Codi McFadyen-Covjek iz sjene

Dvadeset peto poglavlje

Svi izgledaju izmoždeno. Izgled im odaje da su se spremali u žurbi. Kosa počešljana, ali ne
savršeno. Lica obrijana, ali ne precizno kako bi mogla biti. Svi osim Callie, naravno. Ona je lijepa i
besprijekorna.

»Kako je Bonnie?« upita.
Slegnem ramenima. »Teško je reći. Zasad se čini u redu. Ali...« Opet slegnem ramenima.
Na ovo nitko ne odgovori. Možda se jednom oporavi, možda nikad... Kako god bilo, ne valja.
Glasno ding-dong ispuni zrak.
»Što je to, dovraga?« upitam uplašeno.
»To znači da imam mejl, dušice. Imam program koji automatski provjerava pristigle mejlove
svakih pola sata i obavještava me ako je nešto stiglo.«
Pogledam Callie smeteno. »Stvarno?« To mi se čini bizarno. Na licima ostalih vidim
toleranciju. Imam osjećaj da ispada kako sam iza svog vremena.
Callie ode do laptopa na svom stolu, dotakne tipkovnicu.
Namršti se i pogleda me. »Psiho-mejl na vidiku«, kaže.
Letargičan osjećaj koji je vladao prostorijom nestaje jednim jedinim snažnim trzajem. Svi se
okupimo oko stola. Na ekranu je pristigla pošta s najnovijom porukom na vrhu. Naslov je: Poruka iz
Pakla, pošiljatelj Znate Tko. Callie klikne dvaput da bi se poruka prikazala preko cijelog ekrana.

Poštovanje, agentice Thome! I agentice Barrett — siguran sam da ovo čitate zajedno.
Sad ste sigurno opet u gnijezdu, kujete planove za lov. Moram priznati, počinjem biti uzbuđen
pri pomisli na sljedeće dane. Lov je krenuo, a ja nisam mogao tražiti bolju ekipu neprijatelja.
Za Vas imam poseban zadatak, agentice Thome, ali prije nego što prijeđemo na stvar, mala
digresija. Oprostit ćete mi, nadam se.
Siguran sam da ste se svi pitali zašto Vas izazivam ovako izravno? Možda već imate ekipu
analitičara koji raščlanjuju moju motivaciju pokušavajući izvesti značenje iz mojih postupaka.
»Samo sanjaj«, promrmlja Callie.
Ovo nije samo prazan komentar s njezine strane. »Oni« nam time pokazuju nešto važno, dio
onoga što ih inspirira. Misao o tome kako ulažemo vrijeme i sredstva da ih razumijemo za njih je
egotrip. To je dio onoga što ih napaljuje.
No, odgovor nije složen. Jednako kao što ni ja nisam složen. Moja motivacija nije tajnovita,
agentice Thorne i kompanijo. Nije skrivena u mutnim vodama. Ona blista hladnom jednostavnošću
skalpela. Sterilno i sjajno.
Izazivam Vas jer me zaslužujete. Vi lovite lovce i, siguran sam, da ste se godinama
međusobno tapšali po leđima. Ispunjavali prostorije međusobnim čestitkama jer ste stavili one
koji ubijaju u kaveze koje mislite da zaslužuju.
Time ste zaslužili mene. Jer ako su drugi koje ste lovili sjene, ja sam sama tmina. Oni su
šakali u usporedbi sa mnom, lavom. Mislite da ste vješti? Onda me ulovite, agenti. Ulovite me.
Željan sam protivnika koji me zaslužuju, agentice Barrett. Pažljivo čitajte moja pisma.
Pomirišite me. Uhvatite dašak nečeg smrtonosnog. Uskoro će Vam trebati.
Naučite živjeti s pretpostavkom da ste pod opsadom. Još ne znate što mislim, ali saznat ćete.
Naučite to, pustite da teče Vašom krvi. A zatim Iskoristite to da Vas pokreće u lovu na mene. Jer,

obećavam, dokle me god ostavite na slobodi da slječem I ranjavam, bit ćete u opasnosti.
Na ovo me prođu srsi protiv moje volje.
A sad natrag na Vas, agentice Thorne. Učinimo ovo osobnim, u redu? lako licem u lice

izazivam agenticu Barrett, shvaćam da bilo koja rukavica koju bacam pred nju pada pred sve vas.
A budući da imamo jedan dan prije nego što moj paket stigne u Vaše ruke, iskoristimo ga mudro.

Agentica Barrett izgubila je svoju najbolju prijateljicu. Da vidimo možemo li ovo vrijeme
iskoristiti da svatko od vas izgubi nešto jednako važno.

U glavi mi zvoni alarm nakon ove zadnje rečenice. Još ne poznajem svoj plijen onako kako
poznajem sve ubojice koje lovimo. Još mi nisu ušli pod kožu. Ali shvatila sam jednu sigurnu stvar
koja ovu rečenicu čini zastrašujućom — znam da ne blefiraju.

Evo linka na web-stranicu za Vas, agentice Thorne. Posjetite je i, ako dovoljno precizno
gledate, sve će se razjasniti. Mislim da ćete uživati u ironiji.

Iz Pakla, Jack ml.

U e-mailu je naveden link, redak u kojem piše, klikni ovdje. »Mogu li?« upita Callie. Kimnem.
»Hajde.«

Klikne na link nakon čega se otvori prozor s browserom. Čekamo dok ne kontaktira stranicu i
počne ispunjavati ekran. Pozadina je bijela. Pojavljuje se crveni logotip. crvena ruža, kaže, a zatim,
ispod toga, manjim slovima, prava crvenokosa amaterka. Pokaže se i ostatak grafike pa trepnem zbog
onoga što vidim. Alan se namršti. »Koji kurac? Je li to...?« Slika na ekranu prikazuje visoku, lijepu
ženu crvene kose na početku dvadesetih obučenu u crvene tange i ništa više. Bulji u fotoaparat i
zavodljivo se smiješi, tako da imamo jako dobru sliku njezina lica. Okrenem se prema Callie. Blijeda
je kao krpa. Kao da je bez krvi. Oči su joj ispunjene beskrajnim strahom.

»Callie — što ovo znači?«
Gledamo je jer mlada žena imena Crvena Ruža toliko nalikuje na Callie da bi joj mogla biti
sestra.
»Callie?« Alan kaže uznemireno primičući joj se dok se ona udaljava od monitora udarivši u zid
iza sebe. Ona podigne šaku do usta. Razrogači oči. Cijelo joj se tijelo trese. Alan pruža ruku prema
njoj.
A zatim Callie eksplodira, kao da čovjek gleda dolazak snažnog uragana usred bijela dana. Iz
očiju joj nestaje strah, umjesto njega dolazi gnjev toliko intenzivan da ustuknem. Bijesno se okrene
prema Leu koji se tržne unatrag. Kad Callie progovori zvuči kao urlik.
»Smjesta nadi njezinu adresu! Sad sad sad sad sad!«
Leo bulji na tren pa se pokrene i sjedne za najbliži kompjuter. Callie se nagne nad stol stišćući
ga dovoljno da joj zglobovi prstiju postanu bijeli. U zraku je oko nje napetost. Kao da bi se trebalo
čuti pucketanje.
James je taj koji prkosi njezinu bijesu. »Callie«, kaže tihim glasom. »Tko je ona?«
»Moja kći.«
Zatim vrisne i prevrne stol tako da odleti skupa s laptopom.
Stojimo iza otvorenih usta, u šoku. Ne zbog destrukcije, nego zbog otkrivenja.
»Mrtav, mrtav, mrtav, kako je samo mrtav!« kaže mi. »Čuješ li me, Smoky?« Krik agonije.
Vidim se kako prije nekoliko mjeseci držim pištolj prema Callie i pucam s praznim šaržerom.
Da, razumijem je.
»Nadi tu adresu, Leo«, kažem ne skidajući oči s Callie. »Nađi je brzo.«

Dvadeset šesto poglavlje

Na suvozačevom sam mjestu u Callienu autu i molim se da preživimo put do odredišta u okrugu
Ventura. Callie kao luđakinja vozi autocestom 101, probija zvučni zid. Preostaje mi samo da se
nadam da su ostali iza nas. Leo je pronašao adresu koja pripada vlasniku internetske domene Crvena
Ruža, a Callie je istrčala prije nego što je itko od nas uspio reagirati. Sve što sam mogla bilo je trčati
za njom.

Gledam je. Utjelovljenje je očaja i pogibelji, sve u jednome.
»Pričaj sa mnom, Callie«, kažem stišćući rukohvat na vratima.
»Pogledaj u novčanik«, zareži, »u mojoj je torbici.«
Uzimam novčanik i otvaram ga. Znam što želi da nađem u trenu kad je ugledam. Sličica.
Crnobijela, kao fotografija djeteta kad ga slikaju u rodilištu. Prikazuje novorođenče s očima toliko
stisnutim da su zatvorene i glavom još uvijek pomalo čunjastom zbog prolaska kroz porođajni kanal.
»Bilo mi je petnaest«, kaže Callie oštro skrenuvši tako da su gume zacviljele.
»Petnaestogodišnja blesava glupača. Spavala sam s Billyjem Hamiltonom jer mi je magijom uspio
skinuti suknju i dobro je mirisao. Nije li to smiješno, dušice?« kaže ogorčeno.
»Toga se sjećam o Billy ju. Da je dobro mirisao. Kao sunce i kiša zajedno.«
Ne odgovaram. Nije potrebno.
»Billy me napumpao, u kućanstvu Thorneovih bio je to skandal kao nijedan drugi. I kod
Hamiltonovih, što se toga tiče. Tata me se gotovo odrekao. Mama je otišla u crkvu i ostala tamo
danima. Pobačaj nije dolazio u obzir — znaš, bili smo dobra katolička obitelj.« Zvuči zajedljivo,
puna sarkazma i boli. »Tate su se našli i sve sredili. Tako su se stvari rješavale u snobovskom
Connecticutu. Billy je imao budućnost, a ja možda — iako sam od tada, naravno, bila na uzici.«
Stisne volan. »Odlučili su da ću tu godinu završiti pohađajući nastavu kod kuće, potajno roditi i dati
dijete na posvajanje.
Nastavu bi objasnili izmišljenom pričom o liječenju ozbiljnih alergija koje zahtijeva nekoliko
mjeseci izolacije. Tako su odlučili i upravo je tako i bilo. Tajming je bio savršen. Rodila sam je na
ljeto i bila spremna da se sljedeće godine vratim u školu kao da se ništa nije dogodilo. Skoro da je i
bilo tako. Ništa se nije dogodilo.« Još jedan oštar zavoj, opet cvilež guma. »Nisu mi dopuštali da
izlazim, a Billyja su upozorili da začepi gubicu pod prijetnjom smrti.« Slegne ramenima. »Nije on
bio loš. Šutio je i nakon toga nikad se prema meni nije ponašao loše. Cijela je stvar nekako...
nestala.« Kimne prema slici u mojoj ruci. »Ali iako sam bila glupa i blesava, znala sam da nije
ispravno praviti se da je to bio samo san. Jedna od sestara slikala je tu sliku. Prisiljavala sam se da
je pogledam barem jedanput mjesečno. I donijela sam neke odluke.« Glas joj je tih, ozbiljan. Mogu je
zamisliti kako sama sjedi u sobi i u sebi priseže. »Da nikad više neću biti glupa i blesava. Da više
neću biti katolkinja. Da je to zadnji put da će netko drugi donijeti odluke koje će mi promijeniti
život.«
»Isuse, Callie.« Ne znam što drugo da kažem.
Jedanput otrese glavom. »Nikad je nisam pokušala naći, Smoky. Imala sam osjećaj da to ne bi
bilo ispravno. Mislim, znala sam da je posvojena. Toliko sam znala. Osim toga, odlučila sam da je
trebam pustiti da živi svoj život.« Nasmije se bolno, kao nož koji reže metal. »Ali čini se da je istina
ono što govore, dušice. Nikad ne prestaješ biti roditelj, čak i ako si se odrekao svog djeteta.
Ona vodi pornografsku stranicu i vjerojatno je mrtva jer sam joj ja mamica. Nije li život

sjajan?«
Ruke joj se tresu na volanu. Opet pogledam fotografiju. Nju je gledala kad sam izašla iz WC-a.

Callie, gruba, bezobzirna i brza na jeziku, toliko puna neslomljivog samopouzdanja. Koliko je puta
godišnje vadila ovu sliku i osjećala tugu koju sam vidjela na njezinu licu?

Pogledam kroz prozor. Jurimo pokraj blagih brežuljaka, povremeno koji znak za izlaz. Dan je
obasjan zlatnim suncem, nebo savršeno, bez oblaka. To je ona vedrina na koju ljudi pomisle kad čuju
riječ Kalifornija.

Jebeš savršeno nebo i sunce. Neki dio mene upravo sada želi vrištati. Jer, čovječe, stvarnost me
i dalje želi zakucati u zemlju: Matt, Alexa, Annie, Elaina... a sad Callie. Umjesto toga pokušavam
silinu onoga što osjećam pretočiti u svoje riječi.

»Callie, poslušaj me. Možda nije mrtva. Možda te samo podjebavaju.«
Ne odgovori. Pogleda me na tren očima punim očaja. Počne voziti brže.
Stižemo u Moorpark tridesetak minuta nakon što smo krenuli iz ureda, zahvaljujući tome što je
Callie vozila kao da vozi trku. Malen je to grad koji raste, smješten blizu Doline Simi i grada
Thousand Oaksu, mješavini srednje i više srednje klase, a mi smo u središtu predgrađa. Zaustavljamo
se pred kućom. Bijela dvokatnica s plavim ukrasima. Sve je tiho. Susjed preko puta kosi travu. Kakva
nadrealna banalnost.
Callie iskače iz auta, priprema pištolj. Crvenokosa smrtonosna mašina s pogonom na strah.
»U kurac«, promrmljam izlazeći kako bih je pratila. Ovo je sve krivo.
Pogledam niz ulicu nadajući se da ću vidjeti Alana ili Jamesa kako se kotrljaju za nama, ali
pobjeđuje tišina predgrađa. Pratim Callie do vrata. Susjed koji je kosio travu isključio je kosilicu i
uzmiče razrogačenih očiju.
Callie lupa o ulazna vrata bez oklijevanja. »FBI!« vikne.
»Otvorite vrata!«
Tišina. Zatim začujemo korake kako se približavaju vratima. Pogledam Callie. Oči su joj širom
otvorene, nosnice podignute. Vidim kako još snažnije stišće pištolj.
Iza vrata začujemo glas. Žena. »Tko je?«
»FBI, gospodo«, Callie kaže maknuvši prst s otponca. »Otvorite vrata, molim Vas.«
Zamišljam oklijevanje s druge strane, osjećam ga. Zatim se okreće kvaka, vrata se otvaraju i...
Vidim Callienu kćer, živu, kako razrogačenih očiju sa strahom gleda pištolje u našim rukama. U
rukama drži djetešce.

Dvadeset sedmo poglavlje

Unutra smo, Callie sjedi u dnevnoj sobi podbočivši glavu rukama. Ja u kuhinji razgovaram s
Alanom na mobitel.

»Sve u redu«, kažem, »poigravao se s Callie.«
»James i ja smo na deset minuta od vas. Još nas trebate?«
Pogledam u dnevnu sobu, Callie i njezinu kćer. Zrak je gust, ispunjen strahom i iscrpljenjem
nakon naleta adrenalina.
»Neee... što manje ljudi, to bolje. Vratite se u ured. Nazvat ću vas.«
»Može.«
On prekida razgovor. Uzimam dubok udah i ulazim u emocionalnu ciklonu. Calliena kći, čije je
ime Marilyn Gale, frenetično hoda uokolo tapšajući dijete po leđima, zastane pa krene, zastane pa
krene. Mislim da tapša dijete više da umiri sebe, nego njega.
Isuse, kako je slična Callie. Još to nije sama primijetila. Mrvicu je niža, mrvicu teža, nježnijih
crta lica. Ali prepoznajem je po crvenoj kosi. I lice i figura imaju jednaku kvalitetu modela. Oči su
drugačije. Duh Billyja Hamiltona, pomislim. Trenutačno me na Callie najviše podsjeća Marilynina
ljutnja. Bijesna je, kipi joj iz ušiju, onako kako to prouzroči iznenadan strah.
»Mogli biste mi reći što se događa!« vikne prodorno. »Zašto su mi dva naoružana agenta FBI-a
banula na vrata?«
Callie ne odgovara. Još uvijek drži glavu u rukama. Izgleda izmoždeno.
Zasad ću ja morati govoriti. »Gospodo Gale, želite li sjesti? Sve ću Vam objasniti, ali mislim da
je prvi korak da se pokušate opustiti.«
Prestane koračati i zuri u mene. Gotovo da je to dovoljno da pomislim kako genetika igra neku
ulogu u osobnosti. Vidim Callien čelični sjaj iz tih srditih očiju. »Sjest ću. Ali ne tražite od mene da
se opustim.«
Slabo joj se nasmiješim. Ona sjedne. Callie još uvijek nije dignula glavu iz ruku.
»Gospodo Gale, ja sam specijalna agentica Smoky Barrett i...«
Prekida me. »Gospođica, ne gospoda.« Zastane. »Barrett? Vi ste agentica koju je napao onaj
čovjek prije šest mjeseci? Ona koja je izgubila obitelj?«
Iznutra se trgnem. Izvana kimnem. »Tako je, gospođice.«
Čini se da je to uspjelo umanjiti njezin strah više od ičega drugog. Još uvijek nije sretna, ali
njezina je ljutnja umanjena suosjećanjem. Ciklona se povlači. Samo malene munje na rubovima.
»Moja sućut«, kaže. Čini se da tek sad prvi put primjećuje moje ožiljke. Gleda ih odmjereno i
oprezno, ali ne s gađenjem. Pogleda me ravno u oči pa primijetim nešto što me iznenadi. Ne
sažaljenje. Poštovanje.
»Hvala«, kažem. Duboko udahnem. »Vodim odjel losanđeleskog ogranka FBI-a koji se bavi
nasilnim zločinima. Serijskim ubojicama. Tražimo muškarca koji je već ubio ženu, žrtvu za koju
znamo. Poslao je e-mail agentici Thorne koju je uputio na vas kao žrtvu.«
Na to problijedi i stisne dijete na prsa. »Što? Mene? Zašto?«
Callie digne pogled. Jedva da je prepoznajem. Lice joj je upalo i iskrivljeno od boli. »On traži
žene koje imaju osobne pornografske stranice na internetu. Poslao nam je link na Vašu.«
Strah ustupi mjesto zbunjenosti. Ne samo zbunjenosti. Potpunom Soku. »Ha? Ali... ja nemam
web-stranicu. A pogotovo ne pornografsku stranicu, zaboga! Studiram — dobro, trenutačno sam na

porodiljnom. Ovo je drugi dom mojih roditelja; dopustili su mi da zasad živim ovdje.«
Tišina. Callie bulji u nju, promatra njezinu konfuziju. Shvaća, kao i ja, da je to nešto što se ne

može glumiti. Marilyn govori istinu.
Callie zatvori oči. Njezinim licem prođe neka vrsta olakšanja pomiješana s mrvicom tuge.

Razumijem je. Laknulo joj je da joj kći ne radi porniće. Ali sad zna da postoji samo jedan razlog
zbog kojeg je Marilyn privukla Jackovu pozornost. Olakšanje od kojeg ti popuste koljena u
kombinaciji s krivnjom koja mori dušu, moja najdraža kombinacija.

