva rata smo uzalud vodili protiv njega.
— Mitridat... Mitridat... S njim treba raščistiti! — zagrajaše senatori.
— Prokleti Azijat opet skuplja vojsku, — nastavi Sula. — Ovoga
puta moramo ga naučiti pameti i pokazati mu da Rimljani nisu isto što i
Parti, Baktrani i Skiti... Za ovaj rat potreban nam je odlučan vojskovođa.
Ja sam ga već odabrao i naimenovao.
Senatori uperiše poglede u diktatora, očekujući da čuju ime
vojskovođe. A Sula hladno, kao da se radi o sasvim običnoj stvari, stavi
senatore pred svršen čin.
— To je Lucije Licinije Lukul — reče diktator. — On je hrabar, surov
i pohlepan na slavu. On će okončati rat u Aziji, pobediće varvare i
dovesti Mitridata na konopcu u Rim.
Mitridat, kralj u Pontu, spremao se da i po treći put zarati protiv
Rimljana. Skupio je oko 80.000 ratnika iz Medije — Parte, Bakirane i
Sogdijane — sve birane konjanike i pešake s čijim su se precima nosili
Aleksandar Makedonski, Parmenion, Ptolomej, sin Lagov i drugi.
Sula je još u prvom i drugom ratu dobro upoznao Mitridatove
vojničke sposobnosti, pa je zbog toga revnosno pripremao legije na
Aziju. Imao je Sula vojsku kakvu svet dotad nije video. Nju je najpre
preuredio i doterao Gaj Marije a Sula je usavršio. Nikad Rimljani, ni pre

7

ni posle Sule, nisu imali takve legionare. Trebalo im je samo postaviti
odvažnog i sposobnog vojskovođu A to je diktator i uradio: naimenovao
je Lucija Licinija Lukula.

— Lukul će ratovati u Aziji a vi, ako imate kakav prigovor u vezi s
njegovim naimenovanjem, recite! — završi Sula.

Međutim niko ne stavi primedbu, jer su senatori već bili navikli na
Suline ćudi.

Na kraju sednice diktator iznese nepovoljne rezultate rata u Španiji
gde se već poodavno Pompej Veliki bezuspešno nosio sa surovim
buntovnikom Kvintom Sertorijem i njegovim divljim ratnicima. Tom
prilikom Sula uputi nekoliko podrugljivih reći na Pompejev račun.

Mrzovoljan, Sula napusti sednicu jer ga je spopao svrab po celom
telu. Diktator je patio od čireva koji se pretvaraju u rane i svraba koji mu
je proždirao i telo i dušu.

I senatori se stadoše spremati da se raziđu, ali ih zadrža tribun
Marko Porcije Katon.

— Ne zamerite mi, odabrani oci, — otpoče tribun. — Ovoga puta
hoću da iznesem pred vas zlo stanje koje vlada tamo iza Eskvilina i
opasnost koja otud svakodnevno ugrožava Rim. Svima je poznato ono
prokleto mesto, ono sedište bede, razvrata i zločina. Ko od vas nije čuo
da često nestaju trisviri i legionari ako pojedinačno, ili u malim
grupama, zađu tamo. Tu se gubi trag ukradenoj deci, otetim devojkama
i odbeglim robovima. U toj dolini nemorala i smrada, po straćarama,
krčmama i javnim kućama, teče jedan besprimeran život. Tu je stecište
lopova, plaćenih ubica, odbeglih robova i gladijatora, krijumčara svih
rasa i boja, i gusarskih jataka i poverenika čije lađe i čamci vršljaju po
Sredozemnom moru, od jadranske obale do Jonskog arhipelaga, od
Persijskog zaliva do Herkulovih stubova. Tu se zaključuju pogodbe svih
vrsta, mračne i protivzakonite. Tu se može najmiti ubica za šaku
sesteraca ili za pola džaka ovsena brašna. Trisviri i legionari retko se
usuđuju da zađu u taj kraj. Da ih ne goni zapovest Lucija Kornelija Sule,
da i tamo tragaju za Marijevim pristalicama, nikad ne bi zavirili u to
jezgro poroka... Još malo pa će kuga krenuti odatle i okužiti čitav Rim!
Ubistva, krađe, prostitucija i boleštine ugrožavaju bezbednost i
potkopavaju zdravlje rimskih građana... Oci senatori, razmislite o ovom
zlu, ne dozvolite da vam se zagadi cela nacija! Ja lično, u svojstvu
tribuna, predlažem da se četiri stotine onih straćara i padu sklonih kuća
poruše, a ona gomila ljudskog ološa rasturi na sve četiri strane sveta. To
je jedini način da se ovo opšte zlo uništi...

Tribun završi govor i sede. Senatori, svi do poslednjeg, uperiše

8

poglede na Marka Lucinija Krasa koji je sedeo na pretorskoj stolici i
smeškajući se govorio onima oko sebe:

— Neobuzdani Katon nikad nema mere! Zahteva da se moje kuće u
tom delu Rima poruše. Voleo bih znati šta bi govorio da je on vlasnik tih
četiri stotine kuća. Ni deset dana neće proći a taj ludak će poslati slugu s
pismom mojoj kući da traži novaca na zajam...

Senatori su se smeškali jer su i neki od njih bili zaduženi kod Krasa.
Godinama su se oni zaduživali kod njega, plaćali velike kamate i
osećajući obavezu prema zelenašu ispunjavali svaku njegovu želju. Kras
je bio uveren da tribun govori naprazno. Znao je on da je njegov interes
Jači nego tribunov predlog i veto.

U to vreme, pored Lukula, Marko Kras bio je najbogatiji čovek u
Rimu. On je po bagatelnoj ceni pokupovao od osiromašenih veterana
zapuštene kuće po periferiji Rima, a od sitnih posrednika koji su pali u
bedu zbog čestih ratova i nagomilavanja robova jevtino otkupio imanja.
Kras je bio i glavni kupac kuća i imanja onih koji su pali pod udar
Sulinih proskripcija. Na njegovim njivama, vinogradima, pašnjacima i
zabranima, po vodenicama kudeljarama, tkačnicama i predionicama
radilo je preko 20.000 robova. Bogatstvo Krasovo ušlo je u poslovicu.
Takvom čo veku nije bilo teško da u Senatu sprovede što hoće, tim pre
što mu je Sula bio naklonjen zbog usluga učinjenih mu u građanskom
ratu protiv Marija. Mogao je on da se smeje predlozima Marka Katona i
drugog tribuna Lucija Katula, mada su neki pošteni senatori podržavali
predloge tribuna.

Ubedljivo izlaganje Marka Katona ostade zanemareno.
Mrak se počeo spuštati kad senatori napustiše većnicu.

9

10

GLAVA DRUGA

Cezare, hapsim te u ime diktatora
Lucija Kornelija Sule!

Na periferiji Rima, s druge strane brda Eskvilina, kao savijene u

gomilu i zgurene u noći, stajale su najamne kućerine. vlasništvo senatora
Marka Krasa. Iz vlažnih zidova straćara izbijala je memla i mešala se sa
smradom đubreta što je u debelim slojevima ležalo po tesnim ulicama. Iz
badža na krovovima krčmi izbijao je teški dim na pečeno meso i prženu
ribu. Dolina, načičkana oronulim kućama, zapuštenim kućerinama i
šupama, ogrezla u belu prašinu i obasjana mesečinom, ličila je na
močvaru pustu i tajanstvenu.

Na jugoistočnoj strani neba jedan poveliki crni oblak zakloni mesec.
U tesnim i krivudavim ulicama nastade mrak. Iza ugla jedne kućerine
pojavi se grupa ljudi, svi naoružani mačevima i toljagama. Nekoliko
koraka napred išao je demagog Publije Klodije, a pored njega rob Drijas,
snažna ljudina iz Sarda. Iza njih dva Sirijca nosili su bolesnika na
nosilima. Povorku su završavala četiri roba a iza njih, na pedeset koraka,
jedan je zaostao da motri ne ide li ko za njima. Gazeći po prašnjavoj ulici
i spotičući se o džombe i kamenje, ljudi su ćuteći odmicali. Po krupnim
koracima koji su svakog trenutka bili veći i tvrđi, videlo se da je cela ova
povorka u strahu.

Klodije, brišući rukavom znojavo lice, prošaputa robu pokraj sebe:
— Drijase, ima li još dugo da se ide do stana tvoga brata? Meni je
već duša u nosu, a uhode su nam sigurno za petama...
— Priznajem, i mene hvata strah, — počeše se rob iza uha. — Nego,
ne znam da li je ugodno da nosimo moga gospodara tamo? — Moj brat
Sulpicije stanuje u jednoj daščari, kolibi...
— Je li još daleko?
— Proći ćemo dve ulice, skrenuti u treću levo, pa onda jednom
desno i još jednom levo...
— Hm, hm... — učini Klodije i ubrza korake pa, obraćajući se
pratiocima tiho dobaci: — Menjajte se vi tamo sa nosilima, i žurite! Jer

11

ako nas otkriju noćas, pozdravite se sa svetom... Znajte da se moramo
boriti na život i smrt!

Zadihani ljudi su hitali koliko su im snage dopuštale, ne
primećujući da za njima ostaje oblak prašine u tesnoj ulici. Međutim,
sustiže ih rob koji je bio zaostao.

— Gospodaru, progone nas! Sulini legionari idu našim tragom! —
uzbuđeno prošapta rob.

— Ko ih predvodi? — upita Klodije.
— Ne znam... samo sam video desetak vojnika potpuno
naoružanih...
— Branićemo se! — prosikta kroz zube patricije. — Smrt njima ili
nama!
— Neka bi bogovi dali da nas legionari ne stignu! — reče Drijas.
Povorka skoro trčeći prođe pokraj jedne krčme. Glasovi, pijani i
raskalašni, cepali su noćnu tišinu. Robovi Sirijci, koji su nosili bolesnika,
brektali su od umora. Najposle, Drijas skrete iza jednog ugla, a ostali u
stopu za njim. Povorka zatim još jednom zaokrenu desno i stvori se pred
nekakvom baštom bez ograde. Toga trenutka ponovo se pojavi mesec
iza oblaka i osvetli malu daščaru i kvrgava drveta šljiva, dunja i
oskoruša. Drijas udari nogom u vrata i otvori ih.
— Tu ćemo ostaviti bolesnika! — reče Klodije. — Drugog izlaza
nema.
Obojica uđoše, a za njima robovi Sirijci uneše bolesnika.
Na sredini odaje, na zemljanom podu, tinjala je vatra. Dim se dizao
uvis i lagano izlazio kroz badžu i razmaknute daske na zidovima. Ceo
nameštaj sastojao se od jednog sklepanog stola i tri klupe poređane oko
njega. Naokolo je bila prostrta slama a preko nje asure. Tu je spavalo
desetak ljudi. Neki su bili pokriveni ponjavama i dronjavim ogrtačima, a
neki su ležali gotovo goli.
Prema treperavoj svetlosti žiška koji je tinjao na stolu, Klodije
pogledom pređe preko ove gomile siromaštva i bede.
— Sulpicije! — viknu Drijas.
Ispod ponjava izroni jedno golemo telo.
— Ja sam... Drijas... — dodade rob. — Ustaj, Sulpicije!
— A ti si! — reče Sulpicije zevajući. — Koga to dovodiš!
— Svoga gospodara! Bolestan je. Ti treba da ga primiš...
— Ja da ga primim? Zašto?
— Reći ću ti sve. Sve ćeš doznati...
Domaćin ustade i pokaže se u svoj veličini. Njegove sitne oći kao
dve varnice, svetlucale su prema svetlosti žiška.

12

— Dakle, bolesnika ste doneli. Jednog patricija? — reče Sulpicije
češući se po rebrima i zevajući. — Gle, pa ovo je tvoj gospodar, Cezar, a
ovo Klodije... Ho-ho! Dobro došli u moju sirotinjsku kolibu!

