Slavomir Nastasijevic - Julije Cezar

krivci šibaju pre smrti? Da li zato što to zakon zabranjuje, ili što je ta
kazna teža nego smrt? Osim toga, pitam te zašto nisi predložio blažu
kaznu? Možda nisi smeo? Jer biti popustljiv prema izdajnicima
otadžbine može da bude i opasno...

Oci senatori, sad treba da donesete odluku ne za sebe nego za
druge. To je vrlo ozbiljna stvar, jer ako se vlast nalazi u rukama
neznalica i nemarnih ljudi, onda izricanje kazne povlači odium naroda i
sa krivih prenosi mržnju na one koji su izrekli kaznu. Kad su
Lakedemonci savladali Atinjane, postavili su im tridesetoricu tirana da
upravljaju njihovom državom. Ovi odmah stadoše ubijati bez istrage
najgore i mrske građane. Narod se radovao tome i govorio da samo tako
treba raditi. Ali kad je samovolja tirana uhvatila maha, počeše padati
glave i dobrih i zlih. Tako je iščezla sloboda i zavladao opšti strah. Isti
slučaj desio se u vreme Sulinih proskripcija. Oni koji su se radovali tuđoj
smrti, docnije su i sami vođeni u smrt.

Naši preci su od neznatnih početaka stvorili veliku državu, a mi
jedva održavamo ovo što nam je u nasleđe ostalo. Mi postajemo nemarni
prema državi, opštem dobru i prema zakonskim uredbama. Na primer:
postoji Porcijev zakon po kojem građanin ima pravo da pre presude ode
u progonstvo, dobrovoljno, s tim da izgubi pravo rimskog građanina.
Nisu naši preci uzalud stvorili taj zakon koji se održao do danas...

Na kraju, oci senatori, ja nisam zato da se okrivljeni puste na
slobodu, da bi umnožili Katilininu vojsku. To nikako! Predlažem da se
njihova imovina zapleni u korist države, a oni da se proteraju u jedan od
onih slobodnih gradova u Italiji koji ima jaku posadu i da se tu drže u
zatvoru. Posle toga da se o njima više ne raspravlja u Senatu. Ako bi
neko drugačije učinio, da toga Senat smatra neprijateljem otadžbine i
opšteg dobra...

Kad Cezar završi govor, među senatorima nastade žagor i prepirka.
Sa nekoliko strana začuše se povici odobravanja, čak i među senatorima
koji su ranije bili za Silanov predlog.

— Cezar je bolje i žešće govorio nego Ciceron! — uzviknu jedan. A
drugi dobaci:

— Skupe su glave rimskih patricija! Treba ih čuvati. Mišljenja se
podeliše: jedni su podržavali Silanov a drugi

Cezarov predlog. Onda prepirka pređe u svađu, uhvati maha i
umalo se ne pretvori u tuču.

Ciceron, videći da stvar uzima nepovoljan tok, obrati se vođi
trisvira:

— Orestije, skupi dvadesetak momaka... Izmešajte se s narodom...

51

Kad budemo izlazili iz Senata, napadnite Cezara noževima i ubijte ga!
52

GLAVA SEDMA

Cezar... Cezar... Cezar...

Kad je galama došla do vrhunca, javi se za reč tribun Marko Porcije

Katon. On otpoče glasno ali bez uzbuđenja:
— Odabrani oci, ovde se raspravlja o tome kako treba kazniti one

koji su spremili rat protiv otadžbine, roditelja i domaćeg ognjišta Jasno je
da imamo izuzetan slučaj. Ostale zločince možeš kazniti kad izvrše
zločin, a u ovom slučaju uzalud ćeš tražiti sudove kad se već izvrši slom
u državi. Kad neprijatelj grad osvoji, pobeđenima ne ostaje ništa... Ali,
tako mi besmrtnih bogova, govorim vama koji ste uvek više cenili svoje
kuće, letnjikovce, kipove i skupocene slike nego državu.

Ovde se ne radi o proneveri novca ili o nepravdi nanesenoj
saveznicima! Naša sloboda i životi su u pitanju. Ali država je dosada
prkosila vašoj nemarnosti. Međutim, sad se ne radi o tome da li živimo
čestito ili nepošteno, niti kolika je snaga u vlasti rimskog naroda, nego
hoće li ovo što imamo biti naše ili naših neprijatelja...

Još se neko usuđuje da pominje blagost i milosrđe! Odavno smo
izgubili pravo ime stvarima. Pokloniti tuđe dobro nazivamo
darežljivošću, a drskost i zločin hrabrošću. Tako je država doterana do
moralne propasti...

Oci senatori, budite milosrdni prema kradljivcima državne
blagajne, ali ne poklanjajte našu krv i ne upropašćujte poštene ljude da
biste mogli oprostiti nekolicini zlikovca! Dobro je malopre govorio Gaj
Cezar o smrti, smatrajući da su priče ono što se govori o zagrobnom
životu. A zbog čega je predložio da se imo, vina okrivljenih zapleni u
državnu korist, a oni drže u zatvoru u nekom od slobodnih gradova
Italije? Cezar se, izgleda, boji da ih ostavi u Rimu gde ih mogu
zaverenici ili najmljena rulja bandita osloboditi iz tamnice, kao da samo
u našem gradu ima propalih ljudi. Ima nevaljalaca po celoj Italiji,
Cezare! Zbog toga, tvoj predlog je uzaludan...

Kad budete odlučivali o Lentulu i ostalima, znajte da donosite
odluku o Katilini, o njegovoj vojsci u Etruriji i o svim zaverenicima. Vaša

53

odlučnost oslabiće njihovu hrabrost. Ali ako osete da ste neodlučni i
mlitavi, teško vama!

Naši preci nisu samo oružjem sačuvali državu i od male napravili
veliku. Njih je činilo velikim ono što mi nemamo: u kući marljivost,
spolja pravedna uprava, sloboda duha u većanju, bez straha i rđave
savesti. Mesto toga, kod nas vlada lakomost i raskoš, država je
siromašna, a pojedinac bogat; hvalimo bogatstvo a služimo lenosti!
Između dobrih i rđavih nema razlike. Eto, zbog toga se na zapuštenu
državu čini juriš!... Ali ostavimo sad to!...

Sad su se zaverili »odlični ljudi« da zapale državu; galski narod,
zakletog neprijatelja rimskog imena, zovu u pomoč; vođa neprijatelja
stoji nam s vojskom za vratom, a još razmišljate šta da činite s
pohvatanim neprijateljima! Treba da ih pomilujete i pustite da odu s
oružjem, jer, eto, mladi ljudi pa pogrešili...

Vaša blagost i milosrđe urodiće veličanstvenim zlom! Sve je ovo
veoma teško, jer su vaši duhovi neodlučni i tromi. Gledate jedan drugog
i oklevate uzdajući se u besmrtne bogove. Ali za vetima i babljim
molitvama ne postiže se ništa! Ovde je potrebna opreznost j razmišljanje,
jer ako se odaš lenosti i nemarnosti — uzalud ćeš sazivati bogove!
Nepristupačni su oni i puni gneva.

Štedite čast Pubija Lentula! A čiju čast i ugled i koje ljude je on ikad
štedeo? Šta da kažem o ostalima? Da su išta cenili, ne bi spremali
propast svojoj domovini! Herkula mi, žalim što nemate vremena da se
na sopstvenoj koži poučite, kad već reći prezirete. Ali sad beše mu!
Opkoljeni ste odasvud neprijateljima. Katalina vam s vojskom preti,
drugi neprijatelji su u gradu. Sada vam valja žuriti!

Zato predlažem, pošto je država u krajnjoj opasnosti, da se, po
običaju naših predaka, krivci ovog najvećeg zločina kazne smrću.

Katon završi. Posle njegovog govora većina senatora izjasni se za
smrtnu kaznu. Tako je tekla ova sednica koja se pretvorila u pravo
odmeravanje snage najistaknutijih rimskih govornika. Kad se završila,
senatori žagoreći pođoše izlazu.

Orestije, s dvadesetak momaka, čekao je da se pojavi Cezar. Držeći
skrivene noževe ispod ogrtača, trisviri se umešaše među senatore ne
primećujući da im se iza leđa nalazi Drijas, Sulpicije, Dolus i Skula, a oko
njih preko pedeset Cezarovih pristalica. Čuvši došaptavanje trisvira,
znali su šta se sprema.

Cezar se pojavi u društvu nekoliko senatora. Stigavši do izlaza, za
trenutak zastade čudeći se što mu se Gaj Skribonije Kurion isprečio na
putu. Još se iznenadi kad primeti Cicerona kako svojim ljudima daje

54

znak da se povuku.
Trisviri, poslušni, propustiše Cezara.
— Šta sad ovo znači? — prošapta Orestije.
— Ništa! — odvrati konzul. — Zasad nećete ubiti nikoga... Idite!

***

Ciceron je poštedeo život Cezaru. Da li se uplašio od gneva naroda
koji se tiskao na Forumu, ili se gnušao od mučkog ubistva? Zbog toga ga
je Katon prvi prekorio:

— Tvoje milosrđe može doneti najveće zlo narodu i zadati smrtni
udarac Republici. Šteta je što si propustio ovakvu priliku.

Bojeći se zaverenika izmešanih sa narodom, Ciceron izda naređenje
da se istoga dana nad osuđenima izvrši smrtna kazna. Svi su zadavljeni
u tamnici: najpre Lentul, pa za njim ostala četvorica. Posle toga stanje je
postalo jasno: po Rimu je nastalo gonjenje, hvatanje i ubijanje
zaverenika. Senatski legionari krenu u Etruriju i sukobe se s Katalininom
vojskom. Bitka je bila žestoka, na obe strane borili su se prekaljeni borci.
Legionari, jer ih je bilo više, odnesu pobedu. Katalina i Manlije, boreći se
hrabro, poginu.

Tako je tekla i tako se završila Katalinina zavera. Zahvaljujući
sposobnosti i upornosti konzula Cicerona, otklonjeno je od rimskog
naroda jedno veliko zlo. Tom prilikom pokaza se pravo stanje u Rimu.
Ciceron, Katon i Silan proslaviše se kao branioci pravde i slobode u
republici; Cezar izgubi ugled u Senatu, jer se usudio da govori u korist
izdajnika domovine. Ali se činilo da to upornom i tvrdoglavom
Rimljaninu ništa ne smeta. Imao je on dobro skrojene planove po kojima
će postepeno osvojiti vlast u državi.

Cezar je bio visoka rasta, koža mu je bila bela, a oči crne i veoma
izrazite. U licu je bio bledunjav. Znalo se da boluje od padavice. Zbog
toga su mnogi smatrali da je mlitav i neodlučan, mada su više puta imali
prilike da se uvere koliko samopouzdanje i kakva odlučnost leže u
njemu. Sula je prvi osetio duhovnu snagu bolešljivog mladića. U
poslednje vreme osetio je to i Katon.

Međutim, na narednoj sednici tribuni stanu okrivljavati Cezara da je
umešan u zaveru.

— Ko se usudi da brani izdajnika domovine, s pravom se može

55

smatrati izdajnikom! — otpoče Katul. — Onomad smo bili svedoci
slučaja koji i najdobronamernijem građaninu daje za pravo da Cezara ne
izdvaja od zaverenika.

— Katul je u pravu! — dobaci Katon. — Protiv branioca neprijatelja
otadžbine treba podići optužbu... Cezar se sprema da se kandiduje za
pretora! Pitam vas, oci senatori, otkud mu to lika drskost i ko može
posle ovog slučaja i pomisliti da će biti izabran? Ovakve građane trebalo
bi onemogućiti, ne samo da se kandiduju za veliki položaj u državi, nego
i oduzeti im pravo na javni život Treba ih prognati iz domovine!

Mnogi senatori, raspaljeni gnevom, odobravali su tribunima kojima
se pridružiše i drugi govornici. Izgledalo je da se takmiče ko će žešće i
ubedljivije napasti Cezara. Dobacivanja, pretnje i nadvikivanja ispuniše
senatsku većnicu.

Gaj Skribonije Kurion se razvika:
— Dosta!... Prekinite brbljanje! Zar rimskim senatorima dolikuje da
se kao babe pregone!
Kad se galama utiša, Skribonije otpoče:
— Kad je pre neki dan ovde raspravljano o besprimernim
zločincima, usudio se jedan čovek da ib brani! Na žalost, jedan deo
senatora tada se poveo za rečima toga bezobzirnog čoveka, toga
demagoga i laktaša! Ali većina je uvidela dokle ide Cezarova drskost...
Sad su tribuni počeli da ga okrivljuju, sumnjajući u njegovu ispravnost.
Lepo, prihvatamo njihove optužbe, ali ih molimo da podnesu dokaze
protiv Cezara, a mi ćemo po zakonima i uredbama...
— Nije tako! — povika Katon. — Gaj Skribonije traži dokaze kao da
nije bio ovde prisutan pre neki dan! Zar treba još dokaza? Pa Cezar je
javno branio neprijatelje otadžbine... A sad, ovako, uzgred, pitam
Skribonija: zbog čega je onoga dana zaklonio svojim telom Cezara kad
smo izišli iz senata? Hteo je da ga zaštiti od opravdanog gneva
narodnog! Svojim sam očima video kako su pojedinci na stepenicama
Senata potrgli noževe da izbodu izdajnika. Ali Skribonije ga je zaštitio.
U većnici opet nastade galama. Onda neočekivano ustade Cezar pa,
nameštajući ogrtač da se na njemu istaknu bore, progovori:
— Istina je! Toga dana postavljeni su ljudi na Forumu da me ubiju.
Ciceronovi trisviri umešali su se u gomilu naroda i ne sanjajući da im iza
leđa stoje moji ljudi spremni da ih pobiju pre nego što stignu do mene.
Istina je da me je Kurion zaklonio od napadača, zaklonio me je i Ciceron.
On je dao znak trisvirima da odustanu od napada na moju Ličnost...
Tako je bilo...
A sad, Katone i Katule, vama se obraćam jer obojica sebe smatrate

56

za neuporedive branioce zakonitosti i pravde. Otkad se u ovom Senatu
zabranjuje ljudima da govore slobodno i prema svome ubeđenju? Po
kojoj zakonskoj odredbi nije dozvoljeno izneti svoje mišljenje pred skup
senatora? Ili valjda smatrate: ako je neko optužen kao izdajnik, onda
niko ne sme ni reč da zucne u njegovu korist, makar govorio u hatar
istine? Zar takvom merom vi delite pravdu?

Na Forumu se pronela vest da će senatori ubiti Cezara. Otud se čula
galama, povici, zviždanje i dovikivanje. Gomile naroda navaljivale su da
prodru u senatsku većnicu. Legionari na ulazu s mukom su zaustavljali
rulju.