»Jeste li sigurni da je taj — čovjek govorio o meni?«
»Sigurni smo«, kaže Callie potiho.
»Ali ja nemam pornografsku stranicu.«
»On ima i druge razloge.« Callie je pogleda. »Gospođice Gale, jesu li vas roditelji posvojili?«
Marilyn se namršti. »Jesu. Zašto pi...«
Glas joj utihne dok gleda Callie, prvi put je zaista pogleda. Oči joj se rašire, usta otvore. Vidim
kako proučava Callieno lice, gotovo da čujem kako se uspoređuje s njom u svojoj glavi. Vidim joj u
očima kad joj sine.
»Vi... Vi ste...«
Callie se gorko nasmije. »Jesam.«
Marilyn sjedi nepomično, u čudu. Licem joj prolaze emocije. Sok, čuđenje, patnja, srdžba —
nijedna od njih ne ostaje. »Ne... ne znam što da...« Jednim brzim pokretom ustane stišćući dijete.
»Stavit ću ga u krevetić. Vraćam se odmah.« Odleprša hodajući uz stepenice na drugi kat kuće.
Callie se nasloni i zatvori oči. Izgleda kao da bi mogla spavati sto godina. »Dobro je prošlo,
dušice.«
Okrenem se prema njoj. Na licu joj se vidi umor i briga.
Premorenost. Štoda joj kažem? »Callie, živa je.«
Ova jednostavna istina pogodila je srž. Duboka misao slična onoj koju je ona uputila meni u
bolnici. Callie otvori oči pa me pogleda. »Pa ti si optimist i pol«, kaže sa smiješkom. Čujem joj
nervozu u glasu, ali dala mi je nadu.
Čujemo korake kako se vraćaju niz stepenice. Marilyn ulazi u dnevnu sobu. Izgleda kao da si je
dala vremena da se staloži. Sad izgleda oprezno, zamišljeno. Možda čak i pomalo zaintrigirana.
Na trenutak se divim brzini kojom se oporavila, a zatim se sjetim tko joj je majka.
»Mogu li vam što ponuditi? Vodu ili kavu?«
»Kavu, to bi bilo odlično«, kažem.
»Meni vodu«, kaže Callie. »Trenutačno ne trebam više stimulansa u svom tijelu.«
To kao da izvuče naznaku smiješka na Marilynina usta. »Stiže.«
Ode u kuhinju i vrati se s pladnjem. Pruža mi moju kavu i pokazuje vrhnje za kavu i šećer. Pruža
Callie njezinu vodu i uzima svoju šalicu kave. Sjedne, nasloni se te podvuče noge pod sebe držeći je
objema rukama dok gleda Callie.
Sad kad je nestao početni šok, vidim koliko je inteligentna. U očima. I koliko je snažna. Nije to
ista snaga koju ima Callie, nije toliko jaka. Kao da je mješavina Elaine i Callie. Mama i čelik.
»Dakle, Vi ste mi mama«, kaže odmah prešavši na stvar. Baš kao što to čini Callie.
»Ne.«
Marilyn se namršti. »Ali... mislila sam da ste rekli...«
Callie podigne ruku. »Vaša je mama žena koja Vas je podignula. Ja sam Vas se odrekla.«
Zbog boli u njezinu glasu lice mi se izobliči. Tračak mržnje spram same sebe. Marilyn se
prestane mrštiti.

»U redu. Vi ste mi biološka majka.«
»Ta sam.«
»Koliko imate godina?«
»Trideset i osam.«
Marilyn kimne sama sebi i pogleda u daljinu oduzimajući. »Dakle, imali ste petnaest kad ste me
rodili.« Otpije gutljaj. »To je malo.«
Callie ne kaže ništa. Marilyn je promatra. Ne vidim ljutnju, samo znatiželju. Da bar Callie to
primijeti.
»Pričajte mi o tome.«
Callie usmjeri pogled u daljinu. Otpije gutljaj vode. Pogleda Marilyn. Pokušavam biti mirna i
neprimjetna. Smiješno, pomislim. Pojavimo se, s pištoljima, s pričom o serijskom ubojici. A Marilyn
prvo želi znati o svojoj majci. Čudim se tome, pitam se govori li to o nama kao ljudskim bićima nešto
dobro ili apsurdno.
Callie počinje govoriti, isprva polako, zatim ubrzavši dok priča priču o šarmantnom Billyju
Hamiltonu i dominantnim Thornesima.
Marilyn sluša ne upadajući u riječ, pijuckajući svoju kavu. Kad Callie završi, Marilyn dugo šuti.
Fijukne. »Opa. Koje sranje.«
Nasmiješim se. Definitivno je nalik na Callie. Miss Ublažavanja stvarnosti.
Callie šuti. Izgleda kao savršen primjer nekoga tko čeka osudu.
Marilyn odmahne rukom, u stilu »zaboravi«. »Ali niste Vi krivi.« Slegne ramenima. »Mislim,
grozno. Ali imali ste petnaest godina. Ne krivim Vas.« Zvuči odrješito. Callie spusti pogled na stolić.
Marilyn ga uhvati. »Ne, stvarno. Ne krivim Vas. Gledajte, usvojili su me divni ljudi. Oni vole
mene, ja njih. Imala sam dobar život. Valjda bi ovaj trenutak trebao biti povijesni — i jest, nemojte
me krivo shvatiti — ali nisam provela dvadeset tri godine s osjećajem da ste me izdali ili u mržnji.«
Slegne ramenima. »Ne znam. Život nije računica. Iz onoga što vidim, Vama je bilo teže nego meni.«
Na trenutak zastane. Kad ponovno počne govoriti, oklijeva. »Povremeno sam se pitala što je s Vama.
I, moram priznati, istina je bolja od onoga što sam zamišljala. Zapravo, gotovo da mi je laknulo.«
»Kako to misliš?« upita Callie.
Marilyn se nasmiješi. »Mogli ste biti kurva na cracku. Mogli ste me se odreći jer ste me mrzili.
Mogli ste biti mrtvi. Vjerujte mi, puno lakše prihvaćam ovo objašnjenje.«
Ove riječi kao da imaju magičan učinak na Callie. Gledam kako se boja vraća u njezino lice,
život u oči. Uspravi se. »Hvala ti što si mi to rekla.« Zastane. Spusti pogled na svoje krilo. »Zao mi
je.« Bože, zvuči tako jadno. Samo je želim zagrliti.
Marilynine oči bijesnu. Glas joj je prijekoran. »Prestanite se mučiti. Doduše, sve to ima
smisla.«
Callie se namršti. »Kako to mislite?«
»Pa, pogledajte me. Jeste li primijetili dijete? I činjenicu da sam gospođica, a ne gospođa
Gale?«
Callie digne obrve. »Mislite...«
Marilyn kimne. »Da. I ja sam imala svog Billyja Hamiltona.« Opet slegne ramenima. »Ali u redu
je. On je otišao, a ja imam Stevena. I više sam nego zadovoljna tom trampom. Roditelji nas podupiru
i pobrinut će se da se vratim na fakultet i završim studij.« Nasmije se. »Sviđa mi se moj život. Baš je
u redu.« Nagne se kako bi se uvjerila da je Callie vidi. »Samo da znate, ono što ste učinili nije me
uništilo, u redu?«
Callie uzdahne. Lupne nekoliko puta prstima. Ogleda se po sobi, otpije vode. Razmisli o tome.

»Vidiš ti to.« Nasmije se. »Čudno mi je da ste me tako lako oslobodili tereta.« Oklijeva, ali posegne
za svojom torbicom. »Želite li vidjeti nešto?« upita Marilyn. Izvadi dječju fotografiju koju sam
vidjela i pruži joj je.

Marilyn je proučava. »To sam ja?«
»Na dan kad ste se rodili.«
»Pa baš sam bila ružna.« Digne pogled s fotografije na Callie. »Nosili ste ovo sa sobom od
tada?«
»Oduvijek.«
Marilyn pruži fotografiju natrag Callie. U očima joj je nježnost. Ono što će reći baš je
svojstveno Callie.
»Ovo je, bogme, trenutak kao stvoren za televizijsku emisiju o obiteljima, ha?«
Tišina od šoka, a zatim sve tri prasnemo u smijeh. Sve će biti u redu.

Dvadeset osmo poglavlje

Gore smo, na Marilyninu kompjuteru gledamo stranicu Crvene Ruže.
»Da sam bar to ja«, kaže. »Ali, vjerujte mi, nisam.« Nasmije se Callie. »Moje sise nisu tako
velike. I imam strije na trbuhu.«
»Jednostavno je izrezao i zalijepio«, kaže Callie. »Vaše lice na tijelo Miss Toplesa.« Prođe
rukom kroz kosu. »Učinio je to samo kako bi se poigrao mnome. Čak je i registrirao domenu na Vaše
ime. Tako smo dobili ovu adresu — doveo me ovamo.«
Marilyn se okrene od kompjutera. »Jesam li u opasnosti? Jesmo li — Steven i ja — u
opasnosti?«
Callie ne odgovori odmah. Važe riječi. »Možda. Ne mogu biti sigurna. Ne odgovarate njegovu
profilu, ali...«
»Serijski su ubojice nepredvidljivi.«
»Da.«
Marilyn zamišljeno kimne glavom. Iznenađena sam da je ne obuzima veći strah. »Zbog ovoga
možda promijenim glavni predmet na fakultetu.«
Callie se namršti. »Koji je to?«
»Kriminologij a.«
Callie se zabezekne. I ja. »Zezate se!«
»Ne. čudno, ha?« Nasmiješi se ukoso. »Slučajnost?« kaže ispod glasa. »Ne bih baš rekla!«
Smiješak prede preko Calliena lica. »Kakvi čudni dani.«
»Vrlo čudni, mama«, Marilyn duhovito uzvrati ne propuštajući trenutak ni referencu na pjesmu
Johna Lennona Mother. Obje se nasmiju.
»Ne želim riskirati«, kaže Callie ponovno ozbiljna. Dogovorit ću policijsku pratnju dok ovo ne
bude gotovo.«
Marilyn kimne glavom u znak pristajanja. Majka je, neće odbiti tu ponudu. »Mislite li da će u
nekom trenutku završiti?«
Callie joj se gorko nasmiješi. Smiješkom ispunjenim svakakvim Jackovim obećanjima. »Dobra
smo ekipa, Marilyn.« Callie pokaže na mene. »A ona je najbolja. Bez premca.«
Marilyn me promatra. Proučava moje ožiljke. »Je li to istina, agentice Barrett?«
»Uhvatit ćemo ga«, kažem. Odlučim ostati na tome. Samopouzdana, bez sumnji u samu sebe.
»Obično ih uhvatimo. Gotovo svi zajebu. I on će, a to će nas odvesti k njemu.«
Marilyn nas naizmjence gleda. Izgleda kao da prihvaća ono što govorim. »I što sad?« upita.
»Sad će«, kažem, »agentica Thorne nazvati lokalnu policiju i dogovoriti dvadesetčetverosatni
nadzor vaše kuće. Ja ću nazvati svoj tim i obavijestiti ih o tome što se događa. Vjerojatno su svi već
iskočili iz kože od čekanja.«
Obavile smo razgovore. Alanu je istinski laknulo, a lokalci surađuju s Callie.
»Krenuli su«, kaže.
Ne želim to reći, ali moram. »I mi moramo učiniti isto kad stignu. Moramo natrag.«
Ona oklijeva, ali zatim kimne. »Znam.« Okrene se prema Marilyn grizući donju usnu. »Marilyn...
mogu li...« Nasmije se tresući glavom. »Ovo je tako nadrealno i bizarno, dušice. Ali... bi li se htjela
opet sastati sa mnom?«
Marilynin se odmah nasmiješi. »Naravno da bih. Pod jednim uvjetom.«

»Kojim?« upita Callie.
»Da mi kažete svoje ime. Ne mogu Vas zauvijek zvati agentica Thorne.«
Sjedimo u autu. Callie još nije upalila motor. Promatra kuću svoje kćeri. Ne mogu odgonetnuti
izraz na njezinu licu niti joj pogoditi misli.
Zato je upitam očito pitanje. »Kako si?«
Nastavlja gledati u daljinu prije nego što se okrene prema meni. Lice joj je umorno, ali
zamišljeno.
»Do... dobro sam, dušice. Ne kažem to samo da te u to uvjerim. Prošlo je bolje nego što sam
ikada zamišljala. Ili se nadala. Ali pitam se.«
»Sto?«
»Što su mislili da ću izgubiti. Rekli su da će svatko od nas izgubiti nešto. Ali ja sam bila brža.
Misliš li da su htjeli da ispadne tako?«
Razmišljam o tome. »Ne«, kažem. »Ne mislim. Mislim da su bili uvjereni da te neće prihvatiti. I
mislim da su bili uvjereni da će te to zauvijek izbaciti iz igre.«
Napući usne. »Nisam baš sigurna. Slažem se s prvim dijelom. Ali ne mislim da su se nadali
kako ću biti beskorisna zbog ovoga. Zapravo, mislim da su se nadali baš suprotno. Imam neki
predosjećaj o ovom slučaju, dušice. Oni ne žele da ih uhvatimo, ali žele da ih ganjamo. I žele da smo
u svom najboljem izdanju.« Pogleda me ljutitim pogledom. »I, znaš što? Upalilo je. Sad neću odustati
dok ih ne uhvatimo. To je bila njihova poanta ovoga, razumiješ? Da mi daju do znanja da nikad neću
biti na sigurnom dok ih ne uhvatimo.«
Calliene riječi čine mi se ispravnima. Ima uvid, i ona ima male objave kao i ja. To je dio onoga
zbog čega je tako dobra. Kažem jedinu stvar koja u ovom trenutku ima smisla.
»Pa, idemo ih onda uhvatiti.«

Dvadeset deveto poglavlje

Povratak traje stoljećima. Bilo je rano popodne kad smo otišle, a gužva u Južnoj Kaliforniji
počinje rano. Kad smo stigle u ured, svi ustanu lica punih očekivanja,

»Dušice moje, ne pitajte«, kaže Callie dignuvši ruku. »Trenutačno nemam što reći.« Mobitel joj
zvoni, a ona se okrene da se javi.

Calliena zavjesa opet je zatvorena. Laknulo mi je, a vidim da je i drugima. Znači da će biti u
redu. Svi bi joj odmah pohrlili u pomoć, ali uznemirujuće je Callie vidjeti ranjivu. Pitam se je li to
jedan od razloga zašto se opet distancirala. Ne toliko zbog sebe, nego zbog nas.

Alan ispuni tišinu riječima. »Pročešljavam dosje Anniena slučaja«, kaže, »nešto me smeta.
Nisam još siguran što.«

Kimnem, ali nisam usredotočena. Ili sam možda samo umorna. Pogledam na sat i šokiram se kad
vidim da je gotovo kraj radnog vremena.

Ali nije da je naš raspored išta više od teorije. U našem su poslu ulozi previsoki. Uvijek sam
mislila da ovako mora biti u bitki. Kad meci lete, ti uzvraćaš, koje god doba dana bilo. A ako imaš
priliku prodrijeti do neprijatelja, iskoristit ćeš je, bilo četiri ujutro ili popodne. Druga je paralela
korištenje zatišja, prilike za odmor, jer ne znaš kad će opet doći.

Ovo se čini kao takvo razdoblje, tako da donosim odluku koju bi trebao donijeti svaki dobar
general.

»Želim da svi krenete kući«, kažem. »Sutra bi moglo biti ludo. Ili lude, bolje rečeno. Odmorite
se.«

James dođe do mene. »Neću doći do ručka«, kaže tiho. »Sutra je onaj dan.«
Treba mi tren da shvatim o čemu govori. »Oh!« napravim grimasu. »Žao mi je, James.
Zaboravila sam. Pozdravi mamu u moje ime, molim te.«
Okrene se i ode bez odgovora.
»I ja sam zaboravila, dušice«, promrmlja Callie. »Vjerojatno zato što to Damienu daje ljudsku
osobinu.«
»Štoste zaboravile?« upita Leo.
»Sutra je godišnjica smrti Jamesove sestre«, kažem. »Ubijena je. Svake godine idu na njezin
grob kako bi obilježili taj dan.«
»Oh.« Lice mu se iskrivi u kiselu grimasu. »Jebote!«
Zvuči tako silovito i strastveno da me preplaši.
Odmahne rukom. »Oprosti. Samo... takva me sranja pogađaju.«
»Nisi ni prvi ni zadnji, dušice.« Callien glas nije neljubazan.
»Da. Valjda.« Duboko uzdahne i pusti da zrak s izdahom izađe. Prođe rukom kroz kosu. »Vidimo
se sutra.«
Malodušno nam mahne zadnji put i ode. Callie ga zamišljeno otprati pogledom. »Prvi je slučaj
uvijek težak. A ovaj je posebno gadan.«
»Da. Ali bit će on u redu.«
»I ja mislim, dušice. Nisam bila sigurna oko njega na početku svega, ali maleni Leo prati nas u
stopu.« Okrene se prema meni. »I, što ćeš ti raditi večeras?«
»Ide k nama na večeru«, zagrmi Alan. Pogleda me. »Elaina inzistira na tome.«
»Ne znam...«

»Trebala bi, Smoky. Godit će ti«, kaže Callie. Pogleda me značajno. »A moglo bi biti dobro i za
Bonnie.« Ode do svog stola, uzme svoju torbicu. »Osim toga, i ja idem na večeru.«

»I ti ideš k Alanu?«
»Ne, blesavice. To mi je bila kći na telefonu.« Zastane. »Zvuči čudno, zar ne? Uglavnom... jest
ću kod nje s njom i svojim — tresem se od pomisli — unukom.«
»Callie, pa to je odlično!« nacerim joj se. »Ili je bolje da kažem — bakice?«
»Ne ako mi želiš ostati prijateljica, dušice«, kaže živahno. Kreće prema vratima, zastane i
pogleda me. »Odi na večeru. Radi nešto normalno, s drugim ljudima.«
»I?« upita Alan. »Hoćeš li doći ili ćeš me uvaliti u nevolje kod Elaine?«
»O, Isuse Bože! Dobro.«
Nasmiješi mi se. »Cool. Vidimo se tamo.«
On i Callie su otišli, sama sam u našim uredima. Planiram poslušati Callien savjet. Okidač je
bio komentar o Bonnie. Da bi to bilo dobro za nju. Sigurno bolje nego da idemo ravno kući u — kako
ju je on ono nazvao — ukleti skelet doma.
Ali želim nakratko sjesti ovdje. Stvari su se odvijale takvom vratolomnom brzinom, fizički,
mentalno, duševno. Istodobno sam puna energije i iscrpljena. Razmatram zadnje dane sama za sebe.
Od suicidalnog razmišljanja došla sam do želje za životom. Izgubila sam najbolju prijateljicu na
svijetu. Ponovno sam se sprijateljila s još starijim prijateljem, svojim pištoljem. Dobila sam nijemu
kćer koja se možda nikad ne oporavi. Sjetila sam se da sam ubila vlastitu kćer. Saznala sam da Callie
ne samo da ima kćer, nego ima i unuka. Otkrila sam da žena koju volim, Elaina, ima rak i možda bude
dobro, a možda ne. Postala sam upućena u pornografsku industriju više nego što sam ikada htjela.
Da, meci su bome letjeli.
Međutim, sad su zvižduci paljbe odsutni, vlada primirje. Treba ga iskoristiti kao dobar vojnik.
Ustajem i odlazim sama iz ureda, zaključavam vrata za sobom, krećem prema liftu.
Na putu dolje shvaćam da je moja tišina drugačija od tišine prosječne, obične osobe. Ona je
prilika da se odmorim, istina. Ali ispunjena je i napetošću i iščekivanjem. Jer nikad ne znaš kad će
opet početi paljba.
Čine li Jack ml. i njegov prijatelj trenutačno istu stvar? Odmaraju li se prije sljedećeg
umorstva?
Kad Alan otvori vrata, uzbuni me pogledom. Izgleda uzrujano, bijesno, istodobno se bori sa
suzama i željom da nekoga ubije.
»Taj gad«, sikne.
»Što?!?« upitam uzbunjena ulazeći u kuću pokraj njega. »Je li Elaina u redu? Bonnie?«
»Nitko nije ozlijeđen, ali taj gad...« Stoji tamo neko vrijeme stišćući šake. Da mi nije prijatelj,
bila bi užasnuta. Požuri do stolića, uzme omotnicu od smeđeg papira i pruži mi je.
Pogledam prednji dio. Adresa, za Elainu Washington: počivala u miru. Sledim se.
»Pogledaj unutra«, Alan zareži.
Otvorim omotnicu. S nizom papira spojen je papir s otisnutom porukom. Kad ih pogledam, jasno
mi je.
»Kvragu, Alane...«
»Njezina jebena povijest bolesti«, kaže i počne koračati amo-tamo. »Sve o tumoru, liječnikove
bilješke.« Zgrabi paket iz mojih ruku, okrene nekoliko stranica. »Pogledaj ovaj dio koji joj je
označio!«
Opet uzmem papire od njega i pročitam što mi je pokazao.
Gđa Washington je u drugom stadiju, graniči s trećim. Izgledi dobri, ali treba se uvjeriti da

pacijentica prihvati mogućnost punog trećeg stadija, makar to nije izgledno.
»Pročitaj ovu sjebanu poruku!«
Pogledam je, vidim poznat pozdrav.
***
Poštovanje, gđo Washington!
Ne bih se nazvao prijateljem Vašeg supruga. Više... poslovnim kolegom. Činilo mi se da biste

cijenili istinu o Višoj trenutačnoj situaciji.
Znate li koliki su izgledi za preživljavanje u trećem stadiju, draga moja? Citiram: »III.

stadij: metastaze na limfnim čvorovima oko debelog crijeva, 35-60posto šanse za preživljavanje
sljedećih 5 godina.«

Za Boga miloga! Da se kladim, bojim se da ne bih uložio na Vis!
Puno sreće — pratit ću Vaš napredak!

Iz Pakla, Jack ml.