— Šta čemo sa ovim tvojim spavačima? — upita Klodije.
— To su moji stanari. Izbacićemo ih napolje, ionako ne plaćaju
kiriju! — odgovori Sulpicije pa se razvika: — Hej, džabojedi... Dižite se,
pa napolje!
Bunovne glave počeše se micati i podizati sa uzglavlja.
— Dižite se, dok nisam dočepao batinu! — dreknu domaćin. —
Dosta je bilo spavanja za noćas. Dođite sutra... Hajde, žurite...
Spavači poskakaše sa asura i, ne sačekavši da Sulpicije ostvari
pretnje, šmugnuše na vrata.
Klodije i Drijas pomogoše bolesniku da ustane.
— Cezare, — reče patricije — morali smo te doneti ovde. Kad
ozdraviš, udesićemo da se prebaciš u Heladu ili u Malu Aziju. Suline
uhode njuškaju našim tragom. Ako nas otkriju, svršeno je i s tobom i s
nama... Bogovi neka te štite, a ja odoh i to zaobilaznim putem. Mislim da
sam dosta učinio za tebe...
— Dosta, — odvrati Cezar sedajući na klupu. — Od Publija Klodija
to je isuviše! Zahvaljujem ti. Tvoju uslugu nikad neću zaboravili.
— Zar nećeš leći? — upita Klodije.
— Ne... Neću... Već me bole leđa od ležanja. Sedeću malo za stolom.
— Izgleda da ćeš i bez lekara ozdraviti, — nasmeja se Patricije.
Trenutno ga ionako nemamo...
Nasmeja se i Cezar pa reče:
— Verovatno da ću bez njega pre i sigurnije ozdraviti! Klodije
izvadi iz skuta kesu s novcem.
— Evo ti, Cezare! — reče. — Dva talanta u zlatu. To ti je poslala
majka Aurelija. Ostavljam ti tvoga roba Drijasa.
— Još jednom ti zahvaljujem, — dodade bolesni mladić. — Sad idi i
povedi svoje pratioce... Idite drugim putem, da ne biste susreli Suline
špijune... Ko je išao za vama?
— Ne znam... Rob mi reče da je video desetak legionara... Idem
sad... — odgovori Klodije. — Sutra uveče doći ću da te obiđem, ili ću
poslati Katilinu...
U daščari ostadoše Cezar, Drijas i njegov brat Sulpicije. Sulpicije je
bio snažna ljudina od pedesetak godina. Pravo ime bilo mu je Mneziloh
sin Artabazov. Bio je isluženi gladijator. Najpre se proslavio na areni u
Raveni, zatim u Kapui i najposle u Rimu; tom prilikom je i promenio ime
i nazvao se Sulpicijem. Gladijator se hvalio da ima 36 ožiljaka,

13

zasekotina i brazgotina na svome telu i to sve spreda. Boreći se po
arenama i krvaveći, Sulpicije je godinama ostavljao paru na paru dok
nije skupio dovoljno novaca da se otkupi. Kao slobodan čovek iznajmio
je daščaru iza Eskvilina. Tu se nastanio i životario izdajući prenoćište
beskućnicima — i onima koji mogu da plate, i onima bez novaca. Iako
slobodan, izlazio je povremeno na rimsku arenu i borio se za novac, jer
je nameravao da otkupi i svoga brata Drijasa, roba u kući Gaja Julija
Cezara.

Kad ostadoše sami, Drijas izvadi iz nedara zavezak s novcem i reče:
— Evo ti, brate! Ovde imaš četiri srebrne mine. To ti je nagrada od
majke moga gospodara. I još ćeš dobiti ako ga sačuvaš...
Sulpicije strpa novac u nedra, onda ustade i iz ugla donese zemljani
lonac s kuvanom pšenicom, prelivenom zamednjenom vodom, i stavi ga
s drvenom kašikom pred Cezara.
— Jedi, mladiću, koliko god možeš! — reče nekadašnji gladijator. —
Sigurno si ogladneo!
Cezar se prenu, nasmeši i otpoče da jede.
— Četiri meseca krio se ispred Sulinih uhoda, — poče Drijas. — Bio
je u sabinskom kraju. — Tamo su ga otkrili, pa smo ga sad doveli
ovamo.... Branićemo ga...
— Ako treba, moraćemo, — odvrati Sulpicije, podiže asuru na
jednom kraju i izvadi dva kratka gladijatorska mača, oba široka kao
šaka.
— Ovo je najsigurnije jemstvo da se sačuva glava! — reče stavljajući
mačeve na sto.
Bolesnik je slatko jeo kuvanu pšenicu, učestvujući u razgovoru.
— Prvi put posle četrnaest dana osećam da sam gladan, — reče
otmeni gost. — To je siguran znak da bolest prolazi. Osećam da mi se
snaga vraća...
— I zdravlje... I zdravlje — dodadoše oba brata gledajući ga kako
prijatno jede.
— Ozdravićeš! — zaključi Drijas pipajući mu mišice. — Nije to lako
skrivati se toliko vremena ispred Sulinih zlikovaca!
U daščari nastade tišina. Međutim, iz daleka su dopirali glasovi
ljudi. Vika i dozivanje izmešaše se s vetrom koji je počeo da duva
zavijajući oko streje i kroz razmaknute daske na zidovima.
U dvorištu, skoro pred vratima daščare, čuli su se koraci i razgovor.
Cezar se prenu. Drijas se maši mača, ali Sulpicije mirno dobaci:
— Ni brige vas! To su moji stanari...
Drijas priđe vratima, odškrinu ih i proviri napolje.

14

— Legionari! — prošapta.
— Zar oni? — dobaci njegov brat. — Sad će biti veselja! On skoči s
klupe, odiže asuru i izvuče dva okrugla štita.
Jedan dobaci Drijasu.
Ovoga puta oružje vam neće koristiti, — reče Cezar. — Ostavite
mačeve i štitove i pustite mene da se borim jezikom.
U daščaru uđe centurion Kornelije i viknu:
— Cezare, hapsim te u ime diktatora Lucija Kornelija Sule Srećnog!
— Slava mu! — osmehnu se mladić i ne pomače se s mesta. Drijas i
Sulpicije ukrštali su poglede stežući mačeve.
— Izdali su nas oni tvoji propali stanari! — škrgutnu zubima Drijas.
— Ne verujem, — odvrati Sulpicije. — Oni Suline legionare mrze
više nego ikoga na svetu. Kad ih ugledaju, jurne im krv u glavu.
— Kornelije, tvoj sam! — reče Cezar centurionu. — Odvešćeš me
pred svoga gospodara i valjano ispuniti dužnost. Nego, ne moramo
žuriti. Dugo je do svanuća... Sedi...
Centurion odmeri pogledom Drijasa i Sulpicija, sede na klupu, ali
odmah podskoči i maši se mača. Iz dvorišta se čula vika i treštanje
udaraca o štitove i kacige. Sulpicije istrča napolje, ali se odmah vrati
smejući se:
— Moji stanari tuku se s legionarima!
— Otkud im oružje? — upita Cezar.
— Bore se batinama! Ti beskućnici đavolski su vešti u ru kovanju
motkom!
Kornelije istrča u dvorište, a za njim iziđe i Cezar vičući:
— Proleteri, dole motke! Sulpicije, rasteraj ih!
No legionari, napravivši pravi bojni red, borili su se po svima
pravilima ratne veštine. Beskućnici su obletali oko njih izbegavajući
mačeve i vitlajući močugama oko legionarskih ka ciga i štitova.
Gladijator zviznu u prste. Njegovi stanari smesta obustaviše borbu i
razbežaše se na sve strane.
— Šta li je ove propalice podstaklo da napadnu moje ljude? — upita
centurion.
— Verovatno naklonost prema Suli i ljubav koju odavno gaje prema
legionarima, — odvrati Cezar.
— Zar motkama nasrću na mačeve?
— The! — učini Cezar. — Kakvo oružje ko ima, njime se i služi.
Legionari posedaše po travi.
— Drijase i Sulpicije, — reče Cezar — odvedite ove dobre ljude u
Medulovu krčmu i dobro ih počastite jelom i pićem. A ti. Kornelije, ako

15

hoćeš, možeš sa mnom u daščaru.
Legionari, kad čuše da im se nudi jelo i piće, smesta poustajaše i

pođoše za Drijasom i Sulpicijem. Cezar i centurion uđoše u daščaru i
sedoše za sto.

— Noćas sam, posle četrnaest dana, prvi put jeo u slast, — otpoče
Cezar. — Bogovi mi vraćaju snagu da se ne osramotim kad budem
stavljao glavu pod dželatov mač. Tvoj gospodar Sula neće imati prilike
da vidi kako mi klecaju kolena.

Centurion je ćutao. Žižak na stolu osvetljavao je njegovo crveno lice
i sitne živahne oči koje su izbegavale da susretnu patricijev pogled.

— Neka se slavi ime Kornelija Cine, — nastavi Cezar, — i neka živi
spomen na Gaja Marija, istinskog spasioca Rima i rimskog naroda...
Čuješ, Kornelije... i tvoje ime biće slavno, svakako!

— Kako to »svakako«?
— Proslavićeš se što si me pronašao, uhvatio i predao Suli, ali ćeš
još veću slavu steći ako me pustiš. Prvi slučaj za tebe je trenutno
probitačniji, jer ćeš, povrh svega, dobiti i dva talanta kao nagradu.
— Neću dobiti ništa! — mrgodno odvrati centurion. — Dosad mi
nikad nisu dali nagradu.
— Sad lažeš! — nasmeši se mladić. — Sula mrzi i neprijatelje i
prijatelje, ali pošteno plaća svakome ko ga verno služi.
— Rekao sam, — zausti Kornelije, — dosad nisam dobio ni pohvalu.
Cezar izvuče iz skuta kesu i izruči zlato na sto pa reče:
— Ovoga puta dobićeš dvostruku nagradu. Ovde ima dva talanta u
zlatu. Toliko ti daje Cezar, toliko ćeš dobiti i od Sule. Od njega ćeš dobiti
i pohvalu za kojom toliko čezneš. I ja te pohvaljujem, Kornelije, zbog
upornosti koju si noćas pokazao tragajući za mnom. Kad bi svaki
Rimljanin bio toliko revnostan, ova država bi procvetala: svi valjani i
pošteni bi nestali, a ostali bi samo nevaljalci... Ali, na žalost, malo je
takvih kao što si ti!
Centurion je razrogačenim oćima gledao čas u zlato na stolu, čas u
lice bledunjavog mladića.
— Dva talanta u zlatu! — reče — i to mi daješ ti?
— Da, za revnosnu službu! Ubuduće još ću ti dati. I upamti,
Kornelije: Cezar je srećne ruke a osim toga i ljubimac boginje Temide...
Ali vreme je već da pođemo... Pokušaću da se nekako oteturam do
grada. Ako me izda snaga, nosićeš me ti i tvoji ljudi koji se čašćavaju
pečenim mesom i dobrim vinom u Medulovoj krčmi, tu, na stotinak
koraka odavde. Nego, slaba korist će biti od njih noćas ako se budu
natpijali s mojim robom Drijasom. Taj Sarđanin više može da popije vina

16

nego pet legionara...
Cezar ustade pa, umotavajući se u svoj ogrtač, reče:
— Polazak!
— Čekaj — dobaci centurion.
— Zašto?
— Neću da te vodim.
— E...
— Neću da te vodim... Ti ne zaslužuješ da umreš! Takvi ljudi treba

da žive!
— Istina je! — nasmeja se mladić. — Treba da žive! I to što duže.
— Dosta mi je proganjanja poštenih ljudi, — dodade centurion. —

Šta treba da učinim za tebe?
— Ništa... Reci svojim pratiocima neka se dobro napiju u ime Gaja

Julije Cezara!
Kornelije brzo pokupi zlato, strpa ga u kesu i ode bez pozdrava.
— Hm... — učini Cezar sedajući na klupu. — Odan vojnik i veoma

revnosan. Trebalo bi ga predati dželatu. Sa ovakvima Lucije Kornelije
Sula Srećni neće se usrećiti: i pošten, — dodade, — nije zaboravio da
uzme zlato sa stola.

Kornelije ode u Medulovu krčmu:
— Legionari, napred! — viknu s vrata — Polazak! Vojnici, teturajući
se, iziđoše na ulicu.
— Pijanice! — stade ih grditi centurion. — Pijete kao marva i u
pijanstvu zanemarujete službu. Trebalo bi vam svima udariti po deset
batina... Napred!
— Gde je mladić koga smo tražili? — upita dekurion bečeći oči.
— Pogrešili smo Nije to taj koga treba da uhvatimo... Greška...
Hajde, polazite!
Legionari se uputiše prema gradu, a Drijas i Sulpicije ostadoše
gledajući za njima.
— Nešto se čudno dogodilo! — reče Drijas.
— Dogodilo se, dabome, jer centrion je glup kao točak na volovskim
kolima.
— Biče da je tako, — složi se Drijas.
— Samo tako, — dodade Sulpicije. — Ali mislim da je tvoj gospodar
sada lakši za ona dva talanta u zlatu što mu je ostavila ona propalica
Klodije.
— I meni se tako čini, — reče Drijas idući prema daščari. — Ali
olakšali smo i mi: oni Sulini volovi pojeli su nam i popili celu srebrnu
minu.

17

Oba brata, i oni zagrejani vinom, stigavši do daščare, zatekoše vatru
kako dogoreva i žižak na stolu kako cvrči i svojim slabim plamičkom
osvetljava ugao gde je na asuri već ležao bolesni mladić pokriven
ogrtačem.

— Ono vino što smo popili kod Medula, — reče Drijas — mime
duše moglo bi da bude i sirće.

— U pravu si, brate, — složi se gladijator. — Sirće, još kakvo, samo
valjda pomešano s vodom.

Braca legoše ua asuru, pokriše se ponjavom i uskoro zahrkaše.
U daščari žižak se ugasio i vatra zatinjala kad beskućnici, Sulpicijevi
stanari, stadoše jedan po jedan, skoro nečujno, da se provlače kroz
odškrinuta vrata. Kako je koji ulazio, legao je na asuru i uskoro se sve
smiri.

18

GLAVA TREĆA

Ludak među gusarima.

U jednoj uvali pored morske obale u Kilikiji vrvelo je od gusara.