— Slušajte! — reče Cezar. — Dobro slušajte i uverite se da Gaj Julije
Cezar nije glup... Za one koji takvim merilom dele pravdu, pripremio
sam iznenađenje. Hoćete da me ubijete? Pokušajte, pa ni jedan živ neće
izaći odavde!

— Cezar... Cezar... Cezar... — u talasima su dopirali glasovi i slivali
se u jedan gromoglasni huk, preteći da se kao oluja sruče na Senat.

Iz sporednih ulica, kao nabujali potoci, slivale su se na Fo rum
gomile veterana, sirotinje, zanatlija, trgovaca, kasapa, proletera, robova-
oslobođenika, klijenata... Sve je to zažarenih očiju i zajapurenih lica
nagrnulo na Senat, tražeći da se Cezar, opšti ljubimac, pusti na slobodu.
Vitlajući mačevima, noževima i toljagama prvi redovi spremali su se da
jurnu na legionare, da ih pomlate, zdruzgaju svojom masom i da ulete u
većnicu.

U Senatu zavlada zlokobna tišina. Jedno vreme samo se čulo I
uzbuđeno disanje. Senatori, bledi, bacali su unezverene poglede jedan
na drugog Zadugo niko se ne usudi da progovori. Najposle odjeknu
Katonov glas:

— Oci senatori, vidite li šta se sprema i čemu ovo vodi? Cezar ne
osvaja državu lagumima nego opsadom! — Poćutavši malo, tribun

57

nastavi: — Predlažem da se ovaj slučaj odloži... Osim toga, smatram da
narod treba zadovoljiti... Razdelićemo sirotinji žito...

Senatori odahnuše i svi u glas odobriše Katonov predlog. Tribun
iziđe iz većnice i zaprepasti se kad vide masu razjarenih ljudi.

— Cezara... Cezara hoćemo... Smrt ubicama!... Smrt senatorima! —
povici snažni, gromoglasni, orili su se na Forumu.

— Narode! — povika tribun. — Cezar je živ, slobodan i ništa mu se
neće desiti!

Povici prestadoše. Na Forumu zavlada tišina.
— Čujte odluku Senata. . . — nastavi Katon — Svi siromašni građani
dobiće žita besplatno...
— Žito besplatno!... Žito!... — u talasima odjeknu na Forumu.
Tribun oseti olakšanje:
— Senat je odlučio da vam podeli žita u vrednosti od sedam ipo
miliona sesteraca...
Ljutina i bes nestadoše s lica građana.
— Živeli senatori!... Živeli tribuni i odabrani oci! — klicala je masa.
Na vratima Senata pojavi se Cezar.
— Cezar... Cezar... Cezar... — u nekoliko mahova prolomi se na
Forumu... — On je ubedio senatore da nam se da žito! — izdvoji se jedan
prodoran glas.
— Cezar, narodni dobrotvor! — zaori se iz hiljadu grla.
Gledajući Cezara na vratima Senata, građane uhvati oduševljenje.
Vikali su do promuklosti mlatarajući oružjem, rukama
Dvadeset dana docnije Cezar na izborima dobi ubedljivo najveći
broj glasova i bi izabran za pretora.

58

GLAVA OSMA

Pro domo sua!10

Oslanjajući se na naklonost i ljubav naroda, Cezar se nije

uzbuđivao što gubi ugled u Senatu. Uprkos intrigama i klevetama svojih
neprijatelja, čiji se broj iz dana u dan sve više povećavao, Cezar je
izabran za konzula. Drugi konzul bio je Kalpurnije Bibul, čovek
neaktivan i do krajnosti neodlučan.

— Hcrkula mi, — reče jednog dana Gaj Servilije Ciceronu — izgleda
da je drugog konzula sam Cezar izabrao!

— U to ne treba sumnjati! — sleže ramenima Ciceron. — Drskost
padavičara nema granica! Tek ćemo se nagledati čuda u Senatu.

Doista, početak Cezarovog konzulovanja obeležen je radom koji je
plemiće dovodio do besa. Njegovi predlozi prevazilazili su u drskosti
najsmelije tribune koji su u toku vremena istupali u Senatu.

Jednog dana iznese pred Senat da se državni i saveznički posedi,
čak i naseobine, izdele na parcele i podele siromašnim građanima.
Senatori se svom žestinom usprotiviše ovom predlogu.

— Ovako pravi demagozi podilaze narodu! — uzviknu Vatinije.
— Evo primera kako treba rušiti ugled Senata! — dodade
Hortenzije.
— Ne govorite suviše glasno! — dobaci Kvint Lutacije Katul — Doći
će vreme kad ćete se kajati za svaku rđavu reč koju ste izgovorili protiv
Cezara...
Marko Katon, sedeći iza njegovih leđa, progovori:
— Ćuli, Katule... Tvoj Pompej bio je juče sa Markom Krasom kod
Cezara. Ne pitam te šta su ta tri čoveka udesila...
— To je laž! — ispreči se Katul.

10 Pro domo sua, naslov Ciceronove harange protiv Klodija, koji je konfiskovao
njegovo imanje, u kojoj Cicerona pledira za svoj povratak iz izgnanstva. Govoriti pro
domo sua znači govoriti u svoju korist, za svoju kuću, svoj dom, zastupati sopstvene
interese.

59

— Marko Katon nikad, ni u šali, nije slagao! — preseče ga bivši
tribun. — Uostalom, možda ćemo još danas biti svedoci predstave koju
su nam oni pripremili.

U većnici se izređaše govornici, sve okoreli protivnici Gaja Julija
Cezara. Optužujući ga žestoko i zahtevajući da smesta povući taj
predlog, padali su u vatru i pretili. Onda ustade Cezar i pro| govori:

— Odabrani oci, pošto je na mene hitnuto u isti mah tolikoj strela,
dozvolite mi da podmetnem svoj štit... Ne zamerite mi što moram da
istupim sa istinom koja možda više boli mene nego vas... Pozivam za
svedoke iz ovog časnog skupa i prijatelje i neprijatelje svoje pa neka
kažu: da li me na ovaj naćin silom ne gurate u naručje naroda? Uporna
tvrdoglavost senatora goni me da se oslanjam na narod koji je dosad
prema meni uvek pokazivao ljubav i naklonost. Treba jednom da uvidite
da mi ovde postojimo zbog naroda i njegovog dobra, a ne narod zbog
nas! Obavešten sam da među senatorima ima i takvih koji prete da me
mačem napadnu. A zašto? Zato što uživam naklonost prostog sveta.
Mesto da se potrudite da i sami steknete tu naklonost, vi meni pretite...
Srećom, ima ovde još ljudi koji razborito gledaju na stvari.

Rekavši to, Cezar siđe s govornice, uhvati za ruke Pompeja i Krasa i
povede ih prema izlazu iz većnice. Zaprepašćeni senatori nagrnuše za
njima.

Prilikom zasedanja Senata narod se skupljao na Forumu, u želji da
što pre sazna odluke i nove zakonske propise.

Stavši na stepenište pred narod, Cezar se ovako obrati Pompeju i
Krasu:

— Da li pristajete da mi pomognete u borbi protiv onih koji ne
pomišljaju na dobro naroda i prete da me napadnu s mačem u ruci?

— Pristajemo! — gromko odgovori Kras.
— Pristajemo! — dobaci i Pompej. — Ako treba da se branimo,
poneću i ja mač i štit.
Silno oduševljenje obuze narod na trgu. Mnogi su se grlili i ljubili,
podvriskivali i zaricali da će u svako doba, ako treba, i poginuti u ime tri
najistaknutija čoveka u Rimu.
Zaprepašćeni senatori, nemi i ubledeli, ćutke se stadoše povlačiti
prema većnici.
Tako je sklopljen prvi trijumvirat.

***

60

Cezar, vrativši se svojoj kući, pozva glavne telohranitelje.
— Momci, — reče im — dosad ste me verno služili. Vaša odanost
nekoliko puta izvukla me je iz neprilike. Sad sam postao konzul i želim
da vas nagradim...
— To si i dosad činio, bogovi neka te štite! — reče Drijas.
— Apolon, i Venera, i Mars dodade Skula.
— I tebe i ceo tvoj rod! — dobaci Dolus. Sulpicije je ćutao.
— Nagradiću vas, — produži Cezar. — Najpre, rešio sam da Drijasu
poklonim slobodu.
Rob se trže, zagleda se u svoga gospodara i pade na kolena.
— Evo ti ruke! — reče Cezar — Dosta si bio rob!
— Hvala ti, patrone... Služio sam te verno, odsad ću još bolje...
— Dobićeš deset srebrnih mina. Tim možeš otpočeti život
slobodnog čoveka.
Cezar se obrati Sulpiciju:
— Dosad sam ti tri puta davao novac da napraviš kuću i da se
oženiš. Od toga nije ispalo ništa. Daću ti i četvrti put... Cezar ne
zaboravlja učinjene usluge. Dobićeš opet novac, ali sad želim da te vidim
oženjenog.
— Tvoja blagost i milost... — otpoče gladijator brišući dlanovima
oči.
— Ćuti! — preseče ga Cezar — ćuti i ne plači! I dosad su se ljudi
ženili pa nisu plakali.
— Plačem zbog tvoje dobrote, — odvrati Sulpicije.
— Milostiv si kao Jupiter, — reče Skula — iako si nam ubio vođu
Vipa.
— Dobri naš vođa! — tužno dodade Dolus. — To je bio čovek pun
vrlina! Od njega sam naučio kako treba ubijati nevine ljude, krasti i
kockati se.
— Da! — dodade Skula — Umro je mučeničkom smrću, na krstu,
kao i svi njegovi plemeniti preci.
— Dosta ste jadikovali! — prekide ih Cezar. — Doluse, dobićeš
četiri srebrne mine. Otići ćeš na Suburu da se kockaš tim novcem.
Dobitak podelićeš sa Skulom.
— Ej, kuku meni! — plačnim glasom uzviknu bivši gusar. — On mi
neće ništa dati!
— Otmi mu! — nasmeja se Cezar.
— To ću i učiniti, jer meni siromahu...
— Ćuti, lopove... Pre neki dan digao si na Forumu kesu s novcem

61

senatoru Vatiniju...
— Bogovi, budite mi na pomoći! — uzviknu Skula. — Cezar i to

zna!
— Znam, jer tvrdici Vatiniju nije lako ukrasti kasu s novcem. To

može samo Skula!
— Čuo sam ga kako kuka i zapomaže, — dodade Dolus — I bila je

milina slušati ga.
— Istina je! Digao sam mu novac, — reče Skula. — Ali šta to vredi!

Sve su mi upropastila ova trojica. Svaki od njih pojeo bi i popio
Herkulovu zaradu, što rekao onaj glumac u pozorištu. Cezar se obrati
Drijasu:

— Jesi li pozvao Pizona?
— Jesam, na moje zlo i sreću.
— Kako to?
— Kad je čuo da ga ti pozivaš, pustio je pse s lanca. I da nisam na
vreme preskočio tarabu, pocepali bi me! Sreća me je i ovoga puta
poslužila.
— Šta je rekao?
— Kazao je da si gori nego drumski razbojnik!
— I šta još? — nasmeja se Cezar.
— Više ga nisam slušao. Gledao sam da se dočepam tarabe...
— Onda i ne znaš da li će doći?
— Moja je dužnost bila da ga pozovem, a da li će doći, to je njegova
stvar.
— Tako je... A, ti Skula... Jesi li pozvao Fausta, Sulina sina?
— Jesam, ali bolje da nisam.
— E...
— Malo je došlo do nezgodnih reči između nas dvojice pa.
— Pa?
— Razbio sam mu nos... Trebalo je da mu otkinem bar jedno uvo!
— Zašto?
— Rekao je za tebe da si marijevska svinja!...
— I šta još?
— I da će doći da se obračuna s tobom.
— Samo neka dođe. . . — smešeći se reče Cezar.
— Ako je po volji — odvrati Skula — i ako dozvoljavaš, voleo bih
da ga ja dočekam!
— Ne treba! Sam ću ja to već... Kao što se vidi, moja popularnost sve
više r as t e . . .
— Sulpicije, jesi li pozvao Servilija Cepiona?

62

— Jesam. Doći ć e . . . Dao mi je komad od pečenog svinjskog vrata i
pun pehar vina... Najeo sam se i napio kao krpelj.

— Taj je već nešto bolji, — nasmeja se Cezar. — Doluse stara
gusarska lopužo, jesi li pozvao Sulpiciju, majku Marka Bruta?

— Jesam... Nije mi dala ništa, ali je rekla da će doći... Onda ia
stanem da gledam ćurke koje su pućkale po dvorištu. »šta gledaš?« —
upita me. »ćurke«, rekoh. »Sviđaju ti se?«. »Da, osobito onaj veliki
ćuran«, kažem. A ona... . — A ona?

— Baba dohvati motku pa na mene.
— A ti?
— Ja? Srećno se dočepam kapije i sokaka!
— Pobegao si?
— Tačno! Pogodio si! Pobegao sam kao Andabonus Triceratus
ispred sedam stotina Tevtonaca.
— Dobro je, — reče Cezar. — Kad se žena s motkom u rukama
ispreči kao protivnik, onda je vrlina pobeći.
— Upamti dobro ovu misao, Sulpicije, — dobaci Dolus — jer
nameravaš da se uskoro oženiš.
Cezar otpusti svoje telohranitelje, sede za sto i otpoče pisati. Pisao je
pesmu o prirodi, suncu i žalosnim vrbama. Ali njegovo nadahnuće nije
moglo da nađe pogodne izraze.
— Prokleti versus saturninus11 — reče i ustade pa se ushoda po odaji.
— Ne mogu nikako da se oslobodim prostačkog ritma. Jambe bi trebalo
za sva vremena izbaciti iz poezije!
Od pozvanih dođe mu prva Sulpicija, žena koju je Cezar nekad
mnogo voleo. Mada je imala preko 45 godina, još uvek je bila lepa. Lice
joj je bilo crnpurasto, oči sive i krupne s vlažnim odsjajem, nos skoro
prav, kao u grčkih boginja, a između punačkih usana videli su se
pravilno poređani zubi, beli kao u vučice.
Sulpicija je bila prosta žena, vulgarna i podmitljiva, u svako doba
gotova na šalu.
— Zbog čega si me pozvao, ti, moja večito neisceljena rano? — reče
žena.

11 Versus Saturnlnus, vrsta stiha od šest stopa (tri jamba i tri troheja), koji su
upotrebljavali pesnici pre uvođenja heksametra. Najveći rimski pesnici (Ovidije,
Horacije, Virgilije i dr.) nisu se njim služili. To je stih narodnih pesama kod Rimljana.
Smatran je kao »prostački«, iako je pesnik Livlje Andronik tim stihom preveo
»Odiseju« na latinski jezik.

