Slavomir Nastasijevic - Julije Cezar

Konzuli, tribuni i senatori kao da su samo to čekali. Nagrnuše da
beže iz Rima vičući, valjda kao utehu sebi, »Gde smo mi, tu je i
otadžbina!«

Obućari, kudeljari, tesari, ribari, krojači. berberi, raznorazni ljudi
plebejskog roda, zahvaćeni strahom potekoše za senatorima, ali ih ovi
odagnaše od sebe. Bojeći se izdaje, senatori su vikali:

— Ostanite tu... Sačekajte svoga ljubimca, dok se mi ne vratimo!
Tada ćete svi pod mač!

U blizini Kolinske kapije iskupilo se nekoliko hiljada zanatlija. Ne
znajući na koju će stranu, smucali su se tamo-amo. Ubledeli i zastrašeni,
vikali su:

— Bogovi neka nam se smiluju! Podržavali smo Pompeja | i slavili
Cezara! Sad nas jedan tera pod mač drugome!

Iza jedne okuke pojavi se grupa konjanika. Bilo ih je preko pedeset.
Na čelu su jahali Marko Brut i Kasije Longin. Videći ispred sebe
nepreglednu masu ljudi kako se komeša, konjanici zastadoše.

— Šta je, plebejci? Kud ste nagli? Od koga bežite? — reče Brut.
— Bežimo od Cezara... Svi se sklanjaju iz Rima! Njegovi ratnici
ubijaju sve odreda! Pompej i senatori pobegli su s vojskom i zatvorili
kapiju za sobom... — zavikaše zanatlije.
— Narode! Rimski građani! — otpoče Brut. — Zar mislite da će
Cezar dozvoliti svojim ratnicima da vas ubijaju? Zar ste zaboravili kako
ste na Forumu klicali u njegovu čast? Pa vi ste mu svojim glasovima
omogućili da se uzdigne do položaja na kojem se nalazi! Vi ste Cezarova
snaga i moć! Vi ste rimski građani!... On se digao iz severne Italije ne da
bi gonio vas nego one koji su doveli državu do propasti!... Cezar se
približava Rimu i nosi sa sobom mir i blagostanje!
S lica građana nestajao je strah. Najbliži su upirali zažarene poglede
u Bruta:
— Kakav vitez! Otmen i dostojanstven! — začuše se glasovi.
— Ko je on? — upita neko.
— Ja ga znam! To je Marko Brut, sin Cezara i Sulpicije! — zavika
jedan starac. — Znam Sulpiciju i njenog sina... Dabome da znam!...
— Marko Brut! Marko Brut! — munjevito se pronese kroz masu.
— Jeste, građani! Ja sam Marko Brut. Vratite se svako svojoj kući i
slavite Cezara i njegove ratnike!
Brut okrete konja, a za njim se oteže povorka konjanika.
Zanatlije i plebejci žagoreći krenuše za njima. Više nikom nije
padalo na pamet da napusti Rim.
— Imaš moć i smelost dobrog govornika! — reče Kasije jašući pored

101

Bruta. — Prostake si brzo i lako ubedio da se ne plaše Cezara.
— Da, brzo i lako... Trebalo je samo probuditi kod njih ljubav prema

tom čoveku. Oni ga obožavaju.
Brut ga pogleda iskosa:
— U pravu si! Boje ga se, — reče. — I Jupitera obožavaju ali se

njegova gneva plaše... Ubedio sam ih da se vrate, jer Pompeju nisu
potrebni. Svojim mnoštvom samo bi uveličali nered...

Neko vreme jezdili su ćuteći. Njihovi pratioci, većinom begunci iz
Pompejeve vojske, brižno su se zgledali i šaputali jedan drugom najgore
slutnje. Bojali su se Cezara, a još više Pompeja čija je vojska uveliko
odmakla od Rima. Međutim, svima pade teret sa srca kad Brut i Kasije
odlučiše da napuste Rim i da se priključe senatskim legionarima. Iste
večeri odred konjanika, povećan na dvesta pedeset ljudi, prođe kroz
Kolinsku kapiju i dohvati se ravnog polja.

***

Lucije Domicije Ahenobarb krenuo je Cezaru u susret, s namerom
da ga napadne ili bar zadrži dok Pompej ne stigne sa ostalom vojskom.
Vodeći sa sobom trideset kohorti ratnika, Domicije stiže u oblast Peligna.
No doznavši da je Pompej okrenuo prema Kalabriji i ulogorio se u
Brindizijumu, Domicije zaustavi svoju vojsku i utvrdi se u gradu
Korfiniji gde ga Cezar posle ne koliko dana opkoli. Videći da se njegovi
legionari bore mlitavo i doznavši da su neki iz grada prebegli Cezaru,
Domicije odluči da se otruje, jer kao jedan od najvećih protivnika
Cezarovih nije se mogao nadati milosti. Zato pozove roba-lekara, koga je
stalno sa sobom vodio, zatraži mu otrov i popije ga u trenutku kad je
doznao da neprijatelji ulaze u grad.

Dok su se napadači i branioci grlili i ljubili na trgu, začuđeni
građani doznadoše da je Cezar izdao naređenje svojim ratnicima »da bez
krvi i mrtvih glava« zauzmu grad. Bogati trgovci, srećni što su se
ratosiljali najgorih slutnji, otvoriše svoje podrume i pred ratnike
izvaljaše burad s vinom.

Lucije Domicije, zakleti neprijatelj Cezarov, ležao je u kući
zapovednika grada. Senator se povraćao iz bunila, uzdisao i jadikovao,
kad u odaju uđoše Cezar i Azinije Polion.

Obavešteni od posluge o zlom stanju u kojem se njegov protivnik

102

nalazi, Cezar reče:
— Lucije Domicije, sudbina ti nije naklonjena! Umireš zbog svoje

prenagljenosti, jer od mene te nikakvo zlo ne bi snašlo. Evo ti moje ruke
u znak prijateljstva!

— Gaju Cezare, — odvrati senator stenjući, — žao mi je što umirem
u trenutku kad sam u najvećem neprijateljstvu otkrio čoveka i...
prijatelja.

Međutim, u odaji se iskupila čeljad. Domaćin ih je terao napolje i
gurao.

— Ko ti je dao otrov? — upita Cezar bolesnika.
— Moj lekar, rob Lucije.
— Gde je on?
— Evo ga! — reče domaćin i gurnu ispred sebe jednog kržljavog
starca.
Drhteći od straha, rob stade mucati i prevrtati očima:
— Ja... ovaj... ništa nisam... nisam ništa skrivio!
— Ti si dao otrov svome gospodaru? — reče blago Cezar.
— Pa, kako da kažem... — zamuca rob. — Jeste, dao sam mu. On mi
je naredio...
— Naredio sam, nema druge! — reče Domicije.
— Kakav je to otrov? Rob se presamiti od straha:
— Pa pravo da vam kažem... Ja nisam ništa kriv... I, ako hoćete da
znate, žao mi je bilo da ubijem svoga gospodara...
— Kakav je bio otrov? — strogo reče Cezar.
— Pa, ovaj, to i nije bio otrov...
— Nego?
— Nego to je od trava za spavanje. To dajemo onima koji pate od
nesanice...
Za trenutak u odaji nastade tišina. Onda Domicije skoči s postelje,
pa plačući od radosti stade grliti i ljubiti roba i ostale.
Cezar i Azinije Polion smejali su se na sav glas.
Posle toga nastala je gozba i dobro veselje. Lucije Domicije
Ahenobarb sklopio je prijateljstvo sa Cezarom, ali to mu nije smetalo da
osam dana kasnije, s tri stotine konjanika, pobegne iz Cezarova logora i
ode Pompeju u Brindizijum.

103

GLAVA TRINAESTA

Cezare, danas ćeš me pohvaliti
živa ili mrtva!

Vest o Cezarovom blagom postupanju prema protivnicima brzo se

rasprostre po celoj Italiji. Zapovednici gradova, posade i građani bez
kolebanja su se predavali i, oslobođeni straha, širom otvarali kapije na
gradovima. Tako je vojska, skupljena za Pompeja, pripala Cezaru.

Za to vreme mnogi od onih koje je ludilo straha nagnalo u bekstvo
već su se vratili u Rim. Bilo je među njima i senatora. Cezarov tast
Kalpurnije Pizon stade govoriti u senatskoj većnici da treba poslati
poruku svim izbeglicama da se vrate.

— I Pompeja ćemo pozvati, — reče Cezar. — Želim s tim čovekom
da povedem prijateljske pregovore. Ko hoće da ode po njega u
Brundizijum?

Senatori se stadoše zgledati i snebivati. Ne javi se nijedan
— Boje se! — reće tribun Metel. — Ne smeju Pompeju na oči, jer su
ga ostavili na cedilu.
Senatori, strepeći za svoju bezbednost, jer se svaki od njih osećao
krivim, da bi se udobrili Cezaru izaberu ga za diktatora. Primivši
bezvoljno počast od onih za koje je bio uveren da ga se boje, odluči da
pomogne sinovima upropašćenih za vreme Suline strahovlade Mnoge
vrati iz progonstva i podeli im poklone u novcu i položaje u državnoj
službi.
Imajući na umu obračun s Pompejem i svima koji su otišli s njim,
Cezar se odreče diktature. Tom prilikom sebe i Servilija Izaurika
proglasi za konzule.
Onda nastadoše dani puni tegobe i neizvesnosti. S teškom mukom
Cezar u Španiji savlada Pompejeve legate Afranija i Varona. Tom
prilikom je njegova vojska nekoliko puta bila na ivici propasti, čas od
neprijateljskih zaseda i noćnih prepada, čas zbog gladi.
Iz Male Azije su stizale loše vesti: da se pretor Domicije Kalvin s
velikom mukom nosi sa Farnakom, sinom Mitridatovim. Novi pontski

104

kralj ugrozio je Bitiniju, Kapadokiju pa čak i Malu Armeniju.
Dotle se velika Pompejeva vojska utaborila u Tesaliji, na

prostranom polju u blizini grada Farsale. Pompeju Velikom nije se
žurilo. Njegovi prijatelji i saradnici odobravali su politiku čekanja. Svi su
oni dobro znali da će ih Cezar pohoditi. Među ostalima bili su u tom
taboru: Lucije Domicije, Scipion Nazika, Spinter, Favonije, Marko Katon,
Marko Brut, Kasije Longin, Decim Brut i mnogi drugi.

U celom Pompejevom logoru vladala je neka vrsta bahatosti i
pouzdanja u sigurnu pobedu. Doznavši da Cezar ima malo vojske,
ratnici i starešine stadoše pokazivati oholost. Njihova konjica,
sastavljena od sedam hiljada mladih, lepih i odabranih boraca, bila je
sjajno opremljena. Nasuprot njima stajalo je svega hiljadu Cezarovih
konjanika, opremljenih na dohvat i s oružjem preterano
upotrebljavanim. Sličan odnos bio je i u pešadiji. Pompej je imao
četrdeset i pet hiljada boraca, a Cezar samo dvadeset i dve.

Oba tabora bila su obaveštavana preko seljaka domorodaca. Tako je
Pompej doznao da Cezarovi ratnici gladuju, da osim mleka i nekakvog
korenja nemaju šta da jedu. Zbog toga su Domicije i Scipion zastupali
mišljenje da se bitka ne otpočinje bar još za nekoliko dana. Uprkos tome,
Cezarovi veterani svakodnevno su prilazili protivničkom taboru,
zapodevali čarke, psovali i svakojakim pogrdama ružili one na
bedemima.

— Siđite u polje, bednici! — vikali su. — Zar Pompej Veliki nema
nijednog borca koji bi se mogao ogledati na megdanu? Nabili ste se u
mišiju rupu, jer vam je strah ukočio ruke i noge i oduzeo pamet!

Pompejevi ratnici dobro su znali kakve protivnike imaju pred
sobom. Mnoge priče kružile su o Cezarovim veteranima koji su se skoro
deset godina klali s varvarima u Galiji i Germaniji. Zbog toga je sama
pojava tih ratnika, zadivljalih i surovih, izazivala užas.

Ali kroz nekoliko dana u Pompejevom logoru ratnici su postali
nestrpljivi. Optuživali su svoga vođu zbog neodlučnosti. Nazivali su ga
oholim Agamemnonom koji želi da po svaku cenu ostane na vlasti.
Jedini Katon još je odobravao odlaganje bitke, jer se nadao nekom
čudnom preokretu, računajući na pomirenje i pregovore.

Za to vreme jedan jak Cezarov odred zauzme Gomfe i dobro se
snabde hranom i vinom.

Konačno, jednoga jutra Pompejevi ratnici počnu izlaziti iz tabora i
uvrštavati se u bojni red. Obavešten o tome, Cezar pohita da rasporedi
svoju vojsku. Njegovi ratnici, dobro izvežbani, za kratko vreme se
postave u tri bojna reda. Cezar uzme pod svoju komandu desno krilo, na

105

levo postavi Marka Antonija, a u centar Domicija Kalvina koji se
nedavno vratio iz Male Azije.

Pompej, obavešten da se Cezar nalazi na desnom krilu kao vođa
slavne desete legije, odluči da svoju celokupnu konjicu prisloni uz svoje
levo krilo s namerom da opkoli protivnika i da ga uništi. Iskusni
vojskovođa računao je da pešadija ne može odoleti tolikom broju
konjanika, da će od prvog naleta biti razbijena i nagnana u bekstvo.
Lucije Domicije stane na čelo levom krilu, Pompej povede desno, a u
sredini se nalazio Scipion Nazika.

Pred početak bitke Pompej naredi pešacima da se nipošto ne
pomiču sa svoga mesta, nego da s naperenim kopljima sačekaju
neprijatelja dok ne dođe na domak oružju. Proslavljeni vojskovođa smeo
je s uma da ubojni red protivnika u naletu ima daleko veću udarnu
snagu i da oni koji stoje nepomično na bojnom polju mnogo više
podležu strahu. Ova, naizgled jednostavna, stvar toga dana bila je
presudna u bici.

Cezar, gledajući s jednog brežuljka divno opremljenu Pompejevu
konjicu, obrati se svojim oficirima koji su bili oko njega:

— Pogledajte one gospodičiće! Sve bogataški i senatorski sinovi!
Novo oružje im se blista na suncu, a konji besno poigravaju... Recite
svojim ljudima da ih ne gađaju kopljima u grudi ili slabine, kako je već
običaj u borbi...