»Alane, je li to istina?«
»Ne onako kako on to kaže, ne«, zareži. »Nazvao sam liječnika. Kaže da bi nam rekao da je
stvarno zabrinut. Nije ništa tajio. Kvragu, poruku je napisao da se podsjeti na to što da nam kaže
sljedeći put kad dode na pregled.«
»Ali Elaina je to vidjela crno na bijelo, bez objašnjenja.«
Odgovor mi daje očaj u njegovim očima.
Na trenutak se okrenem od njega, stavim ruku na čelo. U meni se razbuktao gotovo zasljepljujući
bijes. Od svih ljudi kojima je mogao nauditi, osim Bonnie, Elaina to vjerojatno najmanje zaslužuje.
Sjetim se kako je njezina puka nazočnost srušila zid koji je Bonnie izgradila oko sebe. Sjetim se kad
je bila sa mnom u bolnici. Poželim ubiti Jacka ml.
On nastavlja ulaziti u naše živote, u naše osobne dijelove. Ozvučio je ured dr. Hillsteada kako
bi me uznemirio. A sad? Provalio je u bolnicu kako bi dospio do Elainine povijesti bolesti?
Štojoš zna?
Okrenem se prema Alanu. »Kako je ona?«
Naglo sjedne u fotelju. Izgleda izgubljeno. »Prvo se bojala. Zatim je počela plakati.« »Gdje je?«
»Gore u spavaćoj sobi, s Bonnie.« Umorno me pogleda. »Bonnie je ne pušta iz vida.« Spusti
glavu u svoje ruke. »Kvragu, Smoky... zašto ona?«
Uzdahnem i primaknem mu se, stavim ruku na njegovo rame. »Jer su znali da će te ovoliko
povrijediti, Alane.«
Digne glavu trzajem, s vatrom u očima. »Kad ščepam te gadove...«
»Znam.« Bogme, znam. »Slušaj, Alane. Znam da vjerojatno neće pomoći... ali mislim da Elaina
nije u fizičkoj opasnosti od Jacka i kompanije, barem ne sad. Mislim da to nije svrha ovoga.« »Zašto
to misliš?«
Otresem glavom misleći na ono što je Callie rekla ranije danas.
»Ovo je dio njihove igre. Oni žele da ih ganjamo. I žele nas u najboljem izdanju. Zele da
uložimo sebe u to. Alan se namršti. »Funkcionira.« Kimnem. »Ne seri.«
Nasloni se, uzdahne. Uzdah je to duboko iz trbuha, pun tuge. Pogleda me molećivim pogledom.
»Možeš li otići gore i vidjeti kako je?«
Dotaknem mu rame. »Naravno da mogu.« Grozim se toga, ali naravno da mogu.

Pokucam na vrata spavaće sobe, otvorim ih i provirim unutra. Elaina leži na boku leđima

okrenutim prema meni. Bonnie sjedi pokraj nje i miluje je po kosi. Bonnie me pogleda dok ulazim, a
ja zastanem. Oči su joj pune gnjeva. Kratko zurimo jedna u drugu, a ja kimnem razumjevši.
Povrijedili su njezinu Elainu. Bila je ljuta.

Hodam oko kreveta, sjednem mu na rub. Vrati mi se sjećanje na bolnicu. Elainine su oči
otvorene, bulje u ništa. Lice joj je otečeno od suza. »Hej«, kažem.

Digne pogled prema meni pa nastavi gledati u ništa. Bonnie je ne prestaje milovati.
»Znaš što me najviše uzrujava, Smoky ?« kaže prekinuvši tišinu.
»Ne. Reci mi.«
»Što Alan i ja nismo imali djecu. Pokušavali smo i pokušavali i pokušavali, ali naprosto se
nikad nije dogodilo. Sad sam prestara i moram se boriti s rakom.« Zatvori oči, otvori ih. »A taj si
čovjek daje za pravo da uđe u naše živote i smije nam se. Meni. Da me plaši.«
»To pokušava.«
»Da. I upalilo je.« Tišina. »Bila bih dobra mama, zar ne misliš, Smoky?«
Lice mi se iskrivi. Užasavam se dubine Elainine boli. Bonnie odgovara na njezino pitanje.
Potapša je po ramenu, Elaina okrene glavu da je vidi. Bonnie se uvjeri da je gleda, a zatim kimne.
Da, govori. Bila bi divna mama.
Elainine se oči smekšaju. Posegne prema Bonnienu licu. »Hvala ti, dušo.« Tišina. Pogleda me.
»Smoky, zašto to radi?«
Zašto je to učinio, zašto to još uvijek radi, zašto se ovo dogodilo? Zašto moja kći, moj sin, moj
muž, moja žena? Vječno pitanje žrtava. »Kratak je odgovor da mu se sviđa nanositi ti bol, Elaina. To
je jednostavna motivacija. S druge strane, zna da će to preplašiti Alana. To mu daje moć. A to
obožava.«
Naravno, znam da to baš i nije dobar odgovor na vječno pitanje, zašto ja? Dobra sam majka/kći,
ili dobar otac/brat/sin. Ne ističem se, dajem sve od sebe. Naravno, ponekad lažem, ali više govorim
istinu nego što lažem i volim ljude oko sebe najviše što mogu. Pokušavam više postupati ispravno
nego neispravno i sretniji sam ili sretnija kad se ljudi više smiješe nego plaču. Nisam junak ili
junakinja; neću završiti u knjigama iz povijesti. Ali tu sam, važan sam. I zašto baš ja?
Ne mogu im reći što zaista mislim. Zašto? Jer dišeš i hodaš i zato što zlo postoji. Jer je
kozmička kocka bačena, a ti si izvukao deblji kraj. Bog te taj dan ili zaboravio Ili je to dio Njegova
velikog plana, izaberi u što ćeš vjerovati. Istini za volju, loše će se stvari svaki dan događati negdje,
a danas si samo ti bio na redu.
Neki bi rekli da je to turoban ili ciničan stav. Mene to spašava da ne poludim. Inače počneš
misliti da možda zli ljudi imaju prednost. Radije mislim, ne. Nemaju prednost. Jednostavna je
činjenica da zlo bira dobro za žrtvu, a danas je dobro imalo loš dan. Što sa sobom nosi prihvaćanje
druge strane argumenta, da će sutra možda biti loš dan za zlo. To se zove nada.
Ništa od ovoga ne pomaže kad me pitaju zašto pa im kažem neku manju istinu kao ono što sam
upravo rekla Elaini. Ponekad im to olakša bol, ponekad ne. Obično ne, jer činjenica je da te, ako
moraš pitati to pitanje, nije baš briga za odgovor.
Elaina mozga o tome. Kad me pogleda, na njezinu licu vidim nepoznat osjećaj. Ljutnju. »Uhvati
tog čovjeka, Smoky. Čuješ li me?«
Progutam slinu. »Da.«
»Odlično. Znam da hoćeš.« Sjedne. »Nego, možeš li mi učiniti uslugu?«
»Što god trebaš.« Mislim to. Da me sad zamoli da skinem zvijezdu s neba, učinila bih sve što mi
je u moći.
»Kad se spustiš, reci Alanu da dođe gore. Znam ga. Sjedi tamo i krivi samog sebe. Reci mu da

prestane. Trebam ga.«
Potresena je, ali vratila se na staro, snažnija nego ikada. Ponovno shvatim ono što već dugo

znam: volim ovu ženu. »Hoću.« Okrenem se prema Bonnie. »Idemo, dušo.«
Otrese glavom. Ne. Potapša Elainu po ramenu, a zatim ga posesivno stisne. Namrštim se.

»Miško, mislim da bismo danas trebali ostaviti Elainu i Alana nasamo.«
Opet otrese glavom, sad odrješito. Nema šanse.
»U redu je da ostane, ako ti nemaš ništa protiv. Bonnie je dražesna.«
Zbunjeno pogledam Elainu. »Jesi li sigurna?«
Posegne za Bonnie i pogladi je po kosi. »Sigurna sam.«
»Pa... u redu.« Osim toga, pomislim, trenutačno bi mi trebalo čudo da odvojim Bonnie od

Elaine. »Onda idem. Bonnie, miško, doći ću te posjetiti ujutro.«
Kimne. Krećem van i okrenem se kad čujem malene korake iza sebe. Bonnie je ustala iz kreveta

i gleda me. Uhvati me za ruku i povuče dolje prema sebi. Izgleda zabrinuto.
»Što je, miško?«
Potapša sebe, posegne pa potapša mene. Pa ponavlja to, uporno. I iznova, izgledajući sve

zabrinutije. A onda shvatim. Zarumenim se, suze mi navru na oči. S tobom sam, govori. Ostajem samo
da pomognem Elaini. Ali s tobom sam. Želi se uvjeriti da i ja razumijem. Da, Elaina je Mama. Ali ja
sam s tobom.

Ne kažem ništa. Umjesto toga kimnem u znak razumijevanja i privučem je u zagrljaj prije nego
što napustim sobu.

Alan dolje stoji i bulji kroz prozor u nadolazeći suton.
»Elaina će biti u redu, Alane. Zamolila me da ti kažem da se prestaneš okrivljavati i da te treba.
Ah, i imate Bonnie preko noći. Odbila je napustiti Elainu.«
Ovo kao da ga razveseli. »Stvarno?«
»Aha. Jako je zaštitnički raspoložena.« Prstom ga ubodem u prsa. »Alane, znaš da suosjećam.
Znaš da da. Ali moraš odvući dupe gore i zagrliti svoju ženu.« Nasmiješi se. »Bonnie ti čuva leda.«
»Da«, kaže nakon nekog vremena. »U pravu si. Hvala.«
».Nema problema. I Alane? Ako sutra trebaš slobodan dan, uzmi ga.«
Lice mu je tmurno. »Nema te jebene šanse, Smoky. Dobili su što su htjeli. Lovit ću te gadove
dok ih ne uhvatim ili dok ne umru.« Nasmije se, ovaj put zastrašujuće. »Mislim da će dobiti više od
onoga što su očekivali.«
»Upravo tako«, odgovorim.

Trideseto poglavlje

Vozim se natrag, osjećam se usamljeno. Keenan i Shantz ondje su gdje bi i trebali biti, s Bonnie,
tako da sam stvarno sama. Vani je mračno, a autocestama noću vlada osebujna atmosfera izoliranosti.
U nekim trenucima mog života, taj je osjećaj bio dobrodošao. Sad je izolacija ispunjena bijesom,
tugom i grčevitim hvatanjem za volan dok zamišljam Jackov vrat. Mjesec blješti. Negdje u sebi znam
da je njegovo svjetlo lijepo. Večeras me podsjeća na trenutke kad sam promatrala krv kako se pod
mjesečinom skuplja u lokve. Crna i konačna odražavala je mjesečev sjaj.

Vozim se na mjesečini koja me podsjeća na krv cijelim putem kući. Zaustavljam se pred kućom
kad mi zazvoni mobitel.

»James ovdje.«
Uspravim se. U glasu mu čujem nešto što još nikad nisam. »James? Što je bilo?«
Glas mu drhti. »Ti... ti gadovi!«
Jack ml.
»James, reci mi što se dogodilo.«
Čujem ga kako diše preko telefona. »Došao sam k mami prije dvadesetak minuta. Htio sam
pokucati na vrata kad sam primijetio da je na njih zalijepljena omotnica. S mojim imenom. Pa sam je
otvorio.« Duboko udahne. »U njoj je bila poruka i... i...«
»Što?«
»Prsten. Rosin prsten.«
Rosa je bila Jamesova sestra, ona koja je umrla. Ona čiji je grob htio sutra posjetiti s majkom.
Mračno razumijevanje počinje treperiti u mojoj podsvijesti. »Štopiše u poruci, James?«
»Samo jedan redak. Rosa više ne počiva u miru.«
Osjećam kamen u trbuhu.
Jamesov je glas očajan. »Prsten u toj omotnici, Smoky, s njim smo je pokopali. Razumiješ li?«
Trepet je sve glasniji, kao krila šišmiša. Ne odgovaram.
»Nazvao sam groblje. Dobio osiguranje. Izašli su i potvrdili.«
»Štosu potvrdili, James?« Mislim da znam, ali pitam jer se nadam da nemam pravo. Šišmiši sad
već halabuče.
On duboko udane. Kad progovori, glas mu puca. Smoky, nema je. Rose. Gadovi su je iskopali.«
Ležim čela naslonjena na volan. Trepet je nestao. »Oh, James...«
»Znaš li koliko je imala godina kad ju je ona ništarija ubila? Dvadeset. Dvadeset, a bila je
pametna i draga i lijepa i trebalo mu je tri dana da je ubije. Tako su mi rekli. Tri dana. Znaš li koliko
je trebalo mojoj majci da prestane plakati zbog toga?« Krikne: »Nikad!«
Uspravim se. Još su mi uvijek oči zatvorene. Znam što je taj strani zvuk u Jamesovu glasu. Bol.
Bol i ranjivost. »Ne znam što da kažem. Jesi li... hoćeš li da dođem do tebe? Kakav ti je plan?« Moje
riječi zvuče onako kako se osjećam. Bespomoćno.
Dugo šuti pa grubo uzdahne. »Ne. Majka mi je gore, sklupčana jeca i čupa si kosu. Moram do
nje, moram...« Odluta mislima. »Rade ono što su rekli da će raditi.«
Osjećam se prazno. »Da.« Ispričam mu o Elaini.
»Kučkin sin!« krikne. Gotovo da mogu osjetiti kako se muči ne bi li se kontrolirao. »Gad.« Još
tišine. »Sredit ću stvar. Nemoj dolaziti. Imam osjećaj da ćeš večeras dobiti još jedan telefonski
poziv.«

Trepet u trbuhu. Rekao je da će zbog njega svatko od nas izgubiti nešto. Na redu je još Leo.
»Želim tu ništariju. Jako.«
Te sam riječi danas na različit način čula dva puta. Pomisao na to da ću ih čuti opet ispunjava
me ljutnjom i očajem. Uspijevam ostati sabrana. »I ja, James. Hajde pomoći mami. Nazovi me ako
me trebaš.«
»Neću te trebati.«
Toliko o boli i ranjivosti.
On prekine razgovor, a ja ostanem sjediti u autu pred kućom, gledam mjesec. Na minutu, samo
minutu, obuzme me jedan od onih sebičnih, egocentričnih momenata u životu koji nose samo pozicije
šefa u poslovima gdje je riječ o životu ili smrti. Ti su ljudi moja odgovornost. Osjećam da ih
ostavljam na cjedilu, ali u ovom sebičnom trenutku ne brinem se za njihovu dobrobit — samo
priželjkujem da nisu moja odgovornost.
Ščepam volan i snažno ga okrenem.
»Ali jesu tvoja odgovornost«, šapnem i sebičnost nestane, a ostane usijana mržnja.
I učinim nešto što sam činila i prije: vrištim u autu lupajući o volan, ispod jebenog mjeseca.
Terapija po preporuci dr. Smoky.

Trideset prvo poglavlje

Kad uđem, nazovem Leov broj mobitela. Zvoni i zvoni. »Kvragu, Leo, javi se!« protisnem kroz
zube.

I on se javi. Zvuči umorno i mrtvački, stegne me oko srca.
»Halo?«
»Leo! Gdje si?«
»Kod veterinara sa svojim psom, Smoky.«
Normalnost mi odgovora na trenutak pruži nadu.
»Netko mu je odrezao sve noge. Moram ga dati uspavati.« Zastanem otvorenih usta. U šoku.
Zatim mu pukne glas. Čist, oštar lom tanjura od porculana koji udara o opeku. »Tko bi učinio tako
nešto, Smoky? Došao sam kući, a on je bio tamo pokušavajući... pokušavao je...« Zbog svoje boli
zvuči kao da povraća dok traži riječi. »Pokušavao je dopuzati do mene. Krv posvuda, a on radi te
grozne zvukove, kao... kao dijete. Gleda me tim očima, bilo je kao... izgledao je kao da misli da je
učinio nešto krivo. Kao da me pita, Što, što sam učinio krivo? Popravit ću sve, samo mi reci. Vidiš?
Ja sam dobar pas.«
Suze mi teku niz obraze.
»Tko bi učinio tako nešto?«
Da je zaista razmislio o tome, znao bi tko. Ono što on govori jest to da netko tko je u stanju
napraviti takvo nešto ne bi trebao postojati. »Jack ml. i njegov prijatelj, Leo. Eto tko.«
Čujem kako hvata zraka, zvuk agonije. »Što?«
»Ili su to učinili oni ili su nekoga zaposlili. Ali bili su to oni.«
Osjećam kako zbraja dva i dva. »Ono što su rekli u e-mailu...«
»Da.« Da, Leo, pomislim. Oni postoje, a ono što su učinili tvojem psu, to je za njih ništa.
Duga, bremenita tišina. Zamišljam njegove misli. Mučili su mi psa zbog onoga što jesam.
Krivnja mi se obija o glavu, osjećam se grozno i izmoždeno. On pročisti grlo, grozan zvuk. »Tko još,
Smoky?«
I tako udahnem i ispričam mu. O Elaini i Jamesu. Izostavljajući detalje o Elaininoj bolesti. Kad
završim, on šuti. Pričekam ga.
»Bit ću u redu.« Kratka izjava i puna laži. Ali daje mi do znanja da razumije.
Opet izgovaram rečenicu, onu koju počinjem mrziti. »Nazovi me ako me trebaš.«
»Da.«
Prekidam razgovor i nakratko stojim u kuhinji s rukom na čelu. Ne mogu iz glave izbrisati sliku.
Molećive oči. Štosam učinio krivo...? A odgovor je grozan, još grozniji jer će pas umrijeti nikad ne
saznavši istinu.
Ništa. Nisi učinio ništa krivo.
»Zaista su krenuli punom parom«, kaže Callie.
»Da. Htjela sam da znaš. Budi oprezna.«
»I ti, dušice.«
»Ne brini.«
Kad spustim slušalicu, odem do kuhinjskog stola, sjednem, uronim glavom u ruke. Ovo je bio
najgori dan u dugo vremena. Osjećam se izmoždeno, tužno i prazno. I usamljeno.
Callie ima svoju kćer, Alan Elalnu. A koga imam ja?

I tako zaplačem. Osjećam se blesavo i slabo, ali činim to jer si ne mogu pomoći. Traje dovoljno
dugo da postanem ljuta i obrišem lice rukama tjerajući slabost od sebe. »Daj se više prestani
samosažalijevati«, ljutim se sama na sebe. »Činjenica je da si sama kriva. Nisi im dopustila da dodu
k tebi i budu s tobom kad si patila, tako da ako ikoga želiš okriviti, okrivi sebe.«

Osjećam kako ljutnja raste, prepuštam joj se. Osuši mi oči. Jack ml. i njegov kompić poigravali
su se s mojom obitelji. Posezali su u njihove živote nanoseći im zlo u najintimnijim kucima.

»Gotovi su«, kažem praznoj kući. Zbog čega se nasmiješim. Još je luckasta nakon svih tih
mjeseci, drži govor ohrabrenja zraku.

To je to, shvaćam. Nova ja. Tako će ostati. Još se uvijek u meni budi zmaj, još vidim vlak tame i
mogu pucati iz svog pištolja. Ali više nisam toliko precizna i samouvjerena. Odskakujem i guram se,
poneki dio mene izgubi svoje mjesto. Imam novo svojstvo: krhkost. Strana mi je, baš mi se i ne sviđa
— ali to je stvarnost.

Penjem se stepenicama do spavaće sobe osjećajući se kao da za sobom vučem lance, toliko sam
umorna. Toliko osjećaja.

Prolazim pokraj ureda koji nam je Matt namjestio i ne znam zašto, ali zastanem i provirim
unutra. Vidim svoj kompjuter prekriven prašinom i nekorišten mnogo mjeseci. I pitam se.

Sjednem pred njega čekajući da se sustav pokrene. Imam li još internetsku vezu? Ne sjećam se
kako smo je plaćali. Ali otvorim browser i vidim da je imam. Naslonim se nakratko gledajući u ikonu
na desktopu, kraticu do programa za e-mail. Razmišljam.

Dvaput kliknem na nju, program se otvori. Na tren oklijevam, a zatim kliknem na provjeri poštu.
Počnu se skidati svakakve stvari. Mjeseci ignorirane željene i neželjene pošte. Nalazim i ono što sam
mislila da ću vidjeti. Zadnji e-mail poslan prije samo sat vremena. Naslov je Koliko stoji taj psić u
izlogu?

Trenutačno sam puna energije zbog mržnje koju sad osjećam prema njemu.
Otvaram ga i čitam.