63

— Sedi, Sulpicija, — odvrati Cezar — želim da razgovaram s tobom.
Žena prihvati stolicu pa izvadi iz skuta nekoliko oraha i dodade ih
Cezaru:
— Razbi ih! — reče.
— Još jedeš orahove jezgre?
— Da! Zbog toga sam lepa!
— Moraću početi i ja...
— Tebi to nije potrebno! Isuviše si lep. Treba da pronađeš nešto što
povećava odlučnost, hrabrost i drskost. To tebi nedostaje. Ceo grad je u
čudu šta sve radiš u poslednje vreme! Digao si Rim na glavu! Jedni te
mrze, drugi te vole, a svi se spremaju da te raščupaju. U tvoje ime tuku
se na ulici i po krčmama, a kod kuće biju svoje žene jer su sve zaljubljene
u tebe... Zbilja, zbog čega si me pozvao? Da nije možda planula neka
iskrica tvoje ljubavi prema meni? Mislila sam da je od vatre koja nas je
pre deset godina sagorevala, ostao samo pepeo...
— Da, ostao je samo pepeo, — klimnu glavom Cezar. — Znaš, po
gradu se uveliko priča da sam ja otac tvoga sina Marka Bruta... Hteo bih
da čujem i tvoju reč o tome...
Žena je jela orahove jezgre. Izgledalo je da nema nameru da
odgovori.
— Smešno! — nastavi Cezar — Izgleda da svi znaju, svi osim mene,
da je Brut moj sin.
— Tako izgleda, — reče Sulpicija. — I šta sad želiš?
— Nekad sam uživao slušajući tvoje dvosmislene dosetke, iako
nikad nisam bio načisto šta misliš. Taj tvoj način razgovora dobar je za
zabavljanje.
— To je način kojim se služe profesionalne ljubavnice, — dobaci
žena.
— Da, ali sad te molim da mi iskreno kažeš: da li je Brut moj sin?
Žena se zagleda u Cezara pa tihim ali odlučnim glasom reče:
— Jeste! Brut je tvoj sin! Ako je potrebno, mogu se i zakleti.
— Ne, to od tebe ne tražim... Da znaš: od danas ja se staram o
njemu. Brut će biti velik i slavan čovek.
— Hvala ti, Cezare... — odvrati žena sa suzama u očima. — Odavno
sam nameravala da te zamolim baš za to... Mladić je dobar i plemenit.
Biće ti celog života zahvalan.
— I ja se nadam! — odvrati Cezar. — Sulpicija, naš razgovor je
završen za danas. Ti i tvoj sin možete mi se u svako doba obratiti za
pomoć.
Žena ustade i pođe.

64

— Za pomoć ma kakve vrste bila! — dobaci Cezar za njom. Drugi
posetilac bio je Faust, sin Lucija Kornelija Sule. Mladić je bio sitan i
suvonjav. Imao je bledo lice sa zategnutom kožom i sitne bore oko očiju i
usta. Čelo mu je bilo visoko i glatko, siguran znak slabog intelekta. Iz
krupnih očiju mladića izbijala je samouverenost i oholost, mada je cela
njegova pojava ostavljala utisak nečega nedovršenog — što se dobro vidi
kod osoba koje sazru pre vremena.

Ušavši u odaju, mladić odmah otpoče piskavim glasom:
— Neka uobraženi Cezar odmah utuvi sebi u glavu, da se Faust, sin
Lucija Kornelija Sule, njega ne boji. Nije me strah nagnao da dođem u
tvoju kuću, Cezare... Samo me interesuje kakvu ćeš podlost da mi
poturiš pod nas. Eto, zbog toga sam došao, i da znaš...
— Mladiću, biraj reči kad sa mnom govoriš! — prekide ga Cezar. —
Zaboravljaš da sam ja konzul.
— Gle! — uzviknu Faust. — Konzul! I to je nešto! Moj otac je bio
diktator!
— Tvoj otac? A ti, šta si ti?
— Ja sam njegov sin!
— Rotkva si ti!
— Ja!? Ja rotkva!? — cepteći od gneva promuca Faust.
— Dosta je bilo šale! — nasmeja se Cezar. — Želim s tobom da
razgovaram... Sedi!
— Neću da sednem! — prkosno odvrati mladić.
— Onda slušaj stojeći... Biću kratak, jer ne želim duže da gledam
tvoje odvratno lice. Podseća me na tvora... Čekaj! Ne mlataraj rukama!
Neću te ubiti, jer nisam krvolok kao što je bio tvoj otac. Jedino što može
da ti se desi, to je da te moji robovi izmlate — ako budeš drzak.
— Neka probaju! — sevnu mladić očima i iskrivi usta. — Ja sam
patricij!
— Znam, ali ne verujem da će ti to pomoći... Slušaj... Mislim da
nameravaš da se oženiš Pompejevom ćerkom?
— To se tebe ne tiče! — prkosno odvrati mladić.
— Devojka ti je obećana, ali njom se nećeš oženiti!
— Ho — ho! Ko će mi zabraniti?
— Ja!
— Ti? Nemoj da me zasmejavaš! Pompej mi daje svoju ćerku...
— Stoj... Rekao sam ti jasno: tom se devojkom nećeš oženiti! A ako
se budeš smejao na moj račun, presešće ti!
— Misliš da ću te poslušati! — prkosno se isceri Faust. Cezar mu
priđe i zgrabi ga za ramena, pa, unoseći mu se u lice, reče:

65

— Ako ne poslušaš, narediću da te isprebijaju!
— To ćemo tek videti! — otrže se mladić pa s vrata doviknu! — Ako
je Sula umro, ostalo je njegovo ime! Upamti to, Cezare!
— Podlo i pakosno štene! — viknu Cezar za njim.
Iza vrata dopreše glasovi, reči grube, svadljive i najposle smeh. U
odaju upade Klodije:
— Ha — ha... — nasmeja se demagog. — Sulin sin u Cezarovoj kući!
I to da vidim dok nisam umro!
— Klodije, — odvrati Cezar mrzovoljno — nisi došao u zgodan čas.
Danas nemam vremena da s tobom vodim prazan razgovor.
— Prazan?... Naprotiv! Danas će naš razgovor biti i sadržajan i
koristan. Publije Fontej, ulazi ovamo!
U odaju uđe mladić od dvadesetak godina. Zajapurena lica i
snebivajući se, zagleda se u Cezara očekujući pitanje.
— Ovo je moj budući otac! — reče Klodije. Cezar razrogači oči od
čuda.
— Tvoj otac? On nema ni dvadeset godina, a tebi je trideset pet!
Klodije, ostavi se gluposti! Danas mi nije do šale...
— Ja ti ozbiljno govorim: Publije Fontej će me usiniti.
— Nemam ništa protiv, — nasmeja se Cezar. — Ali šta se to mene
tiče?
— Tiče te se i još kako... Vidiš, želim da postanem tribun.
— Tribun? Pa ti si patricije. Tim je rečeno sve.
— Jeste, ali još danas ću postati plebejac. Ovaj mladić će me usiniti.
— Samo bezočni Klodije u stanju je da učini takvu glupost! — reče
Cezar i obrati se mladiću: — A ti, klipane, da li pristaješ da ti ovaj
glupak bude sin?
— Što da ne pristanem? — odvrati Fontej premeštajući se s noge na
nogu. — On će pošteno to da plati. Dače mi četrdeset srebrnih mina.
— Tako je! Platiću ti, mladiću. Kad postanem tribun, delićeš sa
mnom i dobit i počasti. Još ćeš se i ponositi što imaš ovakvog sina!
Nadam se da će i Cezaru biti milo? — klibeći se reče Klodije.
— Da, — odvrati Cezar — biče mi osobito milo kad te budem video
kao plebejca. Dosad si bio na dnu lonca i na vrhu lonca, samo ti još
nedostaje položaj tribuna. Nego, kakve veze to ima sa mnom?
— Ima veze, i još kako! — odgovori demagog. — Ovaj deran, moj
budući otac, želi da čuje iz tvojih usta da li postoji mogućnost da
postanem tribun.
— Dabome, — dobaci Fontej. — Ako ti kažeš da od tog posla može
nešto biti, usiniću ga... Ovaj, pravo da kažem, nimalo se ne radujem

66

tome, ali se raduje moj otac. Milo mu je da primi četrdeset mina u
srebru.

— Seljačka posla! — sleže Cezar ramenima.
— Znaš, — umeša se Klodija — njegov otac, moj budući deda,
oduševio se i smesta me primio za unuka!
— Vrlo dirljivo! — nasmeja se Cezar. — A što te on ne usini nego
potura svoga sina?
— I ja se čudim, — odvrati Klodije. — Molio sam ga da mi on bude
otac. Odbio je, »Ja sam, kaže, star, i ne bih želeo da pre vremena ostaneš
siroče. Evo ti moga Pubiija. On će ti biti zakoniti roditelj«. Onda je
dodao: »Svakome po nešto: ti dobiješ oca, moj Publije sina, a ja četrdeset
mina«... Pogan starac, a?...
— Herkula mi, — reče Cezar — ova država neće propasti dokle god
se u njoj rađaju ovakvi filozofi!
— I kazao je, — umeša se Fontej — ako ti obećaš da ovoga Klodija
postaviš za tribuna, on će blagosloviti ovo usinjenje... Ovaj, isti taj, moj
otac, kaže da je i sam željan slave. Pošto je ovaj Klodije patricij, istom kao
što i jeste, da i sam želi da postane patricij...
— Ko? Ništa te ne razumem! — reče Cezar.
— Isti taj moj otac Velej, sin Partenopeja, zvanog Dormitor...
Cezar se zamisli nekoliko trenutaka. Pade mu na pamet da bi
Klodije kao tribun ispunjavao sve njegove želje. On se osmehnu, pruži
obojici ruke i reče:
— Pristajem! Pomoći ću vam! Klodije, mislim da ćeš uskoro postati
tribun. A ti, Fonteju, pozdravi svoga oca Veleja, sina Partenopejeva,
nazvanog Dormitor, i reci mu da blagoslovi ovo usinjenje... Srećom,
zakonodavac nije predvideo da sin može biti za petnaest godina stariji
od oca!
Klodije i Fontej iziđoše iz odaje.
Cezarova ćerka Julija bila je u vrtu, kad se pojavi njen verenik
Servilije Cepion. Devojka mu potrča u susret:
— Predosećala sam da ćeš doći! — reče radosno pružajući mu obe
ruke. — Već četiri dana nisam te videla, pa...
— Pa, eto, došao sam. Tvoj otac me je pozvao, — odvrati mladić.
Moj otac? — devojka se namršti. — Da li znaš šta hoće?
— Ne znam. Sigurno je nešto važno...
— Važno?
— Svakako!
Oboje zaćutaše. Držeći se za ruke, stigoše do kuće i uđoše u aulu.
— Idi sad — reče Julija — i nemoj dugo da se zadržiš. Čekaću te

67

ovde.
Mladi patricij krupnim koracima stiže do Cezarove sobe i odmah

uđe.
— Servilije — obrati mu se Cezar blago — ljubav ima veliku

važnost u životu mladog čoveka, ali mi stariji znamo da ima i mnogo
važnijih stvari... Reći ću ti odmah: ti se ne možeš oženiti mojom ćerkom
Julijom. Oslobađam te obaveze koju si mi dao...

— Kako? Zašto? — zamuca mladić — Ja je volim... Mi se volimo...
— Znam, — reče Cezar — ali to nije važno!
— Kako? Pa to je za mene najvažnije!
— Cepione, nemoj misliti da je meni milo što moram da pokvarim
vašu veridbu...
— Tako ti Jupitera, — zavapi mladić — objasni mi...
— Tebi se to sad ne može objasniti... Moja ćerka Julija udaće se za
Pompeja...
— A ja?
— Ti ćeš se oženiti Pompejevom ćerkom. Iako je verena za Fausta,
Sulinog sina, ti ćeš je dobiti.
— A Faust?
— Faust će dobiti batine.
— Ama, ko to kvari i ko to želi? — povika mladić.
— Ja! — strogo odvrati Cezar. — Sad možeš ići...
— Ako si navikao da svoju samovolju ističeš u Senatu, — razvika se
mladić — upamti da to za mene ne važi!... Ja ću s mačem u ruci da
branim svoju ljubav.
Cezar se nasmeši.
— Servilije, — reče — svojim junaštvom možeš se razmetati na
Suburi, među javnim ženama i propalim mladićima...
— Ja? to je laž! — planu mladić.
— Nije laž, — mirno prihvati Cezar. — Sve javne kuće na Suburi
dobro poznaju Servilija Cepiona... Mladiću, Cezarovom oku ništa nije
promaklo, da znaš!
Na vratima se pojavi Julija. Bleda i teško dišući, reče:
— Oče, čula sam tvoje reči... Ako je to istina, ja s ovim mladićem
nemam više nikakve veze... Servilije, — obrati se vereniku — porekni
ovo, ili se smesta čisti iz moje kuće!
— Odlazim! — odvrati mladić besno. — Tvoj otac, Julije Cezar, ima
odlične špijune!
Cepion žurno iziđe. Julija se zaplaka i pade ocu na grudi. Grleći je,
Cezar reče:

68

— Ako ne veruješ meni, pitaj Skulu i Dolusa. Oni već mesec dana
prate svaki korak tvoga verenika. Nedostojan je on tebe... Idi sad. Imam
drugog posetioca.

Na vratima je stajao Lucije Kalpurnije Pizon. Julija plačući napusti
odaju.

— Zdravo, Cezare, plemeniti i visokorodni! — oslovi ga patricij. —
Otkako si držao onaj govor u korist Katalininih zaverenika, počeo sam
da te cenim...

— Ćuti, Pizone, da te ne čuje Marko Tulije!... Uvrstiće te u
neprijatelje otadžbine. Opasno je, makar i neiskreno, diviti se Cezaru!

— Brbljivi Ciceron... — odvrati Pizon. — Smuči mi se od njegovog
prenemaganja u Senatu. Tvoja govornička veština nekoliko puta je toga
hvalisavca naterala u mišju rupu.

— Pizone, — otpoče Cezar pošto sedoše — pozvao sam te... — U
pitanju je jedna molba...

— Molba? U tom slučaju trebalo je da ti dođeš k meni... Osim toga,
poslao si mi nekakvog slugu... Taj mi ni malo ne izgleda pošteno.

— Da! — nasmeja se Cezar. — To je moj Drijas. On se druži s
lopovima pa je stekao njihove osobine. Inače, pošten je...

— Pošten? — zavrte glavom Pizon. — Bogovi neka nas štite od tebe
i od tvojih slugu... Ali drugi put kad hoćeš nekoga da moliš, potrudi se i
potraži ga u njegovoj kući, a ne...