Osam trirema i preko trideset velikih čamaca sa zavoznim veslima
ljuljuškalo se u laguni. Ljudstvo je bilo rasuto svuda po dolini. Jedni su
se izležavali u hladu velikih platana, drugi su se kockali ili pijančili po
pećinama i hladnjacima napravljenim od granja, treći su se vežbali u
rukovanju oružjem, četvrti čuvali robove koji su — okovani u lance —
kunjali, ležali na travi ili tiho razgovarali čekajući da ih se nakupi veći
broj pa da budu potovareni na brodove i preneti na tržište za robove.
Mnogi, do nedavno slobodni ljudi, imali su da budu izloženi prodaji na
ostrvu Delosu pošto im namažu noge krečom. Bilo je među njima, pored
afričkih crnaca i meleza iz Azije, i Helena iz Anfipolja i Jonskog
arhipelaga i helenskih naseljenika iz Reate, Kalabrije i ribara iz zaliva
Salapi.

Na samoj morskoj obali, na visokoj steni, stajao je stražar i motrio na
pučinu. Dole, ispod njega, sedeli su na zemlji ostali stražari, kockali se i
prepirali ne obraćajući pažnju na sunce koje ih je svojski peklo.

— Lađa na vidiku! — odjednom se razvika stražar na steni. Ostali
poskakaše. Jedan od njih izvadi trubu ispod pazuha

i stade svirati uzbunu, drugi potrčaše prema naselju da uzmu
oružje, dok su se treči pentrali uz stenu i, nadnoseći dlanove nad oči,
gledali prema vidiku. Međutim, gusari su sa svih strana trčali prema
obali. Njihov vođa Vip, krupna ljudina s isturenim trbuhom, krnjim
nosem i rovašenim desnim uhom, razvika se:

— Napred, momci! Spremite čaklje i konopce. Ponesite koplja,
lukove i strele, i ne zaboravite mačeve i noževe... Brže, brže... Ne
muvajte se, prokleti da ste! Tako mi Neptuna, moga zaštitnika, počeću
da mlatim bičem po vama! Dosta vas je u tom čamcu! Ne trpajte se više,
provalićete dno ili ćete izvrnuti čamac... Šta se gomilate jedan preko
drugog! I vi ste vajni gusari... Bogovi su me kaznili kad su mi dali vlast
nad takvim medvedima! Ako ste vi gusari, onda sam ja Jupiter

19

Kapitolski! Ko zna čije grehe okajavam kad moram da vodim u pljačku
ovakve trutove... Treba da napadnete brod, da ga zaplenite i ljudstvo
pohvatate! Uhvatićete vi đavolju strinu...

Međutim, gusari, ne obazirući se na prebacivanje svoga vođe,
pripremali su se za borbu. Odavno naviknuti na njegovo gunđanje i ne
slušajući ga, potrpaše se po desetak u trideset velikih čamaca očekujući
zapovest da se otisnu na pučinu u susret brodu.

— Krij se iza stena! — dreknu vođa gledajući na pučinu. Samo
strpljenja, momci! Pustićemo lađu da nam se što više primakne, pa kad
napadnemo, bogovi neka se smiluju onima na njoj! Prokles napada prvi,
za njim Kasandar, pa onda Mortimer, pa Skula, pa Firmus, pa Dolus...
Hoću danas da se uverim u vašu hrabrost i da vidim da li sam vas
uzalud postavio za vođe čamaca...

— Glava mi već buči od mumlanja starog medveda... — progunđa
Dolus.

— A meni je mozak proključao! — dodade Firmus cerekajući se.
Njegov štektavi glas podstače i ostale gusare na smeh.

— Tako, tako, momci... samo veselo! — reče Vip. — Uvek sam voleo
Firmusa zbog njegove vedre naravi. Ali, tako mi Neptuna, moga
zaštitnika, jednog dana razmrskaću mu glavu veslom!

Gusari nanovo grunuše u smeh, sad već na račun Firmusa.
— Oho! — uzviknu Vip izvirujući iza stene. Neko morsko
božanstvo naklonjeno nam je! Lađa ide pravo na nas... Brzo, momci,
zaveslajte! Sakrijte čamce iza stena... Brzo, brže Doluse i Firmuse, vesla u
šake, jer ako vas oni s lađe primete pre vremena, tako mi prekrasnih
očiju boginje Tetide, raspeću vas obojicu na krstove, da služite ostalima
kao loš primer što znači ne slušati reči svoga vođe.
Spretni gusari smesta otpočeše zamicati s čamcima iza golemih
stena koje su razbacane strčale iz vode.
Lađa je doista išla prema obali. Gonjena dobrim veslačima i
povoljnim vetrom pravo u jedra, kretala se u severoistočnom pravcu.
Njen zapovednik i vlasnik, mulat iz Utike, imao je nameru da otplovi do
Persijskog zaliva gde je trebalo da uzme tovar: abonosovo drvo, nard i
burad s uljem i vinom.
Na brodu se nalazilo svega petnaest mornara, šezdeset robova-
veslača i dvanaest putnika. Među putnicima bio je i Cezar, sad već
snažan i zdrav mladić, rob Drijas i njegov brat Sulpicije bivši gladijator.
Na navaljivanje Cezarovo zapovednik broda pristao je da ih, uz dobru
platu, iskrca na morsku obalu u Kilikiji.
Gusari, sakriveni s čamcima, ućutali su se. Neko vreme se čulo

20

kreštanje galebova koji su leteli iznad lagune i pljuskanje talasa o stene i
podlokanu obalu. Međutim, izgledalo je da lađa ubrzava plovidbu, kao
da se zapovedniku žuri da što pre iskrca na obalu tri čoveka.

— Vidim dimove! — viknu mornar osmatrač. — Na obali je naselje.
Naselje? — prihvati zapovednik. — To je dobro za naša tri putnika.
Moći će da se odmore i da nabave hrane pre nego što nastave put.
Lađa je plovila punim jedrima.
— Istina, ono je naselje! — dobaci jedan stari trgovac koji je putovao
u Persiju radi kupovine robova. — Naselje jeste, ali ne vidim ljude.
Obično, kad se pojavi neka lađa u blizini, urođenici se poređaju po obali,
ili joj čamcima pođu u susret da prodaju voće ili da nešto kupe... Doista,
čudno je ovo naselje!...
Jedno vreme čulo se samo pljeskanje vesala po vodi i fijukanje vetra
koji je udarao u jedra i konopce.
Cezar se primače Drijasu i Sulpiciju i tiho reče:
— Starac je u pravu! Izgleda da idemo pravo u čeljusti gusara...
— Ne može biti! — trže se Drijas.
— Potpuno je moguće! — dodade njegov brat. Odjednom, stari
trgovac se razvika:
— Okrećite lađu!... Gusari... gusari...
— Kakvi gusari? Ja ne vidim nikoga na obali, — reče zapovednik
broda.
Mornari i putnici pokolebaše se. Od obale ih je odvajalo jedva tri
stotine koraka.
Međutim, i zapovedniku se činila sumnjiva tišina u naselju.
— Natrag!... Okreći brod! — viknu.
Mornari se ustumaraše. Odmah stadoše vući za konopce i okretati
jedra, veslači prestadoše da veslaju, krmanoš navi točak pod prav ugao.
Iza stena se pojaviše čamci.
Gusari zaveslaše iz sve snage prema brodu, koji okrenut uz vetar
beše usporio brzinu.
— Svi na oružje! Borba za život! — viknu zapovednik. Mornari
napustiše jedra i dočepaše oružje. Stari trgovac priđe Cezaru i unese mu
se u lice:
— Šta je, mladiću? — reče. — Ti si prvi posumnjao da na obali nisu
čista posla? Hoćemo li se boriti?
Cezar sleže ramenima i ne reče ništa.
— Gospodaru, — obrati mu se Drijas, — zar se nećemo braniti od
gusara?
— Da donesem oružje? — dobaci Sulpicije.

21

— Ne... Ne treba! Oružje nam neće pomoći. Glupo bi bilo boriti se.
Gusara ima dvadeset puta više nego nas.

— U pravu si! — reče trgovac drhtavim glasom.
— Pašćemo u ropstvo! — dodade Sulpicije.
— Svakako, — hladno odgovori Cezar. — Ali iz ropstva se svako
može otkupiti.
— Može, istina je! — s olakšanjem reče stari trgovac.
— Otkupićemo se, — nastavi Cezar, — a zapovednika broda i
njegove mornare ostavimo neka se bore i neka izginu, jer to je njihova
dužnost.
— Nedostojno mi to izgleda, podlo, — s gnušanjem reče starac.
— Podlo? Zašlo? Meni ne izgleda, — odvrati Cezar. — Oni će biti
srećni posle smrti, jer će biti osvećeni.
— Osvećeni? — začudi se starac. — Ko će ih osvetiti?
— Ja!
— Ti?... Bogovi neka se smiluju i tebi i nama svima! Izgleda da ti se
od straha pomutila pamet pa ne znaš šta govoriš!
Ubrzo gusari odasvud opkoliše čamcima lađu pa, bacajući konopce
s kukama na kraju, stadoše se peti uz njen trup. Jedni popadaše u more
probodeni mačem i s razlupanim glavama, no drugi se uspentraše uz
konopce i poskakaše na palubu.
Borba je bila kratka ali žestoka. Zapovednik broda, boreći se hrabro
i časno, pošto ubi četiri napadača, pade isprobadan mačevima i
noževima. Njegovi mornari, iskupivši svaki svoju smrt, izgiboše boreći
se do poslednjeg daha. Cezar, stari trgovac, Drijas i Sulpicije i još osam
putnika padoše u ropstvo. Robovi-veslači kličući izjaviše da pristaju uz
gusare.
— Ćutite, majmuni! — reče im vođa Vip češući se po ispupčenom
trbuhu. — Vi ste robovi, a mi slobodni ljudi. Prema tome, nikako ne
možete biti uz nas. Zato, ostaćete robovi kao što ste i bili. Veslaćete na
našim brodovima ili ćemo vas prodati na ostrvu Delosu... Eh! —
uzdahnu gusar, — nije svakome dato da bude slobodan čovek!
Lađu, skoro neoštećenu, gusari doteraše u lagunu i privezaše je za
kolac među ostale brodove.

22

***

Istoga dana Vip saopšti zarobljenim putnicima da će biti priključeni
ostalim robovima i izvedeni na tržište.

— Ja ću položiti otkup za sebe i svoja dva roba, — reče Cezar.
— Otkup? — počeša se gusar po gojaznom vratu. — To je druga
stvar... Onda treba da te procenimo.
— Procenjuj! — odvrati prkosno mladić, podboči desnom rukom
kuk i okrete poluprofil.
Vip, mereći ga pogledom od glave do pete, odseče:
— Za sebe i svoja dva roba daćeš pedeset talanata.

23

— Šta?... — zgranu se Cezar. — Pedeset talanata:... Tući ću se s
tobom mačem, kopljem ili sekirom i razmrskaću ti glavu za tu uvredu!

— Ti da se tučeš sa mnom? — izbeči se vođa gusara i zasuka rukav
na desnoj ruci. — Pogledaj ovu ruku, ludače!... Za takvog mrljavca biće
dovoljno samo jedanput da te mlatnem! Da mi nije žao otkupa, ubio bih
te pesnicom kao mačku!

— Kao mačku... — osmehnu se Cezar. — Neće biti baš tako! Ostavi
se brbljanja, nego ako si hrabar, izlazi da se boriš sa mnom. Ako ništa
drugo, ono bar da složim nekoliko pesnica u tvoju trbušinu.

Vođa gusara ustade i unese mu se u lice:
— Zbog čega hoćeš da se tučeš sa mnom? — reče.
— Zato što si potcenio moju vrednost! Ko se usudi da Julija Cezara
tako jevtino procenjuje, mora dobiti batine!
Gusari se stadoše zgledati u čudu, podgurkivati se laktovima i
najposle prsnuše u smeh.
— Ovaj je lud! — viknu Dolus.
— Tako mi device Atene, uhvatili smo najvećeg ludaka među
smrtnima! — dodade Firmus.
— I s vama ću se tući! — prosikta mladić.
— I sa mnom... I sa mnom!... — zavikaše gusari sa svih strana.
— Sa svima! — viknu Cezar.
— I to samo zbog toga što sam te procenio na pedeset talanata? —
upita Vip smejući se.
— Samo zbog toga!
— Ovo mi se sviđa!... Platićeš za sebe i svoja dva roba toliko pa Idi
nanovo u ludnicu odakle si sigurno pobegao.
— Kaži mi svoje ime. Hoću da znam kome treba da se divim, —
reče Cezar podrugljivo.
— Ako ti je to važno, evo ti! Zovu me Vip...
— Pravo lopovsko ime! — glasno se nasmeja mladić. — I prilika je...
Nego, da prekinemo ovaj glupi razgovor... Odaberi iz ove gomile
majmuna dvojicu da ih pošaljem s pismom na ostrvo Milet po novac.
Oni će doneti otkup, ako se ne izgube negde u Jonskom arhipelagu...
Zahtevam da još danas odu.
— Danas?
— Dabome! Meni se žuri.
— Bogme, i nama. Želimo da se što pre dočepamo novca! — Gusar
se zaklati na klupi i zagleda se u Cezara. — Mogao bih da te obesim, —
reče, — ali mi se ne isplati. Izgubio bih otkup.
— Meni će se isplatiti.