Najdraža Smoky,
dosad ste se, siguran sam, uvjerili da sam čovjek od riječi. Callie Thorne morala se suočiti sa
svojom kćeri, žena Alana Washlngtona pita se hoće li umrijeti. Jadan Leo uhvatio se u koštac s
preuranjenom smrću čovjekova najboljeg prijatelja. A što se tiče Jamesa — pa... baš gledam Rosu
dok ovo pišem. Izgleda pomalo ofucano, ali iznenadila bi Vas učinkovitost tekućina za
konzerviranje koje koriste na mrtvima. Nema oči, ali kosa joj još uvijek izgleda ljupko. Prenesite
to Jamesu, hoćete li?
Mislim da je osveta najučinkovitiji način da se zaoštri mač, zar ne? Pa, razmislite malo o
tome. Ako prije niste bili tog mišljenja, siguran sam da sad jeste. Zasigurno me svi želite mrtvog!
Možda će neki od vas o tome čak i sanjati. Mene kako molim za milost koju neću dobiti. Vi kako mi
smještate metak u glavu umjesto da me smjestite u zatvorsku ćeliju.
Ali dvije su strane tog novčića, a ja želim podignuti uloge. Neka vam bude jasno, ako već nije
tako: ništa što Vam je priraslo srcu nije na sigurnom.
Budite dobri u lovu, jer dokle god sam na svijetu, slobodan da se šuljam šumama na rubu
civilizacije, od vas ću uzimati i uzimati i uzimati. Stvari koje sam dosad taknuo i uzeo činit će se
kao ništa.
Svaki tjedan u kojemu me ne uhvatite uzet ću nešto svakome od vas. Agentici Thorne oduzet
ću davno izgubljenu kćer i unuka. Alanu ženu. Ubit ću Jamesovu majku. I tako dalje dok svi ne
počnu živjeti život koji Vi živite, Smoky. Dok sve što vole ne nestane, dok im kuće ne postanu

prazne i preostane im samo jedno: užasno saznanje da se sve to dogodilo zbog toga što su i što
rade.

Nadam se da sad znate da mislim što kažem. I nadam se da će Vam ovaj sveprisutni pištolj
ispred glave dati konačan poticaj da Vas sve dovede do stanja fokusirane spremnosti. Sve vas
trebam, nabrušene. Želim da imate oči ubojice.

A sad krenite i dajte sve od sebe. Imate tjedan dana. U tom su periodu stvari koje volite na
sigurnom. Nakon toga počet ću proždirati vaše svjetove, a duše će vam lagano odumirati.

Osjetite li uzbuđenje? Ja svakako da. Neka vam je sa srećom!
Iz Pakla, Jack ml.

P. S. Agentice Thorne, možda se pitate jesam II Vam zaista nelto oduzeo? Možda zapravo
mislite da sam Vam nehotice učinio uslugu. Na neki je način to moguće. Ali razmislite još malo.
Možda sam Vas jednostavno podsjetio na nešto što ste zauvijek izgubili. Jeste li već shvatili? Što
ste izgubili?

Dugo, dugo gledam te riječi sjedeći u praznom domu. Nisam tužna, čak ni ijutita. Zapravo sam
ispunjena upravo onime što su cijelo vrijeme htjeli.

Sigurnošću.
Prije ću umrijeti nego što će netko u mojoj malenoj obitelji završiti kao ja: tako da pričaju sa
sobom dok sami plaču.

Trideset drugo poglavlje

Jutro je, dala sam timu uređenu verziju Jackova e-maila. Pogledam ih, proučavam svoju trupu.
Svi izgledaju kao da su izašli iz pakla. Ali izgledaju ljutito. Nikome nije stalo razgovarati o
onome što se dogodilo. Žele u lov. I oslanjaju se na mene da ih vodim, čekajući.
Smiješno, pomislim. Odgovornost se tako lako preuzme, a tako je teško riješiti je se. Prije
tjedan sam dana razmišljala o tome kako ću si prosvirati mozak. A sad žele da im kažem što da rade.
»Pa«, kažem, »jednu smo stvar ustanovili sa sigurnošću.« »Koju?« kaže Alan.
»Jack ml. i njegov kompić. Oni su pravi šupčine.«
Nakratko tišina, a potom smijeh. Svi se smiju osim Jamesa. Napetost pomalo nestaje. Pomalo.
»Slušajte«, kažem, »u prvoj su rundi pobijedili, svaka čast. Nema dvojbe. Ali učinili su veliku
grešku. Htjeli su to da ih želimo uhvatiti i dobili su što su tražili. Nemaju pojma što to znači.«
Zastanem mjerkajući njihovu reakciju. »Misle da su ispred nas. Kao da to ne znamo. Uvijek to misle.
Ali imamo otiske prstiju jednog od njih i znamo da su dvojica. Zatvaramo krug. U redu?« Kimaju
glavom. »Fino. Dakle, krenimo na posao. Callie, ponovi mi što je dr. Child rekao o profilu ubojica,
nisam obraćala pažnju.«
Dr. Kenneth Child jedan je od rijetkih analitičara čije mišljenje poštujem. Bila sam zamolila
Callie da mu da kopiju svih informacija o Jacku ml. te ga pita za konzultacije u najkraćem mogućem
roku.
»Poručio je da ti kažem kako je pročitao pismo i da ima tezu, ali želi pričekati da vidi što god će
biti u paketu. Onome koji bi trebao stići dvadesetog.« Slegne ramenima. »Bio je prilično odrješit što
se toga tiče.«
Neka. Dr. Child nikad me nije tako ignorirao. U ovom ću slučaju morati vjerovati njegovim
instinktima. Okrećem se Alanu i Leu. »Dokle ste došli s nalogom za Annienu listu pretplatnika?«
»Trebali bismo je imati za sat vremena«, kaže Leo.
»U redu. Pratite to i dalje.« Pucnem prstima. »Je li netko iz losandeleske Jedinice za uklanjanje
bombi spreman za akciju?«
Alan kimne. »Da. Donijet će i tragač bombi.«
»Tragač bombi« naziv je za stroj koji služi mobilnoj spektrometriji iona. Ukratko, ima
sposobnost detektirati ionizirane molekule specifične eksplozivnim materijalima.
Mnogo smo raspravljali o tome kako da dvadesetoga postavimo stvari. Jones je htio specijalce u
slučaju da Jack ml. ili prijatelj odluče osobno uručiti paket. To sam zabranila.
»Dosad nisu tako postupali«, rekla sam, »pa neće ni sada. Očekujem da će biti jednostavno.
Obična dostava.«
Pristao je nakon prigovora. I nakon što sam izložila argument da bi specijalci vjerojatno sa
sobom doveli i medije. Ali bili smo na istoj strani što se tiče tehničara za demontiranje bombi. Ne
poduzeti tu mjeru opreza bilo bi previše hazarderski.
»Nešto me još uvijek muči oko Anniena dosjea«, kaže Alan. Pogleda Jamesa. »Budi dobar pa mi
reci svoje mišljenje.«
»James, pomogni mu.«
James kimne. Ovo jutro nije izgovorio ni riječ.
»Postoji još jedno pitanje koje traži odgovor, dušice«, promrmlja Callie. »Otkud im sve
informacije? Mislim — našli smo prisluškivače u uredu dr. Hillsteada, ali povijest bolesti, moja

kći?«
»Nije to tako teško«, ubaci se Leo. Pogledamo ga. »Informacije naprosto nisu tako sigurne kao

što ljudi misle. Elainina povijest bolesti?« Slegne ramenima. »Bijela kuta, dobar nastup i u bolnici se
možeš prošetati gotovo svuda. U kombinaciji s kompjuterskim znanjem možeš hakirati server bolnice.
Možeš kupiti informacije, ukrasti informacije, hakirati informacije.« Slegne ramenima. »Šokirali
biste se koliko to može biti lako. Vidio sam kako to ide kad sam radio u Kompjuterskim zločinima.
Dobri hakeri ili kradljivci identiteta mogu se dočepati svakakvih osobnih podataka. Stvari koje bi
vas začudile.« Pogleda Callie. »Da mi date tjedan dana, mogao bih saznati sve o vama. O proračunu
troškova na kreditnoj kartici do lijekova koje uzimate.« Ogleda se oko sebe pogledavši sve nas.
»Stvari koje je zasad iskopao? Potresne su, znam. Ali nije potrebna viša matematika da se dođe do
njih.«

Zurim u njega kratko sređujući misli. Svi to radimo. Napokon, kimnem. »Hvala, Leo. I — znate
li svi koji vam je zadatak?« Ogledam se. »Fino.«

Vrata se ureda otvore prekinuvši nas. Bacim pogled da vidim tko ulazi i zabrinem se.
Marilyn Gale stoji na vratima, izgleda zabrinuto. Policajac u uniformi stoji pokraj nje i u rukama
drži paket.

Trideset treće poglavlje

»Stigao je prije sat vremena«, kaže, »adresiran je na Vas, agentice Barrett, preko mene. Mislila
sam...« odluta, ali svi razumijemo. Tko bi drugi poslao nešto za mene na Marilyninu adresu?

U uredu smo. Svi smo natiskani oko stola potajice gledajući paket i znatiželjno pogledavajući
Marilyn. Callie to primijeti i njezina iritacija nadvlada brigu oko paketa.

»O, za Boga miloga«, kaže, »ovo je moja kći, Marilyn Gale. Marilyn, ovo su James, Alan, Leo,
niži dužnosnici.«

Marilyn se na to naceri. »Zdravo«, kaže.
»Jeste li ga presreli?« upitam policajca, nekog narednika Oldfielda.
»Nisam, gospođo.« Izgleda kao prizeman tip. Tu je već neko vrijeme, ugodno se osjeća u ulozi
policajca i ne ugrožavam ga ni ja ni FBI općenito. »Naš je zadatak bio do promatramo kuću. I
gospođicu Gale kad izađe, naravno.« Tržne palac prema Marilyn. »Došla je k nama s paketom,
objasnila što je muci i zamolila da je prevezemo ovamo s paketom.«
Okrenem se k Marilyn. »Nisi ga otvorila, zar ne?«
Lice joj se opet uozbilji. »Nisam. Mislila sam da ne bih trebala. Mislim, završila sam samo
prvu godinu kriminaliitike«, vidim kako Alan i Leo na to izmjenjuju poglede, »ali i da nisam, samo da
gledaš TV, znaš da ne treba prtljati s mogućim dokazima.«
»Odlično, Marilyn«, kažem. Sljedeće riječi biram pažljivo. Ne želim je previše uplašiti, ali
moram ih reći. »No to nije jedini razlog. Štoda je odlučio učiniti nešto ludo? Primjerice, poslati
pismo-bombu.«
Marilyn razrogači oči. Lagano problijedi. »Oh... ja... Isuse. Mislim, nikad mi nije palo na
pamet...« problijedi. Razmišlja o djetetu, dam se kladiti.
Callie stavi ruku na njezino rame. U očima joj vidim ljutnju i brigu. »Sad više nemaš razloga za
brigu, dušice. Prošla si kroz sigurnosni rendgen prije nego što si došla gore, zar ne?«
»Da.«
»Tamo traže upravo takve stvari.« .
Boja se vraća u Marilynino lice. Brzo se oporavlja.
Dakle, ovo što imamo ovdje, pomislim, nešto je novo i uzbudljivo. I možda ne baš lijepo za
vidjeti.
»Callie, ne bi li odvela Marilyn na ručak?«
Shvaća me. Otvorit ću paket; unutra bi moglo biti nešto što Marilyn ne bi trebala vidjeti.
»Dobra ideja. Idemo, dušice.« Primi Marilyn za ruku krenuvši prema vratima. »Samo usput, gdje
je Steven?«
»Pazi ga moja mama. Jesi li sigurna da smiješ sad otići?«
»U redu je«, kažem joj smiješeći se, iako to iznutra ne osjećam. »I hvala ti što si nam donijela
paket. Ako se ovo ponovno dogodi, nazovi nas. Paket ne diraj.«
Oči joj se opet razrogače dok kimne glavom. Callie je izgura van.
»Gospodo, bi li Vam smetalo da ostanem?« upita narednik Oldfield i slegne ramenima. »Htio
bih vidjeti što je u paketu. Da dobijem osjećaj za počinitelja.«
»Naravno da ne. Dokle god na svoj popis zadataka ubuduće upišete i presretanje paketa.«
Pogledam ga. »Nije zamjerka, samo molba.«
Kimne glavom. »Već jesam, gospodo.« Otvaram ladicu, posegnem unutra i izvadim gumene

rukavice, navučem ih. Sad se fokusiram na paket. Još jedna čvrsta smeđa omotnica. S prednje su
strane poznata velika slova pisana crnom tintom: na ruke specijalnoj agentici Barrett. Paket je debeo
oko centimetar, centimetar i pol.

Okrenem ga, provjerim preklop. Nije zapečaćen. Zatvorenog ga drži jedino vezica. Dignem
pogled. Svi šute, čekaju. Mogla bih ga i otvoriti.

Na vrhu je pismo. Kratko pregledam sadržaj. Oči mi se stisnu kad vidim nekoliko stranica
isprintanih fotografija. Svaka prikazuje ženu golu od struka naviše, u gaćicama, neke su privezane za
stolce, neke za krevete. Sve preko glave imaju kapuljaču. U omotnici je još nešto, stegne me oko srca.
CD.

Promatram pismo. Što sad? Potišteno pomislim.

Poštovanje, agentice Barrett!

Jasno mi je da je ovo bio zaobilazni put, poslati paket putem gdice Gale. Ali služilo je samo
jednoj svrsi: da nastavim prenositi svoju raniju poruku. Da nitko koga volite nije na sigurnom
odlučim li posegnuti i... dotaknuti ih.

Ne, ovo je sve za Vas, agentice Barrett. Molim Vas, poslušajte me dok Vam ne objasnim. Iza
svega nalazi se filozofska misao, djelić povijesti koji trebate razumjeti ako želite u cjelini shvatiti
sadržaj paketa.

Znate li koja ja najtraženija riječ na internetu? Seks. Uzevši to u obzir, znate li koja je jedna
od ostalih najtraženijih riječi? Silovanje.

Pokraj milijuna ljudi koji posjećuju web, pokraj svega što na njemu postoji, dvije su stvari
koje su najtraženije, najželjenije — seks i silovanje.

Što to znači? Moglo bi se reći, s obzirom na demografiju interneta, da to znači da baš sad
milijun muškaraca sjedi kod kuće misleći na silovanje. Znojnih dlanova i nabreklih hlača.
Fascinantno, zar ne?

Dopustite da Vas odvedem drugim, srodnim putem, Na Internetu se počela širiti nova vrsta
web-stranica. Stranice posvećene muškarcima koje povezuje mržnja spram žena. Uzmimo na
primjer stranicu pod imenom »osvetakučki.com«. Na njoj zavedeni muškarci objavljuju
kompromitirajuće fotografije svojih bivših djevojaka ili žena. Golotinju. Seksualne fotografije. Sve
s jednom misli na umu: poniženje i sramota. Ispod svake fotografije drugi su članovi pozvani da
izraze svoje mišljenje. U prvom sam privitku priložio primjer. Bacite pogled na njega.

Nalazim privitak na koji misli. Na vrhu je slika nasmiješene brinete. Ima dvadeset, dvadeset pet
godina. Gola je, raširila je noge za kameru. Ispod slike piše:

Moja glupa cura koja me vara. Razjebana kurvetina. Niže niz odgovora. Čitam ih redom. '
TIPIZKALIFORNIJE: KAKVA SJEBANA TREBA! BUDI SRETAN ŠTA NEKO DRUGI JEBE TU
ODVRATNU PICU!
JAKE 28: TREBAO SI JOJ TUTNUTI KOJI ROHYPNOL I DOVEST JE K MENI I MOJOJ
EKIPI DA JE NAŠUPČIMO! KURVA! RIZZO: ROHYPNOL JE ZAKON! DANNYBOY: JA BIH JE
POJEBO!
MISTER25CM: DOBRA PIČKA. ŠTETA ŠTO JE TAKVA KUČKA. OBDARENITVRD: NAPRAVI
ŠTO I JA! GURNI JOJ KURAC U USTA I RECI JOJ DA ZAČEPI GUBICU!
Odlažem papire. Dosta sam pročitala. Zlo mi je od takve lakomislene mržnje.
»Opa«, zazviždi Leo. »Ovo je jebeno nevjerojatno uznemirujuće.«
Nastavim čitati.

Otkrivenje, zar ne? Dakle, što se onda kuha u našem vještičjem kotlu? Da vidimo: seks i
silovanje, mržnja spram žena kao hobi. Kad ih promiješamo zajedno, što dobijemo?

Okolinu koja savršeno doprinosi susretanju umova. Umova poput mojeg, agentice Barrett.
Istina, većina je infantilna, bezvrijedna. Ali ako ste spremni istraživati kao ja, čeprkati,
pirjati na laganoj vatri, obmanjivati... moiete naći nekoliko koji su spremni prijeći na drugu
stranu. Sve što im nedostaje, u većini slučajeva, malo je ohrabrenja. Mentor, ako baš hoćete.
Osjećam kako mi krči u želucu. Neki dio mene misli da zna u kojem ovo smjeru ide.
Vjerujem da sam postavio temelje da biste potpuno razumjeli. A sad pređimo na fotografije, u
redu? Vjerojatno ste ih već preletjeli. Dobro ih proučite.
To i činim. Ukupno je pet žena. Pobliže ih promatram. »Što misliš?« upitam Alana. »Izgledaju li
krevet i stolac jednako na svim slikama?«
Alan uzme papire, skenira ih. »Da.« Skiljne, a zatim stavi papire na moj stol jedan pokraj
drugog. Pokaže na tepih na jednoj od slika. »Pogledaj.«
Pogledam. Vidim mrlju.
»Zatim ovdje«, kaže pokazujući na još jednu sliku. Ista mrlja.
»Sranje«, kaže Leo. »Druge žene, isti tip.«
»Ali to nije Jack ml., zar ne?« James kaže prekinuvši tišinu. »Jack ml. nije počinitelj. Možda
njegov trenutačni ortak.«
Nakon ovoga uslijedi tišina. Vratim se pismu.
Bistri ste, agentice Barrett. Siguran sam da ste dosad, nakon što ste izučili fotografije,
primijetili da se ove mlade djevojke pojavljuju na istom mjestu. Razlog je jednostavan: svih pet
ubio je isti čovjek!
Prokunem. Dio mene je znao, ali sad je on potvrdio sumnju. Te su žene već mrtve.
Možda ste Vi ili jedan od Vaših kolega već izveli i ostatak. Da muškarac koji je ubio ove žene
nisam ja. Ako je tako, smijem li prvi pljeskati?
Našao sam talentiranog mladića koji je snimio fotografije u tom nepreglednom, tmurnom
okružju čije divlje poljane sačinjavaju World Wide Web. Prepoznao sam njegovu glad i mržnju i
nije mu trebalo dugo da učini korak. Da se odrekne zadnjeg, budalastog uporišta u svjetlu i prigrli
tamu.
Naravno, ovo je možda samo obmana, zar ne? Pogledajte CD koji sam priložio, a kad budete
gotovi, ne ustručavajte se nazvati agenta Jenkinsa u njujorškom uredu Višeg FBI-a. Pitajte ga o
Ronnie Barnes.
Oh, i ako u Vašim grudima još prebiva nada da će Vam Barnes pružiti trag za kojim toliko
žudite, žao mi je što moram biti taj koji će Vam to priopćiti, ali gospodin Barnes više nije s nama.
Pogledajte CD. Razumjet ćete.
Sve do poruke, jer zasad završavam. Poruka ostaje ista: ulovite me. Sretno u lovu i sjetite se:
Ronnie Barnes bio je samo jedan od mnogih s takvom posebnom požudom. Ja uvijek tražim susret s
velikim umovima.

Iz Pakla, Jack ml.

»Isuse bože«, kaže Alan s gađenjem. »Zanimljivo«, odvrati James zamišljeno. »On je kao živ
kompjuterski virus. To nam pokazuje. Da se može replicirati u drugima.«

»Da«, odgovori Leo, »i opet je podignuo ulog. Daje nam do znanja da neće prestati s
eskalacijom dok ga ne uhvatimo.«

Preumorna sam i uznemirena da bih odgovorila. Pružim Leu CD. »Stavi ga unutra.«

Pomaknemo se i stojimo iza njega dok stavlja CD u CD- -player. Vidimo ono što nam postaje
jako poznato — video-dokument. Leo me pogleda.