— Čekaj! — prekide ga Cezar. — Mislio sam da ti ukazujem čast što
sam te pozvao u svoju kuću... Pizone, ja sam konzul.

— Konzul? Doista, za mene je čast što sam doživeo da me jedan
konzul moli... Zbilja, šta si hteo od mene?

— U stvari, postoje dve molbe...
— Ej, naopako! Ako produžimo, bojim se da ne ispadnu četiri ili
pet.
— Neće! — odvrati Cezar. — Prvo, hteo sam da te molim da se za
iduću godinu kandiduješ za konzula...
— Ja?... Šta ti pada na pamet!...
— Bićeš konzul, ako to želiš. Ja ću te podržavati.
— Hm... — učini Pizon — dakle, to je tvoja molba?
— Da, to je prva...
— A druga?
— Druga uslovljava prvu... Molim te da mi daš tvoju ćerku
Kalpurniju za ženu.
— Hm... — opet učini Pizon i zamisli se. — A šta će biti ako ti je ne
dam?

69

— Onda nećeš biti konzul, — a ja... Ja ću se svakako oženiti
Kalpurnijom.

— Kako to?
— Oteću je...
— Oho! Dobro je što si mi to rekao! Čuvaću je.
— Svejedno. Od mene je nećeš sačuvati! Pizone, mislim da ti je
poznato da se Cezaru ništa nije otelo.
— Poznato mi je razbojniče… Dakle, dajem ti svoju ćerku. Dobićeš i
dobar miraz, a što se toče konzulskog čina — to ostavljam tvojoj
uviđavnosti.
— Moja reč je isto što i ostvareno delo.
Tast i zet se zagrliše.

70

GLAVA DEVETA

Zasad tri čoveka:
Cezar, Pompej i Kras.

U Rimu je svima palo u oči da Cezar uporno podržava Kalpurnija

Pizona koji je istavio kandidaturu za konzulski položaj. Isto tako, odnos
između Pompeja i Cezara iz dana u dan sve se više poboljšavao.
Međutim, Faust je brbljao na sve strane i pretio da će skupiti četu
beskućnika i napasti Cezara zbog toga što se Servilije Cepion oženio
njegovom verenicom, Pompejevom ćerkom. Mladi patriciji pravili su
šale na račun Fausta i smejali se na sav glas. Ali uskoro svima postade
jasno da je Sulin sin u pravu. Jer Cezar se oženi Kalpurnijom,
Pizonovom ćerkom, a svoju ćerku Juliju udade za Pompeja. Pošto se
Cepion oženio Pompejevom ćerkom, Faust je ostao na cedilu.

Cezarovi protivnici iskoristiše ovu priliku i svom žestinom počeše
da napadaju rodbinske veze i njihova iskorišćavanja na štetu države
Najpre stadoše da kruže šale na račun tri tasta i tri zeta. U Senatu Marko
Katon prvi diže glas:

— Čemu ovo vodi, oci senatori? Najveći položaji u državi stiču se
ženidbom! Zar ćemo dopustiti da se preko žena daju na upravu
pokrajine, komandni položaji u vojsci i državna služba? Još malo pa će
nam žene i u Senat dolaziti, raspravljati s nama i davati nam i oduzimati
reč. Gaj Julije Cezar tera šegu sa svima, a drugi konzul Kalpurnije Bibul
ćuti. On ne pomišlja da onemogući zakonske predloge koji nam se silom
nameću, niti mu pada na pamet da drskostima jednog čoveka stane na
put.

Bibul, podstaknut ovom žaokom, odluči da javno istupi protiv svih
predloga koje je Cezar izneo pred senatore. Smelost ove vrste bila je u
tom trenutku opasna po život, bez obzira što je ovoga puta glavni
pokretač bio konzul. Zanesen svojim govorom i podstaknut burnim
odobravanjem većine senatora, Kalpurnije Bibul žestoko napade ne
samo zakonske predloge nego i Cezara nazivajući ga samovoljnim i
drskim nametljivcem. Ali kad je izlazio iz sudnice, konzul umalo ne

71

izgubi glavu. Potplaćena rulja napade ga na Forumu. I da se nisu
umešali legionari, bio bi isečen na komade. Bibul odluči da više ne
dolazi u Senat; ni iz svoje kuće nije izlazio sve dok mu vreme konzulstva
ne proteče. Cezarova samovolja uzimala je sve više maha.

— Tek ćemo se nagledati čuda kad tast i zet udruže svoje snage.
Senatu i njegovom dostojanstvu došao je kraj!

Tako je govorio Marko Porcije Katon.
Jednoga dana, na čelu gomile naoružanih i pijanih beskućnika, na
Forumu se pojavi Pompej. Legionari potegoše mačeve i jurnuše prema
njima, ali kad ugledaše trijumvirat — stuknuše.
Pompej pod oružjem uđe u većnicu:
— Doveo sam svoje ljude na Forum, — reče — jer ovde ima
senatora koji zlurado prate naše napore i unapred odbijaju sve predloge
korisne po otadžbinu... Sad predlažem da se Cezaru da uprava nad
celom Galijom, s ove i s one strane Alpa, i da mu se dodeli Ilirija... Sve to
u trajanju od pet godina.
— Danas govori zet u korist tasta, — reče Katon, — a sutra će tast iz
sve snage podržavati zeta!
Čuvši ovu upadicu, Cezar se obrati dežurnom centurionu:
— Otacije, vodi ovog buntovnika i baci ga u tamnicu. Osam
legionara okružiše Marka Katona i izvedoše ga iz već
nice Na Forumu je pijana rulja klicala Cezaru i Pompeju, ali
ozbiljniji ljudi ćutke su gledali ovu povorku i obarali glave. Podmitljivi
rimski građani još uvek su cenili ponos i vrlinu. Katon, okružen
stražarima, nijednog ne udostoji svog pogleda. Međutim, istoga dana po
Cezarovom naređenju Katon je pušten na slobodu.
Iznenađenja su se rađala. Među ostalima dogodilo se i to da je
Publije Klodije izabran za tribuna. Njegov prvi istup u Senatu bila je
optužba protiv Marka Tulija Cicerona. Većina senatora znajući da je to
Cezarova želja, saglasiše se s novim tribunom i slavni besednik osuđen
je na progonstvo i proteran iz Rima.

***

Marko Brut često je dolazio u Cezarovu kuću i nije se mogao
požaliti da mu se ne ukazuje ljubaznost, a isto tako nije mu nedostajalo
sredstava za život. Zbog toga je mladić pokazivao naklonost prema

72

svome dobrotvoru, divio se njegovoj darežljivosti, cenio znanje i
sposobnost i zavideo njegovoj odvažnosti.

Cezar je uvek nalazio vremena da s mladim čovekom vodi makar i
kratke razgovore. Upućivao ga je u politiku, filozofiju, govorničku
veštinu, umetnost i književnost. Brut je bio ponosan što je stekao ljubav
najpopularnijeg čoveka u Rimu. Cezarov demokratski način ophođenja
navodio je mladića da otvoreno govori čak i da se prepire, ako je ubeđen
u stvar koju zastupa. Iako je imao nadimak Brut, bio je razborit, strpljiv i
staložen a to su osobine koje stariji izuzetno cene kod mladeži.

Cezar se trudio da ga obrazuje na starinski način: navodio mu je
primere časti i požrtvovanja za dobro otadžbine. U svakoj pogodnoj
prilici pominjao mu je imena Scipiona, Fabija, Metela, Marija, čak i Sule
pa i Pompeja.

— Samo takvi ljudi mogli su da stvore i očuvaju ovu državu! —
govorio je. — Na Kapitolu nalaze se likovi sedam kraljeva rimskih.
Pored njih stoji i lik Lucija Junija Bruta. Njegovom zaslugom stekli smo
republiku i dosad je održali. Zbog toga je on veći nego svih sedam
kraljeva, od Romula pa do Tarkvinija Oholog... Republika iznad svega!
Eto za šta treba živeti, boriti se i umreti!

Cezar se zagleda u lice mladića. Učini mu se da iz njegovih očiju
izbija podrugljivost.

— Ćuti, Brute? — reče. — Možda misliš da nisam u pravu?
— U pravu si, — odvrati mladić a oko usta zatitra mu čudan osmeh.
— Cezar je uvek u pravu! — To je svakom Rimljaninu jasno.
— Jeste. Mnogi tako misle. Ja im verujem iako znam da su
licemerni.
— Da, — oteže Brut — svakome je milo da sluša lepe reči, mada je
uveren da su laži.
Cezar priđe mladiću i unese mu se u lice: — Brute, zar ti se čini da
ne govorim kako treba? Kaži šta misliš! Slušam te kao svoju savest, jer
meni je potrebna iskrena reč. Reci... Znaš da tebi ne mogu zameriti
ništa...
— Dobro govoriš, — odvrati Brut. — Dobro govoriš. Ali ne radiš
kako treba. Uzdižeš republiku a državi pripremaš tiraniju. Zar taj
trijumvirat ne ukazuje na to?
— Nijedan od nas trojice ne pomišlja da se udalji od republike —
reče Cezar. — Trijumvirat neće biti duga veka, on će nestati kad se u
državi srede prilike.
— Da, — mrgodno odvrati mladić, — a šta stoji iza trijumvirata?
— Tri čoveka! — nasmeja se Cezar.

73

— Hm... Tri čoveka, ali kakva?
— Složna! — reče Cezar i ushoda se.
— Čudno je to koliko mogu pametni ljudi koji put da zastrane! —
otpoče Brut. — Oni često vide samo sebe i svoje interese... To sam rekao
jednom svom prijatelju, Gaju Kasiju.
— Pretvaraju se? — prenu se Cezar. — Želeo bih da vidim toga
Kasija. Sigurno je mislio na nas trojicu? Dovedi ga!
— On je moj najbolji prijatelj, — trže se Brut. — Ne želim da mu se
ma šta rđavo desi.
— Neće! Tvoji prijatelji i meni su mili. Dovedi Kasija...
— Dovešću ga. On će dokazati da je i tebi prijatelj.

***

Posle nekoliko dana u Cezarovoj kući, u istoj odaji, sedeli su Marko
Brut, Publije Servilije Kaska i Gaj Kasije. Brut je bio veseo jer mu se dala
prilika da svoja dva prijatelja upozna s Cezarem, mada mu je bilo
čudnovato što su obojica ćutljivi. Mladi ljudi usiljeno su se smešili na
Juliju, Pompejevu ženu, koja je došla da obiđe svoga oca.

Nudeći ih narandžama i jezgrima od oraha natopljenim medom,
mlada žena je govorila:

— Bojim se da ćete dugo čekati Cezara. Otišao je da obiđe Dolabelu.
Taj uobraženi pretor juče se vratio iz Makedonije. Biće tu pričanja
naveliko! On baš mnogo ne mari moga oca, ali će ga sigurno moljakati
da Cicerona vrati iz progonstva. Sad se taj razmetljivi govornik nalazi u
Kilikiji i uzdiše što ne može više da brblja u Senatu. Služite se, mladići!
Jedi, Brute... izgleda da ni jedan od vas ne voli slatkiše? Ko ne voli
slatkiše, kažu da nije dobar i plemenit čovek!

— Sad su i žene počele da se bave politikom, — progunđa Kaska.
— Bogme jesu! — dodade Brut. — Izgleda da su bolje upućene od
nas i da više znaju.
— One samo više govore, a ne znaju ništa! — nasmeši se Kasije.
— Mislite? — podboči se Julija. — Vi, muškarci, isuviše ste
nadmeni. Iza vaše uobraženosti obično se krije glupost. A žene, ako nisu
pametne, bar su lukave...
— U pravu si, Julija! — nasmeje se Brut. — Nego molim te, idi pa
upitaj sluge da li znaju kad će doći Cezar. Moja dva prijatelja već gube

74

strpljenje.
— Ja sam strpljiv! — reče Kaska.
— Ja umem da čekam! — dodade Kasije.
— U tom slučaju sve je u redu! — nasmeja se Julija. — Ipak ću pitati,

jer i meni se žuri kući...
Došavši do vrata, mlada žena pomače zavesu i razvika se:
— Decije... Karione, Skula, Milfidipa, Fulvija! Brzo ovamo! Na njenu

viku odazva se Dolus.
— Znaš li gde ti je gospodar? — upita Julija.
— Ne znam gde je, ali znam gde treba da bude.
— Da čujemo?
— Došli su neki proroci iz Telmesa.
— Proroci?
— Da. To su oni što proriču ljudima sudbinu.
— Znam, glupače!...
— Ima ih četvorica. Nalaze se kod Vatinija... Verovatno sad jedu i

piju, da bi bolje proricali... Cezar će svratiti tamo da i njemu proreknu
sudbinu.

— A ne znaš kad će se vratiti? — upita Julija.
— Ne znam. Gospodari nemaju običaj da polažu račune svojim
slugama.
— Tako je! — reče Brut. — Idi, Doluse...
— Idem! — isceri se bivši gusar. — Idem da se divim lepoti naše
kuvarice Eulalije. Skoro će večera. Treba da se pobrinem da dobijem
veće i bolje parče mesa... Svi moji uspesi u životu počivaju na ljubavnoj
osnovi!
Dolus iziđe.
— Ovaj zna za šta živi! — reče Brut.
— Baš! — odvrati Julija. — Lopov i kockar. Ne znam dokle će moj
otac da ga podnosi...
— Velikim ljudima potrebni su i takvi, radi ravnoteže! — reče
Kasije.
— Verujete li prorocima? — upita Julija.
— Ja verujem! — odgovori Brut.
— Ja ponekad! — dodade Kaska.
— A ja nikad! — dobaci Kasije. — Ne verujem lažovima uopšte, a
proroci su najveći lažovi. Zar smo malo okruženi lažima u životu? Ako
smo primorani da ih svakodnevno slušamo, ne moramo ih bar tražiti!...
Julija je razmišljala: »Brut je glupak, Kaska je dosadan, a Kasije
pitom i čedan kao devojka«.

75

Duguljasto i bledo lice Gaja Kasija ukazivalo je na aristokratsko
poreklo. Pogled mu je bio blag, ali je iz njega izbijalo nešto što izaziva
nespokojstvo. U toku razgovora Julija primeti da se on smeška samo
krajevima usta, a crne mu oči skoro i nemaju izraz. Brut je bio rumen i
bucmast, a Kaska mladić velike glave i snažna vrata. Prema njima
Kasijevo lice izgledalo je kao senka.