24

— Šta?
— Uskoro ćeš čuti i videti... — reče mladić. — Otkup ćeš zasad
dobiti, a posle videćemo se pod drugim okolnostima. Nego, hoćeš li se
boriti sa mnom?
— Još kako! — viknu gusar. — Borićemo se odmah... Skula,
napred!...
— Kakav Skula?
Iz gomile gusara iziđe momčina žilava vrata i dugačkih ruku, pa
stade ispred Cezara kezeći svoje škrbave zube.
— Šta ćeš? — upita mladić.
— Da ti izbijem nekoliko zdravih zuba! — odvrati momak.
— On će se boriti umesto mene, — reče Vip. — Vođi gusara ne
pristoji se da se pesniča s robom.
— Vrlo dobro! — odgovori Cezar. — U tom slučaju boriće se moj
zamenik. Jer, ja sam Rimljanin, i to patricije!... Napred, Sulpicije!
Bivši gladijator smesta iziđe iz gomile i stade pred Skulu.
— Tako... Samo pošteno... — reče Cezar.
— Pošteno?... — odvrati Vip. — Ne misliš valjda da će njih deset
napasti jednog čoveka! Dosta će mu biti i sam Skula.
— Napred, Skula!... Udri ga!... — povikaše gusari, svi veseli što im
se dala prilika da gledaju borbu između svoga najboljeg borca u
pesničenju i roba koji im je izgledao star i mlitav.
Oba protivnika, nagi do pojasa, stadoše jedan prema drugom. Skula
je za čitavu glavu bio viši od Sulpicija čije je telo bilo išarano
brazgotinama od mnogih borbi u areni.
— Tvoj borac je dobro iseckan mačevima? — upita Vip. — Izgleda
da je bio legionar kod Gaja Marija ili kod Sule...
— Nisi pogodio! — nasmeši se Cezar. — Moj Sulpicije je gladijator.
— Divota! — pljesnu rukama gusar. — A moj Skula je bio secikesa,
lopov kakvog svet nije video. Ukrašće ti kasu s novcem dok trepneš... U
pesničenju je nepobediv... Hajde, momci, počnite borbu!
Dugoruki Skula smesta pusti u promet svoje goleme pesnice.
Sulpicije je vešto odbijao ili izbegavao udarce. Gladijator je svu pažnju
uperio na odbranu, trudeći se da što više zamori protivnika Međutim,
Skulina pesnica pogodi ga u uho, drugi udarac raskrvavi mu nos, treći
ga pogodi u stomak.
Gladijator je odavno bio načisto šta znači strpljenje u borbi. Primao
je udarce čekajući pogodan trenutak. I sačekao ga je. U jednom
munjevitom naletu Skulina desna ruka promaši, telo mu se zanese u
levo a noge zaklecaše. Tada se Sulpicijeva pesnica kao malj spusti na

25

njegovo teme. Gusar se bez glasa opruži potrbuške po zemlji.
Za trenutak među gledaocima zavlada tišina. Zapanjeni gusari nisu

mogli ni zamisliti da neko može pobediti Skulu. Onda nečiji prodoran
glas odjeknu:

— Ljudi, ubio je Skulu!... Smrt gladijatoru!
Kao po dogovoru, gomila gusara najpre zakola pa se sjuri na
Sulpicija. Napadnut sa svih strana i mlaćen pesnicama, nesrećni
gladijator pade pod udarcima.
— Šta sad ovo znači!? — dreknu Cezar — Je li to poštena borba?...
Ne očekujući odgovor, mladić se baci u gomilu gusara udarajući ih
pesnicama po leđima, vratovima i glavama. Drijas besomučno polete za
svojim gospodarom.
Vođa Vip ustade s klupe i mlatarajući rukama razvika se:
— Lopovi, propalice, izrodi! Zar tako, grešne vam duše? Vas
dvadeset na tri čoveka! Neka bi Jupiter, Apolon i Neptun podavili
gušoboljom vas i vašu decu... Doluse, Firmuse, Kasandre, Proklesu,
Mortimeru, tako mi starca Nereja, razlupaću kamenom te vaše tvrde
glave!
Vipova namera da smiri protivnike svrši se bolno. Nečija pesnica
pogodi ga posred usta. Uskrvavljen i zapenušen od besa, gusar stade
deliti pesnice svima odreda. Boreći se junački i derući se na sav glas, Vip
nalete na Cezara. Kivan zbog nepoštene borbe, mladić pogodi pesnicom
Vipovo desno oko. Gusar dreknu i pade na leđa.
Iskrvavljeni i skoro namrtvo premlaćeni, bez svesti i s pocepanim
tunikama, ležali su na zemlji Cezar, Sulpicije, Drijas i sedam gusara.
Stari trgovac robovima dobio je samo nekoliko bubotaka; da li što se
docnije umešao u borbu, ili što se služio batinom.
Međutim, Skula je sedeo na zemlji vičući iz sveg glasa: — Proklesu,
Vipe, Merokle, Doluse — gde ste? Gde sam ja?... Ne vidim ništa!...
Pogledajte da li su mi oči još u glavi! Uz grohotan smeh gusara, škrbava
momčina ustade pa, češući se po glavi i rebrima, stade u čudu gledati
razbacana tela robova i svojih drugova. Vid mu se povratio.

26

GLAVA ČETVRTA

Tako mi Jupitera, sve ću
vas razapeti na krstove!

Trideset i osam dana Cezar je ostao među gusarima. Za to vreme

Sulpicije i Drijas, u pratnji Skule i Dolusa, išli su po obližnjim gradovima
i skupljali novac od bogatih trgovaca koji su dobro poznavali porodicu
Julija Cezara. U ime starog trgovca robovima, koji je procenjen na deset
talanata, četiri momka odoše u grad Marsinu po novac i tamo se
zadržaše skoro dve nedelje

Cezar se prema gusarima ponašao kao da je njihov gospodar, a oni
njegove sluge. Naređivao im je da ćute kad hoće da spava, izazivao ih je
na borbu pesnicama, kopljem i mačem ili ih gonio da se rvu s njim.
Jednog dana čitao im je svoje pesme pune nostalgije, bola i uzdisaja.
Gusari su se smejali do suza.

— Vi ste gori nego divlje životinje! — besno im odvrati Cezar. —
Znajte, da ću vas sve raspeti na krstove!

Gusare je sve to zanimalo, jer su bili uvereni da je mladić lud.
Podrugivanje, šegačenje i smeh na njegov račun produžavali su se iz
dana u dan.

Jednom prilikom Vip mu se dobronamerno obrati:
— Treba da prineseš prase na žrtvu Apolonu, da se oslobodiš
grehova, jer je očevidna stvar da si lud. Boriš se i pesničiš s jačima od
sebe i dobijaš batine. Čitaš pesme ljudima koji ne znaju nijedno slovo.
Oni ti se rugaju i dovode te do besa. Tako ti se bolest pogoršava.
— Zar je to za tebe važno? — ispreči se Cezar.
— Važno, važno bogme još kako! — odvrati gusar — Ako ona četiri
momka ne donesu otkup, za tebe neću dobiti ni pare! Ko će da kupi
ludaka?
— Ja se odavno spremam da s tobom prečistim račune, — škrgutnu
zubima mladić i nasrnu na Vipa. Ali gusar izmahnu pesnicom i pogodi
ga u bradu. Onda ga podiže sa zemlje i baci u jednu baru.
Mladić se osvesti. Kaljav i razdrljen, sa otečenim obrazom i

27

zakrvavljenim očima, sedeći u bari, Cezar stade pretiti gusarima.
Gomila neobuzdanih razbojnika krivila se od smeha. Njihova

dobacivanja još više razbesneše mladića. On skoči iz bare i, preteći
obema pesnicama, povika:

— Tako mi Jupitera, sve ću vas razapeti na krstove! Zapamtićete svi
ko je Gaj Julije Cezar!

Sad tek nastade smeh. Ruganje, kreveljenje, vika, lajanje, maukanje i
zviždanje razlegalo se sa svih strana.

Cezar se uhvati za glavu, jurnu kroz gomilu i zamače u jednu
pećinu.

— Bogovi su nam poslali ovoga ludaka! — reče Prokles. — Slatko
smo se nasmejali.

— Preti da nas razapne na krstove! — dodade Merokle.
— Patricije, rimski pustahija! — dobaci Kasandar. — Kad bi samo
mogao, taj bi nas doista razapeo!
— Razmaženo rimsko štene! — otpljunu u stranu Vip. Trideset
osmoga dana vratiše se Drijas, Sulpicije, Skula i Dulus. Oni doneše
otkup za Cezara, za sebe i za starog trgovca robovima.
Cezar se odmah ukrca u veliki čamac i bez oproštaja otisnu se na
pučinu.
— Gospodaru, kuda ćemo? — upita Drijas.
— Najpre na ostrvo Milet, a odatle dalje... — Bacajući krvničke
poglede prema obali gde su stajali gusari, dobacujući mu podrugljive
reči, Cezar dodade: — Najpre se treba osvetiti za sramotu koju smo
doživeli među razbojnicima!

***

Kod zapovednika po maloazijskim ostrvima, kojima su gusari
dozlogrdili, Cezar sakupi vojsku i jedne mračne noći iskrca se u Kilikiji.
Poznajući dobro gusarsko naselje, prepadom iznenadi ove morske
razbojnike, mnoge pohvata žive i oslobodi sto i dvadeset robova.

Osim Skule i Dolusa, sve zarobljene gusare odvede u Firigiju i bez
saglasnosti rimskog pretora razapne ih na krstove.

Zaprepašćeni gusari sa užasom su osetili koliko su bile istinite
pretnje mladića koga su smatrali za ludaka.

28

***

Pošto je Sulina moć u Rimu iz dana u dan sve više slabila. Cezar
odluči da se vrati u Italiju. Raspitujući se preko Svojih prijatelja i šaljući
uhode, doznade da bi bilo pogodno otići u Rim. Od gusara zaplenjeni
novac (a to nije bila mala svota) odmah stade trošiti na gozbe i
potkupljivanja. Osim toga, svaki položaj koji je dobijao zahtevao je
velike izdatke. Najpre je bio izabran za vojnog tribuna, a zatim za edila.
Tom prilikom priredi veličanstvenu gozbu, dotad neviđenu u Rimu. Tri
hiljade stolova bilo je postavljeno i tu se čašćavao prost narod. Da bi što
više pridobio plebs, Cezar je kupio tri stotine i dvadeset pari gladijatora i
pustio ih na arenu. Oduševljenje prostoga sveta bilo je bezgranično.
Tako je volja naroda bila pridobijena.

Neustrašivi mladić usudi se da izvrši jedno delo od kojeg bi svaki
drugi zazirao. Prilikom pogreba Julije, Marijeve žene, Cezar joj održa
veličanstven govor. Istoga dana, uveče, pozva Drijasa, Sulpicija, Skulu i
Dolusa pa uprevši u njih svoje crne oči, reče:

— Vi ste moja telesna straža!
— Tako je! — odvratiše ćetiri momka.
— Noćas ima da se izvrši jedan podvig... A sutra nas čeka velika
slava — ili smrt!
— Hm... — učini Skula, — znači, treba da poginemo?...
— Verovatno! — nemarno odvrati Cezar. — Ko ide za mnom, ima
svega dva puta: slavu ili smrt!
— Pa... neka bude... — reče Skula.
— Neka bude! — dodadoše ostala trojica.
— U dobri čas! — osmehnu se Cezar i baci prema njima kesu s
novcem.
Sutradan na Kapitolu osvanuše divno izrađene biste Gaja Marija i
boginje Viktorije, a čuvari hrama i svetog mesta bili su svi do jednog
poubijani. Osim toga, iz hrama je nestao srebrni tronožac za mirise i
kađenje.
U Rimu zavlada zaprepašćenje. Sula se samo prividno povukao iz
javnog života. Pristalice aristokratske stranke, kojih nije bio mali broj,
produžili su diktatorovu strahovladu kao da je Sula bio među njima. Na
glas da je neko na Kapitolu postavio Mariieve biste, razbesneli senatori
dočepaše mačeve i štitove i, stavivši se na čelo legionara, jurnuše prema
Kapitolskom bregu.

29

— Znamo svi čije je to delo! — vikali su senatori. — Samo jedan
čovek postoji u Rimu čija drskost ide do te mere! Smrt Cezaru!