»Može.«
Dvaput klikne na njega. Počne slika i ton. Vidimo ženu privezanu za stolac. Ovaj je put potpuno
gola, a lice joj nije prekriveno. Primjećujem da je brineta. Zgodna djevojka u ranim dvadesetima. I
želi iskočiti iz kože od straha.
Pokraj nje pojavi se muškarac. Ceri se, gol je. Progutam slinu s gađenjem kad primijetim i to da
ima punu erekciju. Napalio ga je strah. Pretpostavljam da je to Ronnie Barnes.
»Tip izgleda kao štreber«, primijeti Oldfield.
Nije baš ljubazan, ali ima pravo. Ronnie Barnes prištav je mladić tek izašao iz adolescencije sa
žgoljavim prsima i naočalama s debelim staklima. Onaj tip muškarca kojem se rugaju površne žene.
Koji masturbira misleći na njih iako ih mrzi zbog stvari koje govore. Mrzit će ih još i više jer su
poželjne, mrzit će sebe jer ih želi. Znam sve to ne zato što je žgoljav i prištav, nego zato što u rukama
ima nož i to ga napaljuje. Pogleda nešto što ne vidimo, izvan kadra. »Želiš da to učinim sad?« upita.
Ne čujem odgovor, ali on kimne i uzbuđeno lizne donju usnu. »Cool.«
»S kim priča?« pita se Alan.
»Imaš dva pokušaja«, kažem.
Barnes se sagne, kao da se želi sabrati. Ono s čime nastavi toliko je odlučno, toliko brutalno da
svi ustuknemo od šoka.
»Nedojebana kučkol« krikne. Podigne lovački nož i spusti ga svom brutalnošću koju je uspio
iznaći. Čini se kao da je potpuno nestao u njoj. Nije da samo izvadi nož, snažno ga potegne, divlje i
gnjevno. Digne ga iznad glave, opet, i spusti dolje, opet.
Ulaže cijelo tijelo u to, sve svoje mišiće; vrat mu je naboran od truda.
I opet.
Ovo nije Jackov metodički način. To je luđačka bezumnost bez kontrole.
I opet.
»Kučkol« krikne Barnes. Potom samo nastavi vikati.
»Gnjus!« kaže Leo. Poskoči i potrči prema košu za smeće povraćajući u njega.
Nitko mu ne uzima za zlo.
Kako je počeo, tako je i završio. Žena je završila na leđima. Jedva se raspoznaje da je ljudsko
biće. Barnes je na koljenima, naginje se nazad, ruke otvorene, oči zatvorene, prekriven krvlju i
znojem. Hiperventilira u svojem blaženstvu. Više nema erekciju.
Opet pogleda izvan kadra s obožavanjem na licu. »Mogu li sad reći?« Okreće lice u kameru,
gleda ravno u nju. Nasmije se bez traga humanosti i duševnog zdravlja. »Ova je za tebe, Smoky.«
»Oh, čovječe...« promrmlja Leo.
Ne kažem ništa. Neki se dio mene isključio. Nastavljam gledati.
Barnes opet pogleda izvan kadra. »Jesam li bio dobar? Kako si htio?« Vidim da mu se izraz lica
promijenio. Prvo zbunjenost. Zatim strah. »Štoradiš?«
Kad čujem pucanj koji mu raznese mozak, poskočim nehotice, stolac padne iza mene.
»A u kurad« vikne Alan jednako preneražen.
Nagnem se naprijed grčevito se držeći za strane stola dok mi se ruke tresu. Znam što slijedi.
Sigurno. Ne bi on propustio priliku. Nije me razočarao. Lice s kukuljicom pojavi se pred kamerom s
očima naboranim od smiješka koji ne možemo vidjeti. Pokaže nam dva palca prema gore.
Video je gotov.
Svi su u šoku i šute. Leo obriše usta. Ruka narednika Oldfielda zalutala je do njegova pištolja,

nesvjestan refleks.
Moj mi se um čini kao prazno, šuplje mjesto. Vjetar njime gura lopte suhog korova.
Sabrati se gotovo je doslovna stvar.
Iz usta mi se puši kad progovorim. Glas mi je napet. »Natrag na posao«, kažem.
Svi me pogledaju kao da sam luda.
»Hajdemo!«, obrecnem se. »Saberite se, ljudi. Ovo je samo još jedno jebeno odvlačenje

pozornosti. Poigrava se s nama. Sredite se i vratite se na posao. Ja ću nazvati tog agenta Jenkinsa.«
Glas mi zvuči čvrsto, ali još se tresem.

Prođe minuta da moje riječi dopru do njih. Kreću na posao. Uzimam telefon, zovem centralu i
molim ih da nazovu njujorški ured FBI-a, sve automatski. Vrti mi se u glavi. Kad se javi centrala,
molim agenta Jenkinsa. Kakvo iznenađenje — i on je u Koordinacijskom NCAVC-u.

Telefon zvoni, netko diže slušalicu. »Specijalni agent Bob Jenkins.«
»Zdravo, Bobe. Smoky Barrett ovdje, iz losanđeleskog Koordinacijskog NCAVC-a.« Iznenadi
me normalan zvuk mog glasa. Bok, kako si, upravo sam pogledala kako je neki tip izvadio utrobu
nekoj ženi, što ima novoga kod tebe?
»Zdravo, agentice Barrett. Znam tko ste.« Zvuči znatiželjno. I ja bih bila da sam na njegovu
mjestu. »Štoima?«
Sjednem. Udahnem. Čini mi se da mi srce počinje udarati normalno. »Štomi možete reći o
Ronnieju Barnesu?«
»Barnes?« Zvuči iznenađeno. »Opa, to je stara stvar. Od prije šest mjeseci ili tako nešto. Ubio
je i osakatio pet žena. I to stvarno osakatio. Iskreno, bio je to lak slučaj. Netko je primijetio smrad i
prijavio ga. Policajci su otišli u stan, našli jednu od mrtvih žena i njega s metkom u glavi, sam se
upucao. Završen slučaj.«
»Imam novosti za Vas, Bobe. Nije se upucao sam.«
Duga stanka.
»Recite.«
Ispričam mu sinopsis o Jacku ml. i paketu koji nam je upravo poslao. O videu. Kad sam gotova,
on neko vrijeme šuti.
»Mislim da sam u ovom poslu po prilici koliko i Vi, Smoky. Jeste li ikada naišli na nešto
slično?«
»Nisam.«
»Ni ja.« Uzdahne. Shvaćani da prepoznajem taj uzdah. Spoznaja da čudovišta nastavljaju
mutirati i svaki put postaju sve gora i gora. »Mogu li Vam pomoći?« upita.
»Možete li mi poslati kopiju dosjea o Barnesovu slučaju? Sumnjam da ćemo nešto naći. Ovaj
moj tip vrlo je, vrlo pažljiv. Ali...«
»Naravno. Još nešto?«
»Samo još jedna stvar. Iz znatiželje. Kad je Bames umro?«
»Pričekajte.« Čujem kako tipka po tipkovnici. »Da vidimo... tijelo je nađeno dvadeset prvog
studenog... s obzirom na raspadanje i druge faktore, mrtvozornik je procijenio da je umro
devetnaestoga.«
Osjećam se kao da je netko isisao zrak iz mojih pluća. Ruka kojom držim telefon omlitavi.
»Agentice Barrett? Jeste li tamo?«
»Da. Hvala na pomoći, Bobe. Potražit ću taj dosje.« Zvučim kao izdaleka, mehanički. Čini se da
on to ne primjećuje.
»Sutra ću ga poslati po kuriru.«

Završimo razgovor, a ja buljim u telefon.
19. studenog.
Ne vjerujem.
Dok je Ronnie Barnes sakatio tu djevojku, Joseph Sands sakatio je moj život. Baš te noći. Ne
istog datuma, godinu ili deset godina kasnije, nego baš taj dan.
Je li to slučajnost? Ili u tome ima nekog drugog značenja, nečeg što ne mogu vidjeti?

Trideset četvrto poglavlje

Ostatak dana prolazi kao u snu. Callie se vratila; Marilyn je u redu. Prije nego što ode, narednik
Oldfield govori mi da nema šanse da će dopustiti Jacku ml. da učini Marilyn ono što je vidio da je
Barnes učinio na tom videu. Sve je spremno za dostavu Jackova paketa sutra. Nastavljamo sa svojim
poslom.

Ali nesigurna sam dok vozim prema Alanovoj kući. Stalno mi se misli vraćaju na slučajnost tih
datuma. Osjećam se kao da me netko stavio u vremenski vrdog. Znam da se Ronnie Barnes smiješio u
kameru dok sam ja vrištala, a Matt umirao. Da, kad je zabio nož u tijelo te jadne žene, Joseph Sands
povlačio je nož po mom licu.

Dok se to događalo, Jack ml. već se prihvatio posla.
Već je znao za mene.
To je stvar koja me možda najviše zbunjuje. Koliko sam mu već dugo na pameti? Hoće li on biti
još jedan Joseph Sands?
Bojim se. Priznajem si to. Užasnuta sam.
»Prokleti gade!« vrisnem i lupim rukom o volan toliko jako da mi dlan utrne. Trese mi se cijelo
tijelo.
»To je već bolje«, protisnem kroz zube dok se još tresem, »drži se toga, Smoky.«
I tako nastavljam hraniti taj bijes, sve sam gnjevnija i gnjevnija na njega jer je on razlog što
osjećam strah.
Bijes ne rastjera strah u potpunosti.
Ali provest će me kroz ovaj trenutak.

Trideset peto poglavlje

Pristala sam na jučerašnji poziv na večeru k Alanu i Elaini. Trebalo mi je normalnosti, a Elaina
me nije razočarala. Izgledala je bolje, više kao stara Elaina. Nasmijala me više puta i, što je
najvažnije, u nekoliko situacija izvukla smiješak na Bonniena usta. Vidjela sam da se Bonnie
zaljubljuje u nju. Znala sam kako se osjeća.

Elaina priprema Bonnie da dođe sa mnom kući, a Alan i ja sjedimo zajedno u dnevnoj sobi,
čekamo. Prijateljska je to tišina.

»Čini mi se da je dobro«, kažem.
Kimne glavom. »Bolje joj je. Bonnie je pomogla.«
»Drago mi je.«
Bonnie dotrči u sobu završivši naš trenutak, Elaina iza nje. »Jesi li spremna, miško?« upitam je.
Nasmiješi mi se i kimne glavom. Ustanem, zagrlim Alana, zagrlim Elainu i dam joj poljubac u
obraz.
»Je li ti Alan rekao da sutra počinjete rano?«
»Rekao mi je.«
»Je li u redu ako dovedem Bonnie u sedam?«
Nasmiješi se, posegne dolje i razbaruši Bonnienu kosu. Bonnie je pogleda s obožavanjem u
očima. »Naravno da je u redu.« Elaina klekne. »Zagrli me, slatkišu.«
Razmijene zagrljaje i osmijehe pa krenemo van.
»Idi gore u krevet, miško«, kažem Bonnie, »dolazim za minutu.«
Kimne glavom i odtapka uz stepenice. Zazvoni mi telefon.
»Leo ovdje.«
»Štoima?«
»Alan i ja dobili smo nalog za popis pretplatnika na listi Annie King«, kaže. »Nisam ti imao
priliku reći prije nego što si otišla. Kontaktirao sam tvrtku. Spremni su na suradnju.«
»I, imaš je?«
»Pročešljavao sam je zadnja četiri sata. I upravo mi je nešto sinulo.«
»Reci«, odgovorim puna nade.
»Čini se da je tvoja prijateljica imala prilično velik broj članova. Gotovo tisuću. Činilo mi se
vrijedno prilikom pretraživanja pokušati postaviti parametre na imena koja imaju veze sa scenarijem
povezanim s Jackom Trbosjekom. Znaš, London, pakao, takve stvari.« »I?«
»Odmah sam ga našao. Frederick Abberline. Ime inspektora tada slavnog zbog lova na našeg
starog kompića Jacka.«
»Zašto me nisi nazvao?«
»Jer još nisam gotov. Razmisli. Preočito je. Sigurno ne bi tako lako dali pravu adresu. Svejedno
sam je provjerio. Poštanski pretinac.«
»Kvragu«, kažem.
»Ali svejedno je trag«, kaže. »Pratim sve i iz drugog kuta. Kad god se netko upiše koristeći
kreditnu karticu, zabilježi se njihov IP broj.«
»A to je...?«
»Sve što postoji na webu, bila to stranica internetske tvrtke ili tvoja dial-up veza koja ima svoj
broj. To je IP ili jedinstvena brojčana oznaka računala na netu. Kad god surfaš na webu, imaš

identitet — ti si svoj IP broj.«
»Dakle, ako se upišeš negdje koristeći kreditnu karticu, taj se broj pamti.«
»Da.«
»I kamo misliš da će nas to odvesti?«
»To je problematičan dio. Postoje dva načina na koje se IP brojevi mogu povezati s tvojom

internetskom vezom. Jedan je za nas dobar, drugi baš i nije. IP brojeve posjeduju tvrtke koje
omogućavaju pristup internetu. U većini slučajeva, svaki put kad se spojiš na internet, dobiješ različit
IP broj. Nema kontinuiteta.«

»To je onaj dio koji za nas nije dobar«, kažem.
»Točno. Drugi je način veza kad si uvijek online. Provider, pružatelj internetskih usluga,
dodijeli ti IP broj koji uvijek ostaje isti. Ako je počinitelj koristio takav broj, to je dobro za nas. Jer
taj se broj može povezati s osobom.«
»Hmmm...« mozgam. »Možda nemam pravo, ali mislim da je naš tip prepametan za takvo nešto.«
»Vjerojatno«, odgovara Leo. »Ali možda i nije. Kako god bilo, bit će od pomoći. Provider koji
je koristio imat će zabilježeno kad su se IP brojevi koristili, a iz toga se može okvirno odrediti
lokacija. Možda čak i precizno.«
»Odlično, Leo. Napravio si dobar posao. Prati što se s time dogada, budi agresivan.«
»Hoću.«
Vjerujem mu. U glavi mu čujem uzbuđenje i sumnjam da će ove noći spavati. Namirisao je krv,
lovčeva droga kojoj se ne može oduprijeti.
Idem u krevet, k Bonnie, idem spavati.

Sanjam. Čudan san, nepovezan s drugima. Pravo sjećanje.
»Duša kao dijamant...«
To mi je jednom rekao Matt u naletu bijesa. Radila sam na slučaju koji mi je tri-četiri mjeseca
oduzimao sve vrijeme. Gotovo da nikad nisam viđala Matta ili Alexu. Podnosio je to prva tri
mjeseca, podupirao me i nije rekao ništa. Jedne sam nod došla kući i našla ga kako sjedi u mraku.
»Ovako ne može dalje«, rekao je. Čula sam otrov u njegovu glasu.
Ostala sam bez riječi. Mislila sam da je sve u redu. Ali to je uvijek bio Mattov način. Stoički bi
podnosio nešto što ga je smetalo dok mu ne bi prekipilo i dok ne bi eksplodirao. Uvijek je bilo
strašno kad bi se to dogodilo jer bilo bi kao i uvijek u tim trenucima: iz bonace razvio bi se pravi
uragan.
»O čemu ti to?«
Glas mu je zvučao napeto, tresao se od ljutnje. »O čemu? Bože, Smoky! Govorim o tome da te
nema. Jedan mjesec, u redu. Dva mjeseca, nije u redu, ali OK. Tri mjeseca — nema jebene šanse.
Dosta mi je! Nikad nisi ovdje, a i kad jesi, ne družiš se ni sa mnom ni s Alexom, mrzovoljna si i
iziritirana — o tome govorim.«
Nikad se nisam znala dobro nositi s izravnim napadima. U trenucima lijenosti pripisujem to
svojoj irskoj strani, ali zapravo, moja je majka bila oličenje strpljenja. Ne, ova osobnost potpuno je
moja. Stjeraj me u kut i koncept dobrog i lošeg možeš baciti kroz prozor. Jedino mi je stalo da izađem
iz tog kuta i borit ću se koliko god prljavo mogu da se to ostvari. Matt je imao svoju manu: puštao je
da ljutnja ključa na laganoj vatrici. To se nije dobro poklapalo s mojim nedostatkom: ako me pribiješ
uza zid, napadati bez oklijevanja ili razmišljanja o posljedicama. Ta se nepodudarnost nikad ne bi
riješila; bila je jedan od nedostataka naše veze. Svejedno mi nedostaje.
Matt me gurnuo u taj kut iz kojeg nema bijega, a ja sam reagirala kao i uvijek kad bih bila u

bezizlaznoj situaciji: iznenada sam mu uputila udarac dobrano ispod pojasa.
»Da kažem roditeljima tih djevojčica da nemam vremena uhvatiti tipa koji im je to učinio, ha?

Da ti kažem nešto, Matt, prebacit ću se na raspored od devet do pet. Ali sljedeća djevojčica koju
ubiju, ti ćeš gledati njezine fotografije i ti ćeš razgovarati s roditeljima i ti ćeš to pokušati
uravnotežiti s ispravnim postupanjem u našoj obitelji.«

Izrazila sam se hladno, okrutno, bila sam užasno nepravedna. Ali to je okrutnost onoga što činim,
pomislila sam u bijesu, i u tom sam ga trenutku mrzila jer ne razumije. Ako sjedim kod kuće s obitelji,
puštam ubojicu da se šeće na slobodi. Ako se posvetim potjeri za ubojicom, ostavljam članove svoje
obitelji ljutite i usamljene. To je stalan čin balansiranja koji me uvijek iscrpljivao.

Mattovo je lice pocrvenjelo, a zatim je promrmljao: »Jebi se, Smoky.« Otresao je glavom.
»Imaš dušu poput dijamanta, baš poput dijamanta.«

»Koji bi kurac to trebalo značiti?« pitala sam ga ogorčeno.
Pogledao me prijeteći. »Znači da ti je duša prekrasna, Smoky. Lijepa poput dijamanta. Ali nekad
je podjednako čvrsta i hladna.«
Te su riječi bile tako bolne i opake da me odjednom prošla ljutnja. Mattu nije bilo svojstveno da
igra na okrutnost. To je uvijek bila moja specijalnost i uništilo me kad sam to morala iskusiti.
Istodobno sam u sebi osjetila nešto duboko u sebi: strah da možda, samo možda, ima pravo. Sjećam
se da sam šokirano buljila u njega otvorenih usta. Pogledao me, licem mu je počeo plesati sićušan
trag srama.
»Jebeš ovo«, rekao je topćući uz stepenice ostavivši me u mraku naše dnevne sobe bolnog srca.
Naravno, pomirili smo se. Prošli smo kroz to. To je bit ljubavi. To sam shvatila u svojim
najdubljim dubinama. Bit ljubavi nije romantika ni strast. Ljubav je stanje milosrdnosti. Iskušaš je
kad prihvatiš apsolutnu istinu druge osobe, i ono okrutno i ono božanstveno, a ona to isto prihvati u
tebi i kad shvatiš da još uvijek žudiš da provedeš život s njom. Kad znaš najgore strane te osobe i još
uvijek je želiš cijelom dušom. Kad znaš da i ona osjeća isto.
To je osjećaj sigurnosti i snage. I jednom kad dođeš do toga, bogatstvo romantike i strasti koje
se javlja nije zasljepljujuće, nego nepovredivo i vječno.
Vječno, naravno, ako osoba ne umre.
Ne vrištim dok se budim. Samo se probudim. Osjećam suze na obrazima. Dopuštam im da se
osuše tamo gdje jesu i slušam vlastiti dah dok me opet ne obuzme san.

Trideset šesto poglavlje

Svi izgledaju onako kako se ja osjećam. Leo još i gore.
»Nisi išao kući, zar ne?« pitam ga.
Mutno me pogleda i promrmlja nešto.
»Sam si kriv. Slušajte«, obratim se svima. »Callie i Alane, vi ste sa mnom na parkiralištu. Leo i
James, nastavite s onime što radite.«
Kimnu u znak prihvaćanja.
»Hajdemo!«

Tehničar za bombe pokaže svoju značku. »Reggie Gantz.« Čini mi se da je u kasnim
dvadesetima. U mirnom pogledu ima izraz dosade.