Međutim, dođe i Cezar i odmah se obrati mladićima:
— Nadam se da vam nije bilo dosadno pored moje Julije. Umiljata
je, dobrodušna i voli mnogo da priča, osobito kad e nalazi u društvu
ljudi mladih i lepih.
— I pametnih! — dobaci Julija.
— Pa i pametnih! — nasmeši se Cezar. — Nego, lepa moja, idi i
sačekaj me u svojoj odaji. Čim završim razgovor s ovim mladim ljudima,
posvetiću i tebi nekoliko trenutaka... Čekaj! Da nisi došla da se žališ na
muža?
— Ne, — odvrati mlada žena — Pompej je dobar i ljubazan kao i
uvek... Došla sam da te vidim. Uželela sam se svoga oca. Razumljivo...
— Jeste, jeste, — pomilova je Cezar. — Idi sad...
Julija baci pogled na tri mlada čoveka i bezvoljno iziđe iz odaje.
— Malo vremena imam, — reče Cezar. — Dani mi prolaze
munjevito. Čini mi se da jure vrtoglavom brzinom. Ide to tako u beskraj.
— Nema kraja, — reče Kaska.
— Ni početka! — dodade Brut.
— O, kad bi čovek mogao da bude izvan toka vremena, — reče
Cezar — ne bi osećao strahotu praznine. Prividni mir prostora i vremena
zavarava nas. Dobro osećam: nije to mir! To je kovitlanje, stalno kretanje,
čudesno i zlokobno. Ponekad, kad osetim glavobolju, strah me spopadne
od toga. Heraklit iz Efeza bio je u pravu...
— A bogovi? — upita Kaska.
— Bogovi! — nasmeši se Cezar. — Da čovek svojom dušom ne
sudeluje, oni ne bi ni postojali!...
— Kako bi izgledao svet bez njih? — upita Brut.
— Bio bi prazniji i dosadniji, — sleže ramenima Cezar.
— I bez nade! — dobaci Kasije.
— Da, bez nade — složi se Cezar i pogleda mladića u oči. Za
trenutak nastade tišina. Iz dvorišta su dopirali glasovi
robova koji su u predvečerje muzli krave i pojili konje, i smeh i
vriska dece robova koja su se s Julijom igrala u vrtu. Sunce je bilo na
zalasku. Njegovi zraci blesnuše ispod krošnji drveća, kroz prozore
padoše na zid u odaji i trepereći osvetliše sliku »Silazak Orfeja u donji

76

svet«.
— Momci, — prekide Cezar tišinu — drugi put ću naći više

vremena za vas. Sad moram u kupatilo, pa posle na gozbu kod Lukula.
Mladići se pogledaše i ustadoše.
— Ipak, recite mi šta vas najviše interesuje?
— Republika! — reče Brut.
— Uvek ista pesma! — nasmeja se Cezar.
— I mene republika i njena sudbina, — dodade Kaska. Cezar baci

pogled na Kasija. Mladi patricij oseti da Cezar baš od njega očekuje
pravu reč. On stade prikupljati ogrtač oko sebe i upita:

— Zbog čega senatori sve manje dolaze u većnicu? Da li uviđaju da
tamo nemaju više posla, ili se boje?

— Od koga se boje? — upita Cezar.
— Na to pitanje neka odgovore triumviri!
— Mladiću, govori jasnije! — reče Cezar čudeći se što ga spopada
ljutina.
Kasije produži mirnim glasom.
— Zasad tri čoveka... Cezar, Pompej i Kras.
— A posle?
— A posle: jedan i...
— I?...
— I svršeno je s republikom! — dovrši Kasije, razvuče usta u osmeh
i dodade: — To je odgovor i mojim prijateljima Kaski i Brutu!
Cezar zastade i pogledom dobro odmeri mladića:
— Tako dakle misli Gaj Kasije Longin? Da ti to nije došapnuo
Marko Katon?
— To nije važno. Okolnosti su takve, a to je bitno!
— Dakle, ostaće jedan? — reče Cezar.
— Da, jedan!
— Koji?...
— Ti, jet si najsmeliji i...
— I?
— Kasije, ćuti... Razbiću ti usta pesnicom... — ispreči se Brut.
Cezar ga blago odgurnu desnom rukom, a levu stavi Kasiju na rame
i reče:
— Najsmeliji i ?...
— I najpodmukliji! — završi Kasije.
Brut i Kaska se zaprepastiše. Cezar se nasmeja:
— Tako mi Jupitera, — reče — ti si bolji prorok nego ona četiri
slepca iz Telmesa!.. Divno rečeno, iz srca! Kasije, nadam se da ćemo se

77

još koji put sresti?
— I ja se nadam! — skromno odvrati mladić.
— Sad doista moram u kupatilo! — završi Cezar tapšući mladića po

ramenu.

78

GLAVA DESETA

Gali i Germani.

Od trijumvira samo je Pompej ostao u Rimu. On je dobio na

upravu Španiju i Afriku i blagovremeno tamo poslao zapovednike
Afranija i Varona. Marko Kras, na čelu velike vojske, krenuo je u Aziju
da se bori s Parćanima i Skitima koji su posle Mitridatove smrti nanovo
počeli navaljivati na rimske provincije pljačkajući i uništavajući gradove
i sela.

Pompej i Kras omogućili su Cezaru da dobije na upravu Galiju s obe
strane Alpa i Ilirik. Mada su znali stanje u tim pokrajinama, nisu mogli
ni naslutiti kakve ratne strahote čekaju Cezara.

Tek što stiže u Galiju, rimska vojska upade u oružani ustanak.
Helvećani i Tigurićani, pošto popale svojih dvanaest gradova i preko
četiri stotina sela, sa svih strana kao poplava nagrnu na Rimljane.
Varvari, vukući sa sobom na kolima žene, decu i hranu, ostavljali su za
sobom zgarišta da bi uništili nadu na povratak. Dve stotine hiljada
ratnika, ne računajući žene i decu, prekrili su obale reke Arar, svi
ubeđeni da će lako savladati malobrojnu rimsku vojsku. Dva varvarska
plemena, ne podnoseći jedno drugo, odvoje se s namerom da svako na
svoju ruku napadne neprijatelja. Isto tako, ranije, razdvojili su se Kimbri
od Teutonaca pa je Marije potukao i jedne i druge.

Cezar, podelivši vojsku na dva dela, s jednom udari na Helvećane i
potuče ih, a Tigurićane savlada legat Tit Atije Labijen. Obe bitke bile su
strahovite zbog žilavog otpora varvara a i po broju žrtava. Posle
žestokih sukoba Rimljani prisile varvare na povlačenje ali, goneći ih,
nalete na barikade napravljene od kola. Tu su krvav otpor davali ne
samo ljudi nego i žene i deca. Ne odstupivši ni koraka, borili su se do
smrti. Borbe su trajale ceo dan i završile se u mrkloj noći. Osamdeset
hiljada varvara palo je isečeno na sve strane po bojnom polju. Ono što je
ostalo u životu, Cezar pohvata. Onda divlje ratnike nagna da se naseli
baš tamo gde su popalili svoje gradove i sela.

Rimski ratnici čudili su se zbog ove Cezarove odluke, a oficiri su

79

gunđali:
— Čemu ta blagost prema neprijatelju? Zar smo se za to borili?

Varvare treba ubijati ili ih rasterati na sve strane!
— Ćutite! — odgovori im Cezar. — Helvećani i Tigurićani biće

prepreka između nas i Germana, Varvari će se tući između sebe, a mi
ćemo se umešati da ih izmirimo. Do toga rata mora doći, jer Germani
večito teže da se proširuju na tuđ račun. Oni samo čekaju povoljan
trenutak s zgodnu priliku nikad ne pro puštaju.

I doista, germanska plemena Usipeti, Tenkteri, Sugambri, Svebi i
drugi nisu mirovala. Njihov kralj Ariovist ranije je dolazio u Rim,
ponudi se za saveznika i bio rado primljen. Ali to mu nije smetalo da
digne svoje žestoke ratnike i da pređe preko Rajne.

Preko galskih uhoda Cezar je bio obavešten o pokretu germanskih
plemena. I kao što biva, pričanjem i prepričavanjem varvarska snaga i
sila dobiše neverovatne razmere pa je borbeni duh rimskih ratnika slabio
a strah se povećavao. Najveću pometnju pravili su mladi plemići koji su
se pridružili Cezaru radi provoda i pljačke. Njima se činilo da
germansku najezdu nikakva sila ne može zaustaviti. Još kad primetiše
da je i neke oficire spopao strah, mladi patriciji sasvim klonuše duhom i
stadoše nagovarati Cezara da se povlači dok još ima vremena.

Okupivši ih sve, Cezar; im održa kratak govor:
— Dobri moji mladići!... Stupili ste u legion kao ratnici, željni slave i
plena, a kad je neprijatelj na domaku — vaša srca su klonula... Sad ste
mogli uvideti da rat nije isto što i provod na gozbama bogataša u Rimu.
Ovde se pobeđuje ili umire. Strah koji je nekad uhvatio vaše očeve kad
su navalili Kimbri i Teutoni, sad je spopao i vas ali, izgleda, trostruko
uvećan... Meni takvi borci nisu potrebni. Pokupite se, dakle, i idite
svojim kućama, a ostavite ozbiljne ljude da se bore i za sebe i za vas. Isto
tako, opominjem oficire koji su se uplašili. I njima dopuštam da idu.
Neka odu u Rim i neka se pohvale među svojim su građanima da su
napustili Cezara i pobegli ispred neprijatelja pre nego što su ga i
ugledali.
Obrativši se ostalim ratnicima, Cezar nastavi:
— Svi znamo da Germani koji su krenuli na nas nisu manje strašni
ratnici nego što su bili Kimbri i Teutoni, ali niste ni vi slabiji, niti sam ja
gori vojskovođa od Marija. Vi koji osećate mlitavo srce u grudima,
videćete kako se bori s malom vojskom i kako se odnosi pobeda nad
mnogobrojnim neprijateljem! Povešću samo desetu legiju i prepadom
iznenaditi varvare!
Oficiri, stideći se svoje malodušnosti, stadoše moliti Cezara da im

80

oprosti, obećavajući da će se boriti do smrti. No mladi patriciji već su bili
spremni za odlazak; bojeći se da ih ne zatekne zlo u tuđoj zemlji, ako
Rimljani izgube bitku, ošinuše konje i začas zamakoše iza šumaraka
hvatajući put ka Rimu.

Zapovednici ostalih legiona, zaklinjući se u sve bogove, uveravali
su Cezara da se kaju što su pokazali malodušnost. Uveravali su ga da će
se hrabro boriti pa i njima Cezar oprosti.

Istoga dana rimska vojska krete u susret varvarima.
Stigavši na dva stadija od germanskog tabora, Cezar posla uhode da
izvide položaj i, po mogućstvu, ispitaju raspoloženje, borbeni duh i
namere Germana.
Skula i Dolus, odeveni u rite, kao slepac i njegov vodič, pođu u
izviđanje. Rimske legije lagano i oprezno išle su za njima Krećući se
samo noću, približe se varvarskom taboru i iza jedne guste šume
postave logor.
Dva bivša gusara bogoradeći obilazila su oko germanskih bedema i
moljakali da im stražari bace komad hleba. Skula, prizivajući germanske
bogove Geza i Teutona, zaštitnike slabih i jakih, upirao je staklasti
pogled preko bedema kao čovek koji uz pomoć viših sila vidi duhovnim
očima ono što je uskraćeno svakome ko nije slep.
Germanski ratnici, poređani po bedemu tabora, pili su vino iz
mešina i nazdravljali jedan drugom, bacajući ravnodušne poglede na
prosjake.
— Ako nam napunite zdele vinom — povika Dolus — i ako nam
date po komad hleba, moj slepi drug će da vam prorekne sudbinu. On je
druid...
— Druid... Druid... — povikaše varvari i stadoše se gu rati na
bedemu, da bolje vide slepca i njegovog pratioca.
Dolus je govorio mešavinom galskog, germanskog i latinskog
jezika. To je bilo vulgarno narečje kojim su se služili gladijatori, gusari i
skitnice.
Vičući i mlatarajući rukama, Dolus se primače bedemu:
— Mi smo Gali, živimo čak tamo ispod Alpa. Idemo u slavu bogova
po svetu i proričemo sudbinu i dobrim i zlim ljudima... Moj slepi drug
nikad ne progovori uzalud. Svaka njegova reč je proročanstvo.
Varvari se stadoše zgledati i došaptavati. Jedan stari ratnik sasulja
se niz bedem, za njim siđoše i drugi pa se oko prosjaka iskupi čitava
gomila. Neki koji su bili skriveni po obližnjim šumovitim brežuljcima,
počeše izlaziti iz zaklona i u manjim grupama priđoše bedemu.
— Da čujemo kako će se završiti naš rat s Rimljanima? — I obrati se

81

stari ratnik prosjacima. — Ako valjano govorite, daćemo vam po komad
hleba i napuniti vaše zdele vinom.

— Neka prorok otvori svoje duhovne oći i usta... Neka proriče u
dobri čas!... Bogovi bili s nama... — zavikaše varvari.

Dolus priđe Skuli, primače usta njegovom uhu i razvika se:
— Vakcencije, sine Malihokokusov, jesu li tvoje duhovne oči
otvorene? Jesu li spremne da zavire u budućnost...
Skula stade blebetati i prevrtati očima. Najposle reče:
— Jesu, spremne su da gledaju... Vidim kako sevaju mačevi, huje
zavitlana koplja, zuje strele i trešte sekire o štitove i šlemove. Teče krv iz
preklanih vratova i probodenih ljudi sino va Geza i Teutona! — Skula za
trenutak ućuta pa onda odjednom dreknu: — Ljudi, ne počinjite bitku!...
Znamenja mi kažu da sedite u svome taboru i da čekate!
— Da čekamo? Dokle... — upita bojažljivo jedan ratnik.
— Ako bogovi tako hoće, i dok ne ostarite!
— O, svevišnji! — povika stari ratnik — njegove se reči slažu s
proročanstvom naših žena. One zabranjuju da otpočnemo bitku dok ne
iziđe mlad mesec... Dajte prosjacima hleba i mesa, i napunite im zdele
vinom...
Cezar, obavešten od Skule i Dolusa kako je postavljen germanski
logor i kako su posednuti šumoviti brežuljci oko njega, smesta izdade
naređenje da se vojska krene. Znajući dobro koliko su varvari sujeverni,
činilo mu se da ih treba napasti pre nego što iziđe mlad mesec.
Germani su sedeli i izležavali se u svome taboru, ne pomišljajući da
krenu na neprijatelja, a kamoli da otpočnu bitku dok se ne pojavi
mladina. Ariovistu i njegovim vojnim starešinama nije se žurilo, jer su
bili uvereni da će, kad znamenja budu povoljna, posigurno tući rimsku
vojsku. Ali kad jednog jutra ugledaše na domaku neprijatelja, varvari
počeše gubiti samopouzdanje. Cezarova drskost poremetila im je
planove u samom korenu. Ipak, osećajući se snažnim u svome taboru,
odlučiše da ne počnu bitku Međutim, rimski ratnici u blizini stanu
kopati jarke, pobijati kolje i praviti bedeme. U podne je rimski tabor bio
već postavljen. Cezar odmah isposla manje odrede ratnika da strelama
gađaju varvare, da im dobacuju psovke i da ih izazivaju na bitku.
Razgnevljeni Germani, zaboravivši na rđava znamenja, nagnuše iz
svoga tabora, a ostali se sjuriše s obližnjih brežuljaka i bez ikakva reda
otpočeše bitku. Napadajući u gomilama i smetajući jedni drugima, sruče
se na rimski ubojni red. Juriš Germana odbi se kao talas. Postojani
redovi Rimljana, ne odstupivši ni koraka, izdržaše prvu navalu. Onda,
bacivši koplja, Cezarovi ratnici potrgoše mačeve i jurnuše u gomile

82

varvara. Taj protivnapad bio je strahovit. Varvari, zaprepašćeni,
okretoše leđa i vrišteći nagoše u bekstvo. Preko četiri stadija rimski
konjanici gonili su varvare, ubijali ih i zarobljavali. Ariovistu jedva pođe
za rukom da se, s nešto ratnika, prebaci preko Rajne.