Suline pristalice, ne prezajući od krvoprolića, izbezumljeni od besa,
žurili su prema Kapitolu. Vitlajući mačevima, izdaleka su vikali:

— Smrt izdajnicima rimskoga naroda... Legionari, vadite mačeve!
Ali legionari su oklevali; videći mase prostoga sveta koje su
nadirale iz sporednih ulica, oni izgubiše hrabrost. Na čelu povorki
zanatlija, sirotinje s periferije Rima i proletera, išli su Marijevi veterani s
golim mačevima u rukama. Ozarenih lica i pevajući, stari ratnici koji su
se nekad uz Marija borili u Africi i klali s Krimbrima i Tevtonima, klicali
su:
— Neka je večna slava Gaju Mariju, spasiocu Rima! Iz druge grupe
čuli su se povici:
— Smrt Sulinim dželatima!...
I išla je povorka za povorkom. Izbijale su iz sporednih ulica i kao
reka slivale se u jedan tok i hrlile prema Kapitolu. Senatore, zabezeknute
od čuda, spopade strah, a legionari izgubiše samopouzdanje: jedni
udariše natrag, drugi šmugnuše u gomilu sveta i nestade ih, treći se
izmešaše s veteranima, pa grleći se i ljubeći s njima, plačući od
uzbuđenja, proslavljali su Marija.
Uostalom, da je ko i hteo da napadne na Cezara i njegove pristalice,
nije mogao ni pomisliti da priđe do njih. Masa sveta zbijena u gomilu
onemogućila je svaki pokušaj da se prodre do mesta gde su bili poređani
kipovi. Od svega najčudnije je bilo prisustvo otmenijih Rimljana,
Marijevih pristalica, koji su bili skriveni i zaboravljeni. Njihovo mnoštvo
zaprepastilo je senatore. Jer posle tolikih gonjenja, smatralo se da ih
skoro više i nema u Rimu. Videći Marijeve kipove koji su blistali na
jutarnjem suncu, oni su se grlili, ljubili i plakali od uzbuđenja.
Odjednom iz mase naroda odjeknu jedan prodoran glas:
— Slava Juliju Cezaru! Živeo jedini pravi rođak Gaja Marija! Masa
ljudi se zatalasa, onda se iz hiljade grla zaori:
— Živeo Cezar!
Senatori, okruženi legionarima, nemoćni i zastrašeni, zgledali su se i
došaptavali.
— Šta je, Marko Tulije? — reče Skribonije Ciceronu. — Kako se
osećaš? Kako ti sad izgleda tvoj otmeni mladić koji se češe jednim
prstom?
— Neće on oboriti ustav! — ubedljivo odvrati Ciceron.
— Pogledajte te gomile prostaka! — umeša se Katon. Sula je imao
pravo kad je rekao da se u tom čoveku steklo stotinu Marija...

30

Mada je izgledalo da će toga dana izbiti pokolj, parada se svršila bez
mrtvih glava — osim što su prethodne noći pobijeni čuvari svetog mesta
na Kapitolu.

***

Publije Klodije bio je patricij, nekad bogat i izvrstan besednik silan
demagog i ozloglašeni razvratnik; ni pred kim nije odstupao niti se
odricao onoga što bi godilo njegovim izopačenim strastima. Pošteni
senatori s gnušanjem su pratili njegove postupke i čekali priliku da ga
uhvate na delu i da ga na zakonskoj osnovi izbace iz svog kruga. Prilika
im se uskoro ukazala. Klodije je bio zaljubljen u Cezarovu ženu
Pompeju. Onima koji su znali za ovu ljubav, činilo se da i Pompeja nije
bila ravnodušna prema Klodiiu.

Svake godine, prvog maja, žene u Rimu proslavljale su svoj praznik
posvećen Dobroj boginji. Svečanost i verski obredi vršeni su u kući
konzula ili nekog drugog bogatog i uticajnog čoveka. Ovaj kult je
svakako nastao u Frigiji, odatle je prešao u Heladu (u Ginakiju) a zatim i
u Rim. Prilikom muškarcima je bilo zabranjeno prisustvo, tako da je i
domaćin sa svom muškom čeljadi toga dana morao napustiti kuću.
Prekoračenje ovog običaja smatralo se kao oskrnavljenje svetinje i
kažnjavalo se progonstvom.

Međutim, za čoveka Klodijevog tipa nisu postojale prepreke.
Obučen u žensko odelo, kao sviračica na kitari, on se uvuče u Cezarovu
kuću gde je te godine proslavljana svečanost Dobre boginje. Krijući se po
hodnicima i mračnijim uglovima kuće, Klodije naleti na jednu robinju.
Devojka, poznavši ga, udari u vrisku Ostale žene dotrče, valjano izmlate
demagoga i izbace ga napolje.

I mada su obećale Aureliji, Cezarovoj materi, da neće niko me reći
ni reč o ovome — žene iste večeri ispričaše svojim muževima kako se
Klodije bio prerušio. I tako skandal izbi na javnost.

Klodije bude optužen kao oskrnavitelj svetinje i izveden pred sud.
Tom prilikom otkrije se njegova veza sa Pompejom, Cezarovom ženom.
Pošto se izređaše svedoci koji su svi do poslednjeg teretili Klodija, dođe
red na Cezara da i on kaže svoju reč Ali njegova izjava zaprepasti sudiju:

— Ovde sam se naslušao krasnih priča, — reče Cezar, — ali
izjavljujem, da od svega toga meni nije poznato ništa. Zbog toga

31

smatram da je ovo suđenje besmisleno i predlažem da se obustavi.
— A tvoja žena? — upita sudija.
— Moja žena? Na nju ne sme da padne ni najmanja ljaga! Tribun

koji je podneo optužbu i vršio ulogu sudije, nađe
se u neprilici. Najposle reće:
— Ali ti si se sa svojom ženom Pompejom odmah i razveo! Zbog

čega?
— Da ne bih došao u nezgodnu priliku da je branim od onoga što

nije skrivila.
Suđenje je bilo javno. Sudnica je bila prepuna sveta. Prostiji ljudi,

videći da Cezar želi da spase Klodija, udariše najpre u pljeskanje, pa
onda u viku i najposle stadoše zahtevati da se okrivljeni pusti ispod
suđenja. Zbog toga većina sudija, dajući pri glasanju zbunjene i nejasne
izjave, izbeže da se izloži gnevu naroda i — Klodije bude oslobođen.

***

Neočekivano Sula napusti položaj diktatora i povuče se na svoje
imanje kod Puteola, pa stane živeti kao običan građanin. Tu je umro
godinu dana docnije. Aristokratska stranka, potpomognuta bogatašima,
i dalje ostade na vlasti. Pošto su neprilike sa svih strana pritisle rimsku
državu, morala je ostati i dalje vojna diktatura koja je moć tribuna skoro
potpuno onemogućila a ljudsko dostojanstvo svela na nulu.

Sulini legionari, boreći se na sve strane, odnosili su pobedu za
pobedom. Pompeju Velikom pođe za rukom da u Španiji uguši pobunu
legija i uništi Kvinta Sertorija. Licinije Lukul, ratujući u Aziji s
Mitridatom, najposle okonča ovu vojnu pobedivši u Velikoj Armeniji
dvadeset puta jačeg neprijatelja i stiže do Araksa. Rimski ratnici,
pretovareni plenom, udariše natrag a Lukul »velikodušno« ustupi
položaj Gneju Pompeju i povuče se na svoje preveliko imanje gde je,
daleko od javnih poslova, živeo u raskoši.

Onda neočekivano izbi Spartakov ustanak. Nekoliko desetina
gladijatora, većinom Tračana i Samnićana, pobegoše iz Kapue i dočepaše
se planine Vezuva. U početku nikome nije padalo na pamet da u ovom
slučaju vidi bilo kakvu opasnost po Rim. Ali glas ukoliko se više širi
utoliko i raste, dok ne dobije neverovatne razmere. Najpre se Čulo da su
gladijatori uništili jednu kohortu rimskih legionara iz Kapue, pa dve i tri

32

i najposle ceo legion.
Robovi, najpre seoski pa gradski, osetivši mogućnost da se dočepaju

slobode, bežali su od svojih gospodara. Gladijatori iz Kapue, Rima i
Ravene razbiše zatvore i, udružujući se s robovima, sa svih strana
pohrliše u Spartakovu vojsku. Beskućnici svili nacija, koji su se zatekli u
Rimu i u drugim gradovima po Ita liji, kao po dogovoru krenuše da se
pridruže ustanicima. Tako, dok su senatori nagađali šta se zbiva i
omalovažavali ceo pokret, Spartakova vojska se nepojmljivom brzinom
uvećavala i za kratko vreme narasla na preko pedeset hiljada ratnika.

Gladijatori, čiji je zanat bio klanje, stadoše odnositi pobedu za
pobedom. Pretori, tribuni i konzuli padali su jedan za drugim, njihove
su vojske uništavane, a Spartakova vojska je sve više rasla. Onda se
stadoše ređati pobede gladijatora: kod Kazilinuma. Akvilinuma,
Kameruna, kod Mutine itd.

Rimske vojskovođe, ponosni patriciji, smatrali su ovaj ustanak za
svoju najveću sramotu. Robovi i gladijatori, koji su u to vreme smatrani
kao životinje, odnosili su pobede nad dotad nepobedivim rimskim
legijama. Ponos senatora najposle dobi komičan karakter. Izvesno vreme
niko ne htede da se primi za vojskovođu u ovom ratu. Jer, kakva slava se
tu mogla očekivati? Pobediti robove?

Za ponosne patricije bilo je ispod dostojanstva da se proslavljaju na
tom polju, osobito zbog toga što se mogao pretrpeti sramni poraz, a
pobeda bi donela više poruge nego slave. Ali kad se doznade da je
Spartak krenuo na Rim, senatori se uplašiše, jer gladijator je vodio
vojsku od sedamdeset hiljada ratnika, snažnih i obučenih ratovanju na
rimski način.

Posle mnogo prepirki i natezanja u Senatu, bi odlučeno da se
celokupna vojna prenese na Marka Krasa. Opravdano se mislilo da je
vođa dobro izabran, jer se u to vreme — pored Pompeja Velikog i
Lukula — Kras smatrao za izvrsnog vojskovođu. I doista, posle mnogo
napora i nekoliko bitaka, rimski legionari odneše konačnu pobedu kod
Bradanusa. Spartak pogibe junačkom smrću a njegova vojska skoro cela
bi uništena. Kras naredi da se šest hiljada zarobljenih gladijatora i
robova razapne na krstove duž Apijevog druma, od Kapue do Rima.

Preko tri godine trajao je ovaj rat. Gladijatori i robovi dokazali su
celom svetu šta znači borba za slobodu. Njihovo herojsko držanje u toku
godina nagnalo je rimske aristokrate da uvide da u svakom čoveku, ma
koliko bio prezren, tinja iskra ponosa koja se u svako doba može
rasplamsati u svetu vatru.

33

***

Cezaru pođe za rukom da, uz pomoć naroda i podmićivanja
Benatora, dobije upravu nad Španijom. Ali prezadužen, ne mogade se
osloboditi nametljivih poverilaca koji su ga pritisli sa svih strana. U
nevolji Cezar se obrati Marku Krasu, a ovaj uzme na sebe najdrskije i
najupornije poverioce i oslobodi Cezara dužničkih obaveza.

Krenuvši na čelu dvadeset kohorti, sastavljenih od najsposobnijih
legionara, Cezar pređe preko Alpa istim putem kuda je prošao pre njega
Hanibal, samo u obrnutom pravcu, dohvati se Pirineja i spusti se u
Španiju. Skupivši još deset kohorti, regrutujući ratnike među
domorocima, spoji ih sa rimskim legionarima. S tom vojskom udari na
Luzitance i stane ih pobeđivati. Za kratko vreme potisne ih do atlantske
obale, i sva ostala plemena usput pokori i podvrgne rimskoj vlasti.

Njegova sposobnost kao vojskovođe potpuno se ispoljila u ovom
ratu.

34

GLAVA PETA

Videant consules, ne quid res
publica detriment capiat!3

Nijedan grad u starom veku po skandalima, razvratu i rasipništvu

nije se mogao meriti s Rimom. Pored starosedelaca-bogataša tu su se
sjatili skorojevići, mnogostruki milioneri, koji ni sami nisu mogli da
uhvate računa šta sve imaju. Nigde, valjda, nisu zelenaši bili suroviji i
nezajažljiviji, niti bogataši pohlepniji na dobit. Grabili su sve što im
padne šaka i živeli raskošno, rasipajući novac do bezumlja. To je bila
vladajuća klasa. Iz nje su se regrutovali senatori, konzuli i imperatori
koji su sebe smatrali za najvažnije činioce u državi.

Međutim u Rimu je postojao i drugi važan činilac — srednji stalež.
On je bio brojniji, sastavljen većinom od trgovaca i zanatlija koji su svoje
najistaknutije ljude birali za tribune. Građani ovoga staleža bili su uvek
spremni da, s mačem i štitom u rukama, iziđu pred neprijatelja i da
poginu za domovinu.

Ali, kao što obično biva, veliki gradovi u kojima buja život —
privlače svakoga; tako su i u Rimu nagrnuli, sa svih strana, došljaci
sumnjive prošlosti, spremni na svakojake pa i nezakonite postupke. Njih
je mogao najmiti ko hoće i lako ih navesti da čine svakojaka nedela. Oni
su se mešali sa osiromašenim veteranima Gaja Marija i Lucija Kornelija
Sule. Ovi veterani, napustivši za svagda očinsku zemlju, skitali su po
ulicama i zabačenim delovima Rima i predstavljali stalnu opasnost za
mirno građanstvo. Pošto su propili i prokockali sve što su ratujući
napljačkali, nisu ni pomišljali da se late bilo kakva posla. Izmešani sa
skitnicama, profesionalnim ubicama, lopovima, odbeglim robovima i
gladijatorima — izjednačiše se s njima.

U to vreme u Rimu se iz dana u dan uvećavao broj raspu snih i
neobuzdanih mladih patricija, koji su sebe smatrali aristokratima iako

3 Konzuli neka se staraju da država ne pretrpi nikakvu štetu, rečenica kojom je
Senat zavodio vanredno (ratno) stanje, pripisuje se Ciceronu.

35

im viteško poreklo nije bilo unatrag ni do trećeg kolena Ovi neradnici,
propivši i upropastivši sve što su imali, padoše u kandže zelenaša. Do
guše zaglibljeni u dugove, tražili su bilo kakav način koji bi im
omogućio da se nanovo dočepaju bogatstva. Ta gomila mladih ljudi
izgubila je pojam o moralu i počela da smatra za vrlinu rasipništvo i
razvrat.