Oficiri su se zgledali u čudu.
— Neka svako koplje bude upereno u lica tih kicoša, jer njima je
više stalo do lepote nego do časti i slave. A država i njena sigurnost za
njih je najmanje važna.
Videći da je Pompej celu svoju konjicu postavio uz levo krilo, Cezar
naredi da njegovih hiljadu konjaniku stanu iza pešadije na desnom krilu.
Pred početak bitke Cezar se obrati centurionu Gaju Krasiniju,
neustrašivom borcu veteranu:
— Kakvi su izgledi, Krasinije? Kako stoji s našom hrabrošću?
Ratnik ispruži čvornovatu desnicu i viknu:
— Cezare, danas ćeš me pohvaliti živa ili mrtva. Pobeda je na našoj
strani!
— Napred onda! — viknu Cezar.
Krasinije sa svojih sto dvadeset ljudi jurnu i kao klin se zabi u
neprijateljski ubojni red.
Tako je otpočela bitka. Obe strane borile su se krvnički, kao da se
tuku zakleti neprijatelji.
Obe pešadije u centru žestoko se sudare. Cezarovi veterani, dobivši

106

u zaletu udarnu snagu, razbiše prvi borbeni red i otpočeše borbu s
drugim. Na Pompejevom levom krilu konjica se već razvijala s namerom
da opkoli Cezara i njegovu desetu legiju. Vika i pokliči mladih patricija
zaglušivali su tresak mačeva o štitove i kacige, a kletve, jauci,
zapomaganje i borbeni krici stopili su se u zov smrti.

Cezarovi konjanici, izvanredni borci u pojedinačnim megdanima i
grupnim jurišima, bez komande potekoše u susret protivniku i začas se
izmešaše. Kopljima su vitlali oko glava mladih Pompejevih ratnika, boli
im lica, oči i vratove. Užasnuti mladi ratnici mlatarali su rukama u
štitovima i, čuvajući svoje glave gotovo se nisu ni borili. Najposle, na
očigled Pompeja i drugih starešina, okretoše konje i nagoše u bekstvo.

Cezarovi konjanici, ostavivši begunce, navališe s leđa na Pompejevu
pešadiju u centru i stanu je svojski seći.

Videći da je bitka izgubljena, Pompej zaboravi na svoju staru slavu,
zbaci sa sebe skupoceno odelo i obuče prosto, vojničko, baci se na konja i
pobegne.

U bici kod Farsale poginulo je oko šest hiljada rimskih građana, ne
računajući robove koji su branili Pompejev tabor.

Gledajući mrtve i ranjene na bojnom polju i u protivničkom taboru,
Cezar je jadikovao:

— Eto, na šta su nas naveli! Silom su hteli građanski rat, a kad su
pobeđeni — razbegli su se na sve strane!

Osim Pompeja, i druge starešine su pobegle. Od zarobljenika Cezar
je mnoge uvrstio u svoju vojsku, a nekim istaknutim protivnicima
poklonio slobodu. Među pohvatanima bio je i Marko Brut.

— Znaš li za šta si se borio? — upita ga Cezar.
— Za republiku! — mrgodno odgovori Brut.
— Ne, brate, borio si se za Pompeja!
Ipak se Cezar vidno obradovao što je Brut ostao u životu. On je
pred bitku naredio svojim ratnicima da njegovog ljubim ca ne ubiju,
nego po mogućstvu da ga živa uhvate; u slučaju pobede, da ga puste da
pobegne.
Cezaru je bilo stalo da po svaku cenu dobije u ruke Pompeja živa ili
mrtva. Zbog toga krene njegovim tragom i prebaci se u Malu Aziju.
Usput naiđe na Gaja Kasija Longina, koji je s dobrim delom Pompejeve
vojske hteo da se povuče dublje u Aziju.
Na prvi Cezarov poziv Kasije se preda. Cezar mu oprosti i jedan
deo njegovih ratnika priključi svojoj vojsci. Doznavši da se Pompej
sklonio u Egipat, Cezar požuri da se što pre dočepa svoga protivnika.
Ali, stigao je kasno.

107

***

Cezar je dobro znao da među rimskim patricijima samo Pompej
može u svako doba da skupi vojsku i da mu se ozbiljno suprotstavi.
Zbog toga ga je trebalo po svaku cenu uhvatiti i onemogućiti mu dalje
namere.

Pompej, u pratnji svoje žene, jedne omanje grupe prijatelja i
nekoliko stotina legionara, žurio je da se dočepa Egipta, jer je računao da
će ga u Aleksandriji rado primiti Kleopatra, ćerka njegovog prijatelja
kralja Ptolomeja Auleta. Uostalom, u Aleksandriji je bio i mladi kralj
Ptolomej XII, brat i muž Kleopatrin i njihov brat, Ptolomej XIII, istina još
dete, i nekakva poluserstra njihova, Arsinoe. Pored te kraljevske
porodice Pompej se uzdao u Ahilu, generala celokupne egipatske vojske,
i uškopljenika Potina, ministra prihoda i rashoda.

Iste godine Pompej je slao u Aleksandriju svoga najstarijeg sina
Gneja, da traži od Kleopatre žito i dobio ga je natovarenog na 60
brodova.

Ali Rimljani, utonuli u strahote građanskog rata, nisu imali ni
vremena ni mogućnosti da doznadu za promene koje su se te godine
dogodile u Egiptu. Oni nisu znali da je skovana zavera protiv Kleopatre
i da je kraljica s mukom uspela da pobegne iz Aleksandrije i da se skloni
u Sinajsku pustinju. Zaverenici su bili svi istaknuti ljudi na dvoru, počev
od njenog muža-brata pa sve do Ahila, zapovednika vojske.

Ali, Kleopatra je skupljala vojsku među Arapima i spremala se da
krene na Aleksandriju. Ahila i brat-suprug postavili su svoje borbene
snage u blizini Peluzina i na brdu Kosion, gde su računali da će doći do
odlučne bitke između njih i Kleopatre.

U takvim okolnostima stigne u aleksandrijsku luku brod koji je
nosio begunca Pompeja i njegovu pratnju. Kržljavi kralj Ptolomej XII,
odeven u blistavu haljinu srebrnaste boje, ogrnut purpurnim ogrtačem i
sa crvenim šeširom na glavi, stajao je kao patuljak na pristaništu.
Blistavo sunce obasjavalo je snažnoga generala Ahilu i Septimija koji je
služio pod Pompejem u doba gusarenja Sredozemnim morem. Vojnici
odeveni u žute, plave i zelene tunike, s kratkim ogrtačima i blistavim
oružjem, stajali su u redu kao kipovi.

Od obale se otisnu čamac i pođe u susret brodu da prihvati

108

Pompeja. Veliki Rimljanin, dugogodišnji prijatelj egipatskih vladara i
državnika, siđe u čamac i sede na klupicu. Spokojan i pun
samopouzdanja, Pompej je još imao vremena da mahne rukom svojoj
ženi i prijateljima na brodu. U tom trenutku Septimije mu zabi mač u
leđa.

Ubistvo Pompejevo nije bilo slučajno. Njega je smislio Teodot,
učitelj mladoga prestolonaslednika Ptolomeja Dionisa. Kad je stigla vest
o Pompejevom porazu kod Farsale, na krunskom savetovanju u
Aleksandriji bilo je rešeno da se Pompej ubije — ako dođe u Egipat. Na
taj način dvor će se umiliti Cezaru-pobedniku.

Posle nekoliko dana stigao je i Cezar u Aleksandriju. Goneći
Pompeja, on nije ni slutio u kakvu će nevolju zapasti. Njegova vojska
sastavljena od svega tri hiljade i dve stotine pešaka i osam stotina
konjanika, promarširala je kroz Aleksandriju. Parada je izvršena po svim
propisima kao da se izvodi usred Rima. Napred su išli liktori sa
sekirama i snopovima pruća, za njima trubači, pa onda Cezar, mršav,
malo povijen, s lovorovim vencem na upola ćelavoj glavi. Onda su
krepkim korakom stupali legionari pod punim naoružanjem, kao da će
tog trenutka stupiti u borbu. Iza njih je trupkalo osam stotina konjanika.
Među njima bilo je i Kelta, koje Cezar vuče sa sobom čak iz onostrane
Galije. Rođeni avanturisti, podstaknuti nadom na pljačku, Kelti su
postali veoma odani Cezaru. Njihove žute kose, zulufe i goleme brkove
obasjavali su topli zraci egipatskog sunca. Ostali konjanici bili su
većinom Germani (Kimbri i Sugambri), s dugačkom kosom upletenom u
slepljene kike i odeveni u dugačke čakšire žute boje.

Cezarovi ratnici marširaju kroz ulice Aleksandrije pevajući svoju
omiljenu pesmu:

— Građani, čuvajte svoje žene jer naš ćelavko dolazi vam u goste!
Nekoliko desetina hiljada građana, škrgućući zubima od besa,
uzvikuju kletve i psovke. Zažareni pogledi zlokobno sevaju mržnjom.
Gomila ljudi svih boja i rasa, jednodušna u nezadovoljstvu, ispoljava
gnev na sve načine. Bolji i otmeniji građani uzvikuju: »Mi smo egipatski
podanici! Smrt rimskim pljačkašima!...« Prostaci mlataraju pesnicama,
psuju, prete i pljuju na legionare. Samo neobuzdani strah od preplanulih
i čvrstih kao od tuča lica Cezarovih ratnika, sprečava rulju da kao bujica
jurne na pešadiju i da je svojom masom zgnječi.
Između Nubijaca, kraljevih plaćenika, koji su došli s gornjeg toka
Nila, ukrašenih kalpacima od životinjskih koža i okićenih nojevim
perjem, vide se preplanula lica Tračana i Makedonaca obučenih u crna
odela i s gvozdenim kacigama. Gomile Jevreja, unezverenih pogleda i sa

109

šiljatim kapama, mešaju se s nekadašnjim rimskim legionarima koji su
još od Gabinija ostali u Egiptu i tu živeli od pljačke i krađe.

Aleksandrijsko pristanište privuklo je pod svoje mračno krilo
svetski ološ: skitnice i profesionalne ubice. Labava uprava kralja
Ptolomeja u njima je uvek mogla naći najamnike pa ih je zbog toga i
podnosila.

Aleksandrija je u to vreme vrvela od stranaca koji su kao trgovci
dolazili brodovima iz svih krajeva sveta, prodavali svoju robu i kupovali
novu, ili tonuli u razvrat po kojem je ovaj grad bio osobito poznat Osim
toga, tu su dolazili filozofi, pesnici, umetnici, naučnici, glumci, mimičari,
opsenari i komedijanti svake vrste. Dolazili su da se dive ogromnoj
statui boga Posejdona, na kuli svetilji na ostrvu Farosu. Zidovi
aleksandrijskih palata blistali su se od belog, crvenog ili zelenog
mramora, a krovovi hramova bili su pokriveni bronzom. Iznad svega
izdvajao se velelepnošću i umetničkim ukusom Muzeon, riznica
mudrosti i umetnosti. U toj biblioteci nalazilo se tada oko sedam stotina
hiljada knjiga. Između bogataških palata osobito se isticala veličanstvena
zgrada pozorišta i, nedaleko od njega, čuveni Aleksandrijski univerzitet

Dinastija Ptolomeja potiče od jednog generala Aleksandra
Makedonskog koji je velikog vojskovođu pratio na svim pohodima po
Trakiji, Heladi, Maloj Aziji, Fenikiji, Siriji, Mediji, Persiji, Sogdijani,
Baktriji... Ptolomej, sin Lagov, išao je u osvajački pohod preko reke Inda,
borio se u Indiji i vratio se s Aleksandrom, preko pustinje Gadrozije, u
Persepolis. Posle Aleksandrove smrti Ptolomej je nesmetano zavladao
Egiptom a zatim su se, oko dvesta pedeset godina, iz Ptolomejeve
dinastije ređali vladari na egipatskom prestolu. Najsposobniji među
njima bili su Ptolomej II Filadelfos i njegov naslednik Ptolomej III
Euergetes. Oni su podigli moć egipatske države na najveći stepen. Ali
prema starom običaju makedonskih i persijskih vladara, kraljevi su se
ženili svojim sestrama. I tako je, iz generacije u generaciju, dinastija
Ptolomeja gubila vitalnost sve dok nije stigla na stepen degeneracije.
Poslednji potomci ove loze rađali su se kao sitni, kržljavi i psihološki
opterećeni izdanci.

Ptolomej XI, nazvani Aulet, površan, lažljiv i do krajnjih granica
ogrezao u razvratu, jedno vreme boravio je u Rimu kao prijatelj
Pompejev. Tom prilikom je ogromne količine zlata razdao među
senatore kao mito, pa je na t aj način očuvao svoj ne| stabilni presto u
Egiptu. U svome testamentu Aulet je odredio za naslednike svoga
prestola ćerku Kleopatru, devojku od osamnaest godina, i sina
Ptolomeja XII, dečaka od deset godina. Uslov je bio da se njih dvoje

110

venčaju i kao muž i žena vladaju Egiptom.
Ali dvorani oko vladarskog para odmah osetiše kakvu smelost i

koliku samosvest poseduje kraljica. Zbog toga general Ahila, uškopljenik
Potin, filozof Teodot i drugi jednodušno odlučiše da ubiju Kleopatru. Ali
kraljica je od svoje babe hetere nasledila podobnost za intrige i lukavost.
Ona prozre namere dvorana i svoga brata-supruga, i na vreme pobeže u
Sinajsku pustinju.

111

GLAVA ČETRNAESTA

Rat za Kleopatru.

Cezar se nastanio u jednoj palati između dvora i pristaništa a

nadomak prekrasnog parka Paneona. Rimljanin je s divljenjem gledao
impozantne stubove od belog mermera i zidove u duborezu, ukrašene
slikama koje su predstavljale sve vladare dinastije Ptolomeja, od
pobratima Aleksandra Makedonskog pa sve do Auleta Ptolomeja XI. Po
podu prostranih hodnika, odaja i soba blistale su pločice od oniksa i
porfira, a po uglovima stajali su srebrni tronošci za mirise i kadove
ukrašeni koralima. Neizmerno blago, hiljadama godina slagano po
riznicama faraona, samo jednim delom moglo se videti u palati gde se
Cezar nastanio.