Oko osamdeset hiljada Germana ostalo je pobijeno i rastu reno po
bojištu. Rimski ratnici odneli su pobedu i zadobili mnogo plena.

Cezar je dokazao da nije slabiji vojskovođa od Gaja Marija.
Petnaest dana u Rimu su proslavljane ove pobede nad varvarima
Radost obuze čak i Cezarove protivnike, jer su svi dobro znali šta bi se
desilo kad bi varvari prodrli u Italiju. Plaćena rulja, na koju se Cezar
oduvek oslanjao, besnela je na Forumu i po ulicama od oduševljenja,
rugala se i pretila senatorima i poštenim građanima. Pojedini bukači
vikali su da će Cezarova veličina pregaziti neprijatelje i u Rimu.
Međutim, Cezar ostavi vojsku u Galiji da prezimi pa s malom
pratnjom ratnika dođe do reke Rubikona, tu postavi tabor i stane primati
svoje pristalice koji su svakodnevno stizali iz Rima da mu čestitaju
pobede. Među njima bilo je i senatora, Pompejevih ljudi. Oni su hteli da
doznadu dalje Cezarove namere. Cezar ih je sve primio s podjednakom
ljubaznošću. Od velikog plena zadobijenog u ovom ratu, svakoga bogato
obdari pridobijajući za sebe i protivnike.
Pompej i njegove najvatrenije pristalice, s malo reči i bez pohvala,
propratiše ovaj Cezarov uspeh kao da se ticalo neznatnih pobeda; šta
više, Pompej je i sebi pripisivao deo slave.
— Zahvaljujući meni, — govorio je Pompej — Cezar je postao ovo
što jeste. Njegove pobede nisu male, ali tu je glavnu ulogu odigrala
rimska vojska, a osobito moje dve legije koje sam mu pozajmio.
Uostalom, s tim ratom je svršeno. Varvari se više neće usuditi da zameću
boj...
U to vreme trećina celokupne Galije pripadala je Belgijancima
Ratoborni i skloni pobuni, ovi varvari u toku zime prikupe nekoliko
stotina hiljada ratnika i počnu da pustoše oblasti rimskih saveznika. Ali
kad su naišli na rimske legije, Belgijanci — boreći se bez ikakva reda —
pretrpe dva teška poraza. No Nervljani, najratoborniji i najsuroviji među
njima, povuku se u planine, pa pošto svoje žene, decu i imovinu sklone
u nekoliko klanaca uvučenih u gustu šumu, iznenada napadnu na
Rimljane, razbiju njihovu konjicu i nagnaju je u bekstvo. Raspaljeni
ovom pobedom, varvari opkole dve rimske legije i stanu ih seći.
Cezar je bio na jednom brežuljku, okružen oficirima desete legije.
Videći šta se događa u dolini, skoči s kola, zgrabi štit i mač i jurne na
neprijatelja. Za njim, kao bujica, poteknu ratnici rešeni da pobede ili da

83

izginu. Na čelu proslavljene desete legije Cezar se probijao kroz varvare,
boreći se kao prost vojnik. Desno i levo od njega tukli su se najistaknutiji
borci: Atije Labijan, Kvint Titurije Sabin, Gaj Azinije Polon i mnogi
drugi. Rimski ratnici, uvereni da nijedan neće izneti živu glavu ako
varvari pobede, borili su se do malaksalosti, klali se s neprijateljem i
komadali njegov ubojni red. Nervljani su pružali žestok otpor, ali manje
vični u rukovanju oružjem — ginuli su hrpimice. Kad se bitka završila,
skoro svi su bili satrveni.

I opet nastadoše svečanosti u Rimu, na hvalu bogova i u čast i slavu
Julija Cezara. Prostim ljudima pobede nad tolikim narodima izgledale su
još sjajnije, pošto ih je zadobio njihov i ljubimac.

Narednu zimu Cezar odluči da provede u dolini reke Pada. U to
vreme uveliko je pisao svoje delo De bello galico. Opije, njegov pisar,
skupljao je i beležio podatke, a Cezar ih je usklađivao uvek pišući o sebi
u trećem licu.

Svima se činilo da proslavljeni ratnik iz svoga maloga tabora kod
reke Pada diriguje političkim prilikama u Rimu i u celoj Italiji. Oni koji
su hteli da se domognu kakvog većeg položaja u državi, dolazili su na
podvorenje Cezaru. Isto tako hitali su mu i ugledni rimski građani,
pritisnuti dugovima. Cezar je pomogao prijatelje i od njih stvarao još
vatrenije pristalice, a neprijatelje je pridobijao dajući im novaca koliko je
ko hteo. Samo Gajt Skriboniju Kurionu poklonio je hiljadu i pet stotina
talanata.

Osobitu darežljivost Cezar je pokazao prema agentima, dajući im
novac za potkupljivanje glasača u Rimu. Tako su njegovi privrženici
uvek bili sigurni da će biti izabrani na izborima za velike državne
položaje, i postajali su do krajnosti odani svom patronu. U to vreme bila
je obična stvar videti na Forumu ljude koji su za svojim stolovima javno
potkupljivali glasače. Zbog toga su između protivničkih strana izbijale
svađe i tuče koje se krvavo završavale.

U Etruriji, u gradu Luki, održana je skupština najistaknutijih
rimskih političara i javnih radnika. Osim Cezara, Pompeja i Krasa
iskupilo se tu oko sto dvadeset liktora i preko dve stotine senatora.
Trijumviri, prividno još uvek složni, uz saglasnost svih prisutnih,
odlučiše da se Pompej i Kras izaberu za konzule, a Cezaru da se produži
uprava nad obe Galije i Ilirijom za narednih pet godina s tim da mu se
odobri neograničeno trošenje novca iz državne blagajne.

Protiv ove odluke ustade u Rimu tribun Favonije, prijatelj Marka
Katona. Ali ovaj napad ostade bez uspeha. Jer senatori, plašeći se
Pompeja i Krasa, ne pridružiše se njegovom protestu a narod se pokaza

84

krajnje nemaran.
Pompej i svi ostali koji su mislili da će se rat u Galiji brzo okončati,

prevarili su se. Cezarova vojna otegla se devet godina. Za to vreme oko
tri miliona ratnika dizalo je oružje protiv rimske vojske. Strahovite bitke
ređale su se gotovo jedna za drugom. Varvari su ginuli, za njima dolazili
drugi, borili se i padali pod rimsku vlast, obarali je, podizali ustanke i
srljali u borbu.

Najžešći neprijatelji rimskom oružju bili su Germani. Usipeti,
Tenkterani, Svebi, Sugambri i mnogi drugi skoro nisu ispuštali oružje iz
ruku. Mada osetno proređeni, izgledalo je da su se odlučili na rat do
potpunog uništenja neprijateljskog ili svog sopstvenog. Lukavi i
podmukli, više puta su davali Rimljanima taoce što im nije smetalo da
sutradan nanovo otpočnu borbu. Nekoliko puta Cezar ih je preterao
preko Rajne, prelazio u njihovu zemlju i gonio ih oko prostranih
močvara, preko travnih livada i kroz gorostasne bukove i hrastove šume
gubeći ih iz vida u njihovim mračnim jarugama i klancima. Rimski
ratnici u čudu su se pitali da li je iko u stanju da te varvare savlada.
Mnogoljudna germanska plemena neiscrpno su davala sve nove borce.

Međutim, proredila se i rimska vojska. Cezar se nekoliko puta
obraćao za pomoć i iz Rima su stizale nove legije, stupale u borbu i
kojiput desetkovane vraćale se u svoj tabor. Kad se svima činilo da je
borbena vatra Germana počela da se gasi i da se rat bliži kraju, buknu
ustanak u Galiji.

Vercingetoriks, poglavica Avernjana, sin Celtilov, stavi se na čelo
ustanika i u toku zime stane skupljati i umnožavati vojsku. Preko velikih
snegova, zaleđenih reka, jezera i močvara galski ratnici hrlili su sa svih
strana, dovlačili hranu i oružje, utvrđivali gradove i spremali se za rat
do istrage.

Cezar je taman pošao u Italiju kad bukne ustanak. On smesta okrete
natrag, žureći da blagovremeno stigne do svoje vojske. Ali varvari za to
vreme napadnu na rimske legate Lucija Aurumkuleja Kotu i Kvinta
Titurija Sabina. Bitka se vodila kod mesta Gergovije. Mnogobrojni galski
ratnici odnesu pobedu. Satrvši dve rimske legije i oba legata sa svim
oficirima, varvari se, poneseni uspehom, svom žestinom okrenu na
rimski tabor. Danju i noću galski ratnici jurišali su na ovu utvrdu u kojoj
je bila samo jedna legija pod vođstvom Kvinta Cicerona. Kad je Cezar
stigla s vojskom, od ono malo Rimljana što je ostalo u životu retko koji
da nije bio ranjen. Varvari, obavešteni da nova vojska ide prema
rimskom taboru, prekinu opsadu i krenu joj u susret. Još kad doznadoše
da Cezar vodi svojima u pomoć svega sedam hiljada ratnika, potekoše

85

što su brže mogli.
Cezar se povlačio ispred varvara, vrludao od šume do šume i

provlačio se kroz klance sve dok neprijatelja nije namamio na podesno
mesto. I tu onda postavi tabor. Gali, sigurni u svoju pobedu, napadnu sa
svih stranu bedeme, ali u toku najžešće borbe Cezar izvrši protivnapad.
Varvari, zaprepašćeni tolikom smelošću, najpre se pokolebaju pa okrenu
leđa i nagnu u bekstvo.

Vercingetoriks je svoju mnogobrojnu vojsku podelio na više odreda
i postavio im najhrabrije borce na čelo. Po celoj Galiji širila se ta vojska,
jer su se sva plemena, osim Sekvanaca, digla na oružje.

Avernjani, najhrabriji u ovoj pobuni, postave zasedu u oblasti
Lingonaca kuda je prolazila rimska vojska. Samo zahvaljujući ličnoj
hrabrosti Cezara i svakog pojedinog legionara, rimska vojska izbegla je
poraz.

Posle mnogih bitaka i sukoba većih i manjih, noćnih prepada i
izdaja, celokupna vojna koncentrisala se oko grada Alesije. U dve
uzastopne bitke Cezar je okončao pobunu koja je galska plemena stajala
više od pet stotina hiljada mrtvih.

Vercingetoriks, ponositi vođa varvara, obukavši skupoceno odelo,
uzjaše svoga najlepšeg konja, dođe do Cezara, sjaše i sedne na zemlju
ispred njega.

Galski vođa odveden je u Rim gde je ukrasio Cezarov trijumf. Posle
toga bačen je u Mamertinsku tamnicu i umoren glađu. Dvaput je Cezar
lađama natovarenim vojskom prelazio na Britanska ostrva, s namerom
da kazni varvare što su pomagali galsku pobunu. Ali naišavši tamo na
krajnju zaostalost i bedu, vrati se u Galiju. No da bi dopunio listu naroda
s kojima je sve ratovao, rimski vojskovođa, nezasit slave, uzme taoce od
britanskog kralja i nametne mu danak.

Tako je tekla Cezarova vojna u Galiji i Germaniji. Smelost i
samopouzdanje ovoga ratnika raspaljivale su hrabrost rimskih legionara
ionako vičnih ratovanju.

U toku svoje istorije rimska država je nekoliko puta bila na ivici
propasti. Tako se desilo i u ovom ratu. Jer da je Vercingetoriks samo
nekoliko meseci kasnije digao ustanak, galsku najezdu nikakva sila ne bi
mogla sprečiti da pregazi Italiju i da stigne do Rima.

I ovoga puta Rimljane je poslužila sreća. Ali posle ugušenja galske
pobune, otpoče građanski rat između Cezara i Pompeja.

86

87

GLAVA JEDANAESTA

Protiv razbojnika potrebno je oružje
a ne glasanje.

Marko Kras je uživao glas jednog od najsposobnijih vojskovođi

svoga doba Zbog toga je njegova propast u Aziji zaprepastila rimske
građane. Nadajući se da će u Persiji zateći narod koji je još od
Aleksandrova doba dotakla helenistička kultura. Kras pređe s vojskom
reku Eufrat čudeći se što usput stalno nailazi na varvarske skitače, koji
su se, lako naoružani i na brzim konjima, stalno pomerali s mesta na
mesto.

Rimski vojskovođa imao je nameru da najpre pobedi Parte, lukave
skitske ratnike, pa da se dohvati zapadnog dela Kaspijskog mora i stigne
do mesta dokle je ranije s vojskom dolazio Pompej Veliki. Ali troma
rimska pešadija vukla se po tragu parćanskih konjanika ne mogavši
nikako da ih sustigne i započne bitku. Najposle rimski ratnici, izmoreni
glađu i iscrpljeni od vrućine i žeđi, upadoše u zasedu varvara. Parćanski
strelci napadoše ih spreda, s bokova i sleđa. Dvadeset hiljada
najodabranijih rimskih ratnika poginulo je u borbi kod Kare, a deset
hiljada ih je palo u ropstvo.

Po pričanju onih koji su se docnije dokopali slobode i jedva živi
stigli u Rim, Parti su uhvatili Marka Krasa i sasuli mu u grlo rastopljeno
zlato.