I tek što je vojna protiv Spartaka okončana, u Rimu je na pomolu
bilo drugo zlo. Lucije Sergije Katilina, patricij i senator pripremao je
zaveru protiv države. Iživeli aristokrata, ogrezao u nemoralu,
nameravao je da obori ustav, da poubija sve senatore, da spali Rim i da
se u tom haosu dočepa vlasti.

Čoveku njegova tipa nije bilo teško da pridobije velik broj pristalica
među skitnicama, veteranima, odbeglim robovima, sumnjivim strancima
i propalim patricijima. Obećavši da će poništiti sve dugove i stavljajući u
izgled silnu pljačku i nasilja svake vrste, pridobio je ne samo podzemlje
Rima nego i razorne i buntovne elemente po nekim delovima Italije,
osobito u Etruriji — pokrajini punoj surovih ratnika koji su odavno
čeznuli da se obračunaju s Rimljanima.

Katilina je stekao pristalice i medu mladim i u dugove ogrezlim
patricijima. Ali je među njima bilo i ozbiljnijih ljudi koji su zauzimali
visoke položaje u državi. Najistaknutiji su bili: pretor u Španiji Gnej
Pizon, bivši konzul Publije Gentul, osiromašeni patricije i varalica na
kocki Kvint Kurije, zatim Ceparije, Statil, Ceteg, Gabinije, Lucije, Kasije
Longin, centurion Manilije i drugi. Katilina je samo njima poveravao
svoje planove, u njih se uzdao i verovao im. Brižljivo skrivajući imena
jedan drugog, oni su održavali veze s podzemljem. Tako su uspevali da
vođa zavere ostane nepoznat.

Ovi patriciji smatrali su da je rimska država sazrela za propast, pa
su žurili da joj što pre zadaju smrtni udarac. U etrurskim klancima
stajala je već spremna vojska zaverenika, u Rim se tajno donosilo oružje i
doturalo pristalicama pobune. Katilina je uhvatio vezu sa Galima i s
njima napravio ugovor da u datom trenutku upadnu u Italiju.

Ali, uprkos građanskim ratovima, robovskim ustancima, političkim
trzavicama i korupciji, pokazalo se da je Rim u to vreme bio čvrst kao
stena.

U građanstvu se naslućivalo da postoji neka organizacija koja
sprema državni udar. O tome se govorilo i olako se shvatilo, jer su
rimski građani često bili posmatrači takvih i sličnih doga đaja ili su i
sami učestvovali u njima. Pronosile su se vesti da pristalice Gaja Marija,
uz pomoč podzemlja, nameravaju da zbace oligarhiju i da uspostave

36

svoju vlast. Ova zabluda potekla je zbog toga što se odnekud Cezarovo
ime pominjalo u vezi s organizacijom; svima je još uvek bio u sećanju
slučaj s Marijevim bistama na Kapitolu, a i sami zaverenici namerno su
proturali ime Cezarovo da bi zaturili trag. Nikome nije padalo na pamet
da se sprema pokolj građana i opšta pljačka.

U to vreme jedan od konzula bio je Marko Tulije Ciceron. Iako
istaknut govornik, on nije uživao naročit ugled u Senatu jer je bio iz
srednjeg staleža i kao homo novus4 nije mogao stati u isti red s patricijima.
Zbog toga Ciceron nikad nije mogao uživati ugled Pompeja Velikog,
Marka Krasa, Julija Cezara i drugih. I pored govorničke sposobnosti i
sjajnih uspeha u vođenju parnica, on je bio i ostao osrednje cenjena
ličnost.

Jedne noći iskupili su se u Katilininoj kući najistaknutiji zaverenici.
Bilo ih je ukupno četrnaest u triklinijumu. Neki su s nestrpljenjem
očekivali svoga vođu i nervozno šetkali, drugi su se kockali, treći se
izležavali i pijuckali vino. Lucije Kasije Longin, gojazan patricij s velikim
trbuhom i nogama debelim kao dva stuba, utonuo je u dušek i hrkao na
sav glas. Pored njega, na stočiću, stajao je poveliki vrč, prazan. Debeli
patricij ispio je vino do poslednje kapi i zaspao.

— Da mi je znati gde li je Katilina? — reče Ceteg. — Čovek nikad
nije siguran da će s njim razgovarati u zakazano vreme. Ko zna po koji
put doživljavam istu stvar: uvek ga čekam!

Gabinije, krupna ljudina velike glave, snažna vrata, crnih drskih
očiju ispod kosmatih obrva, skoro sastavljenih u povijama, izvalivši se
na ležaj pored Kasija, dobaci:

— Svakom čoveku određeno je mesto koje mu po važnosti pripada.
Manje važni moraju više da čekaju. Takav je red i ko to ne uvida — glup
je!

Centuriona Manlija spopalo je veliko nestrpljenje. Njega je nedaleko
od grada čekala grupa od dve stotine konjanika, uglavnom veterana. S
njima je trebalo iste noći da krene u Etruriju, pošto prethodno dobije
uputstvo za početak ustanka.

— Tako mi Jupitera Kapitolskog — ljutio se centurion — mojim
ljudima dosadiće se da čekaju! Razići će se i imaće pravo, jer svakoga
časa mogu naići trisviri ili legionari... Prokleti Ciceron! Otkako je postao

4 Novajlija, skorojević, došljak, pomalo prezriv izraz kojim je rimsko plemstvo
označavalo svakoga koji nije pripadao njihovom krugu a pokušavao je
napredovanjem u činovničkoj službi da prodre u njega.

37

konzul, stalno osećam njegove uhode za petama!
I doista, Ciceron je neprekidno motrio na sve sastanke i sumnjive

skupove. Nemajući mnogo pouzdanja u senatske legionare, pustio je oko
sto dvadeset robova, svojih i tribuna Marka Katona, da uhode i
dostavljaju sve što čuju i vide sumnjivo. I bilo ih je svuda: na Forumu, s
obe strane reke Tibra, među trgovcima i zanatlijama, na Suburi među
skitnicama, propalim veteranima i gladijatorima. Od robova-uhoda za
šest nedelja nestalo je preko trideset. Njihovi leševi nalaženi su
isprobodani noževima. Zaverenici su ih bacali u Tibar. Ali konzul je bio
uporan, jer je osećao da ima posla sa vrlo prepredenim i opasnim
neprijateljima. Iz dana u dan dobijao je podatke, naizgled oskudne ali
dovoljne da se utvrdi da postoji zavera. Međutim, nedostajalo mu je
pravih dokaza na osnovu kojih bi mogao protivniku da zada smrtni
udarac. Ciceron čak nije znao ni ko su vođe zavere, niti koji su patriciji
umešani u nju. A samo na osnovu podozrenja nije mogao ništa
preduzeti.

Iste noći kad su se u Katilininoj kući iskupili najistaknutiji
zaverenici, kod Cicerona su bili tribuni Katon i Katul.

— Moj udarac mora biti siguran, — reče konzul, — jer ako
promašim, svršeno je s državom! Ubice i pljačkaši dočepaće se vlasti...
Osećam da je podzemna organizacija prodrla u sve slojeve društva i
uhvatila duboke korene. A što je najstrašnije, niko u gradu i ne sluti šta
se sprema!

Hodajući nervozno po odaji, konzul dodade:
— Jedan rob, uhoda, reče mi danas da su i Sulini veterani među
zaverenicima.
— Kao da se nalazimo u potpunom mraku! — dobaci Katon. —
Tražimo, pipamo, naslućujemo, osećamo, ali dok ne uhvatimo vođe i ne
obezglavimo organizaciju — ništa nećemo postići!
— Treba udariti one koji su nam na domaku!
— Ne vredi, — odvrati konzul. — Dosad sam desetinu pro staka
stavio na muke. Umrli su a nijedan od njih nije odao vodu. Uveren sam
da ga nisu ni znali... Naš udarac ne sme doći pre vremena, jer ko može
tvrditi da i senatski legionari neće prići buntovnicima!
Noć je bila mračna. Vetar je zviždao oko kuće i nosio lišće koje se
gomilama kovitlalo po ulici. Odnekud se čulo zavijanje psa i dozivanje
stražara koji su čuvali konzula. Međutim, glasovi se pojačaše i odjeknu
lupanje na kapiji.
— Neko dolazi! — reče Ciceron i iziđe. Tribuni ostadoše sami u
odaji.

38

— Ama, meni se čini, — smešeći se reče Katul, — da su u našeg
konzula mnogo veće oči nego što izgledaju.

— Biće da je tako, — nasmeja se i Katon. — Ciceron je preterano
oprezan, da ne kažem plašljiv. Uostalom, ko zna na šta će sve ovo izići?

— Preteruje! — dobaci Katul. — Senatori već počinju da prave šale
na njegov račun. Znaš, i meni ovo izgleda pomalo komično. Sve mi se
čini da će da ispadne na onu Panturiunt montes, nascetur ridiculus mus!5

— Ja nisam toga mišljenja, — ozbiljno odvrati Katon. — Naši
senatori prave šale na Ciceronov račun, jer su glupi i zaboravljaju
Videant consules, ne quid res publica detrimenti capiat.6

Ciceron uđe u odaju. Pored njega je bila jedna mlada žena
izvanredne lepote.

Tribuni se značajno pogledaše.
— Da li poznajete ovu matronu? — upita konzul.
— Kako da ne! — reče Katul — Četiri puta se udavala a sad
nevenčano živi sa Kvintom Kurijem... Ko ne poznaje u Rimu prekrasnu
Fulviju?
— Istina je... Fulviju mnogi poznaju i čeznu za njenom lepotom, —
odvrati konzul. — Doista je divna!
— I skupa! — dobaci Katul, nakašlja se pa dodade: — To najbolje
zna Kurijeva kesa koja je u poslednje vreme prilično splasnula!
Fulvija se glasno nasmeja:
— Tako mi prekrasnih očiju Dijaninih, — reče, — uvek sam govorila
da je Marko Katon najduhovitiji čovek u Rimu, iako mnogi smatraju da
je preterano ponosan, da ne kažem nadmen! Cenila sam te uvek, ali
samo izdaleka. Sad mi se prvi put dala prilika da vidim tvoje lepo lice i
da zavirim u tvoje surove oči...
— Uzalud se trudiš Fulvija, — dobaci Katul. — Od ovog tvrdice
nećeš izvući ništa. Taj više voli sjaj zlatnih mina nego ženskih očiju.
Međutim, tri čoveka primetiše da je žena uznemirena. Najposle,
obzirući se oko sebe ona prošapta:
— Da li smo sami ovde?
— Sami, — odvrati Katul, — kao tri satira i jedna nimfa.

5 Tresu se brda, rodiće se smešni miš — citat iz Horacijevog dela Ars poetica.
Upotrebljava se kad hoće da se istakne da je stvoreno mnogo buke ili uloženo
premnogo truda za vrlo malu, bezvrednu stvar, tj. ni oko čega.

6 Konzuli neka se staraju da država ne pretrpi nikakvu štetu, rečenica kojom je
Senat zavodio vanredno (ratno) stanje, pripisuje se Ciceronu.

39

— Fulvija, možeš slobodno reći zašto si došla. Osim nas trojice, niko
te neće čuti, — blago dodade konzul.

— Najpre da čujem vašu reč da me nećete odati! — prkosno odvrati
žena. — Vaša časna reč potrebna mi je dok se ne svrši parada...

— Parada?... Kakva parada? — upita konzul.
Oba tribuna gledala su netremice u ženu. Ona, uzdržavajući
uzbuđenje, produži:
— Želim da vam učinim veliku uslugu... Ja sam iz patricijske
porodice...
— To nam je poznato! — prekide je Katul.
— Time je sve rečeno, — nastavi žena. — Volim domovinu...
— I novac... — opet reče Katul.
— I novac, ako baš hoćeš, nasrtljivi tribune!
— Govori! — ozbiljno reče Ciceron. — Nas trojica dajemo reč da te
nećemo odati nikome dok se ne svrši ta »parada« koju si pomenula... U
svakom slučaju dobićeš i u novcu, prema vrednosti izveštaja...
— Sprema se prevrat, — podiže glas Fulvija i prevali očima po
svima. Oni i ne trepnuše.
— Ko ti je to rekao? — nemamo upita Ciceron. Žena, malo
razočarana, nastavi:
— Izgleda da to za vas nije važno... Rekao mi je Kvint Kurije, moj
prijatelj... U poslednje vreme postao je ljubomoran. Motri na mene kuda
odlazim i s kim razgovaram... Znate, rešila sam da ga napustim...
— E… — oteže Katul. — A zbog čega?
— Ne volim ga! Nikad ga nisam volela... Dosadio mi je!
— A sad šta hoćeš? — upita Katul.
— I šta mi tu možemo da doprinesemo? — nasmeja se Katon.
— Zašto se smeješ? — planu žena.
— A Šta bi ti htela? Valjda da plačem što je Kurijeva kesa pokazala
dno? Ali ti se ne obaziri na moju žalost, nego reci ako imaš šta pa nas
napusti... Imamo mi važna posla.
Fulvija ga odmeri prezrivim pogledom i otpoče:
— Moj prijatelj Kvint Kurije danas me je, u nastupu strasti, pretrpao
obećanjima i pretnjama. Rekao mi je da samo još malo pričekam dok se
nešto krupno ne dogodi, a što će biti skoro... Daće mi sve što dobije i ja
ću biti najbogatija žena u Rimu. Nasmejala sam se i počela da mu se
rugam. On je onda stao da mi preti. Pretio je da će me ubiti ako ga
napustim.
— To su prazne reči! — dobaci Katul. — Svi napušteni ljubavnici
prcte ženama uvek na isti način i istim rečima...