Doznavši za svađu između Kleopatre i njenoga brata-supruga
dečaka od nepunih petnaest godina, Cezar odluči da ih izmiri. Ne
sanjajući kolika mržnja vlada između supružnika, Rimljanin ih pozove u
svoj stan na gozbu. Na poziv se odazovu kralj Ptolomej i njegovi
dvorani: uškopljenik Potin, ugojena ljudina podbula lica i podmukla
pogleda, onda general Ahila, koščati Egipćanin duguljaste glave i
bademastih očiju, kao i Teodot sa Hiosa, kraljev učitelj besedništva,
udvorica i laskavac, zagovornik da se ubije Pompej Veliki, stari prijatelj
kuće Ptolomeja. Ostali posetioci bili su dvorani. Među njima se isticala
Arsinoe, polusestra kralja Ptolomeja, devojka od petnaest godina. Pored
nje stajao je evnuh Ganimed, telohranitelj mlade princeze. Iz njegovih
žutih beonjača sevala je otvorena mržnja prema svakome — glavna
karakterna osobina uškopljenika. Arsinoe se spremala da ubije
Kleopatru, da ona postane supruga mladoga kralja-brata i da se dočepa
prestola u Egiptu.

Pred početak gozbe Teodot, smešeći se snishodljivo, predade
Cezaru na srebrnom poslužavniku Pompejevu glavu i pobednički prsten
na kojem je bio ugraviran lav s mačem u desnoj šapi.

— Neka ovaj poklon, o Cezare, bude dokaz naše odanosti tebi i
tvojoj veličini! — reče Teodot. — Ceo Egipat, s mladim kraljem

112

Ptolomejem na čelu, s ushićenjem je dočekao trenutak radosti da u svojoj
sredini vidi najvećeg Rimljanina, praunuka Venere i Marsa...

Cezar baci pogled na Pompejevu glavu, strese se i pokri lice krajem
ogrtača.

— On plače! Zaplakao se nad Pompejevom glavom!... pronese se
šapat među dvoranima.

Gozba je protekla u rđavom raspoloženju.
Sutradan je Pompejeva glava spaljena sa svim počastima, a crna
urna s pepelom poslata u Rim da se smesti u hram boginje Nemeze. Uz
urnu Cezar je poslao i pobednički prsten Pompejev. Istoga dana, plašeći
se za svoj život, Teodot za svagda pobeže sa dvora.
Mladi kralj i general Ahila ukazivali su Cezaru i njegovim oficirima
prividno poštovanje, ali su na Kasijskom bregu držali svoju vojsku u
pripravnosti. Nameravali su da najpre ubiju Cezara, a zatim da unište
njegovu malobrojnu vojsku.
Pronicljivom oku Rimljanina nije promakao ovaj manevar.
— U svome životu nisam video ovoliko podlaca skupa! — govorio
je Cezar svojim ljudima; a od Ptolomeja i dvorana zahtevao je da se u
grad dovede Kleopatra, jer je ona zakonita kraljica Egipta.
— Ona je izdajica! Proglašena je za neprijatelja otadžbine! —
snishodljivo su odgovarali dvorani.
Mladi kralj Ptolomej i uškopljenik Potin pozvali su Cezara u dvor
da mu uzvrate gostoprimstvo. Desetak Rimljana sedelo je za stolom
čudeći se što se ispred njih nalaze drveni tanjiri i posuđe.
— Šta pvo znači? Ovo je uvreda! — vikali su.
Kralj i uškopljenik licemerno su se smešili. Sigurni da im Cezar
ovoga puta neće umaći, rugali su se njegovoj veličini i ismejavali oficire.
Debeli Fotin, dižući pehar, progovori:
— Eto, dokle nas je doterala rimska gramzivost! Moramo našega
dragog i uzvišenog gosta uslužiti drvenim posuđem... Uostalom, Cezar
nam neće zameriti jer i on je donekle doprineo da naš dvor osiromaši...
Iako mu ništa nismo isplatili od duga, naša državna blagajna je došla u
očajno stanje drhteći već od samog imena velikog Rimljanina...
Grohotan smeh zaori se među dvoranima. Cezarovi oficiri Rufije i
Eufranor, bledi od besa, bacali su munjevite poglede na uškopljenika,
kralja i Ahilu.
— Mir! — tiho im reče Cezar pa se obrati svojim telohraniteljima
koji su stajali iza njegove stolice:
— Doluse... Skula... je li sve spremljeno?
— Sve! — tiho reče Dolus. — Jedi, pij i veseli se! Na tvoj mig, ova

113

dvorana pretvoriće se u klanicu!
— Koliko vas ima?
— Taman koliko je potrebno! Ni premalo ni odviše!
Kralj i dvorani, osetivši da su im namere otkrivene, ne usudiše se te

noći da napadnu Cezara.

***

Kleopatra je bila obaveštena o Cezarovom dolasku u Aleksandriju.
Njen poverenik Apolodor, Helen sa Sicilije, doznao je preko svojih
uhoda sve što je interesovalo njegovu gospodaricu. To mu nije bilo
teško, jer u to vreme bilo je poznato da je Cezar »čovek svih žena«,
počevši od prostitutki na Suburi i Eskvilinu pa do najotmenijih gospođa
u Rimu i drugim gradovima Italije. Tako je bio prezauzet ratovima i
politikom, taj glas o Cezaru se održao i sve se više širio.

Kraljica je znala da joj se pruža prilika ne samo da uništi svoje
protivnike i da čvrsto sedne na egipatski presto, nego i da se preko
»velikog Rimljanina« dočepa vlasti nad celim svetom. Smelost i drskost
bile su glavne osobine skoro svih članova dinastije Ptolomeja. Kao njeni
preci, i Kleopatra je iz dna duše prezirala Rimljane i fanatično mrzela
njihovu prostačku oholost.

Zamišljala je sebe kako drži na uzdi tu pljačkašku rulju, videla je
svoje planove ostvarene... Samo je trebalo da stane oči u oči sa ovim
čovekom tako pohlepnim na žensku put.

Kleopatra je znala da nije baš lepotica. Imala je široku bradu i nisko
čelo, čime su se Ptolomejevići odlikovali od pra-pretka. Ali zato je mlada
žena nasledila od Seleukida, koji su se katkad bračnom vezom spajali s
Ptolomejevima, krupne oči, svetle i izrazite, sočne usne i mekanu i
glatku kožu. A od svoje babe hetere nasledila je vitkost tela i veštinu da
se dopadne.

No doći do Cezara nije bilo lako. Trebalo je prokrasti se kroz vojsku
brata-supruga, kroz gomile prostaka na pristaništu i po ulicama, i
mimoići dvorjane i njihove ulizice. Uprkos svemu tome, kraljica je
odlučila da se vidi s Cezarom.

Jedne noći iznese je iz čamca njen poverenik Apolodor, uvučenu u
slamaricu, i bez ikakve smetnje unese je u Cezarovu palatu.

Te noći otpočela je ljubav između Kleopatre, žene pune draži, i

114

Cezara — čoveka u godinama, s polućelavom glavom, naboranim licem
i upalim grudima.

Prevejani ljubavnik, Cezar je odmah uvideo da kraljica nije obična
ljubavnica. On je pri prvom susretu otkrio kolika sposobnost i kakva
kultura leže u mladoj ženi. Bila je dražesno duhovita, inteligentna,
izvrstan političar i neustrašiv duh. Otmenom Rimljaninu nije bilo teško
da uvidi, da Kleopatra nije ni približno nemoralna koliko se pričalo.
Govorila je helenskim jezikom, milozvučnim glasom sa svim nijansama i
prelivima u tonu i prefinjenim, skoro pesnički biranim rečima. Osim
toga kraljica je tečno vlada sa još osam jezika; bila je stalni posetilac
biblioteke u Muzeonu i tu čitala najveća dela ljudskog uma.

Cezar je uglavnom dobijao epileptične napade kad je bio u stanju
mirovanja. Zato je njegov duh nagonski težio uzbuđenjima, naporima i
opasnostima. On je stalno stvarao planove koje je skoro uvek, često po
cenu smrtne opasnosti, pretvarao u delo, Zbog toga je odlučio da izmiri
Kleopatru i mladog kralja. Uzbuđenje ove vrste godilo mu je. On se nije
obazirao što se ceo grad — od otmenih i bogatih Aleksandrijaca pa do
skitnica i beskućnika na pristaništu — gnuša njega i njegove veze s
kraljicom.

Uškopljenik Potin odobravao je Cezarovu nameru i blagonaklono se
smeškao, jer je ovoga puta još lukavije smislio kako da ubije Cezara. I
mladi kralj je pristao pokazujući radost, ali je naredio svojoj plaćeničkoj
vojsci da bude stalno u strogoj pripravnosti.

Ubistvo Cezara i Kleopatre imalo je da se izvrši za vreme gozbe u
dvoru.

Gozba je otpočela. Ovoga puta gosti i domaćini bili su za stolovima
čije su ploče napravljene od abonosovog ili limunovog drveta i
postavljene na noge od alabastera. Sofe su bile prekrivene purpurnim
damastom, po ivicama ukrašene sedefom i zlatom, sa nogama od
slonove kosti. Posuđe je bilo zlatno i srebrno, a činije od oniksa. S
tavanice padale su kapi, silne kao izmaglica, od raznih mirisa donetih iz
Indije i Smirne.

Odevene u prozračne haljine boje belog vina, ljiljana, narandže i
nebeskog plavetnila, žene su isticale svoje draži i lepotu. A muškarci, u
haljinama svih boja, napravljenim od tirske svile, dopunjavali su sliku
raskoši.

Po želji Cezarovoj Kleopatra je sedela na počasnom mestu. U haljini
boje zrele višnje, kraljica je svojim otmenim držanjem, dijademom na
glavi i ljubičastom trakom preko grudi podsećala na boginju Izidu.

Cezar i njegovi oficiri s divljenjem su bacali poglede na sve strane,

115

očarani lepotom, ukusom i raskoši.
Evnusi obučeni u odela boje starog zlata, služili su oko stola i

spretno raznosili srebrne poslužavnike sa skupocenim i retkim jelima i
masivne pehare s vinom.

Cezar i njegovi pratioci posedali su za stolove ne otpasavši kajase s
mačevima. Zbog toga su dvorani, a osobito uškopljenik Potin i general
Ahila, bacali jedni na druge značajne poglede. Razgovori za stolovima
bili su dvosmisleni i usiljeni. Još u početku gozbe podrugljivi pogledi
dvorana, upućeni Kleopatri, vređali su Cezara i njegove ljude,

Mladi kralj sedeo je pored uškopljenika Potina, s njim se došaptavao
i podrugljivo smejao. U jednom trenutku, on se glasno zacereka. Do
ušiju Cezarovih dopre njegov piskav glas:

— Kraljica rimske republike!
Rufije, Cezarov legat, skoči i lati se mača. Ostali oficiri, streljajući
očima dvorane, svi do jednog poustajaše.
— Sedite! — viknu Cezar — Sedite svi i mir! — A zatim, obrativši se
kralju i dvoranima mirnim glasom, Cezar reče: — Dvor je opkoljen
legionarima... Odavde niko živ neće izići!
Uškopljenik, kralj, Ahila i svi dvorani poskakaše i kao krdo
nagrnuše na vrata, a Cezarov grohotan smeh odjeknu za njima.
Begunci, izmešani sa svojom gardom, svi do jednog, pobegoše kroz
tajni izlaz iz dvora.
To je bio početak aleksandrijskog rata ili Cezarovog rata za
Kleopatru.
Sutradan je general Ahila krenuo svoju vojsku od dvadeset i dve
hiljade pešaka i dve hiljade konjanika, s namerom da uništi Cezara i
njegove ratnike.
Kroz gradske ulice, trgove i na pristaništu munjevito se pronese
glas da je došlo vreme obračuna s Rimljanima. Cela Aleksandrija — od
bogataša, radnika, zanatlija pa do skitnica svih rasa i boja — spremala se
za ovaj obračun. Nekoliko rimskih legionara, koji su se slučajno izdvojili
iz grupe, ubijeno je na zverski način. Njihova unakažena tela doneta su
noću na pristanište i bačena nadomak rimskom taboru.
Nikad jedan grad nije bio toliko brzo alarmiran, niti su igde građani
bili toliko jednodušni. Sve je vukla besomučna želja da se što pre uništi
kraljica Kleopatra, jer nju su svi smatrali izdajnicom Radnici s
pristaništa, mornari, trgovčići, krčmari, kamilari i skitnice zaklinjali su se
i polagali zavete Izidi i Serapisu da se neće smiriti dok na koplju ne vide
nabijenu glavu kraljice Kleopatre, i dokle i jedan rimski legionar bude
živ u Aleksandriji.

116

Cezar pozva svoje oficire, a Kleopatra nekoliko privrženika koji su
joj ostali verni. Svi zajedno održaše ratni savet. Cezar prvi progovori:

— Uzvišena kraljice, i vi moji ratni drugovi! Naš sastanak mora biti
kratak, jer vremena imamo samo koliko da predahnemo. Uskoro,
bićemo napadnuti sa svih strana, osim s mora jer se ova palata, naše
glavno uporište, oslanja na morsko pristanište. Ne treba da naglašavam
u kakvom se položaju nalazimo. Imamo tri hiljade i dvesta pešaka i
osam stotina konjanika. Naši protivnici imaju bar pet puta jaču vojsku i
ceo grad uza se. Molim vas da ne potcenjujete vrednost njihovih boraca.
To su izvrsni ratnici s gornjeg Nila, iz Nubije, iz Trakije i Makedonije.
Uhode mi javljaju da je celokupno građanstvo protiv nas. Prema tome,
sad nam se valja boriti ne za čast i slavu, nego za život...

Dobri moji drugovi! Uz nas se nalazi jedna kraljica koju je nepravda
dvorana naterala da beži iz svoje očinske zemlje i da napusti presto koji
joj po zakonima pripada. Svi ste vi muževi hrabri i odavno navikli da
prezirete smrt. Borili ste se u mnogim bitkama, ali sad vam je udes
dodelio da svoju hrabrost i mišice stavite u službu jedne kraljice! Njen
život vezan je za našu sudbinu...

Sad je najvažnije izdržati prvu navalu neprijatelja. Napadačima
treba pokazati da ih se ne plašimo. Kad upoznaju snagu našeg oružja,
uveren sam da će osetiti strah. Pre nekoliko dana poslao sam na sve
strane kurire za pomoć, među njima i Mitridata iz Pergamona. On treba
da nam dovede znatno pojačanje. Očekujem iz Male Azije Domicija
Kalvina, sa trideset sedmom legijom. I flota sa ostrva Rodosa treba da
nam pritekne u pomoč A za to vreme svaki neprijateljski juriš moramo
slomiti!

Oficiri su pažljivo slušali Cezarove reči. Svi su oni toliko puta
odbijali neprijateljske juriše ili sami naletali na utvrđenja i gusto zbijene
redove protivnika.