Vest o propasti rimskih legija u Aziji, a osobito o smrti Marka Krasa,
primljena je u Senatu i na Forumu kao velika nesreća. Nestanak trećeg
trijumvira s političkog polja izazvao je pometnju među rimskim
građanima i ukazivao na verovatni sukob između preostale dvojice,
Cezara i Pompeja. Podozrenje i ne spokojstvo senatora i istaknutih
građana pretvoriše se u strah kad iznenada umre Julija, Pompejeva žena.
Cezaru je o njenoj smrti javljeno dok se bavio u Galiji i ratnika obuze
velika žalost, žalio ju je i Pompej i njegovi prijatelji. Mladu ženu dostojno
je ožalio narod, jer je pored Cezara obožavao i Juliju. Najvatreniji
pristalice Cezareve, uprkos opiranju senatora, sahraniše Julijino telo na

88

Marsovom polju.
No žalost svih uskoro se pretvori u brigu, jer je Julijinom smrću

prekinuta srodnička veza između Pompeja i Cezara.
Cezar je još iz ranije kovao potajne planove protiv Pompeja, a

Pompej s nipodaštavanjem govorio o Cezaru. Ali kad je nestalo Krasa
koji je bio protiv obojice, postalo je jasno da se nijedan neće smiriti dok
ne smakne drugog.

Pompej, pun samopouzdanja, smatrao je da je njegov položaj u
Rimu daleko iznad Cezarovog. Doista, mnogi senatori kojima je
Cezarova samovolja odavno dozlogrdila, mislili su da je Pompej jedina
ličnost koja je u stanju da do kraja potisne Cezara.

— Pompej će vratiti ugled Senatu! — govorili su. On je Cezara
uzdigao, on će ga i oboriti! Pompej će biti spasilac republike... On nosi u
sebi snagu celoga naroda.

Takve i slične reči pronosile su se od usta do usta. Broj Pompejevih
pristalica sve više je rastao. Među njima je bilo i takvih koje je Cezar
pomagao novcem i darovima. Oni su uzvikivali da je u tolikom
bezvlašću jedini spas monarhija. Mnogi su govorili da je Pompej, svojom
sposobnošću i zaslugama, dostojan da postane kralj.

Pompej se snebivao odbijajući takvu počast, ali se tajno spremao da
se proglasi za diktatora.

Međutim, Marko Katon ga preduhitri. On iznese pred senatore
predlog da se Pompej izabere za jednog od konzula, da mu se produži
vreme službe u Španiji i Africi, i daje hiljadu talanata godišnje iz
državne blagajne za održavanje vojske u tim pokrajinama.

U Rimu su se strasti sve više zaoštravale. Cezar nije bio prisutan i
zbog toga je njegov ugled počeo da slabi. U takvom stanju dođoše do
izraza, ko zna po koji put, sumnje, optužbe, klevete i podmetanja protiv
Cezara. Ne mogući da domaše samo ga Cezara, Pompejeve pristalice
baciše se svom žestinom na one koji nisu bili uz njih. Ovakvo zlo stanje
pojačavalo se iz dana u dan dok se nije izrodilo u pravo gonjenje
Cezarovih pristalica. Konzul Gaj Klaudije Marcel prevršio je meru. On se
usudio da jednog Neokomljanina, koga je Cezar uzdigao na stepen
senatora, osudi na šibanje. Rugajući mu se, konzul je govorio neka ode
Cezaru i neka mu pokaže masnice na svojim leđima.

Cezar je preko svojih ljudi redovno bio obaveštavan o sve mu što se
događa u Rimu. Prepredeni političar i intrigant, on je već skovao plan za
borbu. Znajući dobro kako treba postupati pa da se održi naklonost
naroda, Cezar stade preko svojih ljudi neizmerno deliti na sve strane
novac od napljačkanog blaga u ratu Osim toga, odluči da vrati dve legije

89

koje mu je Pompej ranije pozajmio. Ovi ratnici, stigavši u Rim,
priključiše se senatskoj vojsci koja je inače bila pod Pompejevom
upravom.

Oficiri koji su doveli ove dve legije stadoše na sve strane širiti
glasove: da se vojska u Galiji uveliko ratosilja Cezara, da je sita ratovanja
i da čezne da se što pre vrati kući.

— Omrzli su Cezara, — govorili su — a u Pompeju gledaju pravoga
vođu naroda. Ti ratnici, čim pređu u Italiju, prići će senatskoj vojsci.

Drugi su govorili da je Cezar u svojoj gramzivosti za blagom postao
slep i gluh za sve ostalo.

— On hoće da se proglasi za kralja! — dobacivali su treći. Pompej je
vrlo brižljivo prikupljao odabrane ratnike i spremao se da u pogodnom
trenutku zada smrtni udarac Cezaru. Kad sasluša pričanje ovih oficira,
bio je uveren da će svi Cezarovi ratnici preći na njegovu stranu. Zbog
toga prestade da skuplja vojsku.

Tih dana Senat je doneo odluku da se Cezaru ukine namesništvo u
Galiji i Iliriji. Za njegovog zamenika izabran je Lucije Domicije
Ahenobarb.

Međutim, u Rim neočekivano dođe Gaj Skribonije Kurion. On se
odmah uputi senatskoj većnici i predade Cezarovo pismo tribunu
Marku Antoniju.

— Šta je, Skribonije? — viknu jedan mlad senator. — Poslao te
Cezar u Rim da špijuniraš? Vrati se u Galiju, pozdravi svoga propalog
gospodara i reci mu da je ovde već određen dželat za njega.

— Pripazi se, Pamfilije, — odvrati Kurion — da taj dželat ne odrubi
tvoju glavu!

Senatori zagrajaše sa svih strana.
— Cezar se više neće usuditi ni nos da pomoli u Rimu! — viknu
jedan.
— Cepaj to pismo, tribune! — dobaci drugi. — Nećemo da slušamo
reči izdajnika!
— Cepaj pismo!... Cepaj pismo! — povikaše mnogi. Marko Antonije,
bled od gneva, škrgutnu zubima i nadvika sve:
— Ako nećete da saslušate pismo, pročitaću ga narodu na Forumu!
— I tribuni su postali izdajnici! — začu se jedan glas.
Antonije izvadi mač iz korica i, stavivši ga ispred sebe, reče:
— Ja sam tribun! Vršiću svoju dužnost do kraja. Ako danas odavde
iziđem živ, obračunaću se sa senatorom koji smatra da su tribuni
izdajnici! A sad, u ime rimskog naroda i ovog svetog mesta, pozivam
senatore da saslušaju Cezarovo pismo! — Nadam se da neću morati da

90

pozivam legionare u pomoč!
— Dobro! — viknu Pompej. — Saslušaćemo to pismo... Čitaj,

tribune!
Marko Antonije stade čitati:
»Na znanje senatorima i rimskom narodu,
Pristajem da položim oružje i da se odreknem uprave nad pokrajinom koje

mi je Senat dodelio. Pristajem — ako to isto učini i Pompej Veliki. Položićemo
obojica oružje, a kad postanemo obični građani, neka svak prema svojoj
sposobnosti i zaslugama stiče naklonost rimskog naroda i slavu. Ali ako Senat
samo mene lišava oružja, a Pompeju dozvoljava da zadrži svoje, onda
upropašćuje jednoga da bi drugome osigurao tiraniju«.

Dok je trajala galama u Senatu, Kurion, izvukavši se neprimetno iz
većnice, čitao je narodu na Forumu duplikat Cezarovog pisma. Uz silno
oduševljenje narod je slavio Cezara, obasipajući Kuriona cvećem.

Pismo je bilo jasne sadržine. Njegova pravična postavka ućutka
senatore. Ali Pompejov novi tast, Publije Kornelije Scipion Nazika,
ustade i kategoričkim glasom reče:

— Cezarove podvale svima su dobro poznate! Ovoga puta neće nas
prevariti... Predlažem da se tome nametljivcu postavi rok! Ako za to
vreme ne položi oružje, da ga oglasimo neprijateljem otadžbine!

Međutim, tribun Marko Antonije smesta podnese predlog da se
uvaži Cezarova ponuda: da se oba trijumvira odreknu vlasti.

— Pozivam bez izuzetka sve senatore da glasaju, — zatraži Marko
Antonije.

— Protiv razbojnika potrebno je oružje, a ne glasanje! — viknu
konzul Lentul.

Posle dugih prepirki, raspravljanja i sukoba, Senat ne donese
nikakvu odluku.

U to vreme Marko Tulije Ciceron vratio se iz progonstva Odmah po
dolasku u Rim slavni besednik stade raditi na tome da se Cezar i Pompej
izmire. I uspeo bi, da se nije isprečio konzul Lentul sa svojim
pristalicama. On žestoko napade Antonija i Kuriona u Senatu optužujući
ih da rade za Cezara, najvećeg neprijatelja rimskog naroda. Konzul je
tražio njihovu smrt. I da se obojica nisu prerušila u robove i tajno
napustila Rim, sigurno je da bi izgubili živote.

U međuvremenu Rimom su kružile protivrečne vesti. Jedni su
govorili da se među ratnicima u Galiji nezadovoljstvo protiv Cezara
pretvara o ogorčenost, zbog toga što im on onemogućava povratak kući.
Drugi su tvrdili da se ta vojska uveliko rasipa i da Cezara zbog toga
hvata očajanje. Treći su se kleli u sve na svetu da su videli Cezara i

91

njegove legije severno od grada Arimina, na levoj obali reke Rubikona.
To se pronosilo od usta do usta i stvaralo zabunu među rimskim

građanima. Onda odjednom sve prestade. Za tri nedelje iz Galije i
severne Italije ne dođe ni jedan glasnik u Rim. Pompej i Domicije četiri
puta su slali izvidnice sastavljene od trideset ljudi, ali ni jedan čovek se
ne vrati. Nije bilo teško pogoditi gde su nestale četiri grupe izvidnika. Ta
okolnost izazvala je pričanja i prepričavanja među inače uzbuđenim
građanima. Uvećavao se broj nestalih ratnika dok nije dostigao
nemoguće razmere. Govorilo se da su dve Pompejeve legije prebegle
Cezaru. Od pomet nje i zaprepašćenosti građani se povukoše svak u
svoju kuću i rimske ulice opusteše.

Strah spopade senatore, oba konzula, pa i samog Pompeja. Jedni
drugima su prebacivali zbog prenagljenosti i ogorčenja kad se donosila
odluka o Cezarovom slučaju. Mnogi su optuživali Pompeja što je svojim
nepromišljenim držanjem u Senatu i na Forumu omogućio Cezaru da se
dokopa vojske i zapovedništva u Galiji.

Jednoga dana u Pompejevoj kući održan je sastanak najistaknutijih
članova Lentulove stranke. Kao što biva u sličnim prilikama, razgovor je
bio vrlo žučan i — besplodan. Svi su osećali da treba nešto da se
preduzme, ali niko nije znao šta.

Lucije Domicije Ahenobarb, koji je određen da zameni Cezara u
Galiji, zahtevao je da smesta krene senatska vojska u severnu Italiju, da
se jednom okonča nesrećno stanje u koje je zapao Rim.

— Dajte mi četiri legije — tražio je Ahenobarb — i ja ću za tri
nedelje svršiti posao!

Drski plebejac Favonije, obožavalac Marka Katona, glasno se
nasmeja:

— Evo jednoga — reče — koji još nije upoznao Cezara i njegove
podvale! Nećeš ti, Lucije, ni sa četrnaest legija savladati toga razbojnika!

— Šta! — dreknu Pompej. — Dovoljno je samo da lupim nogom o
zemlju i da stvorim četrdeset legija!

— I to je mogućno, — dobaci Favonije — ali u priči... Scipion Nazika
se razvika:

— Dosta je nadmudrivanja i praznih reči! Na Cezara treba poći s
vojskom, pobediti ga, uhvatiti i okovanog dovesti u Rim.

— To ćemo i učiniti, — dodade Pompej. — Ali najpre mo ramo biti
načisto šta se događa u severnoj Italiji i s one strane Rubikona.

— Hajde, Marko Tulije! — reče Domicije. — Neka iz tebe progovori
staro iskustvo.

— Čekati! — odgovori Ciceron. — Važno je videti kako će se

92

razvijati stvari... Prenagljenost u ovakvoj prilici može da dovede državu
do sloma... A za to vreme treba po krčmama, ulicama i na Forumu
hvatati Cezarove plaćene beskućnike, one što pronose svakojake vesti u
gradu i prave zabunu među poštenim građanima.

— Neki su već pohvatani, — reče Favonije. — Imamo ih četrnaest.
Među njima su dvojica koji tvrde da su došli juče iz Cezarovog logora.
Kad su se pojavili na Forumu, prostaci su nagrnuli na njih kao na čudo.

— Jesu li rimski građani? — upita Katon.
— Ni pomena! Verovatno pripadaju onoj gomili propalica iza
Eskvilina.
— Šta su govorili na Forumu? — upita Pompej.
— Sad ćete čuti. Naredio sam da ih legionari dovedu ovamo.
Pokušajte vi da izvučete istinu od njih.
Favonije iziđe i malo zatim vrati se s centurionom Potidijem koji je
na konopcu vodio vezanog Dolusa.
Bivši gusar, zarastao u kosu i bradu, prkosno stade ispred Pompeja.
— Kakvo je ovo čudo? — reče konzul Lentul.
— Nekad sam bio morsko, — odvrati Dolus — a sad boravim na
suvu.
Pompej se zagleda u sužnja pa žmirkajući očima stade ga meriti od
glave do bosih nogu:
— Kakva si ti ptica? — reče.
— Selica!
— O — ho! Ako budeš drzak, preselićeš se tamo odakle se niko ne
vraća!... Dakle, ko si?
Gusar ga je gledao pravo u oči pa odvrati:
— Ja sam onaj koga Tanatos neće da primi u Aheront!
— Kako?
— Tako! Četiri puta dosad osuđivan sam na smrt i nikako da me
ubiju! Neće me Tanatos!
— Hoće, hoće! — nasmeja se Pompej. — Ovoga puta sigurno će te
primiti. Nego, govori šta si brbljao na Forumu kad su te trisviri uhvatili?
— Pričao sam da je Cezar upao s vojskom u severnu Italiju, da ništi
sve ispred sebe i za sobom ostavlja samo zemlju i nebo... Ubija...
— Tako ti Jupitera, govori jasnije! — viknu Dolmicije. Koga ubija?
— Sve odreda! — odvrati Dolus. — Ubija i krive i prave, i male i
velike, protivnike i prijatelje... Kao kuga ide i ne bira koga će slistiti sa
zemlje.
— On je poludeo! — viknu Scipion.
— Jeste Tako svi smatraju, — ozbiljno reče Dolus. — Zbog toga sam

93

i pobegao od njega.
— šta si bio kod Cezara?
— Seiz. Timario sam i privodio mu konja koga je zaplenio kad je

zarobio Vercingetoriksa.
— Potidije, dovedi onog drugog! — reče Pompej.
Malo zatim u odaju uđe Skula. On stade smerno, s malo

nakrivljenom glavom ulevo. Donjom usnom pokrio je gornju kao da
namerava da skrije svoje škrbave zube. Iz očiju mu je izbijala blagost
mučenika koji se miri sa sudbinom. Ruke su mu bile vezane pozadi.