»Specijalna agentica Barrett. Pokažite mi što imate.«
Odvede me do kombija Jedinice za demontiranje bombi i otvori ga. Zgrabi laptop i nešto što
izgleda kao velika kamera. »Prvo je na redu ovo. Prijenosni digitalni stroj za rendgen. On prikazuje
sadržaj paketa na ekranu laptopa. Budući da ste rekli da će kutiju dostaviti netko treći, ne moram se
brinuti da će se aktivirati na kretanje. Ubojica ne bi htio da se aktivira na putu ovamo.«
»To ima smisla.«
»Stroj će snimiti rendgensku sliku, a potom ću koristiti Tragača. Uzet ću bris s paketa. Stavit ću
tkaninu u Tragača, a on će spektometrijom otkriti mikroelemente, ako postoje. Koristeći ova dva
načina trebali bismo biti prilično sigurni je li u paketu bomba ili ne.«
Kimnem odobravajući. »Ne znamo kad stiže, stoga budite spremni čekati.«
Ovlaš salutira vršcima prstiju i bez riječi ode natrag u kombi, gospodin Lakonični.
Prolazim stvari u glavi. Vozač će stići da uruči paket, zadržat ćemo ga dok mu ne uzmemo
otiske. Reggie će pregledati paket, a kad nam da zeleno svjetlo, Alan, Callie i ja brzo ćemo ga
odnijeti u kriminalistički laboratorij. Potražit će otiske na svemu i vakuumom sakupiti sve dokaze ako
ih ima. Snimit će fotografije. Tek će tada sadržaj predati nama.
Inzistiranje na ovom procesu jedna je od naših prednosti, ali i jedan od nedostataka. Nešto što
zločinac učini za nekoliko minuta ili sati, mi ponekad procesuiramo danima. Uvijek smo sporiji. Ali i
nađemo sve što zločinac ostavi za sobom, sve do mikroskopske razine. Naša sposobnost, u ova
moderna vremena, da interpretiramo i najmanji dokaz zaista je zastrašujuća. Zločinci bi trebali nositi
svemirska odijela kako bi se uvjerili da neće ostaviti ništa što mi nećemo naći. A i tada bismo
vjerojatno mogli odgonetnuti da su nosili svemirsko odijelo.
Čak i odsutnost dokaza nešto govori. Kaže da zločinac ima barem pasivno znanje o policiji i
forenzičkoj proceduri. Daje nam uvid u metodologiju i psihologiju ubojice. Je li inteligentan, sabran,
strpljiv ili mahnit, strastven i lud? Dokaz ili nedostatak dokaza pričaju priču.
»Hej«, Alan kaže uperivši prst, »mislim da je to to.«
Vidim kombi za dostavu kako nam se približava. Parkira se pred kućom i stane. Vidim vozača,
mladića plave paperjaste kose koji nas sve gleda i više nego zabrinuto. Ne krivim ga. Vjerojatno nije
naviknut na to da vidi nekoliko ljudi ozbiljnih lica koji izgledaju pomalo zastrašujuće kako ga čekaju.
Priđem mu pokazujući da spusti prozor.
»FBI«, kažem dignuvši iskaznicu FBI-a. »Imate li paket za dostavu na ovu adresu?«
»Ovaj, da. Straga je. O čemu je riječ?«

»Paket je dokaz, gospodine. Gospodine...?«
»Ha? Ah, Jed. Jedediah Patterson.«
»Molim Vas da izađete iz kombija, gospodine Patterson. Taj je paket poslao zločinac kojeg
ganjamo.«
Razjapi usta od čuđenja. »Stvarno?«
»Da. Gospodine, trebamo Vam uzeti otiske prstiju. Možete li izaći iz kombija, molim Vas?«
»Uzeti mi otiske? Zašto?«
Silim se da ostanem strpljiva. »Na paketu ćemo tražiti otiske. Moramo znati koji pripadaju
Vama, a koji zločincu.«
Sinulo mu je. »Ah... da, kužim.«
»Možete li izaći iz kombija, molim Vas?« Ponestaje mi strpljenja. Brzo. Možda i on to osjeća
jer otvara vrata i izlazi.
»Hvala Vam, gospodine Patterson. Molim Vas, otiđite do agenta Washingtona; on će uzeti Vaše
otiske.«
Pokazujem na Alana dok to govorim i promatram kako ga Jed Patterson pomno gleda. »Ne
brinite«, kažem veselo, »znam da je velik, ali opasan je samo za zle ljude.«
Obliže usne još uvijek gledajući čovjeka-planinu. »Ako Vi tako kažete.« Krene prema Alanu
koji ga uvede kako bi mu uzeli otiske.
Sad se fokusiram na paket. Reggie Gantz već stoji pokraj kombija za dostavu, nosi svoju
opremu. Još uvijek izgleda kao da mu je dosadno.
»Spremni za akciju?« upita.
»Krenite«, kažem.
Primiče se kombiju straga, otvara vrata. Imamo sreće, ondje su samo tri paketa. Odmah nađe
onaj koji želimo. Adresiran je na mene.
Gledam ga kako pali laptop i prijenosni stroj za rendgen. Nekoliko trenutaka kasnije gledamo
sadržaj paketa na monitoru laptopa.
»Izgleda kao boca nečega... i možda pismo... i nešto drugo, plosnato i okruglo. Mogao bi biti
CD. I to je to. Moram upaliti Tragača. Da provjerim je li tekućina opasna.« »Je li to vjerojatno?«
»Ma ne. Gotovo su svi tekući eksplozivi nestabilni. Paket bi vjerojatno eksplodirao na putu
ovamo.« Slegne ramenima. »Ali mi, tehničari za demontiranje bombi, ne nagađamo ništa.«
Drago mi je da je Reggie ovdje, ali mislim da je lud što radi posao koji radi. »Učini to«, kažem
mu.
Vadi komadić pamučne tkanine i počne njome trljati paket. Gledam ga kako je stavlja u Tragača.
Kad je unutra, spektrometrija počne raditi svoje. Za nekoliko me minuta pogleda. »Čini se da je sve
čisto. Rekao bih da ga je sigurno otvoriti.«
»Hvala, Reggie.«
»Nema problema.« Zijevne. Tresem glavom dok ga gledam kako se vraća u svoj kombi s
opremom. Sto ljudi, sto ćudi.
Sad sam sama s paketom. Promatram ga. Nije tako velik. Tek dovoljno za ono što je u njemu:
nešto veličine staklenke za marmeladu, pismo i CD. Vjerojatno CD. Želim pogledati unutra. Izgaram
za time.
Krenem prema prednjoj strani kombija. Alan se vraća s Jedom Pattersonom čiji su otisci sad
crni od tinte. Gestikuliram Alanu.
»Paket je čist«, kažem mu, »odnesimo ga u laboratorij.«
»Ma daj«, složi se Callie.

Bogme, danas joj svi idu na jetra.
Kriminalistički laboratorij vodi Gene Sykes, a kad nas vidi kako ulazimo kroz vrata, na licu mu
se pojavi rezigniran izraz. »Bok, Smoky. I koliko imam vremena ovaj put?« Nacerim mu se. »A daj,
Gene. Nije prošlo toliko vremena.«
»Aha. Dakle, treba biti gotov jučer, je li tako?«
»Da.«
Uzdahne. »Ma nemoj mi reći.«
»Paket je dostavio dostavljač pošiljaka, definitivno ga je poslao naš ubojica. Provjerio ga je
tehničar za demontiranje bombi što znači da je dirao vanjski dio. Imamo i otiske dostavljača za
eliminaciju.«
»Znate li što je unutra?«
»Tehničar je napravio rendgen na licu mjesta. Čini se da sadrži neku vrstu staklenke, pismo i
možda CD. Nismo sto posto sigurni ni u što jer nismo otvarali kutiju.«
»Kako znate da je od vašeg nepoznatog počinitelja?«
»Jer nam je rekao da će ga poslati.«
»Baš pažljivo od njega.« Neko vrijeme mozga o svim tim informacijama. »Već ste bili na
jednom mjestu zločina povezanim s njim?«
»Jesmo.«
»Jeste li našli nešto?«
Ispričam mu o otiscima koje smo našli ispod Anniena kreveta.
Gene se počeše po glavi razmišljajući. Polako se saživljuje s problemom.
»Trebam da ovaj slučaj ispitaš u tančine, Gene. Ali najbrže što možeš.«
»Naravno. Krenut ću sloj po sloj. Razdvojit ću kutiju, sadržaj i adresu. Kažete da je oprezan,
tako da sumnjam da ćemo dobiti kakve reljefne ili vidljive otiske. Ali nekad se iznenadimo.«
Tri su tipa otiska na mjestu zločina: reljefni, vidljivi i latentni. Najdraži su nam reljefni i
vidljivi. Reljefni nastaju kad počinitelj ostavi otisak na mekanoj površini, kao na vosku, kitu ili
sapunu. Vidljivi otisci nastaju kad dotakne nešto — na primjer krv — a zatim dotakne drugu
površinu. Tada doslovno ostavi otisak koji možeš vidjeti golim okom. Najčešći su latentni ili
nevidljivi otisci. To si oni koje zaista trebaš tražiti, a tehnologija kojom se to radi ponekad je stvarno
vrsta umjetnosti.
Gene je umjetnik. Ako je nešto tamo, on će to naći.
»To se podrazumijeva, Gene, ako je unutra CD, trebam njegov sadržaj prije nego što učiniš bilo
što što bi ga moglo oštetiti.« Uzimanje latentnih otisaka nekad uključuje uporabu kemikalija i topline.
Bilo što od toga moglo bi oštetiti CD zbog čega bi mogao postati nečidjiv.
Pogleda me s izrazom lica ranjenog prijezira. »Molim te, Smoky. Štomisliš, s kim imaš posla?«
Nasmiješim se. »Oprosti.« Dam mu i druge dvije plastične vrećice s dokazima, svaka s
nedavnom korespondencijom s Jackom ml. »Poslije provjeri i ovo. Od istog su počinitelja.«
Namršti se. »Još nešto?« Sarkastičan je.
»Dušice, imat ćeš čast da ću ti ja stručno asistirati«, kaže Callie. Gene je pogleda ogorčeno.
»U žurbi smo, Gene. Dao nam je do znanja da će ubiti ponovno.«
Lice mu se otrijezni. »Razumijem.«
Ulazim u ured i nalazim Alana kako telefonira. Govori brzo. Nešto ga je uzbudilo. U jednoj ruci
drži dosje Anniena slučaja. »Moram to potvrditi, Jenny. Želim biti sto posto siguran. Da.«
Nestrpljivo tapka nogom čekajući. »Stvarno? U redu, hvala.« Spušta slušalicu, skoči iz stolca i pride
mi. »Sjećaš se kad sam ti rekao da me nešto smeta?«

»Da.«
»Radilo se o popisu stvari uzetih iz njezina stana.« Otvara dosje, nalazi stranicu i uperi u nju
prstom. »Potvrda o inspekciji stana Službe za deratizaciju pet dana prije nego je ubijena.«
»I?«
»I — većina četvrti poput one u kojoj je Annie živjela dezinsekciju radi na razini cijele zgrade.«
»To ne dokazuje baš puno. Ali nastavi.«
»Da, i ja sam to skoro zanemario. Ali vidio sam potvrdu dok smo bili tamo i nešto me mučilo u
vezi s njom još od tada.«
»Daj, Alane...«
»Oprosti — bila je to bilješka na potvrdi.« Zgrabi notes sa svog stola i pročita s njega: »Krivo
guram lupu. Mislim si — koji je to kurac? A potom se tip potpiše s Mason J. Vatanassi.«
»Čudno prezime.«
»To su anagrami, zar ne?« kaže James.
Alan se iznenađeno okrene da ga pogleda. »Tako je. Kako si... nema veze.« Okrene se prema
meni, pokaže mi notes. »Vidi — krivo guram lupu. Promijeni mjesta slovima i dobit ćeš — umri,
glupa kurvo.«
Okrene mi se želudac.
»Onda Mason J. Vatanassi — pomiješaš slova i dobiješ...« Opet mi pokaže notes.
Tvoj sam asasin4.
»Zadnja uvreda«, promrmlja James. »Rekao joj je ravno u lice da će umrijeti i da će je on ubiti.
A ona nije imala pojma.«
Shvaćam da očekujem kako ću osjećati bijes zbog toga, ali odsutan je. Oguglala sam na njihovu
igru. Pogledam Alana. »Prilično impresivno.«
Slegne ramenima. »Uvijek su mi se sviđali anagrami. I cjepidlačenje.«
»Da, da, da, nevjerojatan si«, kaže James. »Pitanje je što to znači i kako to možemo iskoristiti?«
»Zašto mi ti to ne kažeš, šupčino«, kaže Alan.
Uvreda i ne okrzne Jamesa dok kima glavom razmišljajući. »Ne mislim da se došao naslađivati.
Mislim da je došao u izvidnicu. Da bi upoznao cijeli raspored stana.«
»Ili da potvrdi prijašnje podatke«, kažem, »možda je već bio tamo i htio je provjeriti da se ništa
nije promijenilo.«
»Ispitati situaciju«, kaže Alan, »to ima smisla s takvim tipovima. Pametni su, oprezni.
Planiraju.«
»Možda je to njihov modus operandi«, kažem. Osjećam kako u meni raste uzbuđenje. »Kad
bismo mogli pretpostaviti tko bi mogao biti sljedeća žrtva — bilo kako — možda bismo mogli
uhvatiti izviđača, tko god on bio.« Okrenem se Leu. »Kako stoje stvari s tvojim dijelom posla?«
Leo napravi grimasu. »Nemam dobrih vijesti, bojim se. IP broj nije bio statičan. Uspjeli smo
naći mjesto otkud je došao, ali nismo mogli dalje.
»Kako to?«
»Koristio se internet-cafeom. Zamisli kafić gdje možeš ići na internet. Potpuno anonimno.«
»Kvragu. Još nešto? Bilo što?«
»Ne.«
»Pa, svi upregnite mozgove. Jako.«
Telefon zvoni. Alan se javi, razgovara i sklopi slušalicu. »Očekuju te dolje u laboratoriju«, kaže
mi.

Spuštam se četiri kata liftom, a kad stignem u laboratorij, nalazim Genea kako brblja sa
zbunjenom Callie.

»Oprez«, kažem joj, »brbljat će dok ti ne otpadne uho.«
Gene se okrene prema meni. »Pričao sam agentici Thorne o zadnjim naprecima u identifikaciji
DNA.«
»Uzbudljiva stvar«, kaže Callie najsuše što je mogla.
Gene se namršti. »Ah, prestani«, kaže, »znam te u boljem izdanju. Bila si mi jedna od najboljih
vježbenica.«
Nasmiješi se, namigne mi.
Dignem šalicu kave kao da nazdravljam. »Uvijek sam te hvalila, Gene. Kad smo kod toga — što
imaš za mene?«
Zadnji se put namršti u Callienu smjeru. Ona mu isplazi jezik. Gene se okrene prema meni
uzdišući. »Nema izravnih fizičkih dokaza. Pod time mislim da nema otisaka, vlakana, kose, epitela,
ničega. Ali ono što sam našao vrlo je, vrlo zanimljivo. O počinitelju nam govori nešto čega ni sam
nije svjestan.«
Odmah sam živnula. »U kojem smislu?«
»Sve u svoje vrijeme, Smoky. Da bi razumjela, prvo moraš pročitati pismo.« Pruži mi ga.
»Izvoli.«
Ne volim kad su ljudi zagonetni, ali Gene je jedan od najboljih forenzičkih znanstvenika u
zemlji. Možda na svijetu. A i Callie mi kima glavom.
»Isplati se pričekati, dušice.«
Usmjerim pozornost na pismo.

Poštovanje, agentice Barrett!

Umirem od znatiželje: kako Vam se svidjela bajka o Ronnieu Barnesu? Nije bio baš
najpametniji, bojim se, ali zato je bio savršen za to da dokažem poantu. Pitate se, znam, koliko je
drugih Ronnieja negdje vani? Bojim se da me puno više zadovoljava ostaviti Vis da se
propitkujete.

Usput, vidio sam Vas kad ste ulazili u streljanu kad ste se vratili iz San Francisca. Moram
reći da sam bio uzbuđen! Uvijek je velika nagrada vidjeti kad se manevar ostvari na tako savršen
način. Sad je moj protivnik u potpunosti naoružan i funkcionalan. Takvo nešto čini da mi krv
veselo teče venama! Osjećate li se jednako? Lupa Vam srce? Osjeti se izoštravaju?

»Dušice, on te prati.«
»Da. Morat ćemo se pozabaviti time.«
Sad izgledate drugačije, agentice Barrett. Opasnije. Više ne skrivate ožiljke kojih ste se
toliko sramili.
Drago mi je zbog Vas. I zbog mene. Jer sad više ne moram komunicirati u rukavicama. Sad
možemo učiniti ovu igru uistinu zanimljivom!
Priložio sam Vam dvije stvari. Jedna od njih, sadržaj staklenke, zahtijeva objašnjenje kako
biste je potpuno razumjeli.
Razgovarajmo o Annie Chapman. Poznata je i kao Mračna Annie. Zvoni li Vam to ime u
ušima, agentice Barrett? Trebalo bi. Bila je druga žrtva mog pretka. Znate, nije uvijek bila prljava
kurva. Čekala je da joj muž umre kako bi počela širiti svoje kurvaste noge za novac. Prilično
uvredljivo. Kad ju je moj predak ubio, uklonio je čir na koži društva.

Bila je druga koja je ubijena, ali prva od koje je dragi Jack uzeo uspomenu. Isjekao joj je
maternicu, gornji dio vagine i dvije trećine stražnjeg dijela mjehura.

Naravno, na ovu su se temu javljale različite teorije. I, naravno, sve su bile pogrešne. Nitko
nije imao dovoljno mašte da shvati plan mog pretka. Sad je dijelim s Vama, pa pažljivo slušajte:

Jack je znao da je njegova krv, u prošlosti, kao i u budućnosti, posebne prirode. Da potiče od
drevnih grabežljivaca. Originalnih lovaca. Koji su bili iznad stoke čovječanstva. Znao je da ima
dužnost prenijeti svoje znanje i moć budućim generacijama, objasniti im našu svetu misiju.

I zato je uzeo mnoge suvenire. Uzimao je dijelove kurvi i hermetički ih zatvorio u staklenke
kako bi ih sačuvao. Naložio je da ih se predaje iz generacije u generaciju kao podsjetnik na ono
što je počeo.

Rekao sam Vam da ću Vam dati dokaz za svoje tvrdnje, agentice Barrett. Čovjek sam od
riječi. Dajem Vam jedan on mojih svetih suvenira. Sačuvanu maternicu Annie Chapman.

Impresivno, zar ne? Napravite svoja ispitivanja. Kad to učinite, mislim da ćete noću teže
zaspati. Jer znat ćete da se nasljednik Čovjeka iz sjene šeće na slobodi.

»Je li to što govori istina, Gene? Je li u toj staklenci ljudska maternica?«
Nasmije se. Još jedan zagonetan smiješak. »Pozabavit ćemo se time. Završi s čitanjem pisma.«
Čovjek iz sjene, iako postoji samo jedan original, poznavali ste puno pretendenata, niste li,
specijalna agentice Barrett? One koji žive u sjenama, u njima ubijaju. Moj je predak rođen u
sjeni. Njegovo je nasljedstvo nasljedstvo tame.
Volio je sjenu, a sjena je... pa, i ona je voljela njega. Bio je njezino najčišće dijete.
No, udaljavam se od osnovne misli.
Priložio sam i još jedan CD za Vas. Nastavio sam misiju svog pretka. Očistio sam zemlju od
još jedne kurve, uklonio još jedan čir.
»K vragu«, kažem.
Uživajte. Prilično sam ponosan na svoje djelo.
To je sve zasad, agentice Barrett. Možete biti sigurni da ću ostati u kontaktu. Možda na malo
više osoban način. Tjedan dana. Tik-tak, tik-tak.

Iz Pakla, Jack ml.

Spustim pismo i pogledam Genea. »Pjevaj.«
Protrlja ruke. »Kad sam to pročitao, prvo sam se bacio na staklenku, naravno. Napravio sam
neka osnovna ispitivanja i tako sam to našao.«
»Što?«
Zastane da bi imao veći učinak. »U toj staklenci nema ljudskog tkiva, Smoky. Kad bih morao
pogađati, rekao ih da je goveđe.«
Ostanem bez riječi od šoka na trenutak, a potom kažem: »Ne vjerujem!«
Naceri se. »Da. Naš dečkić misli da ima nešto što je naslijedio od Jacka Trbosjeka. Ali nema.
Ima komad sačuvanoga goveđeg mesa. Izgradio je cijeli sustav vjerovanja za koji ne zna da je lažan.«
Hvatam nit. »To je sve sranje. Sranje kojem ga je netko nafutrao.
Nije potomak Jacka Trbosjeka, on je...«
»Samo još jedan ubojica«, kaže Callie završivši moju misao. Nekoliko puta digne obrve. »Nije
loše, ha? Nema fizičkih dokaza za identifikaciju naših dečki, ali ovo je sigurno svojstvo koje ih
definira.«
»Napravio si odličan, odličan posao. Možeš li sve to složiti i naznačiti u izvješću?«
»Naravno. Bit će gotov do navečer.«

»Odlično. Nevjerojatno.« Okrenem se prema Callie. »Moramo otići do tima da podijelimo ovo
s njima.« Krenemo prema vratima.

»Ah, agentice Barrett?«
Okrenem se i vidim Genea kako ga drži u ruci s rukavicom.
Oh, kvragu.
U uzbuđenju sam ga na trenutak zaboravila. CD. Oduševljenje mi splasne.
Vrijeme je da pogledamo još jedno umorstvo.