Rufije odgovori Cezaru:
— Svakom našem ratniku jasno je da mora uložiti poslednju snagu
u ovoj borbi, jer ako poklekne — čeka ga smrt na mukama kakve samo
podmukla istočnjačka duša može da izmisli. Rulja je na ulici već rastrgla
nekoliko naših legionara. Ista sudbina čeka svakoga od nas. Prema tome,
nije potrebno podsticati nas na hrabrost, tim pre što će svaki naš podvig
ili dobar udarac propratiti osmeh kraljice čijoj lepoti mogu pozavideti i
boginje na Olimpu Umećemo valjano da poginemo za život, čast i slavu
Kleopatre, a na ponos našeg velikog Cezara!
Kraljica je sedela za stolom. Po njenom držanju nije se moglo
primetiti u kakvoj se opasnosti nalazi. Ispod divno povijenih obrva

117

bleskala su toplim sjajem dva krupna oka. Kleopatra se nasmeši i
odgovori:

— Zahvaljujem Cezaru i svima koji će se boriti za moj život i
dostojanstvo. Ne sumnjam da će svaki legionar opravdati slavu koju je
stekao ratujući pod vojskovođom kakvog svet nije video posle
Aleksandra Makedonskog. Ali dozvolite mi da, kao član ovog saveta,
progovorim nekoliko reči koje nam mogu biti od koristi...

Mislim da bi napadače trebalo zavaravati pregovorima kako bismo
dobili u vremenu dok nam ne stigne pomoč. Predlažem da se ne borimo
na otvorenom polju, jer nas je malo. Dobro bi bilo utvrditi se ovde,
između ove palate i pristaništa. Zasad ćemo se samo braniti. Najposle,
molim Cezara da odredi jednog čoveka koji će biti stalno pored mene. U
slučaju našeg poraza, on treba da mi zabode nož u grudi.

Cezar i njegovi oficiri s divljenjem propratiše reči kraljičine. Oni
prihvatiše njen predlog i odmah poslaše dva čoveka da pregovaraju s
buntovnicima.

Za to vreme rimski legionari su se grozničavo utvrđivali. Po
ulicama su vadili velike kamene ploče, ređali ih jednu na drugu praveći
barikade između palate i pristaništa.

U međuvremenu, u Cezarovu palatu dobeže i mladi kralj
izjavljujući da će se boriti za Kleopatru.

Kraljica ga primi usiljeno ljubazno, zahvali mu se s nekoliko reči i,
izgovarajući se na važnost njenog prisustva na pristaništu, napusti
odaju. A onda se šapatom obrati svome telohranitelju Apolodoru, koji je
stajao pored vrata u hodniku:

— Čuvaj kralja... Ako primetiš ma šta sumnjivo, nož u vrat...
Helen se blago nasmeši i bez reči pokloni svojoj gospodarici.
No dva izaslanika, koji su poslati generalu Ahili i uškopljeniku
Potinu, ne svršiše ništa. Neprijatelji ubiše obojicu.
Prva navala Egipćana bila je strahovita. Regularna vojska, najamnici
i gomila beskućnika pomamno su jurišali na barikade. Ali rimski
legionari, odavno naviknuti da se bore s mnogobrojnim neprijateljima,
tukli su se kao po jednoj volji. Napadači su odbijeni i desetkovani.
U pristaništu je bilo usidreno oko sedamdeset brodova. Kleopatra,
pokazujući ih Cezaru, reče:
— Pogledaj! Ako se buntovnici dočepaju ovih lađa, onda nam je
jedini slobodan put zatvoren. Ahila i njegova plaćenička rulja odseći će
nas i od mora.
Odbivši toga dana nekoliko krvavih juriša, legionari iza barikada
dočekaše noć. Dolus i Skula, vodeći desetak slugu, posedaše u čamce i

118

otisnuše se prema brodovima. Uskoro izbi vatra. Trupovi namazani
smolom i nakatranjena jedra i konopci buknuše svom žestinom. Kao iz
vulkanskog grotla tutnjao je požar na pristaništu žureći se strahovitom
brzinom. Plamen, zahvaćen vetrom, prenoseći vatru s broda na brod,
dohvati šupe, magacine i radionice na pristaništu, prenese se na ulice i
stade proždirati kuću po kuću. Zaprepašćeni građani, kukajući i
zapomažući, istrčavali su iz zgrada i ne pomišljajući da bar štogod
spasavaju od svoje imovine.

Cele noći požar se širio po tom delu grada. Pred zoru dohvati smrče
i platane u vrtu Muzeona, pređe na portale od kedrovog i abonosovog
drveta i najposle dohvati biblioteku. S treskom se sruši krov
veličanstvenog Muzeona. Skupocena dela, pisana na pergamentu i
papirusu i zamotana u svitke, gorela su kao polivena katranom...

Kleopatra je sa suzama u očima gledala kako gori neizmerno blago
ljudskog uma i duha. Aleksandrijska biblioteka bila je ponos svih
vladara dinastije Ptolomeja. Vekovima skupljano je i slagano u Muzeonu
sve što je dotada ljudski genije stvorio. Na mestima kuda je protutnjao
požar ostale su gomile opeka i kamena. Legionari, germanski i galski
konjanici, izmešani s robovima, navališe da kopaju rovove i da prave
barikade sve do pozorišta.

Dani su prolazili a borbe na barikadama nisu prestajale. Topao
vetar kovitlao je oblake prašine i na sve strane raznosio smrad od leševa
koji su trunuli po razvaljenim ulicama. Uzalud su robovi skupljali
mrtvace i bacali ih u more. Oseka ih je vukla od obale, a plima vraćala i
treskala njima o podzidane dokove.

Jednoga dana stiže u grad Cezarov legat Domicije Kalvin i dovede
trideset sedmu legiju. Osam dana docnije, probivši se kroz neprijatelja, u
grad dojuriše Arapi koje je Kleopatra skupila u Sinajskoj pustinji. Oko
dve hiljade ratnika na brzim konjima, svi u belim ogrtačima, izmešaše se
s Kimbrima, Keltima i Rimljanima. Onda stigoše i Beduini, plaćenička
vojska kraljice Kleopatre, ali uprkos ovoj pomoći — borbe u Aleksandriji
otegle su se preko tri meseca.

119

120

GLAVA PETNAESTA

Trenutak sreće
u krvi i među leševima.

Dani i noći u Aleksandriji krvavo su se izmenjivali. Svakog

uhvaćenog Rimljanina Egipćani su stavljali na muke. Cezarovi legionari,
Kimbri, Kelti i Arapi, izmršaveli od slabe hrane i napora i zakrvavljenih
očiju od bdenja na barikadama — postali su krvoločni kao divlje zveri.
Samo Cezarov autoritet i gvozdena volja sprečavali su ih da se ne
razbegnu na sve strane i ne obrazuju razbojničke bande. Dolazak
trideset sedme legije uvećao im je nadu na skori svršetak rata, ali ne
zadugo. Neprijatelj je brojno još uvek bio deset puta jači. U taboru su se
čuli tihi protesti i gunđanje.

Zadojene mržnjom, obe strane su se takmičile u surovosti. U
neljudskim postupcima prednjačili su Arapi. Oni su zarobljenim
Egipćanima lomili ruke i noge i bacali ih s doka u more. Ushićeni
divljom radošću, gledali su kako se žrtva bacaka na talasima dok se ne
udavi. Ovo je nagnalo protivnike da još gore postupaju.

Cezarov legat Domicije Kalvin s užasom je postavljao pitanje:
— Čemu ovo klanje? Dokle ovako? Tako mi svih Herkulovih čuda,
mi već mesecima živimo u Hadu! Ako neko od nas iziđe živ iz ovog
prokletog grada, vratiće se u Rim potpuno lud!
— Ćuti, Domicije! — odvrati Cezar. — Ratnik si i moraš podneti
svako čudo...
— I podnosim! Navikao sam... Ali ovo prevazilazi sve strahote.
Gušimo se u prašini, u smradu od usirene krvi i leševa koji trunu na
vrućini. Izgleda mi da su i morski talasi koji zapljuskuju obalu postali
kužni...
Kleopatra je ležala na raskošnom krevetu i gledala u tavanicu.
Izgledalo je da ne sluša reči Rimljanina. Domicije se obrati Cezaru.
— Ako ti je stalo do lepe kraljice, povedi je sa sobom! Prikupićemo
se u gomilu — ostalo nas je jedva polovina — i probiti se kroz
neprijatelja... A posle, Cezare, skupi novu i veću vojsku, vrati se ovamo i

121

kazni buntovnike kako ti je volja!
— Predlažeš da napustimo borbu i grad? — upita Cezar.
— Predlažem!...
Kleopatra ustade, priđe Domiciju i reće:
— U čije ime govoriš? U svoje ili u ime rimskih legionara?
— Govorim u ime razuma, — odvrati Rimljanin. — Možemo se

vratiti kad nam je volja i uništiti buntovnike!
— Možete! — reče kraljica. — Ali reci mi, hrabri ratniče, da li je

Cezar ikad ustuknuo pred neprijateljem?
— Nije — obori glavu legat — Nije nikad... Ali isto tako ni Domicije

Kalvin nikad nije neprijatelju okrenuo leđa. Ratnici koje sam doveo iz
Azije umeće u svako doba, makar i na mukama, umreti za Cezara i
rimsko ime!

Kleopatra mu stavi ruku na rame pa reče:
— Domicije Kalvin je savetodavac, ali još bolji ratnik. Neće se Cezar
postideti dok ima takve ljude u svojoj vojsci.
Kraljica skide sa srednjeg prsta leve ruke prsten od masivnog zlata,
s rubinom veličine zrna graška, i dade ga ratniku:
— Ili umri s njim, — reče — ili ga kao pobednik nosi i sećaj se da ti
ga je poklonila jedna kraljica!
Domicije promuca nekoliko reči u znak zahvalnosti pa se obrati
Cezaru:
— Danas ćemo ponoviti juriš na neprijatelja!
— Idi! — odvrati Cezar. — Idi i prvog legionara koga čuješ da
gunđa — ubij!
Domicije iziđe.
Kleopatra sede za sto i podboči lice šakama. Cezar se ushoda po
odaji Najposle stade ispred kraljice i stavi joj ruku na rame. Ona podiže
glavu i zagleda se u njega. U očima blistale su joj suze.
— Tvoj legat je kazao: »Čemu sve ovo i dokle ovako?« Da li to znači
da se sprema izdaja? — upita Kleopatra.
— Ne, to nije izdaja! Moji oficiri navikli su da sa mnom otvoreno
govore. Više puta njihovi saveti bili su mi dragoceni.
— Možda i sad? — prenu se kraljica. Cezar se nasmeši pa odgovori:
— U ovom slučaju biću sam sebi savetodavac! Moji ratnici su čestiti,
ali potrebno im je opravdanje za šta se bore?
— Opravdanje?
— Da! Oni misle da se sad bore za Kleopatru.
— Zar nisu u pravu?
— Nisu! Oni se bore za Cezara i Kleopatru... Naši životi vezani su

122

istom sudbinom. Živećemo i umrećemo zajedno!
Kraljica ustade, zatrepta i ushićena baci se Cezaru u zagrljaj.
— Jeste... jeste... — šaputala je. — Trenutak sreće proživećemo u

krvi i među leševima! Tako su bogovi odredili, neka im je slava i hvala!
Kad dođe vreme, umrećemo bez roptanja...

— Bez roptanja, ja i ti... — grleći je i stežući na grudi reče Cezar. —
Živećemo, dugo ćemo živeti, ako nam bogovi ne pozavide.

— Čuj me, Cezare, i raduj se! — reče kraljica i sede pored
Rimljanina. Stavivši ruku na svoj trbuh, dodade. — Tu osećam... rodiće
se dete tvoje i moje... Sin ili ćerka...

Cezar, uzbuđen, stade je nanovo grliti i ljubiti.
— Sin, biće sin! — šaputao je strasno.
Kleopatra upre dug pogled u njegovo lice i dodade:
— Sin, gospodar Rima i celog sveta, ili ćerka, kraljica Egipta!
— Sin, gospodar Rima i celog sveta? — prenu se Cezar.
— Da tvoj sin... Ti nemaš naslednika!
— Nemam... istina je... Moj sin, gospodar sveta!... Kakva čudna
misao! Ali ko to može razumeti, ko da shvati među onim okorelim
republikancima u Rimu? Kralj, monarhija!... Na te reči senatori se
groze... Keze zube kao zli psi!
— Sve će samo po sebi doći! — reče kraljica ljubeći mu oči i obraze.
— Nema psa koji neće podviti rep ispred svoga gospodara. Nadmeni
rimski patriciji padaće na kolena pred Cezarom, gospodarem sveta Podli
i pohlepni na položaje i dobit, svi će se truditi da ti što više ugode...
Cezar bled, teturajući se, dođe do ležaja i pade po njemu. Gušeći se i
stenjući, jedva je hvatao vazduh. Kleopatra mu priđe i s mukom ga
položi na leđa.
— Ne, neću umreti! — šaputao je Cezar... — Bogovi mi šalju
naslednika da nastavi vladavinu nad svetom... Kakvo blaženstvo! Kroz
žene produžavamo sebe, živimo, volimo i... vladamo... Neka je slava
Jupiteru Kapitolskom!...
Napad padavice hvatao je maha. Kraljica je dvaput bila prisutna
kad je Cezar padao. Znala je ona dobro početak i kraj bolesti. Iz jednog
ormančeta izvadi bočicu s mirišljavim uljem i priđe krevetu. Cezar je
gubio svest. Telo mu se grčilo i uvijalo, noge se trzale. Kroz stisnute zube
izbijala je pena.
Kleopatra izli na dlan nekoliko kapi mirišljavog ulja i stade
bolesniku trljati slepoočnice. Onda mu poturi otvorenu bočicu pod nos.
Malo zatim, Cezar utonu u dubok san.
Jedan dekurion dotrča i s vrata viknu:

123

— Cezare, propast! Kleopatra mu priđe i prošapta:
— Ne viči! Tvoj gospodar spava. Kakva propast? Govori! Ratnik se
stade snebivati i najposle reče:
— Neprijatelj je u podzemne kanale pustio morsku vodu...
Vodovod je zagađen. Svi ćemo pomreti od žeđi...
Kraljica preblede. Ceo grad je snabdevan vodom iz tog rezervoara.
— Idi i kaži rimskim legionarima da se ništa ne brinu. — reče
kraljica neodlučno. — Cezar će već naći izlaz.
Ratnik iziđe. Kleopatra ostade da bdi pored Cezara. Bojeći se svoje
podmukle sestre Arsinoe, ni za trenutak nije bila spokojna Ni jedan rob
ili robinja nisu imali pristupa u njene odaje. Svako jelo i piće pre nje
morale su okusiti evnusi i sluge koji su radili u kuhinji. Kleopatra je bila
danju i noću na oprezi, a Apolodor, Skula i Dolus stalno su šetkali ispred
njenih vrata.
Dok je sedela za stolom i razmišljala, uđe Dolus.
— Kraljice, — reče — tvoja sestra Arsinoe moli da je primiš. Želi da
govori s tobom...
— Uvedi je i ostani pored nje!
U odaju uđe Arsinoe, kržljava devojka od petnaestak godina. Dolus
stade iza nje.
— Čemu to nepoverenje, sestro? — reče. — Dobro bi bilo da nas tvoj
telohranitelj ostavi, jer želim s tobom da govorim nasamo.
— Dolus će ostati tu. — odvrati kraljica. — Pred njim možeš
govoriti. Ako ti se to ne sviđa, možeš otići... Dakle?
— Htela sam da ti kažem... Ovaj... Vaša borba ne vodi ničemu...
Toliki naši ljudi uzalud ginu... pa...
— Pa?
— Htela sam da te molim, sestro draga, da obustaviš... da... prekineš
ovaj glupi rat... — završi Arsinoe grcajući, očiju punih suza.
Kleopatra, pokazujući na Cezara, reče:
— To kaži onome što tamo spava! On će te sigurno poslušati!
— On je za sve kriv! Navukao nam je toliku nesreću... Kleopatra joj
priđe i reče:
— I šta sad želiš? Da se predam Potinu i Ahili?
— Jeste, da se predaš radi spasa naroda... Naši preci uvek su se
žrtvovali kad je bilo u pitanju dobro naroda...
— Ne, naši preci se nikad nisu žrtvovali! To ti dobro znaš...
— Ceo grad je ostao bez vode! — prkosno dobaci Arsinoe.
— Da nisam ja i za to kriva? — zažmire kraljica.
— Narod misli da si ti kriva za sve! Kleopatra joj pokaza vrata:

124

— Odlazi! — viknu. — Idi i više mi ne izlazi pred oči! Arsinoe učini
kao da će da pođe, onda naglo istrže nož iz nedara i nasrnu na kraljicu.
Zamah je bio jak, ali Dolus je jednom rukom ščepa za vrat a drugom joj
istrže nož. Bivši gusar se obrati Kleopatri:

— Kraljice, da li odobravaš da joj prerežem grlo?
— Ne! — odvrati kraljica. — Pusti je, premda bi za nas bilo
probitačnije da ta zmija umre!
Dolus zadenu nož za pojas, a Arsinoe šmugnu na vrata.
Sa pristaništa su dopirali povici, zveket oružja i jauci. Cezarov legat
Domicije Kalvin odbijao je Egipćane koji su jurišali na barikade.
Dolus napusti odaju, a kraljica sede za sto i utonu u misli.
Trideset sedma rimska legija s radošću je bila dočekana. Mada je
znatno uvećala malobrojnu Cezarovu vojsku, kraljica je znala da je
neprijatelj još uvek dvadeset puta jači. Od ostrva Rodosa trebalo je
odavno da krene flota od trideset i četiri ratne lađe. No vreme prolazi a
flota ne stiže... Mitridat od Pergamona poslao je glasnika koji je dan
ranije prispeo u Aleksandriju. Oficir je javio Cezaru da je Mitridat prešao
Nil ispod Memfisa i da hita u pomoć sa tri hiljade najmljenih idumejskih
Beduina, surovih pustinjskih ratnika na besnim konjima. Mitridat vodi i
nekoliko hiljada pešaka. Njih je, uz dobru nagradu, pokupio usput.
Kleopatra je osećala da se približava kraj ovog surovog i
sudbonosnog rata. Ali ko može predvideti kako će se završiti? Ako
Cezarov genije ne pronađe izlaz, ishod je jasan: pomreće od žeđi svi koji
se bore za nju.
Vreme je prolazilo, već je i sunce bilo pri zalasku, a Cezar se ne budi
iz dubokog sna.
U odaju uđe kraljičin brat-suprug, Ptolomej XII:
— Jesi li čula? — još s vrata viknu. — Rezervoar je pun morske
vode! Ko ne napusti grad, za nekoliko dana biće mrtav. Umreće od
žeđi... Da li znaš da su Arsinoe i Ganimed pobegli buntovnicima?
— Kad?
— Danas! Tvoja polusestra sprema se da se uda za mene i da
postane kraljica Egipta. Ona će te ubiti. Znaš, odlučio sam i ja da odem,
jer ne želim da umrem od žeđi...
Kleopatra mu priđe i, gledajući ga prezrivo, reče:
— Odlaziš buntovnicima, je li?
— Ne! — zatrepta bojažljivi mladić. — Otići ću iz grada i lore, oko
Memfisa, sakupiti vojsku. S njom ću se vratiti i kazniti Buntovnike A ti?
Možeš s Rimljaninom otići kud te je volja. Ja te neću goniti...
— Odavde se nećeš maći! — prigušenim glasom reče kraljica. Onda

125

jednom rukom zgrabi mladog kralja za grudi, a drugom ga ščepa za
gušu i viknu. — Zadaviću te! Tvoje podle namere umreće s tobom!

— Mrzela si me kao supruga... — zacvile mladić. — Poštedi me bar
kao brata...

Cezar se promeškolji i pridiže se.
— Kraljice, — reče — nije dostojno ubiti rođenog brata. Njegova
duša visiće kao prokletstvo nad tvojom sudbinom!
Ptolomej se otrže, pritrča krevetu i plačući zagrli Cezara.
— Dobri, plemeniti Rimljanine, ne daj joj da me ubije...
— Neće, neće... Ne pristoji se to kraljici! — reče Cezar blago.
— Ona je zmija otrovnica! — drhtao je kralj. — Neka bi bogovi dali
da ne osetiš njen otrov kojim mene već odavno ubija...
— Veliki Cezare, — sevajući očima dobaci Kleopatra — neka tvoje
milosrđe bude blagosloveno kad god je u pitanju pravedna stvar. Ali
pustiti ovoga odljuda da ode odavde više je nego zločin! Buntovnici će
ga na rukama nositi i klicaće mu kao kralju Ikoga je moja oholost
upropastila.
— Nije tako, sestro! — reče mladić. — Ja više mrzim buntovnike
nego tebe. Kazniću ih uz pomoć Izide! Oprosti, Cezare, ja odlazim...
Cezar je s čuđenjem pratio reči između brata i sestre. Zaprepastilo
ga je bedno držanje kralja Ptolomeja, a još više surovost kraljičina.
Navikao da od nje čuje samo blage i umilne reči, Rimljanin prvi put oseti
nelagodnost.
U odaji po zidovima stajale su poređane slike iz dinastije Ptolomeja.
Iz svakog lica izbijala je energija pomešana s prkosom. Samo je Fiskon
svojim zelenim očima podrugljivo gledao sa zida. Sa gojaznih obraza
pustolova izbijala je podlost, a oko debelih usana lebdeo je podsmeh.
Izgledalo je da se davni predak sladostrasno raduje propasti poslednjih
članova svoje loze.
Mladi kralj napusti odaju. Za trenutak između Cezara i Kleopatre
nastade nelagodno ćutanje. Kraljica prva progovori:
— Vi iz drugih krajeva sveta ne možete da shvatite dokle ide mržnja
ovde, kod nas. Čula sam, Cezare, da si se zaplakao kad si video glavu
svoga najvećeg neprijatelja, Pompeja... A na našem dvoru priređuje se
gozba kad brat ubije sestru, ili sestra brata. Podlosti, podmetanja,
ubistva preko dvesta godina caruju na našem dvoru... Mladi kralj otišao
je da se stavi na čelo buntovnika i neće se smiriti dokle moju glavu ne
vidi nabijenu na koplje...
Cezar je ćutao. Izgledalo je da kraljičine reči na njega ne ostavljaju
utisak.

126

— Kako se osećaš? — upita ga Kleopatra.
— Umoran sam ali preporođen. Snaga mi se vraća.
— Spavao si pa i ne znaš da je neprijatelj zagadio vodu u cisterni...
— Zagadio vodu za piće?
— Da... Pomrećemo od žeđi... Cezar se prenu i nervozno upita:
— A legionari, naša vojska?
— Sve je obuzelo očajanje... Cezar naglo iziđe.
Na pristaništu, između barikada, sve je bilo pijano. Ratnici su
provalili u podrume bogatih trgovaca i izvaljivali burad s vinom na
ulicu. Prema svetlosti buktinja, Cezar je obilazio tela svojih ljudi koji su
pijani ležali po zemlji kao mrtvi. Legionari, Kumbri, Kelti i Arapi
pijančili su, pevali, nadvikivali se ili se između sebe tukli pesnicama. U
jednoj gomili pijani Rimljani drali su se na sav glas vičući da je rat
završen i da će sutra krenuti svako svojoj kući. Neki iz gomile plakali su
od radosti, grlili se i ljubili.
Cezar nađe svoje oficire. I oni, skoro svi, bili su pijani. Jedini je
Domicije Kalvin bio trezan.
— Dakle, kad nema vode, dobro je i vino? — reče Cezar.
— Izgleda da je tako! — odvrati legat. Cezar mu se zagleda u lice:
— Ti si jedini trezan?
— Trezan, ali žedan kao pseto!
— Ako neprijatelj noćas napadne, — produži Cezar, — šta će biti od
ove pijane rulje?
— Šta će biti? — sleže ratnik ramenima. . . — Biće svi poklani.
Cezar začu iza sebe tihi uzdah, okrete se i ugleda kraljicu. Prema
svetlosti buktinja, Kleopatrine krupne oči bleskale su kao Žeravice.
— Cezare, je li ovo kraj našim patnjama? — reče.
— Kraj?
— Mi više nemamo ratnika...
— Izgleda — umeša se Domicije, pa dodade: — Još ima vremena da
pojašemo dobro konje, da napustimo ovo smrdljivo mesto i da se
probijemo kroz neprijatelja. A posle, kad god nam je volja, možemo doći
i kazniti buntovnike.
— Domicije, — reče Cezar, — zar da ostavimo više od pola legije
drugova da ih neprijatelji ubijaju?
Legat ne odgovori. Na pristaništu, duž obale, stajala su poređana
burad puna i prazna. Cezar dohvati sekiru koja je ležala pored jednog
pijanog ratnika i odmah stade udarati u dno jednog bureta. Legat se
ugleda na njega. Uskoro penušavi talasi na pristaništu izmešaše se s
vinom. Sva su burad bila provaljena. — Ljudi, ratnici... Svi na noge! —

127

zavika Cezar udarajući nogama pospale legionare i šamarajući one koji
su se teturali pijani. — Budake i ašove u šake! Kopaćemo bunare!
Moramo naći vodu!

Cele te noći, nagi do pojasa, ratnici su kopali bunare između
barikada i podalje od morske obale. Snaga u toku noći mnogima se
vratila.

I Prema srebrnastoj svetlosti mesečine u blagoj egipatskoj noći,
obasjani bleštećim sjajem buktinja, neumorno su radili svi osim Beduina.
Ovi pustinjski ratnici, poređani duž doka, hvatali su u svoje zdele
morsku vodu pomešanu s vinom, pili je i povraćali. Gledajući ih, Cezar
se grohotom smejao i ne pomišljajući da ih goni da kopaju bunare. Znao
je da Beduini u životu nikad ništa nisu radili.

Pred zoru široki bunari bili su iskopani do vrtoglave dubine. U
nekoliko njih belasala se voda, slatka, pijaća.

128

GLAVA ŠESNAESTA

Cezar opet u Rimu.

Kleopatra je bila u pravu. Kralj Ptolomej otišao je pravo

buntovnicima. Egipatski ratnici dočekaše ga s oduševljenjem i odmah
mu ponudiše upravu nad celokupnim ratom. Mladi kralj, stavivši se na
čelo jednog povećeg dela vojske, krete u susret Mitridatu od Pergamona
koji je sa svojim ratnicima žurio Cezaru u pomoć. Princeza Arsinoe i
njen uškopljenik Ganimed op tužiše Potina da održava tajne veze sa
Kleopatrom i predadoše ga dželatu. General Ahila, bojeći se da i njega
ista sudbina ne snađe, jedne noći s nekoliko desetina konjanika umače i
pobeže u Siriju.

Tako Ganimed postade zapovednik vojske koja je ostala u
Aleksandriji i okolini.

U međuvremenu stigla je Cezaru flota sa ostrva Rodosa. Trideset
četiri lađe, trireme i petoveslarske, uploviše u aleksandrijsku luku.

Uškopljenik Ganimed pokazao se kao vojskovođa hrabar i brz u
akcijama. Verovatno ga je gonila Arsinoe da rat što pre okonča. Ganimed
pokrenu sve egipatske brodove, koji su bili usidreni u jednoj luci van
grada, dotera ih na domak Cezarove flote i započe bitku. Strele sa
zapaljenim vrhovima ukrštale su se, letele na sve strane i padale po
brodovima ili se zabadale u njihove bokove. Bitka se vodila od jutra do
podne. Hrabrost i požrtvovanje egipatskih pomoraca nisu bili dorasli
Cezarovom iskustvu. Ganimedovi brodovi buktali su u plamenu i tonuli
jedan za drugim. Njegovi ratnici skakali su u more i plivali prema obali
gde su ih rimski legionari hvatali i ubijali. Zaglušna vika boraca s obe
strane i krici i zapomaganje robova-veslača koji su tonuli s brodom,
sablasno su odjekivali duž doka, odbijali se od zidova kamenih palata i
uvećani stvarali još veći užas.

Sutradan se vodila bitka za ostrvo Faros koje su beskućnici poseli.
Tom prilikom Cezar umalo ne izgubi život. Čamac kojim se vozio
izvrnuo se, jer su ga neprijatelji žestoko zasipali strelama i džilitima.
Plivajući i gnjurajući se, Cezar jedva živ ispliva na obalu.

129

Istoga dana Egipćani učestaše s jurišima na barikade. Ganimed je
pomamno gurao u borbu svoju celokupnu ratnu snagu. Među
buntovnicima pronela se vest da Mitridat iz Pergamona vodi velik broj
ratnika Cezaru i ako stigne na vreme — Kleopatra će likovati. Otud ta
žurba. Egipćani su rešili da Cezara unište pre no što stigne Mitridat.

Glomazne drvene kule na točkovima valjale su se po razrivenim
ulicama. Zaklonjeni debelim kožama, u njima su stajali strelci i praćkaši i
neprekidno gađali one na barikadama. Katapulti su izbacivali zrna olova
i kamenje veličine pesnice. Sve je to zujalo kroz vazduh i treskalo o
kamene ploče, štitove i ka cige. Egipatski pešaci, skrivajući se iza kula, u
jednom trenutku primakoše se blizu barikada i odmah stadoše
preskakati naslagane gomile kamenja. Ali Cezarovi ratnici, odavno
naviknuti da svaki sam sebi bude vođa, borili su se ne odstupajući ni za
stopu. Svi Egipćani koji su prešli preko barikada, pobijeni su.