— Kakva smerna i bezazlena vucibatina! — reče Ciceron. — Taj je
sigurno prošao i kroz Cezarovu i Katilininu školu.

Skula liznu gornju usnu i napravi plačevan izraz.
— Dobro sam ga upamtio, — reče Favonije. — Jednom je uhvaćen
na Forumu u trenutku kad je digao kesu s novcem trgovcu Publiju, sinu
Publijevu. Liktori mu tada udare trideset batina i bace ga u Tibar da se
udavi. Ali momčina ispliva na drugu obalu i pridruži se onima što su
vikali »Smrt Ciceronu!«
— Zašto si tražio moju smrt? — upita Ciceron.
Gusar se stade premeštati s noge na nogu, snebivati se i prčiti nos i
usta. Najposle reče:
— Za to sam bio plaćen!
— Gle! Ko te je potplatio?
— Cezar... Potplati me i ti, pa ću vikati »Smrt Pompeju Velikom!«
— Ćuti, majmune! — viknu Pompej. — Narediću da ti polome ruke
i noge!
— Šta je tebi stalo do Pompeja! — odjednom se izbekelji gusar. —
Da ti nije brat od tetke, tast ili ljubavnik tvoje strine?
Senatori prsoše u smeh. Nasmeja se i Pompej pa dobaci:
— Eto, ovakve propalice drže Cezara!... Lopovi, mangupi, otpaci
ljudskog društva... Šta si radio u Galiji?
— Čuvao sam Cezara da ga ne ubiju plaćenici Marka Porcija
Katona!
Katon je sedeo po strani, ne mešajući se u razgovor. Sad ustade i
priđe Skuli:
— Ja sam Marko Katon! — reče.
— Ti? — iznenadi se gusar. — A ja sam mislio da si bar za dve glave
veći.
— A ti ćeš za jednu glavu biti kraći! — odvrati bivši tribun.
— Da ti nisu vezane ruke, smesta bih ti pokazao kako treba o meni
govoriti.

94

— To je bar lako! — odvrati Skula — Odrešite mi konopac pa ćemo
se tući!...

— Robe! — prezrivo reče Katon. — Bićeš razapet na krst!
— Vrlo si velikodušan i junačan!
Scipion Nazika mu priđe pa, pokazujući na Dolusa, reče:
— Poznaješ li ovoga čoveka?
— Nikad ga moje oči nisu videle!
— Hm... On kaže da je bio seiz kod Cezara.
— Laže!... Ja sam bio seiz.
— Tako mi Hermesovih sandala, — viknu Dolus — nikad nisam
video ovakvu suklatu! Odrešite mi ruke, da mu razbijem tu cveklu što
mu stoji mesto nosa!...
— Da li ga znaš? — upita Ciceron.
— Da li ga znam? — planu Dolus. — Ni u snu mi se ne prisnio! On
je toliko video Cezara koliko ja Jupitera Olimpijskog!...
— Gde se sad nalazi Cezar? — upita Pompej Skulu.
— Sedi u Galiji, tamo negde između reke Pada i Rubikona! —
odgovori Skula, pa gledajući začuđena lica senatora, nastavi:
— Tamo je Cezar okružen ženama!
— Ženama? Koliko ih ima?
— Mnogo! Znam da brojim samo do sto!
— Znači, preko sto? — nasmeja se Ciceron.
— Da, preko sto.
— Ove lopuže treba smesta predati dželatu! — viknu Katon.
— Zar ne vidite da teraju šegu s vama!
— Tako je! — reče Pompej pa se obrati centurionu: — Pođite,
odvedi ih! Razapnite ih na krstove!
— Šta ćemo s ostalima? Ima ih još dvanaest. Svi su tu.
— I njih predajte dželatima!
Ali tek što centurion izvede Skulu i Dolusa, u odaju upade glasnik i
viknu:
— Cezar je prešao Rubikon!
— Kako? Gde? Kad? — povikaše uzbuđeni senatori.
— Prešao je Rubikon i zauzeo Arimin! — odvrati glasnik. —
Izbeglice stižu iz severne Italije. Beže kao bez duše.
U odaji sve se utiša. Senatori upreše upitne poglede u Pompeja.
— Šta sad? Kuda? — reče Scipion Nazika.
— Kuda? — viknu Pompej. — Cezaru u susret! Naša vojska je
mnogo veća. Satrćemo ga!...
— Dve legije Senona prišle su Cezaru, prilaze mu Piceni i Umbri!

95

Tako govore izbeglice! — dobaci glasnik.
Senatori se stadoše zgledati.
— Šta sad? — reče Pompej.
— Ti si podigao Cezara! Ti ga i uništi! — drsko dobaci tribun

Favonije. — Udri nogom o zemlju i stvori legije!
Senatori se užurbaše i napustiše Pompejevu kuću.

96

GLAVA DVANAESTA

Sa što manje krvi!

Sumrak je pao na rimske ulice. Retki prolaznici žurili su da pre

mraka stignu kući. Oni nisu obraćali pažnju na grupu legionara koji su
ispred sebe gonili vezane sužnje. Odnekud se čulo dovikivanje stražara
koji su se smenjivali u vreme prve buktinje.

Sužnji, vezani po dvojica i okruženi legionarima, trebalo je iste
večeri, prema svetlosti buktinja, da budu razapeti na Kolinskom bregu.
U to vreme konzuli, pretori i tribuni nalagali su da se smrtna presuda
izvrši istoga dana kad je izrečena kazna. Jer se nije retko događalo da
najmljena rulja beskućnika napadne policajce i dželate, i da oslobodi
krivce. Kad je građanski rat bio na pomolu, okolnosti su Pompeja istakle
kao neprikosnovenog sudiju On je najprečim putem uklanjao političke
protivnike makar pripadali i plaćenoj rulji.

Centurion Potidije, bojeći se da ne naiđe na one koji su se
pojavljivali na ulicama tek kad padne mrak, nameravao je da zaobiđe
Forum i druga mesta gde su se okupljali sumnjivi.

Od Pompejeve kuće povorka je prošla dve ulice i zavila u treću.
Legionari su izgledali spokojni jer se ništa sumnjivo nije događalo, osim
što bi poneki prolaznik ubrzao korake i kao senka zamakao u prvu
sporednu ulicu.

Na začelju povorke išli su Skula i Dolus. Obojici su ruke bile vezane
pozadi, a drugim konopcem mišice su im bile spojene.

— Eh! — uzdahnu Skula. — Bogovi mi danas nisu naklonjeni!
Dolus ga pogleda iskosa:
— Što? Žao ti da umreš? — reče.
— Nije to! Zna se da niko nije umro u tuđ dan. Nego žalost me
spopada što su mi malo pre bile vezane ruke! Lepo sam video kako su
Ciceronu nabrekla nedra, s desne strane. Mogao sam da mu dignem
kesu s novcem!
— Dakle, to te boli? — sleže ramenima Dolus.
— To, da!

97

— Mislio sam da te nešto drugo tišti, — nasmeši se Dolus.
— Šta li to može biti? — zastade Skula i zablenu se u druga. Jedan
legionar ga udari pesnicom između plećki i povorka nastavi put.
— Doista, šta bi to moglo biti? — malo zatim reče i Dolus. Izdaleka
dopirala je u talasima vika.
— Napred! — dreknu centurion. — Skrećite prvom ulicom desno!
Ali vika se pojačavala. Glasovi su dopirali spreda, s desna i s leva. Iz
jedne ulice istrča gomila trisvira. Bilo ih je preko pedeset. Zadihani,
gotovo naleteše na povorku.
— Ljudi, braćo, šta vam je? Od koga bežite? — viknu Potidije.
— Jurimo Pompejevoj kući da ga zaštitimo! — reče jedan dekurion.
— Od koga?
— Cezar je prešao Rubikon i upao s vojskom u Italiju! Rulja se
sprema da napadne na Pompejevu kuću! Ostavite sužnje i polazite s
nama!
— Zar su se prilike do te mere izokrenule, da dekurion zapoveda
centurionu? — reče Potidije i podboči se.
— Ja vam govorim za vaše dobro! — dobaci dekurion — Uletećete
pravo u ruke Cezarovih beskućnika i onda teško vama!
— Ovi se ponašaju kao da im je Cezar seo za vrat! — reče Dolus.
Na jednoj raskrsnici kuda je povorka već prošla, vodila se borba.
Prostaci sir se tukli batinama i pesnicama.
— Smrt Pompeju! — uzvikivali su jedni.
— Smrt Cezaru! — odgovarali su drugi.
Batine su pljuštale. Vika, zapomaganje, jauci i psovke ispuniše ceo
kraj. Iz sporednih ulica dotrčavale su grupe i grupice ljudi Kako je ko
stizao, uletao je u borbu. Međutim, jedan prodoran glas odjeknu:
— Smrt trisvirima i legionarima!
Rulja se najpre pokoleba, pa kao po komandi jurnu na Potidija i
njegovu povorku.
Trisviri potrgoše mačeve i napraviše ubojni red, pridružiše im se i
legionari. Nekoliko stotina beskućnika naleteše na gole mačeve. Prvi red
pade, drugi jurnu preko mrtvih i ranjenih i besomučno navali. Vešti u
rukovanju motkom, beskućnici su mlatili po legionarima i policajcima.
Mnoge oboriše, druge nagnaše bekstvo.
— Živeo Cezar!
— Živeo Pompej!
Ulica je odjekivala od pokliča. Onda beskućnici nastaviše borbu
između sebe, a neko iseče konopce na rukama sužanja i oslobodi ih.
Za to vreme Cezarove pristalice odnele su pobedu goneći ispred

98

sebe pompejevce. Izdaleka su još dopirali povici:
— Živeo Cezar!
Skula i Dolus stajali su na poprištu gde se malopre sručila rulja na

legionare. Ostali sužnji odjurili su za gomilom koja je gonila Pompejeve
pristalice.

— Cezar!... Cezar!... Cezar!... — dopirali su glasovi iz daleka.
— Ovo je dobro znamenje! — reče Skula pretresajući centuriona
Potidija, koji je raskrvavljene glave ležao na zemlji. — Dobro i
veličanstveno znamenje. Cezar će odneti pobedu nad Pompejem!

***

Na levoj obali reke Rubikona bio je postavljen rimski logor, u svemu
tri stotine konjanika i oko pet hiljada pešaka u oklopima i pod kacigama.
Glavninu svoje vojske Cezar je ostavio u onostranoj Galiji. Dok je
očekivao vesti iz Rima, poslao je ljude da mu i te ratnike dovedu. Za to
vreme njegove patrole krstarile su po gornjoj Italiji i hvatale uhode koje
je Pompej slao. Cezar je od prestravljenih zarobljenika doznao kakva je
pometnja među senatorima i građanima nastala u Rimu. Uhode su se
takmičile ko će više ispričati, bojeći se da ne budu stavljene na muke.

Cezar, računajući da je u ovakvoj prilici više potrebna odlučnost
nego velika vojska, naredi svome oficiru Hortenziju da pređe reku i
zauzme grad Arimin.

Isprativši svoje ratnike, Cezar im doviknu:
— Što manje krvi, Hortenzije! Neka građani Arimina uvide da im je
Cezar prijatelj!
Taj dan Cezar je proveo leškareći u svome šatoru ili u razgovoru sa
prijateljima. Po podne je izišao u šetnju i gledao kako Sulpicije vežba
gladijatore koje je odabrao među robovima pohvatanim u Galiji i
Germaniji.
Kad je pao sumrak, Cezar u pratnji Azinija Poliona i još nekolicine
prijatelja kolima stigne do reke Rubikon.
Svestan svoga vratolomnog poduhvata, zastane na obali i utone u
duboke misli. Azinije Polion mu priđe.
— Preći ćemo? — reče.
— Preći? — prenu se Cezar pa kao za sebe produži: — Preći i upasti
u građanski rat! Uvalićemo otadžbinu u bedu i propast! Ita će reći

99

potomci kad budu raspravljali o našoj ludosti?
Cezar sede na obalu i zagleda se u vodu koja se blistala na svetlosti

mesečine.
— Prelaz je lak, — reče — a kakav težak rat i kakvo krvoproliće

nam predstoji. Ići ćemo tamo kud nas poziva volja bogova i nevolja
neprijatelja... Alea iacta est!12

Te noći Cezarova mala vojska prešla je Rubikon i krenula put Rima.
Vrata građanskom ratu bila su širom otvorena.

U Italiji nastade pometnja. Zastrašeni ljudi, žene i deca bežali su kao
bez duše. Ostavljajući svoju imovinu na milost i nemilost pljačkašima,
građani su napuštali domove i svoje penate, seljaci su se sklanjali po
šumama ili kao mahniti jurili prema Rimu stvarajući usput pometnju
kakva se nije videla još od Hanibala.

Bujice begunaca ispuniše Forum i rimske ulice noseći sa sobom
strah i trepet. U tom komešanju uzalud su vlasti pokušavale da zavedu
kakav-takav red. Sve je bilo uzbuđeno, zastrašeno i gotovo da kao
povodanj grune na koju bilo stranu.

Najčudnije u tom haosu bilo je što su i neke Cezarove pristalice
gubile samopouzdanje, kao da i njima preti smrtna opasnost.

Senat je stalno zasedavao. Konzuli su izdavali naređenja, trisviri i
legionari imali su pune ruke posla. Strasti su se raspalile do te mere da
su tuče po ulicama svakog časa izbijale. Sad se više nije znalo ko kome
pripada.

Pompej, zaprepašćen, pokušavao je da zavede red. Uzalud! Senatori
su ga zbunjivali. Jedni su mu prebacivali što je dozvolio Lentulovoj
stranci da odbaci Cezarove ustupke, drugi su na sav glas vikali da krene
vojsku u susret neprijatelju i napadne ga pre nego što stigne do Rima.
No vesti koje su svakog časa stizale bile su toliko zastrašujuće, da se
Pompej u čudu pitao: da li se može pouzdati u senatske legionare koje je
isto tako uhvatilo ludilo straha?

Izgubivši prisustvo duha, Pompej izdade proglas: da sena tori i svi
rimski građani koji vole svoju domovinu i slobodu treba da napuste
Rim.

12 Kocka je bačena, — izraz koji se ćesto citira tako da je postao poslovičan.
Upotrebljava se kad neko hoće da istakne da je nešto rešio posle dužeg dvoumljenja,
da se na nešto odlučio i više ne može odustati (odluka je pala). Ove reči, po starim
piscima, izgovorio je Cezar kada je. 10. januara 49. godine pre n.e. prešao reku
Rubikon i na taj način otpočeo građanski rat (v. Rubikon).

100