Trideset sedmo poglavlje

Opet smo u uredu.
»Imam dobre i loše vijesti«, kažem.
»Koje su dobre?« upita Alan.
Ispričam mu o sadržaju pisma i završim s onim što je Gene našao u staklenci. Leo i Alan
razrogače oči. Jamesov se pogled zamuti. Gotovo da čujem kako mu se po glavi vrte misli.
»Dakle«, kaže, »netko ga je indoktrinirao. Tko misli da je to istina ili tko želi da on to misli.«
»Možda je stvorio maštariju«, kaže Leo. »Zašto bi morala biti uključena druga osoba?«
»Jer bi u tom slučaju stupanj zavaravanja na kojem bi morao funkcionirati isključivao takav
stupanj organiziranosti i spretnosti. Razmisli o tome.«
Callie kimne. »Slažem se, dušice. Da stvori takav sustav vjerovanja i zaboravi da ga je
stvorio... Ne mislim da bi baš mogao funkcionirati. Bio bi previše paranoičan.«
Razmislim o tome. »Ovo je odličan trag«, kažem. »Još jedna veza. Sad ne tražimo samo njega,
nego i one koji su mu usadili to uvjerenje.« Okrenem se prema Alanu. »Nazovi odmah dr. Childa.
Odnesi mu ovo. Nazovi ga kući ako nije u uredu. Reci mu da ga trebam vidjeti sutra ujutro. Ovo je
slučaj u kojem bi profil ubojice stvarno mogao biti od pomoći.«
»Razumijem.«
»Počinje petljati«, kažem. »To, a i omaknulo mu se da me prati.«
Alan uznemireno digne pogled. »Što?«
»U pismu. Otišla sam u streljanu kad smo se vratili iz San Francisca. Rekao mi je da me vidio
kako ulazim. Što mu je loš potez.«
»Moraš biti vrlo, vrlo oprezna, dušice.«
Nasmiješim se. »Ne brini, Callie. Nazvat ću starog prijatelja u vezi s time. Bivšeg tajnog agenta.
Pitat ću ga da me prati.«
Kimne glavom. »Pratit će te u stopu, a čineći to primijetit će bilo koga drugoga tko te prati.«
»Tako je. Moj je prijatelj jako dobar. Ima i sposobnost da nađe bilo kakve uređaje za praćenje
ili prisluškivanje na mom autu. Pitat ću ga da pregleda i kuću. Ako nađe prisluškivače, ostat će tamo.
Znat ćemo gdje su, ali on neće znati da mi znamo.«
»Jesi li primijetila da koristiš on, a ne oni?« upita me James.
Iznenađeno ga pogledam. Nisam primijetila. »Pretpostavljam da je to zato što sam sve više i
više uvjerena da postoji primarni on, da postoji Jack ml. Druga je osoba slučajna. Tako to osjećam.
Primjerice, Ronnie Barnes. Jack ml. iskoristio ga je i odbacio. Rekao je u svom pismu da traži druge
ubojice kako bi ih ohrabrio.«
»To povlači pitanje o počinitelju broj dva iz Anniena stana«, kaže James. »Je li još živ? Ili je
mrtav kao Barnes?«
»Ne možemo biti sigurni... ali mislim da je živ.«
»Slažem se«, kaže Alan. »Razmisli. Započeo je nešto s Annie, nešto što je neko vrijeme
planirao. Neće htjeti mijenjati brzine usred plana da izuči novog kompića-ubojicu.«
Sve ih pogledam. »Sustižemo ga.«
James zuri u mene. »Dosta tapšanja po leđima«, kaže. »Koja je loša vijest?«
Dignem CD. »Poslao nam je i ovo. Ubio je još nekoga.«
Svi u uredu utihnu. Leo ustane pruživši ruku da uzme CD. »Da se riješimo i toga.«

Dam mu ga. »Izvoli.«
Laptop mu je već upaljen. Stavlja CD unutra. Nekoliko trenutaka kasnije počinje video.
Počinje s malim ekranom, bijelim slovima na crnoj pozadini: Ovu smrt sponzorirao je http
www.darkhairedslut-com.
»Zapiši to«, kažem Leu.
Pojavljuje se svezana žena koja pruža otpor. Gola je i privezana za krevet baš kao Annie.
Procjenjujem njezinu starost na nešto ispod dvadeset pet godina. Izgleda vrlo prirodno. Pritom
mislim da nije povećavala grudi — jedino ako ih je povećala do košarice veličine B, u što sumnjam.
Još uvijek ima besprijekorno mladenačko tijelo neukaljano naporima nošenja djeteta. Kosa joj je
duga, gusta i tamna. Još jedna brineta; on ih preferira. Očima izražava sve što osjeća. Paniku, užas,
očaj, sve pojačano do nepodnošljivosti.
Jack ml. pojavljuje se u kadru obučen u isti kostim koji je nosio kad je ubio Annie. Mahne
kameri i opet imam osjećaj da se smiješi. Osmijeh je upućen svima nama; uživa u tome što će zločin
počiniti pred kamerom, zapravo pred nama, a da nam ne da trag o svojem identitetu. Izlazi van kadra.
Trenutak kasnije počinje glazba. Glasna, gotovo zaglušujuća.

I wish they all could be California giiirls...

Primakne se ženi nakrenuvši glavu prema nama dok bulji u nju. Zatim digne oružje. Ovaj put to
nije nož. Palica je. Počne plesati i skakutati mašući palicom dok ne uskladi svoje zlo s ritmom
pjesme. Zamahne nekoliko puta samo da je užasne. Oči su joj izbuljene, a lice joj postaje crveno dok
pokušava vrištati kroz maramu u ustima.

A zatim, kao u videu s Annie, počinje montaža. Sve se odvija nesputanom okrutnošću. Način na
koji to radi nije nimalo analitičan ni umješan — kad se priprema da zamahne palicom, digne je gore i
iza svoje glave, a kad je spušta, u to unosi svoje cijelo tijelo. Ne samo da slama kosti — zamišljam
kako ih smrskava dok ne postanu prah. Svaki put kad se djevojka onesvijesti, stane i pljuska je po
licu dok se ne probudi. Želi da bude tamo s njim, da bude svjesna onoga što se događa. Da osjeti
svaku minutu.

Odloži palicu na stranu i zajaši je. Počinje silovanje. Brutalno, osmišljeno da bi se tijelo što
više pomicalo. Želi samljeti slomljene kosti, želi da njegovo jebanje bude najgora bol koju je ikada
osjećala. I opet, svaki put kad se onesvijesti, on je probudi. Pomislim, zasigurno je bilo kao buđenje
u noćnu moru, iznova i iznova.

Silovanje je gotovo, na redu je skalpel. Pokaže joj ga. Stisne je za bradu i natjera je da ga
pogleda, da shvati. Ona očima prijeđe oštricom i prati je dok se pomiče prema njezinu trbuhu.
Gledam kako ludi kad je, još uvijek živu, počne disecirati. Bacim pogled na Lea. Zelen je, s
užasnutim izrazom lica. Ali drži se. Već je očvrsnuo, postao je netko tko više nikad neće prestati biti.

Kad ubije ženu i izvadi joj utrobu, Jack ml. ustane. Bulji u nju dugo, dugo. Ona izgleda kao da ju
je netko natjerao da proguta bombu, a zatim je u njoj aktivirao. Time video završava.

»Misliš da si tako smiješan«, promrmljam si u bradu bijesno. »Samo se nastavi smiješiti, gade.«
Osjećam se nemoćno kao što i zvučim.
Naravno, dio mene zna da se on zapravo nikad ne smiješi. U njemu ne postoji osmijeh.
Svi su ostali tihi, pokušavaju procesuirati slike koje smo upravo vidjeli. Raščlanjuju.
Rješavaju.
»Leo, pronađi tu web-stranicu. Da saznamo tko je bila ta žena.«
»Tražim«, kaže tiho. Zastane. »Kako... kako bi to itko mogao učiniti?« Zaista postavlja pitanje.

Pilji u mene moleći me odgovor. Nakratko razmislim prije nego mu odgovorim, biram riječi.
»Oni to mogu jer to vole. To je njihov seksualni čin, a potreba za njim veća je i jača od

ovisnosti bilo kojeg narkomana. Postoje razni načini zbog kojih se postaje ovakav, ali ključno je da
oni vole to što rade. Strastveno.« Pogledam Jamesa. »Koji je ono izraz koji si osmislio za njih?«

»Seksualni mesožderi.«
»Tako je.«
Leo zadrhti. »Nisam to ovako zamišljao. Sve ovo.«
»Vjeruj mi, znam. Stvorila se ta ideja da je uzbudljivo ganjati serijske ubojice ili silovatelje
djece ili druga čudovišta. Nije uzbudljivo. Iscrpljujuće je. Nije da se probudiš i pomisliš: Tako mi
svega, jedva čekam da uhvatim tog tipa. Probudiš se, pogledaš u ogledalo i pokušaš se ne osjećati
krivim jer ga još nisi uhvatio. Pokušavaš ne razmišljati o činjenici da bi mogao ubiti nekoga drugog
jer ga još nisi uhvatio.« Naslonim se tresući glavom. »To nije uzbudljivo. To je osjećaj odgovornosti
kad ljudi umru.«
Gleda me trenutak duže, a potom učini ono što je naučio onda kad se susretne licem u lice s
užasnim stvarima: okrene se prema kompjuteru i počne raditi. Minutu kasnije nade ono što trebam.
»Imam adresu vlasnika darkhairedslut.com. Stan u četvrti Woodland Hills.«
»Imaš li ime?«
»Ne, žao mi je. Registrirana je na poduzeće. Vjerojatno poduzeće s jednim vlasnikom.«
»Alane, nazovi policijsku postaju zaduženu za to područje. Reci im da prekontroliraju adresu.
Ako ispadne da je tamo, želim da zatvore mjesto zločina i obavijeste nas. Da nitko ne ulazi i ne
izlazi.«
»Razumijem.«
»Na ovom videu nije bilo očito«, kaže James, »barem ne meni.«
Pogledam ga mršteći se. »Što nije bilo očito?«
»Da su dvojica, a ne samo jedan.«
Pogledam ga iznenađeno, a zatim kimnem. U pravu je. Činjenica da sam ga morala pitati što
misli dokaz je da je njegov opažaj ispravan. Ako je Jack ml. imao društvo, ovaj put to nije bilo
vidljivo golim okom.
»Ali obojica su bili tamo«, kaže James. »Osjećam to.«
Opet ga pogledam, opet kimnem. Vlak tame i dalje se kotrlja, tdm-tdm-tdm i ću-ćuuu, a James i
ja ostajemo na njemu.
Okrenem se prema Leu. »Htjela bih na brzinu pogledati njezinu web-stranicu.«
Callie izgleda potreseno ili pokušava tako izgledati. »Nikad nisam mislila da ću dobiti naredbu
da surfam pornografskim stranicama, Smoky. Ovo će biti drugi put.«
»To inače radiš samo kod kuće?«
»Jako smiješno.«
Zaigrani pokušaj crnog humora, ali ne uspijeva. Slike su još uvijek presvježe.
»Evo je«, kaže Leo.
Primaknemo stolce da bismo vidjeli stranicu koju je stavio na ekran. Shema je u svijetlosmeđim
tonovima. Vidim sliku žene koju smo gledali kako je Jack ml. unakazuje, obučena je u gaćice i ništa
drugo. Okrenuta nam je leđima, stražnjicom podignutom u prastaroj izazivnoj pozi. Viri preko
ramena, stidljivo se smiješeći dok joj je prst savinut u stilu »dođi ovamo«. Izgleda kao netko tko
snima porniće. Ali zgodna je i živa je i ljudsko je biće. Ne zaslužuje ono što smo upravo vidjeli.
Ja sam kurva tamne kose, kaže logo na vrhu ekrana. S desne strane njezine slike nalaze se
dodatne manje fotografije. Iako su prave, eksplicitne su stvari tek naznačene, poruka je jasna. Nije

ovo erotsko poziranje niti pin-up slike. To su strateški cenzurirane fotografije oralnog seksa, analnog
seksa, seksa s drugim ženama, grupnog seksa. Manja to slova potvrđuju: Volim pušiti kurac i gutati
spermu, živim za grupni seks i jebanje u guzicu i apsolutno obožavam lizati pičku!

»Svestrana mlada žena«, napomene Callie.
Otresem glavom. »Nego.«
Daljnja grafika daje nam do znanja da ima šou uživo s kamerom i da organizira seksi tulume za
svoje obožavatelje. Samo članove, naravno.
Leo nas provede kroz još dvije stranice vodeći nas do krajnjeg odredišta — stranice za upis.
»I što sad?« upitam. »Ne dam svoju kreditnu karticu za ovo.«
»Mislim da je nećemo trebati«, kaže Leo. »Imam špurijus.«
Klikne na link ulaz za članove. Na ekranu se pojavi prozor koji traži korisničko ime i lozinku.
»Kladim se da je izabrao isto korisničko ime i lozinku za ovu stranicu kao i za onu tvoje
prijateljice. Ime je bilo jackje, a lozinka izpakla.« Utipka ih dok ih izgovara i klikne na dugme OK.
Pojavi se stranica na kojoj piše Dobro došli u prostor rezerviran samo za moje seksi članove\
»Voila«, kaže Leo.
»Odlična ideja.«
»Klizne« niz stranicu koja je zapravo meni sadržaja ponuđenih u ovom dijelu stranice. Stvari
kao osobne forografije, moji video-uratci, moja kamera uživo, moji prijatelji amateri. U oko mi
upadne fotografije sa seksi tuluma za članove.
»Pitam se...« mozgam.
»Što, dušice?« upita Callie.
»Seksi tulumi za članove... Razmišljam bi li mogao odoljeti toj prilici. Da se seksa s njom
znajući da će je uskoro ubiti — mogu si zamisliti da bi učinio nešto takvo.«
»Pojačalo bi iščekivanje. Osjećaj moći koji je imao.«
To je zajedničko obilježje serijskih ubojica. Praćenje, promatranje, planiranje; te im stvari
mogu biti gotovo jednako opijajuće kao i finale.
»Mislim da je velika vjerojatnost da je to istina«, kaže James. »Mogli bismo učitati sve
fotografije. Izdvojiti sva muška lica i provjeriti ih u bazama za prepoznavanje lica.« Slegne
ramenima. »Još uvijek nisu posve temeljite, ali vrijedi pokušati.«
Tko god misli da je provođenje zakona samo uzbuđenje ne razumije ovaj dio našeg posla. Htjeli
bismo ići dalje što je brže moguće, ali prisiljeni smo biti metodični. Bacimo svoje mreže i užad, kao
ribari. Ne samo jednu, nego mnoge, iznova i iznova i iznova. Tražiti otiske prstiju, jedna mreža.
Nalog za popis pretplatnika, druga. Prepoznavanje lica, još jedna. Opet i opet, bacamo ih i vadimo,
obično budu prazne. Nije nam važno što ulovimo. Morskog psa ili klena, svejedno, bilo što što nas
vodi prema ubojici. Utrka je to kornjača koja se broji u centimetrima, ne metrima.
»Učinite to. Ti i Leo.«
Odem do Alana. »Jesi li dobio losanđelesku policiju?«
»Jesam, idem se tamo sastati s njima.«
»A što je s dr. Childom? Jesi li dobio njega?«
»Da. Isprva je bio prilično čangrizav, ali samo sam mu trebao ispričati što smo danas našli.
Brzo se zainteresirao. Želi da mu dostavimo kopiju izvješća večeras i rekao je da će sutra ujutro biti
spreman za tebe.«
»Odlično. Callie, nabavi to izvješće od Genea i provjeri je li stiglo do dr. Childa.«
Callie krene prema telefonu dok Alan izlazi iz prostorije. Odem do svog stola premećući po
njemu dok ne nađem svoj adresar. Pregledam ga tražeći telefonski broj koji trebam.

Tommy Aguilera. Bivši agent Tajne službe, sad radi kao konzultant za privatna osiguranja.
Upoznali smo se na slučaju koji je uključivao senatorova sina koji je razvio sklonost silovanju i
ubijanju. Tommy ga je na kraju morao upucati, a u političkoj oluji koja je nakon toga uslijedila moje
je svjedočanstvo bilo jedina stvar zbog koje nije izgubio posao. Tommy je rekao da mu se javim ako
ikad zatrebam bilo što, s naglaskom na »ikad« i »bilo što«.

Biram broj razmišljajući o njemu. Vrlo, vrlo ozbiljan tip. Stalno ima izraz lica kao da igra
poker. Govori blagim glasom, ali to nije blagost nekoga tko je sramežljiv. Više blagost zmije koja se
pouzda u svoju sposobnost da napadne.

Javlja se nakon što je telefon četiri puta zazvonio. »Tommy ovdje.« Glas mu je upravo onakav
kakvog ga se sjećam.

»Bok, Tommy. Ovdje Smoky Barrett.«
Stanka. »Zdravo, Smoky. Kako si?«
Znam da se Tommy pravi pristojan. Nije da mu nije stalo do toga kako sam. Samo nije baš tip
čovjeka koji voli ćaskati.
»Tommy, trebam tvoju pomoć oko nečega.«
»Reci, što trebaš?«
Objasnim mu sve, ispričam o Jacku, kako je bio u mojoj kući te kako se čini da me prati.
»Postoji velika mogućnost da te prati elektronički.«
»To je jedan dio. Ako jest, želim to znati. Ali ne želim odati da znam.«
Kratka tišina. »Razumijem«, kaže. »Želiš da te pratim.«
»Točno.«
»Kad?«
»Prvo želim da provjeriš moj auto i kuću zbog prisluškivača ili naprave za praćenje. A zatim
želim da me pratiš. To bi mogla biti prilika da ga uhvatimo. Možda jedina stvar u kojoj je
neoprezan.« Nakratko oklijevam. »Ah, kvragu. Trebaš znati. Dvojica su.« »Rade zajedno?« »Da.«
»Kad želiš da počnem?« Bez oklijevanja.
»Večeras bih trebala biti kod kuće oko jedanaest. Odgovara li ti da se sastanemo tada?«
»Može. Vidimo se tamo. Ne brini se ako budeš malo kasnila, čekat ću.«
»Hvala ti, Tommy. Stvarno sam ti zahvalna.«
»Dugujem ti, Smoky. Vidimo se kasnije večeras.«
Sklopim slušalicu razmišljajući. Tommy definitivno nije kompliciran tip osobe.
Gledam kako Callie završava svoj telefonski razgovor.
»I?« upitam.
»Dobila sam Genea, dušice. Poslat će kopiju izvješća dr. Childu.«
»Koliko ti treba da sakupiš opremu za očevid, Callie?«
Iznenađeno digne obrve. »Ovisi o tome ima li je već Gene — pola sata?«
»Idi k njemu i pripremi stvari. Ako se pokaže da postoji mjesto zločina, želim da ti i Gene
osobno napravite prvi pregled prije nego što unutra pustimo policiju. Ovo nam je prva prilika da
stvari vidimo netaknute.«
»Razumijem, dušice«, odgovori i izleti kroz vrata.
A zatim mi sine. Jedna od mojih objava. Ne bih trebala biti iznenađena. U ritmu sam, sve se
kreće prema naprijed, a osjeti su mi pojačani do maksimuma.
»James, Leo, poslušajte«, kažem uzbuđeno. »Recite mi što mislite o ovome.« Sjednem, a oni mi
posvete svoju potpunu pozornost. »Oba puta kad su ubili, upisali su se u dio za pretplatnike dotičnih
web-stranica, zar ne?«

»Tako je.«
»I oba su puta odlučili koristiti istu kombinaciju korisničkog imena i lozinke. Dakle...«
Vidim kako se Leove oči razrogače. »Točno! Znači, postoji šansa da su već odabrali sljedeću
žrtvu i prijavili se i tamo — možda s istim korisničkim imenom i lozinkom. Ili, ako nije s istom, onda
sličnom. Tema je Trbosjek.«
Nacerim se. »Upravo tako. Mislim da nema toliko tvrtki koje se bave vođenjem knjiga za
stranice za odrasle.«
»Ne, nema. Desetak.«
»James, potrebno je da kontaktiramo svaku od njih. Učinite to ti i Leo. Neka pretraže svoje
sustave u potrazi za tom kombinacijom korisničkog imena i lozinke, kao i varijantama. A zatim ih
trebamo spojiti s web-stranicom. Govorim o buđenju ljudi i dizanju iz kreveta.«
James me pogleda zavidno mi se diveći. »Vješto. Vrlo vješto.«
»Zato sam šefica i plaćaju mi velike svote.«
Nedostatak je replike s njegove strane poput komplimenta neke druge osobe.