Arapi i Beduini neprekidno su bacali zapaljene džilite i buktinje na
pokretne kule, napravljene od borovih i smrekovih dasaka. Iz kula, koje
je plamen svom žestinom proždirao, uskoro počeše iskakati strelci.
Bežeći, uletali su u gomile pešaka, svojim strahom pokolebaše i njih, i
uskoro sve okrete leđa i naže u bekstvo.

Tada Cezar naredi da se ruše barikade. Napravivši prolaz od 25
koraka širine, konjanici Kimbri, Kelti, Arapi i Beduini pojuriše iza
barikada i svom žestinom grunuše na neprijatelje, raskomadaše njegove
redove, mnoge Egipćane poubijaše a ostatak se razbeža na sve strane.

Cezar, jašući na čelu svojih konjanika, stiže do Nila pa okrete
uzvodno žureći da se što pre spoji s Mitridatom i njegovom vojskom.

Kralj Ptolomej, mada je stigao na domak neprijatelju, nije se
usuđivao da zametne bitku. Vrdukajući sa svojim ratnicima oko
močvara i krijući se po šumama, tobože kao da traži zgodno mesto za
napad, gubio je vreme.

Cezar, stigavši sa svojom konjicom, odmah ga napade. Mitri dat
udari s druge strane i mladi kralj pretrpe potpun poraz.

To je bila poslednja bitka za Aleksandriju. Cezar je dobio rat. Mladi
kralj Ptolomej, sa nekoliko stotina konjanika, pobeže u pustinju i izgubi
se za sva vremena.

Gomile zarobljenih egipatskih ratnika doterane su na trg ispred
dvora gde su se smestili Cezar i Kleopatra. Iz očiju robova izbijala je
bezgranična mržnja, a njihove stisnute usne šaputale su kletve i psovke
na dušu Kleopatrinu.

Ganimed je poginuo u borbi a mlada princeza Arsinoe dovedena je
pod jakom stražom i bačena u tamnicu. Ona je određena da ukrasi

130

Cezarov trijumf u Rimu.

***

Senatori u Rimu u čudu su se pitali kako je Cezar zbog jedne žene
mogao da ostavi započeti građanski rat. Svima je bilo poznato da se u
Africi nalaze najistaknutije Pompejeve pristalice: Afranije, Marko Katon,
Scipion Nazika, Lucije Domicije, Faust i mnogi drugi. U Senatu se
doznalo da su uhvatili vezu i sklopili savez s numidskim kraljem Jubom,
spojili s njim svoje ratnike i da stoje na čelu mnogobrojne vojske. Svi orni
za borbu, očekivali su Cezara i bili uvereni da će ih on potražiti u Africi.

Nekoliko puta su senatori. Cezarove pristalice, zahtevali da se u
Aleksandriju upute kuriri s naređenjem da se tamo rat smesta obustavi i
Cezar vrati u Rim. Marko Antonije i njegovi prijatelji čitali su u Senatu
tobožnja Cezarova pisma, koja su sami napisali. U pismima se govorilo
da je aleksandrijski rat neophodan i u svakom pogledu koristan po
rimski narod. Marko Antonije uvek je naglašavao da će se rat brzo
okončati.

Najposle u Rim stiže vest da je rat u Aleksandriji završen pobedom
Cezara i rimskog naroda. S nestrpljenjem su Rimljani očekivali svoga
najvećeg građanina, priželjkujući trijumf i nadajući se bogatim gozbama.

Ali Cezar nije dolazio. On je s Kleopatrom dane i noći provodio na
reci Nilu. Okruženi mnogobrojnim laskavcima, zaljubljeni jedno u drugo
i srećni, nisu ni pomišljali da se rastanu. Na kraljevskoj lađi,
veličanstveno ukrašenoj, svake noći priređivane su gozbe, raskošne i
pune sjaja, i produžavale se često i narednog dana i sledeće noći. Glasovi
raskalašni i neskladni odjekivali su s kraljevske lađe na kojoj su presiti i
pijani dvorani i laskavci provodili dane i noći trudeći se da što više
ugode zaljubljenom paru. Polunage žene igrale su na krovu lađe i
omamljene jakim vinom, začinjenim travama, padale u zagrljaj pijanim
dvoranima i Cezarovim oficirima.

Izgladneli seljaci, koje je sušna godina upropastila a rat doterao do
prosjačkog štapa, gledali su sa obala Nila kraljevsku lađu. Slušajući
pištanje aulosa i flauta pomešano s vriskanjem, podvikivanjem i
razuzdanim pevanjem, škrgutali su zubima i psovali na sav glas.

Cezar i Kleopatra bili su srećni. Slatki zanos mesecima je trajao a
onda je nastalo buđenje. Vesti o krupnim događajima počele su da stižu.

131

Najpre je javljeno da je Domicije Kalvin, koji se posle rata sa svojom
legijom vratio u Malu Aziju, potučen od Farnaka, sina pontijskog kralja
Mitridata.

Omiljeni Cezarov legat poginuo je u borbi. Iz Rima je javljeno da se
Pompejeve pristalice spremaju na žestoku odmazdu i da svakoga časa
mogu da otpočnu nov građanski rat.

I Cezar odluči da se vrati u Rim. Ali najpre osigura Kleopatri presto
u Egiptu: najmlađeg brata, Ptolomeja XIII, proglasi za novog muža
kraljici. Mladi kralj, još dete, unezvereno je gledao i čudio se šta ga je
snašlo. Dug koji je Ptolomej Aulet deset godina ranije načinio u Rimu,
Cezar im oprosti. Osim toga pokloni im ostrvo Kipar. Pošto ostavi jaku
rimsku posadu u Aleksandriji, Cezar krete na put.

***

Cezarov trijumf povodom dobijenog aleksandrijskog rata nije
primljen s velikim oduševljenjem. Rimski građani, zaposevši pločnike,
gledali su koščata lica Egipćana zarobljenih u ratu, smejali se na račun
debelousnih Nubijaca i radovali se pojavi plećatih Tračana, Ilira i
Makedonaca, jer su bili uverena da će ih gledati u areni kao gladijatore.
Prosta svetina tiskala se da vidi princezu Arsinoe koja je, s konopcem
oko vrata i ruku vezanih pozadi, išla iza Cezarovih kola.

To je bilo sve što je na ovom trijumfu interesovalo rimske građane.
Cezaru se klicalo bez mnogo oduševljenja.

Te godine rimski senatori po drugi put izaberu Cezara za diktatora,
moleći ga da ostane u Rimu dok se prilike bar donekle ne srede. Ali
Cezarov duh nije navikao na mirovanje. Opremivši dobro tri legije
ratnika, prebaci se u Siriju a odatle u Malu Aziju s namerom da uništi
Farnaka, sina Mitridatova. Farnak je već bio zauzeo Bitiniju i Kapadokiju
i počeo da navaljuje na Malu Armeniju gde je vladao kralj Dejotar,
naklonjen Rimljanima.

Cezar gnevan što je Farnak uništio vojsku njegovog omiljenog
legata Domicija Kalvina, udari na neprijatelja tako silovito da je u
jednom sukobu okončao rat. Bitka se vodila u blizini grada Zele, u Maloj
Aziji. O toj pobedi Cezar je sa svega tri reči izvestio rimski Senat: Veni,

132

vidi, vici.13
Na redu je bio Cezarov obračun sa Pompejevim pristalicama koji su

u Africi uhvatili vezu s numidskim kraljem Jubom. Scipion Nazika,
Afranije, Marko Katon, Lucije Domicije i drugi očekivali su ga sa dobro
opremljenom vojskom i nadali se sigurnoj pobedi, jer su imali velik broj
rimskih legionara koji su se posle poraza kod Farsala spasli bekstvom i
prebacili se u Afriku. Ogorčeni što im se onemogućava povratak kući, ti
legionari su s nestrpljenjem očekivali Cezara i njegove ratnike i bili
spremni da se bore kao sa najvećim dušmanima. I Numiđani kralja Jube
priželjkivali su sukob, da bi se posle pobede snabdeli plenom.

Cezar je krenuo sa Sicilije i bez smetnje iskrcao svoju vojsku na
afričko tle. Idući kroz šumovite predele, njegovi ratnici iznenada naiđoše
na dva protivnička tabora u blizini primorskog grada Tapsa. Od uhoda
Cezar doznade da su jedan tabor poseli Numiđani pod kraljem Jubom, a
drugi rimski legionari pod komandom Afranija.

Sutradan Cezar doznade da postoji i treći tabor. Njega je iznad
jednog jezerceta podigao i utvrdio bedemima Scipion Nazika.

Među protivničkim ratnicima uveliko se pričalo i prepričavalo da
postoji jedno proročanstvo po kojem svaki vojskovođa iz porodice
Scipiona mora odneti pobedu na afričkom tlu. Ovo proročanstvo raščulo
se među Cezarovim ratnicima i počelo da izaziva kolebljivost i klonulost
duha. Cezar, da bi otklonio zle slutnje, pronađe u svojoj vojsci jednog
beznačajnog čoveka po imenu Scipion. Njega postavi za tobožnjeg
generala i tako donekle otkloni sujeverni strah koji je obuzeo njegove
ratnike.

Dva dana nije bilo sukoba između suparničkih vojski. Cezarovi
ratnici izležavali su se u blizini svoga tabora i slušali nekakvog afričkog
svirača na fruli. Zaneti njegovim majstorijama, nisu ni primetili
neprijateljsku konjicu kako u najvećem trku nadire iz šume. Napad je bio
iznenadan i tako silovit da mnogi Cezarovi ratnici izgiboše pre nego što
se i latiše oružja. Što se razbežalo desno i levo, to se spaslo. Oni u taboru,
videći pomamni strah svojih drugova, bili su spremni da pobacaju
oružje pa i sami da udare u bekstvo. Azinije Polion i nekoliko oficira s
teškom mukom uspostaviše red. Na Cezara, bežeći, nalete jedna ,

13 Dođoh, videh, pobedih! — Čuvene i često citirane reči Cezarove, odn. izveštaj
poslat senatu posle bitke kod Zele u kojoj je 47. godine pre n.e. pobedio Farnaka II.
Primer kratkoće i jezgrovitosti, a istovremeno sigurnosti i samouverenosti.
Upotrebljava se i da bi se objasnile brzina i lakoća preduzetog posla.

133

krupna ljudina, legionar orlonoša. Vitlajući zastavom, vojnik,
izbezumljen od straha, drao se na sav glas.

Cezar ga ščepa za vrat, pa okrenuvši ga viknu:
— Tamo je neprijatelj!
Samo hrabrost Cezarova i njegovih oficira sprečila je neprijatelja da
zauzme tabor. Ipak, ćetiri stotine mrtvih ležalo je oko mesta gde je
afrički svirač izvodio svoje veštine na fruli...
Ne gubeći vreme u saslušavanju uhoda i pripremama, Cezar odluči
da napadne Afranijev tabor. Njegovi legionari, kivni zbog pretrpljenog
poraza, kao vuci jurnuše na bedeme, preskočiše ih i navališe da ubijaju
sve odreda.
Prilikom napada na ostala dva neprijateljska tabora, Cezar lobi
napad padavice Nekoliko legionara odneše ga na sigurno mesto i
ostadoše pored njega.
Bitka kod Tapsa bila je završena: sva tri tabora su osvojena, a
nekoliko desetina hiljada rimskih legionara i Numiđana ostalo Fe na
bojnom polju. Bivši senatori i vojne starešine, koji nisu poginuli boreći
se, pogubljeni su po Cezarovu naređenju. Marko Katon se probode
mačem. Ne želeći da živ padne u ruke svome najvećem neprijatelju,
okoreli republikanac sam sebi je oduzeo život.
Kažu da se Cezar ražalostio kad je čuo za njegovu smrt. — Katone,
zavidim ti! — rekao je.
Sin kralja Jube, još sasvim mlad, odveden je u Rim da ukrasi
Cezarov trijumf. Idući s konopcem o vratu među ostalim robovima,
mladić nije ni sanjao kakva ga sreća u životu očekuje.
Po dolasku u Rim Cezar priredi veličanstvene igre za narod. U ime
svoje davno preminule ćerke Julije organizovao je gladijatorske i
pomorske borbe. Tom prilikom svakog svog ratnika obdari zamašnim
poklonom, a za narod priredi gozbu kakvu svet dotada nije video. Za
dvadeset i dve hiljade stolova jelo se i pilo u čast i slavu Julija Cezara!
Onda otvori državne ambare i stade sirotinji deliti žito.
Sve je to Cezar učinio da bi stekao novu popularnost za svoje dalje
vojne. Osim toga, trebalo je narod utešiti zbog velikih gubitaka u
građanskom ratu.

***

134

U to vreme među senatorima i uglednim građanima šaputalo se da
Cezar namerava da dovede Kleopatru u Rim, jer ne može bez nje da živi
A među prostim građanima i legionarima izbijale su šale na račun
zaljubljenog para.

— Dolazi nam u pohode »Jelena s reke Nila«... Čuvajte se.
građani!... Ćelavi jarac obnovio je dlaku.

Tako se govorilo po krčmama i ulicama, a u isto vreme pronosio se
glas da će Kleopatra Cezaru roditi dete.

Ni legionari nisu štedeli svoga omiljenog vojskovođu. Oni su pevali
staru pesmu:

»Građani, čuvajte svoje žene,
naš ćelavko dolazi!
Ono što si u Galiji poklonio bludnicama,
u Egiptu si dobio na veresiju!«
Uprkos svemu, Cezar je voleo Kleopatru i spremao se da je dovede
u Rim. Ali njegova zakonita žena Kalpurnija bila je u životu, a nije
mogao naći razlog da se razvede od nje. Ozlojeđen zbog šala na njegov
račun, Cezar jednog dana naloži tribunu Helviju Cini da u Senatu iznese
predlog po kojem bi Cezar, jedini u državi, imao pravo da drži nekoliko
žena koje će mu rađati naslednike.
Ovaj predlog izazva novu navalu šala na njegov račun. Tada mu iz
Aleksandrije stiže vest od Kleopatre. Kraljica mu je javila da je dobila
sina koga je nazvala Cezarion.

135

GLAVA SEDAMNAESTA

Stožer oko koga se okreće ceo svet.

Cezar je uputio zvaničan poziv Kleopatri da dođe u Rim, a Senat je

obavestio da s njom treba da zaključi ugovor o savezništvu. Ovaj njegov
izgovor niko nije ozbiljno primio.