40

— Kazao je, — nastavi Fulvija, — da me neće ubiti on nego neko
drugi kad otpočne »parada«... I, pravo da vam kažem, bojim se...

— Fulvija, — reče konzul — o ovome nikom ni reči. Inače, ode ti
glava!

— Ko će me ubiti? — usplahireno upita žena.
— Kvint Kurije, tvoj prijatelj... Ubiće te sigurno ako dozna da si nam
ovo rekla. Da li te je neko video kad si ušla u moju kuću?
— Nije, osim tvojih policajaca.
— Vrlo dobro... Sad možeš ići, i ćuti. Glava ti je u pitanju. Fulvija
napusti Ciceronovu kuću.
Međutim, Katalinini ljudi u triklinijumu nisu znali da se njihov
vođa nalazi u kući. On je u jednoj pokrajnoj sobi ubeđivao Cezara da
pristupi zaverenicima.
— Oborićemo vladu i zauzeti Rim, — govorio je Katilina. — Mi smo
mladi, puni snage i odvažnosti, a naši protivnici stari, presiti i mlitavi.
Treba samo da počnemo, ostalo će ići samo po sebi. Potrebna nam je
tvoja popularnost i autoritet. Ako nam priđeš, sačuvaćeš svoj život, jer u
opštem metežu biće ubijeni svi koji nisu uz nas. A kad se dočepamo
vlasti, zbrisaćemo sve dugove — i ti si prezadužen — i mi ćemo biti ono
što su danas naši protivnici. Ti i ja podelićemo čast i dobit. Pristaješ li?
Cezar je ćutao.
— Ostalim učesnicima daćemo položaje u javnoj službi gde mogu
doživotno da vuku korist. Daćemo im beneficije i deo plena. Svaki
patricij iz naše organizacije imaće dobit kakvu niko dosad nije imao u
ovoj zemlji.
— A narod? — upita Cezar.
— Narod? Narod je masa bez mozga, rulja, marva! To je sredstvo
kojim su se oduvek služili najbolji u ljudskom društvu. Prostacima,
lopovima i ubicama dozvolićemo nekoliko dana klanja, pljačkanja i
nasilja. To je sve što oni treba da dobiju... Za nekoliko dana otpočeće
predstava i teško svakome ko nije uz nas...
— Znači, organizacija je uhvatila dubok koren? — upita Cezar. —
Zar se ne bojiš izdaje?
— Ko da nas izda? Prostacima nije poznato ni jedno važno ime.
Samo patriciji znaju da sam ja vođa zavere.
Katilina ućuta. Poćuta i Cezar neko vreme pa onda, osmehnuvši se,
progovori:
— Zar se ne bojiš da ću te ja izdati?
— Ti to nećeš učiniti! Polovina zaverenika iz naroda tvoje su
pristalice To su oni koji na izborima najvatrenije uzvikuju tvoje ime. —

41

Katalina upre svoje crne oči u Cezara i nastavi: — Zbog našeg starog
prijateljstva, kazaću ti još nešto: od večeras, ti si osuđen na smrt!

— Gle! — iznenadi se Cezar. — Ko me je osudio?
— Ja, ali uslovno.
— Kako to?
— Ako pokušaš da nas izdaš, bićeš ubijen! Ali ti nećeš pokušati...
— Neću... Neću vas izdati... Nego, reci mi koji su patriciji s tobom?
— To ćeš uskoro doznati, a sad... izjasni se: da li pristaješ uz nas?
— Ne!
— Odbijaš?
— Odbijam... Sa mnom nemoj računati, jer ne želim du uđem u
krug ubica svog naroda i grobara otadžbine.
— Ti si lud! — dobaci Katalina.
— Možda bi bilo opravdanije da ja to tebi kažem! — nasmeši se
Cezar. — Svaki čovek je donekle na svoj način lud... Nego, govorio si mi
dosta i mnogo si kazao. Sada je red da ja progovorim... Gledajući u tebe,
osećam da me pomalo hvata strah... Ne bojim se tvojih pretnji. Mene ne
plaše ni noževi tvojih ubica, ali hvata me užas od tvoje izopačenosti...
Strah me je od tvoje hladne podlosti. Verovatno si zbog nečega
razočaran? Oduvek sam se čudio otkud kod tebe tolika mrzovolja. Ali
sad mi je jasno. Ti si zločinac radi zločina... Jednom prilikom rekao sam
Pompeju i Krasu: »Katalina je možda sposobniji od nas. On će
iznenaditi. Učiniće nešto veliko u pozitivnom ili u negativnom smislu.
Ali teško nama ako se njegova sposobnost okrene na zlo!« I pogodio
sam. Takav primerak pustolova dosad se nije pojavio u ljudskom rodu...
— Imaš li još štogod da kažeš? — upita Katalina gledajući ga
otvorenim pogledom.
— Imam... Dosad si iscrpeo sve nijanse ushićenja... Otrovao si svoju
ženu i dete da bi se oženio Aurelijom Oristilom, trulom bogatašicom...
— I šta još?
— Ubio si svoga zeta za vreme Suline strahovlade, da bi se dočepao
njegovog imanja... Tebe više obična ubistva ne mogu da uzbude. Sad ti je
potrebno spaljivanje Rima... A najstrašnije je što to sve radiš iz dosade...
— Iz dosade! Ovakvu glupost nisam očekivao iz usta jednoga
Cezara! »Zločinac radi zločina«, »zavera iz dosade«... Takve trice pričaj ti
nekom drugom...
— Nisu to trice, brajko! Ti si ubica manijak, najgora vrsta ludaka.
— E, sad je dosta! — škrgutnu zubima Katalina i trže mač.
— Čekaj! — hladno reče Cezar. — Ostavi mač, jer sam ja bez
oružja... Dođi ovamo i pogledaj kroz kapke na prozoru...

42

— Odavde nećeš izići živ... Mislio sam da u tebi imam prijatelja, ali
vidim da sam se prevario... Ubiću te!

— Možeš, — odvrati Cezar — ali prvo pogledaj na ulicu!... Katalina
provire kroz odškrinut kapak na prozoru. Napolju

su šetkala četiri čoveka: Drijas, Sulpicije, Dolus i Skula.
— Izdaja! — dreknu Katalina.
— Nije izdaja nego predostrožnost. Ono su moji ljudi.
— Dobro... Možeš ići! — besno reče Katalina, stavljajući mač u
korice. — Ne želim da se stvara uzbuna u mojoj kući.
— Za tebe je to probitačnije! — odvrati Cezar, zaklanjajući lice
krajem ogrtača. — Izvedi me...
Katalina te noći iskali svoj gnev na mladim patricijima,
zaverenicima koji su počeli da mu prebacuju što je zakasnio Pa sastanak.
— Dok ja radim, vi se kockate, — reče bacajući poglede na sve
strane.
Posle podužeg prepiranja, objašnjavanja i svađe, zaverenici
napustiše Katalininu kuću. Jedino centurion Manlije dobi uputstva šta
treba da preduzme u Etruriji.

43

GLAVA ŠESTA

O tempora! O mores!7

Gnej Orestije bio je glava Ciceronove policije. On je prvi osetio da

postoji zavera. Tragajući za članovima podzemne organizacije, jedne
noći na Suburi bude na nekoliko mesta izboden nožem. Dva meseca
vođa trisvira lebdeo je između života i smrti, a kada je ozdravio —
zakleo se Jupiteru Kapitolskom da se neće smiriti dokle ne dovede pod
vešala glavne zaverenike.

Ciceron isprati Fulviju i vrati se s Orestijem:
— Mislim da smo noćas učinili veliki skok unapred, — reče konzul.
— Orestije, hoću ovde što pre da vidim Kvinta Kurija, i to živog!
— Živog! — prihvati policajac. — Koliko ljudi da povedem?
— Najmanje dvadeset... Ubijte svakoga ko vam se ispreči na putu,
ali Kurija hoču živog. Idi i ne vraćaj se bez njega!
Orestije iziđe.
Ali Ciceron i dva tribuna probdeše skoro do zore kad se policajac
vrati sa Kvintom Kurijem.
— šta ovo znači! — razvika se mladi patricije. — Otkad su konzuli
počeli da se ovako varvarski ponašaju prema rimskim građanima? Pred
Senatom ćete odgovarati što me uznemiravate bez potrebe...
— Smiri se, Kurije, i sedi, — reče konzul. — Tvoja vika ovde nikoga
neće zastrašiti... Orestije, idi i pripremi sve što je potrebno. Ovaj čovek
noćas mora progovoriti...
Ciceron se zatim obrati tribunima:
— Kao što vidite, naš trud je najposle urodio plodom... Dede,
Kurije, govori...
— Šta da govorim? — izbeći se patricije. — Tako mi Herkula,

7 O vremena, o običaji — poznati Ciceronov uzvik u prvom govoru protiv
Katiline. On ga i u drugim prilikama češće upotrebljava šibajući razne perverznosti
svoga vremena. I danas se upotrebljava kao izraz čuđenja i revolta zbog
izopačavanja svake vrste, odn. nastalih promena koje se ocenjuju kao dekadentne.

44

ispaštaćete za ovo nasilje!...
Katon priđe i unese mu se u lice.
— Govori! — reče.
— Šta da govorim?
— Sve što znaš o zaveri!
— O kakvoj zaveri! Ja sam rimski građanin... Ovo je nasilje...
— Mislim da će Orestije i dželat bolje od nas naterati ovu pticu da

propeva, — dobaci Katul.
Kvint Kurije preblede i promuca:
— Prevarili ste se! Meni nije poznata nikakva zavera... Civis romanus

sum! Omnia iura possideo!8...
— To znamo! — reče Katon. — Zbog toga hoćemo s tobom da

razgovaramo na lep način...
— Pa dobro, — odvrati Kurije. — Šta želite da doznate? Recite

opširnije.
— Zavera! — mirno reče Katon. — Ta jedna reč sadrži sve.
— Ne znam... Pojma nemam, — sleže ramenima patricije. —

Sigurno ste se pomeli?...
— Dosta! — viknu Ciceron. — Orestije!
Iza zavese koja zaklanja vrata pojavi se policajac.
— Odvedi ovog čoveka u podrum i obesi ga za noge o gredu...

Neka ostane tako dok peščani sat ne pokaže gornji deo prazan. Ako
ostane živ i posle toga ne htedne govoriti, prebijte mu ruke i noge,
zadavite ga i bacite u Tibar.

— Zar mene?! Zar mene da obesite! — zaprepasti se patricije. —
Moji rođaci i prijatelji osvetiće se...

Orestije ga zgrabi za vrat i izvuče iz odaje. Katon iziđe za njima.
U odaji ostadoše Katul i Ciceron, obojica u mučnom raspoloženju,
iako su bili uvereni da su na dobrom putu da otkriju konce zavere.
Ciceron je tada imao četrdeset i tri godine. Njegova duhovna snaga
bila je na visini telesne. Zdrav, snažan, uvek krepak i izdržljiv, konzul se
toliko istakao u poslednjim parnicama da je i svoga najvećeg takmaca,
advokata Hortenzija, potisnuo u drugi red. U državnim poslovima bio je

8 Rimski sam građanin! Imam sva prava!, — reči kojima je rimski građanin u
inostranstvu uskraćivao nadležnost tamošnjim sudovima da mu sude. U njima se
ipak nije ogledalo preziranje s kojim su Rimljani gledali na sve narode tadašnjeg
sveta. U samom Rimu navedene reči su predstavljale odbrambenu formulu i
praktično značile pravo žalbe višem magistratu ili skupštini na odluku nekog nižeg
magistrata.

45

neuporedivo marljiv i oprezan, tako da su senatori pravili šale na njegov
račun.

— Šta misliš, — upita Katul — da li će progovoriti?
— Progovoriće... Koga moji ljudi stave na muke, taj mora
progovoriti!
— Hm... — učini tribun, — šta ćemo ako je Fulvija lagala? Ciceron
se za trenutak zamisli.
— Onda ćemo ubiti i nju! Kad je u pitanje spas otadžbine, dva
ljudska života ne znače ništa! Zar nismo i mi i svi pošteni u ovome
gradu u opasnosti?...
U predvorju se začu galama. Orestije i Katon dovukoše Kurija.
Iznemogao, patricij se skljoka na pod. Tunika mu je bila pocepana, a nos
krvav i obraz otečen.
— Samo što smo ga obesili, obećao je da će govoriti, — reče Orestije.
— Skinuli smo ga sa konopca i poveli ovamo. Ali mladiću je palo na
pamet da beži. Robovi-uhode potrče za njim, stignu ga i izmlate. Sad,
evo vam ga i razgovarajte s njim...
— Iziđi i čekaj pred izlazom! — reče konzul.
Orestije iziđe.
— Dakle, odluka je pala? — upita Katul Kurija. — Počinji! Slušamo
te s najvećom pažnjom.
— Govoriću pod uslovom da me pustite na slobodu, — od vrati
patricije.
— Orestije! — viknu Katon.
Iza zavese se pojavi riđa glava trisvira.
— Budi u pripravnosti! — dodade tribun. — Ovaj čovek postavlja
uslove.
— Treba li odmah da ga...
— Zasad ne treba...
— Govoriću bez uslova! — prostenja Kurije.
— Noćašnja drama izgleda da zaokreće u komediju, — nasmeja se
Katul. — Kurije, slušaćemo tvoje reči s većom pažnjom nego da je pred
nama pokojni Roscije.
Uskoro Katul izgubi volju za šalu. Kvint Kurije ispričao im je sve.
Konzul i oba tribuna sa zaprepašćenjem doznadoše kolike je razmere
uzela podzemna organizacija.
— Katilina, Gnej Pizon, Publije Lentul Sura, Ceparije, Gabinije... —
mrmljao je Ciceron bled u licu.
— Teško Rimu ako se oni dočepaju vlasti! — dobaci Katon, brišući
rukavom znoj s čela.