Razgovaram s Alanom na mobitel. »Imamo mjesto zločina, Smoky«, kaže.
»Tko je glavni iz Policije?«
»Barry Franklin. Želi razgovarati s tobom.«
»Daj mi ga.«
Stanka, a zatim Barryjev glas. Nije zadovoljan.
»Smoky. Štoje s tom zabranom da pristupimo našem mjestu zločina?«
»Nije tako, Barry. Uopće. Ovo je samo prva šansa da vidimo netaknuto mjesto zločina ovog
počinitelja. Znaš kako to ide.«
Stanka, potom uzdah. »Naravno. Mogu li barem ja ući? Znaš da neću ništa sjebati.«
»Naravno da možeš. Možeš li mi opet dati Alana?«
»Riješena stvar.«
»I u redu je s tim da nas pusti na mjesto zločina?« upita me Alan.
»Da. Krećem s Callie i Geneom za otprilike pet minuta. Vidimo se tamo.«
»Saznao sam joj ime, Smoky. Charlotte Ross.«
»Hvala.« Prekinem razgovor.
Charlotte Ross. Promiskuitetna, da. Upitnog moralnog karaktera, možda.
Nijedno od ovih svojstava ne zaslužuje kaznu mučenjem, silovanjem i smrću.

Trideset osmo poglavlje

Najveća je gužva u prometu do osam navečer gotova pa nam ne treba dugo da stignemo na
adresu u Woodland Hillsu. To je manji, jednoetažni stan, ne pretjerano ekskluzivan, ali lijep. U
skladu s ostatkom susjedstva.

Parkiram se i svi izađemo iz auta te se zaputimo prema prednjim vratima gdje nas čeka Alan.
»Gdje je Barry?« upitam.
Trzajem palca pokaže na vrata. »Još je uvijek unutra.«
»Jesi li ti pogledao?« upitam.
»Ne. Znao sam da ćeš ga ti htjeti vidjeti prva.«
On zna. Godine zajedničkog rada stvaraju ovakvu simbiozu.
Provirim unutra i zovnem Barryja. Pojavi se izašavši iz druge sobe pa krene prema meni i izađe
iz kuće na trijem.
»Hvala Bogu«, kaže, posežući u kaput. »Trebala mi je isprika da izađem van i zapalim
cigaretu.« Izvuče kutiju i zapali, udišući i izdišući s blaženim izrazom lica. »Hoćeš ti jednu?«
»Ne, hvala.« Iznenadi me što to doista mislim. Zelja za pušenjem ishlapjela je negdje između
otkrića o Alexi i pomirenja s pištoljem.
Osjećam se zahvalnom i sretnom što je iz losanđeleske policije upravo Barry glavni na ovom
slučaju. Poznajem ga već skoro desetljeće. Nizak je, zdepast i proćelav. Nosi naočale, a lice mu je
jedno od priprostijih koje sam ikad vidjela. Pa ipak, unatoč tim nedostacima, Barry uvijek izlazi s
lijepim, mladim ženama. Postoji nešto na njemu; dobijete osjećaj da mu osobnost nadilazi granice
tijela i ima vrhunsko samopouzdanje bez trunke arogancije. Mnogo žena smatra tu kombinaciju
samopouzdanja i dobrog srca neodoljivom. Takoder je i briljantan detektiv za umorstva. Vrlo, vrlo
talentiran. Da je u FBI-u, bio bi u mom timu.
»Goriš da vidiš mjesto zločima?« upita.
»Kaži mi prvo osnovne detalje. Prije nego što uđem.«
Kimne i počne prepričavati. Ne služi se nikakvim bilješkama. Nisu mu potrebne — Barry ima
fotografsko pamćenje. »Žrtva je Charlotte Ross, stara dvadeset četiri godine. Pronađena vezana za
krevet, već preminula. Rasječena je od prsne kosti do zdjelice. Čini se da su unutarnji organi
odstranjeni, zapakirani u vrećice i odloženi pokraj tijela. Izuzetno velike modrice na rukama oko
laktova, i nogama oko koljena. Izgledaju slomljeno. Kontuzije govore da ju je nečime tukao.«
»I jest. Palicom.«
Podigne obrve. »Kako to znaš?«
»Poslao mi je videosnimku. Ovo je druga žena — za koju znamo — kojoj je to učinio.«
»Službeno vrijeme smrti nije utvrđeno, ali pretpostavljam da je barem tri dana. Prilično je
zrela.«
»To se poklapa s općom kronologijom.«
Povuče još jedanput punim plućima. Promotri me zamišljeno i obzirno. »O čemu je riječ,
Smoky?«
»O čemu je uvijek riječ, Barry? Psihopat kojem su bol i užasnutost hrana.« Protrljam oči.
Umorna sam. »Naš počinitelj cilja na žene koje vode osobne pornografske stranice na internetu.
On...« oklijevam. »Ovo mora ostati među nama, Barry. Nisam još spremna ništa otkriti medijima.«
»Nema problema.«

»Kao prvo, on su oni. Dvojica su. Mislimo da je jedan glavni, dominantan. I opsjednuti su
mnome i mojim timom. Prva je žrtva bila moja prijateljica iz srednje škole. Moja najbolja
prijateljica. A to su znali.«

Barryjevo lice prekrije malodušnost. »A u kurac, Smoky.«
»Čini se da je to što si opisao njihov modus operandi. Moju su prijateljicu ubili rasjekavši joj
grlo — to je drugačije nego ovdje, ali odstranjivanje organa, to im je potpis. Onaj za kojeg mislimo
da je dominantan tvrdi da je potomak Jacka Trbosjeka.«
Odbojnost zaiskri Barryjevim licem. »Možeš si misliti.«
Kimnem. »Da. Čak imamo i dokaz.«
»I kako želiš da postupamo s ovime?«
»Želim sama razgledati mjesto zločina. A potom neka Gene i Callie obave temeljni forenzički
pregled. Onda ga tvoj kriminalistički laboratorij može dubinski obraditi. Trebam samo da se to obavi
brzo i da dobijem kopiju rezultata.«
»Može.« Odšeće s cigaretom do ceste da je ugasi. Da ne kontaminira mjesto zločina. Vrati se do
mene i pokaže na ulaz. »Želiš li je sada vidjeti?«
»Da.« Pogledam Alana, Callie i Genea. »Alane, idi kući k ženi. Trenutačno nema razloga da
budeš ovdje.«
Čini se da oklijeva, ali na kraju kimne. »Hvala.« Okrene se i ode.
»Callie, vjerojatno ću unutra biti dvadeset, trideset minuta. Kad završim, možete ući.«
»Nema problema, dušice. Ti obavi svoje.«
Pomaknem se do vrata i stojim tamo trenutak, osluškujući uhom svog uma. Sekundu poslije
začujem ga: tdm-tdm-tdm-tdm. Osjećam kako me preplavljuje val hladnoće koji se širi oko mene u
otvoreno polje bez vjetra. Čujem vlak tame i spremna sam da ga ugledam. Sad ga samo trebam
ponovno pronaći. Saznati kako je prošao kroz ovo mjesto.
Uđem unutra. Stan nije elegantan, ali jednostavan je i čist. Odaje da se netko nekoć previše
trudio, ali odlučio se maniti pretvaranja. Blijed, tugaljiv osjećaj. Razočaranje nije još preuzelo vlast
nad životom, ali taj se dan približavao.
I stigao je, pomislim.
Smrad smrti širi se prostorom. Tanka glazura propadanja koja je poput nemara prekrila stan.
Nema tu parfema. Zadah smrti, sirov i stvaran. Kad bi duše imale miris, ovo bi bio miris Jacka ml.
Pogledam nadesno od dnevne sobe i ugledam kuhinju. Klizna vrata vode na stražnji trijem i u
prohladnu noć. Odšećem do tamo i proučim kvaku. Standardna je, jeftina. Ali nepotrgana.
»Jednostavno ste ponovno pokucali, zar ne?« promrmljam za sebe. »Ti i tvoj kompić. Je li se on
sakrio na jednu stranu dok si ti stajao ispred? Spreman navaliti na nju kad to najmanje očekuje?«
Padne mi na pamet da vrijeme koje su odabrali u Annienu slučaju, sedam navečer, možda nije
bilo puki rezultat njihove bahate odvažnosti. U to doba ljudi ili dolaze kući ili su upravo stigli kući ili
se udomaćuju nakon nedavnog dolaska kući. Tad su u pokretu i ne žele znati za svijet vani.
»Je li to ono što ste i ovdje napravili ? Jeste li jednostavno došetali rano uvečer, s osmijehom
na licu i pokucali na vrata? Je li jedan od vas imao ruke u džepovima, bez ijedne brige na svijetu?«
Jer to je nešto što osjećam u vezi s njima. Osjećaj je snažan.
Tdm-tdm-tdm-tdm.
Njihova arogancija.
Rana je večer i parkiraju ispred kurvine kuće. Zašto ne? Naposljetku, nema ničega čudnog u
parkiranju na pločnik. Izađu iz auta, ogledaju se. Stvari su tihe, ali nisu nijeme, puste su, ali nisu
mirne. To je sumrak u predgrađima, kad možeš osjetiti život i pokret skriven iza zidova drugih

domova. Mravi u mravinjacima.
Odšeću do vrata. Znaju da je kod kuće. Znaju sve o njoj. Jedan površan pogled kako bi se

osigurali da nitko nije vani i da ne gleda, a onda oni pokucaju. Prođe trenutak i ona otvori vrata...
Štopotom? Osvrnem se po ulazu. Ne vidim nikakvu bačenu poštu, ni znakove borbe. Ali opet je

osjećam, tu aroganciju.
Učinili su najjednostavniju stvar koju su mogli — ušli su unutra, gurajući je prema natrag te

zatvorili vrata. Znali su da ih neće zaustaviti. Većini nas prva rekacija nije uzvratiti odgurivanje.
Umjesto toga tražimo razloge, pokušavamo shvatiti zašto se nešto događa. A u tom trenutku
oklijevanja i čuđenja, lovac preuzima inicijativu.

No možda je bila brza. Možda je otvorila usta da vrisne već u trenutku zatvaranja vrata. Ali bili
bi spremni na to. Čime? Nožem. Ne. Ovog puta nema djeteta koje mogu uzeti za taoca. Treba im
neizbježnija prijetnja. Pištolj? Da. Ništa nije bolje za ušutkivanje od mračnog tunela cijevi pištolja.

»Začepi ili ćeš umrijeti«, kaže jedan od njih. Glas bi mu bio smiren, činjeničan. To bi ga učinilo
još strasnijim. Uvjerljivijim. Osjetila bi da je ovdje netko sposoban daje upuca a da ne trepne.

Primaknem se spavaćoj sobi. Vonj je ovdje jači. Prepoznajem ovo mjesto s videosnimke. Motiv
je ružičast, nježan i ukusan. Priča o mladosti. Bezbrižnoj sreći.

Usred te mekoće najtvrđa stvar od sviju.
Ona. Mrtva i već u propadanju, još uvijek vezana za krevet.
Umrla je otvorenih očiju. Noge su joj raširene. Namjerno su je ostavili tako, znam to. Da bi nam
se pohvalili; Imao sam je, govore, i ona je nitko. Bezvrijedna kurva. Bila je naša.
Vidim torbe nanizane pokraj kreveta. Dok joj je tijelo prizor nasilja, kaosa i izopačenosti, torbe
su dijametralna suprotnost. Čini se da su postavljene jedna do druge u skoro preciznoj ravnoj liniji.
Skladno i uredno. I tu nam se hvalisaju. Pogledajte kako smo umješni i vješti, čini se da govore. Ili
možda govore jezikom koji samo oni razumiju, pišući krvavim piktogramima koje ne možemo
dešifrirati.
Iz svega vrišti pažljiv ritual. To je ono što bi Jack Trbosjek bio učinio, misle oni, pa je to ono
što i oni čine. Zanimanje mi je pobudio i intenzitet fokusa ovdje. Zanimala ih je ona i samo ona. Nisu
dirali ni oštetili ništa drugo u sobi. Njihova potreba za posjedovanjem nije se proširila na okolinu.
Djevojka je dostajala.
Zađem dublje u sobu i pogledam oko sebe. Mnogo knjiga. Imaju magareće uši i poslagane su bez
nekog reda. Ne služe samo da popune prostor — doista ih je čitala. Nagnem se naprijed kako bih
preletjela preko naslova i pogodi me bol satkana od tuge, ironije i gorkog humora. Romani o istinitim
zločinima, od kojih se mnogi bave serijskim ubojicama.
»Helter Skelter«, promrmljam.
Okrenem se prema krevetu. Oči mi zasuze kad joj primijetim odjeću u hrpi na podu. Priđem i
sagnem se nad nju, proučavajući bez dodirivanja. Naramenica grudnjaka potrgana joj je, kao i gaćice.
Nije ih skinula sama. Skinute su silom.
Ustanem i spustim pogled na njezino mrtvo lice, uhvaćeno u vječnom vrisku. »Jesi li se opirala,
Charlotte?« upitam je. »Kad su ti rekli da skineš grudnjak i gaćice, jesi li im rekla da se nose?«
Stoji pokraj kreveta, samo u svom donjem rublju, dršćući od adrenalina uzrokovanog strahom.
Jedan od njih uperi pištolj. »Sve«, kaže. »Skidaj sve smjesta.«
Pogleda njega, a onda drugoga. Za razliku od Annie, ona shvaća i prije nego što su je zavezali.
Te prazne oči.
Ona zna.
»jebite se!« vrisne i potrči prema njemu, mlateći rukama i udarajući nogama, »upomoć!

upomoć!«
Ponovno spustim pogled na njezino tijelo. Vidim modrice na njezinu licu, oko očiju. Nastale

nakon što je privezana za krevet ili prije? Nikad neću sa sigurnošću znati. Odlučujem da je bilo prije.
Zapravo i nije bitno je li to istina ili ne. Ali bolje se osjećam kad na to tako gledam.

Razjaren je što je ova krmtica stavila svoje kurvinske ruke na njega. I boji se, samo na trenutak.
Vrištanje mora prestati. Udari je u želudac, oduzimajući joj dah iz pluća, zbog čega se ona sagne.

»Drži joj ruke iza leda«, kaže ovom drugom, glasom napetim od bijesa.
Ona se buni i dahće dok joj drugi grabi ruke za laktove, zataknuvši joj ih za leda.
»Trebaš se naučiti pokoravati, kurvo«, kaže tip s pištoljem. Rukom zamahne prema gore,
otvorena dlana, udarajući joj lice postrance. Jedanput. Dvaput. Ponovno. Glava joj leti naprijed-
nazad. Posegne prema njoj i otrgne joj grudnjak onakvom brutalnom snagom kakvu samo luđaci
imaju. To poprati trganjem gaćica s njezinih bedara. Ona ponovno pokuša vrisnuti, ali udari je u
solarni pleksus i poprati to s nekoliko razornijih bekhendova u njezino lice. Gola je, ošamućena, oči
se pune suzama, u ušima joj odzvanja, a glava joj je u crvenoj izmaglici. Koljena joj se izvijaju dok
pokušava održati ravnotežu.
Opet ju je lako kontrolirati.
To ga umiri.
U tom bi joj trenutku stavio povez preko usta. Pogledam joj ruke i noge, primijetim lisice.
Pogled mi zastane na njezinoj lijevoj ruci. Pridem uzglavlju kreveta i nagnem se naprijed. Charlotte
je imala umjetne nokte. Ali na njezinu desnom kažiprstu nokta više nema. Na brzinu joj pogledam
ostale prste. Svi su ostali nokti ovdje. Ugrizem se za usnu, razmišljajući.
Nešto mi padne na pamet i izađem natrag na prednji trijem. »Imaš li ručnu svjetiljku?« upitam
Barryja.
»Naravno«, kaže dodajući mi malenu svjetiljku marke Maglite.
Zgrabim ju i vratim se u Charlottinu sobu. Kleknem pokraj kreveta, osvjedjavajući svjetlom
ispod njega.
Ugledam ga.
Jedan jedini nokat leži na tepihu pokraj uzglavlja kreveta. Skiljnem i na njegovu vrhu vidim
nešto što izgleda kao krv.
Ponovno ustanem, gledajući u Charlotte, osjećajući se tužno. Prišuljao mi se snažan val boli.
Sve zbog tog jednog nokta. Zadnji prkos, zagrobna poruka: »Jebite se!«
Drugi bi mogli tvrditi da je to slučajnost, ali odlučujem to ne shvaćati na taj način. Prisjetim se
knjiga o serijskim ubojicama koje je voljela čitati, opčinjenosti tajnovitošću, forenzikom i
umorstvima. I vidim mladu djevojku koja se borila, koja je znala da će umrijeti.
»Priveži kurvu lisicama za krevet«, kaže onaj s pištoljem.
Drugi je obori u njezinu ošamučenom stanju, grabećije za zglobove i...
»Au! Jebena pizda!« vikne »Krava me ogrebla!«
»Onda je zaveži, jebemu mater!«
Ponovo joj razvali trbuh i prisilno potegne jedan zglob do kreveta, stavljajući na njega lisice. A
onda sljedeći.
Možda je to učinila dok joj je stavljao lisice na noge. Možda joj je trebalo dulje, nešto na što se
koncentrirala tijekom užasa, mučenja i silovanja. Vidim to.
Sve je bol i strah i crvena izmaglica. Ubit će je. Zna to. Čitala je o tome. Ali zbog toga što je
čitala, zna za DNA. Zna čega ima ispod nokta.
Gura palcem nokat o zid, gura, snažno, snažno, snažnije, moleći se da oni neće primijetiti, sve

dok...
Puc. Bezbolno se otkine. Ne čuje kako pada na tepih. Ali neki dio nje tuguje dok je napušta. On

će na neki naćin živjeti i dalje nakon ovoga. Ona neće.
Okrene svoj pogled prema onome s pištoljem, on se osmjehne.
Ona zaklopi oči te počne plakati i razmišlja o noktu.
Zna da ga više nikad neće vidjeti.
Ustanem, osjećajući se kao da je kroz mene upravo prohujao hladni vjetar. Pogledam Charlotte.
»Našla sam ga«, šapnem joj. »Upravo tamo gdje si mi ga ostavila.«
»Kako bijedno i bolesno«, promrmlja Barry. »Nikako da se na to naviknem.«
Bacim pogled prema njemu. »To je vjerojatno dobra stvar, Barry.«
Trgne se i pogleda me. Potom se slabašno osmjehne. »Da.«
Callie i Gene spremaju se ući. Svima šam rekla za nokat.
»Neće im trebati dugo, tako da možeš dovesti svoju Ekipu za očevid, Barry. Sjedni im za vrat i

nabavi mi taj izvještaj. Molim te.
Neću ti ostaci dužna. Prilično sam sigurna da su lokalni tipovi u pitanju. Ako ikako bude

moguće, potrudit ću se da ti budeš tamo kad ih ulovimo.«
Zatrese glavom. »Cijenim tvoju namjeru, Smoky, ali ne brini za to. Ovo je jedan od onih

slučajeva kad te nije briga tko će ih uloviti, dokle god se to dogodi.«
»A da se dogovorimo da držimo jedan drugoga u tijeku i ostanemo na tome?«
»Meni odgovara.«
»Dakle, što točno želiš da ovdje obavimo?«
Gene ima razdražen izraz lica dok me to pita — kombinacija uzbuđenja i iziritiranosti. Uzbuđen

je zbog toga što je nakon dugo vremena po prvi put na terenu, ali iritira ga što to nije potpuno
»njegovo mjesto zločina«. Ne može ga prisvojiti.

»Želim bilo kakav izravan dokaz koji će mi dati prednost u lovljenju ovog tipa. Ekipa za očevid
losanđeleske policije je kompetentna. Oni će napraviti teži dio posla. Želim da samo preletite
površinom i vidite postoji li nešto što bi nam odmah pomoglo.«

»Želiš li da uzmemo nokat?« upita Callie.
Zastanem. »Hoćemo li brže dobiti rezultate DNA?«
»Da.«
»Onda ga uzmite. Ali morat ćete ostati ovdje dok ne stigne Ekipa za očevid i staviti ga u
evidenciju. Da ne sjebemo osudu jer smo zeznuli lanac dokaza.«
Gene pogleda Callie. »Želiš li fotoaparat ili svjetiljku s ultraljubičastim svjetlom?«
»Ja ću uzeti fotoaparat.«
Callie će fotografirati mjesto zločina — preciznije, bilo što što dotaknu ili pomaknu, prije
negoli to naprave. Gene će koristiti mali, ručni emiter ultraljubičastih zraka. To je manja verzija UV-
-miskroskopa koji je Callie koristila u Annienu stanu, koja će im pomoći da otkriju tragove krvi,
sjemena, dlaka i drugih tekućina.
»Hajdemo.«
Uđu, a ja ih pratim. Moj je red da me ignoriraju, dok se oni kreću plešući ples koji me podsjeća
na Jamesa i mene.
Callie onjuši zrak. »Što misliš, dušice? Mrtva tri dana?«
»To bi bila moja procjena.«
Callie snimi široke kadrove tijela, uključujući organe zapakirane u vrećice.
Gene se primakne vrećicama i zamaše UV štapićem preko i oko njih. »Nema znakova otisaka.«