Jednoga dana brod iz Aleksandrije uplovi u luku kod Puteole i
kraljica se iskrca na tle Italije.

Rimski građani imali su prilike da u svome gradu vide mnoge
kraljeve i kraljice koji su dolazili iz Azije, Afrike, Germanije i drugih
delova sveta. Stizali su oni u Rim bez mnogo galame i parade,
podmićivali senatore zlatom i raznim poklonima i tako kupovali ili
osigurali svoj presto. Dolazile su i vojskovođe iz drugih zemalja da
moljakaju pomoć od rimskog Senata. Rimljani su imali prilike da neke
od njih vide i okovane u lance, kako kao robovi idu za kolima
trijumfatora da bi im sutradan pala glava ispod dželatova mač.

Ali sad se rimskim građanima dala izvanredna prilika da vide
jednu kraljicu, milosnicu svoga najvećeg čoveka. Kakva čudna i
neshvatljiva parada! I na poslednjeg beskućnika s periferije Rima reč
»kralj« delovala je kao kuga. Senatori, okoreli republikanci, ne usuđujući
se da pokažu znake protesta, zgledali su se u čudu.

Ali među istaknutim rimskim građanima bilo je i takvih koji su, s
pravim ili lažnim oduševljenjem, odobravali vezu između Cezara i
Kleopatre. Oni se nisu obazirali na to što njihov ljubimac, najuglednija
ličnost u Italiji, javno živi u dvoženstvu. Njihovo povlađivanje
olakšavalo je savest Cezaru; čak je na predlog laskavaca statua kraljice
Kleopatre, koju su Heleni nazivali »Mlađom Izidom«, postavljena u
Venerinu hramu.

— Kakva veličanstvena sprega! — uzvikivali su laskavci. — Venera,
Cezarova prababa, i Kleopatra, Izidina kći!... Preko te kraljice dobićemo
Egipat. A ko drži Egipat, u njega su ključevi od Indije!

Među prostim svetom se pričalo da Cezarion nije Cezarov sin, nego
da ga je »ta kraljevska bludnica« rodila s nekim drugim čovekom. Mada

136

su mnogi tvrdili da dete liči na Cezara, ova vest se uporno održavala i
širila.

Dok su se utrkivali ulica sa svojim pogrdama i laskavci s lažnim
oduševljenjem, Kleopatra je ušla u Rim. Na čelu svoje šarene svite, išla je
istim putem kojim je njena sestra Arsinoe u okovima prolazila za kolima
Cezara trijumfatora.

Iza raskošne nosiljke išla je povorka evnuha dovedenih na egipatski
dvor s ušća Dunava. Svojim šarenim odelima podsećali bi na gomilu
pajaca i klovnova, da im naborana lica boje voska nisu odavala
preteranu ozbiljnost. Za njima su išli konjanici iz Trakije i Makedonije,
obučeni u žute bluze i crne čakšire, pa onda strelci i praćkaši iz Sinajske
pustinje — pod belim ogrtačima koji su odudarali od njihovih crnih lica,
ruku i nogu. Debelousni Nubijci s gornjeg toka Nila izazivali su smeh
prostog sveta, jer su izgledali preterano dostojanstveni iako su jahali na
magarcima. Za njima je išao čopor mazgi natovarenih odelom, rubljem,
tepisima, skupocenim posuđem itd. Povorku su završavale gomile
robova, posluživača oko trpeze, onda kuvari i konjušari. Cezarovi oficiri
i podoficiri, određeni za počasnu stražu kraljici, jahali su na vitkim
arapskim konjima, obletali oko cele povorke, i zavirivali u nosiljke u
kojima su ležale lepe dvorkinje iz Egipta i zavodljivo se smešile na

137

oficire.
Pločnike su prekrili rimski građani izmešani s prostacima,

veteranima, strancima, robovima i gladijatorima. Ispred njih su bili
poređani legionari, skoro čovek do čoveka, naoružani kopljima i
mačevima. Oni su ulivali strahopoštovanje prostom svetu, pa se niko
nije usuđivao da pravi šale na račun Cezara.

Uostalom, za njih je Kleopatra bila samo obična kraljica iz provincije
koja će svakako uskoro napustiti Rim. Kao i svako čudo, smatralo se da
će i ovo proći za tri dana.

Kleopatra je iz svoje raskošne nosiljke gledala desno i levo, usiljeno
se smeškala a u duši osećala odvratnost prema prostačkim, divljim i
podlim izrazima lica. Ljudi poređani iza legionara, uzane i krivudave
rimske ulice, pune đubreta i prašine, i najamne kućerine ostavljaju na
nju odvratan utisak. Ona se smeši i maše rukama otpozdravljajući desno
i levo, a u sebi govori: »Kakva rulja... Kakva gomila životinja. . . Pod
udarcima biča osetiće oni pravoga gospodara...«

Cezar joj je dao raskošnu vilu na levoj obali Tibra. Tu su je
posećivali najistaknutiji članovi rimskog društva — od Cicerona,
proslavljenog besednika i advokata, do sirovog Cezarovog generala
Marka Antonija, prostaka ogrezlog u poroke. Kleopatra je s prezrivim
osmehom na licu pružila ruku Antoniju, ne sanjajući da će joj on jednom
biti isto što je sad Cezar. Ali je znala da je oženjen Fulvijom, ženom koja
je u Rimu poznata po zlom karakteru U to vreme Antonije je pijančio i
pravio terevenke s glumcima, probisvetima i prostitutkama i bio
zadužen kod zelenaša preko deset miliona sesteraca. Nemajući ničega
oduhovljenog u sebi, Antonije je svojim zadriglim licem i vratinom kao
u vola podsećao prefinjenu kraljicu na kasapina ili gladijatora.

***

Pompejevi sinovi Gnej i Sekat istakli su se kao izvrsni ratnici u
Španiji, gde su boravili otkako je njihov otac pretrpeo poraz kod Farsale
i izgubio glavu. Potpomognuti Cezarovim odbeglim legatom Labijenom,
mladići su neumorno skupljali vojsku. U njihov tabor dolazili su oni koji
su osećali bezgraničnu mržnju prema Cezaru i njegovim pristalicama.
Pored toga, prilazili su im i ratnici domorodačkih plemena. Njih je vukla
nada na pljačku i mržnja koju su još njihovi preci osećali prema Rimu.

138

Sakupivši mnogobrojnu vojsku Pompejevi sinovi spremali su se da
krenu na Rim, u slučaju da ih Cezar ne potraži u Španiji.

Obavešten o svemu, Cezar se nije mogao osećati bezbednim dok i
njih ne savlada. Opremivši nekoliko najboljih svojih legija, ukrca ih u
brodove i otplovi put Španije.

Posle mnogo priprema s jedne i druge strane, posle niza čarki,
zaseda i noćnih prepada, došlo je do odsudne bitke u blizini Munde. U
ovom sukobu Cezar umalo nije izgubio i bitku i život. U početku bitke
njegovi ratnici se pokolebaše i stadoše da se, uz izvestan otpor, povlače.

— Kakva vas je ludost spopala, drugovi! — vikao je Cezar trčeći
između svojih borbenih redova. — Gde vam je stid i ponos?! . Ako vas je
uhvatio strah, uzmite mene i predajte me živa u ruke onim balavcima,
pa tako spasite svoje bedne živote...

Boreći se kao prost vojnik, Cezar osokoli svoje ratnike. Oni
prestadoše da se povlače i navališe da se bore svim srcem. Bitka je bila
strahovita. Na jednoj i drugoj strani ratnici su padali hrpimice. Najposle,
uloživši krajnji napor i poslednju snagu, Cezarovi ratnici odneše
konačnu pobedu.

— Prokleta Pompejeva krv! — škrgutali su Cezarovi legionari posle
bitke. — Na ovako čudo još nismo naišli. Umalo svi ne izgibosmo!...

A Cezar je govorio:
— Ljudi, često sam se borio za pobedu, ali ovo mi je prvi put da se
borim za život!
Od Pompejevih sinova samo se mlađi spasao bekstvom a glavu
starijeg doneli su legionari u Cezarov tabor.
Među istaknutim rimskim građanima bilo je i takvih koji su oduvek
tvrdili da Cezar oseća odvratnost prema ljudima uopšte. Oni su govorili
da je njegova naklonost prema narodu licemerstvo, samo način da se
domogne vlasti. U doba kad je Cezar u svojoj političkoj karijeri pravio
neverovatne skokove, ti glasovi prvi put su počeli da se šire. Ali posle
bitke kod Munde i uništenja Pompejevih sinova, mnogima je bilo jasno
da su ti glasovi opravdani. Doista, Cezar se nije ustručavao da i posle
tog rata proslavi trijumf u Rimu. S gnušanjem su senatori, građani, pa
čak i ljudi s periferije, gledali kako se oholo i bahato ponaša čovek koji je
odgovoran za građanski rat. Jer, ako su ga prilike na rat nagnale, zbog
čega je potrebno praviti trijumf kad su upropašćena dva sina
Pompejeva? Istorija rimskoga naroda beleži Pompeja među svoje
najslavnije ljude.
Tako je opšta netrpeljivost prema Cezaru poćela postepeno da se
pretvara u mržnju. Jedni su govorili da Kleopatra utiče na njega, da ga

139

nagovara da se proglasi za kralja, da napusti »smrdljivi Rim« i da
premesti prestonicu sveta u Aleksandriju. Drugi su smatrali da je posle
građanskog rata monarhija prirodna posledica i, mireći se s tim,
predlagali da se Cezar proglasi za doživotnog diktatora. Treći su isticali
da su senatori postali toliko pokvareni i podmitljivi, da nema nikakvog
smisla produžavati parlamentarno stanje.

U Rimu se sve više osećalo da dolazi »novo vreme«. Strani naučnici,
lekari i umetnici dobijaju pravo rimskog građanina, sudeluju u javnim
poslovima i donose odluke od životne važnosti po državu. U to vreme
Rim je postao stecište stranaca i utočište varalica, lopuža i zlikovaca iz
svih krajeva sveta. Stranci postaju senatori, Gali, Španci, Germani, Grci i
drugi osećaju se u Rimu kao među svojima. Oni ratuju za Cezara,
postaju njegova telesna garda i glavni činilac u vojsci. Grčki postaje jezik
najotmenijeg sveta, jezik književnika, pesnika i glumaca. Robovi-
pedagozi koji vladaju grčkim jezikom prodaju se po visokoj ceni, jer
svaka bolja kuća u Rimu otima se o njih.

Osim toga na ulicama, trgovima i po pozorištima sve se više čuju
jezici drugih naroda: španski, feničanski, aramejski, jevrejski, razni
dijalekti i žargoni. Latinski gotovo postade jezik prostaka.

Ova nagla promena, kako su mnogi smatrali, pojavila se otkako je
Kleopatra došla u Rim. Cezar je s njom samo grčkim jezikom govorio. Za
nju je, po povratku iz Španije, napisao pesmu »Put«. I kažu da se kraljica
osobito obradovala kad je videla da je pesma na grčkom.

U to vreme Cezar se ponaša kao vladar. Odeven je u odelo
purpurne boje s pozlatom, vozi se u kolima sa četiri konja i sedi na
zlatnom prestolu. On se čudi što u Rimu ima još ljudi koji ne uviđaju
njegovu veličinu. Iznenađuje ga njegov ljubimac Marko Brut, čovek pun
znanja, filozof i pisac. Držanje Brutovo prema Cezaru pada u oči i
drugima. Svi vide i osećaju neprirodan odnos između Cezara i njegovog
ljubimca; na sva Cezarova nastojanja da istakne svoju veličinu, Brut
ostaje hladan. Njih dvojica se često prepiru i mesto da se zbliže i nađu
kakvu bilo dodirnu tačku, između njih nastaje sve veći jaz.

Brut je bio omiljena ličnost u Rimu. Voleli su ga i otmeni građani i
prostaci. Zbog toga se nije moglo utvrditi odakle je poteklo mišljenje da
on treba da spase republiku. Njegovo ime dovodili su u vezu s Lucijem
Junijem Brutom, osnivačem republike, upoređivali ga s njim i govorili:

— Jedan Brut je osnovao republiku, a drugi treba da je spase!
Marko Brut i Gaj Kasije ostali su dobri prijatelji mada su se često
prepirali, ponekad i svađali. Obojica su imali velike razloge da Cezaru
budu zahvalni. Posle bitke kod Farsale, Brutu je poklonjen život. Kasije

140

je sa skoro dve legije pobegao u Malu Aziju. Iako je smatran boljim
ratnikom nego političarem, Kasije se na prvi poziv predao Cezaru jer je
bio ubeđen da mu se neće desiti nikako zlo.

Cezar je obojicu cenio i voleo. Po svršetku svih ratova dao im je
pretorsku službu, a u narednoj godini trebalo je da Brut postane konzul.

U toku vremena i njih dvojica su se izmenili. Brut je postao smeo i
drzak, a bledi i povučeni Kasije nervozan i svadljiv. Zbog toga su se
njihovi razgovori često nemilo završavali.

Jednoga dana Kasije mu iznese u poverenju da se u Rimu izvestan
broj patricija, većinom mlađih ljudi, sprema da ubiju Cezara. Ne
pominjući nijedno ime, Kasije pozva Bruta da se priključi zaveri.

Smrknuta pogleda i bled u licu, Brut oćuta neko vreme pa,
presecajući pogledom druga, oštro reče:

— Gori si nego varvarin! Varvari su i oni koje pominješ da su
sklopili zaveru...

— Varvari?... Zašto... Mi smo protiv tiranina... — buknu Kasije.
— Kasije, ne izazivaj me!... — tiho odvrati Brut, pa teško dišući od
uzbuđenja produži: — Doista, Rim je ostao bez Rimljana... Ovaj grad
rađa podlace i nezahvalne ljude!... Gnušali smo se nekad Katiline i
njegovih pomagača koji su hteli državu da dovedu do propasti. A šta?...
Oni su svi bili propalice, ogrezli u dugove i izopačili se dotle da su gubili
moć ispravnog rasuđivanja. Oni su bili zlikovci, ali bar nisu nikome
morali biti zahvalni za učinjene usluge... A vi?... Uveren sam da među
vama nema ni jednog kome Cezar nije ispunio bar jednu molbu ili želju.
Da, Kasije moj... Katilina i njegovi ljudi bili su izopačeni, a ti i tvoja
gomila patricija postali ste obični nezahvalnici!
— Ima nas mnogo... Veliki broj, — reče tiho Kasije.
— Mnogo vas ima? — žučno upita Brut. — Zar u tome tražiš
opravdanje? Ja tek tu vidim svu strahotu! Zaista, Rim se više nema čime
ponositi! Nema čoveka u ovom gradu kome Cezar nije učinio uslugu ili
dobročinstvo, a vi se spremate da ga ubijete... Za takvu podlost naši
preci bi prokleli sami sebe što su nas izrodili... Kasije, odlazi i ne pominji
mi više svoju podlu zaveru!
— Brute, ti ćeš nas izdati! — drhtećim glasom reče Kasije.
— Brut nije podlac!...
— Izdaćeš nas?
— Brut nije izdajnik!... Idi Kasije!