46

Kvintu Kuriju poklonjen je život pod uslovom da ostane među
zaverenicima, da ih uhodi i da konzulu dostavlja njihove namere i
odluke. Tako je Ciceron imao pred očima sve namere zaverenika. Od
mladog patricija doznao je da su odabrana dva ozloglašena pustolova da
se određene noći uvuku u Ciceronovu kuću i da ga ubiju na spavanju.
Ubicama je postavljena zaseda i uhvaćeni su. Kvint Kurije, oduševljen
nagradom koju je dobio u novcu, dostavi konzulu da je Katilina
organizovao vojsku u Etruriji, da je vojska sastavljena od veterana,
skitnica i nezadovoljnih seljaka Italika.

Zapovednik vojske je Manlije. S gnušanjem konzul i tribuni primiše
vest da su zaverenici uhvatili vezu s Galima, koji na dati znak treba da
upadnu u Italiju.

Čuvši ovaj izveštaj, temperamentni tribun Katon umalo ne ubi
Kvinta Kurija.

Na osnovu izvesnih podozrenja Ciceron je sumnjao na Cezara, a
Katon je bio uveren da je i on umešan u zaveru.

— Kurije, — obrati mu se jednog dana tribun — ako otkriješ da je i
Cezar među zaverenicima, pod mojom si zaštitom! Nagrada je pet
talanata u zlatu!

Mladom patriciju sinuše oči.
Kurije je odlazio na sve sastanke zaverenika, ali nikad ne doznade
ništa što bi na Cezara bacilo senku.
Ciceron je, kao vešt strateg, u najvećoj tajnosti spremao smrtni
udarac zaverenicima. Imao je sve dokaze u rukama i čekao je trenutak za
napad.
Katilina je bio u Rimu, dolazio na senatske sednice i učestvovao u
javnim poslovima. Međutim, u Etruriji njegova vojska digne ustanak pa
se ubijajući građane i seljake i pustošeći kao kuga na šta naiđe, spremala
da udari na Rim i da se spoji s glavnim snagama zavere.
To je bio za Cicerona pogodan trenutak. I dok je rimske građane
hvatalo nespokojstvo i strah od podzemlja koje je postajalo sve drskije,
on svom žestinom napade Katilinu u Senatu. Iznenađenje je bilo veliko,
jer mnogi senatori nisu bili upućeni u stvar. Katilina nije ni slutio šta mu
se sprema.
Ciceron otpoče:
— Qua usque tandem, Catilina, abutere patiencia nostra? Quem ad finem
sese efrenata iactabit audacia?9... Zar ne osećaš da su tvoji planovi

9 Dokle ćeš, Katilino, zloupotrebljavati strpljenje naše? Do koje će se granice razmetati
tvoja razuzdana drskost? — Ove dve rečenice su početne rečenice prvog Ciceronovog

47

otkriveni? Zar ne vidiš da svi ovi znaju za tvoju zaveru? Svi znamo šta si
prošle i šta pretprošle noći radio, gde si bio, koje si ljude sazivao, šta si
odlučio? O, tempora, o mores! Senat ovo zna, konzul vidi, a ovaj ipak živi!
Živi i u Senat dolazi, učestvuje u javnim poslovima i pokazuje očima na
svakog od nas koga treba ubiti! A mi, hrabri ljudi, smatramo da
dovoljno činimo za otadžbinu ako sebe sačuvamo od njegovih bodeža i
besnila... Odavno te je trebalo, Katilina, po zapovesti konzula ubiti i na
tebe sručiti zlo koje nam odavno spremaš... Bila je, bila nekad u ovoj
državi vrlina da su odvažni ljudi žešće kažnjavali opakog građanina
nego najvećeg neprijatelja. Jednom je Senat doneo odluku da se konzul
Lucije Opimije stara da država ne pretrpi nikakvu štetu. Jedna noć nije
prošla a ubijen je Gaj Grah, sin slavnog oca i predaka... Ubijen je samo
zbog sumnje da sprema pobunu. A mi već dvadeset dana gledamo kako
se tupi oštrica ove odluke. Po toj odluci, Katilina, trebalo bi te smesta
ubiti. A ti živiš i to ne da prekineš s drskošću, nego da postaneš još
drskiji... U etrurskim klancima nalazi se vojska protiv rimskog naroda. Iz
dana u dan raste broj neprijatelja, a mi zapovednika te vojske gledamo u
Rimu, čak i u Senatu, kako sprema državi nesreću... Kad bih naredio,
Katilina, da te uhvate i da te ubiju, bojim se da će ljudi reći da sam to
dockan učinio, a niko mi ne bi prebacio da sam bio surov. Zbog izvesnih
razloga još nećeš biti ubijen. Bićeš pogubljen tek onda kad se ne bude
mogao naći niko tako nevaljao, tako propao i toliko tebi sličan, a da ne
prizna da je to s pravom učinjeno. Doklegod bude nekoga da te brani —
živećeš, ali ćeš biti okružen mojom stražom pa nećeš moći ni mrdnuti
protiv države. Oči i uši mojih uhoda nećeš primetiti, a svi će motriti na
tebe — kao što su to i dosad činili. Malopre si došao u Senat. Od tolikih
ljudi niko te nije pozdravio. Zar očekuješ glasnu osudu kad si osuđen
najtežim sudom, sudom ćutanja? Sva sedišta oko tebe ispražnjena su. Svi
bivši konzuli i senatori, za koje si ti toliko puta rešavao da se ubiju, čim
si seo — ustali su i promenili mesto... Herkula mi, da me se robovi moji
tako plaše kako se tebe boje tvoji sugrađani, napustio bih svoju kuću, a ti
ne misliš ni iz grada da odeš! Iako uviđaš da je mržnja sviju opravdana,
jer si svestan svojih zločina, oklevaš da se skloniš ispred pogleda onih
čija srca i osećaje vređaš...

govora protiv Katiline, kada se ovaj usudio da se pojavi u senatu, iako je zavera
protiv republike, kojom je on rukovodio, bila otkrivena. Prve dve reći iz prve od
ovih rečenica i danas se često upotrebljavaju kad nekome hoće da se kaže da je
prevršio svaku meru.

48

Takvim i sličnim rečima zasuo je Ciceron vođu zaverenika. Kad je
završio govor, u Senatu za trenutak zavlada mrtva tišina. Sve oči bile su
uprte u Katalinu. Najposle on ustade i otpoče da se brani. Iako hladan i
ciničan, ovoga puta u svoju odbranu jedva izmuca nekoliko reči koje
nikoga ne ubediše:

— Čudim se, odabrani oci, s kakvom pažnjom ste slušali optužbu
protiv mene! — reče — I ko me optužuje? Marko Tulije Ciceron,
skorojević iz srednjeg staleža. On se usuđuje da optužuje jednoga
patricija čiji su preci stvarali ovu državu. Nadam se da senatori ne
shvataju ozbiljno ovu klevetu...

Iz redova slušalaca odjeknu jedan prodoran glas:
— Dosta! Smrt izdajniku domovine!
— Izdajnik... Neprijatelj... Smrt izdajniku!... — zagrajaše senatori.
Dobacivanja i pretnje raspališe duhove. Katilina, probijajući se kroz
gomilu senatora, napusti većnicu gunđajući i psujući.
Istoga dana, na osnovu Porcijevog zakona, Katilina dobrovoljno ode
u progonstvo. I to u Etruriju, gde ga je očekivala spremna vojska pod
zapovedništvom centuriona Manlija.
Ciceronova policija istoga dana uhapsi i izvede pred sud pet
najistaknutijih zaverenika: Lentula, Gabinija, Statila, Cetega i Ceparija
Njihova krivica utvrđena je i dokazana iskazima pouzdanih svedoka,
suočenjem i najposle priznanjem optuženih. Suđenje se oteglo nekoliko
dana. Za to vreme gomila bandita napadne na zatvor i umalo ne
oslobodi krivce. Posle toga optuženi su izvedeni pred Senat. Ciceron,
kao predsedavajući, dade reč čoveku koji je za iduću godinu izabran za
konzula. To je bio Decim Junije Silan. On u kratkim potezima iznese
pred senatore optužbu i bez dvoumice zatraži za svu petoricu smrtnu
kaznu. Završavajući svoj govor, Silan reče:
— Kome od vas nije poznato da je Katilina u građanskom ratu
između Marija i Sule ubio svoga brata? U vreme Suline strahovlade i
proskripcija, pored ostalih, mučki je oterao u smrt svoga zeta, a da ne
govorimo o tome što je otrovao ženu i sina. Godina koju je proveo u
Atrici kao pretor, dovoljna mu je bila da se napljačka i naubija poštenih
domorodaca. Ova petorica optuženih dobro su znala s kim su se
udružila. Oni su po naravi i postupcima slični svome vođi, čija su im
dela bila uzor u životu... Kao što sam rekao, smrt je jedina prava kazna
za ovakvu vrstu krivaca.
Senatori, dižući se jedan za drugim, odobravali su Silanov predlog.
I već ih se polovina izređala kad na Cezara dođe red. U skupu nastade
komešanje i došaptavanje. Toga dana pronela se vest da je i Cezar među

49

zaverenicima. Iako je njegov ugled u Senatu bio daleko veći od
Ciceronovog, mnogi su smatrali da će se i on saglasiti sa Silanovim
predlogom. Braniti optužene čija je krivica dokazana, u ovom slučaju,
bilo je opasno i po ugled i po život.

Ali Cezar je i ovoga puta ostao dosledan sebi. On otpoče:
— Ljudi koji većaju i raspravljaju slučajeve gde je u pitanju nečiji
život treba da odbace mržnju, prijateljstvo, ljutinu i milosrđe. Jer kad se
ispreče osećanja, teško je otkriti pravu istinu. Ako u ovakvim
slučajevima dođe do izražaja strast, onda je duh sputan i ne može
pravilno da rasuđuje. Postoje toliki slučajevi da su kraljevi i narodi
rđavo radili, jer ih je spopadao gnev ili obuzimalo milosrđe. A vama,
odabrani oci, treba da je važnije vaše dostojanstvo, nego zle namere
Publija Lentula i ostalih. Ne podajte se gnevu, nego idite za svojim
ugledom...
Predlažem da se u ovom slučaju preduzme samo ono što je
zakonom predviđeno. Vi, koji ste pre mene govorili, nabrojali ste sve
strahote građanskog rata i istakli šta bi se dogodilo pobeđenima. Prema
vašim rečima ubijale bi se majke s decom, otimale devojke, palile kuće i
hramovi! Ceo grad bi se ispunio oružjem, leševima, krvlju i kuknjavom...
Ali, pitam vas: čemu služe vaši govori? Verovatno da ostale
razgneve protiv zavere i zaverenika? Jer koga nije ova tako važna i tako
grozna stvar već uzbudila, njega svakako treba da razbesne vaši govori!
Nijednom čoveku naneta nepravda, makar bila i neznatna, ne izgleda
mala. On je teže podnosi nego što je pravo. O onima koji žive u sirotinji i
bedi retko se šta sazna. A ko je istaknut, još odozgo na vlasti, njegova se
sva dela znaju. Tako izgleda da u najvećoj počasti ima najmanje slobode.
Tu se ne sme ni voleti, ni mrzeti, a najmanje ljutiti se. Ono što se kod
drugih zove gnev, to se kod onih na vlasti smatra kao oholost i
surovost...
Svima nam je jasno da je Decim Silan govorio iz ljubavi prema
otadžbini. U ovako važnim stvarima on se ne obzire na ljubav ni
neprijateljstvo. Njegovo mišljenje meni ne izgleda suviše strogo, jer šta bi
se drugo moglo učiniti s ovakvim ljudima? Samo, izgleda mi da se kosi s
našim državnim uredbama.
Doista, Silane, šta te je navelo da predložiš tako strogu kaznu? Da li
strah, ili ozbiljnost zločina? Mislim da o strahu ne može biti ni govora,
pošto je trudom našeg slavnog konzula Cicerona tolika vojska u
pripravnosti. Ali o kazni možemo nešto više reći.
U tuzi i nevolji smrt je samo odmor a nikako patnja. Ona ništi zla
ljudska. Iza nje nema ni briga ni radosti.... Ali zašto nisi predložio da se

50