141

***

Cezar je pravio dalekosežne planove. On je sebe video kao
gospodara sveta, pa je nameravao da sve zemlje potčini svojoj vlasti.
Džinovski plan Aleksandra Makedonskog počeo je da ga progoni. I
veliki Rimljanin se zanosio idejom o helenizaciji ne samo Azije nego i
celog sveta. Nameravao je da prodre u najzabačenije kutove dalekih
zemalja, da svuda za sobom ostavi vidne tragove napretka i kulture i,
što je bitno, da pronese rimske orlove. Ali najpre je trebalo napasti i
uništiti Parte i osvetiti poraz Marka Krasa. Zbog toga je opremio
šesnaest legija pešadije i jaku konjicu. Ta vojska čekala ga je u Jonskom
arhipelagu.

Cezar je savladao sve svoje neprijatelje koji su mu mogli oružanom
silom nauditi, bio je izabran za doživotnog diktatora i sad je čeznuo za
kraljevskom krunom. Kleopatra mu je često govorila da će rimski
senatori, njegovi najljući protivnici, na praviti kraljevsku krunu i lično
mu je staviti na glavu. Cezar je taj čas željno očekivao.

Jednom prilikom, dok je sedeo na zlatnom prestolu, Antonije mu
stavi dijademu na glavu. On baci pogled po narodu koji se tiskao na
Forumu. Samo nekoliko plaćenih beskućnika klicalo je Cezaru, a ostali
građani, mrgodni i nemi, hladno su gledali diktatora i njegovog mladog
prijatelja.

— Neblagodarna rulja! — gunđao je Cezar. — Kakvi ljudi, kakvi
izrodi!... Trebalo bi im stati nogom za vrat...

Cezar je često zapažao kako hladni naklonost naroda prema njemu.
Obuzimao ga je gnev zbog toga; više puta se zaricao da jednom otpočne
da se sveti svakome ko ne može ili ne želi da oseti njegovu veličinu.

U poslednje vreme učestali su napadi padavice i valjda zbog toga
postao je nervozan i nestrpljiv. Ipak nikakvu odmazdu nije počinjao,
nikom se nije svetio iako su se produžavale grube aluzije na njegovu
veličinu, ime i ličnost.

142

GLAVA OSAMNAESTA

Zar i ti, sine Brute!

Gaj Kasije uporno je navaljivao na Bruta da pristupi zaverenicima.

Uzalud! Svaki njihov razgovor završavao se svađom. Međutim, Brut je s
drugih strana slušao da se grupa patricija sprema za obračun s Cezarom,
ali je smatrao da su ti glasovi preuveličani. Ipak, kad je doznao da je
Cezar otpustio svoju špansku gardu, odluči da ga poseti u njegovom
stanu i da ga opomene na opasnost koja mu preti.

— Zašto si otpustio špansku gardu? — odmah ga upita Brut.
— Više mi nije potrebna! — nemarno odvrati Cezar. — Izgubio sam
svoje najpouzdanije čuvare Skulu i Dolusa i s njima još pedesetak
drugih. . . Oni su bdeli nada mnom i umeli su da budu nevidljivi... Još u
Aleksandriji dočepali su se broda i odleteli u svoje gusarsko jato. Nisam
hteo da ih gonim. Svako svome!... A Drijas i Sulpicije ostavili su svoje
kosti kod Arimina...
Cezar prošeta po odaji kao čovek potpuno spokojan. Odjednom
priđe Brutu i unese mu se u lice:
— Ti se plašiš za moju bezbednost? Bojiš se da me ne ubiju?... Hvala
ti, Brute... Verovatno su i tebi pričali da postoji zavera?...
— Cezarov miran ton zaprepasti Bruta. On zausti nešto da kaže, ali
jedva izmuca nekoliko reči:
— Kakva snaga duha! — prošapta.
— Ko se sprema da me ubije? — nasmeši se Cezar. — Ljudi iz
naroda? Kukavice! Pudljivi psi!... Podaviće oni repove pod mojom
kamdžijom!... Ti si valjda dvadeseti među onima koji me saleću da se
čuvam!...
Na Cezarovu licu pojavi se zlovolja. On nastavi:
— Brute, nisi mi potreban kao savetodavac! Ako me bude volja,
mogu uništiti ceo Rim! Poubijaću i prave i krive, i prijatelje i neprijatelje,
jer mi je sve postalo mrsko!... Ja se ne bojim nikoga, a od moga imena svi
strepe!...
Cezar sede na sofu pa, trljajući slepoočnice, reče kao za sebe:

143

— Napad padavice se približava... Uvek sam nervozan kad počne
bolest da me spopada... Dva dana posle martovskih ida krećem na dalek
put. Idem svojim legionarima koji me čekaju u Jonskom arhipelagu...
Brute, treba osvetiti poraz Marka Krasa!

Cezar leže i zakloni oči šakom:
— Osvojiću svet, — produži tiho — a onda monarh, kralj... Teško
svakom Rimljaninu koji ne vidi moju veličinu!... Sve ću uništiti... A ti... Ti
ćeš iduće godine postati konzul, ali ne verujem da će tada konzuli i
postojati... Svršeno je s tim!...
Kroz stisnute zube Cezar prošapta:
— Kleopatra, gospodarica sveta!... Napad padavice kočio mu je
udove.
»Kasije je u pravu!« — reče u sebi Brut i tiho napusti odaju.

***

Među zaverenicima bilo je i takvih koji su osuđivali Cezara što im,
posle građanskog rata, nije dopustio da poubijaju svoje političke
protivnike i da se dočepaju njihovih imanja. Na čelu ovih račundžija bio
je Cezarov general Decim Brut. Zbog ovakvih pogleda i rezonovanja
među zaverenicima su izbijale nesuglasice, prepirke i svađe. Ipak se
računalo da je vođa zavere Gaj Kasije Longin. On je bio pokretač i
organizator. Zaverenici, njih šezdeset i dva na broju, priželjkivali su da
im se priključi i Marko Brut.

Prilikom dolaska u Senat, Brut je na svojoj pretorskoj stolici
ponekad nalazio ispisane reči koje su ga podsticale na razmišljanje.
»Brute, ti spavaš«, ili »Ti nisi Brut«, ili »Dokle ćeš čekati?« ispisivala je
neka nepoznata ruka.

Marko Brut neprekidno se pominjao uz ime Lucija Bruta. Prost
narod, čak i neki senatori i patriciji na visokim položajima u državi, pod
uticajem sujeverja bili su uvereni da je ime »Brut« sudbonosno po rimski
narod.

Jednoga dana na Kapitolu, gde su bile poređane statute velikana,
nečija ruka ispisala je krupnim slovima na postolju Lucija Bruta:

»Utinam viveres!«14

14 Utinam viveres! — Kamo sreće da si živ!

144

A ispod toga:
»Brutus, quia reges eiecit, consul primus factus est!«15
Ispod Cezarove statue:
»Hic, qula consules eleclt, rex postremo factus est.«16
Zaverenici su se dogovarali i stalno pravili planove kojom prilikom
i na kojem mestu je najzgodnije ubiti Cezara. Većina je bila za to da ga
valja napasti na ulici ili ispred Kurije, a telo mrtvog tiranina da se baci s
mosta u Tibar. Drugi su predlagali da ga treba ubiti u pozorištu za
vreme predstave.
U međuvremenu je i Marko Brut, posle dugog kolebanja, pristao uz
zaverenike. Najistaknutiji među njima klonuše duhom kad im Brut reče
da Cezar namerava dva dana posle martovskih ida da napusti Rim i ode
svojim legijama, a onda iz Jonskog arhipelaga da krene u Aziju.
— Ako ode, s našom zaverom je svršeno! — ogorčeno reče Kasije.
— Nikad nam se više neće ukazati prilika!... Njegovi ljudi će nas za
to vreme otkriti i sve poubijati!... Zavera je osuđena na propast!... Svi već
ludimo od uzbuđenja i straha.
Zaverenike je obuzelo očajanje. Kad se galama donekle utiša,
progovori Cezarov general Decim Brut:
— Braćo po oružju! Borci za republiku! Mi nećemo pustiti da Cezar
ode u Aziju...
Skupom zavlada mrtva tišina.
— Sinatram da je današnji dan najsrećniji za naš poduhvat, jer nam
je pristupio i Marko Brut!
— Tako je! Živeo Marko Brut, spasilac rimskog naroda! — kao iz
jednog grla povikaše zaverenici.
— Brute, — produži general — izjasni se pre zakletve! Brut pogleda
po skupu i reče:
— Volim Cezara, ali mi je milija republika!... Zaklinjem se...
Ubićemo Cezara!
Dva dana ranije, pred polazak svojim legijama, Cezar je zakazao u
Pompejevoj kuriji senatsku sednicu. Skup svih senatora trebalo je da se
održi na dan martovskih ida.

15 Brutus, quia reges eieclt, consul primus factus est! — Brut, pošto je proterao
kraljeve, postao je prvi konzul!

16 Hic, qula consules eleclt, rex postremo factus est. — Ovaj, pošto je proterao
konzule, postao je potom kralj.

145

Zaverenici odlučiše da toga dana u Kuriji napadnu Cezara. Tako se
odjednom i naglo promenilo stanje stvari. Plan je napravljen. Odlučeno
je da Kaska prvi potrgne nož, a ostali zaverenici, svi do poslednjeg,
moraju bar po jedan udarac zadati žrtvi.

Ali na dan martovskih ida Cezar se nije osećao dobro i odlučio je da
ne ode na senatsku sednicu.

Na ovu vest zaverenici se sasvim pokolebaše i klonuše duhom, jer
im se činilo da sami bogovi štite Cezara.

Decim Brut ih je umirivao. Govorio im je da će on lično dovesti
Cezara u Pompejevu kuriju na sednicu.

I doista, posle mnogo napora i ubeđivanja, Cezar se odluči i u
pratnji Decima Bruta pojavi se na Forumu.

Masa sveta tiskala se oko većnice. Svi su znali da je ovo poslednja
Cezarova sednica pred polazak u nov rat. Idući kroz gomile građana koji
su ga odasvud okruživali, Cezar dođe do većnice.

Od svih senatora i Cezarovih pristalica, zaverenici su se najviše
plašili Marka Antonija zbog njegove hrabrosti i snage. Zato su i odredili
Bruta Albina naredivši mu, dok Cezar bude ulazio u većnicu, da dugim
razgovorom zadržava Antonija na stepenicama.

Brut Albin je izvršio svoju dužnost. Uspeo je da Antonija zadrži.
Pošto su senatori ustajanjem pozdravili svoga najistaknutijeg
građanina, Cezar sede na počasnu stolicu. Toga trenutka ga zaverenici,
sve sami patriciji, vojskovođe i senatori, zaokružiše. Jedan od njih, po
lmenu Tilije Cimbar, stade moljakati Cezara kao da želi da isprosi milost
za svoga brata koji je bio u progonstvu. Dok je Cezar grubim glasom i
mlatarajući rukama odbijao molbu, Tilije mu svuče ogrtač. To je bio znak
za zaverenike. Kaska istrže nož ispod skuta i zabi ga Cezaru u vrat.
Drugi udarac zadade Kaskin brat, treći Gaj Kasije. Onda zaverenici kao
gomila lovačkih pasa jurnuše na žrtvu. U silnom strahu i žurbi, trudeći
se da svaki zada po jedan udarac prema dogovoru, ranjavali su se
između sebe. Krv je prskala na sve strane.
Cezar pokuša da zakloni glavu ogrtačem. Toga trenutka ispred
očiju mu blesnu nož Marka Bruta.
— Zar i ti, sinko! — zavapi Cezar i pade pored postolja na kome je
bilo Pompejevo poprsje.
Senatori i ostali prisutni gotovo su se skamenili od straha. Niko nije
ni pokušao da spreči ubistvo.
Još dok je zaprepašćenje trajalo. Marko Brut se izdvoji iz gomile
zaverenika i pokuša da govori. Ali senatori, bojeći se svaki za svoj život,
nagoše u bekstvo. Pobegao je i Marko Antonije i sakrio se u kuću jednog

146

svog prijatelja.
Začas u većnici ostadoše samo zaverenici.

***

Sutradan Marko Brut održa narodu govor, ali bez vidnog uspeha.
Rimski građani su ćutanjem odavali poštovanje mrtvom Cezaru ili su
smatrali da u takvoj prilici ne dolikuje bučnim odobravanjem
povlađivati Brutu.

U Senatu je otvoreno Cezarovo pismeno zaveštanje. Tada se videlo
da je svakom rimskom građaninu odredio poklon u novcu. Svakako da
je to izazvalo gnev naroda protiv zaverenika. Jer za vreme pogreba, kad

147

se povorka zaustavila na Forumu i kad je gomila prostog sveta videla
noževima unakažen leš svoga nekadašnjeg ljubimca, nastade strahovita
pometnja. Iz mase se probi

I jedan prodoran glas: — Smrt ubicama!
Narod se zatalasa na Forumu. Pojedini počeše istrčavati iz mase,
izvlačiti klupe i stolove iz većnice i lomiti ograde ispred kuća. Ubrzo se
na Forumu napravi lomača. Plačući i kukajući, ljudi i žene stadoše
skidati sa sebe ogrtače i odela i bacati ih na Cezarov kovčeg.
Cezarovo telo spaljeno je na Forumu, a urna s pepelom odneta na
Kapitol.
Oni koji su najviše voleli Cezara, jurili su sa zapaljenim buktinjama
da pale kuće zaverenika.
U nastupu gneva ljudi rastrgoše na ulici Cezarovog prijatelja
.tribuna Helvija Cinu, jer je neko uzviknuo da je i on jedan od
zaverenika. Tribun je ubijen, jer je slučajno među ubicama bio jedan s
istim imenom.
Mnogi su se začudili što Cezar nijednom reči nije u svom
testamentu pomenuo Kleopatru.
Kraljica, potištena i razočarana, napustila je Rim početkom aprila
meseca.
Stari pisci beleže da nijedan od Cezarovih ubica nije umro
prirodnom smrću.

KRAJ

By

148

149

150